Uvažena poslanice, Bratislav Gašić je vredan, čestit, sposoban čovek i naravno da će ga napadati i naravno da će takvi da se napadaju, ali građani Kruševca, znate kako se kaže – najteže je biti prorok u svom selu. Bata Gašić sada ima više glasova nego što je imao kada je bio gradonačelnik Kruševca. To znači da su građani prepoznali njegov rad, da su prepoznali šta radi za svoju sredinu i da su prepoznali šta radi za svoju državu i naravno da će ga napadati.
Ne možemo očekivati da će ga hvaliti oni koji kao svoj jedini rezultat imaju prezaduženu opštinu i ništa drugo i naravno da će ga napadati, a nama svima je čast i zadovoljstvo što imamo takvog čoveka sa sobom i naravno da ćemo biti tu uz njega i za njega i svaka laž koja bude došla ona vas povredi, ume da vas u politikom smislu i ošteti, ali na kraju se ipak zna ko je šta uradio i samo se to računa.
Kada bi se po količini mržnje pravili izbori, Aleksandar Vučić ne bi nikada ušao u parlament koliko ga mrze i koliko ga napadaju, ali ipak se nekako u parlament ulazi po kilometrima puteva, po visini zarada, po tome koliko ste povećali penzije, koliko ste unapredili zdravstvenu zaštitu, koliko vam je jača Vojska. Tako se pobeđuje na izborima.
Tako da mržnja boli, mržnja vređa, mržnja ne donese ništa dobro nikome, pogotovo ne našim građanima, ali mržnja i ukaže na one koji najbolje i najiskrenije rade.
Hvala vam što ste skrenuli pažnju i što ste mi dali priliku da mogu da kažem konkretne podatke kada je u pitanju poboljšanje standarda u Vojsci. Daću vam nekoliko jednostavnih podataka koji ne mogu da se falsifikuju. Mogu da se provere, vrlo su jasni. Najveće plate Vojska u vreme režima DOS-a i DS imala je negde 2008. godine. Verovatno su bili neki izbori pa je trebalo nešto vanredno povećati, podelile se neke pare. Nije važno ni kolika je bila inflacija, šta god. Podignu vam 20%, a inflacija bude 30%, obezvrede vam i ono što su vam dali, ali nema veze. Da budu egzaktni podaci koliko je šta vredelo u evrima – potporučnik 2008. godine primao je 423 evra, danas 564, poručnik 456, danas 574, kapetan 497, danas 646, major 557, danas 756, potpukovnik 654, danas 904, pukovnik 837, danas 1.101 bez inflacije. Novac vredi bez inflacije koju vam država uzme ono što vam da. Uz sve ostale stvari za koje smo se potrudili da stavimo na raspolaganje našoj Vojsci, od toga da svaki aktivni vojnik ima dve uniforme, da ima nove čizme, da ima i treću M93 radnu uniformu do toga da smo povećali kalorijsku vrednost obroka. Možda to nekome zvuči smešno, ali za ljude koji žive i rade u Vojsci Srbije važno je da mu i obrok bude kalorijski i snažniji, da imaju više hrane.
Mi smo, dame i gospodo, došli do toga, mi smo bili u poziciji da su nam rezerve hrane u Vojsci bile jednocifrene, danas su stopostotne. Dakle, koliko je predviđeno da budu rezerve hrane, goriva, odeće, obuće, one su na maksimumu i to nekom se ne čini kao neko veliko postignuće, ali trebalo je i vremena i novca, trebalo je hrabre i odgovorne politike fiskalne konsolidacije koju je tada vodio predsednik Vučić da dođemo do novca, pa da oporavimo kolektive preduzeća koja to mogu da proizvedu. Kupiti uniformu, pa gde da je kupite ako nemate „Jumko“ koji će da je pravi. A koji „Jumko“? Setite se kako je izgledao „Jumko“ 2012, 2013. godine, ugašeni, isključili im struju, radnici štrajkuju, plata nema, porez, doprinose, niko nikom ništa ne plaća. Sada je to preduzeće koje je u stanju da otvara nove pogone, koji otvara nove fabrike, koje je u stanju da izvršava sve obaveze prema svojim kupcima.
Dakle, stvari se menjaju, menjaju se na bolje. da li je to dovoljno? Naravno da nije. Naravno da svaki naš vojnik, svaki naš oficir zaslužuje više, zaslužuje mnogo više, ali će i imati više i može da se nada i može sa sigurnošću da očekuje da će državni vrh i njegov vrhovni komandant voditi računa o njemu svaki dan. Hvala.

Poštovani, režim Mila Đukanovića srlja u građanski sukob i ne radi on to od juče, on to radi bar od onog momenta kada je 1999. godine počeo da podržava NATO agresiju protiv SRJ.
Režim Mila Đukanovića se održava tako što svoju vrednost pokazuje kao instrument antisrpske politike. Režim Mila Đukanovića se održava u Crnoj Gori i u milosti stranaca, tako što sebe kandiduje da protiv Srbije, da protiv Srba uvek uradi nešto što ni najgorem neprijatelju ne bi palo na pamet.
Ovo što se dešava u Crnoj Gori je samo posledica takve politike. Ne možete da ne budete zabrinuti. Ovo što govorim i ono što mislim da treba reći i uraditi, ne govorim u ime Vlade Republike Srbije, još nismo imali sastanak na tu temu, ja očekujem naravno da će Vlada imati jasan stav i da će ga zauzeti, očekujem da u najkraće vreme izađemo sa tim. Ali, reći ću vam šta ja mislim da treba uraditi.
Najpre, ne smemo uraditi ništa što će ugroziti Srbe u Crnoj Gori. Deklarativna podrška ne znači ništa, može značiti samo Milu Đukanoviću da ih proglasi izdajnicima i da kaže – evo, uvode nam Srbiju u Crnu Goru, hoće da sruše našu državu preko njih. To ne smemo da uradimo.
Meni bi naravno, kao i svakom od vas, najbliže onoj prvoj reakciji bilo da prekinemo sve diplomatske odnose sa Crnom Gorom, dok god se ne dozovu pameti. Ali, šta će biti sa Srbima u Crnoj Gori ako to uradimo, ako sebi odsečemo mogućnost uticaja, ako sebi odsečemo mogućnost komunikacije? To ne smemo da uradimo. Ne smemo da dopustimo da Srbi u Crnoj Gori budu optuženi da su produžena ruka bilo koga spolja.
Ono što smatram da treba i da moramo da uradimo, to je da odmah pozovemo crnogorskog ambasadora da nam pojasni šta se tamo dešava, da insistiramo u svim međunarodnim organizacijama da se izjasne o ovome što se dešava. Kad kažem međunarodnim organizacijama, mislim na od foruma kakvi su Savet bezbednosti ili bilo koja institucija EU, pa do nevladinih organizacija, foruma koji se bave ljudskih i verskim pravima. Ali, i više od toga, smatram da kao država moramo da jasno stavimo do znanja da je Milo Đukanović problem, ne građani Crne Gore, a to znači da Milu Đukanoviću i nosiocima njegovog režima država Srbija treba da razmisli o određivanju izvesnog seta mera koje pogađaju direktno njih, ne građane Crne Gore, ne da onemogućimo komunikaciju kretanje, trgovinu sa građanima Crne Gore, ali da vidimo šta možemo da uradimo nosiocima režima, ali da vidimo koja to imovina može da bude predmet određene pažnje države Srbije. Hajde da vidimo koji je to način kretanja, putovanja, hajde da vidimo gde to država Srbija može da utiče neposredno na nosioce režima koji svoju političku svrhu pronalaze samo u antisrpstvu i ni u čemu drugom.
To je moj stav. Ovo nije stav Vlade Republike Srbije, ovo nije stav predsednika Republike Srbije, ovo je moj stav kao predsednika Pokreta socijalista, kao deo vladajuće koalicije. Smatram da moramo da odredimo ko su nosioci antisrpske politike i da se prema njima kao pojedincima počnemo odnositi kao država. Tako se odnose vrlo često i prema nama, tako i nama umeju da zabrane da putujemo, tako i nama umeju da kažu da ovaj ili onaj političar nije dobrodošao.
Možda je vreme da i mi kažemo – građani Crne Gore, nemamo ništa protiv vas i nemamo ni jedno osećanje za vas osim bratske ljubavi i solidarnosti, ni jedno, kako god da se izjašnjavate, svi vi građani Crne Gore. Ali, protiv onih koji koriste svoju poziciju samo da bi naškodili Srbiji i da bi na kraju izazvali sukobe unutar same Crne Gore, protiv vas i te kako imamo i moramo naći efikasne načine, državne načine, dozvoljene, zakonite načine, zakonske načine da odredimo ko su ti ljudi i da znaju da ih je Srbija prepoznala. To je moj stav.

