Hvala.
Na član 2. amandman su zajedno podneli narodni poslanici poslaničke grupe Narodni pokret Srbije – Novo lice Srbije.
Na član 2. amandman sa ispravkom podneo je narodni poslanik Branko Pavlović.
Da li želite reč?
Izvolite.

Zahvaljujem.

Amandman je duži, ali suština tog amandmana je da se ispravi jedan nedostatak koji je predviđen ovim Predlogom izmenama i dopunama zakona da rad na određeno vreme ne može da preraste na rad na neodređeno vreme.

Naime, on nije uopšte u saglasnosti sa činjenicama i realnim stanjem u kome se Srbija nalazi.

Mi imamo izuzetno veliki broj ljudi koji godinama uzastopno rade na određeno vreme, pet, sedam, 10, 12 godina i oni zapravo rade posao koji je predviđen za poslove na neodređeno vreme. Dužina njihovog trajanja to dokazuje i zapravo država kao poslodavac se ogrešila o te ljude. Oni su neprekidno u strahu, oni ne mogu da uzimaju kredite i da konkurišu za rešavanje svojih drugih životnih potreba, a onda im se stavlja u poziciju da treba da se nešto naknadno dokazuju na nekim konkursima.

Ideja amandmana koji sam predložio je da onaj ko je ocenjen kao veoma dobar, na poslovima koje je radio na određeno vreme duže od dve godine ima prava da mu to preraste u rad na neodređeno vreme, jer smo mi u realnoj situaciji da ispravimo nepravdu, koja je učinjena velikom broju ljudi koji rade u sistemima gde je država poslodavac ili gde su prosveta, zdravstvo, itd. oni koji primaju plate iz budžeta. Kada se to reši, onda za nadalje ovaj sistem, godinu dana, pa interni konkurs o kome ministarka je govorila da je prihvatljiv, ali ovaj zakonski predlog ne adresira jedan gorući problem koji postoji u našem društvu i zato sam podneo ovaj amandman. Hvala.

Hvala kolega Pavloviću.
Reč ima ministarka Jelena Žarić Kovačević.

Ja vam se zahvaljujem na konstruktivnoj raspravi, apsolutno smo razumeli suštinu amandmana koji je podnet, bez obzira na to što postoji jedna tehnička, rekla bih, greška oko stava oko koga ste se pozvali kada ste podneli amandman, ali onako kao što sam i malopre rekla, država jeste opredeljena da i tim ljudima koji se već dugo godina nalaze u statusu zaposlenja na određeno vreme pomogne u smislu prevođenja tih ljudi u status zaposlenih na neodređeno vreme, odnosno da rade za stalno, kako bi naš narod to voleo da kaže, međutim, upravo zbog toga smo i predvideli njihovo učešće na internom konkursu, međutim u skladu i sa zakonima koji važe u našoj zemlji, ali i sa pravilima EU, kojima mi želimo da se negde rukovodimo, prilikom procesa pristupanja EU, i moraju se poštovati pravila i neki kriterijumi koje ti ljudi moraju da ispunjavaju prilikom konkurisanja za rad na neodređeno vreme.
Mi imamo i Zakon o državnim službenicima, koji važi iz 2006. godine, i jako je visoke ocene dobio od Evropske komisije i koji predviđa koji su kriterijumi za ljude koji se zapošljavaju na određeno i neodređeno vreme. Ljudi će morati da ispune te kriterijume, ali svakako oni ljudi koji su mnogo godina u sistemu, država će misliti na njih i oni će moći kroz interni konkurs da se prevedu na neodređeno vreme.
Ono što sada nama ostaje jeste da sarađujemo sa svim ministarstvima međusobno, da sarađujemo sa velikim sistemima, postoje veliki sistemi i mnogo ljudi koji su zaposleni na carini, u RGZ, Ministarstvu pravde, MUP, itd. tako da ćemo nadam se naći najbolje moguće rešenje i naravno sa tim predlogom izaći pred Narodnu Skuppštinu, jer se mi zapravo nadamo da uvek dobijamo neki konstruktivan predlog.
Ja vam se zahvaljujem.

Po amandmanu, kolega Željko Veselinović.

Zahvaljujem predsedavajuća, ja bih se nadovezao na ono što je malopre rekao gospodin kolega Pavlović, a to je upravo se tiče tih ljudi koji rade na određeno vreme.

