Hvala lepo.

Ja se zahvaljujem uvaženom poslaniku na podršci koju će dati predloženim zakonskim rešenjima. Odgovorio bih na konkretna pitanja, zbog naše javnosti.

Jučerašnja pucnjava koja se desila u Novom Pazaru je počinjena od strane, ne moram da govorim imena, to je nešto što istraga utvrđuje, oca i sina. U pitanju su otac i sin koji su bili zajedno u vozilu i pucali su na treće lice. Naravno, i jedan i drugi su uhapšeni. Brzom akcijom policije, niko ne ostane bez adekvatnog odgovora.

Hoću da pohvalim, a to ću uraditi i konkretno, policijskog službenika Ivana Milojevića, koji je spasao, bukvalno spasao gospođu koja je bila teško povređena. Ona je zaista potpuno nevina, ona je samo prolazila tom ulicom.

Ne mogu da vam dam odgovor kako da zaustavim oca i sina da bez ikakvog razloga, usred bela dana dođu i pucaju na ljude. Nemam razlog da ih uhapsim, ne postoji krivična prijava po kojoj se nije postupilo. To je, nažalost, ono što se dešava. Ali, ono što je najvažnije je to da se takvi incidenti kažnjavaju, da to mora da se kazni, odmah da se kazni.

Ja ću vas podsetiti, i to ne smemo nikada da dopustimo, da o krivičnim delima razmišljamo iz ugla vere ili nacije, nikada, ili geografskog prostora, ni slučajno. Podsetiću vas, pre nekoliko nedelja u Novom Pazaru, odlukom nadležnog Tužilaštva, policija je izvršila hapšenje izvesnog broja lica, lica koja su mahom bili članovi gradske uprave. Bilo je tu Bošnjaka, bilo je tu i Srba, bilo je tu lica koja su živela i radila na prostoru Novog Pazara, koja su radila na prostoru Subotice, Novog Sada itd. Policija je doživela pravi linč zbog toga. Bila je napadana na svim medijima, na svim portalima, građani su se okupljali ispred Tužilaštva. Izvinite, kako je to moguće? Meni je jako žao što ni jedna politička partija sa tog prostora nije izašla i pokušala da zaštiti policiju, da zaštiti red, zakon.

Ako ćemo tako određivati da neko ne treba da ide pred istražne organe zato što je pripadnik ove ili one nacije ili da je svako privođenje istražnim organima zapravo povod i razlog što je neko pripadnik određene vere ili nacije, nema tu borbe protiv kriminala. To policija naravno neće nikada prihvatiti. To pravosuđe u ovoj zemlji nikada neće prihvatiti. To država Srbija neće prihvatiti. Svi građani ove zemlje su potpuno ravnopravni, nema nikakve razlike. Onaj ko je zloupotrebio fondove, je li on Srbin, Bošnjak, ma šta god, nema nikakve veze.

Dakle, konkretno incident, odnosno ja verujem da će Tužilaštvo ovo kvalifikovati kao pokušaj ubistva, naravno da će biti, siguran sam da će biti kažnjeni. Što se policije tiče, policija je uradila svoj posao. Pronašla je počinioce, uhapsila počinioce, čak je i pomogla oštećenoj.

Mi ćemo uvek dati sve od sebe. Jednostavno, ne možete svaki put reći da će se tako nešto desiti, niti da to možemo predvideti. Mi možemo da radimo preventivno. Najveća preventiva jedne policije je kada oni koji vrše krivična dela vide da će za to odgovarati, da će biti kažnjeni. To je najviše što mi možemo da uradimo, a naravno nema bolje preventive i nema bolje pomoći nego kada se sarađuje sa lokalnom zajednicom, kada svako hoće i da prijavi, i da kaže, kada svako veruje svojoj zemlji. Toliko, hvala.

