Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, drugarice i drugovi, hteo sam da podelim sa vama nešto razmišljanja i da vas upoznam sa onim šta se dešava trenutno u našem gradu.
Naime, članovi Pokreta socijalista, čiji sam ja osnivač, su blokirali Televiziju N1. Došli su ispred ulaza u tu televiziju, tražili da im se omogući da se obrate, tražili da se prestane sa širenjem neverovatne mržnje i zla prema našoj državi, našem narodu, prema svakom ne misli kao i oni, tražili da se mržnja koja izazivaju svakodnevno već jednom zaustavi. Nije dovoljno što mrze svakog od nas, koji se bavimo politikom, već mrze svakog ko misli drugačije, svakog ko ima hrabrosti da kaže da nije za njih, svako ko ima hrabrosti da kaže da njegovo dete treba da ide u školu, svako ko ima hrabrosti da kaže da neće ostaviti Republiku Srpsku, da neće uvesti sankcije Rusiji, da neće priznati Kosovo. Mržnja koju izlivaju svakog dana je uzrok svake mržnje koju vidimo na ulicama naših gradova.
Članovi Pokreta socijalista su se okupili da im to kažu i da zatraže da prestanu. Oni na N1 i dalje misle da su u Luksemburgu, oni i dalje misle da su luksemburška televizija, oni i dalje misle da to što ne plaćaju porez ovoj državi nek oslobađa od poštovanja zakona ove države.
Naravno, ja nisam pristalica blokade i ja mislim da svako treba radi svoj posao, ljudi treba da žive, treba da se kreću, treba da rade, ali ovo je bio samo način Pokreta socijalista, manjeg partnera u našoj koaliciji nego što je SNS, da pokaže da je to sve moguće što rade drugima da može se desi i njima.
Mi nećemo da budemo opravdanje ni za kakve sukobe. Nekoliko sati smo bili tamo. Završili to, ali smo hoću da kažem da možemo da dođemo ponovo i da sve ovo što radite drugima može jednog dana da se radi i vama. Nasilje koje prizivaju preti da uništi našu zemlju, nasilje koje prizivaju preti da uništi sposobnost države Srbije da brine o svim Srbima, bez obzira gde oni žive, nasilje koje prizivaju, nasilje i koje sprovode svakog dana preti da od slobodne, stabilne, prosperitetne države Srbije stvori zemlju koja će vas sukobljavati po ulicama.
Jel malo Đilasu milijarda? Da li je malo dobio kada je prodao sve svoje pratioce koje je godinama sakupljao u SBB i objašnjavao im kada se pretplatite na SBB da je to politički stav? Vidite kako je taj stav vrlo lako postao njegovo bogatstvo. To isto radi i sa ovom decom koju okupljaju po ulici. To isto rade i sa ovim ljudima kojima usađuju mržnju od kojih traže da sprovodi njihovu mržnju, da izvode nasilje na ulicama, sve ono što nas na žalost čeka, na veliku radost svih naših neprijatelja, na veliku iskrenu radost.
Znate, ne možete očekivati da vas podrže Aljbin Kurti, da vas podrže sve ustaške partije u Hrvatskoj, da vas podrže sve antisrpske partije u BiH i da mislite da je to što vi radite u stvari odlično za Srbiju i da će to sigurno učiniti da Srbija bude prosperitetna i još bolja.
Mi smo danas, odnosno članovi Pokreta socijalista su bili ispred N1 da im kažu da postoji i druga Srbija, Srbija koja se nikada ne vidi na njihovim kamerama, koje nikada nema u njihovim emisijama, Srbija čiji se glas nikada ne čuje, osim uz uvrede, osim uz pretnje, Srbija koja nema svoje mesto, Srbija o kojoj se nikada ne govori pa makar i da postoji. Ne više od toga.
Mi smo danas došli da im kažemo da postoji i Srbija koju oni ne razumeju, a svakako je ne vole. Svakako je mrze i Srbija koja se ne boji. Kao što se nije plašila ni ovih što bacaju topovske udare i šta već rade, tako se ne boje ni njih, ni njihove mržnje. Tako se ne boje ni njih ni nasilja njihovih gazda.
Postoji i ta Srbija i ta Srbija je danas došli ispred N1.
Naravno da očekujem da će se EU oglasiti i reći da ne sme da se dopusti ni slučajno da neko iz N1, to novinarstvo, pravo, sloboda, sigurno. Oglasiće se sva moguća novinarska udruženja da ne sme ni slučajno da se desi da oni ne daj Bože čuju tuđe mišljenje, ali se niko neće oglasiti kada neko prebije novinara „Informera“, ali se niko neće oglasiti zbog blokade RTS, ali se niko neće oglasiti zbog linča koleginice sa RTS koja je rekla jednu reč ili jednu rečenicu.
Mi smo ovim danas hteli i uspeli da pokažemo kakvo licemerje vlada našim medijskim prostorom, kakvo licemerje vlada našim medijskim prostorom u kome je svaka mržnja dozvoljena i nagrađena samo ako ide protiv predsednika Vučića i protiv onih koji su njegovi saborci, saveznici, saradnici. Samo smo hteli da pokažemo i pokazali smo kakvo licemerje vlada u medijima i kakvo licemerje vlada na mrežama, kakvo licemerje izražava mržnju na ulicama i preti sukobima na ulicama.
Hteli smo to da pokažemo i pokazali smo i neće nam biti teško da dođemo opet. Ako nas niste dobro čuli, ako nas niste razumeli, doći ćemo da budemo glasniji. Ali, sve to može da se izbegne vrlo jednostavno – dijalog, razgovor. Sve to može da se izbegne vrlo jednostavno. Ove klupe opozicije se popune, klupe u parlamentu se popune opozicijom sa svojim stavovima, klupe u školama se popune đacima, sale na našim fakultetima se popune profesorima, studentima i život postane normalan. Dođu vremenom izbori, glasate na tim izborima, promenite ili podržite vlast. Sve ono što je prirodno i normalno, ali ne da izazivate mržnju svakog dana i da pričate kako ste vi dokaz demokratičnosti.
Znate, naše popuštanje, naše neverovatno popuštanje svakoj mržnji i nasilju, sklanjanje kao pusti razumeće narod, možda jeste dokaz naše demokratičnosti, ali jeste isto tako i dokaz da država mora bezuslovno da poštuje sopstvene zakone i da mora da dolazi vreme kada će bezuslovno poštovati sopstvene zakone.
Nije Dinko Gruhonjić mera naše demokratičnosti, već je mera našeg dopuštanja da oni koji se hvale ustaškim imenom drže predavanja našoj deci. To nigde nije moguće. Ja se obraćam i vama narodni poslanici, niste ste podržali našu ideju o uvođenju zakona o stranim agentima, to je vaše pravo i ja to ne mogu da sporim, ali moram da vas podsetim da je taj zakon donet godinama ranije, ovo se ne bi dešavalo. Taj novac ne bi stigao, ne bi imao kome da stigne i kako da se distribuira u organizacije koje sada vidimo. Ko zna gde ćemo pronaći sve taj novac? Možda u ovim palicama koje su pronađene u okolini Beograda, možda u bokserima, možda u noževima, možda u elektrošokerima, možda u biber spreju, možda u novcu koji su primile brojne vođe obojene revolucije.
Pokret socijalista nema političku snagu, ni broj glasova kojim bi mogao samostalno da donese taj zakon, ali poštovane kolege iz naše koalicije nećemo prestati da tražimo od vas da nas podržite i da donesemo zakon o stranim agentima, da donesemo zakon koji će sprečiti da svako može da finansira obojenu revoluciju u Srbiji.
Ako je Amerika to mogla da uradi, ako je Amerika, citiram Ilona Maska, mogla da prevrne činiju punu crva, kako je on nazvao USAID, pa zašto da mi to ne uradimo? Zašto da mi to ne uradimo? Zašto da dopuštamo da se u našoj zemlji krši zakon? Zašto da dopuštamo da se u našoj zemlji finansiraju oni koji misle sve najgore o ovoj zemlji?
Vi kada ih slušate oni ne pokušavaju da objasne šta bi uradili kada bi nekim nesrećnim spletom okolnosti došli na vlast, oni samo pokušavaju da naude ovoj zemlji. Kada imate proteste u kojima otvoreno kažu – blokirajmo taj most ili blokirajmo tu instituciju kako bi smo ekonomski izvršili pritisak na Srbiju, oni otvoreno kažu da su spremni da Srbiji nanesu udarac koji će boleti, ne razmišljajući ni kako će se to odnositi na njihove roditelje, na njihove komšije. Na kraju krajeva i na njih same, ali oni koji ih vode nemaju taj problem. U to nemojte da sumnjate. Oni su se finansijski obezbedili. Ali, oni koji ih slede, na kraju se suoče sa posledicama iz sopstvenog delovanja.
