Kao što smo rekli, svi amandmani koje su narodni poslanici predložili od Vlada Republike Srbije su usvojeni, tako i ovaj amandman.
Iskoristiću priliku da se osvrnem na izlaganje uvaženog poslanika Jokića.
Kada sam postao ministar unutrašnjih poslova, moj prvi akt je bila depeša svim policijskim stanicama, dakle, i svim policajcima samim tim, svim pripadnicima Ministarstva unutrašnjih poslova, u kome se podseća na obavezujuću instrukciju o operativnom radu policije, gde se, između ostalog, posebno naglašava da se svaki kontakt sa licem iz kriminogene sredine mora prijaviti neposrednom starešini.
Kao što znate, postoje u policiji i oni koji imaju obavezu i zadatak da kontaktiraju sa kriminalcima. To su naša obaveštajna odeljenja, to je javni red i mir itd. kada je potrebno. Ali, svaki kontakt mora da bude prijavljen i odobren.
Bila je neka praksa da se kaže – pa, to mi je prijatelj, brat, rođak, šta ja mogu kada je on moj rođak, vidimo se na slavi itd. To se mora prijaviti. To je, dakle, bila prva depeša.
Druga depeša koju sam poslao jeste u kojoj sam tražio da mi se dostavi spisak onih koji su prijavili svoje kontakte sa kriminalcima. Svi koji nisu prijavili svoje kontakte sa kriminalcima, posle toga su disciplinski sankcionisani.
Dakle, to je ozbiljan rad. Ima tačno određen broj lica koja smo prepoznali da vrše obezbeđenja kod kriminalaca, da koriste službena oružja i službenu značku tako što posle radnog vremena obezbeđuju razne kriminalce, pa kada ih nađete, kažu – to mi je drug, povezao me je kolima, šta sam ja tu mogao, gde je biće dela? Sada, posle ove dve depeše tu je biće dela – nisi prijavio taj kontakt, morao si i, shodno tome, ide disciplinska odgovornost.
Neće se tolerisati to. Apsolutno je neprihvatljivo da policajci obezbeđuju kriminalce. To je, naravno, veoma mali broj, ali taj veoma mali broj pravi problem čitavoj onoj masi divnih i poštenih ljudi.
Pa, vi svaki drugi dan pročitate u medijima da je neki policajac van dužnosti pomogao nekome, sprečio neku pljačku iako je bio u civilu, bio nenaoružan, ali on je policajac uvek, kao što i sami kažete. Dakle, striktno će se voditi računa o tome da nema kontakata policije sa kriminalcima po bilo kom obrazloženju.
Znači, kontakt sa kriminalcima mora biti prijavljen. Ako nije prijavljen, onda će biti disciplinski sankcionisan i onda ti ljudi ne mogu da zadrže ni svoju značku, ni oružje, ni status koji do sada imaju.
Da je to lako i da je brzo, nije, ali da postoji snažno opredeljenje unutar MUP-a da tako mora da bude, e postoji. Samo toliko.
Hvala.

Samo ukratko da odgovorim.
Obaveza promene putne isprave, ukoliko je došlo do promene prebivališta, je predviđeno izmenom i dopunom Zakona o putnim ispravama koji je usvojen pre nekih godinu, godinu i po, nemojte me baš držati striktno za reč.
Dakle, ukoliko imate pasoš koji hoćete da koristite, a promenili ste prebivalište, morate da prijavite promenu prebivališta. Ukoliko nećete, nemate obavezu, jednostavno ne koristite. Isto važi, na primer, za saobraćajnu dozvolu, morate saobraćajnu, to morate da, tu se upisuje promena prebivališta, to morate da registrujete, ali recimo za vozačku dozvolu nemate, zato što u vozačkoj dozvoli se ne upisuje adresa, ne upisuje se prebivalište. Isto važi, na primer, za oružane listove, tamo se upisuje adresa.
Ja znam da sad neko će reći - eto sada moramo i to da radimo. Čekajte ljudi, ali jedno moramo da uvedemo da znamo gde ko živi, to je zakonska obaveza i to je zakonska obaveza starija od ovog parlamenta. Otkako je donet prvi Zakon o putnim ispravama, regulisano je da morate prijaviti promenu, odnosno svoje prebivalište.
Znam da je uvek nezgodno kada nešto morate da kažete ljudima - hajde sada morate i to da uradite, ali jednom mora da se uradi, jednom ćemo svi morati da se prijavimo tamo gde živimo. Mislim, nije baš tako komplikovano. Znam da nekad iziskuje određene napore, ali jednom to morate da uradite.
Hajdemo da budemo realni, koliko građana Srbije menja na svakih mesec dana ili šest meseci svoje prebivalište? Pa, nije to baš tako često, ali i ako jeste, izvinite, evo sada govorim kao ministar unutrašnjih poslova, meni je jako stalo da znam gde ko živi stvarno, između ostalog, da bi mogao da mu dostavi recimo poziv od suda ili da bi moglo da stigne sve ono što od države traži.
Znate, niko se nije bunio, recimo, kada kaže, evo, ovo što država daje ovu pomoć od 100 evra, pa od 50 evra, pa od 30 evra, pa sve ovo što se dalo, niko se nije bunio da se prijavi, niko se nije bunio i da dođe i kaže - ja sam tu, ovo je moja adresa, moj račun, uplatite tu, a sad kada treba da ode da promeni svoj pasoš, ako hoće već da putuje, onda je problem. Pa, nemoj da bude problem, mislim, završite taj posao.
Dakle, ja razumem da građani uvek misle i što je normalno, niko ne želi dodatni posao, ali ovo je samo pokušaj da se uvede jedan red i kada ovo završimo, ovo pitanje se više nikad ni postavljati, biće normalno i prirodno da tamo gde živiš, to ti i piše u ličnim dokumentima i šta tu ima u krajnjoj liniji neobično. Eto, ništa više, samo to. Dakle, mislim da sam razjasnio. Hvala.

Srbija je pravna država. U Srbiji, pravnoj državi, svačija porodica, svačija deca, svaki čovek ima pravo na zaštitu, ima pravo na to da ga štiti zakon i institucije ove zemlje. Svi, osim porodice Aleksandra Vučića. To se smatra dozvoljenim. Svako zlo, svaka mržnja se smatra prihvatljivim.
Uostalom, ljudi se rangiraju po tome koliko mrze Aleksandra Vučića. Ako ga mnogo mrzite, ako vređate njega i njegovu decu, onda ste elita, onda ste član skupštine slobodne Srbije, onda možete da se ismevate po televizijama, onda ste u stvari vi uzor, ali ako ne mrzite dovoljno, onda se postavlja pitanje kakav ste čovek, da li ste uopšte čovek i naravno da za vas ne važi nikakva pretpostavka nevinosti.
Pominjali ste Andreja i Danila. Zaboravili ste da pomenete Vukana. To je dete koje ima tri godine, dete koje je hologram, dete koje je pašče, dete koje treba odmah uhapsiti da ne stigne da pobegne preko aerodroma. Nemojte zaboraviti da ne postoji ni jedan član porodice Vučić, uključujući njegovu majku, njegovog oca, njegovog trogodišnjeg sina, njegovu ćerku, koji nije izložen izlivima nekontrolisane mržnje. Nemojte da govorite da bi to bila samo priča, puka reč.
Ja neću da dopustim da vidimo da se to pretvori u delu. Pravljenje ovakve atmosfere služi da od ludačkih ispada to na kraju postane i delo, da to na kraju neko i uradi, jer kada stvarate takvu atmosferu u društvu, vi računate na to da će se pojaviti nekakav čovek, ludak koji će reći – to je delo koje pozdravlja čitava Srbija, koje pozdravlja većina građana Srbije, ja ću biti junak ako to uradim, hvaliće me Đilas, hvaliće me akademici, hvaliće me glumci, sjajno, ja ću biti poznat. To tako izgleda. To se tako radi. Tako se pravi medijska priprema za ono što se želi desiti. Neće se desiti. Naravno da to nećemo dati, naravno da to nećemo dopustiti i predsednik Vučić je taj koji vrlo često odbija da prihvati koliko je njegova bezbednost ugrožena, ali zato postoje službe u ovoj zemlji koje će svakako raditi na tome, da do toga ne dođe.
Kakva je razmera njihove mržnje govori vam jedan primer koji ću sada podeliti sa vama. svi znate Novaka Đokovića, svi znate da je to najbolji sportista svih vremena koga je Srbija ikada dala, verovatno najbolji teniser u istoriji te igre, on je pre nekoliko dana došao kod mene na sastanak, razgovarali smo o onome o čemu treba da razgovaramo, on i njegova porodica organizuju teniske turnire u Beogradu.