Ja se zahvaljujem na prilici, samo da se potrudim da budem koliko god je moguće kratak.
Prvo, nijedna država nigde na svetu nije spremna i ne sprema se za Korona virus ili za bilo kakav virus i tu su sve države iste, ali se države razlikuju po tome što su neke spremne da zaštite život i zdravlje svojih građana od bilo kakvih katastrofa, neke jednostavno nisu. Država Srbija to jeste.
Evo, da govorim iz ugla vojske. Da se ova katastrofa desila 2012. godine ili pre 2012. godine, Vojska Srbije bi delovala, vojnici su takvi ljudi, oni bi uvek ispunili svoj zadatak i uradili bi na najbolji način i tada i sada, ali tada bi izašli samo sa jednom rasparenom uniformom koju su imali, a danas svaki vojnik ima dva kompleta M-10 uniforme i jedan komplet M-93 uniforme. Svaki ima zimske i letnje čizme. Ako je pripadnik Vojne policije ili neke od specijalnih jedinica, pored svega što sam rekao, ima i zimski kombinezon, letnji kombinezon, zimske čizme, letnje čizme, zimske kožne čizme, zimske platnene čizme, letnje platnene čizme, plus vojničke cipele.
Zato mu je danas plata veća nego što je bila 2012. godine, daleko veća. Zato ima i veće dnevnice, zato ima i brojne druge prinadležnosti koje su veće i bolje. Uradio bi on svoj posao uvek, jer su to ljudi koji vole svoju zemlju, jer su profesionalci, ali država je bila spremna za njih, ne za ovo, nego je spremala sistem, organizovala sistem.
Da se ovo desilo 2012. godine ili pre 2012 godine, pre nego što je Aleksandar Vučić postao ministar odbrane, Vojska ne bi imala 100% trupnih rezervi hrane i ne bi imala 100% rezervi goriva, kao što danas ima, a danas ih ima. Nismo se mi spremali obezbeđujući gorivo, uniforme, plate i sve ostalo za virus, nego smo se spremali za državu, da vratimo državu da bude snažna.
Ovde se govorilo o tome kako se funkcionerska kampanja, pojavljuju se predstavnici države, pa ko da se pojavljuje? A ko će nam reći šta treba da se radi? Ko će nam reći kako funkcioniše sistem? Da Aleksandar Vučić nije bio tu gde je trebao da bude, govorili bi da se sakrio, da ga nema, da čuva sebe, da brine za svoje zdravlje i da ga baš briga za njegovu naciju.
Čekajte, Aleksandar Vučić je nabavio respiratore, nisam ja, nisu ni ovi iz opozicije, nije ni niko od vas. Pa jedino pošteno je da to i kažemo. Tako jeste. On je to uradio, uradio je zahvaljujući svojim političkim vezama, zahvaljujući autoritetu i ugledu. Ovde više novac nije u pitanju. Svi ih kupuju i svi ih plaćaju, ali je pitanje ko je u stanju da dođe do njih. On je došao do njih. Treba li da se stidi toga? Ne treba da bude tu? Ne treba cela Srbija da zna ko je to uradio? Da, treba da zna, zato što na taj način ima poverenje u svoju državu, u svoje društvo. Ima poverenje u sistem koji brine o svakom od nas. I naravno da treba da bude tu i što bi se pravili da nije tako. Tako je. I tako bi bilo svuda u svetu i tako treba da bude svuda u svetu.
Dame i gospodo narodni poslanici, znate, niko od nas ovde nije baš običan čovek, ni u vlasti, ni u opoziciji. Niko od nas ovde nije slučajno. Ima, kažu, nekih koji su se prijavljivali na neke konkurse, nije ih niko predlagao, ali su ih građani izabrali, zato što su oni želeli da budu ovde. To znači da mi imamo političku odgovornost, a to znači da u ovakvim vremenima mi imamo obavezu da pokažemo svoj politički stav.
Ko je branio predstavnicima opozicije da organizuju svoja partijska članstva i da kažu - idemo da budemo volonteri? Ko im je branio da se oni pojave, recimo, u Areni sportova i da kažu - evo, tu smo, mi smo došli, dajte i nama pakete, hoćemo da delimo penzionerima? Ko ih je sprečavao da to organizuju i da to urade? Ko ih je sprečavao da to organizuju i da to urade? Ko ih je sprečavao da daju saopštenja u tom pravcu? Ko ih je sprečavao da na taj način budu vidljivi u javnosti i da kažu šta god imaju da kažu? Umesto toga su pisali pisma, tužakali se EU, kao da je to važno i kao da je najvažnije šta EU misli o nama. Ma nemojte. Mnogo mi je važnije šta Srbija misli o nama, a šta misli Tanja Fajon, pa neka misli, neka razgovara sa svojim biračima šta misli.
Ko ih je sprečavao da učestvuju u ovome? Ko ih je sprečavao da, recimo, ne krenu za primerom nemačke opozicije koja se obratila kancelarki i rekla - mi smo na raspolaganju svojoj državi, recite šta možemo da pomognemo? Ko ih je sprečavao da budu takva opozicija, da budu tako politički misleći ljudi? Jer, ponavljam, svako ko se bavi politikom, a posebno narodni poslanici, oni koji imaju predstavnike u Narodnoj skupštini, ima obavezu, dužnost da se bavi politikom.
Mi se ovde svi do jednog kandidujemo da bi nam građani Srbije dali priliku da donosimo odluke za njih, da odlučujemo i o njihovim životima, jer smatramo da je naša ideja vredna toga. Pa, kad ćete to da radite ako nećete u ovakvoj situaciji? Kad ćete to da radite ako ne sad? Dakle, sada ste morali da organizujete svoja članstva, sad ste morali da organizujete sebe da dođete i ponudite se svojoj zemlji i ponudite se svojoj državi.
Rečeno je bilo da smo pravili neprijatelja od naše dijaspore. Pa, ako smo pravili neprijatelja od naše dijaspore, gde se vratila ta dijaspora? Kako je došla? To su naši državljani. Primili smo ih sa najvećom i brigom i radošću. Ja ih molim da ne idu, da se ne vraćaju u te zemlje koje su im pokazale šta misle o njima sada kad je teško, koje su jedva dočekale da ih se otarase sada kad je teško, koje su jedva dočekale da ne budu više tu.
Ova Vlada i Aleksandar Vučić su obezbeđivali ne samo besplatne avione, nego su obezbeđivali koridore i otvarali autoputeve u vreme kada je čitava Evropa bila blokirana. Mogli smo da kažemo - Mađarska i Austrija vam zabranili kretanje, šta mi možemo, vi ste ionako tamo, ostanite, evo, mi bi voleli, ali ne može. Ne, nego se borilo da uđu. Za svakog se pojedinačno borilo da dođe ovde.
Izvinite, ovde niko jedan dinar nije platio lečenje od Korona virusa, jedan jedini dinar. Nijedan hlorokin ovde nije naplaćen. Ko god da je došao ili u privremenu bolnicu ili bilo koju ustanovu našeg zdravstvenog sistema, nije ga niko pitao za knjižicu, nije ga niko pitao za osnov osiguranja, ni da li je došao iz Austrije, gde je možda plaćao, možda nije plaćao osiguranje i zašto ovde nema ili ima.
Da li imaš simptome? Lečiš se kao da si najbogatiji čovek na svetu. Pa, to nema u najbogatijim zemljama na svetu. U Americi ih sahranjuju u masovnim grobnicama ako nemaju da plate. U ovoj Srbiji, ovakvoj, siromašnoj, ali sve boljoj Srbiji, niko nije sahranjen u masovnoj grobnici, niko nije ostao bez leka, niko nije ostao bez kreveta, niko nije ostao bez respiratora. Treba da budemo ponosni na takvu državu, a ne da tražimo mane u tom.
Svi koji su došli iz dijaspore dočekani su raširenih ruku. To su naši ljudi bre, nego šta će nego da ih tako dočekamo. Ja sam ponosan zbog toga i molim ih da ne idu, da se ne vraćaju, jer vide da je ova zemlja bolja nego one koje su napustili. Nikom ovde nije naplaćen nijedan jedini dinar.
Ovde se, dakle, a opet niko to da kaže, pa to ne bi bilo moguće da 2014. godine Vučić nije preduzeo one teške reforme, da nismo doneli Zakon o radu u ovom parlamentu zbog koga su tada Aleksandra Vučića razapinjali, protiv mene pravili proteste. Da nije bilo toga, pa ne bi bilo ove države koja je u stanju da kupi hlorokin i da ga ne naplati nikome, da obezbedi lečenje svakom bez obzira da li ima osiguranje ili nema, država koja je u stanju da kupi i obezbedi svakom respirator. Jedna od najskupljih stvari u sistemu zdravstva jeste dan na respiratoru i zato ga nema u mnogo razvijenijim zemljama, jer je skupo, a retko se koristi, a naša država je rekla - neće niko umreti bez toga, ima da se borimo i borili smo se i ne pita niko koliko šta košta.
Da nije bilo te 2014. godine, gde se država nije spremala da bude jača, ne bi bilo ovo moguće. Bez onih teških mera, bez onih teških odluka, bez one politike Aleksandra Vučića, ovo ne bi bilo moguće, a kao što vidite sada jeste moguće i slobodno progutajte svoje politički ponos i kažite - to je dobro. Dobro je što država Srbija može besplatno da leči sve. Dobro je što država Srbija može da da penzionerima 4.000 dinara. To je dobro. Dobro je što može da da svakom građaninu 100 evra. Ko hoće, hoće, ko neće, neće. To je dobro. Dobro je što država Srbija može da da tri minimalne zarade svakom. To je dobro. Kažite - to je dobro, mi ćemo to raditi bolje, ispričajte sve ono kako treba da se ispriča - mi bi to sve bolje, ali je dobro što je ovo urađeno i što je ovako urađeno.
Ovde sam bio kritikovan zbog odnosa prema EU. Odmah da vam kažem ovako - Hvala Narodnoj republici Kini, hvala Ruskoj Federaciji, hvala Turskoj, hvala EU. Zahvaljujem se onako kako je pomoć stizala. Zahvaljujem se po vremenu kada je stizala. Veoma sam zahvalan EU što je omogućila sada da možemo da kupujemo njihove medicinske proizvode. Hvala im. Pretpostavljam da sada imaju dovoljno, trebalo je njima, evo sada su se setili nas, divno, kupićemo kada budemo mogli, ali priznajem da mi je nekako bilo strašno važno kada je došla kineska pomoć u trenutku kada je bilo najteže i strašno mi je važno kada je došla ruska pomoć u trenutku kada je bilo najteže. Pomoć se nekad meri i po tome kada je pošaljete, ne samo kolika je, nego i kada je stigla.
Građani Srbije glasaju za političke partije koje imaju jasan evropski put i tu nema nikakve dileme i Vlada, čiji sam ja član, ima jasnu politiku kada je u pitanju i EU. Ja ne radim protiv takve politike. Moji stavovi su moji stavovi i imam pravo da kažem da sam zahvalan i Narodnoj republici Kini, i Ruskoj Federaciji, i Turskoj, i svakom ko nam je pomogao i neću da se izvinjavam zbog toga. Nemam razloga da se izvinjavam zbog istine. To je istina.
Ja sam evroskeptik. Evroskeptik kao Boris Džonson, evroskeptik kao Salini, evroskeptik kao Sarkozi, evroskeptik kao mnogi Evropljani, a citat o smrti evropske solidarnosti nije prvi put izgovoren u Srbiji. Izgovoren je i u Austriji i u mnogim drugim zemljama i pitajte građane Italije uostalom šta misle o evropskojsolidarnosti i kako se u Španiji pokazala ta evropska solidarnost. Neću ja nikom da solim pamet. Ja želim da Srbija bude toliko napredna i toliko jaka da je svako želi, pa i EU.
Da li je istina da nam je prvo pomoć stigla iz Kine i Ruske Federacije? Jeste. Odakle je stigla? Da li za to treba da budemo zahvalni? Treba da budemo zahvalni. Da li sam zahvalan EU na svakom vidu pomoći? Jesam, ali nemojte tražiti od mene da se pravim da nam niko drugi nije pomogao kada nam jeste pomogao i pomogao kada je zaista bilo najteže i kada je bilo najpotrebnije, a stigla pomoć iz zemalja koje se i same žestoko bore sa krizom.
Nadam se da je EU zahvalna predsedniku Vučiću i Srbiji za pomoć koju je poslala. Nadam se da je EU veoma zahvalna zbog pomoći koja je stigla u Italiju, zbog pomoći koju je predsednik Vučić i ponudio i drugim zemljama EU. Evo, Srbija je dovoljno jaka da može to da uradi. Umesto toga, ovi će da pišu svoja pisma, opanjkavanja u Briselu, nadajući se da će ih neki ambasador pomilovati, nadajući se da će nekim čudom doći na vlast, ali samo bez građana Srbije. Hvala.