Ono što nas čeka jeste ono što vidimo, što smo videli ovde u Skupštini, ali i ono što smo videli na kanalu N1, ono što vidimo na društvenim mrežama, neverovatna mržnja koja se izliva, ne može da prođe bez posledica, a te posledice uvek nasilje. Ne možete večno prizivati mržnju na svakog ko misli drugačije, a da se to u nekoj ludoj glavi jednog dana ne opredmeti kao akcija, a ta akcija postaje nasilje. Ne može. Oni koji to rade to znaju i misle da je to sasvim uredu. Ja tako ne mislim, vi tako ne mislite. Članovi Pokreta socijalista koji su danas bili ispred N1 koji su na nekoliko sati blokirali tu televiziju ne misle takođe. Došli smo, bili smo tamo da pokažemo da postoji jedna druga Srbija, Srbija koja nikada nema svoje mesto, koja nikada nije prikazana, Srbija o kojoj se govori sa mržnjom, sa prezirom, Srbija kojoj se preti, a većinska Srbija.
Za ovu današnju aktivnost nisam hteo da tražim podršku i pomoć od vas iz SNS, da jesam tamo bi bilo više desetina hiljada ljudi i šta bi se onda desilo. Šta bi onda bilo. Ovo je bio samo naš način da pokažemo kakvo licemerje vlada u medijima Srbije, ali i da postoje ljudi koji se mržnje, koji N1 i drugi tajkunski mediji neprekidno izlivaju po ulicama ove zemlje i po glavama svakog od nas ne boje. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani narodni poslanici, druga tačka svake obojene revolucije jeste negiranje rezultata Vlade. U drugoj tački, kada se zaboravi ono za šta su se okupili, jeste objašnjavanje da sve što je urađeno ne valja ništa i da zapravo ništa nije ni urađeno i da sve što je urađeno trebalo je da bude urađeno ranije ili da u stvari ne treba o tome ni pričati.
Zato su danas prazne klupe kolega iz opozicije. Da su ovde, kada bi prošlo par sati divljanja, bacanja petardi, dimnih bombi, protivpožarnih aparata, kada bi prestali da duvaju u vuvuzele, morali bi da se suoče sa onim što je urađeno. Moralo bi da se razgovara pred kamerama, pred čitavom nacijom, moralo bi da se razgovara o stvarima koje je ova vlast uradila. Moralo bi da se govori o putevima, prugama, školama, bolnicama, vojsci, nacionalnom ponosu. Moralo bi da se razgovara o tome. E, zato se ne razgovara.
Evo, koristim i ovu priliku da sa ove govornice pozovem kolege iz opozicije da dođu. Izdržaćemo mi njihove uvrede. Izdržaćemo mi još topovskih udara. Izdržaćemo sve to što su smislili da je veliko i genijalno što dođu i poliju nekom vodom i posle jedni s drugima pričaju kako je to veličanstven događaj. Sve ćemo mi to izdržati, ali ih molim da dođu samo da izdrže ovo što mi imamo da kažemo, mirno, bez uvreda, bez topovskih udara, bez suzavca, samo da izdrže ovo što mi imamo da kažemo o tome šta je urađeno u ovoj zemlji i šta treba da bude urađeno u ovoj zemlji, a i da ih podsetimo na to šta su oni radili dok su vladali ovom zemljom, ništa više. Vrlo jednostavno. I bolje da se mi svađamo ovde koliko god hoćete, nego da se svađaju ljudi koji veruju u ono šta mi govorimo. Sa ove govornice uvek dolazi poziv za mir. Iz onih drugih klupa ne može biti poziv na mir, kada pokušate ovde, nasiljem da promenite većinu.
Znate, plan A, jedini plan, ispostavilo se, bio je da ćemo mi pobeći iz ove Skupštine. Da će nas zaplašiti svojom mržnjom, svojim nasiljem, svojim udarima i da ćemo mi pobeći iz ove Skupštine, onda će oni ovde da zauzmu, ležaće po klupama, govoriće sutra kako, eto, pregovaraće sa nama da li da se vratimo. Oni su vlada ovog naroda. Pozvali bi narod da uđe u Skupštinu i tako.
Ali, mi nismo pobegli. Ali, mi se nismo pomerili. I mi se nećemo pomeriti. Nema pomeranja. Nema povlačenja. Pred kim da se povlačiš? Pred nekim ko misli da je vrhunac demokratskog delovanja da duva u vuvuzelu sedam sati? Da li stvarno mislite da je neko glasao, evo, razgovarajte sa komšijama, sa prijateljima, sa onima koji ne glasaju za nas, to je potpuno prihvatljiv oblik demokratskog razmišljanja, pitajte ih – jesi li glasao za poslanika koji ima najjača pluća ili koji će najviše da duva ili koji će najviše da baca, koji najdalje može da baci topovski udar ili si glasao za poslanika koji će postaviti pitanje u tvoje ime i koji će se izboriti za nešto za šta ti veruješ da je bitno za tebe i tvoju decu? Zato su ove klupe prazne, jer mi danas bi posle svega morali da razgovaramo o onome što je urađeno i onome što će biti urađeno.
Istina, ružna je slika otišla u svet. Oni koji nas ne poznaju, sve manje žele da nas upoznaju kada vide tako nešto. Oni koji su nas mrzeli, imaju opravdanje da nas mrze još više. Oni koji su nam se smejali, imaju razloga da nam se smeju još više. Oni koji nas vole, stide se zajedno sa nama. Ružna slika je došla, baš je ružna slika došla u svet. Nije na nama da tako izgledamo. Mi smo Srbi. Mi smo narod koji ima čime da se pohvali. Uvek na boljoj strani sveta. Veliki narodi, brojni narodi, velike sile su često grešile u svojim istorijskim izborima, a mi baš nikada. I mi sebi da dozvolimo da se onakva slika pronese celim svetom.
Ovde je trebalo za dan ili dva da govori predsednik Republike Srpske, predsednik entiteta koji je nastao zahvaljujući borbi srpskog naroda, možda najveći dobitak srpskog naroda nakon Prvog svetskog rata, nešto što je nepromenljivo, nešto za šta su dati toliki životi. Mi, dame i gospodo narodni poslanici, ne možemo da ga pozovemo, da se mi ne bismo stideli. Sramota nas je da dođe ovde, da ga neko gađa dimnom bombom ili da ga sačekaju sa mržnjom, sa vriskom, sa besom koji ne bi doživeo ni u Sarajevu. Nije u redu. Sramota je nas zbog njih, zbog svih koji bi tako nešto uradili.
I nije slučajno, nije slučajno da u istom trenutku imate sankcije Naftnoj industriji Srbije, kičmi naše privrede, odnosno našeg energetskog snabdevanja, imate suđenje Miloradu Dodiku i praktično poništavanje Republike Srpske, imate pokušaj otimanja glasova Srpskoj listi na Kosovu i Metohiji, formiranje šiptarske vlade, sa Srbima kojima Beograd ne znači ništa i kojima su Šiptari sve, a Srbija ništa i imate proteste na ulicama naših gradova. I sve je slučajno, jel da? I sve se jednostavno desilo, ništa drugo. I svi naši prijatelji iz celog sveta, Rusija, Kina, sve slobodne zemlje ovog sveta govore da je u pitanju obojena revolucija, daju nam podršku i svi oni koji bi da priznamo Kosovo, da napustimo Republiku Srpsku, da uvedemo sankcije Ruskoj Federaciji, svi oni podržavaju svaki skup.
Čuli ste Evropsku uniju koja kaže da osuđuju nasilje u parlamentu. Ne kažu ko vrši nasilje, ne kažu ko ga je uradio. A ko? Eto, neko. Obično je većina odgovorna za tako nešto, kada se tako izgovori i kada se tako kaže. To je kao kada na Kosovu i Metohiji uhapse Srbina, pa onda kažu da su jako zabrinuti zbog toga što se to desilo i da svi treba da pokažu pribranost, i onaj uhapšeni što su ga oteli i oni koji ga hapse, da svi budu pribrani.
U ovom parlamentu ćete, ja se nadam, vrlo brzo birati Vladu Republike Srbije. Biraćete ministre koji će na prvom mestu morati da zadobiju vaše poverenje, preko vas i poverenje građana Srbije. Ali vas molim, bez obzira ko bude ili ne bude bio ministar, ako bude izbora ili nova Vlada, vi ste vladajuća većina, vas su izabrali građani Srbije i nemojte da se sklanjate nikome i ni pred kim. Nema toga ko može vama da kaže da ste nelegalni ili nelegitimni i zato vi imate puno pravo da odlučujete i nemojte ni pred kim da se pomerate.