Ja samo hoću još jednom da podvučem da ne smemo uraditi ništa što će Srbe u Crnoj Gori izložiti problemu, izložiti opasnosti. Ne smemo ni slučajno dozvoliti da režim Mila Đukanovića njih prikaže kao remetilački faktor, da njih prikaže kao produženu ruku Srbije ili bilo koga drugog. Ni slučajno.
Država Srbija mora da reaguje. Ja sam predložio kako mislim da treba da reaguje. To je moj stav. Ali, vodite računa da i ovde vrlo glasno kažemo, Srbi u Crnoj Gori, srpske političke partije, nisu produžena ruka Srbije niti bilo koga drugog. Oni zastupaju svoje birače, i to je njihov izbor, njihovog legitimiteta. Nikako drugog.
A mi kao Srbija imamo prirodno pravo, i uostalom pravo koje i predviđamo strategijom, da brinemo o Srbima, bez obzira gde oni žive, posebno kada su njihova prava ugrožena.
Naravno, želim i to da dodam, smatram da je potrebna neposredna komunikacija sa Srpskom pravoslavnom crkvom, mislim na patrijarha Irineja, jer ovo nije udar samo na Mitropoliju, ovo je udar na Srpsku pravoslavnu crkvu i zato se mora posmatrati i donositi odgovor u celini. Sva srpska pravoslavna crkva mora da da jedinstven odgovor. Ako ovo prođe u Crnoj Gori, a zašto ne bi prošlo na prostoru Kosova i Metohije? Bude li se ostavila mogućnost strancima da ovo prećute, prećutaće i ono što se dešava na KiM, što su želeli da urade kada su pokušali da ubace lažnu državu Kosovo u UNESKO, sa idejom da sutra Gračanica i Dečani budu kosovsko kulturno nasleđe. Ne nasleđe Srpske pravoslavne crkve, nego kosovsko kulturno nasleđe.
Znate, ko nema svoju kulturu, ko nema svoju istoriju, ko nema svoju tradiciju, on mora da je ukrade od nekoga. On mora da je otme nekome. E, to prepoznajemo i po ovome što radi Milo Đukanović, to znamo i po ovome što rade Šiptari na Kosovu.
Još jednom da podvučem - Srbi u Crnoj Gori su lojalni svojoj Crnoj Gori, vole oni svoju Crnu Goru, nisu produžena ruka nikoga, oni imaju legitimitet u svojim biračima, a država Srbija je zabrinuta i tu je da vodi računa o njima. Ovo ne može da se završi ako Srbi u Crnoj Gori ne budu bili zadovoljni ishodom.
Ja bih bio najsrećniji kada bi Milo Đukanović shvatio u šta srlja i prestao ovo da radi. Ako ne bude, ja sam predložio šta ja mislim da treba raditi sa pojedincima koji su nosioci antisrpske politike u režimu Mila Đukanovića, nikako prema građanima Crne Gore. Srbi u Crnoj Gori nisu odgovorni čak ni za ovo što sam ja rekao.

Ja se nadam da ćemo našu raspravu, koju smo vodili sa puno argumenata, puno takta i privesti kraju upravo na taj način i zaista ne bih voleo da se danas Skupština pretvori u bilo kakav sukob. Ono što želim da kažem, dakle, svoj stav prema događajima u Crnoj Gori sam rekao, nema potrebe da ga ponavljam, nadam se da će se i drugi izjasniti prema njemu.
Ali, ono što želim da kažem, to je da ništa što se bude dešavalo i desilo u Crnoj Gori, kao i ništa što se bude dešavalo ili desilo u Republici Srpskoj, ne može biti bez posledica u Beogradu.
Obratimo pažnju svi zajedno na ovo što se dešava, jer slučajno da se u isto vreme u Crnoj Gori i Banjaluci, skoro po istom scenariju, suprotstavljaju građani koje mi doživljavamo kao sebe, najbliže, da li mislite da je slučajno one scene Banjaluci, da su preslikane u Podgorici? Da li mislite da se to ne radi da bi se to upravo završilo u Beogradu?
Da li mislite da se to ne radi da bi se to na kraju prenelo u Beograd, da se ovde okupe, evo sad dobijam informaciju da je Boško Obradović slavno došao ispred crnogorske ambasade i napisao na fasadu – Milo lopove. Eto, sjajno.
Sad će da nas pljuju i napadaju da kažu što niste obezbedili ambasadu. Eto, to će da bude, to je vrhunac tog dostignuća. Onda će da se okupi 20, 30, 50 ovde koji će da napadnu Narodnu skupštinu da je mlaka, kukavička, izdajnička, nikakva, pa će onda da napadnu Narodnu skupštinu, pa će onda neko da reaguje i zaboravićemo i šta je bilo i kako je počelo, samo ćemo videti Srbina na Srbina, ništa drugo nećemo videti.
Dame i gospodo narodni poslanici, svi koji se bavite politikom, molim vas, shvatite koliko je ozbiljno, shvatite da ovo što se dešava u Banjaluci, Podgorici, nije slučajno i da mora da se završi, da žele da se završi u Beogradu, da žele da se završe sukobima među Srbima.
U Banjaluci, u Podgorici se sukobljavaju Srbi. Na kraju to mora da se završi u Beogradu. Moramo da učinimo sve što je do danas da do toga ne dođe. Moramo da učinimo sve što je do nas da ne dopustimo da se to prelije u Beogradu, a ako se bude prelivalo u Beogradu, preliće se zato što to žele stanci, ne zato što to žele Srbi.
Ni jedan Srbin ne može da poželi sukob u Beogradu, kao što ga ne želi ni u Podgorici i u Banjaluci. Ali, stranci ga i te kako žele.
Molim vas, još jednom, da i u našoj današnjoj raspravi, šta god budemo radili u danima koji predstoje, da vodimo računa o celini srpskog naroda kako se naše odluke odnose na sve Srbe, bez obzira gde oni žive.
Da još jednom ponovim, ovo što se dešava u Banjaluci, pa sledstveno u Podgorici, radi se da bi se na kraju završilo sa Beogradom. Ne dajmo to, ne dajmo to.

Stanje u Vojsci Srbije je neuporedivo bolje nego što je bilo 2012. godine, kada je Aleksandar Vučić postao ministar odbrane, neuporedivo bolje.
To možete da vidite od materijalnih pokazatelja, brojčanih pokazatelja, koliko naoružanja, kakvog naoružanja. Pa, kada smo imali najnovija i najsavremenija sredstva? Kada smo mi to mogli da se pohvalimo da smo kupili četiri MI-35 helikoptera, sjajna, najbolja na svetu u svojoj klasi? Kada smo mogli da se pohvalimo da je vojska dobila pet helikoptera H-145M najboljih u svojoj klasi, pet novih MI-17? kada smo mogli da se pohvalimo tolikom remontovanom tehnikom? Kada smo mogli da se pohvalimo uvedenom „Norom“ u naoružanje? Kada smo mogli da se pohvalimo time da naš vojnik ima dve nova kompleta uniforme, plus jedanu staru? Kada smo mogli da se pohvalimo da su nam trupne i van trupne rezerve podignute na maksimalni nivo? Kada smo mogli da se pohvalimo i da smo toliko povećali plate? Evo, ja sam ovde imao priliku da vam pročitam plate, kada su bile najveće 2008. godine, pa danas.
Dakle, vidite da stvari idu na bolje. Činjenica je da to nije dovoljno to niko ne može da spori. Činjenica je da naš vojnik zaslužuje više. Činjenica je da svaki oficir zaslužuje više. Ali, da nije bilo one hrabre politike Aleksandra Vučića 2014. godine, ne bi imali ni ovo, ma ne bi nam ništa ni ostalo, ma ni ovo ne bi mogli da kupimo. Da li vi znate koliko košta helikopter? Koliko košta remont tenka? Vojska je skupa stvar! I treba da bude skupa jer je sloboda još skuplja, a nesloboda je najskuplja.
Naravno da vojska zaslužuje, ali morate voditi računa, da vidite celinu sistema, koji ponovo uspostavljamo. Vojska je sistem, briga. Nikada, ni u vreme JNA, nisu ovi oficiri imali veće plate od svojih kolega u civilstvu. Oni su ljudi sa fakultetskim obrazovanjima, hajde da ih poredimo sa inženjerima, da ih poredimo sa lekarima, ni tada nisu imali plate, koje su bile više od njih, ali su imali sistem koji je brinuo o njima. Pa, su imali mogućnost za bolje lečenje i oni i njihove porodice, pa su imali mogućnost da dobiju stan, pa su imali mogućnost da se odmaraju u objektima vojske, pa se o njima vodilo računa i brinulo.