Ministarstvo unutrašnjih poslova, između ostalog, obezbeđuje te turnire, vodi računa da svi učesnici budu bezbedni od momenta kada slete na Aerodrom Nikola Tesla pa do momenta dok ne napuste ponovo zemlju da sve bude kako treba. Razgovarali smo o tome što, priznaćete, ja sam prava adresa za to, on je organizator nečeg veoma važnog, naravno osoba koja uživa veliku podršku svakog ko se bavi sportom. Neko ko je ambasador naše zemlje i vi ste imali, dakle, sastanak dva čoveka koji su razgovarali o nečemu što je dobro za našu državu i što dobro za naš narod.
Nakon tog sastanka, količina mržnje koju je doživeo Novak Đoković je neverovatna. Na svim onim turnirima gde su ga napadali neprekidno, gde su ga vređali, gde su pokušavali da mu otežaju njegov rad i njegovu borbu, to je ništa u odnosu šta je on doživeo u svojoj zemlji i svom gradu. Javljali su se nekakvi akademici, slobodne skupštine koje su, više ne navijamo za tebe zato što se sreo sa ministrom unutrašnjih poslova svoje zemlje, zemlje u kojoj treba da organizuje turnir i ne može da ga organizuje bez aktivne pomoći države Srbije, odnosno Ministarstva unutrašnjih poslova.
Ta količina mržnje koju su izlili prema njemu govori da oni nisu u stanju nekog da vole ili da za nekog iskreno navijaju, oni umeju samo da mrze. Pa, šta je sledeće? Hoćete li svojoj deci braniti da se druže sa našom decom. Reći ćete to su deca onih, to su deca onih koji podržavaju Vučića. Hoćete ih tako učiti u vrtićima, u školama, da postoje različita deca, da ste vi nešto viši zato što mrzite Aleksandra Vučića ili zato što se protivite njegovoj politici. Šta je sledeće? Hoćete tražiti da koristimo različiti javni prevoz? Hoće nam deca sedeti u različitim klupama? Hoćete prestati da navijate za fudbalski tim zato što mislite da Aleksandar Vučić ili neko od njegovih saradnika navija takođe za njega? Kako je moguće da toliko mrzite svoju zemlju?
Kako je moguće da toliko mrzite svoj narod? Kako je moguće da vi koji sebe proglašavate elitom, toliko mrzite sve ljude koji ne misle kao vi? Novak Đoković, usput, ni ne znam kakvu političku orijentaciju ima i da li uopšte ima političku orijentaciju. Ne znam, odmah da vam kažem i ne zanima me. Razlog našeg viđenja je bilo šta da uradimo da turnir i njegovi učesnici, publika, budu sigurni, bezbedni, kako da bude organizovano na najbolji mogući način, s kim će drugim da razgovara ako ne sa mnom?
Ti Đilasovci koji ga odjedanput zbog toga toliko mrze mogli su da okrenu to na jedan drugi način, mogli su da zamole svog lidera da on plati obezbeđenje, da on plati turnir. Mogao bi da plati Gren slem koji god hoće, mogao je da nam pokaže koliko je država tu nepotrebna i da on plati sve iz svojih sredstava, ne bi ni osetio. Nisu se setili toga. Samo su se setili da mrze Đokovića zato što je došao u svoju državu da razgovara o načinima kako zajedno da učinimo nešto što je na dobro svih građana. Hoće posle ovog da traže zabranu tenisa, pretpostavljam? Hoće da traže zabranu fudbala? Neshvatljive razmere mržnje rađaju samo mržnju. Mi ne smemo da postanemo deo toga? Neću da kažem svojim sinovima – nemoj da se družiš sa svojim drugom zato što njegov otac ne misli kao tvoj otac. Neću da kažem svojoj porodici da preuzme način ponašanja onih koji druge porodice vređaju i mrze. Ne smemo to da dopustimo.
Izvinjavam se svakome ko je doživeo ovakvu količinu mržnje, izvinjavam se svakom ko je morao da svedoči takvoj bezrazložnoj mržnji, izvinjavam se svakome ko je morao to da sluša. Molim građane Srbije da uvek znaju da takva mržnja nikada ne dolazi ni od koga iz ovog doma i ni od koga iz ove Vlade.

Dame i gospodo narodni poslanici, drugarice i drugovi, meni je zaista bilo zadovoljstvo da čujem, uvažim vaše primedbe, ali i da čujem sva ova razmišljanja i sve ono što politički život u Srbiji čini boljim.
Rasprava bi morala da se dešava u ovom parlamentu, ovo je mesto gde se sukobljavamo mišljenjima, a ne da huškamo građane da se sukobljavaju na ulicama. Veoma sam zadovoljan što će građani Srbije dobiti jedan moderan zakona, što će mnogo lakše rešavati svoje svakodnevne životne potrebe, životne obaveze, a za to imaju da zahvale na prvom mestu vama poštovani narodni poslanici, jer ste i ovom zakonu pristupili maksimalno ozbiljno, jer ste ga popravili, učinili ga boljim, jer ste omogućili svakom građaninu u ovoj zemlji da se njegove svakodnevne potrebe završavaju brže, završavaju jeftinije.
Ne sastoji se politika samo od velikih reči i od istorijskih poteza, govora, dela, politika se sastoje od svakodnevnog malog rada u kome onaj mali obični čovek koji je suština našeg bavljenja politikom može da kaže, nekome je dan učinio malo boljim. Ja vam se zahvaljujem što ste građanima Srbije naredne danu učinili malo boljim. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, gospodo potpredsednici, potpredsednice, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo narodni poslanici, dame i gospodo, drugarice i drugovi, meni je zadovoljstvo što ću imati priliku da u preostalom vremenu raspravu branim, zakone koje je Vlada iznela pred vas, iznela pred građane Srbije, ali isto tako da čujemo argumente, zašto ovi zakoni treba da budu bolji, šta treba da promenimo, kako treba da ih učinimo tekstom koji će ljudima menjati život na bolje.
Ja verujem da ovi zakonski tekstovi, ljudima menjaju život na bolje, da ih oslobađaju od nepotrebne birokratije, da prilagođavaju pravo životu, a ne život pravu i to uvek mora biti vrlina svakom zakonodavnog rada.
Hvala vam i za to što ste pomenuli, sve ovo što se dešavalo proteklih nedelja, jeste i to je tema, i uvek treba raspravljati, jer ako neće Narodna skupština raspravljati o tome, kakav je naš spoljno politički položaj, kako se vodi ova zemlja, u kom pravcu ide ova zemlja i onda ne znam ko je drugi kvalifikovan da to radi, a sigurno nisu nekakve grupe koje sebe proglase skupštinama, pa viču na trgovima i daju sebi legitimitet koji im nisu dali birači.
Znate, predsednik Aleksandar Vučić, nije doživeo već je izborio nešto o čemu nismo mogli ni da sanjamo, pre 2012. godine, a to je da se jedan predsednik, članica EU i članica NATO pakta, mislim na Miloša Zemana, izvine za bombardovanje Srbije.
Naši prethodnici Aleksandra Vučića su išli okolo i izvinjavali se kome su stigli, a ko je hteo da ih sasluša, oni su se izvinili.
Ko je hteo da im da toliko vremena, da se predstave, oni su se i izvinili, od Havijera Solane, koga su čekali, još rane nisu zarasle kako treba, još se pušilo od bombardovanja, čekali su ga na crvenom tepihu.
A mi smo doživeli to da je predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić, izborio ne dobio, nego izborio to da se predsednik jedne NATO države izvini za bombardovanje i zločine i zlo koje je učinjeno ovoj zemlji.
To nije slučajno i to je plod uporne i strpljive borbe, to je nešto što ja nisam mogao ni da pomislim da ću doživeti 2012. godine, kada sam prvi put otišao u Brisel, i kada smo samo dobijali papire, na koje nismo trebali da stavimo ni potpis, već samo da ih sprovedemo, jer potpis na te papire su stavili naši prethodnici, da uvedu granice, da ukinu tablicu, da ukinu srpska dokumenta i da ukinu sve što je srpsko na prostoru KiM.
Godine 2012. da mi je neko rekao da će se šef jedne NATO države, izviniti srpskom narodu i predsedniku Republike Srbije, rekao bih da je to lepa želja i lepa ideja, ali da se to neće nikada desiti. I evo, desilo se.
I nije se desilo, nego se to izborilo. Možete vi da kritikujete predsednika Vučića koliko hoćete, ali ovo je istorija i ovo će ostati zapisano u istoriji, niko se nije izvinio onima koji su se izvinjavali za tuđe zločine, kao da su naši, već se izvinio čoveku koji nije dopustio da država Srbija i srpski narod, budu označeni kao genocidni.