Molim vas da razmišljate kada budete glasali o zakonima koji su pred nama, kada budete razmišljali o tome šta ti zakoni donose za budućnost Srbije i neka vam ono što se dešava sada na ulicama naših gradova i ovaj pokušaj obojene revolucije i rušenja naše zemlje, setite se šta smo mi dopuštali da bi se ovo desilo. Nemojte da zaboravite da smo mi izglasali, mi dopustili, da nam drugi štampaju udžbenike, da nam štampaju šta je istorija i da našu decu uče da je u Srebrenici bio u stvari genocid, da o Jasenovcu ima manje rečenica nego o Srebrenici, da smo mi dopustili da nam štampaju udžbenike u kojima je srpski narod odgovoran za ratove 1990-ih, a Gavrilo Princip običan terorista. Ne heroj, ne borac za slobodu, već terorista. Da smo mi dopustili da nam u udžbenike stavljaju da je u pitanju bila NATO akcija, a ne NATO agresija.
Setite se da je zapravo najvažnije ministarstvu uvek Ministarstvo prosvete. Kako učimo decu, takvi postaju ljudi. Nema zemlje bez ideologija, nema zemlje bez uverenja, a ne muže biti uverenje ideologije ako dopustimo da našu decu uče drugi. Zato svi smo mi prolazni, ali vi kao narodni poslanici duže ćete trajati i najduže ćete trajati, zato vodite računa o onome o čemu glasate, kada glasate, preuzmite odgovornost na sebe, razmišljajte o stvarima koje dođu pred vas, zašto vam se nekada nešto i nudi. Popuštanje onima koji vode obojenu revoluciju će samo izazvati samo jednu, pa još jednu, pa još jednu.
Mi Srbi smo narod koji uvek izabere pravu stranu sveta, zato ne smemo da dopustimo da bilo ko drugi odlučuje o nama i odlučuje o onome što ćemo mi raditi, o čemu ćemo misliti, zato nas toliko i udaraju.
Znate, mislim da je Nikola govorio o tome, mi Srbi nismo najmnogoljudniji narod na Balkanu, ne živimo čak ni najvećoj teritoriji, nemamo more, nemamo najznačajnije i najvažnija prirodna bogatstva, a nećete naći udžbenik istorije ili udžbenik geopolitike gde neće reći kada se govori o Balkanu da su Srbi najvažniji narod na Balkanu, ne zbog našeg broja, već zbog našeg osećaja za stvaranje države, zbog našeg osećaja za stvaranje istorije. Mi Srbi zauzimamo mnogo veći prostor na istorijskoj mapi, nego na geografskoj mapi, zato što je vrednost našeg naroda uvek bila u stvaranju države.
Znate, kada razmišljate o onome što pokušavaju da urade kreatori obojene revolucije, vi uvek razmišljate, dobro kakvi su to zahtevi koji ne mogu da se sprovedu, koji ne mogu da se ostvare, u kojima ne može doći do realizacije. Razmišljate zašto. Da li je to neznanje, kakva je to namera? Ne, oni imaju nameru da unište državu, ne da je preuzmu, nego da je unište, da je ne bude. Kako mislite da vratite vi ili ja zajedno, kako mislimo da vratimo generaciju devetnaestogodišnjaka u njihove godine, kako ponovo sa 19 godina da se ponašaju kao da imaju 19 godina, kako ponovo da shvate da moraju da uče svaki dan, da moraju da idu u školu, da moraju da idu na fakultet, da je moguće da padnu na ispitu? Kako je moguće da nam je nanet tako strašan udarac, što nam je čitava jedna generacije ubeđena da kada stane pred kamere N1 počne da objašnjava kako je položila najvažniji ispit.
Najvažniji ispit je onaj po kome nije otišao u školu. I najvažniji je ispit onaj po kome je profesorica jedne od gimnazija u Novom Sadu fizički nasrnula na svoje dete, dete koje je učilo kod nje. To je najvažniji ispit. I položili su najvažniji ispit.
Najveći izazov neće biti čak ni ekonomija, izborićemo se, predsednik Vučić je dokazao da je u stanju da se izbori sa ekonomskim teškoćama i nedaćama. Najveći ispit i najveće nedaće će biti kako da ponovo čitava jedna generacija počne da živi u skladu sa svojim godinama, počne da se ponaša onako kako se ponašaju njihovi vršnjaci. Ideš u školu, slušaš profesora, raspravljaš se sa ocem i majkom, ali ih mnogo voliš i na kraju ih poslušaš. To će biti najveći izazov kada sve ovo prođe.
Nemojte misliti da će proći lako i nemojte misliti da neće biti nasilja. Nažalost biće ga, biće ga, jer oni koji su pokrenuli obojenu revoluciju u Srbiji nemaju nikakav drugi način da izađu iz nje, nemaju nikakav drugi način da završe ono što su započeli bez nasilja.
Država se pokazala žilava, odgovorna, izdržljiva, obezbedila je funkcionisanje, nastavila je sa životom, naravno, uz velike ekonomske i političke teškoće, ali nastavila sa životom, nastavila da brine i o Srbina na Kosovu i Metohiji, nije napustila Republiku Srpsku, nije uvela sankcije Ruskoj Federaciji. Dakle, nije uspelo, nije smenjen predsednik Vučić, Vlada će biti promenjena, zamenjena, biće novi izbori šta god, ali biće legalno, legitimno, sve što se dešava u bilo kojoj drugoj zemlji na svetu, ništa sporno. To nije cilj, cilj je rušenje zemlje, cilj vaninstitucionalno delovanje, cilj je izaći iz institucija koje ne možete da osvojite na izborima, nego morate da napravite silom čitava jedan paralelni svet iako ste potpuno svesni da to u potpunosti uništava državu.
Informisanje u našoj zemlji je postalo udžbenički primer, evo dolaze iz više zemalja sveta, dolaze brojne novinarske ekipe koji snimaju priloge o obojenoj revoluciji da bi pokazala kako to zapravo izgleda i kako to deluje, šta se tu dešava.
Znate, govorilo se ovde o toj, a to se u teoriji zove ping-pong, izmisli se, pusti se lažna vest, kakva god ona bila, nebitno, nisi napadnut, nisi, nešto, nije važno. To pustite u nekom opskurnom portalu, samo se objavi, ta vest se prenese na malo veći mediji, onda ta vest odlazi u region i ta vest se vraća kod nas iz regiona navodeći kao izvor, respektabilne velike medije iz regiona. To se zove ping-pong. Više ne znate odakle je krenula vest, nego kažete, pa dobro to je objavila, mislim, državna televizija u Hrvatskoj, mora da, ne moguće da je to laž, a sve je poteklo od nekog malog nepostojećeg portala kod nas ili bilo koje zemlje iz okruženja.
Mi živimo svakodnevno u tome i nosimo se svaki dan sa tim i već smo navikli i vi i ja, da svaka rana na nama u stvari i nije bitna, mislim, kao da je važno, to kad neko nas uvredi ili kaže nešto ružno, ma to je ništa, hajde, šta sad. Sramota me da pričam o svom osećaju kada znam i o svojoj deci, kada znam šta trpe deca predsednika Republike Aleksandra Vučića, pa onda preskočiš i ćutiš. Navikli smo, kao nosimo to kao da je normalno, a nije normalno, a to nije normalno.
Nije normalno da je ova sala prazna i nije normalno da mi svi prihvatamo da ko god hoće može, šta god hoće dok je to protiv nas, dok je protiv ljudi koji ovde predstavljaju preko dva miliona glasača. Nije normalno, doći će naravno i vreme, prođe to tako, kada će ovo o čemu govorim biti podrazumevajuće, ali sada mi živimo u trenutku u kome nije normalno da deca idu u školu i nije normalno da roditelji traže od nastavnika da im uče decu u školama, i nije normalno da kažemo – ne možeš da zatvoriš most, i nije normalno da kažeš, ne možeš da sprečiš radnike RTS da ulaze u RTS, jer smo došli do toga da radimo samo da bismo izbegli sukob, da bismo izbegli nasilje na ulicama.
Videćete u subotu, nije do nas, apsolutno nije do nas. Činićemo i sve što možemo, kao što činimo i u celom regionu, i u Republici Srpskoj, i na prostoru Kosova i Metohije, da ne dolazi do sukoba, činićemo sve što možemo da učinimo da ne dođe do bilo kakvog sukoba, ali bojim se da oni koji su sve ovo pokrenuli, nemaju drugog načina da ovo završe nego da krenu grubom silom i da pokušaju silom da preuzmu vlast, kao što su radili 5. oktobra, pa nije to prvi put.
Dozvolićete mi na kraju jedan lični odnos, ovo nije stav vladajuće većine, nije stav ni Vlade, ali je moj, znate uostalom da sam uvek govorio ono što mislim i ono u šta verujem, na današnji dan umro je Slobodan Milošević, dva puta izabrani predsednik Srbije i SRJ, čovek čiji su svi neprijatelji bili i neprijatelji Srbije, baš svi. Slobodan Milošević, bez obzira na sve svoje greške, činio ih je kao i svako od nas, je bio na pravoj strani sveta i na pravoj strani istorije.