To je sve uništeno, planski i namerno. Sada to vraćamo. Evo proces stambene izgradnje. Pa, to se nije radilo još od Titovog vremena. Svake godine preko 2.000 pripadnika vojske sa članovima svoje porodice ode u neki od objekata za odmor i rekreaciju u vlasništvu Vojske Srbije, o trošku Vojske Srbije. Uveli smo obavezno osiguranje za sve pripadnike Vojske, Ministarstva odbrane, 24/7, šta god i gde god da rade i da im se dešava. Uveli smo solidarnu pomoć kada se rodi dete i naravno solidarnu pomoć, daleko bilo, za slučaj smrti, za slučaj teške bolesti.
Sve su to stvari koje vraćaju sistem, ali za to će trebati vremena, puno odricanja, puno rada.
Ono što je važnije, možda od svega, jeste patriotizam koji svi pripadnici vojske nose u sebi i koji im je bio branjen, koji je bio kažnjavan. Sada znaju da mogu da vole svoju zemlju i da otvoreno to pokazuju i da zbog toga neće biti kažnjeni, već nagrađeni i da nikakav stanac neće doći da im kaže kako će izgledati, koje činove će nositi, za koga će ratovati, protiv koga će se boriti, za koga će živeti.
Eto, to je još jedna velika i važna promena, ali samo jednu reč. Sistem. Vraćamo sistem! To je suština vojske. Hvala vam.

Upravo iz ove strategije proizilazi organizacija Vojske Srbije u narednom periodu. Očekujem već iduće godine da će Vojska Srbije izaći sa novim planom školovanja, koji se radi. Na prvom mestu vojska mora da nam kaže šta joj je potrebno i da kaže tačno koji su to profili koji su potrebni, u kom broju su joj potrebni odgovarajući profili, odgovarajuće stručne spreme.
Mi svakako planiramo pokretanje škole za podoficire. E sad, da vidimo da li ćemo i medicinsku, da li će još neke druge službe. Nekad je postojala, recimo, i srednja muzička za vojnike. Sad je više nema i sad je samo pitanje u kojoj meri mi to možemo da iznesemo, ko je zainteresovan, koje su realne potrebe vojske. Hvala na interesovanju i podsećanju da je i to bilo. Hvala.

Samo radi informisanja svih naših građana da kažem da pre nego što je bilo ko ovde apelovao, pomenuo Savet bezbednosti, ja sam to rekao. Dakle, ja sam, niste možda bili tu. Dakle, ja sam rekao da je moj stav i da očekujem da će Vlada Republike Srbije u najskorije vreme izaći sa svojim stavom i onim što može i treba da uradi, da se obratimo Savetu bezbednosti, da budemo realni kada je to u pitanju. Znate li ko je sada predsedavajući u Savetu bezbednosti u decembru? Sjedinjene američke države. Samo da i to znamo.
Smatram da treba da se obratimo Savetu bezbednosti, ne samo Savetu bezbednosti. Još jednom hoću da kažem da smatram da ovo pitanje mora da se rešava uz saglasnost SPC. Tu ne mislim na jedan deo SPC, nego mislim na patrijarha i SPC u celini, jer ovo neće biti napad na jedan deo SPC, nego na crkvu svuda, da i to mora da se uradi i smatram da je potrebno podvući koji su to nosioci režima u Crnoj Gori prema kojima Srbija treba da se odredi u smislu, ja ne volim tu reč jer srpski narod je mnogo stradao od sankcija i ne volim kada se to govori, ali da se odredimo prema njima, prema njihovim finansijskim, političkim interesima u Srbiji, tamo gde mi možemo.
Naravno da smatram da mi treba da pozovemo njihovog ambasadora da nam objasni šta se ovde dešava, da daljim diplomatskim sredstvima nastavimo komunikaciju.
Hajde još jednom da podvučemo i siguran sam da ćete mi i vi dati podršku za ovo što govorim, Srbi u Crnoj Gori i njihove političke stranke nisu produžena ruka nikoga, ne deluju i ne rade u ime bilo koga, osim svojih birača. Nemojte im stavljati ni slučajno mogućnost da ih Milo Đukanović i njihov režim označi kao nekakve ubačene elemente koji prave probleme u Crnoj Gori, a u interesu Srbije, kao da je Srbiji u interesu da u Crnoj Gori bude nereda. Ni slučajno.
Svi ovde koji se bavimo politikom moramo biti svesni da moramo da vodimo računa da ih ne povredimo, da Srbe ne označimo kao krivce za bilo šta. Nesporno je da svaki Srbin smatra da SPC ne sme i ne može biti vlasništvo nikakve države, da ne može niko da je podržavi i otme. To je nesporno, ali samo još jednom da vodimo svi računa da ni slučajno ne damo mogućnost da ih crnogorska vlast, da ih Milo Đukanović, za koga ja lično smatram da treba da bude i persona non grata i da njegova imovina i sa njim povezanih lica mora da bude ispitana ovde u Srbiji, da on ne sme da dobije mogućnost i priliku da Srbe označi kao nelojalne svojoj zemlji, da rade nešto protiv svoje zemlje i da su oni krivi za tako nešto. Ni slučajno to ne smemo da uradimo.
Kao što svi moramo da razumemo da ovo što se dešava u Banja Luci, pa ovo što se dešava u Podgorici nije slučajno, da se radi u isto vreme i da ne smemo da dopustimo da se završi u Beogradu, što je plan, što je cilj. Znate, da se pozovem na Njegoša – kada tjelu razdrobiješ glavu, mukama izdišu členovi. To je ideja, da se Beograd zapali, a onda neće biti nikoga ni da pita, ni da kaže ovo što ja sada govorim i ovo što vi govorite, da se izazovu sukobi među Srbima, da se dovede ovde 50 nekih dverjana ili kako god da se zovu koji će napasti svoju Skupštinu i zaboravićemo i oko čega smo se svađali. Samo će krenuti kontinuitet sukoba i samo će reći – evo, Srbi se tuku svuda, tuku se sa braćom i svi sukobi će se, ono što bi rekao Stjepan Mesić, završiti sukobima među Srbima.
To ne smemo dopustiti, ni slučajno. Rekao sam šta mislim kako to treba uraditi. Vlada Republike Srbije siguran sam doneće odgovarajuće odluke i naravno da neće proći bez reakcije, kao što nikada nije prošlo bez reakcije. Nemamo razloga da nešto prelomimo preko kolena. Evo, ja sam rekao šta mislim. Ja sam član Vlade Republike Srbije i to mišljenje ću zastupati gde god mogu i kako god mogu, ali samo od svih tražim, samo toliko, da imamo poverenja u svoju državu i da vodimo računa da šta god da radimo ne dozvolimo režimu Mila Đukanovića da Srbe okrivi za bilo šta. Najlakše, najiskrenije bih prekinuo diplomatske odnose sa Crnom Gorom, ali šta ću sa Srbima dole, ne smem to dopustiti, ni slučajno to ne smem dopustiti.
Dakle, još jednom molim vas da svi zajedno vodimo računa o tome samo da ih ne povredimo, a i još jednom ću podvući, rešavati problem prvo u konsultaciji sa patrijarhom, sa SPC, voditi računa da se ni slučajno ne desi sukob među Srbima i da se targetiraju odrede tačno određene nosioci antisrpske politike u vlasti Mila Đukanovića na čelu sa Milom Đukanovićem, kojima treba na odgovarajući način pokazati, otežati im i kretanje i putovanja i bavljenje politikom i naravno onemogućiti raspolaganje imovinom u zemlji koju toliko mrze i koju toliko napadaju.

Građani Srbije, nažalost, bili smo u pravu. Nažalost, jutros smo rekli da će se sve uraditi da se sukobi koji su organizovani i orkestrirani u Banjaluci, Podgorici preliju i završe u Beogradu. Jutros smo rekli da će biti napad na Narodnu skupštinu. Jutros smo rekli da će pokušati da završe ovaj užasni napad na srpski narod, svuda gde god živi tako što će sukobiti Srbe u Beogradu. Ovaj ljotićevski napad, ovaj fašistički napad na Narodnu skupštinu je osramotio Narodnu skupštinu ali nije osramotio Skupštinu, osramotio je one koji su to uradili.