Ja ću samo jednu rečenicu. Sve što je rekla predsednica Vlade, apsolutno je i moj stav. Verujem u medicinu, verujem da je moguće izlečiti se samo ako postoji volja.
Hoću da ukažem samo na jednu sitnicu da građani Srbije znaju. Ovaj čovek koji se ovako ponašao, ovako izvređao narodne poslanike, naravno bojkotovao Skupštinu, radio šta je radio. Godine 2019. je od Narodne skupštine, od budžeta svih građana Srbije na ime toga što vodi grupu građana Dosta je bilo, a ne vodi je u parlamentu dobio 86.058.002 dinara. Dakle, što se ludila tiče nisu baš tako ludi kada su pare u pitanju. Hvala.

Samo kratko.
Na osnovu člana 88. stav 2. Zakona o odbrani, ja sam predsedniku Republike Srbije i vrhovnom komandantu Vojske Srbije, gospodinu Aleksandru Vučiću, dostavio 14. marta procenu rizika i pretnji po bezbednost Republike Srbije i njenih građana. Procenu je uradila, po mom naređenju, Uprava za vojno zdravstvo, na osnovu svih dostupnih informacija i uradilo predviđanje šta se može desiti u budućnosti i koje su mere potrebne preduzeti da bi se predupredilo ono najgore i da bi se zaštitili životi i zdravlje naših građana. Dakle, procedura je apsolutno ispoštovana i donete su odluke u skladu sa Ustavom i zakonom.

Najpre, mene bi zaista prvo bilo sramota da delim građane Srbije po njihovoj veri i naciji i da sa takvim prezirom govorim o državi Srbiji koja vodi računa podjednako o svakom svom građaninu.
Nikada više nije ulagalo, evo, konkretno Ministarstvo zdravlja u Novi Pazar nego sad, nikada. Sto miliona dinara je uloženo. Dok sam ja bio ministar rada, uložili smo i završili vaš gerontološki centar, veći nego što vam treba, sa većim kapacitetima nego što su potrebni gradu Novom Pazaru, baš zato da bi se znalo da država Srbija vodi računa i vodi računa.
Vojska Srbije, za koju smo slušali one budalaštine da nije dobrodošla i tome slično, Vojska Srbije je dezinfikovala svaku ulicu u Novom Pazaru i nisam primetio građane koji su išli okolo i sprečavali je da to radi. Naprotiv, svi su razumeli zašto to Vojska radi i, naravno, to treba da radi. Mi štitimo sve svoje građane. Vojska Srbije je postavila i privremenu bolnicu, ne pitajući ko će tu da leži, nego potrebno je građanima Novog Pazara i tačka, i odmah je uradila sve što je potrebno. Vojska Srbije je za dva dana opremila novopazarsku bolnicu kompletnim sistemom razvođenja gasova.
Sada imate nešto što nikada do sada niste imali. Aleksandar Vučić je doneo 10 respiratora, 10 kliničkih i još tri transportna. Ni jedan taj respirator niste imali, ni jedan jedini.
Kako će proći Aleksandar Vučić? Pa, za to se valjda kaže - hvala. Za to se kaže - dobro je. Ne plaćate vi porez Beogradu, vi plaćate porez kao i svaki drugi građanin Srbije svojoj državi. Plaćate porez kao i građani Beograda što plaćaju Republici Srbiji i ne pitaju da li će respirator otići u Novi Pazar ili Beograd. Država odlučuje o tome. Gde god je potrebno, otići i uraditi.
Dakle, Vojska Srbija je omogućila da imate potpuno razvedene gasove u bolnici. I tu će se lečiti onaj kome je pomoć potrebna. Ja se nadam da ih niko neće deliti po veri i naciji, da niko neće skidati sa respiratora ako mu ne odgovara vera i nacija.
Što se tiče predstavnika Vlade Srbije, neće, sasvim sigurno. I nikada tako nešto neće.
Kažete - kako ćete proći. Znate kako ćete proći? Proći ćete onako kao što je prošao Aleksandar Vučić kada vam je održao govor u Novom Pazaru - sa aplauzima. Sa aplauzima, kao što je uvek i bilo. A pošto nisam baš ubeđen da će razumeti na koga je mislio ministar Stefanović, evo, ja da pomognem - Sulejman Ugljanin. On je taj koji je voleo da govori - kad sam ja u Vladi Srbije nemate manjinski problem, kad ja nisam u Vladi Srbije, imate manjinski problem. Uvek je tako bilo i nikako drugačije. Tako da, nemojte to. Sedeo je čovek u Vladi Republike Srbije, bio ministar, ali čim nije ministar, ne valja Srbija, loša Srbija. Samo zato što on nije ministar. Čim je on ministar, sve može. Čim dobije službeni stan na Terazijama, može. Dobro je. I sve što treba, sve je dobro. Onda je to - dobra je Srbija, nije Srbija loša. Kad nema toga, ništa.
Podvucimo još jednom. Ja ne govorim o tome zato što je on Bošnjak, ja govorim o tome zato što je takav čovek, zato što tako govori i tako se ponaša prema svojoj državi. Nasuprot ogromnoj, ogromnoj većini građana Srbije, bošnjačke narodnosti.
Ja sam bio pre par nedelja u Sjenici, da obiđem vojsku, da vidim kako obezbeđuju kamp. Dočekalo me rukovodstvo opštine, građani Sjenice. To je bilo samo par dana nakon one budalaštine da vojska nije dobrodošla. Naravno da je dobrodošla u svakom delu Republike Srbije i naravno da će na svakom delu Republike Srbije vojska Srbije voditi računa o svakom svom građaninu i učiniti sve što može da bude bolje.
Vlada Republike Srbije posebno vodi računa upravo o Novom Pazaru. Ako bi neko imao razloga da se buni, mogli bi da se bune neke druge opštine u okolini, da kažu - koliko dajete i ulažete u Novi Pazar. Ali, neka, radimo to čista srca i treba to da radimo i dobro je. Ja sam ponosan zbog toga. Ne bih bio ponosan na sebe da tako loše govorim o zemlji koja vodi računa i o meni i o mojoj porodici i svakom mom. Žao mi je zbog toga, ali, eto, to smo morali čuti. Hvala.

Moram da priznati da ovakvu količinu mržnje prema sopstvenoj državi odavno nisam ni čuo ni video. Ovo je, blago rečeno, neverovatno.
Za one koji ne znaju, inače, kasarna u Novom Pazaru se nalazi u centru grada. Dakle, ne može da okreće cevi od gore. Ne može. Nalazi se u centru grada. Ne može to da radi.
Ovo će obeležiti današnju sednicu. Obeležiće je ružno, obeležiće je potrebom da se pravi problem tamo gde ga nema.
Kad kažemo zahvalnost, da, treba biti zahvalan za pomoć koju dobiješ. Naravno da treba. I šta je tu loše? Jel to sramota biti zahvalan kad ti neko nešto pomogne u životu, kad neko nešto učini? Kažu da je Miloš rekao - ne znam što me taj čovek toliko mrzi, nisam mu nikakvo dobro učinio. E, ovde znamo što mrzi. Hvala.