To će ostati zapisano u istoriji.
Veoma sam ponosan što zajedno sa vama delim tu čast koju su nam dali građani Srbije da učestvujemo u vođenju srpske države koja je počela da bude tako vredna i tako hrabra.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam pred vama za svako objašnjenje, svako pitanje i naravno očekujem od vas plodnu i uspešnu diskusiju.
Hvala vam.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, pridružio nam se predsednik Narodne skupštine, pa da i to registrujemo, dakle, digitalizacija je veoma važan proces. Cela Vlada radi na njemu, ali evo ja sa velikim zadovoljstvom i ponosom mogu da kažem da je MUP prvo ministarstvo koje je sve usluge koje su na raspolaganju građanima obezbedilo, omogućilo da budu ostvarene digitalnim putem.
Više od tri stotine različitih taksi, dozvola, ko zna kakvih papira i dokumentacije i dokumenata možete da dobijete od strane MUP, a da ni ne dođete u ministarstvo. Dakle, samo digitalnim putem. To nama starijima i znači i ne znači, ali ovoj novoj generaciji to sigurno znači i to govori koliko idemo u dobrom pravcu.
Iskoristiću ovu priliku da se osvrnem i na ono što se desilo u subotu ispred Beton hale i uopšte na borbu protiv kriminala koji vodi MUP, ali ne vodi ga samo MUP, vodi ga i BIA uz ogroman lični doprinos Bate Gašića, vodi ga Tužilaštvo za organizovani kriminal uz zaista veliku ličnu hrabrost i profesionalnu hrabrost tužioca za organizovani kriminal gospodina Nenadića, vodi ga naravno i Javno tužilaštvo koje vodi Zagorka Dolovac, vodi ga čitavo naše pravosuđe, vodi ga čitavo naše društvo i na prvom mestu vodi ga predsednik Aleksandar Vučić.
Borba protiv organizovanog kriminala je toliko uspešna zato što se možda po prvi put čitava država ponaša kao jedan aparat, jedna celina, jedan mehanizam, okupljena sa jednim ciljem da pobedimo i da u ovoj zemlji organizovani kriminal bude sveden na najmanju moguću meru.
Organizovana kriminalna grupa Belivuk-Miljković, za koju je predsednik Vučić i rekao da će biti razbijena i kao što vidite njegove reči su se ostvarile, je grupa monstruma. To je zbir ljudi o kojima će se jednog dana pisati knjige kako je moguće da je neko mogao da bude tako monstruozan, kako je moguće da je neko tako mlad mogao da ima u sebi toliko zla.
Kada počne suđenje, a odmah da vam kažem da je tužilac Nenadić veoma zadovoljan i kvalitetom i količinom dokaza koje smo već obezbedili, i kada se sve bude moglo pokazati javnosti, svi zajedno ćemo biti zgađeni načinom na koji su zločini vršeni i brojem različitih zločina, ali te grupe više nema. Ne sme se dozvoliti da se ikada više formira i ostvari grupa takve veličine, takve snage, takve brojnosti, takve surovosti i tako dugog životnog veka.
Uspeh mene, vas i svakog sledećeg ministra unutrašnjih poslova i svakog sledećeg saziva parlamenta će se meriti po tome, kada je u pitanju borba protiv organizovanog kriminala, koliko će svaka sledeća grupa, koliko će svaka organizovana kriminalna grupa biti slabije organizovana, manje brojna i kraća u njenom veku, manje opasna. Po tome će se meriti moj, vaš i budući uspeh onih koji dolaze iza nas.
Ogromnu podršku predsednika Vučića imamo i nije mnogo teško biti ministar unutrašnjih poslova i imati ovako dobre rezultate kada imate takvu podršku od samog vrha države i kada onda čitavo društvo stane iza vas.
U subotu ta grupa huligana je obrukala i Crvenu zvezdu, koju mnogo volim, obrukala je naš Beograd koji svi zajedno volimo. To nije smelo da se desi. Tukli su devojke, razbijali izloge, razbijali kafiće, lokale, palili baklje, iživljavali se na mirnim ljudima koji su eto iskoristili priliku da konačno, nakon puno vremena, izađu sednu, druže se sa ljudima, bez i najmanjeg izazova i agresije. Nije tačno da su u pitanju sukobi navijača da je neko nekog isprovocirao. Ne, to su bili huligani koji su došli da se iživljavaju, koji su došli da uništavaju, naravno, koji su pokušali da nametnu svoju vlast.
Ministarstvo unutrašnjih poslova neće odustati od toga da ne pronađe i ko su nalogodavci i ko su organizatori, izvršioce već imamo, njima se već sudi, ali da vidimo ko je stajao između njih, zašto su to uradili, šta su hteli ovim da postignu i šta su hteli ovim da urade.
To je najveći udarac upravo našoj prestonici. Beograd je miran grad. Beograd je bezbedan grad. Takve stvari se ne dešavaju. To se u našoj zemlji ne dešava i učinićemo sve da se tako nešto ne ponovi.
Danas je lep dan, znate, danas se igra finale Kupa, igraju Zvezda i Partizan. Mi najmanje sada razmišljamo o tome kakav će se fudbal igrati. Policijska uprava Grada Beograda razmišlja o tome da li će biti nereda, da li će se neki neodgovorni huligani negde okupiti, da li će zakazati neku tuču, da li će pokušati da upadnu na stadion, da li će se iživljavati negde i na nekome. Najmanje mislimo o fudbalu, a morali bi da mislimo i bilo bi lepo bar da mislimo o onome što jeste suština sporta, ali nažalost ne možemo da mislimo o tome. Zato će MUP zaista dati sve od sebe.
I kao što ste videli i tog dana, najviši funkcioneri MUP se nađu na licu mesta zajedno sa pripadnicima ministarstva tamo gde je najvažnije, zato što je potrebno dati podršku tim ljudima i zato što oni moraju da znaju, zato što svaki pripadnik MUP, kao što svaki pripadnik Policijske uprave iz grada Beograda mora da zna da njegov načelnik Milić će biti tamo gde je teško, tako i svaki pripadnik MUP mora da zna da će tu biti njegov ministar, da će tu biti njegov direktor, da će tu biti svaki pripadnik policije. Svaki funkcioner policije mora da bude sa svojom policijom i sa svojim građanima.
Uostalom, Aleksandar Vučić to očekuje od nas. Kao što je on u svakom selu, svakom gradu, u svakoj fabrici i svaki put kada je bilo teško, kada su bile poplave, kada je bio sneg, kada god je bilo teško, ako naš predsednik Republike može da bude sa svakim građaninom ove zemlje, ona može i svaki ministar, onda može i svaki funkcioner, onda može i svaki general, može svako, mora i treba da bude sa ljudima koji su njegovo ministarstvo i, najvažnije od svega, sa svojim građanima.
Ono što se desilo u subotu neće i ne sme da se ponovi. Daćemo sve od sebe da tako bude. Voleo bih da ovaj visoki dom jednog dana nađe vremena i prostora da razmišlja o tome da se možda kazne prema takvim prekršiocima promene, da imamo oštriju politiku. Nije na meni da o tome govorim. Na vama je, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, da razmišljate o tome, ali ja smatram da smo suviše blagi prema onima koji ugrožavaju tuđe zdravlje, život, imovinu i čast. Mislim da smo suviše blagi i da dopuštamo sebi da nalazimo opravdanja za nekoga zato što se iživljava ili zato što se krije iza zastave, imena ovog ili onog voljenog kluba. Mislim da o tome svi zajedno treba da razmišljamo i nadležna ministarstva, ali na prvom mestu vi, dame i gospodo narodni poslanici, da razmišljate o tome da je možda vreme da država zauzme drugačiji stav.
Znate, one subote u Beton hali mogao je biti bilo ko od vas, mogla su biti vaša deca, mogli su biti vaše supruge, supruzi, vaši prijatelji. Zamislite kako biste se osećali da ste poslali svoje dete koje je mirno otišlo tamo gde je dozvoljeno, legalno, u skladu sa propisima, u devet uveče, sedelo, razgovaralo, normalno se ponašalo i da se vratilo krvavo, izrazbijano zato što su neki huligani upali u neki kafić. Kako bi svako od nas razmišljao i kako bi reagovao? Da se vi i ja kao roditelji ne bi nikome svetili, za to postoji država da umesto nas zaštiti život i zdravlje svakog od nas i svakog člana naše porodice i zato verujem da svi zajedno treba dobro da razmislimo o oštrijoj kaznenoj politici za one koji nasiljem pokušavaju da ostvare bilo koji svoj cilj. Da li im je cilj politička promena, pljačka, ekonomski pritisak, nije važno. Samo je važno da se nasilje u ovoj zemlji neće i ne sme tolerisati.
