Aleksandar Vučić je jedini slobodan lider na Balkanu. Jedini. Jedini koji sme da kaže istinu i EU, i svoj međunarodnoj zajednici i svom narodu. Jedini.
Imao sam čast i privilegiju da budem pred narodnim poslanicima kada smo donosili Zakon o radu koji je u to vreme bio više nego nepopularan, a da nije bilo tog Zakona o radu čime biste vi danas gradili kovid bolnice, čime biste vi danas branili Srbiju od posledica migrantske krize, čime biste vi danas povećavali plate Vojsci i policiji i BIA, čime bismo mi danas davali već treći krug pomoći našem stanovništvu.
Aleksandar Vučić je imao dalekovidost i hrabrost da kaže svom narodu ono što mu niko nikad rekao nije – moraš da štediš i moraš da radiš. To su vrlo nepopularne rečenice u srpskoj politici. To ne smete da kažete ako hoćete da pobedite na izborima. Aleksandar Vučić je to rekao. Kada je narod video da to što govori misli i da se ponaša i živi kao što živi njegov narod, dao mu je još mnoge pobede na izborima.
Jedini slobodan lider na Balkanu i zato i može da brani zemlju od posledica migrantske krize, zato može da jača svoju zemlju, zato može da štiti Srbe bez obzira gde oni žive, jer je imao hrabrosti da bude slobodan.
Često mu kažem da za njegovu mirovnu politiku, sa druge strane, na Balkanu retko ima iskrene sagovornike. Njegov je izbor da se bori za mirovnu politiku, često na sopstvenu štetu.
Aleksandra Vučića su pokušali da ubiju u Srebrenici. Nikada niko nije uputio ni reč izvinjenja, a kamoli da nam je dostavio neko ime ko je pred kamerama čitavog sveta pokušao da ubije prvog među Srbima. Nikada nismo dobili ni izvinjenje, formalno, diplomatsko, neiskreno, licemerno, čak ni to. Nikada nije dozvolio da se to reflektuje na odnose između Bosne i Hercegovine i Srbije. Nikada.
Govorim vam kao čovek – nisam siguran da bih ja to na taj način mogao da podnesem da se to meni desilo. Vidite, on je pokazao da mu je važnija država Srbija i Srbi i međunarodna politika i pozicija Srbije od sebe. Pokušali su da ga ubiju. Pokušali su da ga linčuju. On je trebao da bude mrtav. Pukom srećom nije ubijen, a posle toga gradi autoputeve prema Bosni i Hercegovini. To ne može svako da uradi. To je državnik. To je razlika između državnika i političara. To je ta velika razlika.
Govorili ste o kovid bolnicama. U to vreme sam bio ministar odbrane i dobio sam naređenje od vrhovnog komandanta Vojske Srbije, predsednika Vučića, da izgradim kovid bolnicu za sedam dana. Nisam ispunio to naređenje, izgradili smo je za 12 dana, ali Srbija je pokazala da može. I mogla je, zato što je imala čvrsto i jasno vođstvo. U trenucima se krize se pokaže koliko je važno da imate političku stabilnost i jasno vođstvo.
Zamislite da smo u trenucima krize, kao recimo u Italiji, imali političku šarolikost koja mnogo lepo zvuči, baš je to slatko za demokratiju, ali zamislite da smo kao u Italiji, centralna vlada pošalje naređenje pokrajinskim vladama, pokrajinska vlada kaže – ma, baš me briga, a gradonačelnici kažu – mi smo najpametniji, mi ćemo da radimo kako mi hoćemo. U Srbiji se mislilo i razmišljalo, radilo iz jednog centra i zato je jedan od razloga zašto smo bili toliko uspešni i što smo toliko uspešni u borbi protiv kovida. Zamislite da smo dozvolili da se političke razmirice prebace na teren, kao što se dešavalo u Italiji i brojnim drugim zemljama.
U teškim vremenima vidite koliko je važno imati politički stabilnu zemlju i jasnog vođu, koliko je važno da imate čoveka kome nacija veruje, pa izađe pred naciju i kaže ono što nacija ne želi da čuje, što neće da čuje, protiv čega se buni, ali kaže – verujem tom čoveku. Verujem mu. Druge zemlje nisu imale to i morale su da objašnjavaju i da se svađaju i da se tuku po ulicama.
Mi smo imali i imamo čoveka kome verujemo, Aleksandra Vučića, čoveka koji kad nam kaže znamo da je istina. Nekad se ne slažemo sa tom istinom, nekad smo ljuti zbog toga, ali je istina. Znamo da nas neće ni slagati ni prevariti nikada. To je jedan od razloga što smo toliko uspešni.
Kada smo gradili bolnice u Batajnici i Kruševcu, to je bio podsmeh, to je bila lavina uvreda i podsmeha – prošla kriza, šta gradite, kome to treba, nećete ni uspeti. Izvinite, ovog trenutka se više od hiljadu ljudi leči u tim bolnicama. A gde bi bili da nije toga? Kome bi uzeli krevet? Koliko naših roditelja ne bi moglo da izvrši neku svoju intervenciju koju bi inače morali da izvrše da nije bilo tih bolnica? Gde bi ležali da sad ovih hiljadu ljudi moramo da rasporedimo po svim drugim bolnicama? Gde bi se operisali? Gde bi išli na onkologiju? Gde bi bili tu ljudi da nije bilo ovoga?
Predsednik Vučić je izdržao i taj podsmeh i tu mržnju i te uvrede i napravio to. Da nije bilo toga, danas bi u Srbiji bilo mnogo teže.
Srbija je jedina zemlja na svetu u kojoj možete da birate vakcinu kakvu hoćete. Ne platite ni jedan jedini dinar. Pa, nismo mi najbogatija zemlja na svetu. Mi smo po uspešnosti kada je u pitanju vakcinacija drugi u Evropi i šesti na svetu. Pa jel smo mi možda druga zemlja po veličini na bilo koji način u Evropi ili šesta na svetu po bilo čemu osim po rezultatima košarke i vaterpola? Kako smo mi to uspeli a nisu mnogo veće i bogatije zemlje? Zato što imamo čvrsto vođstvo i političku stabilnost, eto zato.
Ja znam da nije to mnogo popularno reći, ali to je činjenica. Sklonite Aleksandra Vučića iz naše politike i recite mi da li bismo se ovako borili protiv korone? Sklonite Aleksandra Vučića iz naše politike i recite mi da li bismo izgradili ove bolnice tom brzinom i na taj način? Sklonite Aleksandra Vučića iz naše politike i recite mi da li bismo se ovako uspešno i organizovano borili protiv posledica migrantske krize? Ne bismo.
Politička stabilnost i jasno vođstvo su nužna pretpostavka da u teškim vremenima vodite zemlju i hvala narodnim poslanicima što to razumeju. Hvala.

Hvala lepo.
Prvo, da razjasnimo jednu stvar. Nijedan pripadnik Fronteksa nema diplomatski imunitet. Ima funkcionalni imunitet, a razlika je ogromna. Šta to znači? To znači dok vrši svoju funkciju.
Ako je ta funkcija recimo da bude na granici od dva do četiri, iz bilo kog razloga, tada je zaštićen. U četiri nula jedan nije zaštićen ni od čega. U 12,59, u 13,59 nije zaštićen ni od čega. Dakle, nema diplomatski imunitet, da budemo jasni.
Kada ste pominjali hrvatske časnike, prvo država Srbija je humana, odgovorna, mi ne prebijamo nikoga, mi ne tučemo, mi ne maltretiramo, mi se ne iživljavamo, mi ne kršimo ne ljudska prava, nego ne kršimo moralni i etički kodeks na kome Srbi postoje. To nismo mi.
Da bi u ovoj ekipi Fronteksa bili hrvatski oficiri, danski oficiri, ko god, mi moramo da se složimo. Dakle, ne može niko da nam pošalje delegaciju i kaže to vam je, što vam je. Ne, država Srbija kaže ovaj može, ovaj ne može.
Dakle, ne gubimo nijedan promil svog suvereniteta, odlučujemo ko nam je gost, po kojim pravilima nam je gost i kako će gost da se ponaša i radi. Dakle, nije diplomatski imunitet, nego je funkcionalni imunitet. Razlika je zaista ogromna i niko ne može da dođe na teritoriju države Srbije, a da mi ne kažemo taj može da dođe i mora da poštuje naša pravila.
Mi nismo narod koji će bilo kome da istuče dete. Mi to nismo i nećemo dozvoliti bilo kome i ne bi ni dozvolili, niti mislim da bi bilo ko došao u našu zemlju da to radi, da se iživljava na nekom ljudskom biću na našoj teritoriji. Sretenjski ustav, podsetiću vas kaže - rob koji dođe na teritoriju Srbije postaje slobodan. Slobodan. Mi smo narod koji ne priznaje robstvo. Mi smo narod koji nikad nije dozvolio da se bilo ko na našem prostoru oseća loše.
U trenucima kada su drugi, veliki, civilizovani ubijali Jevreje, za nas su Jevreji slobodni, ravnopravni, onog sekunda kada dođu na teritoriju naše zemlje. Srbija je jedan od retkih primera, pa i u Drugom svetskom ratu gde nije bilo organizovanog antisemitizma. Bilo je ološa kao što je Nedić, ali nikad u srpskom narodu nije bilo antisemitizma i to nam poštuju i cene i dan danas. Hvala našim precima što su nas upisali na bolju stranu istorije.
Dakle, samo da ponovim još jednom, nijedan pripadnik Fronteksa nema diplomatski imunitet, ima funkcionalni imunitet i niko ne može da dođe na teritoriju, suverenu teritoriju suverene republike, slobodne Republike Srbije, da mi ne kažemo da to može i po našim pravilima.

Godine 2015, kao što znate, Savet bezbednosti UN je, na predlog Velike Britanije, trebao da donese rezoluciju po kojoj je država Srbija i srpski narod odgovoran za genocid. Prvu i jedinu rezoluciju u istoriji civilizacije, nakon dva svetska rata, nakon Holokausta, nakon logora smrti, nakon 50 miliona mrtvih u Drugom svetskom ratu, nakon miliona ubijene dece, nakon izazivanja dva svetska rata od strane Nemačke, 2015. godine srpski narod, koga ima manje na planeti zemlji nego što ima pobijene dece u svetskim ratovima, trebao je da bude proglašen za genocidni narod, jedini na svetu.
Da predsednik Aleksandar Vučić i predsednik Vladimir Putin nisu to sprečili, vi i ja bi, dame i gospodo narodni poslanici, čitali u udžbenicima našoj deci da su im dedovi bili pripadnici genocidnog naroda i da oni treba nečega da se stide. Narod Jasenovca je trebao da bude genocidan narod. Da predsednik Vučić i predsednik Putin ništa drugo u svom životu nisu uradili osim što su sprečili ovu strašnu laž, trebali bi da budu zapisani zlatnim slovima u istoriji naših naroda, da su samo to uradili.