Srbija kao da je zaboravila i na njegovu smrt i na njegov život, a nemojmo zaboraviti da imamo Republiku Srpsku i Rezoluciju 1244 zahvaljujući i Slobodanu Miloševiću. I nemojmo zaboraviti da onako kako su rušili Slobodana Miloševića, a preko njega Srbiju, tako danas ruše Aleksandra Vučića, a preko njega Srbiju, istim metodima, na iste načine, sa istim ciljem.
Dakle, samo sam hteo u ovom Domu da podsetim da je postojao i da podsetim da je na današnji dan pod vrlo nerazjašnjenim okolnostima umro u Haškom tribunalu, u haškom kazamatu, tamo gde nije bilo pravde za Srbe, već gde je bila osveta za Srbe, baš kao što se danas svete i Miloradu Dodiku, baš kao što se svete i Aleksandru Vučiću.
To sam morao da podelim sa vama, to sam morao da kažem. Ja rekoh i dušu svoju spasih, a znam i verujem da ćete vi umeti da sačuvate ono najbolje u srpskom narodu. Hvala vam još jednom.

I dalje stojim pri onome što sam govorio na nekom od ranijih zasedanja – da žene jednostavno treba voleti. Ta najlepša, najbolja bića ne zaslužuju da se svađamo, ne zaslužuju raspravu. Služe samo da ih volimo, samo da im se divimo, samo da smo srećni što dopuštaju da budemo u njihovoj blizini. Ali pošto nema opozicije, možemo i mi u Vladi malo da razgovaramo pred vama.
Uostalom do nedavno smo bili na različitim stranama, ja sam, kao što vidite bio uvek na istoj strani, ali veoma volim kada ljudi promene uverenja, kada promene ideje i kada zauzmu svoje mesto.
Dakle, ne bih ja ni odgovarao na to polazeći od svog dubokog uverenja da se sa ženama ne treba raspravljati, već samo treba prihvatiti i samo ih treba voleti, ali upoređen sam sa Draganom Đilasom. Moja izjava je upoređena sa Draganom Đilasom. E, na to se dame i gospodo, drugarice i drugovi mora odgovoriti, to već ne može.
Dakle, prvo da dođem od onoga da ponovimo šta smo rekli da bismo znali šta kritikujemo. Rekao sam, i to ne dok sam gutao suzavac, nije to meni prvi put, pa mene je žuta žandarmerija tukla i hapsila i bacala suzavac, prebijala me, nije ovo najgore verujte, ovo je jedna od blažih stvari koje sam doživeo od žutih - Da među vama ima muškaraca, obraćam se onima koji su nas gađali jajima, topovskim udarima, bakljama, itd, da među vama ima muškaraca znali bi ste šta se radi i kako se radi sa jajima, ali na sreću među vama postoji dovoljan broj narodnih poslanica koje vrlo poštujem i smatram da su bolji deo vas i one će vam to bolje objasniti kada vi već ne znate šta se radi sa jajima.
Znate, svako se kreće u krugu vlasitite pokvarenosti. Ja sam govorio o jajima. Jaja su prehrambeni produkt, proizvod, to se jede. Oni su u tome videli seksualnu konotaciju. To su testisi, ne jaja, testisi. Dakle, postoji bitna razlika.
Dakle, drage dame i gospodo, drugarice i drugovi šta sam ja hteo da kažem? Da je bilo muškaraca oni bi znali bar da ispeku jaja, nama toliko dozvoljavaju naše skromne kulinarske sposobnosti, a ne bi gađali druge narodne poslanike ili članove Vlade. Ali pošto nije bilo muškaraca, ima narodnih poslanica koje mnogo bolje kuvaju i sigurno bi se jajima, dakle prehrambenim proizvodom, umele da naprave nešto maštovitije, nešto zanimljivije i mogle su da ih pouče time. Nažalost, nije bilo prilike.
Eto, vidite ja sam o tome govorio, a na šta su mislili ovi što su me kritikovali? Kako su oni jaja povezali sa seksom? Kako su povezali jaja sa različitim polovima? To su jaja, ovo su testisi. Ne služe jaja za to zaboga.
Tako da sam bio potpuno iznenađen da je bilo ko mogao moju izjavu da uveže sa bilo kakvim seksualnim ili polnim rodno, ili bilo koji drugi način zasnovanim kontekstom. Ni slučajno, govorio sam o jajima koje treba da se peku, da se bare, da se poširaju, da se jedu na različite načine, da se mute, a ne da se prave ovakve stvari. Stvarno ne razumem ovaj komentar, ne razumem odakle ovo.
Molim vas koleginice nemojte da vrše pritisak na vas da vi nešto morate ili ne morate. Nemojte vi mene da pravdate. Nemojte, pogotovo da me poredite sa Draganom Đilasom, ja se sa tim društvom nikada nisam poredio i dugo trajem u politici, odmah da vam kažem, menjao sam političke partije, ali uverenja i strane nikada. Hvala.

Zahvaljujem.
Hoću da se obratim gospodinu Veselinoviću.
Vi se sećate, kada je donošen Zakon o radu, mi smo se viđali tada. Vi ste bili tada sindikalac. Niste bili reprezentativni, ali, kao što znate, moja vrata su bila otvorena i vama i svakom drugom sindikatu. Naravno, posebno reprezentativnim sindikatima koji su bili članovi Socialno-ekonomskog saveta.
Da li je bilo neslaganja? Jeste. Da li ima i danas neslaganja? Naravno da ima, ali tada Zakon o radu je bio jedan od ključnih zakona koji je značajno pomogao razvoj srpske ekonomije. Glavna zamerka tada suštinski svih sindikata je bila da će ovaj zakon olakšati, odnosno omogućiti otpuštanja.
Kao što znate, nakon tog zakona mi smo sveli stopu nezaposlenosti na nekih 8%, a zatekli smo je, kada smo donosili taj zakon, nezaposlenosti je bila nekih 25%. I tada i sada smo govorili da neće poslodavac da otpusti dobrog radnika, bori se za njega, otima se za njega i u krajnjoj liniji to se i pokazalo.
Podsetiću vas na to vreme. Naravno, bila je žučna rasprava, a opozicija je bila protiv, sindikati su bili protiv. Imali smo demonstracije ispred Skupštine, ali smo sve to završili vrlo normalno, vrlo civilizovano.
I danas, kao što znate, na Socijalno-ekonomskom savetu sindikati su ti koji insistiraju na poštovanju Zakona o radu, jer je Zakon o radu doneo mnogo dobrih stvari.
Kada je u pitanju odnos prema zapošljavanju, odnosno zaključivanje ugovora o radu na neodređeno i određeno vreme, da znaju, naravno svi mi koji radimo, koji smo radili i u privatnom sektoru, u realnom sektoru, u državnom, svejedno, znaju da su prava i obaveze više-manje izjednačene, ali da je činjenica da ugovor o radu na neodređeno vreme daje dozu sigurnosti. Daje osećaj čoveku da će moći na tom radnom mestu, što nije baš uvek činjenica, posebno u zapadnim zemljama, da dočeka penziju. Naravno da to omogućava i mogućnost podizanja kredita, veće sigurnosti itd, ali mlade generacije potpuno novi oblik privrednih delatnosti vrlo često traži mogućnost fluidnosti, čestog menjanja.
Činjenica je da je u kulturi našeg naroda da imate jedno mesto, da se borite da to bude to vaše jedno mesto i ja zaista nemam ništa protiv toga. Morate razumeti, kada smo donosili Zakon o radu, država je bila pred bankrotom. Mi smo imali plate i penzije da isplatimo za par meseci, ne više. Nezaposlenost među mladima je bila preko 50%. Jezivo vreme, strašno vreme, ali je moralo da se uradi to što su uradili i, kao što vidite, ozdravilo se.
Što se tiče vašeg pitanja oko izgradnje socijalnih stanova, da objasnimo nešto, to se radi. To rade lokalne samouprave. Nije nikad, činjenica, radila država organizovano da sada kaže ima država neki fond kojim će to raditi i to je rešenje koje se primenjuje u mnogim zemljama. Daću vam primer da najveći stanodavac u Austriji, na primer, je grad Beč koji gradi upravo takve stanove i koji daje stanove u te svrhe, ali, da razumemo, to nisu stanovi koji idu u trajno vlasništvo. To su stanovi za koje plaćate neku subvencionisanu kiriju, ali ne postajete vlasnik tog stana. Neće država da vam daje stan i da vas na taj način sprečava da tražite nešto veće ili nešto bolje, odnosno neće to da uradi da bi dala mogućnost da i neko drugi sutra koristi tu vrstu pomoći.
Slažem se da to treba raditi i da je to dobro, ali samo da razjasnimo, ovo što mi sada radimo, vi postajete vlasnik svog stana. Vi otplaćujete kredit, ne dajete nekakvu kiriju nekome, kao što ovde dajete gradu Beču. Ne, vi ovde otplaćujete. To je vaš stan. Sutra ćete moći da ga prodate, ostavite nekome u nasledstvo, šta god, učestvujete u pravnom prometu. U socijalnim stanovima vi ste u stanju nužde, vi ste u stanju potrebe. Država, grad, lokalna samouprava vam izlazi u susret, ali ne postajete vlasnik tog objekta, ali u svakom slučaju smatram da je to odlična mera i da na tome svakako treba raditi i hvala vam.