Kako je ovo siledžijstvo pomoglo Srbima u Crnoj Gori? Da li će se Srbi u Crnoj Gori sada bolje osećati kad vide posvađanu, razbraćenu Srbiju u kojoj se narodni poslanici tuku? Šta je sprečavalo narodnog poslanika da zauzme svoje mesto u klupi i da zatraži i kaže bilo šta? Šta ga je sprečavalo? Da li je imao pravo i da li je mogao i da li sam ga ja i svi ovi ljudi ovde pozvali da ode u klupu i da zatraži vanrednu sednicu ili šta god hoće, jer je to njegovo poslaničko pravo? Šta ga je navelo da dođe ovde da napravi sliku koja će se sada vrteti u Prištini i u Podgorici, koja će se vrteti na svakom antisrpskom kanalu? Šta ga je sprečavalo da ne napravi ovu sramotu koju će sada neprijatelji Srbije sa velikom radošću prikazivati i pokazivati kao lice srpskog parlamenta, a nije to lice srpskog parlamenta? Lice srpskog parlamenta je argumentovana rasprava predstavnika građana Srbije. Osramotili su sve, pokušavajući da osramote Narodnu skupštinu i da osramote ovaj visoki Dom, da osramote naš narod.
Molim sve građane Srbije da nikada, nikada ne poveruju da ovo što se danas desilo, da je ovo lice srpskog parlamenta. Nisu srpski parlamentarci ljotićevci, nisu fašisti, nisu ljudi koji će doći da brukaju svoju Skupštinu. Postoji milion načina da kažete šta mislite, ako išta mislite. Ali, kada vam narede da obrukate svoj narod, kada vam narede da se sukobite u srpskom parlamentu, kada vam narede da sve sukobe završite sukobima među Srbima u Beogradu, e onda ne mislite ništa i radite šta vam se kaže. To se danas desilo.
Izvinite, građani Srbije. Izvinite, što ste ovo videli. Izvinite, braćo Srbi gde god da živite što ste videli da u vašoj prestonici, tamo gde verujete da je sva snaga i sva dobrota, što ste mogli da vidite da nije tako. Izvinite, braćo Srbi što ste videli da postoje oni koji će i u Beogradu da izazovu sukobe među Srbima. Izvinite, oprostite, ali verujte nam, oni su manjina, ovo nije Srbija, ovo nije srpski narod, ovo se nikada više neće ponoviti, ovo nikada više nećete moći da gledate, srpski narod kako se tuče između sebe. Znamo ko su nam neprijatelji. Znamo šta žele, gledamo kako nas sukobljavaju u Banjaluci, u Podgorici, u Nikšiću, gledamo kako se trude i kako se nadaju ne bi li Srbi i ovaj vek počeli i završili međusobnim sukobima, omrazama, međusobnim raspravama, ne bi li pala krv među nama.
Nismo valjda narod koji će nasesti na tako nešto. Svi Srbi, gde god da živite, budete i danas uz našu braću u Crnoj Gori, ali nemojte nikada, nikada da pomislite da će nasilje među Srbima rešiti bilo šta i pomoći bilo kome. Nemojte nikada da pomislite da će sukobi u Banjaluci ili Podgorici ili u Beogradu, pomoći bilo kome, budite uz svoj narod, svoju crkvu, svoju državu, nemojte nikada ovako nešto da podržite i da uradite.
Hvala i izvinite, gde god da ste ovo gledali.

Ja želim da se zahvalim svim narodnim poslanicima koji su učestvovali u raspravi i svima koji su svojim argumentima sučelili svoja mišljenja, koji su građanima Srbije pokazali da mislimo o Srbiji, da poštujemo Vojsku Srbije, da volimo svoju vojsku, da volimo svoju Srbiju i želim svim građanima da se izvinim zbog ovog ljotićevskog upada u Skupštinu. Želim još jednom da poručim svima da se sukobi među Srbima ne smeju nikada, nikada, nikada više ponoviti, da sve na šta smo upozoravali na žalost se desilo.
Želim samo još jednom da kažem da mi je beskrajno žao što će sada svi neprijatelji Srbije ovu odvratnu sliku pokušati da predstave kao sliku Srbije. Sada će pokušati da izjednače ono pravo batinanje i ono pravo nasilje u Crnoj Gori će pokušati da izjednače i da naprave uravnilovku između Beograda i Podgorice, da pokažu kako je sve to u suštini isto i kako se svi mi ponašamo na isti način. Istina nije takva. Vi ste ta istina, vi ste to bolje i lepše lice, lice koje treba da okrenemo prema svetu.
Hvala vam ako podržite zakone, ako podržite strategije, hvala vam za poverenje prema Vojsci Srbije i svojoj zemlji. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, gospodo potpredsednici, dame i gospodo, drugarice i drugovi, uvaženi narodni poslanici…
(Vojislav Šešelj: Braćo i sestre.)
…braćo i sestre…
(Vojislav Šešelj dobacije.)
može, što je istina istina je, šta je tu bilo loše, pa, vi ste bili u koaliciji sa nama, ja nisam, ja nisam, a vi ste bili.
Zahvaljujem vam se što primećujete i što hoćete da kažete, iako ste lider opozicije, da se srpska Vojska jača, da je bolja nego što je bila, da je bolje naoružana, da se više računa vodi o njoj, da se vodi računa o njenim tradicijama, da se Vojska osavremenjuje i da je to Vojska zaista Vojska naše zemlje i našeg naroda. To nije Vojska koju vode stranci, to nije Vojska koju uređuju stranci, to je Vojska koja služi interesima srpskog naroda i nikom više.
Smatram da bi bilo lekovito za čitavu našu naciju ukoliko bi bar to svi prihvatili da je to jedan od nacionalnih interesa. Slobodna vojska slobodne zemlje kojom ne komanduje niko do Srbija i srpski narod.
Kad ste govorili o činovima, mi smo i predložili upravo promene činova zato što formaciji i strukturi naše Vojske fali nekoliko činova, pa smo ih i predložili.
(Vojislav Šešelj dobacuje.)
Niste dobro pročitali.
(Vojislav Šešelj: Ja nisam dobro pročitao?)
… Ako smem, sada ću vam objasniti.
Ovo što vidite piše general-admiral. To znači ono što je general to je general sa četiri zvezdice, načelnik Generalštaba u kopnenoj vojsci, u pešadiji, kako god hoćete da zovete, nije pešadija, naravno, to je admiral u rečnoj flotili.
Ako bi recimo, ako bi načelnik Generalštaba postalo lice koje je školovano kao mornar moralo bi imati čin admirala koji je ekvivalent činu Milana Mojsilovića generala. Dakle, ne postoji čin general-admiral, nego se zove general-admiral.
(Vojislav Šešelj: Ovde piše tako.)
Ne, ne. Evo pogledajte. Vidite general potpukovnik – viceadmiral, pa nije on general potpukovnik viceadmiral, on je viceadmiral ekvivalent činu general potpukovnika.
(Vojislav Šešelj: General pukovnik.)
Imali smo. Jasno. Ali, dakle, to je bio ekvivalent, ali se nije zvao general pukovnik admiral Branko Mamula.
(Vojislav Šešelj dobacuje.)
Nego se zvao samo admiral. Razumete? Dakle, samo da to pojasnimo.
(Vojislav Šešelj: Bio je admiral flote.)
Ali ovde ne postoji, mi nemamo flotu.
(Vojislav Šešelj: Kako nemamo flotu.)
Pa nemamo, imamo rečnu flotilu, tako se i zove.
Dakle, ako bi neko iz rečne flotile sutra postao načelnik Generalštaba on bi se zvao admiral, što je ekvivalent generalu sa četiri zvezdice general Milan Mojsilović, načelnik Generalštaba Ljubiša Diković. Dakle, to je, nema general-admiral.
Inače, zalažem se za to da iduće godine posvetimo ozbiljan napor i uložimo ozbiljan napor da se Zakon o Vojsci napiše ponovo. Znači, ne izmene i dopune, nego da se napiše ponovo od prvog člana do poslednjeg člana zato što usvajanjem ovih važnih strategijskih dokumenata, koji su pred vama, nama se konačno stiču svi uslovi da znamo u kom pravcu treba da vodimo Vojsku i kako Vojska treba da izgleda, pa i kakve činove treba da ima, pa, sa čime treba da se usaglašava, sa čime ne treba da se usaglašava. To je suština ove strategije.
Neutralnost, bez obzira kritikovali ili ne, neutralnost nam daje priliku, daje pravo u skladu sa našim dokumentima da sami odlučujemo kakvu ćemo Vojsku hteti da napravimo.
Kad kažemo neutralnost to znači da ne moramo da budemo, uslovno rečeno, interoperabilni sa bilo kim drugim, nego samo sa samim sobom. To nam daje opredeljenje za neutralnost. Mi smo do sada morali da se prilagodimo određenim drugim procedurama. Sada ne moramo. Mi kažemo – hajde procedura za sebe, po sebi i smatram da iz toga treba da proizađe zakon koji će biti pisan od prvog do poslednjeg člana. Da li će imati podršku za to? Videćemo. Skupština većina nakon izbora može da odluči, kao što znate, bilo šta.