Danas smo svedoci jedne probuđene srpske države. Ništa ne košta, ništa ne košta, osim hrabrosti, da Republika Srpska i Srbija obeležavaju zajedničke datume svoje prošlosti. Ništa ne košta, osim ogromne političke i lične hrabrosti, kada je predsednik Vučić izašao ispred srušene zgrade Generalštaba i rekao - NATO agresija. Ništa ne košta, osim lične i političke hrabrosti, ali ne košta naš narod, kada je predsednik Aleksandar Vučić otišao u Srebrenicu, poklonio se žrtvama, ali rekao nije bio genocid i nikada nije optužio svoj narod, nikada. U istoriji takve stvari se zabeleže, zapišu se.
Evo, koristim priliku i pred vama, narodni poslanici, da pokrenem jednu inicijativu. Znate, mi prihvatamo svetska evropska pravila, udžbenici se kupuju na tržištu, najjeftiniji ponuđač, sve kao i u svim drugim zemljama na svetu i to je sasvim u redu. Ali neka to bude kada je u pitanju biologija, hemija, matematika. Udžbenik istorije mora da napiše država Srbija i samo država Srbija sme i može ili bi bar trebalo da ima jasan i određen udžbenik po kome će učiti naša deca. U tom udžbeniku će biti bar stranica o Jasenovcu. Neće biti tri rečenice u kome nam strani izdavači objašnjavaju šta je bio Jasenovac, u kome nam strani izdavači objašnjavaju šta je Kosovo, šta je Srebrenica.
Molim vas, ako nađete ikad prostora za to, diskutujte o ovoj temi, dajte predlog, donesite zakon, uradite ono što možete da uradite da država Srbija sama piše svoju istoriju, nemojte da nam drugi pišu istoriju. Ako nam drugi budu pisali istoriju naći će se neka bitanga drugosrbijanska koja će da kaže da je „Dara iz Jasenovca“ ratno huškanje. Ratno huškanje je klanje srpske dece. Nisu krivi oni koji su ih klali, nego su krivi oni koji su se usudili da se toga sete.
Nemojte to dozvoliti. Učinite taj napor, hajde da napišemo svoj udžbenik, samo naše elementarne srpske istine, nemoj da nam je drugi pišu. Nemoj da istoriju kupujemo na tržištu. Nemoj da udžbenike istorije dobijamo od stranih izdavača, konkretno i od hrvatskog i od nemačkog, nemojte. Napišimo je mi. Napišimo je zato što nas neće biti ako se ne budemo sećali.
Ova generacija je bila u nedelju ujutru nakon „Dare iz Jasenovca“ prepuna, oči su im bile prepune užasa, oni to nisu ni znali. Čuvali smo svoju decu od tog užasa da ne povredimo njihove mlade duše tim zločinom, a vidimo koliko smo grešili. Treba da im kažemo tu prostu, jednostavnu i užasavajuću istinu.
Aleksandar Vučić je prvi srpski predsednik koji je imao hrabrosti da kaže – hoću da snimim film o Jasenovcu. Ispričajmo tu priču. I vi i ja smo mislili da je to priča koju pričamo za strance, da upoznamo veliki svet koliko smo stradali. Ne, dame i gospodo, ovo je bila priča za srpski narod jer smo mi zaboravili šta se desilo u Jasenovcu. Ovo je bila priča za srpski narod, da mi prvi razumemo šta su nam uradili i da taj apsolut mržnje nikad ne prestaje.
Možete li da zamislite da danas u Hrvatskoj neki od glavoseča iz Jasenovca imaju ulice, imaju spomenike, imaju mesto u istoriji? Možete li da zamislite narod koji se ne stidi Mile Budaka, Alojzija Stepinca i nije istina da su na vlast u Hrvatskoj Pavelića dovela, kako je Krleža pisao, tri kamiona ustaša, nego ga je doveo čitav jedan narod, nego ga je doveo čitav jedan narod, kao što je doveo Adolfa Hitlera na vlast, nego ga je doveo čitav jedan narod koji nije digao ni ustanak, nego su ustanak digli, gle čuda, u selu koje se zove Srb, gle, baš Srbi. Nije istina da Ante Pavelić nije imao plebiscitarnu podršku u hrvatskom narodu, a istina je da Hrvatska država nikada, hrvatski narod nikada, nije raščistila sa ustaštvom, a morala je to da uradi, zbog sebe, ne zbog Srba, zbog sebe. Narod koji može da ćuti na Jadovno, koji može da ćuti na Jasenovac, mora dobro da se zamisli o sebi samom i o tome šta ga čeka u budućnosti.
Imao sam tu civilizacijsku nesreću da kao ministar za rad prođem kroz špalir ustaša koji su me čekali ispred jame u Jadovnu, objašnjavajući da ili jame nisu postojale ili nisu dovoljno bile pune. Takvi ljudi postoje, dame i gospodo, takvi ljudi postoje. Zato svaki kamenčić koji ugradimo u našu zajedničku kuću istine je dragocen i vredan.
Srpski narod nikad nije oklevao da prizna i zločin, da se odrekne pojedinca koji je vršio zločin, ali srpski narod nikada nije vršio organizovan i sistematski zločin. Mi nismo imali logore smrti. Srpski narod nikada u svojoj istoriji nije sistematski i planski nanosio nepravdu bilo kome drugom, nikada, ni u Srebrenici ni bilo gde drugde. I neću da izjednačavam Bratunac i Potočare. Neću da prebrojavam.
Svako dete, svaki čovek, svaka žena zaslužuje poštovanje i zaslužuje da živi, ne da se ubije. Ali ne mogu da razumem da bele marame majki u Srebrenici zaslužuju suzu i poštovanje, a da crne marame srpskih majki ne zaslužuju ni suzu, ni reč, ni izvini, ni hvala. I ne mogu da razumem, ne mogu da razumem da niko nikada od istaknutih predstavnika međunarodne zajednice nije došao na srpski grob i nije pomilovao crnu maramu srpske majke, ne mogu da razumem. Hvala vam.

Hvala lepo.
Kad je u pitanju godina proizvodnje, tu smo negde. Nismo ni nešto garažirani, odmah da vam kažem. Svašta nas je gazilo, u ostalom, gazio nas je ovaj ološ što je palio ovu Skupštinu i to, ja bar to nikad neću zaboraviti. Možda izlazim iz granica političke korektnosti, ali kad neko zapali Narodnu skupštinu šta je ako nije ološ ili palikuća? Šta da vam kažem, ne mogu da nađem drugu reč.
Vaša zabrinutost u pravnom smislu nema puno razloga. Evo, daću vam samo primer.
Dakle, članovi tima mogu da koriste oružje samo kada je to apsolutno nužno, u samoodbrani da od sebe ili drugog odbiju direktan napad kojim se ugrožava njihov ili život drugog lica u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom Republike Srbije. Znači, pravila su više nego jasna.
Kada je u pitanju šteta, Agencija je ta koja plaća štetu ne Srbija. Ako oficir „Fronteksa“ nekom načini štetu iz bilo kog razloga, ne ulazim sad zašto i kako, oni plaćaju štetu, ne mi. Mi smo tu potpuno neodgovorni.
Bio je u MUP-u, u vojsci, bio je neki Amadeo Votkins, dolazio neki Englez koji je nama, našim policajcima govorio kako treba da izgledaju, organizuju se ponašaju, još uvek se nosimo sa pogubnim posledicama te politike. Pukovnici NATO pakta su postrojavali srpske načelnike Generalštaba, NATO oficiri su imali mogućnost, pa i bilateralno, čak ne ni kao NATO nego kao pojedine zemlje imali su propusnicu da ulaze u Generalštab kad god hoće bez da obaveste nekoga ili pitaju za dozvolu. To naš oficir ne može. Srpski oficir ne može da uđe u Generalštab bez dozvole, NATO oficiri su ulazili kako su hteli.
Činjenica je da su ovom zemljom do dolaska Aleksandra Vučića vladali stranci. Radili su šta su hteli i kako su hteli. Ja razumem vaš strah, ali, znate, nema tog papira i sporazuma koji će od vas učiniti ponosnog i slobodnog čoveka. Šta god da napišete ovo je papir. Ako ste kukavica, ako ste čovek koji će slušati strance ništa vam to ne pomaže. Mi smo imali načelnika Generalštaba koji je iz gaća vadio cd-e i predavao ih stranih službenicima. Po kom sporazumu je to bilo? Gde je pisalo da će se to desiti? Ne možete biti čovek ako niste čovek. Ne možete biti Srbin ako niste Srbin.
Predsednik Aleksandar Vučić je uspravio Srbiju, Srbiju koja sme da kaže neću. Mi od 2000. do 2012. godine nismo nikom rekli neću. Sve je moglo. Šta god nam kažu, sve može. Sve može. Sve je bilo u redu. NATO, NATO… Da su nas pitali malo glasnije za NATO pakt, ma ušli bismo u NATO pakt, kako ne bismo ušli u NATO pakt.
Da li treba da vas podsećam da je zvanična formulacija bila evroatlanske integracije? Znači, ne evropske, evroatlanske. Naravno da kad pomislimo da nam stranci dolaze setimo se tih vremena.
Mi smo jedina zemlja od Drugog svetskog rata koja je izručila od svog predsednika do načelnika Generalštaba, sve je izručila. Aleksandar Vučić je jedini srpski državnik od 2000. godine, koji nije izručio stranoj državi ili Haškom tribunalu nijednog jedinog oficira.
Ovde, u ovom parlamentu su sedeli poslanici Srpske radikalne stanke koje su tražili da budu izručeni u Hagu. Nijednog, nikada. Kao što devet godina slušamo laži da je priznao Kosovo, devet godina slušamo kako je naselio Srbiju migrantima, tako smo slušali kako će da radi za strance i uvede nas u NATO pakt. Izvinite, ovaj Dom je doneo rezoluciju koja se kaže - vojna neutralnost, jedina.
Mi smo obavezani time da sutra dođe neka druga većina morala bi da promeni našu odluku, ne bi mogla podrazumevajuće to da uradi, nema tog papira koji će vašu zemlju i vaš narod učiniti slobodnim ako vi niste slobodni, a mi smo slobodni ljudi. Hvala.

Hvala vam što ste mi omogućili svojim govorom da se obratim i vama, poštovani narodni poslanici, ali i građanima Srbije oko jedne veoma važne teme o kojoj ne pričamo dovoljno. To je upravo policajac u zajednici.
Dakle, moj srednjoročni cilj, kao ministra unutrašnjih poslova i Ministarstva unutrašnjih poslova, jeste da ono što smo nekad zvali pozornik vratimo najpre u sve velike gradove, a onda da to uradimo i u svakoj lokalnoj samoupravi u našoj Srbiji. Za to nam je potreban prvo period od devet meseci da ljudi prođu odgovarajuće obuke i kurseve, da primimo značajno veći broj policajaca. Ali, evo, građanima Srbije da kažem da u narednih godinu dana, najviše godinu i po, hoću da u da svim velikim gradovima imamo, kao nekada, pozornike u svakom sektoru, u svakom kvartu, da imamo čoveka kome možemo da se obratimo i mi i naša deca i da i na taj način budemo daleko bezbedniji. Hvala.