Hvala.
Poštovani narodni poslanici, sad mogu da kažem „poštovani“, jer zaista to mislim, prvo bih da se zahvalim i gospođi Jakovljević i gospodinu Pavloviću. Tako je to trebalo da izgleda. Mi dođemo, razgovaramo, naljutimo se jedni na druge, kažemo nešto što jeste i što nije, nekad preteramo, ali to je parlamentarni život, to za to služi, to je suština. Znate, kada bi ova većina samo se koristila argumentima broja, pa nema šta, onda opozicija ne treba da postoji. Završe se izbori, onaj ko je pobedio nosi sve i to je to. Dakle, ovo je tako trebalo da izgleda i da je to tako izgledalo građani Srbije bi imali najmanje 10 dana, najmanje 10 dana prilike da svakog dana, po osam sati, slušaju naše rasprave, dok im ne dosadi.
Nažalost, Srbija se juče upisala među zemlje u kojima se u parlamentu koristi nasilje, kojima se ugrožava život kolega poslanika. Nažalost, o Srbiji se retko sada čuje nešto lepo u svetu. Tramp nas je, ako niste znali, pomenuo u svom obraćanju u Kongresu, pomenuo je Srbiju. Nije je pomenuo ni po čemu dobro. Nije nas pomenuo po našem privrednom rastu koji je za svako poštovanje. Nije nas pomenuo ni po našim etičkim principima po kojima je naš narod zaista deo civilizacije. Pomenuo nas je po tome što smo od USAID-a dobili neke pare i ismejao nas je za pare koje smo dobili, kao što nas juče ceo svet pominje sa onim odvratnim slikama nasilja u parlamentu Srbije.
Ja ne verujem da postoji birač koji je glasao za predstavnike opozicije sa idejom da oni dođu i zapale Skupštinu i duvaju u vuvuzele. Živo me zanima kada se vrate kući, pa razgovaraju sa svojim porodicama, pa kaže – e, jesi li video kako sam duvao u vuvuzelu, kaže – jao, jeste, znaš, prepoznajem tvoju vuvuzelu, a što ti nekako vuvuzelišeš. Nemoguće da je neko glasao za tako nešto. Ljudi su glasali za opoziciju i kada glasate glasate da zagorčava život vlasti. To je normalno, ali da zagorčavate tako što kaže, kada te sretne u kafani, svi smo mi bili opozicija dugo vremena, pa znali smo kada dođemo negde, pa nam priđu – u što si mu rekao, a što ti znaš da ga pitaš, a kako si ga. Za to glasaju ljudi i kada ste opozicija, ali ne glasaju za to da bacaš dimne bombe. To se ne radi ni na stadionu i na stadionu je to krivično delo. Sad je moram da kažem – pravda za navijače.
14/1 AL/MP 12.15 – 12.25
Kako ministar Dačić posle ovoga da uhapsi bilo koga navijača koji baci topovski udar? On kaže – šta, pa to se radi i u Skupštini. Što ja to ne smem da radim? U čemu je problem? Kako ćete me da uhapsite sada? Šta treba da budem poslanik da bih mogao da bacam topovske udare? Pa dobro, kandidovaćemo se sa programom, duvamo u vuvuzele i bacamo topovske udare. To je naš program. Bravo.
Potpuno se slažem sa vama, gospodine Pavloviću, da je ovo institucionalni problem, ali ne zato što institucije ne rade, zato što su razorene, ali ne zato što su razorene od strane vlasti i unutar vlasti, nego su razorene od strane onih koji tvrde da ih poštuju.
Čekajte, da budemo pošteni. Svi mi ovde i svi koji se bavimo politikom u ovom periodu smo dobrim delom odstupili od načela zakonitosti i bezuslovnog poštovanja zakona i Ustava. Kada bi se držali zakona, „dura leks sed leks“, kakav ne prijavljeni protest na Brankovom mostu? Kako može biti ne prijavljenog protesta bilo gde? Kako može neko da dobije saobraćajni prekršaj zato što ide žutom trakom, a neko ko blokira autoput je položio najvažniji ispit u svom životu?
Zato, znate, postoje političari da nekada u nekim trenucima pokušaju da prilagode i zakon i život, da ne bi dolazilo do društvenih sukoba, jer da se ova vlast držala strogo zakona, vi znate da bi se ovo moralo rešavati silom. A, vlast je odlučila da ne koristi silu i da svesno, svesno prihvata da nije sve u skladu sa zakonom.
Izvinite, kakvi plenumi, kako to, koja je to institucija? Kako se to zove? Ko je doneo odluku? Ko je dao legitimitet? Ko je izračunao koji je broj glasova? Kako sada to?
Ponekada u svakom narodu, nije to samo kod nas, nismo mi najgori, naprotiv, ja mislim da su Srbi bolji narod od većine, baš me briga, optužite me za pristrasnost, šta god hoćete, ali ja tako mislim, naiđu trenuci kolektivnog zanosa. Nekada to ide na dobro, nekada na loše. Obično se ne završi baš najbolje, ali naiđu trenuci kolektivnog zanosa u kome argumenti više ništa ne znače.
Do pre tri, četiri meseca postojali su dobri studenti i loši studenti. Znate ono, ovaj studira predugo, ovaj ima loše ocene, ovaj ima dobre ocene, ovaj ide na predavanja, ovaj ne ide na predavanja, ovaj ide zato što mu plaća tata, ovaj ide zato što hoće da što pre završi da se zaposli. Odjedanput nema dobrih i loših studenata. Postoje samo najbolji. Ne, ne, oni su bezgrešni, ništa ne mogu da pogreše. Svako može da pogreši, profesor može da pogreši, doktor može da pogreši, poslanik može da pogreši, svi mi možemo da pogrešimo, student ne može da pogreši. Kada on nešto kaže to je tako, šta će nam parlament. Možemo da raspustimo Skupštinu. Raspustimo Skupštinu, šta će nam Skupština. Ali, sada koji studenti i to nije važno. Dakle govorimo o institucijama o dubokom razaranju institucija.
Obraćam se svim građanima Srbije koji ovo gledaju i slušaju - ej mi smo roditelji. Kažite mi, molim vas ko od vas želi da mu se dete vrati iz škole i da kaže – ej znaš kako smo linčovali direktorku škole, znaš šta smo uradili profesoru matematike, jel znaš, ona fizičarka što me uvek nervirala, znaš da smo je blokirali, blokirali smo joj kabinet i nismo joj dali da izađe.
Pođite od sebe i svoje dece - da li želite da vam se deca tako ponašaju? U redu je da mi matori imamo svoje rasprave. Ma raspravljajmo se, idemo na proteste, parlamente, sve u redu, ali mi smo izveli decu na ulice.
Ajde da vas podsetim kako je sve ovo počelo. Rasprava u društvu je počela tako kada su izveli sina Miloša Vučevića da protestvuje protiv svog oca, neznajući gde ide. Tako je počelo. Jel smo zaboravili to? Nije počelo ni od studenata nego je počelo od maloletne dece, od srednjoškolaca i to smo zaboravili.
14/2 AL/MP
Nemojmo da se podsećamo da se sve ovo o čemu pričamo dešava i u osnovnim školama. Koliko će nam trebati vremena, ima sigurno stručnijih od mene koji će se baviti ovim, koji će govoriti jednog dana o tome, dame i gospodo, da ponovo tu decu vratimo u njihovo godište, da ih vratimo u ono normalno shvatanje sveta koje je primereno njihovim godinama? Koliko će nam trebati vremena da četrnaestogodišnjaci shvate da nisu vlast u ovoj državi, da ne mogu da blokiraju direktora škole? Koliko će nam trebati vremena da ponovo neko dobije jedinicu i da zbog toga ne može da blokira školu? Koliko će nam trebati vremena da neki student koji je do juče gospodario svojim rektorom i svojim profesorima prihvati da je pao na ispitu? Ko će još da padne na ispitu kada je on položio najvažniji životni ispit?
Znate, vrlo je sada zanimljivo kada dođemo vi i ja kod lekara, hoćemo li tražiti onog sa najboljim prosekom ili onog ko je položio najviše životnih ispita? Hoće li neko od nas da pošalje svog oca ili svoju majku na operaciju i da traži da mu se objasni da li je bio na protestu, nije bio na protestu, a ne, ne, takvog lekara ja neću, hoću samo ovog što protestvuje.