Iz toga takođe proizilazi, iz određenih političkih odluka proizilazi i nova ili stara, kako se donese odluka, organizacija Vojske Srbije. Ja mislim da treba menjati organizaciju Vojske Srbije. Jedan od razloga, uostalom zašto smo vratili 63. i 72. na rang brigada, to nije zato što su se odjedanput stvorili još 500 padobranaca koji su prošli sve obuke i sada to mogu da postanu, već zato što im treba obezbedi prostor da se te brigade popune, prostor da dobiju nove taktičke zadatke, a dobiće nove taktičke zadatke u skladu sa ovom strategijom, u skladu sa novom definicijom naše Vojske.
Naravno, ne treba ni to zaboraviti. To je jako važno za moral naše Vojske, za moral naših ljudi, da se vidi da se oni koji su branili svoju zemlju da se to ceni, da se to ne zaboravlja, da ne može neko da vas kazni time što vas spusti na nivo bataljona. To je bukvalno izgledalo kao kazna. Vi ste herojske brigade spuštali na najniži mogući nivo. Ko bi se odrekao? Što se Amerikanci ne odreknu 101. vazduhoplovne? Što se ne odreknu Rusi svojih gardijskih brigada? Nisu one više iste. Amerikanci još uvek imaju konjičke nazive i ne samo Amerikanci, Velika Britanija još uvek ima konjičke nazive svojih jedinica. Nemaju konje. Imaju tenkove, ali čuvate svoju tradiciju.
To smo mi pokazali. To smo uradili i naravno uz to što smo omogućili novom organizacijom, većim brojem formacijskih mesta, drugačijim rasporedom da ljudi mogu od početka do kraja, pripadnici naših specijalnih jedinica, svoje karijere da ostanu u toj jedinici. To su ljudi koji su beskrajno vezani za svoju jedinicu. I on ako može da bira bilo šta i svoju jedinicu, on će uvek izabrati svoju jedinicu. General Delić to zna, koliko su ti ljudi vezani za pripadnost, za druga, za pušku, što kažu padobranci. To su hteli da im uzmu. Nisu uspeli da im uzmu.
Ne bih se složio po pitanju morala. Treba nam moral. Treba nam uprava za moral. Ono što smo i vratili. Kada su rađene te tzv. reforme u našoj Vojsci nakon 2000. godine mi smo imali brojne strane konsultante od kojih je jedan, između ostalog, kada je ukinuo Upravu za moral, rekao je – šta će vam to, to vam ne treba. Onda su naši oficiri naravno pitali – kako ne treba, srpska vojska je uvek imala Upravu za moral, zašto to ne treba? Oni su nam ovako to objasnili – vaš moral promoviše vrednosti koje su uvredljive za vaše susede. Nama treba uprava za moral i sve vojske sveta imaju neku vrstu uprave za moral.
Recimo, ruska armija sada u Ruskoj Federaciji su uveli pomoćnika odbrane za moral koji se bavi samo time. Valja to i to nije nikakva politička nastava. Neće oni da sede i gledaju dnevnik, pa im se kaže, kao što je bilo, da je pravilno usmeren, pravilno tumači događaje. Neće, ali moral je skup vrednosti koji jednu vojsku čine. Srpska vojska nije nikakav navođeni subjekt. Nije to grupa plaćenika koje možete da pošaljete gde god hoćete, da rade šta god hoće i kako god hoće. Nije, bez obzira što su profesionalni vojnici. Nisu, zato što je srpska vojska deo naroda. Srpska vojska čuva vrednosti koje su naš narod učinile velikim i to je srpska vojska. Zato nam ovo treba svakako bez ikakvih političkih konotacija.
Po pitanju neutralnosti, to jeste temeljna orijentacija naše zemlje i da podelim svoju impresiju sa vama – niko nam je neće priznati, niko nam je neće garantovati.
To je naš stav, to je naša odluka. Da mi čekamo od svih njih da se opredele prema nama, neće se nikad opredeliti prema nama. Na nama je da kažemo šta mi hoćemo i na nama je da poručimo da mi u sukobima velikih nećemo da učestvujemo. A to da li će neko poštovati ili neće, kao što ste i sami rekli, april 1941. godine, Beograd otvoreni grad, sila Boga ne moli, uradili su šta su hteli.
Kome je pretila tadašnja SFRJ? Kome je pretila Savezna Republika Jugoslavija? Šta smo trebali da uradimo da izbegnemo bombardovanje? Mogli smo da nestanemo, opet bi nas bombardovali. Šta se desilo sa bombardovanjem Republike Srpske? Kada dođe do toga, onda se povlače neki drugi potezi koji ne stanu ni u jednu strategiju, ni u jedan zakon, ni u jednu orijentaciju, onda se, kao što znate, iz tog vremena bori kako znamo i umemo.
Po pitanju daljeg nastavka naoružavanja, obuke i svega ostalog, Vojska će se razvijati u skladu sa svojim planskim i programskim dokumentima. Oni se donose godinama unapred. To nije nešto što je počelo od mene, neće se ni završiti sa mnom. Vojska, ovi ljudi koji sede ovde i njihove kolege, na najprofesionalniji način procenjuju šta je to potrebno našoj Vojsci, kako će se razvijati, pa u krajnjoj liniji i to proizilazi iz ove strategije, jer vi iz ove strategije znate kakvu vojsku hoćete, šta su vam ciljevi, kako je pravite, pa samim tim, u skladu sa tim, vi naoružavate. Isto važi i za teritorijalnu organizaciju Vojske, isto važi i za nazive jedinice, isto važi i za brojnost jedinica, isto važi i za sastav jedinica. Sve su to stvari koje se rade dalje, upravo iz ove strategije.
Ne mogu da prihvatim da Aleksandar Vučić beži od zameranja bilo kome, pa ni zapadu. Vi znate koliko je napadan, vi znate sa koliko strana ga napadaju, vi znate da i ova ulična okupljanja nisu bez podrške zapada. Vi dobro znate da svako njegovo viđanje sa Vladimirom Putinom, Si Đinpingom, naiđe na vrlo burne reakcije zapada, vi znate vrlo dobro da on je jedini čovek koji je u Evropi, jedini političar u ovom delu sveta, koji je imao hrabrost da kaže da neće da uvede sankcije Rusiji, koji je imao hrabrosti da kaže – da, kupiću sve što mi je potrebno sa istoka, kada je u pitanju naoružanje, izlažući se time sankcija, ne znamo, možda će nam uvesti sankcije zbog svega što smo kupili. To je vrlo moguće. Šta da radimo? Nismo se rukovodili time i ne rukovodimo se time. Vi znate da je on jedini čovek koji je glasno rekao da nikada neće učestvovati u antiruskoj histeriji.
Skrenuću vam pažnju na još jedan važan detalj. Znate, do 2012. godine, ruski ambasador nije ušao u Ministarstvo odbrane. To bi bilo podjednako ludo kao da kažete da američki ambasador nikada ne uđe u Ministarstvo odbrane. Ne možete vi ignorisati najveće svetske sile, morate razgovarati sa svakim od njih. Kako možete tako da se ponašate uopšte? To su radili.
A, ODKB, ovo je prvi put da se ODKB uopšte pominje u strategijskim dokumentima gde mi jasno kažemo da hoćemo saradnju sa ODKB i već je sprovodimo. I za vaše znanje, mi sa ODKB ove godine smo imali dve vojne vežbe. To nikad nije bilo. Sa NATO paktom tri vojne vežbe, sa Ruskom Federacijom šest vojnih vežbi, sa Sjedinjenim Državama šest vojnih vežbi, a da ne govorimo o desetinama vojnih vežbi koje imamo bilateralno sa raznim, više su to, da budem pošten, aktivnosti nego vojne vežbe. Vojna vežba je ipak najviša i ne može se baš tako često raditi.
Daću vam samo primer. Sa Belorusijom ćemo iduće godine, mislim imati 36 zajedničkih aktivnosti. Belorusija ima više zajedničkih aktivnosti samo sa Rusijom, ni sa kim drugim na svetu, a nije baš da smo susedne zemlje i da smo najbliže. Dakle, govori se o političkoj orijentaciji slobodnih naroda koji se ponašaju tako. Iduće godine, radujem se istorijskoj vojnoj vežbi sa NRK, odnosno sa Narodno oslobodilačkom armijom NRK. To nikad nije bilo. Kao što znate, Kina nije član nijednog vojnog bloka. Dakle, to govori o promenjenom položaju naše države i naše vojske. Hoćemo da sarađujemo, hoćemo da učimo, hoćemo da radimo i to je način da naša vojska napreduje. To je jedini način da naša vojska jača. Ne može se staviti jednakost ispred naprednjačke Vlade i onih koji su bili pre nas, nikako. Ni u jednom ekvivalentu ne može se sastaviti ni na koji način ta jednakost. Znak jednakosti nismo.