Mi svi znamo da je po našem zakonu o radu, sadašnjem koji je doneo gospodin Vulin 2014. godine, a za koju ja ne mogu da kažem i da se složim da je dobar, a i pokazalo se u praksi da nije dobar, zato što po tom zakonu, ljudi mogu maksimalno dve godine da rade po ugovoru na određeno vreme, a nakon toga oni automatski moraju da dobiju ugovor na neodređeno ili ugovor za stalno, kako bi naši građani razumeli . Na žalost, imamo tu praksu da ljudi rade po 10, 15 ili 20 godina, imao sam prilike da vidim da neki ljudi rade po 20 godina na određeno vreme, i apsolutno isti posao koji su radili prvog dana.

Znači, ako neko nije kvalifikovan posle par meseci da radi neki posao, on ne treba ni da bude tu ili mu dajte taj ugovor za stalno. Zato smo mi u našem predlogu Zakona o radu, koji smo predali u prošlom sazivu, upravo i stavili da postoji taj probni rad, jer ako neki zaposleni na bilo kom radnom mestu za 6 meseci ili godinu dana ne dokaže svoje kvalifikacije, on ne treba ni da bude tu, ali ako radi godinu dana ili ako radi dve godine, on automatski mora da dobije rešenje za stalno da bi mogao da konkuriše upravo za ove kredite.

Ne mogu da kažem da ova aktivnost koja je sada u toku i gde se predlaže davanje kredita za te studente ili za mlade ljude, nije dobra, ali tu imamo jedan drug problem. Dakle, petsto hiljada ljudi mladih ljudi ima pravo da konkuriše za te kredite, 250 studenata i neki drugi koji više nisu studenti, ali imaju pravo da konkurišu. Sa druge strane to ovde imamo mogućnost da samo 5,5 hiljada stanova kupe ti mladi ljudi.

Interesuje me po kom kriterijumu će se to raditi, da li će se ta aktivnost nastaviti i da li ćemo u nekom narednom periodu imati mogućnost da dobar deo tih ljudi dobije tu vrstu kredita?

Zatim ima jedna druga interesantna stvar, a to je kada će Srbije kao država početi da radi te socijalne stanove? Znači, ne mislim samo isključivo stanove za stručnjake, za lekare, za profesore, za MUP i tako dalje, nego za obične građane i obične ljude koji rade na nekom radnom mestu, a nemaju mogućnost sa svojim zaradama od 50, 60, 70 hiljada da sebi obezbede stambeni kredit. Država bi trebala da i tu kategoriju ljudi subvencionišu, da im pomogne, da se gradi neka vrsta socijalnih stanova ili stanova solidarnosti, kako bi običan čovek, običan građanin mogao da ima rešeno stambeno pitanje.

Mislim da su sve to pitanja o kojima treba razgovarati i na kojima treba raditi kako bismo mogli da dođemo u poziciju da i običan čovek, koga ne smemo zaboraviti, dođe do mogućnosti da živi pristojno, da živi od svog rada i da na kraju može da reši svoje stambeno pitanje.

Hvala.

Hvala vam.
(Branko Pavlović: Replika. Spomenuo me je prethodni govornik.)
Kolega Pavloviću, izvolite.

Zahvaljujem.

Razlika između ovog rešenja, interni konkurs i ovog mog predloga automatskog prevođenja, koji je ocenjen dobro, odlično, je u tome što će interni konkursi biti dozvoljeni samo onda kada Ministarstvo finansija, odnosno MMF to odobri.

Mi imamo mnogo dublje kadrovske i ljudske potrebe nego one koje sagledava MMF, odnosno budžetski sistem Ministarstva finansija. Prema tome, mora da se nađe balans.

Ne može samo kriterijum finansija da bude onaj koji će opredeljivati na koji način treba da se povećava kvalitet naših kadrova u svim institucijama i na koji način mora da se poveća kvalitet života.

Naime, taj pristup MMF-a ne vidi sledeću stvar, baš finansijski. Onog trenutka kada neko postane zaposlen na neodređeno vreme, on počinje više da troši, jer kada je na određeno vreme, on je stalno u strahu da mu se neće produžiti i uvek manje troši nego što bi trošio inače i ima mogućnosti da poveća potrošnju preko kredita, što povećava BDP i što kompenzuje finansijski trenutni izdatak o kome razmišlja Ministarstvo finansija i MMF, tako da sam to hteo samo da pojasnim.

Vrlo je velika razlika, iako na prvi pogled to ne izgleda između internih konkursa koji to omogućavaju i automatskog prelaska za one koji su se pokazali kao odlični ili vrlo dobri i dugo rade.

Hvala vam.

Hvala vam.
Reč ima potpredsednik Vlade Aleksandar Vulin.