Pomešali smo, sve smo pomešali. Neću da nastavljam zato što nema ovde… Da ima ovde kolega iz opozicije naravno da bih nastavio i naravno da bih bio žučniji, ali ne mogu, izvinite, ne mogu da ne pomenem par primera. Mi imamo advokate koji su sebi dopustili da ostavljaju ljude u zatvoru, da neće da rade po pritvorskim predmetima. Pa, čekajte, koje je to elementarnije, koleginica je govorila o pravu na fer suđenje, pa kakvo fer suđenje bez advokata i to je prihvatljivo, to je sasvim u redu.
Slušajte, ima neka inženjerska komora koja kaže da inženjeri ne smeju da se hapse u slučaju nadstrešnice, a onda u sledećem članu kažu da zahtevaju da se ne donose presude pre suđenja. Pa čekajte, pa sve presude su donete pre suđenja. Neću da nastavljam sa tim primerom.
Hoću da vam kažem samo jednu stvar, pošto je koleginica rekla i ja sam zahvalan što je to rekla, šta god ja mislio i drago mi je da je bila tu i voleo bih da su svi tu pa da se svih 10 dana ispričamo, ma kako nekada i vuvuzele delovale smišljenije od onog što govore, ali nema veze, to je samo moje mišljenje.
Moj pokojni deda Dragutin je bio častan čovek, nepismen čovek. Imao je sve etičke i moralne vrednosti i položio sve etičke i moralne ispite koje jedan srpski domaćin na planini Manjača može da položi, ali nije se pravio da zna da vodi državu i nikada nije pokušao nikoga da operiše. On je bio čestit čovek, ali nije od čestitosti pravio profesiju i nije pokušavao od toga da preuzme vlast u državi i da pokuša da objašnjava, da radi ono što ne ume da radi.
Mi samo moramo da se vratimo upravo na to. Samo na to i ništa više, da ne izmišljamo da je učešće u nekom protestu dokaz etičke čistote, a neučešće dokaz etičke nečistote.
Žao mi je što ovde nema opozicije. Bila bi zanimljiva rasprava. Problemi u društvu bi se i rešavali na taj način, a sada će se rešavati tako što ćemo se vraćati u normalnost i vraćati se u institucije. Hvala vam.

Dame i gospodo, drugarice i drugovi, poštovani narodni poslanici, oni koji su poštovani, želim da vam kažem da ovim scenama osim Aljbina Kurtija neće imati ko da se obraduje, ali ne zameram vam ja, vi drugačije i ne znate i uostalom, važno je da ste vi ovde, pa makar se ponašali kako se ponašate.
Da vam kažem nešto, da među vama ima muškaraca, znali biste šta se radi i kako se radi sa jajima, ali na sreću među vama postoji dovoljan broj narodnih poslanica, koje vrlo poštujem i smatram da su bolji deo vas, one će vam to bolje objasniti kada već vi ne znate šta se radi sa jajima.
Ja se radujem našoj raspravi, radujem što će svakako pokazati kakav je, hvala vam, hvala za vaše ponašanje, hvala za sve što ste ovde doneli, hvala što ste pokazali kakvi ste i gde ste. Veoma se radujem zbog toga što ste tu, vi kada god treba da dođete, vi ste tu. Kad ne treba da dođete, vi odete. Kad treba da idete na izbore, vi ne idete, a kada ne treba da idete na izbore, vi idete.
Dakle, ja sam vam zahvalan i važno je da ste vi nama ovde, samo nek ste vi tu, a neka vam koleginice objasne zašto služe jaja i kako se koriste jaja.
Poštovani narodni poslanici i oni koji to jesu, pozivam građane Srbije da posmatraju našu Narodnu Skupštinu, a zaista mi je žao što ste toliko, kao Aljbin Kurti, ali hvala vam.
Hvala dame i gospodo, radujem se našoj raspravi. Hvala vam.

Poštovana predsednice, poštovani predsedniče Vlade, gospodo ministri, poštovani narodni poslanici, znate, jasno je da i ovo vreme koje imamo i koje bi trebalo da potrošimo za raspravu o rebalansu budžeta i Zakonu o finansijskoj podršci porodica sa decom, nećemo potrošiti za to. Potrošićemo kao lične uvrede, animozitete i naravno za priču o Rio Tintu, iako ovome nije mesto, ne zato što neko beži od toga, to dolazi pa dolazi, zato što očigledno ne možete da nađete ništa drugo što mislite da vas povezuje sa biračima i građanima Srbije, ali to nije važno, u politici nema ljutnje oko toga, ali ono što izaziva ljutnju jeste što se ovde mešaju stvari i pominju stvari koje ne smeju da se pominju ničiji grobovi, ničije kosti ne smeju da postanu deo naše političke rasprave, ničiji. Znate, ovo je zemlja koja traje mnogo, u ovim klupama je ubijen Pavle Radić, ubio ga Puniša Račić, kako možete da kažete da ona treba da se raspravlja u ovoj zgradi, ovde je neko poginuo.
Znate li da je ispod mosta na Adi, bila je poslednja ili prva odbrana Beograda 1915. godine trećepozivci su tu izginuli, na Adi Ciganliji, pa da srušimo most na Adi.
Znate li da na kopovima Kolubarskim, koliko je iskopano mučenika koji su izginuli u Kolubarskoj bitci, eshumirani i odneti u crkvu u Lazarevcu, jel treba da ukinemo i te kopove? Nema stope ove svete zemlje gde neko svojom glavom nije platio za našu slobodu. Ali nemojmo da te svete kosti koristimo za naše nedostojne političke igre i prepucavanja.
Samo to molim da se uzdržimo i da pokušamo da to uradimo, jer znate kada govorite, nemojte da dovodite onog šiptarskog lobistu, onog ološa Violu Fon Kramon u Gornje Nedeljice, da vam to bude argument, podrška Zelenih iz Nemačke, onih koji su nas bombardovali i to je argument i deo naše politike.
Viola Fon Kramon, nema goreg šiptarskog ološa, nema goreg mrzitelja Srbije. Nju dovodimo i tada ne pričamo o grobovima i kostima, tada nema veze? Tada je to sve u redu, samo nek ona dođe nek podrži nas.
Dakle, molim vas, narodni poslanici, ima mesto i vreme za sve. Raspravljaćemo o svemu. Vređaćemo se, svađaćemo se, nalazićemo argumente. Sve je u redu i sve je dozvoljeno, samo vas molim, nemojte ničije kosti da iskopravate. Nemojte grobovima da branite sopstvenu politiku.
Hvala.

Kao što smo najavili, to je to, to je rasprava, koga ćemo da uvredimo, koga ćemo da pljunemo, koga ćemo dalje da zapljunemo. Mislimo da smo strašno duhoviti, strašno pametni kada nekog izvređamo. Ovde smo mogli da slušamo i razne fantazije o nudistima, pa nam se to iznosi – kada se svi skinu goli. Očigledno se razmišlja o tome, ima i tih ideja.
Ali, nismo čuli ništa o budžetu, ništa o politici. Samo da pomognem, više zbog građana Srbije, nekima zaista ne treba pomagati. Znate, Gerharda Šredera je Vladimir Putin uposlio za predsednika Nadzornog odbora za izgradnju Severnog toga, najznačajnijeg ekonomskog projekta u svoje vreme između Rusije i Nemačke. Nije on to uradio što voli Šredera, ni što misli nešto dobro o politici Gerharda Šredera, uradio je to zato što je realni političar i zato što u politici koristite sva sredstva da biste došli do cilja za vašu zemlju. To se tako radi. Tražite one koji mogu da vam pomognu za bolje pozicioniranje vaše zemlje. Šta mislite o njima, šta vas briga šta mislite o njima i koristite ih za svoje ciljeve i svoje potrebe. Šta je tu sporno? To samo oni koji ništa ne znaju o politici, koji uopšte ne razumeju šta je politika, ne mogu da shvate.
Ovde se Tito odjedanput pominje nešto češće nego ikada, Tito je odlikovao Kurta Valdhajma, nacističkog prevodioca koji je učestvovao u ofanzivi na Kozari, ali ga je odlikovao zato što mu je posle bio generalni sekretar UN i SFRJ, odnosno Jugoslavija pre toga, imala i te kakve koristi od takvog generalnog sekretara. Šta misli o Kurtu Valdhajmu? Sve najgore, nacista, učestvovao u progonu našeg naroda na Kozari. I? Ljudi, politika, pogotovo državna visoka politika, se ne vodi stvarima kao što je lični osećaj, emocija, sviđanje ili ne sviđanje, nego gledaš da iskoristiš sve što možeš za korist svoje države i svog naroda. Za to služi politika, za to služe oni koji vode državu i ništa drugo.
Ovo govorim zbog građana Srbije, uopšte ne očekujem da sad neko promeni svoje mišljenje ili da počne da se ponaša kao da mu je stalo do ove zemlje. Molim sve, nivo uvreda ne morate da smanjujete, ali vas molim, nemojte da koristite ničije grobove, nemojte ničije kosti. Ova zemlja je pokazala poštovanje prema kostima.