Mi vodimo računa samo i jedino o srpskim interesima i ni o čemu drugom. Takvu vojsku i pravimo. Hvala.
(Vojislav Šešelj: Replika.)

Zahvaljujem.
Znate, uvek kada nešto radite u životu, važno je videti ko podržava to što radite, a važno je videti i ko se suprotstavlja onome što radite. Ko još veruje u dobre namere prema Srbiji od strane predstavnika bošnjačkih članova predsedništva, Džaferovića i Komšića? Čime su to pokazali da im je stalo do Srbije ili do mira u regionu? Time što su pokušali, to sada nisu uradili ni jednu jedinu stvar da bi nam pomogli, bar da saznamo ko je pokušao da ubije Aleksandra Vučića u Srebrenici, ili time što je Željko Komšić bez bilo kakvog uporišta u politici, zakonu, ustavu, bilo čemu, izašao i rekao da on priznaje Kosovo kao nezavisnu državu i da je to za njega faktička stvar. To valjda dovoljno govori o njihovim namerama i šta misle o Srbiji i srpskom narodu.
Najpre, da vam kažem da država Srbija, tada Savezna Republika Jugoslavija, prilikom potpisivanja Dejtonskog sporazuma nije bila nikakav svedok, nije ona kumovala, nije bila na svadbi, ona je garantovala, ona je potpisala Dejtonski sporazum. Kad potpišete nešto, vi onda garantujete za vrednost svog potpisa i da ćete čuvati i sprovoditi ono što ste potpisali.
Eksplicitno se kaže - svedoci Dejtonskog sporazuma su Vlade SAD, Nemačke, Francuske, Velike Britanije, Ruske Federacije i ispred EU Felipe Gonzales. Dakle, oni su svedoci, a Srbija, odnosno tada Savezna Republika Jugoslavija i Srbija kao njen pravni naslednik i Hrvatska su zemlje potpisnice Dejtonskog sporazuma. Mi garantujemo za sprovođenje Dejtonskog sporazuma, pa samim tim i za njegovo čuvanje, njegovo očuvanje.
Ako je to problem, ako smeta da Srbija čuva svoj potpis, da čuva Dejtonski sporazum, samim tim da čuva i Ustav i ustrojstvo BiH, onda se ja pitam - šta hoćete da promenite? Šta je problem? Šta je sporno? Šta to Srbija sprečava što vama toliko smeta? Ukidanje Republike Srpske, ovde je jasno rečeno, ne dolazi u obzir, ne samo ukidanje Republike Srpske, nego i menjanje ustrojstva BiH, koja je sastavljena iz dva entiteta i tri ravnopravna naroda, nikako drugačije.
Šta drugo Srbija može ili treba da uradi u tom slučaju? Da mirno posmatra kako se razgrađuje Dejtonski sporazum za koji je ona garantovala, da se pravi da ne vidi ako neko pokuša da ukine Republiku Srpsku, kaže Željko Komšić -ne pripada Republika Srpska samo Srbima. Tako je, ali entitet mora biti sačuvan takav kakav jeste za sve one koji žive u Republici Srpskoj. Šta tu može biti sporno?
Znate, kada iz Hrvatske dođu interesovanja za položaj Hrvatske nacionalne manjine mi ne kažemo da je to udar i napad na Srbiju, mi kažemo da je to razumno pitanje, da je to legitimno pravo da pitamo kako žive ljudi, može li im se šta pomoći, da li im treba put, da li im treba muzička škola, da li trebaju udžbenici.
Kada nam dođe pitanje iz BiH - kakav je položaj bošnjačkog naroda u našoj zemlji, da li iko to doživi kao napad na sebe, na Srbiju, na naš ustavni poredak, na vladavinu prava i zakonitosti?
Naprotiv, kažemo - dođite, uverite se, pomozite, otvorite neku školu, finansirajte neki vrtić, dajte novac za neki put, otvorite neku fabriku. Nikada u tome ne vidimo neprijateljstvo.
A, zašto kada Srbi kažu da će brinuti o Srbima, gde god oni da žive i o Republici Srpskoj, kao integralnom delu BiH, zašto je to agresija? Zašto je to mešanje u unutrašnje poslove? Zašto je to napad na integritet bilo koje zemlje ili naroda?
Nije i ne može biti. Srbija ima pravo, ima obavezu da brine o Srbima, bez obzira gde oni žive, da pomogne, da otvori fabriku u Drvaru, bez obzira što je Drvar Federacija, jer tamo žive Srbi. Zašto da im ne pomognemo? Kako da im ne pomognemo?
Izgleda da kad god Srbi progovore, to se doživi kao pretnja. Srbija će govoriti i govori, Srbija je uspravna i uspraviće se. Mogu da nam prete čime hoće. Mi smo slušali od Komšića da će dovesti NATO pakt na našu granicu. Prvo, ne znam u čije ime govori? Drugo, ne razumem kako može da dovede ili odvede bilo koga, kada u BiH o tome odlučuju tri naroda i dva entiteta? Ali, nam svejedno preti kao da mi treba da se plašimo NATO pakta. Što mi treba da se plašimo NATO pakta? Da li smo i u sukobu nekom? Da li smo mi uradili nešto da izazovemo bilo koga, pa i NATO pakt? Zašto nam se preti.
Nekada su nam pretili carskim ordijama, sada nam prete NATO paktom. U ime koga on govori? Ja ih sa ovog mesta pitam, gospodu u NATO paktu, da li su konsultovani povodom ovoga? Da li oni smatraju da treba Srbiji zapretiti? Smatraju li da treba da prave nekakvu granicu između Srba i Srba? Ko je razgovarao sa njima o tome ili on govori samo u svoje ime? Ja nikada nisam čuo da je ovo stav NATO pakta.
Možete vi pokušati da nam pretite čime hoćete. Pozicija Srbije, politike Srbije, uspravljene Srbije koja će brinuti o svim svojim sunarodnicima, bez obzira gde oni žive, pa i o svojoj dijaspori, mislim na sve naše državljane, neće se promeniti.
Možete vi mene da srušite danas, može SNS, kao najveća partija naše koalicije, da mi otkaže poverenje i da kaže da neće da glasa ni za mene, ni za ovu strategiju, može da kaže moj Pokret socijalista da neće da me podrži, može srpski narod da kaže da me više sedam godina sluša, svaki dan napade na mene i mržnju koju prolivaju upravo ovi i ovakvi ljudi na mene, pa da kaže - neću više da slušam tu mržnju, hoću da zamenimo nekog drugog čoveka.
Možete da pokušate da naterate, ali nije baš čovek koji reaguje na pritiske, Aleksandra Vučića, da me se odrekne i da prekine našu koalicionu saradnju, ali nikada više nećete moći da nađete ministra odbrane koji će potpisati Strategiju odbrane nacionalne bezbednosti u kojoj Srbi i njihova zaštita nisu prioritet, u kojoj Republika Srpska više nije naš prioritet. Prag je pređen, vrata su otvoren. Srbi više nikada neće prestati da brinu o Republici Srpskoj i Srbima gde god oni da žive, više nikada.
Više nikada se neće ponoviti ni „Oluja“, ni „Jasenovac“, nikada više ni „Martovski pogrom“. Taj prag je pređen. Može na mom mestu da bude bilo ko drugi i uopšte ne moraju to da prave ličnim. Ova politika se više nikada neće promeniti, niko više nikada neće moći da objasni kako je moguće da nećeš da brineš o Srbima u Republici Srpskoj, o svom narodu, nikada više.
Ta politike nebrige o srpskom narodu je zauvek prošla. Neka u BiH budu mirni i pouzdani. Čuvajući Dejtonski sporazum, Srbija čuva i njihov život čuva, i njihovu decu. Dejtonski sporazum je doneo mir. Čuvanje Dejtonskog sporazuma će očuvati mir, a valjda nam je to svima najveći interes. I nemoj da nam pretite nijednim paktom. Nemoj da nam pretite kako ćete vi sa, brzo ćete vi, kažu oni, kaže - lako ćemo mi promeniti stvari unutar nas. Nemoj da nam pretite ničim, jer vama ne preti niko ni čim. Hajde, odgovorite nam ko je pokušao da ubije Aleksandra Vučića u Srebrenici? Hajde, pokušajte da mi odgovorite čime ste povređeni kada kažemo da ćemo čuvati ustavno ustrojstvo BiH i u njemu Republiku Srpsku?