Molim vas, ako nađete vremena i mogućnosti, naravno, u okviru zakona, da razmislimo svi zajedno o tome da možda promenimo svoju politiku i odnos prema onima koji vrši nasilje. Za nasilje ne može biti opravdanja.

Samo kratko.
Na konkretnu inicijativu gospodina narodnog poslanika Rističevića, mi ćemo sagledati da vidimo koji je očekivani broj poljoprivrednih mašina, priključnih mašina, da vidimo da li bi to bilo potrebno, da li bi to dalo rezultate.
Vidite, država, suštinski ono što vi tražite je neka vrsta legalizacije. Suštinski država to i radi, kao što je to radila sa oružjem na primer više puta, kao što to radi sa objektima više puta, tako da nema razloga da ne razmišljamo u tom pravcu.
Naravno, to je potpuno zrela inicijativa. Ali, ono što želim da kažem i vi to svi znate dame i gospodo narodni poslanici, država Srbija daje velike procese da kupujemo novu mehanizaciju. To je ono što je najbolje i što je najlepše. Mi se trudimo da obnovimo mehanizaciju, da kupimo mehanizaciju, da kupimo, ali svakako da i oni koji imaju stariju mehanizaciju zaslužuju našu podjednaku pažnju, tako da ostajem vam dužan da sledeći put kada se vidimo, odnosno pre toga ja ću vam javiti šta je MUP donelo kao procenu po pitanju promene pravilnika. Hvala.

Hvala.
Poštovani predsedniče Narodne skupštine, gospodo potpredsednici, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, drugarice i drugovi, danas vašoj pažnji želim da preporučim dva važna Predloga zakona: Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije o trgovini žitaricama iz 1995. godine, kao i Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade države Palestine u oblasti bezbednosne saradnje.
Svaki od ovih Predloga zakona ima svoju specifičnu težinu i svaki od ovih predloga zakona govori u prilog našoj politici slobodne, samostalne zemlje koja sama donosi odluke i traži prijatelje u čitavom svetu i svaki od ovih predloga zakona govori u prilog politici naše zemlje i politici predsednika Vučića da sami donosimo odluke i da vodimo računa o ekonomiji, ali da vodimo računa i o bezbednosti naše zemlje.
Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije o trgovini žitaricama iz 1995. godine za svoj cilj ima uvođenje u domaći pravni sistem, čime će se omogućiti primena ovog zakona koja treba da doprinese većoj konkurentnosti privrednih subjekata iz Republike Srbije u međunarodnoj trgovini žitaricama.
Da maksimalno pojednostavim stvari. Ovo je velika žitarska organizacija, ima 56 članica. Sve te zemlje su veliki izvoznici i veliki uvoznici žita, međusobno razmenjuju informacije i podatke. Sa tim informacijama i podacima i mi možemo da planiramo svoju proizvodnju naredne godine, da vidimo kakvi su svetski trendovi, da vidimo u kom pravcu se razvija međunarodna trgovina žitaricama, da budemo među najvećim izvoznicima i najvećim uvoznicima.
Interes svake zemlje, koja ima razvijenu poljoprivredu, a mi to imamo, jeste da bude član Svetske žitarske organizacije. I jeste logično da imamo svog predstavnika, jeste logično da saznajemo iz prve ruke, kako kaže naš narod, odmah i na prvom mestu kakvi će to biti trendovi u svetu da se na vreme prilagodimo kao mala zemlja, ali kao značajan proizvođač i značajan izvoznik žitarica i da predviđamo promene na svetskom tržištu kako bi našoj privredi, odnosno našoj poljoprivredi bilo lakše.
Potpuno je prirodno i razumno da budemo deo organizacije i potpuno je prirodno i razumno da budemo ti koji ćemo biti i u stanju da kreiramo odluke koje se donose na globalnom nivou.
Država Srbija je samostalna, država Srbija donosi svoje odluke slobodno, država Srbija ima potrebu i interes da bude član Svetske žitarske organizacije. Na vama je, dame i gospodo narodni poslanici, da procenite, da razmislite. Ja duboko verujem da ćete u Danu za glasanje dati podršku i ovom Predlogu zakona. Kao što znate, prošao je sve odgovarajuće odbore i siguran sam da ovde u ovom parlamentu gde imamo zaista autentične predstavnike naših poljoprivrednika, poljoprivrednih proizvođača, ćemo čuti argumente zašto je potrebno ovo da uradimo, ali, ko zna, brojne stvari koje treba Ministarstvo poljoprivrede da inkorporira u svoju buduću politiku.
Što se tiče Predloga zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade države Palestine u oblasti bezbednosne saradnje. Cilj potvrđivanja ovog sporazuma jeste njegovo inkorporiranje u domaći pravni sistem, čime će se omogućiti njegova primena kojom se ispunjava zajednički interes u unapređenju saradnje u borbi protiv svih oblika organizovanog kriminala, terorizma, finansiranje terorizma, nezakonita trgovina oružjem i opasnim materijama, trgovine ljudima, krijumčarenja, krivičnih dela protiv intelektualne svojine, visokotehnološkog kriminala, falsifikovanja, posedovanje i upotrebe falsifikovanih isprava i novca, nezakonite trgovine narkoticima i psihotropnim supstancama. Zatim, Sporazumom je predviđena i oblast civilne odbrane i spasavanja kao aspekt bezbednosne saradnje.
Ovim sporazumom je predviđeno da se nadležni organi mogu uzajamno obaveštavati o specifičnim slučajevima, bez prethodnog podnošenja zahteva za razmenu podataka kada ovakvi slučajevi mogu biti od važnosti za odbranu od konkretne pretnje za javni red i mir, kao i za borbu i prevenciju kriminala.
Sa ciljem produbljavanja odnosa, MUP održaće sastanke i organizovaće terenske posete kako bi razmenili iskustva i ojačala međusobnu policijsku saradnju. Sporazumne strane mogu obrazovati zajedničku komisiju sastavljenu od službenika nadležnih organa. Zajedničku komisiju mogu pomagati eksperti koji će Komisija posebno imenovati upravo za tu svrhu.
Operativna saradnja sa državom Palestinom odvija se posredstvom Nacionalnih centralnih biroa Interpola i posredstvom Interpolovog sistema I-24/7.
Dame i gospodo narodni poslanici, pored svih zaista vidljivih razloga zašto treba da imamo i ovu mogućnost i ovu komunikaciju i ovaj alat za borbu protiv organizovanog kriminala, postoji i ono što je svakom Srbinu uvek na srcu i što nam uvek posebno znači kada razmišljamo o spoljnoj politici, država Palestina ima principijelan stav kada je u pitanju lažna država „Kosovo“.
Dakle, i to treba ceniti i to treba poštovati. Nećemo i nikada nismo u ovom visokom domu delili zemlje na velike, male, na one koje su nam blizu ili koje su geografski udaljene. Svaka zemlja koja hoće da sarađuje sa nama treba da ima priliku i mogućnost da sarađuje sa nama.
Svaki alat koji možemo da iskoristimo u borbi protiv organizovanog kriminala, protiv korupcije, protiv krijumčarenja, protiv terorizma, u ovom slučaju, kao nešto što se samo po sebi nameće, treba da bude iskorišćen i treba da bude na raspolaganju državnim organima Republike Srbije.
Dame i gospodo narodni poslanici, radujem se i ovom našem susretu i nadam se da ćemo imati plodnu raspravu u kojoj ćemo učiti jedni od drugih. Hvala.

Kada je počelo pregovaranje, kada su počeli razgovori, što je možda bolja reč, u Briselu sa predstavnicima privremenih institucija samouprave u prištini i predstavnicima Vlade Republike Srbije, pred nas su se stavljali gotovi papiri.
Nije bilo potrebe da se raspravlja o tome, nego se dođe, donese i kaže – ovo su potpisali ovi pre vas, na vama je da to sprovedete. Ukinite tablice srpske, nemoj da izdajete više lična dokumenta Srbima, nema više subvencija, nema više plata, nema finansiranja života na Kosovu, to je sve dogovoreno, na vama je da to tamo sprovedete.
Onda je predsednik Aleksandar Vučić preuzeo odgovornost za pregovore u trenutku kada su svi koji su tada bili i politički snažniji od njega gledali kako da se izvuku od toga, kako da ne budu baš u tome. Predsednik Vučić je preuzeo odgovornost na sebe. I sada, evo 2021. godine, ono što znamo sigurno je da predstavnici Prištine čini apsolutno sve da do pregovora i razgovora nikada više ne dođe. Da li mislite da bi to radili da ih to primiče nezavisnosti? Ili ih je to gurnulo od nezavisnosti više nego što je to uradila i jedna vlada i jedan srpski državnih od 2000. godine na ovamo.