Od čoveka koji tako leči svoje frustracije i komplekse možete očekivati da ako bi dobio vlast da bi onda počeo da živi, da bi počeo da sprovodi u delo to što je pretio i to što je radio.
Znate, podsetiću vas, većinu vas znam skoro čitavog svog života, svi smo mi bili opozicija, i kad smo bili opozicija znali smo da moramo da se borimo za jednu bolju Srbiju, za jednu drugačiju Srbiju, ali smo se borili za Srbiju u kojoj ovakve stvari nisu bile moguće. Mi to kao opozicija nismo radili. Mi se tako nismo ponašali. Mi nismo pretili Srbiji da ćemo je zatvoriti, da ćemo je… Mi nismo pretili običnim ljudima sa kojima se politički ne slažemo da će zbog svog stava jednog dana robijati, niti smo ih zvali ljudskim otpadom. Mi smo baš ti koji se zalažu za to da se donese zakon po kome će svaki profil na internetu biti javan, potpisan imenom i prezimenom, baš se za to zalažemo, a ne da krijemo nekakve botove, ili kako god oni to da zovu.
Znate, to govori o licemerju jednog čoveka. Da li treba da vas podsećam na one tužne konferencije za štampu koje je Vuk Jeremić držao kada mu je neko uvredio suprugu, ili je on mislio da mu je uvređena supruga, pa to se plakalo, pa to se okupljalo, a šta je sa suprugama i porodicama svih vas? Šta je sa porodicama građana Srbije koji se ne slažu sa Vukom Jeremićem? Šta je sa porodicom Aleksandra Vučića? Kada je on držao konferenciju za štampu i plakao pred kamerama, govoreći kako mu je, koliko boli to što se radi njegovoj porodici? Trpi, nosi, bori se, ali ne bi trebalo da trpi, nosi i bori se, ne bi trebalo. U normalnoj uređenoj zemlji to nije tema.
Dugo smo u parlamentu, dugo smo u politici svi zajedno, nikad nije bilo ovako prljavo, nikad. Ali, to su uradili ljudi. Naš politički život su zagadili ljudi kao Jeremić, koji mogu tako nešto da kažu i tako nešto da napišu. Žao mi je što je tako, ali nažalost i to je činjenica u politici. Zato i neće na izbore. Zna da se sa tim ne prolazi na izborima ni u mesnoj zajednici, a kamoli u republičku skupštinu. Izađi, kaži – moj politički program je da ću vas sve pohapsiti i zatvoriti, svi koji ne mislite isto bićete zatvoreni, eto, to je moj politički program. Kažite to. Uostalom, videli smo to, pa tako su palili ovu Skupštinu, ne bi nam to bilo prvi put da vidimo, ali sam siguran da Srbija ne želi više da vidi Skupštinu koja gori, ne želi da vidi ni one julske nerede, kao što ne želi da vidi 5. oktobar, gde ćemo, šta, da zapalimo još jednom Skupštinu. Uh što smo veliki i hrabri, jaki, sjajni, to nam je politički program, to nam je platforma, da to narodnih para što se ima, da se potroši da ponovo renoviramo Skupštinu koju su zapalili. Ne verujem da to Srbija hoće. Ali zato su tu izbori, izađite, gospodo, na izbore, to vam je program, sve nas mrzite, sve biste da nas zatvorite, pohapsite, prebijete. Odlično, to vam je politička platforma, izađite, molim vas, ali samo izađite. Samo izađite na izbore, nemojte više to da tražite.
Hvala vam za ovo što ste primetili za rad policije. Znate, kada je u pitanju, to nije incident, to je učešće u masovnoj tuči, to je krivično delo, uhapšeno je osam lica, odmah je rasvetljeno, odmah, u toku te noći smo saznali ko su počinioci. Počinioci su u toku jutra privedeni, pošto su iz Šida bili, dakle nisu bili iz Novog Sada, oni su već otišli, trebalo ih je i tamo naći i to je odmah urađeno. Znamo ko su oštećeni, pružena je pomoć. U Novom Sadu se dobro radi. Policija u Novom Sadu dobro radi, policija je pre tri meseca, u Bačkoj Palanci smo imali navijačko pucanje, odmah je rasvetljeno i to se više nije ponovilo. Ta grupa je razbijena u Bačkoj Palanci.
Pre dva meseca u Novom Sadu je sprečen pokušaj ubistva. Naime, stigla je već jedna ekipa iz Beograda koja je našla, kako žargonski kažu, i štek-stan, imala oružje i bila spremna da likvidira vlasnika jednog poznatog restorana, ugostiteljskog objekta u Novom Sadu. Mi smo to rasvetlili pre nego što je i sprovedena namera, odnosno pre nego što je došlo do krivičnog dela koje je bilo planirano.
Pre nekoliko nedelja rasvetljen je pokušaj iznude nad fudbalerom Vojvodine, uhapšen je čovek koji je pokušao da reketira jednog fudbalera izmišljajući nekakav dug, kako se to već obično radi. To je odmah rasvetljeno i urađeno. Sprečeno je nekoliko zakazanih navijačkih tuča u Novom Sadu, pre nego što su se desile poslednje, u jednom naselju koje se zove Bukovac. Dakle, u Novom Sadu se radi i dobro se radi.
Hoću da se zahvalim ne samo pripadnicima Ministarstva unutrašnjih poslova, već hoću da se zahvalim i gradonačelniku Vučeviću na izuzetnoj saradnji, izuzetnoj senzibilnosti koju pokazuje prema policiji, pomaže nam na svakom koraku, od materijalnog, dakle da nam uredi prostorije, uvek da izađe u susret da se nabave vozila za policiju, pa do jednog zaista razumevanja za težinu posla koji obavljamo. Ta komunikacija između načelnika policijske uprave i gradonačelnika Novog Sada daje rezultate i vidi se da je bolje i oseća se veća sigurnost građana.
Naravno, Novi Sad je veliki grad, uvek ima onih koji misle da treba da krše zakon, ali ako imate prostora pogledajte malo vesti, vratite se unazad i videćete koliko je veliki broj rasvetljenih dela, ali munjevito rasvetljenih dela. Kako se dese, tako se pronađe počinilac i tako se kazni. Kriminala će uvek biti, ali je samo važno da se zna da se kriminal ne isplati u našoj zemlji. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani predsedniče Narodne skupštine, gospodo potpredsednici, dame i gospodo narodni poslanici, drugarice i drugovi, želim da vam se zahvalim na plodnoj, na strpljivoj raspravi, diskusiji u kojoj se imalo šta i čuti i naučiti, diskusiji koja je pokazala kako treba da izgleda parlamentarni život u Srbiji i kako izgleda, odgovorni, ozbiljni ljudi posvećeni svom zadatku.
Znate, da neko drugi ima ovakvu parlamentarnu većinu, nisam siguran da bi se sa toliko ozbiljnosti odnosio i prema parlamentu i prema svom poslu. Vi ste pokazali da se u parlamentu ne sabiraju prosti brojevi, već da su tu politički misleći ljudi, koji imaju šta da kažu o svakoj temi koja izađe pred narodne poslanike, pokazali ste da ste izabrani sa pravom.
Hoću da vam se zahvalim na ozbiljnosti koju ste posvetili predlozima koje je Vlada iznela pred vas. Radujem se vašoj podršci i zaista sam ohrabren time koliko svi naši narodni poslanici razumeju probleme sa kojima se nosi Vlada, sa kojima se nosi naša država, i što nam dajete, toliko podrške, bez koje ništa u ovoj zemlji ne bi bilo moguće. Meni je čast što sam imao zadovoljstvo i privilegiju da ovaj dan provedem sa ljudima koji toliko vode računa i brinu o našoj jedinoj majci Srbiji. Hvala vam.

Hvala.
Poštovani predsedniče Narodne skupštine, gospodo potpredsednici, narodni poslanici, dame i gospodo, drugarice i drugovi. Ja naravno želim da se zahvalim i svakome od vas, jer borba protiv mafije, borba protiv organizovanog kriminala ne može da se vodi bez Narodne skupštine i bez podrške i aktivnog učešća svakog od vas.
Narodna skupština kao najviši dom, kao dom koji ne samo što donosi zakone, nego i vodi računa o tome da ti zakoni budu i pravedni i održivi, jeste mesto bez koga ne može biti uspešne borbe protiv organizovanog kriminala.
Ja se svakom od vas pojedinačno i iskreno zahvaljujem na tome i pripadnicima MUP i BIA, Tužilaštvu za organizovani kriminal beskrajno znači vaša podrška i znači priznanje kada stigne sa ovako visokog mesta.
Danas ćemo vašoj pažnji preporučiti dva međunarodna sporazuma. Jedan je sa Vladom Republike Severne Makedonije, a drugi je sa Vladom Kraljevine Lesoto. Oboje imaju svoj značaj. Neka u našem životu više, manje u praktičnom smislu, ali jedan i drugi imaju svoj praktični, ali i svoj politički značaj.
Daljina koju imamo između nas i Kraljevine Lesoto nije nešto što treba da nas obeshrabri u smislu naše saradnje i u smislu pokazivanja jednog iskrenog odnosa poštovanja za nešto što je Kraljevina Lesoto učinila u jednom važnom trenutku. Povukla je priznanje lažne države „Kosovo“. Ovo je između ostalog način da naša država pokaže koliko poštuje taj gest i koliko poštuje hrabrost da se drži međunarodnog prava.
Lesoto nije velika zemlja. Nema velike potencijale koje imaju neke druge afričke zemlje koje su brojnije, bogatije, naoružanije ako hoćete tako da kažem, ali je pokazala hrabrost baš zato što je tako mala, pokazala je hrabrost da poštuje međunarodno pravo.
Naš današnji sporazum, odnosno onaj trenutak kada vi budete glasali za njega biće naš način da kažemo jedno veliko hvala, jedno veliko poštovanje za malu zemlju, ali veliku po svojoj hrabrosti da poštuje međunarodno pravo.
Kada je u pitanju Sporazum između naše Vlade i Vlade Republike Severne Makedonije u saradnji u oblasti borbe protiv krijumčarenja migranata jasna je njegova značajna praktična primena. Migrantska kriza koja je počela 2015. godine nije prestala. Kako stvari stoje, neće ni prestajati.
Dokle god su ovakvi ekonomsko-politički odnosi u svetu, dokle god EU nije u stanju da formuliše zajedničku politiku kada su migranti u pitanju, dokle god velike i moćne zemlje ne budu uspele da postignu stav po pitanju ove velike krize, migrantska kriza će se nastaviti, a Srbija se nalazi na migrantskom putu. Da to odmah razjasnimo.
Ne koristimo slučajno termin migranti, ne koristimo termin izbeglice. Po međunarodnom pravu, po našem pravu migranti i izbeglice nisu isto i upravo je zbog toga posebno važno da sarađujemo sa našim okruženjem, da sarađujemo sa našim susedima kako bismo se borili protiv posledica iregularnih migracija.