Ja se naravno veoma radujem što gospodin Jovanović ne podržava moju politiku. Daleko bilo, građani Srbije bi mogli pomisliti da sam se približio DOS-u , a to bi bilo apsolutno ne prihvatljivo.
Ja ovu Skupštinu nikada nisam palio, ne bih je ni zapalio. Nikada ne bih učestvovao u pljačkaškoj privatizaciji. Nikada ne bih približio Srbiju NATO paktu. Dakle, vrlo mi je drago što se prepoznaje razlike između naših politika i verujem da će i na sledećim izborima građani to umeti da cene.
No, svako ko se nalazi u ovom parlamentu i ko je ušao u ovaj parlament pokazuje brigu prema budućnosti države Srbije i poštovanje prema državi Srbiji zato što je ovde. Šta mi mislimo jedni od drugima to ćemo mi da raspravimo na izborima, raspravićemo i lično, kažem bar građani Srbije znaju da se mnogi od nas jednostavno ne menjaju, mi držimo do svojih ideja, do svojih uverenja, pa neka košta koliko košta.
Ali, oni koji nisu ovde, jesu odgovor na pitanje – ko to neće da sluša? Ko neće da se sasluša, ko neće da sluša onog drugog. Mi smo ovde. Mi čekamo argumente. Mi čekamo i raspravu sa i bez argumenata. Sve je to u politici dozvoljeno, sve je to moguće, pa i uvrede su dozvoljene i moguće, nismo deca. Svi smo mi ovde po 30 godina, što se politike tiče, ali da izađete napolje da stojite, lažete i naravno uvek primate države pare, to se podrazumeva, narodne pare i da pričate kako ste vi odgovorni, kako ste bolji od drugih, kako oni koji su ovde u ovom parlamentu ne predstavljaju naciju i državu, e pa to je to društvo o kome pričamo. Ako ćemo da tražimo ko su krivci za to što ovo društvo ne funkcioniše ili slabije funkcioniše nego što bi moglo, onda su oni koji upravo lažu u hodniku našeg parlamenta, a nemaju hrabrosti da uđu ovde.
Znate, svo vreme trajanja vanrednog stanja, od prvog dana, napadnute su sve mere Vlade. I, to nisu napadnute ni jednom sa nekog stručnog stanovišta. Niko nije došao pa rekao – trebalo bi uvesti ili ne bi trebalo uvesti karantin, trebalo bi uraditi ovo ili ono da se u skladu sa iskustvima nekih drugih zemalja da se nešto uradi. Ne, mi smo imali samo neprekidne i nepovezane napade sa svih strana.
Imali ste Đilasa koji iz sigurnog karantina poziva penzionere da izlaze na ulice. Obraća se „skajpom“, ali da izlaze na ulice. Imali ste Obradovića ili ko god je to od njih radio, koji su lagali o nekakvim šatorima na Avali. Slušali ste ih kako lažu da se helikopterima odnose leševi, masama. Slušali ste ih kako lažu da se noću naseljavaju emigranti po Srbiji, da se dovlače od nekud. Slušali ste kako lažu da nema hrane, da nema goriva, da počinje opšta kriza, da će nestati struje, da će nestati života u Srbiji i to sve u uslovima vanrednog stanja.
Slušali ste ih kako pričaju kako su medicinski radnici naši heroji, a onda im otežavaju život time što umesto da se bave pacijentima moraju da idu po televizijama i objašnjavaju da imaju maske i da imaju rukavice i da se bave onim što im nije posao. Najlakše im je bilo da se bave svojim poslom i tu su bili najbolji.
Dakle, slušali ste sve te laži. Slušali ste da u trenucima vanrednog stanja se igra ping-pong sa srodnim medijima, pa onda, hrvatski „Portal“ napadne Aleksandra Vučića, pa se to prenosi ovde, pa se onda komentariše, pa se od toga pravi tema. Slušali ste medije koji namerno lažu o situaciji na beogradskom „Sajmu“. Namerno lažu, objave vest – počinje štrajk glađu na beogradskom „Sajmu“. Mi tu proveravamo, razgovaramo sa ljudima, nema previše ljudi, oko 200 pacijenata je u tom trenutku bilo. Dakle, tu ste, proveravate, nema ništa od toga. Za sat vremena, kada ta vest postane vest na svim medijima, ljudi se uzbune i počnu da govore između sebe – počeo štrajk, učestvovaćemo u štrajku, smeta mi ovo, ili ne smeta mi ono. Pravili su vesti, ne proveravali, prenosili, pravili su vesti.
Vučiću nije bilo dovoljno što mu je sin oboleo, nego je morao da čita, sluša i da se pravi da ga ne pogađa, da ne odgovara na to, jer eto, to je politika. Ja nemam tu uzdržanost koju on ima, priznajem. Znači, da čita i sluša kako mu kažu – neka te zagrli sin, poljubi tatu, da ne izađeš sa „Sajma“. A, on pošalje svoje dete tamo gde su i svi drugi građani Srbije, bude na „Sajmu“, leči se u najboljim mogućim uslovima kao i svi drugi građani Srbije, a onda mora da sluša kako ga napadaju – zašto je na „Sajmu“? Da nije bio, a da je bio negde drugde? Šta bismo čuli od tome? Šta bi govorili – sakrio svog sina, evo ga, gde su naši sinovi.
Dakle, ni jednog sekunda nije prestala, ne politička borba, nego podmukla borba protiv sopstvene zemlje i sve vreme se vodila u ovim trenucima. Nije to bio nikakav neprijatelj koga možete da vidite i još uvek je tu Kovid, ne možete da pucate na njega, on se pobeđuje jedino borbom čitavog društva. Samo jedan ako popusti sve pada, samo jedan ako popusti sve pada. Ako pokušate da uplašite čoveka da ne dođe u bolnicu, a on ima simptome i zaražen je, on će zaraziti nekog drugog zato što se nije javio medicinskim vlastima, zato što ste ga ubedili da ne treba to da uradi, zato što ste mu rekli da je tamo lošije, zato što ste mu rekli nešto što nije istina. Niko nije odgovarao za tako nešto. Za sve lažne vesti koje su se prenosile niko nije odgovarao.
Mi smo se sve vreme borili sa jedne strane sa onim što treba da radimo, borili smo se sa Kovidom, sa njegovim posledicama za zdravlje nacije, da sve funkcioniše. Znate, Vojska Srbije je, pričaćemo siguran sam, imaćemo prostora u ovoj našoj raspravi, koliko je uradila, šta je sve obezbedila, šta je sve podigla, a u isto vreme ta ista Vojska Srbije je bila dužna da vodi računa o našem suverenitetu, o tome da naše nebo bude stalno zaštićeno i našim radarima i našim raketama i našom lovačkom parom, da naše granice budu čuvane, da se budno vodi računa da most u Kosovskoj Mitrovici ne postane odjedanput ono što ne sme da bude, da se ne upadne na sever, da vodi računa da život ne smetano funkcioniše svakog sekunda. Na sve to, imate one koji su neprekidno napadali Vojsku Srbije, neprekidno lagali kako nema ovo ili nema ono, kako se nalazi tamo gde se ne nalazi. Imali smo pitanja, zašto lete avioni Vojske Srbije, odavde, iz ove Skupštine kao glavnu stvar, umesto da budemo zahvalni što lete i što ima ko da leti, što funkcioniše Vojska Srbije i funkcioniše kako treba.
Dakle, slušali smo ovde neprekidne napade na svoju državu, ne na politiku, ne na partije, to je najmanji problem kad kažete ne valja ovaj ili onaj ministar, pa to je normalno i tako je potrebno, ali nije normalno da napadate mere za koje znate da pomažu očuvanju zdravlja nacije.
Još jednom, zahvalan sam za priliku što ćemo moći da razgovaramo, što ćemo moći da raspravljamo i beskrajno ponosan što ću moći da govorim o svemu što je uradio možda i najbolji, za mene kao ministra odbrane, najbolji deo države Srbije, Vojska Srbije. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem.
Meni je veoma drago što se pojavio poslanik Živković, pošto slušam kako laže u holu, pa mi je drago da dođe ovde da kaže to u lice…

Sram te bilo, takav rečnik se ne koristi u ovoj Skupštini… (Isključen mikrofon.)