Da li ikome pada na pamet da su mu Srbi remetilački faktor, da treba da ih se reši, pa mu smeta što Srbija kaže da će brinuti o njima i da će čuvati njih?
Žao mi je što se danas ovo dešava u Podgorici. Boli me što moj narod, jedini narod u Evropi, mora da se bori i za svoje pravo da ide u bogomolju, da ide u crkvu u koju je išao vekovima. Žao mi je, stidim se ovog vremena i ovog regiona, što svi ćute na to da srpski narod mora da moli ili da se bori, da se otima za mesta gde je sahranjivao svoje očeve i gde čuva svetinje koje su ga sačuvale, koje su ga učinile baš takvim kakvim on jeste.
Ne znam zašto ćuti cela Evropa? Ne znam zašto Evropa, koja je tako osetljiva, na svaku povredu verskog prava, na svaku povredu ljudskog prava, sada ćuti, kada vidi da se Srbima oduzimaju njihova vekovna prava, da mesta gde su sahranjivali dedove, pradedove, čukundedove odjedanput mogu da prestanu biti njihova, da postanu zakupci na zemlji koju su stvorili.
Žao mi je i boli me što EU, što OEBS, što sve te moćne i velike organizacije koje su nastale na suštini i poštovanju ljudskih, pa i verskih prava, jer religija jeste ljudsko pravo, zašto sada tako uporno ćute i prave se da ne vide da srpski narod, jedini narod u Evropi, mora da dokazuje da postoji i mora da pokazuje, dokazuje i da se izbori za svoje pravo da ima mesto gde će se moliti svom Bogu, tamo gde su ga krstili, tamo gde su mu krstili i oca i dedu i pradedu? Jedini narod u Evropi koji je u opasnosti da ostane bez sećanja, da ostane bez temelja svog postojanja.
Mi o tome da ćutimo ne možemo. Ja da doživljavam na isti način državu koja to radi mom narodu, kao što sam do sada doživljavao, ne mogu. Ne mogu da prihvatim da se to dešava i da se ništa ne menja.
Stvari se menjaju. Kako se odnosite prema Srbima sa kojima živite, tako se odnosite prema Srbiji kraj koje živite. Hvala.

Čitam šta se napiše u Sarajevu, slušam šta se govori, ali nikako da čujem čime mi to pretimo, koja je to pretnja i kako se drugačije kaže – očuvati Republiku Srpsku u okviru BiH. Kako to drugačije da kažem da mi je stalo do Republike Srpske nego kao dela ustavnog sistema koji čini BiH koji je nastao na osnovu Dejtonskog sporazuma, čiji je Srbija potpisnik. Šta tu može da bude pretnja? Kome pretimo? Tamo žive Srbi, živi ih veliki broj. Dužni smo i odgovorni da vodimo računa o njima i kao zemlja koja je potpisala, a gde god je potpis valjda i garantujete za ono što ste potpisali, da vodite računa da se tu ništa ne promeni, da se ništa bez saglasnosti dva entiteta i tri naroda ne može desiti.
Zašto bi to bilo kome smetalo? Ne može da smeta. Pominjanje srpskog naroda nije agresija. Nije srpski narod ružna reč. Mi smo navikli možda iz onog vremena da smo uvek morali da pravimo uravnilovku, pa kada se desi mast pok onda moramo da nađemo i srpske liberale, pa onda uvek moramo da kažemo – nacionalizmi, ne nacionalizam koji se dešava nego nacionalizmi. Uvek smo morali da izjednačavamo. Nema šta da izjednačavamo.
U Republici Srbiji ne postoji Dejtonski sporazum koji je napravio Republiku Srbiju, ne postoje zemlje koje garantuju za njen ustavni sistem, ne postoji bilo ko sa strane ko može da kaže bilo šta o njenom sistemu. Niko se ništa ne pita po tom pitanju.
Takođe, na teritoriji Republike Srbije postoje dve autonomne pokrajine, ne tri, četiri, pet nego dve. Republika Srpska ne može da se uporedi ni sa jednim elementom u okviru Republike Srbije zato što nema ista ovlašćenja, nije nastala na isti način, nema isto ustavno-pravno biće, ne možemo ga porediti. Briga o bilo kom narodu van granica Republike Srbije u Republici Srbiji se nikada nije smatrala agresijom, nikada.
Biću iskreno srećan ako iz BiH, iz Federacije dođu političari koji će da kažu – napravićemo školu, vrtić, most, put, zaposlićemo ljude. Sjajno, nema ljutnje, ali zašto se onda postavlja pitanje da je to agresija ako Republika Srbija kaže – očuvaćemo Republiku Srpsku u njenom punom Dejtonskom kapacitetu i vodićemo računa o Srbima gde god oni da žive? Ne može biti pretnja u tome. Nema pretnja u tome.
Odvikli smo se možda od toga da Srbi govore o Srbima, da koriste izraz, da koriste ime svog naroda. Nema ničega lošeg.
Naprotiv, sigurna i stabilna Republika Srpska je najčvršći garant postojanja BiH. Ako Republika Srpska nije sigurna kako će BiH biti sigurna, ako građani Republike Srpske nisu zadovoljni svojim položajem, svojim životom, kako će BiH biti zadovoljna, to je pola njene teritorije.
Republika Srbija nikome ne uređuje život samo onako kako su građani BiH kroz Dejtonski sporazum sebi uredili život, mi samo tražimo da se taj sporazum poštuje i ništa više i imamo pravo, kao matična država, da vodimo računa o svakom svom pripadniku, bez obzira gde živi, da čuvamo njegova ljudska, nacionalna, verska prava da mu pomažemo da se ekonomski razvija, pa valjda je pravo Srbije da odlučuje šta će sa svojim parama. Valjda je pravo Srbije da u Drvaru otvori fabriku ako hoće. Može da otvori negde drugde, ali eto, može i tamo, i ne može biti loše ništa u tome. Nema, nema agresije. Nemojmo nikada Srbiju i srpski narod posmatrati kao narod agresor regresije, nema je.
Što se tiče vojske i odnosa prema Bošnjacima, odnosno odnosa prema pripadnicima vojske islamske veroispovesti svako pravo je zagarantovano. Ni manje, ni više nego pravoslavnim katolicima i protestantima, i kada je u pitanju poštovanje običaja, poštovanje vere, prostorija gde se vera ispoveda, ljudi koji u tome pomažu, mislim na imame.
Pre nekoliko meseci je major Jusuf Spasić išao na skup, svetski skup imama, vojnih imama, Vojska Srbije ga je poslala tu. Pre, vi ćete znati tačno kada, Imam u naše garnizonu u Novom Pazaru je išao na Hadž u Meku o trošku Vojske Srbije, bez ikakve mogućnosti da se to uskrati nekome, kao što pravoslavni sveštenici, vojni sveštenici idu na poklonička putovanja u Hilandar ili Jerusalim. Potpuno prirodno i potpuno normalno. To je ono što je do nas, to je ono što mi možemo da učinimo da se svako dobro oseća u našoj vojsci. Mi imamo oficire islamske veroispovesti, mislite da ih ja pitam za to, to je njihovo pravo, oni imaju pravo da ispovedaju svoju veru, a na meni je da im nigde ne ugrozim na bilo koji način njihovo ljudsko i versko pravo, a na njima je da služe vojsku i da služe poziv koji su oni izabrali, kao i bilo ko drugi.
Nema, nema diskriminacije u Vojsci Srbije o tome mnogo vodimo računa i mnogo se pazi na tako nešto, i u ostalom to nije u biću srpske vojske, nije, i čak ne moramo mnogo toga ni da radimo, ne postoji ta emocija, ne postoji nikad i nikad nije postojala ta potreba.
Kada je u pitanju odnos prema BiH, pa čekajte, imali ikoga ko je više puta od Aleksandra Vučića i ove Vlade i ove Skupštine potvrdio suverenitet i teritorijalni integritet BiH. Pa, kad ste čuli bilo kog funkcionera Vlade Republike Srbije da kaže – priznajem Republiku Srpsku kao nezavisnu državu, a čujete Željka Komšića koji kaže da priznaje Kosovo kao nezavisnu državu. Ne obraćam se ja vama, samo pričamo, niti mislim da ste vi branilac i zastupnik Vlade u Federaciji. Ne, vi ste na prvom mestu državljanin Republike Srbije, poslanik, građanin Republike Srbije. Dakle, tako i govorim. Znači, mi smo to čuli, često čujemo to.