Svakog čoveka na našoj teritoriji štiti zakon, štiti međunarodno pravo, ali pod uslovom da on poštuje zakon i da poštuje međunarodno pravo nikao drugačije. Ne može Srbija da postane parking za migrante. Ne može Srbija da bude mesto gde će ulaziti kako ko hoće i izlaziti kako ko hoće, a vreme dok se nalazi na našoj teritoriji voditi kako god hoće. To država Srbija ne može da dozvoli i nije dozvolila i vi ste svi, verujem, svedoci koliko MUP ulaže napora da se iregularni migranti sklanjaju sa ulica, da se obezbede u kampovima, gde im je sve obezbeđeno, sve što je potrebno, ali ne mogu da budu nekontrolisano na našim ulicama. Mi to naravno radimo uz minimum minimuma primene sile, za razliku od mnogih drugih zemalja koje su i veće i razvijenije od nas. Skoro da niste mogli da vidite upotrebu sile kada je u pitanju MUP i kada su u pitanju naši bezbednosni organi.
Tokom prvog talasa kovida, kao što se sećate svi, migrantski kampovi u našoj zemlji su bili jedini oblik kolektivnog stanovanja u Evropi u kome nije bilo ni jednog zaraženog, samo zahvaljujući tome što smo ih na vreme zaključali, medicinski obezbedili i omogućili da nesmetano provode to vreme, ali bez komunikacije sa našim stanovništvom i na taj način nisu predstavljali pretnju ni za naše građane, ali ni za sebe.
Vlada Republike Srbije i MUP će uvek učiniti sve da se naš način života ni na koji način ne poremeti, pa i kada je u pitanju migrantska kriza. Zato nam je potrebna saradnja sa našim susedima. Ti migranti ne dođu sa neba, oni prođu nekoliko zemalja, ali vrlo često prođu i zemlje EU, pa onda iz njih ulaze da li na prostor Severne Makedonije, naše zemlje i onda ponovo pokušavaju da uđu u EU i to je jedan od paradoksa, koji je i politički i tehnički paradoks, ali to je svet u kome živimo. Zato moramo da učinimo sve kako bismo njihovo kretanje kontrolisali, kako bismo zaštitili svoje granice.
Ovaj sporazum uređuje pitanje koja se tiču saradnje između nadležnih državnih organa Republike Srbije i Vlade Republike Severne Makedonije u prevenciji u borbi protiv organizovanih kriminalnih grupa za krijumčarenje migranata, kao i unapređenja saradnje između naših organa u toj oblasti. Ovaj sporazum se odnosi i na svaki drugi oblik krijumčarenja migranata u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom Republike Srbije i Vlade Republike Severne Makedonije.
Nije teško pretpostaviti da kada kroz jednu zemlju, a 2015. godine je kroz Republiku Srbiju prošlo oko milion ljudi, da je tu sigurno bilo mnogo kriminalnih bandi, da je tu bilo mnogo krijumčara, ali sa velikim ponosom moram da kažem da se naša zemlja najuspešnije na migrantskoj ruti bori protiv krijumčara.
Nadležni državni organi naše dve države u skladu sa svojim nacionalnim zakonodavstvom razmenjivaće relevantne informacije i podatke o pitanjima koja se odnose na rute, način delovanja i identitet članova organizovanih kriminalnih grupa koje su uključene u krijumčarenje migranata. Međusobno ćemo razmenjivati dobra iskustva i praksu, naučna i tehnička iskustva, sve ono što može biti od značaja za sprovođenje zakona. Formiraćemo i zajedničke istražne timove, organizovati zajedničke obuke, radionice i seminare i razmenjivati iskustva u cilju sprečavanja i jačanja kapaciteta za borbu protiv krijumčarenja migranata.
Najbliži smo susedi, imamo isti problem, ovo je način da se sa tim problemom nosimo i ovo je način da budemo još efikasniji, još organizovaniji i da još ozbiljnije i efikasnije štitimo našu zemlju i štitimo naš način života.
Zato, dame i gospodo narodni poslanici, molim vas da u danu za glasanje podržite predložene sporazume i da date Ministarstvu unutrašnjih poslova još jedan mehanizam, još jedan alat kojim ćemo štiti našu zemlju i naše građane. Hvala vam.

Poštovani, ja se zaista zahvaljujem na velikoj pažnji koju pridajete onome što radi MUP i akciji koju je sprovela zajedno sa BIA i Tužilaštvom za organizovani kriminal.
Predsednik Aleksandar Vučić je objavio rat mafiji. Govorio je o tome mnogo puta, a posebno odlučno je to rekao pre nekih 100 dana. U tom trenutku su, kao što svi znamo, predstavnici vanparlamentarnih opozicionih stranaka počeli da ismevaju ono što je rekao. Tada su se smejali, a sada, kada ste videli kako se sprovedi borba protiv organizovanog kriminala koji je naložio, pokrenuo, tražio predsednik Aleksandar Vučić, ne čujem da se smeju. Sada pokušavaju da nađu brojne razloge, opravdanja zašto to nešto nije trebalo da se desi, ali niko se više ne smeje. Država je pokazala svoju ozbiljnost.
Tokom ove važne i velike operacije, predsednik Aleksandar Vučić je bio obaveštavan i u toku sa svakim korakom ove aktivnosti, znao je šta će se dešavati, kada će se dešavati i lično je učestvovao u donošenju odluka. Predsednik Aleksandar Vučić je deo, važan deo, presudan politički deo borbe protiv organizovanog kriminala i zato su ove akcije toliko uspešne.
Odmah da kažem i da podelim tu nadu sa svim građanima Srbije. Ovo će se nastaviti, ovo neće prestati. U ovom trenutku, dok je kriminalna grupa Belivuk, Miljković, dok se nalazi u zatvoru, sprovode se istražne radnje. Odmah da vam kažem da se sprovode i finansijske kontrole. Naša jedinica koja se bavi finansijskim kontrolama proverava njihovu imovinu, već je stavila zabranu na otuđenje i raspolaganje imovinom svih pripadnika organizovane kriminalne grupe i tako ćemo uvek raditi.
Znate, kriminal obično za svoj prvenstveni interes ima pribavljanje protiv pravne imovinske koristi. Kada vam država jednog dana dođe, a dođe i uvek dođe po vas, kada vam oduzme to za šta ste prodali dušu đavolu i za šta ste sve to radili, onda shvatite da nema nikakvog smisla da se bavite kriminalom, jer nećete moći to da prenesete na svoje porodice, svoju decu, da ste zapravo svojim kriminalom najviše kaznili njih, svoju porodicu i svoju decu, da im ništa niste učinili dobro, naprotiv, samo veliko i strašno zlo.
Ove akcije će se nastaviti, već se priprema nastavak ove operacije i sa ponosom mogu da kažem da predsednik Aleksandar Vučić insistira i kod MUP-a i BIA da nema zaštićenih, da možemo i moramo u skladu sa zakonom da radimo svoj posao i da nikom nije toliko moćan da bude nedodirljiv i da njegovo kršenje zakona može da bude oprošteno, baš niko. Kada imate takvog predsednika i takvog vrhovnog komandanta, onda nije mnogo teško raditi ovo što radimo. Hvala vam.

Ja se zahvaljujem.
Kada je u pitanju jedinstvena politika EU prema migrantskoj krizi, nje kao što znate nema i to je glavni problem, gotovo nerešiv problem u borbi sa posledicama migrantske krize.
Godine 2015. sam bio u delegaciji koja je išla da razgovara sa Evropljanima, da ih upozori da migrantska kriza postoji, da balkanska kriza postoji, da nije to samo put preko mora. Nije nam bilo lako da ih ubedimo tada u to. Shvatili su, nažalost, nešto kasnije nego što bi trebalo, ali mi smo im već tada predlagali da na prvom mestu EU mora da zauzme jedinstvenu politiku, da kaže šta želi sa tim ljudima. Ako su ti ljudi njima potrebni zbog radne snage, neka to kažu, pa neka se uspostave odgovarajući kriterijumi.
Mi smo predlagali da se u zemljama porekla odakle dolaze migranti uspostave odgovarajući centri gde će se vršiti trijaža onih koji imaju pravo na azil, onih koje bi primili ili koje ne bi primili. Kada jednom odete iz svoje zemlje, upadnete u ruke krijumčarima, vi se više nikada ne vraćate. To je to. Ovo je bio način da se efikasno zaustave nekontrolisane migracije. Nažalost, nisu nas poslušali, imali su svoje razloge i to je, naravno, njihovo pravo.
Ali, 2015. godine većina sveta je očekivala, ne mogu reći svi sa dobrom namerom, da će se pravi sukobi sa migrantima odigravati na teritoriji naše zemlje, zbog vremena koje smo prošli, zbog iskustva ratova, sukoba. Očekivalo se da će Srbija biti ta u kojoj će migranti biti gotovo dočekani sa nasiljem i da nećemo biti u stanju da se organizujemo i efikasno upravljamo migrantskom krizom. Kroz našu zemlju je 2015. godine prošlo oko milion ljudi, nisu slomili ni jednu čašu. Oko milion ljudi. A imali smo sukobe sa migrantima i u Grčkoj i u Makedoniji i posle, kada su odlazili u pravcu zapadne Evrope.
Odgovor zašto je – zato što smo bili organizovani kao država, humani kao država, imali smo jasna pravila kojih smo se pridržavali i prema njima smo se ponašali kao prema ljudskim bićima, sa dostojanstvom, poštujući njihovu veru, običaje, pravo na njihovo postojanje. I zbog toga niste imali nikada sukobe sa migrantima na teritoriji naše zemlje.
Naravno, svako onaj ko prekrši zakon, da li je to neko ko je obio neki kulturni centar u nekom mestu ili uradio bilo kakvo krivično delo ili prekršaj, on će biti sankcionisan i to se i radi. Naša policija, kao što znate, izađe na ulicu, sve iregularne migrante koji su van naših kampova sprovede u naše kampove, prema nekima primenjuje zakon koji su ga prekršili, prema drugima se samo odnosi sa dužnom pažnjom. Dakle, mi ćemo nastaviti upravo sa ovom politikom – humano, ali organizovano. Nema nekontrolisanog kretanja, nema dopuštanja vršenja krivičnih dela, ne prenosimo teret krize na svoje susede, jednostavno, striktno poštujemo zakon. Ovo je ozbiljna, uređena i organizovana država i samo tako može da se nosi sa posledicama migrantske krize. Nije njihov broj prevelik u našoj zemlji, što je dobro, ali i da ih je šest, a ne šest hiljada zakon se odnosi i na šest kao i na šest hiljada i svi naši građani moraju da budu sigurni da ih njihova država štiti i naravno da će ih čuvati.