Hvala.
Dakle, kao što bi rekao poslanik Živković u svom napadu mržnje, jel može to? Dakle, u svom napadu mržnje, kako Vojska Srbije nije adekvatno zaštićena i kako, slušajte, zašto ABHO naše jedinice ne dezinfikuju naše ulice sedamdesetopostotnim alkoholom, nego za to moraju da dolaze Rusi, hoće to da rade sa sedamdesetopostotnom votkom?
Dakle, ova primitivna uvreda naše ruske braće i ovaj primitivni izliv mržnje govori, između ostalog, da poslanik Živković ume da laže, ali ne zna ništa. Ulice se ne dezinfikuju alkoholom ni 70% ni bilo kojim drugim. One se dezinfikuju natrijum hipohloritom, a on se ne dobija ni iz dunje, ni iz višnje, ni iz šljive, ni iz krompira kao votka, ili žita, već se dobija iz industrijske soli, elektrolizom kroz naročitu mašinu i u odnosu jedan prema devet efikasno ubija Korona virus na ravnim površinama.
Dakle, sad znamo da poslanik Živković, osim što zna da mrzi i našu Vojsku i naše ruske prijatelje i rusku braću, ne zna ništa o onome o čemu govorim. Kaže - zašto naš ABHO to ne radi? Naš ABHO je to uradio u Kruševcu, Valjevu, Negotinu, Despotovcu, Nišu, Beogradu, Novom Sadu, Raškoj, Kraljevu, Čačku, Vlasotincu, Babušnici, Medveđi, Bojniku, Lebanu, Preševu, Svrljigu, Leskovcu, Bačkoj Topoli, Ćupriji, Paraćinu, Novom Pazaru, Vranju, Bujanovcu, Surdulici, Varvarinu, Aleksincu i Velikom Trnovcu, pa sve to i nekoliko puta.
Zašto to ne radi više? Ne radi više zato što su od 2005. do 2007. godine, u vreme strahovlade DOS u ovoj zemlji, ukinuli korpuse i armije, a sa njima ukinuli i efikasni ABHO. Tada smo na nivou Vojske imali brigadu ABHO, na nivou divizije smo imali četu, a u svakoj brigadi smo imali po mešoviti vod, u svakom bataljonu imali smo po jedno odeljenje ABHO. Zahvaljujući njima, koji su nam sveli ABHO zaštitu na jedan jedini bataljon koji imamo na čitavom nivou Vojske, mi moramo da tražimo pomoć. I hvala Bogu što postoje ruski prijatelji, koji su nam tu pomoć i dali, što su nam pomogli.
Ovako ih vređati i ovako lagati o njima, a posebno o pripadnicima Vojske o tome da nisu adekvatno zaštićeni, govori koliko mrzite i koliko ste sve vreme, i ovo vanredno stanje, koristili, ne da pomognete svojoj zemlji, nego da joj naudite gde god možete i koliko god možete. Da pripadnici Vojske, koji u hiljadama, u hiljadama brinu o svakom od nas, nisu adekvatno zaštićeni, imali biste na hiljade zaraženih. Hvala Bogu, nema ih. Nemojte da budete tužni zbog toga. Da nisu adekvatno zaštićeni, imali biste desetine mrtvih i hvala Bogu nemate ih i nećete ih imati. Nemojte da budete tužni zbog toga, nego se obradujte zbog toga i kažite da je nešto dobro urađeno, kao što jeste dobro urađeno.
Zanimljivo, ne govorite o tome da su se vojnici, policajci, medicinske sestre, lekari, koji su se zarazili, zarazili u radu sa onima koji su bili su zaraženi, ne da su negde bili izolovani, pa naravno da tu i mogu da se inficiraju, a da ne govorim o tome da su i pripadnici Vojske, policije i svi ostali, obični, normalni ljudi, koji imaju svoja sela, gradove i gde komuniciraju sa svim drugim ljudima. Gledajte, dakle, ko je zaražen u jedinici i koliko, na kom mestu, a da su svi adekvatno zbrinuti, da su svi bili adekvatno opremljeni, jesu i biće.
Mene možete da mrzite i napadate, baš me briga, to je vaša stvar, drago mi je da ste došli, neka ste u parlamentu, ali ostavite Vojsku Srbije i nemojte tako ružno da govorite o našoj ruskoj braći. Hvala.

Zahvaljujem se poštovanom poslaniku. To što se mi ne slažemo, to nije razlog da ne kažem da se zahvaljujem što ste ovde i što pokazujete brigu o onome što se radilo i što će se raditi.
Upravo zbog toga želim da kažem da Narodnu skupštinu nije, bar iz njihovih glava, ni ućutkalo, niti dezavuisalo nikakvo vanredno stanje, već oni koji su je bojkotovali.
Sve ovo vreme Narodna skupština za deo opozicije jednostavno nije postojala, nije radila. Nije bio potreban virus, nije bilo potrebno vanredno stanje, oni su jednostavno odbili da budu deo Narodne skupštine, odbili da učestvuju u radu Narodne skupštine, odbili da se obraćaju svojim biračima posredstvom ove visoke govornice.
Nema tu krivice ni Vlade, ni predsednika Vučića. To je odluka, to je izbor za koji se plaća politička cena, a ta cena se plaća pred svojim biračima. Ljudi koji su glasali za određene političke partije da ih zastupaju, izgubili su svoje predstavnike, zato što su oni tako odlučili, ne zbog vanrednog stanja, ne zbog Kovida, ne zbog čije odluke, osim tih političkih partija i tih ljudi.
Dakle, Narodnu skupštinu niko nije ni raspustio, ni ponizio, naprotiv. Ako nije mogao da se čuje glas dela opozicije, to je njihova odluka, kao što je odluka i sada. Zašto nisu sada ovde, zašto sada sve to ne kažu, umeto što drže konferencije za štampu?
Ne slažem se da je bilo igde funkcionerske kampanje. Izvinite, da predsednik Vučić nije bio na svim tim mestima, slušali bismo kritike kako se zaključao, zatvorio, kako ne zna šta se dešava sa narodom, kako brine samo o sebi, kako ga baš briga za običnog čoveka. Predsednik Vučić je obezbedio više respiratora za nekoliko nedelja nego sve prethodne vlasti od 2000. godine na ovamo. Zašto to ne možemo da priznamo i kažemo? Kažemo - sve ostalo ti ne valja, ali to si uradio, i to jeste tako. I dobro je da si bio sa svojim narodom, jer u trenucima krize treba da budeš sa svojim narodom. Zato je predsednik Srbije, zato su ga izabrali.
Da ja nisam bio na svakom mestu gde je angažovana Vojska Srbije, slušao bih kako sam kabinetski, kako me ne zanima običan vojnik, kako ne znam šta se dešava sa njim. Naravno da treba da budem tamo i naravno da treba da budem na svakom mestu gde je neko iz mog resora, a predsednik Republike je sa čitavim narodom i svuda gde je potrebno.
Znate, slušali smo i slušamo kako je i koliko je puta napadnuta porodica predsednika Vučića. Kada mu je sin oboleo, niko nije rekao - to dete je obolelo zato što je delilo pakete penzionerima, zato što je bio volonter, zato što je bilo dobrovoljac, zato što je hteo da pomogne, već su odmah krenuli sa zluradim komentarima. Kad je otišao da se leči tamo gde su mu rekli lekari, ne njegov otac, nigde nisam pročitao lekari, svuda smo čitali po novinama poslao ga Aleksandar. Ma nije on nigde nikog poslao. Lekari, struka odlučili gde će da ide, kao i svi ostali građani Srbije. Onda smo trpeli napade, onda je on trpeo napade i zbog toga što mu se sin leči tamo gde se leče i svi građani Srbije.
Ja ovde govorim samo o tome da moramo imati bar, koliko je moguće, da nas politika ne zavara u tome, jedinstven i realan kriterijum, bar kad su ova teška i najteža vremena, pa da ono što bismo sebi upisali kao zaslugu priznamo i kao zaslugu drugima. Ono što bi kod sebe kritikovali, da kritikujemo i kod drugih.
Što se tiče donacija, to će biti više nego transparentno, i jeste transparentno. Uostalom, evo, što se tiče Ministarstva odbrane, otiđite na naš sajt, sve što smo ikada dobili, stavili smo na naš sajt, sa velikom zahvalnošću što smo dobili, ponosni što smo dobili, beskrajno ponosni i beskrajno zahvalni svakom od tih ljudi.
Dakle, u svakom slučaju hvala što ste vi u parlamentu. Vi svoje kritike treba i dobro je da izlažete. A, ono što molim sve, to je da političku raspravu vodimo razmišljajući o trenutku u kome se nalazimo i da nikad ne dozvolimo da nas politika ne zavede da uradimo ili kažemo nešto što može uticati na ljude da ugroze svoje zdravlje ili da ugroze svoju zemlju. Hvala.