Podsetiću vas, 2012. godine ceo svet se upirao samo da dovede Srbe i Priština je tražila samo da Srbi dođu i bila apsolutno spremna da sedne za sto kad god se kaže, sada beži od razgovora i neće da razgovara ni o čemu. Čine sve da do razgovora ne dođe zato što im je nezavisnost dalja nego što im je bila 2012. godine. Od 2012. godine, pa na ovamo Srbija je izborila legitimno pravo da ima svoje interese, da se o njima raspravlja, da se za njih bori. Godine 2012. nam nisu priznavali pravo, bio sam svedok tome, jedva da postojimo, a kamoli da imamo bilo kakve svoje interese. Na nama je trebalo da bude samo da sprovedemo. Od 2012. godine do danas slušam kako je predsednik Vučić i SNS priznali Kosovo i kako su obećali da će priznati Kosovo.
Pogledajte koliko je godina već prošlo, a svake godine je Kosovo bilo priznato već. Već je bilo priznato, gotovo, rešeno. To se podrazumeva. Zato su na vlasti, evo 2021. godina je sada, Kosovo ne da neće biti priznato, nego je u slabijoj političkoj poziciji kada je međunarodna politika u pitanju nego što je bila.
Vašingtonski sporazum, naravno da je kao i svaki sporazum, kao Rezolucija 1244, ima dobrih i loših strana za naš narod i našu zemlju i nikada ne možete da dobijete sporazum osim ako niste sila pobednica koja je upravo umarširala pešadijom i tenkovima u poraženu prestonicu, ne možete da dobijete sve što hoćete. Bezuslovna kapitulacija postoji samo u takvim ratovima i takvim sukobima. Ne možete da dobijete sve što poželite, jednostavno nije tako, ali možete da se izborite za svašta, za puno stvari.
Aleksandar Vučić je pokazao da je jedini slobodan lider na Balkanu, nema drugog. Svaki drugi se prvo okrene prema nekoj od ambasada pa pita šta bi tu trebalo uraditi, šta smem, šta ne smem. On je jedini koji pita samo svoj narod. Kada je u pitanju i Vašingtonski sporazum, znate njegov odnos prema izmeštanju ambasade, pa Izraelu je striktno vezan i to je tada rečeno, sa odnosom Izraela i prema lažnoj državnosti Kosova i prema Republici Srbiji, a priznaćete da je Aleksandar Vučić pokazao jednu šahovsku veštinu. Priština je ta koja se obradovala i smatrala da je jako važno to što će Izrael reći ili uraditi, obavezala se takođe na određene korake prema Izraelu. Posle toga, čitav islamski i arapski svet se naljuti na Prištinu, ne na Srbiju.
Po prvi put ste čuli Erdogana koji izađe i kaže – Kosovo je izdalo Tursku. Vi znate koliko je Turska važan igrač. Pre samo šest, sedam meseci Kosovo je bilo srce Turske. Sada odjedanput je Kosovo izdalo Tursku. E to se zove diplomatija. To se zove predviđanje poteza. To se zove biti državnik.
Najlakše je reći – ne, tačka. Zatvorite agendu, izađete napolje i kažete – rekao sam ne, ja sam sjajan, a onda se nebo sruši na vaš narod.
Najlakše je reći ne, a najteže je raditi ovo što predsednik Vučić radi – igrati tu filigransku igru, zastupati zemlju koja nije nuklearna velesila da može da bude „Mister njet“, koja nije po broju svojih stanovnika, pripadnika vojske i ekonomskoj snazi ravna Kini pa da kaže – ne dolazi u obzir, ništa što vi predlažete neću.
On je predsednik zemlje i mogu da kažem predsednik svih Srba, jer uvek vodi računa o tome, šta god, kakvu god odluku da donese, vodi računa kako se to odnosi na sve Srbe bez obzira gde oni živeli.
Dakle, on je predsednik takve zemlje i takvog naroda koja nema snagu da se suprotstavi čitavom svetu ma koliko nepravedni bili pritisci koji na nas dolaze, ali ima mudrosti, hrabrosti, dostojanstvo da se bori za našu zemlju i da je nekada u toj igri i toj borbi velikih sila provuče kroz iglene uši, ali je sačuva.
Od 2012. godine do danas ja stalno slušam kako je Kosovo priznato, kako je suvereno i kako je predato. To više ni u Prištini ne govore. To češće čujem u srpskoj politici, nego u Prištini. U Prištini ne pričaju više o tome. Govore, kao što ste mogli da čitate od njihovih analitičara, do njihovih političara, pa i onih u Vašingtonu koji kažu – Vučić nikad neće priznati Kosovo. Oni to govore sa besom, oni to govore sa gnevom, ali su u pravu. Aleksandar Vučić nikad neće priznati lažnu državu Kosovo. Nikad.
Srpska napredna stranka je često radila, mnogo češće nego druge političke partije koje su imale mogućnost takve vlasti, protiv svojih dnevno političkih interesa ulažući u svoj narod i znajući zašto gubi političke poene kada je potrebno podržati svoj narod i preuzeti na sebe odgovornost nekada za teške odluke, skoro nikad popularne odluke.
Predsednik SNS i predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić, posle Briselskog sporazuma prvo što je uradio otišao je u Kosovsku Mitrovicu, u Severnu Mitrovicu i sazvao sve odbornike, srpske odbornike da ih pogleda u oči i da priča sa njima. Ni jednu odluku koju je doneo nije doneo bez konsultacije sa legitimnim predstavnicima srpskog naroda na prostoru KiM i ni jednu odluku nije doneo, a da nije posle njenog donošenja otišao na prostor KiM i razgovarao sa legitimnim predstavnicima srpskog naroda. To pre njega nije radio niko. Niko.
Tu hrabrost i taj odnos prema Srbima na KiM morate poštovati, a posebno, kao što vidite, da je Srbi koji žive na prostoru KiM na svakim izborima. Nije bilo ni jednog izbornog ciklusa, ispravite me ako grešim, ima ovde poslanika sa prostora KiM, mislim da je bar 12 različitih izbornih ciklusa od 2012. godine do danas prošlo na prostoru KiM, bar. Svaki put lista koju potpiše Aleksandar Vučić, imenom i prezimenom, osvoji ne većinu, nego apsolutnu većinu, dobije više glasova u svakom izbornom ciklusu nego što je dobila prošli put. Svaki put.
Da li neko misli da su Srbi na prostoru KiM glupi, da ne znaju kako žive, da ne znaju zašto žive, da ne znaju ko je na njihovoj strani, da ne znaju ko ih je prodao, a ko ih ne prodaje nipošto? Nemojmo da potcenjujemo te ljude. Nemojmo da mislimo da smo mi najpametniji. Nemojmo da mislimo da vi i ja znamo bolje kako se živi u Gračanici i Mitrovici od onih koji žive u Gračanici i Mitrovici. Nemojmo da se pravimo da mi sad sve znamo i sad mi mislimo – mi smo veće patriote nego oni koji glasaju za SNS u Leposaviću ili oni koji glasaju za SNS u Štrpcu. Mi smo bolji Srbi od njih? Nismo.
Svi Srbi su dobri Srbi i kako god da glasaju i kako god da razmišljaju oni su dobri Srbi i zaslužuju i pažnju i poštovanje. Politika Aleksandra Vučića je politika koja je sačuvala srpsku državu na prostoru KiM uprkos velikim silama, a ne zato što su velike sile, bilo koje, želeli da mi budemo tamo gde jesmo.
Od 2012. godine. gledao sam uplašene Srbe kojima su govorili – napustiće vas Vučić, izdala vas Srbija, ukinuće vam plate, ukinuće vam penzije, ukinuće vam školski sistem, ukinuće vam zdravstveni sistem, ukinuće vam sve ono što Srbija, kao što vidite, daje do dana današnjeg i bori se krvavo da daje. Suština života na prostoru KiM jeste u podršci i neprekidnom saglasju i komunikaciji sa Vladom Srbije.
Bez pomoći Vlade Republike Srbije nema života na prostoru KiM. Ovde je predstavnik Ministarstva poljoprivrede, jel dajemo subvencije našim poljoprivrednim proizvođačima na KiM? Jel dajemo često ni ne pitajući baš za sve ono i ne tražeći sve ono što tražimo od poljoprivrednika u centralnoj Srbiji? Koliko smo kupili traktora, koliko smo poklonili motokultivatora, koliko semena se da, koliko svega i treba i još više treba da ide, ali to vam je samo dokaz da je naša politika dosledna i da je naša politika, politika očuvanja Srbije i očuvanja srpskog naroda gde god on da živi, pa i na prostoru KiM.