Kada su u pitanju poslednja dešavanja u Novom Pazaru, hoću da se u ime Ministarstva unutrašnjih poslova zahvalim svim građanima Novog Pazara i najvećem delu političara u Novom Pazaru koji su bez predrasuda prišli onome što je Ministarstvo unutrašnjih poslova radilo u Novom Pazaru, prihvatili, videli i razumeli da sve što smo radili je rađeno zbog građana Novog Pazara. Situacija je sada, mogu slobodno da kažem, pod kontrolom. Nakon 54 dana pripadnici jedinica žandarmerije su se povukli iz Novog Pazara, sada je sve na Policijskoj upravi Novi Pazar, jer nije to stvar da mi stalno šaljemo neke jedinice. Policijska uprava iz Novog Pazara mora biti u stanju da garantuje poštovanje javnog reda i mira i sprovođenje zakona na teritoriji Novog Pazara, to je njen posao. Onaj ko to ne može da radi neće više biti u Policijskoj upravi, neće više biti u policiji, neće biti na čelu te uprave i to je jasno.
Republika Srbija je obezbedila pomoć u ova 54 dana. Za tih 54 dana oduzeli smo značajnu količinu naoružanja, narkotika, vozila, uhapsili smo značajan broj ljudi po raznim poternicama, zatvarali smo sve lokale, kao što znate, nije bilo zaštićenih. Svi, bez obzira na njihovu političku moć ili položaj, onaj ko je držao lokal koji nije radio u skladu sa pravilima zatvaran je, čak su zatvarani i pojedini objekti zbog navođenja na prostituciju. Dakle, sve što je bilo negativno mi smo se sa time nosili i nije bilo nijedne jedine primedbe građana. Nismo dobili nijednu jedinu primedbu.
Žalosni incident koji se desio ispred Sinan-begove džamije je nešto što je duboko pogodilo svakog pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova, ja se lično izvinjavam evo i sada i taj pripadnik je, kao što znate, odmah suspendovan, to ne može biti sistem. To nikada neće imati podršku u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uostalom i u našoj državi Srbiji.
Ja se radujem nastavku saradnje, radujem se miru i bezbednosti građana Novog Pazara, uskoro ću i posetiti Novi Pazar, radujem se što ću moći da na licu mesta vidim kako sve izgleda i šta smo uradili i da svi zajedno budemo sigurni da će država Srbija na svakom delu svoje teritorije bespogovorno sprovoditi zakon i čuvati svakog našeg građanina. Hvala.

Hvala.
Poštovani predsedniče Narodne skupštine, gospodo potpredsednici, dame i gospodo, drugarice i drugovi, narodni poslanici, prvo da vam se zahvalim za strpljenje što ste bili ovde svo vreme i što na najbolji način takvim ponašanjem demantujete one glupe i uvredljive priče kako nema parlamenta, kako u parlamentu sede neki slučajni, usputni ljudi, kako naš parlament nema šta da kaže.
Vi, odnosno, naša koalicija ima apsolutnu većinu u ovom parlamentu, a disciplinovano dolazi, govori, diskutuje, proučava, daje predloge, kao da je razlika između vlasti i opozicije u jednom glasu. To govori o vašem poštovanju prema građanima koji su vas izabrali. Želim da vam se zahvalim na takvom pristupu i želim da vam se zahvalim što ste tu, što tako strpljivo i uporno radite, što pokazujete građanima Srbije da su bili u pravu kada su glasali za vas, baš takve, i da su bili u pravu što su vas izabrali i dali poverenje da odlučujete i o njihovim sudbinama. Vi odlučujete o njihovim sudbinama, vi odlučujete o mojoj sudbini, vi ste važniji i moćniji od bilo koga u ovoj zemlji, bez vas nema ni zakona, nema ni borbe protiv mafije, bez vas nema politike, nema države. Zato vam hvala što se tako dostojanstveno odnosite prema visokoj dužnosti koje su vam poverili građani Srbije.
Ovde smo se doticali brojnih laži koje su imale za cilj da građane Srbije zbune, uznemire, uplaše, nateraju na reakciju, na nešto ružno, da pokažu kako je srpsko lice kada su migranti u pitanju ružno lice, da smo narod koji se boji, da smo narod koji ne razume, da smo narod koji je sklon nasilju kada je jači. Mi to nismo.
Da li se sećate kada samo slušali 400 hiljada već naseljenih migranata na jugu Srbije, gotovo naseljeno, tu negde Trgovište, tu se već pravili gradovi. Rešeno. Boško Obradović. Gotovo. Četristo hiljada u sred Kovida, kaže – migranti se autobusima dovoze na beogradski sajam gde kopaju mrežu za 5G. Ludilo. Sećate se svih tih gluposti, laži, koje smo morali da trpimo i slušamo.
Aleksandar Vučić potpisao obavezu da naseli milion migranata u Srbiji isto kao što je potpisao obavezu da će priznati Kosovo, pa evo osam godina, devet godina ni korak ka priznanju. Morali smo da slušamo laži, gluposti. Sve ono što je bilo pravljeno sa idejom da izazove sukob, pa onda na društvenim mrežama vidite snimak tuče migranata, njih trojica, ispod piše, i to znate kako internet ume da bude ne kritičan, samo puste, ispod piše – dva migranta ubijaju srpskog dečaka, niko ne sme da prijavi. Tuča trojice Sirijaca, sva trojica pohapšeni, niko nikog nije ubio, ni ozbiljnije povredio, ali dok to ne stigne, dok to ne javite, dok ne proverite prođe sat vremena. U tih sat vremena vi mržnjom otrujete ko zna koliko ljudi koji ni ne pogledaju demanti, koji ne pokušaju da saznaju šta je stvarno bilo i onda su spremni na nasilje.
Znate, fašizam je uvek počinjao jako jednostavno samo je radio neke popularne stvari koje eto neka država nije htela da radi i ona počnu da pričaju kako će oni da štite naše žene, decu, to država ne radi ništa, država ne štiti nikoga, oni će da izađu na ulice ovakvi, onakvi, pa prete kako će da rasture državu, a onda na kraju završe tako što tuku ljude koji govore drugačije, koji nose naočare. To bude tako. Kad jednom dopustite da svako može da uzima ono što on misli da je pravda i zakon onda sačekajte da vam jednog dana dođu u vašu kuću, u vaš dom, u ovaj parlament da ga sruše i zapale. E, to tako bude na kraju.
Država Srbija radi dobro svoj posao. Kroz ovu zemlju je prošlo milion ljudi sad ih nema šest hiljada. Gde su? Podneli zahtev za azil? Postali naši državljani ili zahvaljujući našoj dobroj, mudroj politici koju je formulisao i sprovodio predsednik Vučić, bili smo i jesmo zemlja na putu, ali nismo zemlja u kojoj se nekontrolisano ostaje.
Neko od vas je pitao – koliko državljanstava smo dali? Od 2015. godine do danas smo dali migrantima nula. Evo i kolege iz Mladenovca, kakav Mladenovac, kakav kamp u Mladenovcu? Ko će da pretvori Selters banju u kamp? Vidite, ti migranti bi morali da beže iz UAE da pretvorimo Selters banju u kamp. Ko bi to radio? Kakve su to gluposti i laži?
Ali kada se to kaže u Mladenovcu, pa kažu ima tu nešto sigurno, mora da ima, voleli bi oni da uzmu našu banju i to će oni iskoristiti, prođu godine niti je ko došao, niti se ko doselio.
Vi ste predstavnici čitave Srbije, čitave naše zemlje. Većinu vas imam čast i zadovoljstvo da vas poznajem, znam odakle ste. Većina vas nikada u svojim mestima odakle dolazi nije videla migranta. Ogromna većina vas nikad migranta kod svoje kuće videla nije. Zna se tačno kuda prolaze, zna se tačno u kojim su opštinama. Koliko migranata je u Čačku video neko? Pa se skupljaju peticije protiv migranata u Čačku. Nema migranata u Čačku, Kraljevu, Kragujevcu, nema. Zna se tačno kuda prolaze i gde su.
Najviše su pogođeni Beograd, Subotica, Šid, Obrenovac. To su delovi gde ih ima i gde ih vidite, gde možete da pričate o problemima, a da pričate u Rumi, nemate šta o tome da pričate, ali dobro. Dobro je da smo imali ovu priliku i da građani Srbije u živom prenosu mogu da čuju ovu jednostavnu istinu, ništa drugo, samo jednostavna istina.
Pominjala se ovde i bezbednost predsednika Republike i njegove porodice. Bezbednost predsednika Republike i njegove porodice se uvek prvo ugrožava lažima. Uvek krenete da govorite da stvorite atmosferu da zapravo većinska Srbija je ta koja bi želela da tog čoveka nema, da Aleksandra Vučića i njegove porodice nema. Onda samo treba da se javi hrabri pojedinac koji će ući u zahvalno sećanje nacije time što će učiniti ono što nacija želi. Eto, ne možemo da ga pobedimo na izborima, to je neka čudna prevara, ali možemo da ga ubijemo. Da, to je tvoj zadatak, da to treba da uradiš i nemoj da staneš na tome. Ima decu, nemoj da mu dete preživi. I to postaje legitimna stvar, to postoje nešto što se gotovo podrazumeva.
Vi ste prikazali ovde naslovnu stranu nedeljnika „Nin“ gde su Aleksandra Vučića stavili pred snajper. Bio sam na tom sajmu kada je to fotografisano, obilazio štand „Zastava oružje“. Dakle, nije to bila slučajna fotografija. Ta fotografija je morala da bude prilagođena, moralo je da se radi na njoj u fotošopu ili već nekom programu da bi se taj snajper baš tako postavio da bi poruka bila jasna i nije ni prvi, ni poslednji put. I to se radi svakodnevno.
Tako se vrši priprema. Tako se priprema da neko jednog dana dođe i kaže – ja ću učiniti taj veliki zadatak. Nemojte da vas podsećam na istoriju i na prošlost ove zemlje i da bi bar u ovoj zemlji na takvu gadost svako šta god politički mislio o Aleksandru Vučiću morao da odreaguje, odmah. Pre samo nekoliko godina jedan čovek je ubijen snajperom u ovoj zemlji. Pre samo nekoliko godina.
Takođe i to da kažem, ovo je moje mišljenje, ovo je moj stav. Znam da će me napadati, uvek me napadaju, ništa ne obično. Kažu da ja konkretno ovakvim svojim izjavama činim sve da izjednačim Zorana Đinđića i Aleksandra Vučića. Ne, Aleksandar Vučić ne može da se poredi sa Zoranom Đinđićem, uspešniji je i bolji nego što je Zoran Đinđić ikad bio. I znam da u srpskoj politici ne smeš da kažeš dve stvari. Ne smeš da kritikuješ Zorana Đinđića i ne smeš da hvališ Aleksandra Vučića. Evo ja sam uradio obe stvari, zato što znam da je to istina i tako jeste. I nema nikakvih lažnih simetrija i nikakvih lažnih poređenja, nema ih.
Ovo je u pitanju bezbednost i život jednog čoveka i njegove porodice. Nemojte da poredite ni sa čim. Ni sam čim nemojte da poredite, ali nemojte da stavljate snajper ispred slike jednog čoveka i da dajete ideje raznim idiotima koji bi to voleli da urade, a onda počnemo da pronalazimo snajpere na ulicama i onda se pitamo za koga su. Videćemo, istraga će utvrditi za koga, ali znam za koga bi mnogi voleli da jeste i iskreno pate što taj snajper nije upotrebljen, što smo ga prerano našli, pa za koga god da smo ga našli i šta god istraga bude pokazala.