Samo da dodam, da je bilo i uspešnih firmi. Recimo, u to vreme „Dajrek medija“ Dragana Đilasa je fantastično poslovala. Sjajno je radila. SBB je fantastično poslovao. Tako da nije da nije bilo, bilo je, samo nije bilo državnih, nije bilo ono što je za narod, ali za njih jeste bilo.
Ja sam želeo da odgovorim na vaše pitanje na temu Kosova i Metohije, ovoga što je rekao predsednik Vučić. Kažu kada je 1915. godine srpska vojska pregazila Albaniju, došla do mora, da je Nikola Pašić rekao – spasa nam nema, propasti nećemo. To vam je upravo rekao i predsednik Vučić. Ima jedan izreka u našem narodu, često se koristi, posebno u Kosovskoj Mitrovici, tamo sam je prvi put i čuo, kaže – zategni, ali da ne pukne. To je tako, pred pregovore nećete reći ni da ni ne. Nećete reći šta su vam pozicije. Nećete reći gde prestaje, gde počinje. Nećete reći, naravno, šta ćete sve uraditi, na šta ste spremni, na šta niste, zato služe pregovori. Ne treba govoriti ranije o tome, svakako.
Ovo što je rekao predsednik Vučić rekao je upravo tako. Da li se mi pravimo da nas ne ucenjuju? Rezolucija 1244 je ucena. U Rezoluciji 1244 koje se grčevito držimo kao nečega što garantuje naše prisustvo na prostoru Kosova i Metohije se kaže – ako ne odemo. Da nije bilo Rezolucije 1244 nastavili bi bombardovanje. To je čista ucena. Čista ucena je kršenje našeg suvereniteta. Čista ucena je povlačenje naše vojske. Čista ucena je povlačenje naše policije, naravno. Ali, jednostavno živimo u takvom svetu i moramo da se nosimo i borimo.
Znate, već osam godina ja slušam kako smo izdali Kosovo. Evo, ovde imate poslanika sa Kosova i Metohije, imamo ih južno od Ibra, imamo ih severno od Ibra ovde i oni najbolje znaju da smo mi pre osam godina slušali da smo priznali nezavisnost Kosova, da smo potpisali nezavisnost Kosova i da je samo pitanje nedelja kada će se to i desiti, kada Kosovo ulazi u UN. Nije se desilo. Ne, slučajno.
Znate, vi imate Vuka Jeremića kome su za njegove pregovore i za njegovo što pitao Međunarodni sud pravde imate naslovne strane u Prištini gde kažu – hvala Vuče. Ovde imate gde Kurti traži da se Tači smeni i da bude uhapšen za to što je pregovarao i to što je prihvatio. Vi vidite razliku i vidite zašto se toliko beži od pregovora. Vučić pregovara tako da Kurti beži od pregovara glavom bez obzira.
Čekajte, ovo je prvi put da imamo garnituru šiptara u Prištini koja odbija da sedne za pregovarački sto. Do sada je uvek bilo obrnuto. Do sada su uvek nama zavrtali ruke i govorili sedite, a šiptari raširenih ruku - samo što pre dođite, pregovori, biće dobro. Sada oni beže od pregovora. Znači da gubiš nešto. Znači da gube nešto u pregovorima i to da gube mnogo u pregovorima.
Od kako smo počeli da pregovaramo 14 zemalja više ne priznaje Kosovo i Metohiju, a nijedna nova se nije pojavila koja kaže – da, priznaje Kosovo i Metohiju.
Dakle, vidite šta je promena i apsolutno to što je predsednik Vučić, da li će stizati i stižu takve neprihvatljive ponude stižu i stižu već osam godina i on nije prihvatio ni jednu. I svaki put je uspeo da sačuva suverenitet naše zemlje i svaki put je mogao da ode i u Kosovsku Mitrovicu i da ode i u Gračanicu da pogleda Srbije sa Kosova i Metohije u oči i da im kaže šta je dogovorio, šta je uradio da dobije njihovu podršku. Evo, već osam godina čuvamo srpski suverenitet na prostoru Kosova i Metohije i činimo to preko svake nade.
Od onih koji su nam napravili liniju na Jarinju, od onih koji su ispregovarali da važe diplome južno od Ibra, znate, evo ovde imamo poslanike južno od Ibra, oni znaju koliko desetina univerziteta, ne fakulteta, univerziteta imaju južno od Ibra koji štancuju neke diplome, samo Bog zna šta bismo morali da priznamo i šta bi nam se ovde dovuklo, ali mi smo to priznali, kao što smo tada, pre 2012. godine, od tih koji nas sada napadaju priznali da ćemo prestati da izdajemo saobraćajne dozvole, da ćemo prestati izdajemo tablice, da ćemo prestati da izdajemo lične karte, da ćemo prestati da izdajemo bilo koje dokumente za Srbe koji žive na prostoru Kosovu i Metohije. Kao što vidite mi to sve ne radimo i grčevito se borimo da sačuvamo naš suverenitet. Tako da spasa nam nema, propasti ne smemo – zategni, a da ne pukne, i to je tako.
Hvala.

Hvala.
Pre nego što odgovorim na vaše pitanje, poštovani poslaniče, samo da ne ostanemo dužni, 2000. godine srpska država je na KiM mogla skoro sve. Nije imala vojsku, sve ostalo je imala. Godine 2004, 17. marta čitav svet je očekivao našu reakciju kada je počelo martovsko nasilje. Imali smo pune kasarne, obavezno služenje vojnog roka, imali smo tenkove koji su bili jedno 16 godina mlađi nego što su danas, imali smo državu u punom kapacitetu i na prostoru KiM, ali nismo imali nikoga ko bi smeo bilo šta da uradi ili bilo šta da kaže, a čitav svet je očekivao reakciju srpske države.
Onda je došla 2008. godina. Mi u međuvremenu, naravno, ništa nismo radili, puštali smo da nam se polako kapacitet državnosti gubi, da se sve to smanjuje, da to polako nestaje, 2008. godine kada su Šiptari proglasili nezavisnost i priznalo ih osamdesetak zemalja, uključujući i neke od najmoćnijih na svetu, svi su očekivali srpsku reakciju, svi su očekivali šta će biti sa severom KiM, svi su očekivali šta će uraditi srpska država. Naš predsednik pobegao u Rumuniju, premijer bio je tu, valjda nešto radio, srpska vojska spustila glavu, ćutala, čekala da joj neko nešto kaže. Niko joj ništa nije rekao, ostala u kasarnama, niko ništa nije mrdnuo i onda su shvatili da mogu da rade sa nama šta god hoće.
Godine 2012. mi više nismo mogli skoro ništa, jer više nije bilo ničega. Bilo je upada na prostor severa KiM i pre toga, bilo je sukoba, bilo je barikada, bilo je KFOR-a, odvodio se ko je hteo i šta je hteo, pa se ljudi skupe, pa se bore, više-manje, kao što je i danas, ali danas bar u saglasju sa svojom državom a ne u svađi sa svojom državom.
Protok vremena na prostoru KiM nije radio za nas, već protiv nas i to jako protiv nas. Mi smo imali nekoliko istorijskih momenata kada smo mogli da reagujemo državom pa i vojskom i nismo. Svaki dan posle toga je bio sve teži za državu ili bilo koju drugu odluku.
Znate, vi sada imate, kada krenu specijalne jedinice ROSU, skupi se narod, ali zađe i Vojska Srbije na administrativnu liniju, pa jasno pokaže šta će se desi, pa se vrate, pa stanu, pa ne bude kao što su navikli da bude.
Godina 2012. i 2020. nisu isto, kao što 2012. i 2000. nisu uopšte isto. Pad i moć srpske države od 2000. do 2012. je zastrašujući. To što smo se mi pravili da nije tako, okrenemo glavu, pravimo se da ne znamo da to tamo postoji, pravimo se da nismo primetili, recimo, da nam se prekida promet povremeno, što nismo primetili da nam izlaze na administrativnu liniju, pravimo se da to ništa nije tako, sve je tako.
Mi smo 2012. godine rekli – hajde da prihvatimo šta je tako, da vidimo šta je realnost i da se borimo protiv nje i da radimo šta možemo da radimo najbolje što možemo da radimo.
Opet vam ponavljam, nas su terali da idemo za pregovarački sto. Sada Šiptari beže od pregovaranja, neće da pregovaraju, beže glavom bez obzira, zato što znaju da su sve dalje od svoje nezavisnosti, zato što znaju, pa kada je tako što ne uzmu to što smo im dali? Evo, kažite, hajde, nek uzmu, gde je to? Što Kurti ne uzme to? Što nas ceo svet onda pritiska kad smo sve dali? Šta ćemo im? Završite, pa… Znači, nismo dali. Vidite, to što pokazujete, nismo dali, znači tu smo. Vratili smo mi dosta. Odjednom Srbi nisu pod stolom, nego za stolom. Moraš da pričaš sa njima i moraš da priznaješ njihovu državu i da vodiš računa i o njihovim interesima.
Godine 2012. dame i gospodo narodni poslanici, drugarice i drugovi, kada smo ušli u Brisel, kada smo došli da pregovaramo, tada su nama dolazili sa papirima u kojima su samo rekli – ovo ima da završite. Mi to nismo hteli da radimo, ali tako se razgovaralo sa nama. Sada se priznaje da imamo i svoje interese pa se borimo žestoko oko njih na svakom mestu i svaki dan.
Dakle, moramo razumeti i vreme i kontekst i šta se kada dešava i šta je moguće, šta nije moguće. Čekajte, mi smo posle 2000. imali Ruse na aerodromu. Imali smo ruski padobranski bataljon u Prištini i niko to nije iskoristio, niko ništa nije uradio po tom pitanju, niko nije pokušao nešto da napravi od toga. Ne, nego smo na kraju izbacili UNMIK, a uveli EULEKS, srpskim potpisom, potpisom Vuka Jeremića i Borisa Tadića. To smo mi uradili. Nisu EULEKS i UNMIK mogli da se zamene praktično što se ovlašćenja tiče da nije bilo Srba. To smo mi uradili. Mi smo na to došli. Mi nismo došli na to da imamo moćni UNMIK u Kosovskoj Mitrovici, nego smo imali jednu kancelarijicu, predstavništvo u Severnoj Mitrovici, malo veću u Južnoj Mitrovici, jedan divan čovek, Indus jedan, ali nije smeo da pređe. Ne sme on, kad ostane nasamo sa vama on kaže: „Ja sve razumem, vi ste sve u pravu, ovo je kršenje Rezolucije, ali šta ja tu mogu“.
Mi smo na to došli. Umesto UNMIK koji je bio prvi transponder, kako oni kažu, do toga da je KFOR treći, a UNMIK se ni ne pominje. Sad je EULEKS, zapravo Kosovska policija, pa ide na drugo mesto EULEKS. Mi smo u to došli, sve je već pripremljeno za nas i bilo je pripremljeno, samo da potpišemo, spustimo glavu i odosmo.
Odbili i kao što vidite, još uvek odbijamo i čvrsto ćemo se držati toga.
Što se tiče vašeg pitanja, poštovani poslaniče, mnogo smo, trudili smo se, naravno, ništa u vojsci nije od danas, ništa nije samo od juče, sve je to produkt rada onih koji su bili na ovom mestu pre mene, ali evo, mi smo u potpunosti rekonstruisali objekat Vojne gimnazije, koji je, zaista naš internat je sada za svaku pohvalu. Rekonstruisali smo Sportski centar u Vojnoj akademiji, otvorili najmoderniju streljanu i filmsku streljanu i pištoljsku streljanu. Značajno smo poboljšali kvalitet života same dece na Akademiji, od toga da smo povećali njihove nadoknade, obezbedili im nove uniforme, renovirali nekoliko kabineta za učenje, opremili ih najmodernijim nastavnim sredstvima, poboljšali kvalitet ishrane, od kalorijske vrednosti, do ukusa. Do toga da smo obezbedili deci, recimo, da im se plaćaju karte za autobuski prevoz. Uveli smo im, deca su osigurana. Verovali ili ne, to godinama u nazad nije rađeno i to smo uradili.
Puno stvari se uradilo, upravo za kvalitet obrazovanja i naravno, posebno smo vodili računa da što je moguće više oplemenimo sam nastavni proces. Značajno smo ga uvojničili. Na Vojnoj akademiji se više neće školovati menadžeri odbrane. Od marta meseca školuju se oficiri i samim tim i nastavni plan i program za školovanje na Vojnoj akademiji, Vojnoj gimnaziji je više uvojničen, sa mnogo više vojničkih predmeta.
Znate, mi smo imali primere da recimo na komandno-štabnom usavršavanju nemate ni jedan jedini čas vojne taktike ni vojne istorije. Možete da zamislite to, školujete buduće komandante, školujete buduće visoke oficire koji ne uče taktiku i ne uče vojnu istoriju, i to smo imali.
Imali smo čak slučajeve da, recimo, u četvrtoj godini Vojne akademije časovi borenja nula. Zamislite oficira koji ne vežba ni jednu borilačku veštinu, a znamo šta su oficiri, znamo kakvi su to ljudi.
Dakle, imali smo jedan proces razvojničavanja vojske i tom procesu je došao kraj. To se radi već zadnjih nekoliko godina, mi vraćamo vojsku u naš obrazovni sistem.
Svako ko veže svoju sudbinu za vojsku, zna da postoji sistem koji će brinuti o njemu. Zna da postoji sistem u kome će biti čuvani, u kome će biti zaštićeni. Mi smo vrata naše Vojne akademije i vrata naše Vojne gimnazije otvorili za predavače sa iskustvom, ne samo za one koji imaju doktorsku titulu, već za one koji imaju ratna i životna iskustva koja vredi preneti našim budućim oficirima, koji znaju kako su komandovali armijama, kako su komandovali korpusima, kako su komandovali divizijama i brigadama ikoji to prenose sada našoj deci.
Mi smo, znate, do 2012. godine, dok Aleksandar Vučić nije postao ministar odbrane, tim ljudima je bilo zabranjeno da se pojave, kakva Akademija, da priča o tome kako se borio protiv NATO agresije, to je bilo strogo zabranjeno a ne da predaju deci, još da govore svoja iskustva.
Danas, da znate, mnoge armije sveta traže njihova iskustva i traže da takve predavače šaljemo po svetu, kako bismo preneli kako smo se borili te 1999. godine.
Dakle, kao što vidite, zaista se trudimo da obrazovni sistem značajno unapredimo, jer ono što naučimo oficira na akademiji, tako će nam vratiti posle kada bude bio u trupi. Hvala.