Najlakše je reći ne. Najlakše je ustati i otići. Tako se radilo pre nego što su proglasili lažnu državu Kosovo u Prištini. Samo smo se okrenuli i rekli – to za nas ne postoji, a život je tekao dalje.
Da nije politike Aleksandra Vučića i da nije te njegove lične hrabrosti da uvek, ma koliko bilo teško, nekad nepopularno, uvek bude u komunikaciji i ličnoj komunikaciji sa Srbima koji žive na prostoru KiM, mi ne bismo danas mogli za sebe da kažemo da se i dalje borimo. Da je ostala politika – za mene to ne postoji, mi danas ne bi imali šta da branima na prostoru KiM.
Rezolucija 1244, za koju se držimo grčevito i treba da se držimo grčevito i stalno je pominjemo i stalno tražimo njeno poštovanje, je rezolucija koja od nas traži da nas nema na prostoru KiM. U nekim stvarima nas zadržava, u nekim stvarima nas gura sa prostora KiM. Ali, politika koju vodi Aleksandar Vučić je politika koja nam je sačuvala KiM i Srbe na KiM. Za tu politiku ima smisla boriti se i vredi se boriti. Hvala vam.

Ja bih samo jednu malu ispravku napravio.
Na toj stranici ili kako god da se zove to nešto gde se pojavljuju fotografije, nisu se pojavljivale fotografije devojaka, žena, ljubavnica ili kako god, pojavile su se fotografije ljudskih bića ženskog pola. Pojavile su se fotografije koje nisu smele da se pojave i za koje niko nije dao saglasnost da se pojave. To je ozbiljno delo.
Policija ima jednu stalno otvorenu obradu, stalnu akciju, koja se zove „Armagedon“ i koja se bavi pedofilijom, koja se bavi bilo kakvim mogućnostima pedofilije, bez obzira da li je došlo do dela ili je u pitanju nešto putem društvenih mreža, interneta, snimanje pornografskog materijala, deljenje pornografskog materijala, šta god. Dakle, kroz „Armagedon“ mi obuhvatamo i ovo, ali mimo toga ja sam jutros pre nego što sam došao u Skupštinu razgovarao sa direktorom Rebićem i on je već dao odgovarajuća naređenja, u smislu da se Uprava kriminalističke policije pozabavi ovom konkretnom stranicom i ovim što smo mogli da vidimo i kroz medije.
Dakle, taj čovek, ako baš sad, ovaj termin „čovek“ jeste tačan u biološkom smislu, jeste tačan u antropološkom smislu, ali čovek nije samo biće zato što hoda na dve noge i ima kičmu, čovek si zato što imaš određeni sistem vrednosti koga se držiš. Dakle, u nedostatku bolje reči, reći ću „čovek“, ali to nisu ljudi, oni koji mogu da tako pogaze nečiju intimu, oni koji mogu tako da pogaze i zloupotrebe nečije poverenje, kao što su ovi ološi uradili na toj stranici i objavili fotografije ovih žena i devojaka. Oni će biti predmet naše obrade, mi ćemo ih naći i mi ćemo ih kazniti.
Buditi sasvim sigurni da se u srpskom društvu tako nešto neće tolerisati. Ne može niko, niko ničiju fotografiju, kako god i kad god da je nastala, da bez saglasnosti onog ko je na fotografiji objavi i da se nada da će mu to proći nekažnjeno. Ako misle da su veći muškarci zato što se iživljavaju na nekome i zato što su zloupotrebili nečije poverenje, pa su sada veliki frajeri zato što puštaju fotografiju nekog deteta ili neke žene koja je bila toliko dobra ili toliko naivna da im poveruje da su oni pravi muškarci, e pa da znaju da će se upoznati sa Ministarstvom unutrašnjih poslova i da će sigurno biti kažnjeni kao što zaslužuju, daćemo sve od sebe i da se to skine, naravno, sa mreže, ali i da nađemo te koji su to postavili.
Molim vas, svi koji mislite da ste na toj stranici, da imate bilo kakvo saznanje ili da su to članovi vaše porodice, molim vas pomozite nam da budemo brži i efikasniji, recite nam, na istom smo zadatku, takav ološ ne sme da upropasti nijedan jedini ljudski život, a na ovaj način se uništava nečiji život i ne smemo to da dozvolimo svi zajedno, naravno, Ministarstvo unutrašnjih poslova na prvom mestu.
Dakle, odgovor na vaše pitanje ili na vašu konstataciju jeste – još jutros direktor Rebić je, na moju molbu, naredio da se to radi.

Samo da iskoristim ovu priliku da narodnim poslanicima našeg najvažnijeg tela Narodne skupštine Republike Srbije ponovim nekoliko važnih činjenica, kada je u pitanju prisluškivanje predsednika Aleksandra Vučića i članova njegove porodice.
Dakle, predsednik Aleksandar Vučić, njegov brat Andrej, njegov otac Anđelko i njegov sin Danilo, bili su od pojedinih pripadnika MUP-a prisluškivani nezakonito, bez ikakvog sudskog naloga, bez poštovanja pravne procedure i uz iskrivljavanje i kršenje čitavog sistema napravljenog da štiti građane Srbije.
Predsednik Vučić i članovi njegove porodice su bili prisluškivani na osnovu onoga što smo mi dokazali. Ne mogu da isključim da je bilo više od toga, ali na ono što smo mi dokazali, 1.572 puta. Znači, 1.572 razgovora bila su snimljena bez zakona, bez odluke suda, bez ikakvog poštovanja pravne procedure i sistema. To mora da brine svakog od nas, to mora da nas čini posebno spremnim da se borimo da se ovo nikada više ne ponovi.
Ali, ono što sve nas zajedno može da učini ponosnim je što od tih 1.572 snimljena razgovora, koji su posle preslušani od strane Sektora unutrašnje kontrole MUP, od strane tužilaštva, dakle, od tih 1.572 razgovora nema ni jednog jedinog inkriminušićeg razgovora koji bi mogao da ukaže na bilo koji način da je bilo ko od članova porodice predsednika Vučića i on sam izvršio bilo koje krivično delo.
Dakle, 1.572 puta se pokušalo naći nešto protivzakonito i nije se našlo ništa. To treba da nas čini ponosnim, baš kao što treba da nas čini zabrinutim što je do tih 1.572 puta uopšte došlo.
Sektor unutrašnje kontrole MUP-a, koji je vodio istragu, je učinio nesumnjivim da je do kršenja zakona došlo, da je bilo pripadnika MUP-a koji su svoju funkciju zloupotrebili. Mi smo sve relevantne podatke dostavili Tužilaštvu za organizovani kriminal, sigurni da smo dokazali kršenje zakona i sada očekujemo, u skladu sa zakonskom procedurom, da Tužilaštvo odredi, odnosno kvalifikuje krivično delo, odredi šta se desilo u pravnom smislu, pravnom tumačenju kada je u pitanju ilegalno prisluškivanje predsednika Vučića i njegove porodice.
Ono što mogu da kažem svakom od vas i za šta verujem da imam podršku svakog od vas, ovo se više nikada i nikome ne sme desiti i nikada i nikome ne sme ponoviti. Hvala.

Dakle, pripadnici Sektora unutrašnje kontrole su dokazali da su ljudi koji su bili stavljeni na mere stavljani zato što se očekivalo da će biti u komunikaciji sa predsednikom Vučićem ili članovima njegove porodice. Dakle, nisu stavljeni na mere ljudi koji su vršili neka krivična dela, pa sada eto, desilo se da sa njima razgovara neko od članova porodice Aleksandra Vučića.
Da je tako, ti ljudi bi danas bili uhapšeni, jer ako stavite kriminalca na mere, stavljate ga zato što je kriminalac, zato što vršite neku operativnu obradu nad njim, zato što ga tražite i zato što pokušavate, koristeći određene mere, da dokažete njegove kriminalne radnje. Kada to dokažete, on bude uhapšen, preda se u nadležno tužilaštvo, sudu, sve kako ide.
Niko od tih lica nije uhapšen. To znači da nije bilo nikakvih dokaza njihovog kriminalnog ponašanja. To znači da su ti ljudi stavljani na mere ne zato što su se bavili kriminalom, već zato što se pretpostavljalo da mogu da budu lica koja će biti u komunikaciji sa Aleksandrom Vučićem ili članovima njegove porodice. Dakle, stavite meru na tako nekoga, slušate ga, pojavi se predsednik ili neko od članova njegove porodice, razgovara sa tim ljudima i vi na osnovu toga imate pregled njihove međusobne komunikacije.