Nažalost živimo u zemlji u kojoj ove jednostavne istine koje izgovorim su veoma teške i proći ćete kroz medijskog toplog zeca i bićete pljuvani, vređani, ponižavani, a rekli ste samo jednu jednostavnu istinu – nemoj da stavljaš predsednika republike i njegovu decu pred snajper. A kad to već radiš, pa potpiši se ispod toga, pa kaži zašto to radiš.
Potpiši se i pokaži da čitava Srbija vidi ko si i šta si, odakle si, šta je tvoja ideja, šta je tvoj cilj.
U ovoj zemlji da to uradite bilo kom drugom čoveku, bili biste s pravom i napadani i kažnjeni, osim kad to uradite Aleksandru Vučiću, onda je u redu. Onda je u redu. Onda, prosto, imate to pravo i to pravo se pravi već godinama. Apsolutno odbijam da prihvatim da je to moguće i apsolutno odbijam da o tome treba ćutati, smatram da to treba i kažnjavati. Vi ste zakonodavci, možda ćete jednom doneti zakon kojim će se ovakve stvari regulisati, kojim će se to kažnjavati. Ovo ne može.
Pre nego što pređem na ono što želim takođe da vam kažem, samo hoću da zamolim sve građane Srbije koji ovo slušaju da na toj slici sa tim snajperom zamisle sebe, svog sina, svoju suprugu, svoju ćerku, sestru, da ispod rečenice „Dabogda crklo Vučićevo pašče“ dopišu ime svog trogodišnjeg unučeta i da malo osete kako je to kada pročitate ime stvorenja koje najviše volite da neko za njega napiše - trogodišnje pašče. Samo vas to molim građani Srbije, pođite od sebe kako biste se vi osećali. Evo, kako god se vi budete osećali neka bude tako. Neka država ide u pravcu onoga što vi osetite u trenutku kada pročitate - crklo, dabogda. Odvratno je što ovo pričam.
Ja sam dugo u politici, duže od većine od vas. Toliko sam dugo da je sramota i govoriti koliko smo stari, mnogi od nas se ovde znamo čitav život. Nikada srpski javni, politički život nije bio ovako zagađen. U ovom parlamentu je svašta bilo, ali ova količina mržnje, nekažnjenih gadosti koje mogu da se izgovaraju nikada nije bila, nikada, u vreme najvećih sukoba. Jednostavno, ta ludačka mržnja je dobila pravo građanstva i postala prihvatljiv oblik ponašanja, sve je dozvoljeno i sve je moguće.
Molim vas, uložite svoj autoritet, trud koji ste pokazali danas, da ovo prođe, da prestane, da se kazni ili da se urazumi, ne znam, bolje znate od mene, pametniji ste od mene, ali ovo mora prestati. Ovaj snajper mora da bude sklonjen. Ovog ne sme da bude.
Strpljivo sam čekao do kraja radnog vremena, odnosno do kraja naše današnje sednice čekajući da se gospodin Kamberi pojavi. Nisam rekao nijednu jedinu reč o onome što je on juče rekao. Dobio sam prevod, znao sam šta je rekao, prevedeno mi je odmah, strpljivo sam čekao da dođe da mu kažem u lice, kako i dolikuje narodnom poslaniku, šta imam da mu kažem. Nije došao, ali ja neću propustiti priliku da kažem to što mislim, ja sam bio ovde ceo dan i čekao sam da dođe.
Svako ima pravo da govori na svom jeziku, ja sam beskrajno ponosan zbog toga što svako ima pravo da govori na svom jeziku. Bez obzira što Srbi u Albaniji ili Šćipriji, kako oni kažu, nemaju ni poslanike, niti mogu da govore u parlamentu, ja to pravo mojim zemljacima, Šiptarima, nikad ne bih uskratio u mom parlamentu, nikad. Šiptar ima pravo da govori na svom jeziku, ja ga poštujem zbog toga i boriću se uvek da ima pravo da govori na svom jeziku. Nije baš korektno što nam nije omogućio prevod ali to govori o njemu.
Na lične uvrede nema potrebe da odgovaram. Poređenje sa Geringom vređa, ali na prvom mestu vređa žrtve Geringa. Znate, u ozbiljnom svetu primeri iz Drugog svetskog rata, iz Holokausta, retko se koriste, pogotovo ovako lako i neutemeljeno, jer na taj način vređate sve Geringove žrtve. Ako sam ja Gering, koji nikog nisam ubio, koji nikog nisam poslao u koncentracioni logor, koji nikog nisam povredio, pa onda ni onaj Gering iz Drugog svetskog rata i nije tako loš čovek. To su zaključci koje svetske antifašističke organizacije apsolutno ne dopuštaju da se izvlače. To govori sa koliko lakoće se koriste reči koje ne bi smele da se koriste.
Znate, ja gospodina Kamberija neću uporediti sa Šabanom Polužom, vođom Bali Kombetara, Balista, saveznikom Nemaca, naravno ubicom, krvolokom, neću ga uporediti sa njim. Žao mi je što ga on nikad nije javno osudio, ali, evo, ja mislim da ga je javno osudio, pa će on reći ako nisam u pravu. Dakle, ne upoređujem ga sa šiptarskim fašistom, ja hoću da ga uporedim sa Esad-pašom Toptanijem, Šiptarom koji je hteo da napravi federaciju sa Srbijom, Šiptarom koji je hteo da ta dva naroda Šiptari i Srbi budu najbliži saveznici na Balkanu.
Hoću da ga poredim sa Šiptarom Esad-pašom Toptanijem, koji tamo gde je bio na vlasti, tamo gde se srpska vojska povlačila 1915. godine bilo je i hleba i vatre, bilo je i skloništa i dobrote. Sa takvim Šiptarom hoću da ga poredim i ne želim mu, naravno, nikako, samo to poređenje odbijam, znate, Esad-paša Toptani je ubijen u Parizu kada je trebao da potpiše sporazum sa Srbijom, on je bio Šiptar koji je tražio da bude sahranjen na srpskom vojničkom groblju. E, sa takvim Šiptarom hoću da ga poredim.
Ne razumem šta je problem u tome da jedan narod zovem onako kako ga je zvao moj deda, pradeda, čukundeda. Neko od vas se sa pravom setio da sam proveo nekoliko godina svog života na Kosovu i Metohiji i sa Srbima i sa Šiptarima. Jako je teško naći Srbina koji ne kaže - Šiptar, kao što je jako teško naći Šiptara koji ne kaže - Šiptar. To je jednostavno tako i ne možete zabraniti jedino Srbima na svetu da govore svojim jezikom. To je naš jezik.
Znate, Nemci nisu Nemci. Oni su Germani. Sloveni ih zovu Nemci zato što su u davna vremena kada su se susreli, to je jedno od objašnjenja, nisu razumeli jedni druge, pa su Sloveni rekli - ovi su nemi, Nemci, jer se ne razumeju. Pa imali bi više onda razloga Germani da kažu - ovo je uvredljivo, ali nikad nisu rekli zato što je tako prirodno govoriti svojim jezikom.
Znate, Šiptari su u 20. veku tri puta promenili svoje ime što je legitimno. Posle sloma Otomanske imperije rekli su - mi više nismo Arnauti, to je turska reč, ne opisuje nas, mi imamo svoj jezik, mi smo Šiptari, naša zemlja Šćiperija. Legitimno, potpuno prihvatljivo.
Inače, njihova književnost i gramatika je pratila upravo ovu promenu. Nigde ne pišu za sebe mi Arnauti, nego pišu - mi Šiptari. U redu, Srbi su dobili tu reč iz njihovog jezika, bukvalno bez prevoda, izgovarali je tako kako jeste.
Srbi, Mađari, Turci kažu - za Vijenu Beč, samo ta tri naroda. To je prevod. Ovde nismo ni prevodili. Ovde smo rekli - kako vi kažete tako jeste. Do dana današnjeg tako ih zovemo i vidimo ljutnju. Zanimljivo, pre nekoliko nedelja Pardogan je držao konferenciju za štampu, imali su neki samit sa premijerom Ramom i rekao je - Arnauti, zato što se u turskom jeziku i danas kaže - Arnaut, a zemlja se kaže Arnautija. Čekajte sad, kako sada to nije uvredljivo? Što se ne ljutite na Erdogana, što ne tražite od Erdogana da prestane da vas zove Arnautima, jer vi sebe nećete da zovete Arnautima, vi ste Šiptar? Zašto se ne ljutite na njega, a ljutite se na mene? Što se ljutite na sve Srbe samo zato što govore svojim jezikom?
Ovo je borba da Srbi imaju pravo da govore svojim jezikom tako kako ga govore. Znači, ako ja kažem - albanski lekar, albanski terorista, to nije uvreda, a ako kažem - šiptarski lekar, to je uvreda. Čekajte ljudi, oko čega se mi ovde uopšte raspravljamo i svađamo? Oko prava mog naroda, srpskog naroda da govori srpskim jezikom onako kako se srpskim jezikom govori.
Nema uvrede, beskrajno poštujem Šiptare, beskrajno poštujem njihovu istoriju, civilizaciju, tradiciju, imam ozbiljan problem sa tim da recimo Srbi na prostoru KiM na teritoriji pod privremenom upravom UN, u skladu sa Rezolucijom 1244, ne smeju da koriste termin - Metohija. Ne smete da kažete Kosovo i Metohija, samo Kosovo. Kako sada to? Ko se to setio toga?
Gospodin Kamberi kaže da on ne koristi službeni termin - Albanci. Koje službe? Ko je to odlučio?
U rečniku „Matice srpske“ koja je malo obrazovanija od mene i njega kaže – Šiptar – sinonim za Albanac, Albanac – sinonim za Šiptar. Šta je problem? Hoćete da nam prekrečite, prepišete, dopišete i „Maticu srpsku“, da vam damo da nam napišete jezik možda neki drugi, bolji. Nema ni mržnje ni uvrede. Nije sramota biti Šiptar, naprotiv, treba da budeš ponosan što si Šiptar, ali je sramota da misliš da možeš Srbima da odlučuješ kako će da govore. Sramota je da se povede medijska haranga protiv našeg suda zato što nije presudio u prvom stepenu, izvinite, još nije ni pravosnažna presuda, zato što nije presudio onako kako Kamberi i „Žene u crnom“ misle.
Ko ste vi to da odlučujete šta će sud u Republici Srbiji da sudi i kako će da sudi? Još ni ne znate, presuda nije pravosnažna. Kako se niko, nijedna sudijska organizacija se nije oglasila da kaže – e sačekajte, pustite, polako, sudija je nezavisan, samostalan, ima pravo na svoj stav? Svi ćute. Svi puštaju da se vrši haranga nad našim sudom. Ko sme da kritikuje naš sud i da mu preti Strazburom, u samostalnoj i slobodnoj državi Srbiji?