Kao ministar odbrane imao sam tu čast da objavim po prvi put kodifikovano skoro sva imena ili sva imena do kojih smo mogli da dođemo poginulih na sve načine, i civila i vojnika u Prvom svetskom ratu. To nismo uradili skoro 100 godina. Bolje da smo o tome razmišljali nego što smo se prepucavali, svađali i govorili ovakve ružne reči jedni drugima.
Još jedna stvar, samo zbog istorije, prvo obeležavanje NATO agresije kao NATO agresije, ne akcije, ne operacije, je bilo urađeno za vreme Vlade Aleksandra Vučića. Prvi put ispred zgrade Vlade Republike Srbije izašli smo, okupili se, noć je bila, sećam se, i celom svetu Aleksandar Vučić kao prvi predsednik Vlade, a bilo ih je mnogo pre njega od 1999. godine, je izašao i rekao – NATO agresija. E, to je ono što ostaje zapisano. To je ono što je istorija i to je ono što menja pogled na istoriju i pogled na svet. A to ako iskoristite nekog stranca za potrebe Srbije, ma bravo, pa radite to. iskoristite svakog lobistu, svakog ko može da pomogne Srbiji, iskoristite ga, ali to nema veze sa istorijom kojoj smo svedočili i koju smo pisali. Hvala.

Znate, ovde se pominju dve stvari koje zaista mogu da zbune javnost. Ja hoću da raščistimo to kao prvo.
Ministri ovde nikome ne kradu nikakvo vreme. Ministri su ovde da bi dali odgovarajuća objašnjenja ili dali političke odgovore kada se prema njima ponaša kao prema političarima. Da nismo ovde, onda bi vaše klupe odjekivale od pravednog gneva što vas Vlada ne poštuje i što nema ministara. Pa, kad vas već Vlada poštuje i kad su ministri tu, oni neće da sede tu i da ćute, da slušaju uvrede, napade ili bar da odgovore na pitanja kojih je, nažalost, bilo veoma, veoma malo.
Mi smo ovde obično odgovarali na uvrede i svađe, ništa drugo, ne zato što smo ih mi pokretali, već zato što je to bila sednica i tako dok sam ja ministar, dok dolazim u ovu klupu, ja ću se boriti.
E, sad, još jedna stvar, građani Srbije, sednica o litijumu je počela, traje već pet dana. Mi nismo imali ni jedan jedini razgovor o amandmanima, mi samo pričamo o litijumu. U formalnom smislu nije počela, u političkom, u praktičnom smislu, ovo je rasprava o litijumu. Pa, mi samo o litijumu pričamo, isključivo pričamo o tome ko je kad kopao, ko će kopati, šta će raditi.
Dakle, građani Srbije, mi ćemo dati sve od sebe da rasprave o litijumu bude, da dođe do nje već jednom. To ne može da se uradi na ovaj način kako je predviđeno, bez pomoći ljudi iz opozicije. Nema šta da se priča o tome. Mi smo već mogli da raspravljamo o litijumu pod imenom i prezimenom litijuma, ali kao što vidite, mi isključivo raspravljamo o litijumu. I niko ovde nije kažnjen zato što je svoj amandman potrošio na raspravu o litijumu. Ništa drugo ne radimo. U redu je, nastavite, ali samo kažite ljudima - raspravljamo o litijumu, to je naš način da dođemo do toga, da ne dođemo do sednice, jer mi sednicu želimo. Mi želimo da o tome raspravljamo.

Dakle, ja i dalje stojim pri svojoj tvrdnji da ženska dobrota i lepota su takve da ja nemam šta da se svađam. Ja apsolutno sve prihvatam što kažete, sve ste u pravu. Zbog građana ću, naravno, reći da morate da razumete da to nije vlasništvo potpredsednika Vlade, MUP-a, Ministarstva pravde, suda. To je predmet koji se dodeljuje od strane Uprave, ne agencije ili šta ste rekli, za oduzetu imovinu. Oni privremeno nešto oduzmu…
(Narodni poslanik Slavica Radovanović dobacuje.)
Kao što sam rekao, ja kad čujem ženski glas, ja ućutim, istog sekunda. Znači, da vam ne odgovaram više.
(Narodni poslanik Slavica Radovanović dobacuje.)
U redu. Hvala. Šalim se. Odgovoriću zbog naših građana.
Šta je ovde pozadina svega? Amerika. Najvažnije je što je meni zabranjen ulazak u Ameriku, CIA zabranila. Kome CIA zabrani, to je gotovo, nema tu šta da se raspravlja. Da li je CIA u pravu, nije u pravu, koga briga za to, baš kao i ovo. Ljudi, kada je nešto predmet krivičnog dela može da se koristi na zakonom predviđen način, ne može da se otuđi. To je krivično delo. Ne možete otuđiti nešto bez sudske odluke, jel vi mislite da smo mi razbojnička banda? Dođemo, otmemo, pa kažemo – daj sad ovo. Ne može.
Dakle, ljudi, molim vas, hajmo samo da budemo toliko parlamentarni da se služimo koliko, toliko argumentima. Napadi su dozvoljeni, podmetanja su dozvoljena, laži su dozvoljene. U ovom parlamentu, po zakonu, govornica vas štiti, možete da slažete šta god hoćete, ne mogu čak ni da vas tužim. Imate privilegiju da stojite ovde i možete čak… Nema problema, sve je dozvoljeno, ali vas samo molim da ne predlažete vršenje krivičnih dela, nije moguće.
Samo da znate Uprava za oduzetu imovinu je dodelila desetine, stotine vozila raznim nevladinim organizacijama, Crvenom krstu, izviđačima, ženskim centrima, bolnicama.
Znate, koliko bolnica voze to? Znate, koliko centara za socijalni rad? Znate, koliko se to dešava?
Dakle, to je jednostavno tako. Ali, pozadina svega ali pozadina svega, pozadina svega jeste, što je meni zabranjen ulazak u Ameriku za razliku vašeg šefa stanke, kome je to najveća čast i ponos da preko onog pašnjaka ode u Ameriku. Ja tamo na ovaj način ne želim da idem. Ja sam se za svoju zemlju borio, za svoju zemlju ću se i dalje boriti i odmah da vam kažem SAD odlično znaju kako su…
Znate šta mi je rekao, suviše je to visok nivo šefa CIA da bih vam rekao ime jer to je za vas malo previše, ali, razgovarao je sa mnom i rekao mi - gospodine Vulin, mi znamo da vi niste ni ruski agent, ni kriminalac ali vi ste strateški suprotstavljeni stavovima moje Vlade. Tačno. Apsolutno tačno. Zato što su strateški stavove njegove Vlade da priznamo Kosovo, da napustimo Republiku Srpsku i da uvedemo sankcije Ruskoj federaciji. Ništa od toga se neće desiti dok Aleksandar Vučić vodi Srbiju i dok sam ja u Vladi Srbije i tačka. Hvala.

Znate kako, zaista se ne bih ni javljao pošto je rasprava koja je potpuno besmislena, ne pominju se amandmani uopšte, ne pominje se rast, budžet, ma kakav budžet.
Znate, kad smo mi bili u opoziciji mi smo se najiskrenije radovali svakoj prilici, a budžetu, budžet je bio mera svih stvari. Tu je svaki naš poslanik morao da da sve od sebe. Ovde vidim to nema veze, kakav budžet, ajde da se izvređamo malo lično i to je sve, to je sasvim dovoljno. Nema ni ideje, nema ni ideologije, ali pričaćemo o tome neki drugi put.
Ono zašto sam se javio – Veljko Belivuk i čitav klan su optuženi za najmonstruoznija krivična dela. Ti ljudi su optuženi za to da su ubijali, mučili ljude, otimali, silovali, dilovali drogu. Ne postoji teže skup… Mislim, ne znam da li je pedofilija, samo pedofilija nije obuhvaćena njihovom optužnicom, od najodvratnijih dela. Ti ljudi po zakonu imaju pravo da se brane kako god hoće, mogu da lažu kako god hoće, shvatite to. Vi to naravno znate, ali ovo pričam zbog naše javnosti. Oni imaju zakonsku mogućnost da lažu, da lažu kako god hoće i šta god hoće, a mi ovde u Skupštini uzimamo njihove reči kao Sveto pismo. Pa, ni njihovi advokati to ne uzimaju kao istinu, nego samo kao sredstvo. Znate, oni izađu i kažu – jeste li našli telo? Niste, a možda je čovek živ, možda je pobegao u Argentinu.
Pazite, to je dozvoljeno advokatu, ali to ne može biti dozvoljeno ovde, u Narodnoj skupštini da se mi tako ponašamo. Nije u redu, jednostavno nije u redu.