Ponavljam još jednom, niko od tih ljudi nije osuđen, niko od tih ljudi. Ljudi su se stavljali na mere zato što su imali bliskost ili se pretpostavljala njihova bliskost sa nekim od članova porodice predsednika Vučića ili njega samog. Dakle, 1572 nije bilo nikakvog kršenja zakona, baš nikakvog. Govorimo samo o onome što smo mi uspeli da dokažemo. Ne mogu da garantujem da nije bilo više od toga, ja to ne znam, ali manje od toga, jednostavno, nije bilo, ja to znam. To je dopuna. Hvala.

Hvala.
Poštovani predsedniče, gospodo potpredsednici, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, drugarice i drugovi, još jednom evo u relativno kratkom vremenskom periodu želim još jednom da vam zahvalim na danu strpljenja, na danu upornosti, na danu posvećenosti, marljivosti i na tome što ste još jednom pokazali zašto su vas izabrali građani Srbije.
Ja se zahvaljujem svima vama naravno posebno na tome što toliko cenite rad pripadnika MUP-a i da vam kažem, sa velikom i potpunom sigurnošću da u MUP-u rade čestiti, hrabri, dostojanstveni ljudi i ljudi kojima je interes države Srbije i stabilnost države Srbije ispred svog interesa i ispred bilo čega drugog. Zbog toga mi postojimo, zbog toga postoji vojska Srbije, zbog toga postoji BIA, a kada MUP radi sa BIA, sa Tužilaštvom za organizovani kriminal, kada ima takvog vrhovnog komandanta kao što ga ima, mislim na predsednika Aleksandra Vučića, onda je uspeh siguran i onda građani Srbije mogu da budu mirni, spokojni i da svaki sledeći put imamo posla sa bandama kojih će uvek biti, ali će ih biti manje, manje opasne, slabije organizovane i svaki sledeći put naš posao će biti lakši.
Sigurnost i stabilnost ove zemlje će biti sačuvana kao što će biti sačuvana bezbednost, sigurnost i dostojanstvo svakog građanina ove zemlje. Još jednom hvala pa se uskoro vidimo. Hvala.

Poštovani predsedniče Narodne Skupštine, gospodo potpredsednici, dame i gospodo narodni poslanici, drugarice i drugovi, meni je zadovoljstvo što ću danas moći da vam skrenem pažnju na dva važna zakona - Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma o statusu između Republike Srbije i EU o akcijama koje sprovodi Evropska agencija za graničnu i obalsku stražu u Republici Srbiji, kao i Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Severne Makedonije u saradnji u oblasti borbe protiv trgovine ljudima, koje je podnela Vlada. Naravno, ja vašoj pažnji skrećem i Sporazum o prosvetnoj, kulturnoj i sportskoj saradnji između Vlade Republike Srbije i Vlade Sjedinjenih Meksičkih država.
Dakle, dame i gospodo, migrantska kriza će trajati. Ja ovde nisam prvi put kada je u pitanju migrantska kriza i kada molim za vašu i tražim vašu podršku da Vlada Republike Srbije dobije još jedno sredstvo i još jedan mehanizam za borbu protiv migrantske krize, baš kao što vas molim da podržite i Sporazum o prosvetnoj, kulturnoj i sportskoj saradnji između Vlade Republike Srbije i Vlade Sjedinjenih Meksičkih država. Meksiko je prijateljska zemlja, nisu priznali Kosovo, nisu priznali tu lažnu državu, velika zemlja. Svakako da je svaki korak saradnje i svaki korak u kome mi pokazujemo koliko nam je stalo i koliko nam je bitno da ovakve zemlje, bez obzira koliko geografski budu udaljene, imaju podršku i imaju dobru komunikaciju sa Vladom, odnosno državom Srbijom.
Dame i gospodo, vas molim da sve o čemu ćemo danas raspravljati uzmete sa velikom pažnjom, sa velikom dozom razmišljanja, sa velikom dozom pažnje i da nam u danu za glasanje date podršku.
Ovi sporazumi su važni. Sporazum sa Meksikom je važan zato što pokazujemo koliko vodimo računa o našoj spoljno-političkim odnosima, koliko, bez obzira na geografsku udaljenost tražimo prijatelje svuda u svetu, jer glas Meksika nije beznačajan, nije nevažan. Nije nevažan u UNESKO-u, nije nevažan u Interpolu, nije nevažan u UN, to je velika i brojna zemlja i važna u Južnoj Americi. Kao što je važno kako ćemo se boriti sa posledicama migrantske krize i kako ćemo na našim granicama zaustavljati što veći broj iregularnih migranata.
Dame i gospodo, vrlo često i vi i ja, mi smo obični ljudi, normalni ljudi, ljudi koji se kreću u svakodnevnom životu, ljudi koji komuniciraju i razgovaraju sa ljudima koji nisu poslanici u Narodnoj skupštini, nisu političari, nisu u nekom smislu ljudi koji donose odluke na nivou države, ali ljudi zbog kojih mi postojimo. I vi i ja znamo koliko puta nam naši sugrađani, naše komšije izražavaju svoje bojazni zbog prisustva migranata, zbog mogućnosti da dolaze nekontrolisano, zbog mogućnosti da se dosele ili nasele na našem prostoru.
Ovo je jedan od sporazuma koji nam omogućava da se borimo protiv takvih pojava, da čuvamo svakodnevni oblik, svakodnevni način našeg života, koji nam omogućava da čuvamo svoj prostor, svoju teritoriju, ali i, što je važnije od teritorije, mogućnost da živimo onako kako smo navikli.
Migrantska kriza neće proći. Neće proći ni u mandatu ove Skupštine. Neće proći, bojim se, ni u političkom mandatu svakog od nas. Migrantska kriza će trajati i na nama je da se borimo protiv njenih posledica, da sačuvamo sposobnost države Srbije da reaguje humano, odgovorno, organizovano, ali da nikad ne dozvoli da naša zemlja postane parking za migrante, da naša zemlja postane nekontrolisani prostor na kome se naseljava ko hoće i ulazi kako hoće. Zato nam je važno da i sa EU i sa našim susedima imamo odgovarajuće sporazume koji nam omogućavaju da se protiv posledica migrantske krize borimo. Niko ne sme i ne može da uzima zakon u svoje ruke, niko ne sme i ne može da pomisli da država ne radi svoj posao, pa da će on da organizuje nekakve patrole, straže.
Zato ste vi tu i zato vam se zahvaljujem što ćete sa pažnjom i velikom odgovornosti pogledati, razumeti, razmišljati, diskutovati o ovom važnom sporazumu i dati državi Srbiji mogućnost da imamo još jedan mehanizam i još jedno sredstvo u kome ćemo se boriti protiv posledica migrantske krize. Dame i gospodo, radujem se našoj raspravi. Hvala.

Poštovani, Srbija nije izazvala migrantsku krizu. Srbija nema baš ni najmanju odgovornost za migrantsku krizu.
Naravno, postavlja se vrlo osnovano pitanje – a zašto ti ljudi dolaze iz Avganistana, Pakistana, zašto ti ljudi uopšte kreću na svoj put često iz zemalja gde je EU, pa i NATO savez uložili stotine milijardi dolara kao, na primer, u Avganistanu, da bi sredili stanje, da bi uveli demokratiju kako je oni doživljavaju, da bi odlučili kako će u tim zemljama da se živi? Iz tih zemalja u kojima oni imaju desetine hiljada vojnika i stotine milijardi potrošenih dolara, ljudi beže glavom bez obzira. Zašto? Nije na Srbiji da kaže, nije na Srbiji da odlučuje o tome, ali jeste da razmišlja i o tome. Dakle, Srbija nije ni uzrok, ni posledica migrantske krize. Srbija se samo nalazi tu gde se nalazi i ništa više.
Migrantska kriza je ubila ideju evropske solidarnosti. Migrantska kriza, kada je dostigla svoj vrhunac 2015. godine, pokazala je da EU nema nijedno koherentno rešenje kada je u pitanju migrantska kriza. Svaka zemlja se bori sama za sebe kako zna i ume.
Što se tiče Srbije, mi bi bili najsrećniji da postoji zajedničko rešenje, da postoji nekakav stav, da EU zna šta hoće sa tim ljudima ili neće sa tim ljudima. Znate, mi imamo jedan dosta čudan, zaista je paradoks, da značajan broj migranata na našu teritoriju dolazi iz EU. Oni dolaze iz Bugarske. Prvo, direktno dođu kod nas iz Bugarske, a u Severnu Makedoniju dođu iz Grčke. Dakle, iz EU kroz nas koji nismo članice EU pa u EU.