Oprostiću lične uvrede, ali gadosti o tome da je Slobodan Milošević masovni ubica i da je moj narod genocidan neću. Da se poredi Aleksandar Vučić, da se uvodi u kontekst nasilja i ubistava. To neću dopustiti. Te laži neću dopustiti. I neću dopustiti da tako tiho prođe da se sudovima u Srbiji odlučuje šta će i kako će suditi, da se vrši pritisak na naše pravosuđe i da niko ne kaže nijednu reč.
Gospodin Kamberi nije pošao dobrim putem iz ovog parlamenta, iz ovog visokog doma. Ja poštujem sve Šiptare u ovoj zemlji, poštujem njegove birače, radujem se susretima s njima, radujem se da pomognem ako mogu kao ministar unutrašnjih poslova da se svi osećaju bolje i bezbednije. Kada uhapsimo i razbijemo šiptarsku narko-bandu da li mislite da nisu Šiptari sigurniji i bezbedniji nego što su bili? Kao što kada razbijete bilo koju narko-bandu svako ljudsko biće je bolje i sigurnije.
Dakle, nema uvrede, nema mržnje, ali ima i uvrede i mržnje u tome da Srbima određujete kako će da govore i šta će da govore. Poslednji put samo da se osvrnem, „škija“ nije izraz koji koriste Srbi za sebe, nego je „škija“ izraz koji otprilike znači svinja. Izvinite, Šiptar znači – čovek iz Ćiprije, ne nikakva životinja, nikakva uvreda. Prema tome, nemojte da poredite uopšte te dve stvari, jer ne mogu da se porede. Vi se ovako zovete, ja vas sa poštovanjem tako zovem. Ako budete u svojoj gramatici, u svojoj književnosti promenili ime države, naroda i počeli da se oslovljavate međusobno engleskom verzijom vaše zemlje, jezik je živa materija, verovatno će i Srbi vremenom početi da vas tako zovu.
Ali do tada, gospodo, nema uvrede u reči Šiptar. Šiptar je sinonim za Albanac, Albanac je sinonim za Šiptar i prestanite da nas učite kako govorimo i pišemo. Piši kao što je napisano, čitaj kao što govoriš. Hvala vam.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, gospodo potpredsednici, uvaženi, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, drugarice i drugovi, Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o saradnji u borbi protiv terorizma je jedan od načina naše zemlje, našeg bezbednosnog sistema, našeg bezbednosnog aparata da se sa globalnim izazovima nosi na globalni način.
Terorizam je globalni fenomen, ne pogađa on samo Srbiju, kao što ne pogađa samo Rusku Federaciju ili samo jednu zemlju na svetu. Terorizam je globalni fenomen, on može da se pojavi bilo kada i bilo gde. Čak i razlozi njegovog pojavljivanja ne moraju biti prepoznati. Vrlo često terorističke organizacije se manifestuju, naravno, svojim zločinima i svojim zlodelima tamo gde ih niko ne očekuje, šaljući poruku tamo gde bih ih možda i tražili. Dakle, ovo je naš način da budemo deo svetske globalne borbe protiv terorizma.
Ruska Federacija ima bogato i zaista iskustvo za poštovanje kada je u pitanju borba protiv terorizma. Imamo šta da naučimo, ali, nažalost, ni mi nismo siromašni ni znanjem ni iskustvom kada je u pitanju borba protiv terorizma, i te kako možemo da doprinesemo svakom našem partneru. Ovo je, naravno, sporazum koji dalje pojačava naše strateške i savezničke odnose sa Ruskom Federacijom i dokazuje da je naša orijentacija takva da sarađujemo i sa istokom i sa zapadom.
Sporazum, naravno, treba da pruži osnovu daljeg jačanja i unapređenja u saradnji u oblasti borbe protiv terorizma, da na sveobuhvatan način, i to putem razmene informacija o terorističkim grupama, njihovim vođama i članovima, o njihovim finansijskim sredstvima i načinima njihovog finansiranja, kao i da omogući razmenu informacija o vrstama oružja, municije i eksplozivnih sredstava koje koriste različite terorističke grupe.
Sve su ovo informacije koje svakoj bezbednosnoj službi znače mnogo i vrlo često ih i prikupite, ne zato što su neposredni predmet nekih od vaših obrada, već jednostavno dođete do saznanja, a ovo je zakonit način kojim to saznanje možete da podelite ili da primite informacije od partnerske službe.
Srbija je zemlja kroz koju se vrlo često ukrštaju različiti putevi. Na tim putevima mnogi koji ne žele dobro, ne Srbiji, nego čitavom svetu, mogu da se nađu i mogu da prođu. Zato je veoma važno za naše službe da uvek prikupljaju informacije o takvim licima, o takvim organizacijama, o takvim ljudima i da budu spremne da takve informacije podele. Ali, da biste neku informaciju, neko saznanje podelili sa nekim, mora da postoji jasno predviđena procedura kako se to radi, za koga se to radi i s kim se to radi.
Informacija je najvrednije što jedna bezbednosna služba može da ima i deliti to, a nemati pravni osnov, to je krivično delo. Da se to ne bi dešavalo, da ne bismo bili vezanih ruku kada se borimo protiv terorizma, onda je potrebno da vi u Danu za glasanje podržite ovaj predlog i date mogućnost našim službama i da prime i da daju, da razmene informaciju i da budu deo globalne borbe protiv terorizma.
Kao što znate, Ministarstvo unutrašnjih poslova dobro sarađuje sa svojim najznačajnijim partnerskim službama u okviru Ruske Federacije. Oni sa kojima najčešće i najviše sarađujemo su Savet bezbednosti Ruske Federacije, Ministarstvo unutrašnjih poslova Ruske Federacije, Federalna služba obezbeđenja i Federalna služba Nacionalne garde. Sve su ovo organizacije sa kojima sarađujemo, naravno, svako u svom domenu i u svojoj oblasti.
Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije sa Ministarstvom unutrašnjih poslova Ruske Federacije ima zaključen veći broj sporazuma u oblasti borbe protiv organizovanog kriminala i regularnih migracija, readmisije, kao i u oblasti vanrednih situacija.
Takođe, posredstvom Interpola ostvarujemo saradnju kroz razmenu operativnih informacija. Godišnje je to u proseku negde oko 400 informacija koje razmenimo sa nadležnim službama Ruske Federacije, kao i kroz obuke koje organizuje ruska strana u kojima se doprinosi podizanju stepena profesionalne obučenosti pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije.
Kao što vidite, imamo plodnu, bogatu saradnju i nema ni jednog razloga da na tome stanemo, nema ni jednog razloga da ne sarađujemo sa nadležnim službama Ruske Federacije, baš kao što nema ni jednog razloga da ne sarađujemo sa bilo kojom partnerskom službom koja može da pomogne Srbiji da Srbija ostane bezbedno i sigurno mesto za život svakog od nas.
Terorizam je globalni fenomen. Terorizam suštinski ne pita ni za veru ni za naciju. Terorizam je univerzalno zlo, kome se možemo suprotstaviti samo tako što Republiku Srbiju stavljamo na mapu sveta, samo tako što imamo što veći broj potpisanih sporazuma i dobrih, korisnih saradnji sa partnerskim službama. Neprijatelj je isti, zato i odgovor na neprijateljstvo mora da bude isti. Terorizam je globalni fenomen i samo globalnom akcijom možemo da se borimo sa njim. Hvala vam.

Poštovani, naravno, što država Srbija bude više sarađivala sa drugim zemljama, što saradnja sa partnerskim službama bude teška, to ćemo i mi biti bezbedniji. Ne treba niko da se plaši. Uvek se postavlja pitanje zašto mi to radimo, ko to nama preti, zašto bi mi prihvatili tuđe sukobe kao svoje?
Mi ne prihvatamo tuđe sukobe kao svoje. Politika vojne neutralnosti za koju se izborio predsednik Vučić i izborili ste se i vi glasajući za dokumenta koja su je definisala i odredila, jeste politika koja nam garantuje da možemo da biramo i svoje prijatelje, a neprijatelji nas i onako izaberu sami, ali je to politika koja nas ne sprečava da učestvujemo u svetskoj borbi protiv zla.
Onaj ko misli da zanemarivanjem terorizma, da će terorizam zanemariti njega, ne samo da je pogrešio, nego se svrstao na stranu zla. Ne boriti se protiv zla je kao da ste na njegovog strani. Nema nikakve razlike. Tako da sporazum o saradnji sa Ruskom Federacijom u oblasti borbe protiv terorizma je sporazum koji nama pomaže da budemo bezbedniji, nama pomaže da budemo sigurniji, da velika super sila stavi na raspolaganje svoje obaveštajne kapacitete koje mi nikada nećemo imati i saznanja koja ona prikuplja u celom svetu, a mi samo na ograničenom prostoru naše zemlje. Dakle, to je za nas na prvom mestu korisno i svakako da sam vam zahvalan na podršci.
Kada ste govorili o društvenim mrežama i govorili o sigurnosti naše, vaše, sve naše dece, znate ja se već dugo zalažem za to da se na društvenim mrežama, sa kojih je krenulo puno zla i puno mržnje, da se ukine anonimnost. Sve što hoćete da kažete, vi to i potpišite i u tome nema pretnje, u tome nema ničeg lošeg.
Znate, ako ste toliko đubre, ako ste takav skot da možete da napišete za trogodišnje dete Aleksandra Vučića da je pašče, onda skote to i potpiši, onda budi ponosan na to koliko si đubre, da tvoja majka vidi koga je rodila, da sutra tvoje dete vidi ko mu je bio otac i čime je zadužio Srbiju. Potpiši to što misliš.
Ja svaku svoju rečenicu potpišem. Potpiši i ti. Nema nikakve veze da li sam je izgovorio u mikrofon pred Narodnom skupštinom ili sam napisao tvit na društvenim mrežama, isto je. To je moje. Pa ako je tvoje to da kažeš njegovom detetu da je pašče, potpiši to.
Znate, obično kažu to ionako možete da saznate, imate odeljenje za visokotehnološki kriminal, ma nije stvar u tome da resurse policije treba da trošimo na takve skotove, nego potpiši odmah i kada bi to bilo tako, videli bi ste koliko bi takvih kukavica se manje oglasilo i koliko bi ih manje bilo. Obično kada ih policija privede, kada ih pronađe ili kažu to je bilo u afektu ili bio sam pijan ili ne znam šta sam radio, niko ne stane iza toga što je napisao, niko ne stane iza te gadosti, gluposti koju je napisao. Znači, da nije bio anoniman, on to ne bi ni uradio.
Mislim da je to možda i jedini način. Uvek ćemo mi naravno i tražiti i sankcionisati i kažnjavati, ali zašto kada možemo vrlo jednostavno, na jednostavan način da rešimo taj problem. Potpiši ono što misliš i gotovo.
Verujem da naša deca, svačije dete zaslužuje bar toliko, da nikakvo đubre ne može da mu napiše da je pašče. Toliko zaslužujemo i toliko ova država može da uradi i to naravno nije samo naš problem, to je globalni problem, ali treba da razmišljamo o tome kako da se kao Skupština, kao institucija, kao sistem suprotstavimo takvim ljudima, jer ovo je sistemski odgovor na to.