Hvala.
Ja da vas podsetim da smo mi, protivvazduhoplovni sistem nema, nabavili 1975. godine, a poslednji „Kubovi“ su stigli 1983. godine. U međuvremenu se izdešavalo sve, od građanskog rata na prostoru bivše SFR, NATO agresije i evo od tada do danas nismo nabavili ni jedno jedino moderno protivvazduhoplovno sredstvo.
Sad su stigli „Panciri“. Stigao je „Pancir S1“. Naša protivvazduhoplovna odbrana je jača nego što je bila, mnogo jača. Ljudi su obučeni za rad na njima, oni su pripremljeni, snabdeveni. Oni već sada, ovog trenutka su u stanju da brane naše nebo, da brane našu zemlju.
Znate, 2012. godine kada je Aleksandar Vučić postao ministar odbrane i bilo je dana kada ni jedan jedini „Lovac“ nije mogao da poleti, ni jedan jedini „Lovac“ nije bio u stanju da čuva naš suverenitet. Nismo imali gume, nismo imali gorivo, a o municiji da ne govorimo.
Znate, mi smo imali dana kada niste mogli da zaštitite svoje nebo, pa se ćutalo i lagalo da zapravo štitimo svoje nebo, ni toga nije bilo. Od 2000. do 2012. godine kupljeno je ukupno osam raketa za MIG-ove, a mi imamo 14 MIG-ova. To je sve što su kupili, osam raketa.
Danas svaki pripadnik Vojske Srbije, svaki ima dve M10 uniforme i još jednu radnu M93 uniformu, svaki. Svaki pešadinac ima zimske čizme, letnje čizme i dobija sada i vojničke cipele, što nikad do sada nije imao.
Ako ste pripadnik, recimo, Vojne policije, specijalnih brigada 72, 63. ili izviđačkih jedinica imate posebnu uniformu, imate M93, imate M10, imate duboke letnje, plitke letnje, zimske i još jedne letnje čizme. Imate četiri para čizama.
Sve naše ustanove, sve naše jedinice, sve naše kasarne su snabdevene municijom, hranom, gorivom u većem procentu nego što je ikada bilo.
Mi smo imali dana kada nismo imali dovoljno hrane za vojsku, kada smo ih puštali da idu kući da jedu samo da ne bi trošili to malo rezervi koje smo imali.
Plate, pukovnik je 2008. godine, to je bila najbolja godina, bar po platama, imao 837 evra, danas prosečno prima 1.101 evro. Potporučnik je primao 423 evra, danas 564, poručnik 456, danas 574, kapetan 497, danas 646, major 557, danas 756, potpukovnik 654, danas 904 evra. Prosečna plata našeg letača je 145.000 dinara, a ima nove vazduhoplove, najmodernije vazduhoplove.
Ovih dana mu stiže letačka oprema koju je sam izabrao, ne koju mu je neko rekao, nego pokazali su nam piloti - ovo je najbolji letački kombinezon na svetu, kupljen, ovo su najbolje, čizme, ovo su najbolje naočare, ovo su najbolje rukavice, kupljeno im je, ovo je najbolja jakna, kupljena je, na najsavremenijim vazduhoplovima.
Nama su naši piloti govorili da su verovali da će otići u penziju, a da nikad neće sesti u novo sredstvo. Sada dolaze ne samo što su nova, nego su i najbolja na svetu, HA 145 je najbolji helikopter u svojoj klasi, MI 35 je najbolji helikopter u svojoj klasi, nema boljih. PVO sistem pancir je najbolji u svojoj klasi, nema boljih.
Znači, ne samo što smo kupili novo, nego smo kupili najmodernije, nego smo kupili najsavremenije, nego smo kupili nešto što je stvarno potrebno našoj zemlji. Zato i vidite ovolike napade na našu zemlju. Pa kad god Srbija jača, onda je napadaju. Kada je slaba, kada je nikakva, kada njena vojska nema čime da izađe iz kasarne, onda je ne napadaju, onda smo svima dobri, onda svi hvale Tadića, onda se hrvatski predsednik seća sa setom kako je bilo lepo razgovarati sa Tadićem, naravno, jer nije bilo srpske vojske kojoj je komandovao.
Danas, kada nas napadaju, znajte, napadaju nas zato što je Aleksandar Vučić, kao vrhovni komandant naše Vojske, stvorio bolju vojsku, stvorio vojsku koja je u stanju da zaštiti i odbrani našu zemlju.
Znate, mnoge zemlje u našem okruženju dopuštaju drugim zemlja da im čuvaju nebo, Crna Gora, Slovenija, sada će Severna Makedonija, njima drugi avioni čuvaju nebo, druge zemlje. To nama ne sme i ne može da se desi. Naša avijacija čuva srpsko nebo, ne može niko drugi da je čuva. Zato naša Vojska svakog dana, ali svakog dana jača i nemojte da nas plaše kada govore loše o našoj Vojsci van granice naše zemlje. To rade zato što smo ojačali. To rade zato što ovu zemlju sad ima konačno ko da čuva.
U ovom parlamentu, ja sam beskrajno zahvalan ovom visokom domu što je dao podršku strategijama kojima smo regulisali nacionalnu odbranu, kojima smo regulisali naše stavove u budućnosti naše odbrane, gde smo rekli da je ova zemlja vojno neutralna i da će ova zemlja čuvati Srbe bez obzira gde oni žive. Zahvaljujući ovom parlamentu, po prvi put smo smogli snage da kažemo da nećemo biti članice NATO pakta, da nećemo biti članice bilo kog drugog pakta i da ćemo čuvati Srbe gde god da žive. Ali, to ne bi bilo moguće bez vojske koja je u tom stanje da uradi.
Znate, mi smo imali Vojsku u kojoj su od slavnih herojskih 73. i 63. padobranske napravili bataljone. Sada imate Vojsku koja ih je vratila u brigade, koja svoje najbolje jača, omogućava im da napreduju, da se školuju, da se obrazuju, da dobijaju više činove, da dobijaju veće plate, da imaju sve bolju i bolju opremu.
Naša Vojska po projektu 1.500 i 1.500 plus je opremljena najsavremenijim noćnim nišanima, najsavremenijim streljačkim naoružanjem, najboljim uniformama koje, doduše, sami pravimo i jako smo ponosni na sve što sami pravimo. Pa, mi smo uveli posle, znate, u vreme JNA rekordna godina je bila nekih osam novih sredstava uvedenih u naoružanje. Prošle godine smo imali 49 i to ne sitnica, nego „Nore“, „Lazari“, „Miloši“, „Mali Miloši“, „Laste“.
Dakle, čitava naša Vojska se promenila i promenila se zaista na bolje. Pa, vi imate danas, imate raketnu artiljeriju kakvom ne može se da se pohvali niko u našem okruženju. Mi sada imamo modernizovane modularne ognjeve sa povećanim dometom, sa sposobnošću da nose municiju u marševskom poretku, da ne morate čekati da ga napunite, brzina reagovanja je sa 20 minuta pomerena na 2,5 minuta, što je u ratu najvažnije, da ste u stanju da ispalite, pogodite i nestanete sa datog mesta.
Vi imate jednu armiju koja se razvija u svakom smislu, jednu armiju koju zaista i prijatelji i neprijatelji moraju da respektuju. Kada vidite srpsku vojsku, a nadam se da će mnogi od vas imati prilike da za Dan Vojske dođu da vide našu paradu, povodom Dana Vojske, gde ćemo pokazati sve najnovije što smo nabavili, sve najnovije što je uvedeno u naše naoružanje, da ćete imati prilike da dođete, da vidite, da osetite ponos kakva vojska pripada vašoj zemlji i kakvo vojsku ste i vi, narodni poslanici, napravili svojim odlukama neprekidnom podrškom našoj armiji. Ovo je Vojska kojom možemo da se ponosimo i koja je u stanju da sačuva i Srbe gde god da žive, ali i našu Srbiju.
Moram, ovo su poslednji minuti danas, pre izbora, hoću svima da vam se zahvalim, hoću da vam se zahvalim i za priliku što evo Vojska može poslednja baš da bude, da zaključi i da zaključi da živimo u jednoj boljoj Srbiji, modernijoj Srbiji, da nju čuva jedna bolja i sigurnija Vojska, ljudi koji su uvek bili vrhunski patrioti, vrhunski profesionalci, ali sada imaju i vrhovnog komandanta i državno rukovodstvo koje je u stanju da im pomogne, da ih sačuva, koje je u stanju da im vrati poljuljanu veru kada su već prestali da veruju da će ih Srbija čuvati i da će ih Srbija razumeti.
Bez vas, dame i gospodo narodni poslanici, ne bi ovo bilo ovako. Pomogli ste svojoj Vojsci i jednog dana sam siguran da ćete biti beskrajno ponosni kada budete pričali svojoj deci kako ste jačali Vojsku Srbije i kako ste stvarali tu veliku i važni instituciju koja je čuvala i sačuvala našu zemlju. Hvala.