Srbija se vrlo odgovorno odnosi prema posledicama migrantske krize, vrlo smo organizovani. Sama činjenica koju ste vi izneli, poštovani narodni poslaniče, da sada u Srbiji ima oko 6.000 migranata, a prošlo je preko milion ljudi, govori sa koliko pažnje smo se posvetili tom problemu i koliko svakodnevni život svakog od vas narodnih poslanika, mene, naših porodica nije uznemiren. Najveći broj narodnih poslanika i mesta odakle oni dolaze nikada nije video ni jednog migranta, nikada.
Činjenica je da na severu naše države imamo veliki problem. Vi znate da sam i ja lično dolazio i direktor policije i da su stalne akcije i da ćemo mi to stalno raditi. Kada je u pitanju upotreba Vojske ne možemo da upotrebimo Vojsku, evropska pravila. Srbija je zemlja na evropskom putu i mora da poštuje određena pravila. Dakle, Vojska ne sme da bude na granici. To pravilo je prekršeno samo kada je u pitanju kovid, pa je Austrija izbacila svoju vojsku prema Italiji, pa su neke druge zemlje izbacivale svoju vojsku prema granicama, ali to je sveta evropska sebičnost. Mi nismo članice EU, mi nemamo pravo da budemo sebični. Mi moramo da budemo širokogrudi, veliki, a oni koji su članovi EU, e oni ne moraju, oni mogu da čuvaju svoje granice i vojskom ako hoće, a mi ne možemo. Dakle, moramo da se pridržavamo tih pravila. Može da bude samo policija, može da bude žandarmerija.
Ja ne vidim ništa čudno u tome što ste vi rekli da pripadnici mađarske nacionalne manjine su zadovoljni kada vide žandarmeriju. Naravno. Kao što su i pripadnici bošnjačke nacionalne manjine kada su videli žandarmeriju kako radi u Novom Pazaru. Kada država radi, svako mora da bude zadovoljan. I kada država se pošteno ponaša, svako mora da bude zadovoljan. Naravno da ćemo se tako i dalje ponašati.
Ne mogu da vam dam rešenje. Bio bih najsrećniji kada bih mogao da vam kažem – zatvorićemo hermetički svoju granicu, nikada više niko neće ući. Bojim se da to nije moguće. Mi branimo našu granicu i ovim sporazumom prema Severnoj Makedoniji, branimo našu granicu i prema Bugarskoj, branimo našu granicu kako znamo i umemo, ali nema rešenja dok EU ne bude jednom odlučila šta hoće sa tim ljudima. Da li hoće te milione ili neće? Pokazuje da hoće.
Meni je žao što se nisu dogovorili, a mi smo to predlagali 2015. godine, napravite prihvatne centre u Bangladešu, Avganistanu, Pakistanu, Libiji, napravite prihvatne centre i recite unapred ljudima ko može, ko ne može. Kad jednom proda sve što ima i uplati krijumčarima nikada se više ne vrati. To nema nazad. Nažalost, vraćanje migranata iz cele EU se meri u promilima. Nema. Pokušavala je EU nešto da uplati, neke karte, pa nešto repatrijat, ma nema. Ko je jednom došao, taj se više ne vraća. To nije jednostavno, nije do nas, jednostavno nije do nas. Mi ćemo se boriti, braniti.
Hvala vam narodni poslanici, dame i gospodo što nam pomažete. Date mi neki mehanizam da imam čime da se borim, iako je sve to tako tanko, tako slabo, tako nedovoljno i nedostatno. Svaka zemlja u EU se brani za sebe i Srbija mora da se brani za sebe i u toj odbrani pokušava da nađe koliko god je moguće saveznika. Nemojte da se zavaravamo. Svaka zemlja misli da bi najbolje bilo da se ovaj problem prebaci na onu sledeću. Zato je nama važno da imamo i ove mehanizme da ne dozvolimo da se prebaci na nas ili da nam bude lakše da se ne prebaci na nas.
Svaka zemlja od Turske pa do Nemačke, svaka misli da bi najbolje bilo da to ode negde, da to bude nečiji drugi problem. Ovo je naš način da se borimo sa tim problemom. Neće to prestati. Ja se bojim da u našoj političkoj generaciji to sigurno neće prestati, da se migrantska kriza neće završiti. Apsolutno sam ubeđen da evropske solidarnosti po pitanju migrantske krize nema, kao što je nije bilo ni za vakcine, ali više od toga za migrantsku krizu nema, da je potpuno ubijena i da će svi pokušavati da prebace teret krize na slabije i nerazvijenije zemlje. Na nama je da se borimo.
Hvala vam i zaista vam beskrajno hvala što imate strpljenja za svaki ovaj sporazum, diskutujete, razmišljate, date nam podršku, jer je to naš pravni mehanizam da se borimo. Mi drugog načina nemamo. Stvarno sam vam zahvalan za to. Da znate, da to kažemo svim našim građanima. Država Srbija nikada neće postati parking za migrante. Sve one gluposti i laži koje smo slušali i u ovom visokom domu o tome kako 400.000 migranata je već naseljeno na jugu Srbije, grade se gradovi za njih, putevi.
Znate, kada se u opštini Vršac, na primer, odvoji novac za izbeglice, izađu razni neodgovorni ljudi, na prvom mestu mislim na one Dveri, jel se tako nešto zovu, ima neka politička vanparlamentarna organizacija koja govori često o tome, izađu i kažu – to je novac za ove iz Srbije, Avganistana. Nije, migrant i izbeglica nisu isto, naučite već jednom. Izbeglica je onaj ko je dobio status izbeglice i to su po pravilu naši sunarodnici koji su postradali za vreme ratova 90-tih ili interno raseljena lica koja su proterana sa prostora KiM. Ni jedan Avganistanac u ovoj zemlji nije dobio status izbeglice. Oni nisu izbeglice, oni su migranti. Kada dobijete u vašim opštinama predlog budžetske stavke koja kaže – izgradnja kuća za izbeglice misli se na Srbe koji dolaze iz Hrvatske iz BiH ili interno raseljena lica koja dolaze sa prostora KiM. Ni za jednog Sirijca nismo napravili ne kuću, šator nismo napravili.
Dosta više tih laži. Plašite ljude i namerno to radite. I onda raznim psihopatama dajete priliku da se iživljavaju na nekim ljudima, da od Srbije pravite odvratno mesto, što nije. Pokazali smo se kao humano, ali kao organizovano društvo, koje štiti svoj prostor, koji štiti svoj način života.
Slušao sam ja kritike koje su se upućivale na raznim evropskim forumima prema Republici Mađarskoj. I nisu u pravu. Štite svoj prostor. I što da ne štite svoj prostor? Imaju pravo da ne dozvole da im se promeni struktura. Imaju pravo da ne dozvole da im se promeni kultura. Imaju pravo da poštuju međunarodno pravo. Znate, nije daleko od razuma da postavite pitanje – čekaj, a što ja ne mogu da uđem bez pasoša u Nemačku? A što ja iz Srbije ne mogu da uđem u Austriju, bez ijednog jedinog problema? Što? Zato što nisam iz Avganistana? Hajde da ukinemo onda međunarodno pravo. Hajde da ukinemo sistem pasoša.
Mnoga se pitanja ovde postavljaju i na meni nije da raspravljam o njima, ali na meni jeste da vas molim da mi date priliku, da mi date još jedan mehanizam da se borim protiv posledica migrantske krize. Šta će Evropa da radi sa tim? Nemam pojma, stvarno ne znam, niko ne zna. Oni ne znaju šta će da rade sa tim, a pogotovo ja ne znam. Ali vas molim, dajte mi priliku, dajte mi još jedan mali mehanizam da u saradnji sa zemljama koje su oko nas pokušam da kontrolišem taj proces. Taj proces se neće zaustaviti. Kako će to velike evropske zemlje i zašto to dopuštaju? To je njihovo pravo. Žao mi je što smo mi, nažalost, na putu tog njihovog prava. Bolje da su se dogovorili 2015. godine, pa koliko im treba stavili u avione i doveli ih pravo u Berlin. Bolje. Nisu. Jednostavno nisu.
Zato stvarno hvala za to i hvala za razumevanje. Ja sam, kao što rekoh, bio u svim opštinama i uvek ću biti. Hvala za razumevanje tih ljudi. Nije to lako. U seoce koje ima 150 stanovnika svaki dan nam dođe 400 ljudi, ljudi o kojima ne znate ništa, koji ne govore vaš jezik, ne znate njihove namere, ne znate ko su, ne znate šta su, nije to prijatno, naravno. Ali zahvalan sam na poverenju koje pokazuju prema svojoj državi i vide da njihova država vodi računa i brine o njima. Hvala vam.