Zahvaljujem.
Hoću da se obratim gospodinu Veselinoviću.
Vi se sećate, kada je donošen Zakon o radu, mi smo se viđali tada. Vi ste bili tada sindikalac. Niste bili reprezentativni, ali, kao što znate, moja vrata su bila otvorena i vama i svakom drugom sindikatu. Naravno, posebno reprezentativnim sindikatima koji su bili članovi Socialno-ekonomskog saveta.
Da li je bilo neslaganja? Jeste. Da li ima i danas neslaganja? Naravno da ima, ali tada Zakon o radu je bio jedan od ključnih zakona koji je značajno pomogao razvoj srpske ekonomije. Glavna zamerka tada suštinski svih sindikata je bila da će ovaj zakon olakšati, odnosno omogućiti otpuštanja.
Kao što znate, nakon tog zakona mi smo sveli stopu nezaposlenosti na nekih 8%, a zatekli smo je, kada smo donosili taj zakon, nezaposlenosti je bila nekih 25%. I tada i sada smo govorili da neće poslodavac da otpusti dobrog radnika, bori se za njega, otima se za njega i u krajnjoj liniji to se i pokazalo.
Podsetiću vas na to vreme. Naravno, bila je žučna rasprava, a opozicija je bila protiv, sindikati su bili protiv. Imali smo demonstracije ispred Skupštine, ali smo sve to završili vrlo normalno, vrlo civilizovano.
I danas, kao što znate, na Socijalno-ekonomskom savetu sindikati su ti koji insistiraju na poštovanju Zakona o radu, jer je Zakon o radu doneo mnogo dobrih stvari.
Kada je u pitanju odnos prema zapošljavanju, odnosno zaključivanje ugovora o radu na neodređeno i određeno vreme, da znaju, naravno svi mi koji radimo, koji smo radili i u privatnom sektoru, u realnom sektoru, u državnom, svejedno, znaju da su prava i obaveze više-manje izjednačene, ali da je činjenica da ugovor o radu na neodređeno vreme daje dozu sigurnosti. Daje osećaj čoveku da će moći na tom radnom mestu, što nije baš uvek činjenica, posebno u zapadnim zemljama, da dočeka penziju. Naravno da to omogućava i mogućnost podizanja kredita, veće sigurnosti itd, ali mlade generacije potpuno novi oblik privrednih delatnosti vrlo često traži mogućnost fluidnosti, čestog menjanja.
Činjenica je da je u kulturi našeg naroda da imate jedno mesto, da se borite da to bude to vaše jedno mesto i ja zaista nemam ništa protiv toga. Morate razumeti, kada smo donosili Zakon o radu, država je bila pred bankrotom. Mi smo imali plate i penzije da isplatimo za par meseci, ne više. Nezaposlenost među mladima je bila preko 50%. Jezivo vreme, strašno vreme, ali je moralo da se uradi to što su uradili i, kao što vidite, ozdravilo se.
Što se tiče vašeg pitanja oko izgradnje socijalnih stanova, da objasnimo nešto, to se radi. To rade lokalne samouprave. Nije nikad, činjenica, radila država organizovano da sada kaže ima država neki fond kojim će to raditi i to je rešenje koje se primenjuje u mnogim zemljama. Daću vam primer da najveći stanodavac u Austriji, na primer, je grad Beč koji gradi upravo takve stanove i koji daje stanove u te svrhe, ali, da razumemo, to nisu stanovi koji idu u trajno vlasništvo. To su stanovi za koje plaćate neku subvencionisanu kiriju, ali ne postajete vlasnik tog stana. Neće država da vam daje stan i da vas na taj način sprečava da tražite nešto veće ili nešto bolje, odnosno neće to da uradi da bi dala mogućnost da i neko drugi sutra koristi tu vrstu pomoći.
Slažem se da to treba raditi i da je to dobro, ali samo da razjasnimo, ovo što mi sada radimo, vi postajete vlasnik svog stana. Vi otplaćujete kredit, ne dajete nekakvu kiriju nekome, kao što ovde dajete gradu Beču. Ne, vi ovde otplaćujete. To je vaš stan. Sutra ćete moći da ga prodate, ostavite nekome u nasledstvo, šta god, učestvujete u pravnom prometu. U socijalnim stanovima vi ste u stanju nužde, vi ste u stanju potrebe. Država, grad, lokalna samouprava vam izlazi u susret, ali ne postajete vlasnik tog objekta, ali u svakom slučaju smatram da je to odlična mera i da na tome svakako treba raditi i hvala vam.