Znate, anonimnost na društvenim mrežama je dovela do toga da ono najgore u čoveku bude slobodno, da ono najgore u čoveku bude nešto što može da bude javno, bez kazne i bez osude. Smatram da je civilizacijska stvar da se sa time izborimo.
Malo porodica u Srbiji, možda ni jedna, kao porodica Aleksandra Vučića zna šta je mržnja i zna kakvi neljudi stavljaju njihovo ime u usta. To nije politika, znate, to nije žustra i verbalna rasprava u ovom visokom domu. To nije povišeni ton u argumentovanoj raspravi. To je primitivna, odvratna mržnja koja će jednog dana tom Vukanu biti pročitana. Jednog dana će taj mali pametni dečkić naučiti da čita i jednog dana će mu neko to pročitati. To ne može da bude nešto dobro i ne sme da bude nešto što je nekažnjeno. Ne sme da bude.
Pomenuli ste ovde ono što se popularno u našim medijima zove afera prisluškivanja. Mogu da vam kažem, pogrešno se zove afera, to nije nikakva afera. Afera je nešto što je nedokazano, afera je nešto što možda jeste ili možda nije. Ministarstvo unutrašnjih poslova, po nalogu Tužilaštva za organizovani kriminal, je sprovelo istragu i ono što mogu da kažem jeste da smatram da smo u našoj istrazi učinili činjenice o prisluškivanju nesumnjivim. Sve dalje je na nadležnom tužilaštvu, kvalifikacija dela, brzina daljih radnji i to je nešto što će u narednom periodu raditi Tužilaštvo za organizovani kriminal. Ja imam veliko poštovanje i poverenje u gospodina Nenadića koji vodi tok, da će na najbolji način tumačiti činjenice koje smo mu dostavili i da se ovo više nikada neće ponoviti.
Naša javnost će biti, naravno, informisana o svakom koraku, u skladu sa zakonom, nikako drugačije. Ono što ja kao ministar unutrašnjih poslova i neko ko je formirao radnu grupu koja se bavila istragom po pitanju prisluškivanja mogu da kažem, jeste da se ovo nikada više ne sme ponoviti i da se takva zloupotreba sistema nikada više ne sme ponoviti, ne samo kada je u pitanju predsednik Vučić i njegova porodica, nego bilo koji građanin naše zemlje. To je zadatak čitavog našeg sistema, da sačuvamo sistem od zloupotrebe i sačuvamo sistem od ljudi koji takve zloupotrebe mogu da čine.
O motivima istraga će reći šta ima da kaže, nadležni pravosudni organi će ceniti sve to, a ono što ja mogu da kažem, to je da se predsednik Aleksandar Vučić bavi politikom, nije biznismen, ne bavi se nikakvim parama, ne komunicira na bilo koji način sa nekim ljudima sa kojima ne bi trebao. Kada njega slušate, vi ga slušate samo iz političkih razloga. Ne može biti ništa drugo. Kada slušate članove njegove porodice, onda to možete da radite isključivo iz najnižih pobuda. To možete da radite samo zato što vam smeta politička stabilnost u ovoj zemlji i stabilnost za koju se Aleksandar Vučić izborio. I on je osetljiv na svoju porodicu kao i svako od nas. Naravno da ga to najviše pogađa i naravno da ga to najviše boli. Kada to počnete da dirate, vi znate zašto to radite.
Dakle, rano je da govorim o motivima, ali ne mogu da zamislim motiv koji nije veoma, veoma zlonameran i prema Aleksandru Vučiću i prema Srbiji, a da to radite i da ste to radili. Sve što mogu da kažem je da je Ministarstvo unutrašnjih poslova uradilo ono što u skladu sa zakonom treba da uradi, da je predalo sve relevantne činjenice Tužilaštvu za organizovani kriminal i da mi očekujemo, naravno, dalje stav nadležnog tužilaštva.
Ono što još jednom hoću da ponovim, nikada se ovo više ne sme ponoviti. Nikada se ovo više ne sme ponoviti nikome! Srbija je ozbiljna zemlja, uređena zemlja, Srbija je zemlja u kojoj se poštuje zakon i zato i kada se dese ovakve stvari, ono što je dobro, jeste što se to dozna, prepozna i što niko neće ostati bez odgovarajuće kazne za svoje ponašanje. Hvala.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, poštovani gospodine Mali, dame i gospodo narodni poslanici, drugarice i drugovi, želim da vam se zahvalim na pažnji i strpljenju sa kojim pristupate baš svakom zakonskom predlogu i na diskusiji za koju ćemo, sam siguran, da ćemo je voditi.
Želim da izrazim veliko zadovoljstvo što ćemo danas diskutovati o potvrđivanju međunarodnog sporazuma o izmenama i dopunama Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara Republike Albanije o uzajamnom putovanju naših državljana.
Inicijativa koju je pokrenuo predsednik Aleksandar Vučić je inicijativa koja menja život stanovnika Balkana na bolje.
U našoj istoriji bilo je političara koji su imali hrabrost da kažu – Balkan Balkancima. Zbog te rečenice, mnogi su platili i životom i političkom budućnošću. Predsednik Vučić je imao hrabrosti da ovu rečenicu ponovi i da kaže – Balkan Balkancima.
Ovo o čemu ćemo danas raspravljati jeste naša potreba da naš region bude oslobođen bilo kakvih prepreka kada je u pitanju komunikacija ljudi, nesmetan protok roba, nesmetan protok investicija.
Balkan nije prevelik prostor. Nije to prostor na kome su potrebne tolike prepreke. Balkan nije tako veliki prostor da se mi Balkanci koji živimo na njemu ne bismo razumeli i ne bi shvatili potrebu da što bliže sarađujemo, što češće međusobno komuniciramo.
Oni koji ne veruju u Srbiju napadaju Predlog ovog zakona. Oni koji misle da je integrativna moć Srbije manja i slabija od Albanije ili drugih zemalja na Balkanu, oni napadaju ovaj sporazum. Ovo je način Srbije da kaže da je snažna, da je ekonomski razvijena i da ima više da ponudi drugima nego što može ili treba da prima od drugih. Samo onaj ko ne veruje u Srbiju ne veruje u mogućnost protoka ljudi i protoka roba.
Šta nama može da smeta u ovom sporazumu? Da se ljudi slobodno kreću? Da dolaze investicije? Da naši poslovni ljudi lakše i jednostavnije putuju, posluju, zarađuju, zapošljavaju? Šta može da nam smeta? Samo onaj ko ne veruje u snagu Srbije, u snagu srpskog naroda može da se plaši našeg otvaranja i bržeg protoka ljudi i kapitala.
Predsednik Aleksandar Vučić je imao hrabrosti da kaže – Balkan Balkancima, a ja molim vas da tu rečenicu podržite, da je oživite i da politiku snažne Srbije, politiku Srbije koja imponuje svojim susedima, politiku Srbije sa kojom vredi biti u najboljim mogućim odnosima, podržite i na današnjoj sednici i prenesete svim građanima Srbije da je ovo dobra vest.
Ja želim da vas informišem da se danas na sednici Saveta ministara Republike Albanije donose odgovarajući akti po kome će ova procedura biti moguća i od strane nadležnih organa Republike Albanije i to bi trebalo, po njihovim zakonima, da stupi na snagu, da bude u funkciji, 15 dana od dana kada odluka bude doneta.
Na nama je da uradimo ono što je dobro za građane Srbije, na nama je da uradimo ono što je dobro za Srbe, gde god oni živeli. Hvala.

Hvala lepo.
Želim da se zahvalim gospodinu Markoviću i gospodinu Bačevcu na razumevanju za predlog koji je danas pred vama i na tome što ćete ga podržati u danu za glasanje.
Da li će Srbija biti član EU, kada će biti član EU, to niko ne može da kaže. Ja to ne mogu naravno da kažem, jer to je nešto što ne zavisi svakako samo od nas. Da je po kriterijumima, da je po merili kako su primane druge zemlje u EU Srbija bi odavno bila član EU, ali pred nas se obično stavljaju neki pomični ciljevi, pred nas se obično stavljaju nekakvi zahtevi koji imaju vrlo malo ili nimalo veze ni sa vladavinom prava, ni sa ekonomijom, ni sa razvojem naše zemlje. Tako da ne mogu da kažem kako će se odlučivati u EU, ali mogu da kažem da postoje stvari koje jednostavno su dobre za Srbiju i treba ih uzeti iz prakse EU – putovanje sa što manje formalnosti tržišta koja su što otvorenija.
To je dobra praksa i dobro iskustvo i za nas je kao građane ove zemlje dobro da svoj prostor učinimo rasterećenim od bilo kakvih prepreka i obaveza, kad god je moguće i gde god je moguće.
Problemi na Balkanu uvek počinju i nikad se ne završavaju bez volje velikih sila. Da smo mi Balkanci kroz svoju istoriju bili u mogućnosti da sami odlučujemo o sebi, ne bi bilo ni ratova, ne bi bilo ni sukoba, ali nažalost, o nama su uvek odlučivali drugi, uvek su uspevali vrlo efikasno da nas podele, posvade i zavade, i zahvaljujući tome bile su reke krvi na Balkanu. Kad god stranci odlučuju o našem prostoru oni ne odlučuju sa željom da naša deca bolje žive, nego odlučuju u skladu sa potrebama sebe i svoje dece.
Ovo je naš način da Balkan učinimo mirnijim, sigurnijim prostorom sa više međusobnog poverenja. Ovo je naš način da smanjimo, koliko god je moguće, mogućnost velikih da odlučuju umesto nas. Oni koji se protive ovom sporazumu se protive mogućnosti da se Balkanci dogovaraju. Oni se protive mogućnosti da mi odlučujemo o svojoj sudbini, mi, mi koji živimo ovde. Mi koji živimo ovde znamo da nam je mir najveći interes i znamo da ne može ni biti mira bez ekonomskog razvoja, i znamo da kada je Srbija ekonomski snažna i razvijena da je na Balkanu mir. Oni koji ne razumeju to, ili neće da razumeju, ili ne žele takvu Srbiju. Kada Balkanci sami odlučuju o sebi ovde ima i mira i prosperiteta.
Zato sam veoma zahvalan na onome što ste rekli, na vašem razumevanju i na tome što pokazujete da Srbija nema razloga da se plaši bilo koga. Mi smo ti koji smo u ekonomskom usponu. Mi smo ti koji imamo šta da ponudimo, mi smo ti koji hoćemo otvaranje granica, zato što hoćemo da naši poslovni ljudi mogu da putuju, ulažu, investiraju, zapošljavaju. Prošla su vremena kad se Srbija sklanjala od drugih, kada je stalno imala kompleks niže vrednosti, kada nije smela da kaže ni da ima svoje interese ni da ima svoju ekonomiju. Srbija koju vodi predsednik Vučić je Srbija ima hrabrosti da kaže – ovo je naš interes i borimo se za naše interese. Gde god žive predstavnici našeg naroda i tu je naš interes, i tu ćemo se boriti da žive bolje.
Dakle, onaj ko je protiv ovog sporazuma ili ne razume, ili ne voli. Hvala.