Dakle, 16. januara, pre mesec i po, skoro dva meseca, postavljala sam poslaničko pitanje Ministarstvu unutrašnjih poslova i još uvek nisam dobila odgovor. Pitala sam šta se dešava i da li se preuzima odgovornost za prebijenog maloletnika iz Bora koji je zbog prekomerne sile ili zloupotrebe položaja od batina završio na borskoj neurohirurgiji.

Zašto Ministarstvo unutrašnjih poslova ćuti o tome i ne odgovara čak i na poslaničko pitanje, a kamoli da obavesti i informiše o tome širu javnost? U tom poslaničkom pitanju navela sam da se u odgovoru posebno uzme u obzir da već imamo u Boru i Timočkoj Krajni takve događaje slične, gde Ministarstvo unutrašnjih poslova bukvalno suspenduje i ne poštuje zakone na teritoriji Timočke Krajne.

Dakle, podsetiću vas i na slučaj Boranke male Danke Ilić gde epiloga još uvek nema. Sam predsednik države je proglasio mrtvom, iako telo nikada nije nađeno.

Podsetiću vas da je od prekomerne korišćene sile preminuo osumnjičeni u pritvoru na teritoriji grada Bora i ništa o tome ne zna šira javnost. Rečeno je da će biti unutrašnje istrage. Gde je epilog te istrage i da li neko uopšte preuzima odgovornost?

Pre samo par dana u posetu gradu Boru vozilo iz pratnje predsednika države je izazvalo saobraćajnu nesreću tako što je izašlo iz kolone, prešlo u drugu traku, pa su putnička vozila koja su dolazila iz te druge trake morala naglo da koče i sudarila se međusobno.

Gospođo Ana Brnabić, MUP i Ministarstvo odbrane dali su javnu izjavu ne da nisu krivu, nego da se tako nešto uopšte desilo. Mi svi u Boru znamo da se desilo. Mi smo mali grad, razgovaramo međusobno, postoje izjave očevidaca. Tražila sam i od Borske PU i saobraćajne policije da se izjasne da bi im dala priliku da se ne obrukaju pred sugrađanima do te mere. Dakle, nije se desilo.

Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo odbrane, ali i najviši dom, Narodna skupština kreira neku novu realnost i neku novu istinu. Mene zanima ko je odlučio da Timočka krajina bude kolonija, da Timočka krajina bude otcepljena od Srbije, da u Timočkoj krajini ne važe zakoni Republike Srbije? Ko je odlučio da se o tome uopšte i ne govori? Ko to misli da niko neće da brani Timočku krajinu i da niko o tome neće da priča?

Evo, ja sam danas ovde zato što želim da se o tome priča, zato što želim da državne institucije rade, zato što želim da se poštuju zakoni Republike Srbije i nije mi problem da stojim čak i sama ovde u ovim klupama zbog trenutne situacije ispred svih vas preko puta, svih vas drugih jer znam šta branim. Ta Timočka krajina je moja duša i moje srce i moj dom koji je urušen, koji se ruši i o čemu se ćuti, o čemu se ćuti sa svih strana.

Prva ću da osudim bilo kakvu vrstu nasilja, tako i nasilje koje je bilo prekjuče ovde u sali Narodne skupštine. Ja u tome nisam učestvovala i tako nešto ne želim da podržim, ali, gospodo, nećemo se praviti da je to nasilje rođeno juče i prekjuče, na tome se radilo. Na tome se radilo mesecima, godinama. Po stanovništvu Srbije je posipana mržnja. Godinama delite narod. Mi imamo porodicu u kojoj braća ne razgovaraju, komšije koje se svađaju. Nećemo da se pravimo da ne treba da se osudi onaj snimak koji sam gledala i koji nikad neću da zaboravim kad onoj mladoj devojci kažu da stane na to mesto kao redar i ona u onom žutom prsluku se postavi i stane tu mirno da bi neko naleteo na nju autom, da joj slomi glavu. I to je nasilje i to treba osuditi i to treba procesuirati.

Sramota je, kolege, da ovde bude toliko licemerje na snazi. Sramota je da ovde već dva dana vi govorite da podržavate studentski zahtev i navodno usvajate neke od studentskih zahteva, a u svim medijima nazivate te mlade ljude, našu decu, i moja ćerka je tamo…