Poštovani predsedavajući, gospodo potpredsednici, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, drugarice i drugovi, ja želim da se zahvalim što ste obratili pažnju upravo na suštinu vojnog obrazovanja.
Suština svake vojske jeste obuka, jeste priprema, jeste obrazovanje. Neshvatljivo je i ne može se objasniti, ne može se racionalno objasniti, može se malo drugačije razmišljati, pa se može onda razmišljati o pravim motivima onih koji su to uradili da vi 2005. godine ukinete srednju stručnu vojnu školu, ukinete pripremu dečaka i devojčica koji će sutra održavati naše vazduhoplove, održavati naše radarske sisteme, naše protiv vazduhoplovne sisteme, sačuvate ih. Oni postoje, ali ukinete one koji će se brinuti o njima. To je apsolutno zdravom razumu nepojmljivo i neshvatljivo.
Koristim ovu priliku da podelim sa vama i sa građanima Srbije, da vam kažem u šta su oni hteli da pretvore, pa dobrim delom čak i uspeli da pretvore uopšte sistem vojnog obrazovanja.
Gospoda u uniformama koje ovde vidite, u njihovim diplomama piše oficir. Momci i devojke koji sada završavaju Vojnu akademiju i koji su je završili u proteklih desetak godina, na njihovim diplomama piše „menadžer u odbrani“. Oni su menadžeri u odbrani. Njih su pripremali planski da jednog dana prestanu da rade u vojsci i da se bave nečim drugim u svom životu.
Iduće godine ćemo i to promeniti. Vratićemo, naravno, poštujući zakone odgovarajuće. Vratićemo da oficir ponovo bude oficir, ne menadžer u odbrani.
Znate li da je na komandnom štabnom usavršavanju… to je oblik veoma važnog usavršavanja za naše oficire, mi smo sada uveli, tačnije ponovo vratili vojnu geografiju, vojnu istoriju, savremene sisteme naoružanja. Zamislite, mi smo školovali oficire za najviše činove, za najviše dužnosti u našoj vojsci, a da nisu imali vojnu istoriju ili vojnu geografiju? Prosto se pitate šta su učili. Čemu su ih učili?
Mi smo došli do toga da student, pitomac, kadet Vojne akademije na četvrtoj godini nije imao ni jedan jedini čas borenja. Oficire nismo pripremali za to. Pripremali smo ih valjda za pesmu i igru, šta li?
Zamislite do koje mere je dovedeno? Da naše vojno obrazovanje bude civilnije od civilnog. Ne spremate oficire, ne spremate one koji će braniti zemlju, ne učite ih vojnoj istoriji, vojnoj geografiji, ne učite ih savremenim sistemima naoružanja. Čemu ih onda učite?
Sve su to stvari koje mi menjamo. Za sve te stvari, naravno, potreban je i novac i kadrovi, ali potrebno je vreme. Ovo vreme od 2005. do 2015. godine, kada smo ukinuli Srednju stručnu vojnu školu, ne može da se nadoknadi. Jednostavno, nije moguće. Mi se sada borimo. Naravno, borimo se da što više mobilišemo, da što više angažujemo čitavo društvo da nam pomogne da vratimo vojsku, pa i vojno obrazovanje, tamo gde mu je mesto.
Svi zajedno moramo da obratimo pažnju na vojno obrazovanje. Kako ih budemo školovali, takvi će biti, takvi će oficiri biti, tako će voditi našu vojsku.
Ono što mi radimo sada u Ministarstvu odbrane, ono što se radi na Univerzitetu odbrane, radimo da vratimo vojno školovanje potrebama vojske, da je vojska ta koja određuje šta će joj biti potrebno, u kojoj meri će joj biti potrebno i kakav profil oficira, kakav profil podoficira ona hoće. Hvala.