Znate, ja sam slušao, taj isti Veljko Belivuk koga sam, imao sam čast, ogromnu privilegiju, nešto za šta se živi, da budem na čelu tima, malog tima ljudi u Ministarstvu unutrašnjih poslova koji je uhapsio i razbio tu bandu i onda slušam Belivuka koji kaže kako sam ja bio kurir između njega i Vučića. Jeste li vi normalni? Vi stvarno mislite da bi Vučićev kurir smeo da uhapsi Belivuka i da se ne boji da će on pričati o tome? Evo, ja sam spreman da izađem javno pred svaki poligraf na svetu, na svetu, ne srpski, ne naš, ne BIA, ne vojska, na svetu, da odgovorim na vrlo jednostavno pitanje - da li sam ikada u svom životu sreo Veljka Belivuka, Miljkovića ili bilo koga od te bagre. Pred svim kamerama ovog sveta. Mislite da sam mogao da učestvujem u njegovom hapšenju, a da se ne bojim da će reći da smo sarađivali?
Nemojte zaboraviti, mi smo uhapsili, to je tad bilo, tridesetak ljudi je uhapšeno u toj operaciji, posle smo uhapsili i Šarića, uhapsili smo i Elez bez ijednog ispaljenog metka. Mi nismo streljali, mi nismo nikog streljali, mi nisko nikog ubili, nije bilo – mrtva usta ne govore, svaki je uhapšen živ, zdrav i predat nadležnim organima.
Znate, to govori o tome koliko nemamo razloga da se plašimo bilo čega što će reći, to govori o tome koliko nemamo razloga da se plašimo šta će ti kriminalci da kažu, ali nemojte, možete, vaša je stvar, ali nemojte zbog sebe i nemojte zbog javnosti, nemojte da zagadimo javnost lažima najgorih kriminalaca kao činjenicu, kao činjenicu koja postaje, kao to je sad istina, to sad mi možemo iz političkih razloga da govorimo o tome.
Kad ste već pominjali Andreja Vučića, kog ne razumem zašto ga pominjete, oni što su ga, oni prošli koji su ga pominjali, sećate se „Asumakum“, sećate Zorana Živkovića koji je govorio – ako bude ja neću se bavite politikom, pa vidite da se više ne bavi politikom. Dakle, imate dobar primer.
Da vam kažem nešto ovako iz ličnog iskustva. Ja lično mislim da bi Andrej trebao da bude funkcioner SNS, zašto nije to je stvar, naprednjaci vi to najbolje znate, ali vi znate koliko je popularan u stranci, da bi dobro prošao na svakim unutar stranačkim izborima, to je vaša stvar, ne ulazim u to. Zašto bih ja voleo da je on vaš visoki funkcioner i zašto ga suštinski napadaju? On NATO pakt, on CIA-u, pa ni EU ne može očima da vidi. E, ja bih bio vrlo zadovoljan da još jedan rusofil bude u vrhu naše vlasti. Eto, toliko, zato ga i napadate.
Hvala.

Opet smo propustili priliku da čujemo bilo šta o budžetu, bilo šta o dnevnom redu, lične uvrede, dranja, urlanja i kao i uvek kada nemate nijedan argument onda urlajte, vređajte i verovatno je to nekome simpatično, ne kažem, dešava se to. Svidi se to ljudima, posle vas časte pivom, pa se kucnete, pa kažete pa kad sam se ja izdrao na njega, on je meni rekao i potpuno razumem zašto Slavica gleda, ona to iz profesionalnih razloga i to je razumljivo.

Dame i gospodo, oni koji se bave politikom ne urlaju u politici, to nije isto, oni ne razumeju tu tananu razliku, ali dobro. Možete da menjate političke stranke, to je legitimno. Ne možete da menjate ideologiju, ne možete da menjate orijentaciju. Ja sa žutim ološem nikada ni jednog sekunda proveo nisam, nikada. Najbliže što sam bio sa tim ološem je kada me je tukla njihova policija. To je najbliže što sam mogao da budem sa njima.
Ja sam ponosan što sam bio zamenik predsednika direkcije JUL-a. Ja sam JUL napustio kada je bila na vlasti 1998. godine, apsolutne vlasti, što se vama nikako nije moglo desiti da napustite vlast. Niko od vas koji sedite tu nije dao ostavku dok je bio na vlasti, niko. Svađate se u opoziciji, i to vidim odlično radite, molim vas nastavite to da radite, ali vi se svađate zato što nemate uverenja, nemate ideologiju. Možete danas da budete i levo i desno, branite tajkune, a zovete se levicom, možete da budete, možete da napadate Hila i da se uvodite u NATO pakt, šta god treba, samo ukoliko je u vašu korist.
Dakle, šta hoću da ponovim, mi smo ovde iz uverenja, mi smo ovde iz čvrstih ideoloških uverenja koje nismo menjali čitavog života. Ja se politikom dugo bavim, mnogo duže se bavim politikom nego ovi što urlaju i nikada nisam promenio svoja politička uverenja, baš nikada. Nikada nisam prešao na drugu stranu. Da, oduvek sam verovao u isto i verujem i sada u isto i čvrsto verujem u jedinstvenu Srbiju, čvrsto verujem u ujedinjene Srbe, čvrsto verujem u vojnu neutralnost, čvrsto verujem u odnose sa Rusijom i slobodnim zemljama sveta. Vi to „vjeruju“ ne možete da izgovorite jer ga nemate, jer ćete ga sutra promeniti za bilo šta drugo.

Dajte da pričamo onda o amandmanima. Nemamo nikakvih problema. Šta je bio problem? Šta se onda uključujete u raspravu?
Dakle, da hoćemo da razgovaramo o amandmanima bilo bi mnogo manje ovakvih rasprava, ali mi ne razgovaramo o amandmanima. Ovde se dolazi sa uvredama, sa skupom uvreda i to je sve. Ništa drugo. Ideologija nije nevažna. Ideologija je suština politike. Nije politika nikakva realpolitika. To je suština. Suština zašto ste ušli u politiku, ideologija i ništa drugo.
Izvinite, kada pričate o Kosovu. Nemojmo da zaboravljamo da je vaša stranka pustila 1.200 šiptarskih terorista, kao prvu meru. Poslali ste Radeta Markovića da ih prati na svoju sramotu, čovek se nikada nije oporavio od toga, evo ga sada robija. Ne zato što je kriv, nego zato što robija, zato što je osvećen.
Nemojmo tako paušalno i nije to tako jednostavno, kao što znate. Ovo govorim iz najboljih namera, bez namere da polemišem i da se svađam, nego Kosovo i Metohija traju decenijama i borba za njih će trajati decenijama i neće se završiti ni u našoj političkoj generaciji. Zato nemojte ni da se predajte, ali nemojte ni da govorite da je neko drugi priznao ili predao kada to nije uradio. Tek je pred nama borba za Kosovo i Metohiju. I borićemo se za Kosovo i Metohiju, kao što smo uvek i radili. Ne samo mi. Nisam tu ja bitan, niste tu ni vi bitni, nego generacije koje će doći iza nas. Nismo rešili mi to u našoj generaciji, nisu pre nas rešili, ali na nama je da ne smemo da prestanemo da se borimo da se i pitanje Kosova i Metohije reši.
Još jednom. Ako hoćemo brzu sednicu o litijumu, stvar je vrlo jasna. Samo raspravljajte o amandmanima i biće sve uredu. Nikakav problem. Ako hoćete da idete u lične uvrede, urlanja, vređanja, pa šta sada, treba da ćutimo, da se pravimo da nismo ovde. Zvali ste predstavnike Vlade, pa i mi imamo dostojanstvo, naravno da ćemo odgovoriti, naravno da ćemo se boriti. Šta sada da radimo? Ako imate tu kritičku notu, kažite to vašim kolega iz opozicije koji dele ideju mnogih ovde da treba priznati Kosovo i Metohiju, da treba ući u NATO pakt i da treba obesiti LGBT zastavu na Skupštini. Mnogi to misle iz vaših redova, ne iz mojih, iz vaših. Ovde nema nikoga ko to misli, baš nikoga. Dakle, samo sam to želeo da kažem.
Ja bih voleo tu sednicu o litijumu, mislim da bi bilo dragoceno, mislim da bi bilo zdravo, uvek treba biti u parlamentu, a ne na ulicama, ne treba paliti parlament, bez obzira što mi govorimo jedni drugima teške reći, to je sasvim u redu, i treba, mi smo političari i za to služimo u krajnjoj liniji i zato građani glasaju za vas, ali vas molim da se onda koncentrišete na amandmane, ne urlajte, ne vređajte i bavite se onim zbog čega smo ovde došli. Hvala vam.

Nema ništa lepše od lepe žene koja unese ovoliko emocije i energije, nema ništa lepše od žene koja unosi toliko strasti. Ja uživam u ovome. Ovo je prelepo. Hvala vam. U ovom ludom svetu vi više ne možete ni da se udvarate nikome, odmah vas zove za rodnu ravnopravnost, odmah ste nešto loše uradili. Ova strast koju ja ovde osećam, ova strast koju izazivam, pa ja sam polaskan.
Nastavićemo sa ovim. Hvala vam.