Znate, zamislite samo da je recimo, predsednik Aleksandar Vučić izašao i rekao da će u Hrvatskoj praviti drugu teritorijalnu podelu kao što je rekla gospođa Kolinda Grabar Kitarović, koja je rekla – branićemo prava Hrvata u Srbiji i Vojvodini. Ma, je li to dve države? I, ništa. Mi od toga nismo napravili slučaj, nismo prekinuli diplomatske odnose, a ovde se zabranjuje suverenoj Srbiji da samo kaže jednu vrlo jednostavnu stvar – čuvaćemo Srbe gde god da žive tačka.
Šta je loše u tome? Nema ništa loše u tome. Ako i ko vodi računa o tome da poštuje teritorijalni integritet, ustavni poredak svojih suseda, to je Srbija. Nikada niste čuli nijednu takvu izjavu od bilo kog funkcionera Republike Srbije, nikad. A malo, malo pa čujete od drugih država koji to govore. Sto puta ću ponoviti i neću vam to zaboraviti, Željko Komšić kaže – Kosovo je za mene nezavisna država iako još nije priznata, ali to nas čeka. Ma nemoj, u ime koga to govoriš? Pa to je kršenje Dejtonskog sporazuma, pa to je kršenje dva entiteta i tri naroda, zajedničkog sporazuma i dogovora. Kada kažete da će to izazvati NATO pakt, što nas svađate sa NATO paktom? Ja se ne svađam sa NATO paktom. Jel NATO pakt treba da brani Republiku Srpsku od mene, BiH treba da brani od mene? Pa ne treba i neće, nema zašto.
Nemojte pretiti NATO paktom. Hajde da sačekamo reakciju tog NATO pakta. Nemoj sada neko ovde da se javi od poslanika koji imaju recimo dobre odnose sa ODKB pa da kaže – dovešću vam ODKB. Neće dovesti niko ni NATO pakt, ni ODBK, neće. Pogotovo ne u BiH.
Neka BiH odlučuje kao što vidite, o čemu hoće. Nigde u našoj strategiji ne piše da BiH ne postane član NATO pakta ili bilo kog drugog saveza. Srećan im put, kako god odluče, dva entiteta i tri naroda. Reč nismo rekli, ne zanima nas. Nikom ne sprečavamo pravo da radi šta god hoće u svojoj zemlji, ali ne možete očekivati od nas da se pravimo da Srbi ne postoje, da Republika Srpska ne postoji i da ne koristimo svoje pravo. Ko je potpisao Specijalne paralelne veze? Kako mi to sada imamo neke posebne veze, zvanično, na papiru određene u odnosima sa Srbima koji žive u BiH? Kako se to uspostavilo? Pa evo, samo ih sprovodimo, ništa više. Samo kažemo još jednom čuvaćemo ih i čuvamo ih. Kao što čuvamo svakog nosioca pasoša države Srbije.
Ja sam imao iskreno zadovoljstvo i čast, ako gledaju ovo, evo neka znaju da mislim na njih, da sam im i dalje zahvalan, da ih puno pozdravljam i da se radujem našem ponovnom susretu, imao sam ogromnu čast da upoznam nekoliko državljana Republike Srbije bošnjačke nacionalnosti u Sočiju, gde drže velike moćne građevinske firme i mnogo vole svoju Srbiju. Bio sam strašno ponosan što sam razgovarao sa njima, što sam proveo to veče sa njima. Evo i sada ih pozdravljam i hvala im puno na gostoprimstvu. Ja o njima brinem, u mojoj strategiji piše – dijaspora i Srbi. Ja o njima brinem i jako brinem o njima šta će im se i gde god da će im se desiti.
Znači, nemojte nas voditi u tako uzak okvir. Naravno da imamo prioritet, Republiku Srpsku i naravno da imamo prioritet Srbe, najviše ih je, najviše nas je i to je logično i prirodno, ali to nikome nije pretnja. Nikome. Kada ste čuli od nekog iz Srbije da se ljuti na Orbana što to kaže za Mađare, zemlju članicu NATO pakta. Nikad. Šta je problem? Pa naravno da će da brine o Mađarima, što da ne brine o Mađarima? A na njegovu sreću, ima Srbiju koja još više brine o Mađarima nego što može ili mora da brine Mađarska. Neka svako brine o svojim građanima i srpske nacionalnosti van granice Srbije, nikakvih problema neće biti.
Kažem, ne vidim ni spor, ni sukob, zaista i hvala vam što diskutujete, hvala vam što ste u našem parlamentu, vašem parlamentu, hvala vam što govorite ispred svojih birača, hvala što govorite ispred građana Srbije, jer vi ste na prvom mestu državljanin Republike Srbije, a sve ostalo je nešto što mene manje zanima, hvala vam zbog svega toga i ja ne vidim spor. Razumem vašu zabrinutost, mogu to da prihvatim, ali ne mogu da prihvatim da ova strategija na bilo koji način, bilo koga dobronamernog može da uplaši, uznemiri, a pogotovo ne posvađa, a može sigurno da umiri i ohrabri Srbe da tamo gde žive i dalje tamo žive, jer znaju da Srbija brine o njima. Hvala.

U skladu sa naređenjima predsednika Vučića, kao vrhovnog komandanta Vojske Srbije, Vojska Srbije je izašla sa planom formiranja novih jedinica, između ostalog, to će biti i jedinice u Priboju, u Loznici i u Kuršumliji.
One imaju, naravno, svoju taktičku ulogu, one imaju svoj strategijski smisao, ali svakako su tu i da pomognu građanima ovih opština, ovih lokalnih samouprava o kojima smo govorili da imaju još jedan razlog, još jednu priliku da ostanu u svojim sredinama, da pristojno žive, da rade.
Znate, iz ovih sredina mnogo je vojnika otišlo u druge gradove, mnogo je oficira otišlo u druge gradove, a mnogi su već sada, čim se čulo za to, izrazili želju da se vrate u svoje sredine, da ponovo žive tamo gde su rođeni, a da rade posao koji vole.
Naravno, svi građani Srbije će sigurno biti mnogo sigurniji i bezbedniji kada budu imali još neku od jedinica. Vrhovni komandant Aleksandar Vučić je razmišljao o tome kada je razgovarao sa vojnim vrhom, kada smo dolazili do ovih rešenja.
Eto, još jednom pokazujemo da gde je vojska, tu je mir i sigurnost, ali i da je svako ulaganje u Vojsku Srbije zapravo ulaganje u standard građana Srbije. Hvala.

Kratko ću samo da se nadovežem na izlaganje predsednice Vlade.
Dakle, Ministarstvo odbrane je do sada isplatilo preko 7,2 milijarde dinara odštete za diskriminaciju rezervistima. Najmanji deo toga je otišao rezervistima, najveći deo je otišao advokatima.
Ministarstvo odbrane je podnelo više krivičnih prijava protiv advokata koji su neovlašćeno zastupali pojedine rezerviste. Znači, dođu tamo u neko udruženje, nabave spiskove, tuže u ime svih grupno.
Takođe smo podneli krivične prijave i protiv advokata koji su duplo tužili, dakle, za isto lice u nekoliko sudova na teritoriji naše zemlje. Pa opet, kada to prođe na grupnoj krivičnoj prijavi, na grupnom suđenju, to se nekad primeti, nekad se ne primeti.
Dakle, država je oštećena milijardama. Ne treba zaboraviti da je ista ta žuta vlast oštetila državu svojom jednom odlukom da se vojnim penzionerima ne isplati povećanje, koje ih je pratilo i sledovalo u skladu sa zakonom. Zbog toga je država Srbija platila više od 10 milijardi dinara. Evo, saberite samo ove dve jednostavne cifre i pogledajte koliko je država oštećena, a niko nije srećan.
Nisu penzioneri srećni što su morali da tuže državu i da čekaju 10 godina da im se to konačno plati. Nisu srećni ni rezervisti, jer su dobili dve, tri hiljade dinara, nisu dobili ništa. Niko srećan, niko zadovoljan, a država tako žestoko oštećena.
Nažalost, niko za to ne odgovara. Milijarde su otišle u vazduh na osnovu namernih, pogrešnih odluka, koje su posle ustavni sudovi rešavali i na ovaj način kažnjavali državu.
Ja bih samo dodao jednu stvar, ovo što je Marinike Tepić rekla i uradila.
Ona je svoj zadatak izvršila. Ona je ljagu bacila na Srbiju, ona je svakom našem prijatelju, koji je bio na našoj strani u ovim teškim vremenima, uprkos velikim silama koje su protiv toga, stavila do znanja da će biti blaćeni, da će biti napadani i da će u javnosti svojih zemalja imati argument da ih napadaju kao nekakve korumpirane ljude koji su se prodali Srbiji.
Ona je poručila celom svetu da će u Srbiji uvek biti neko ko će pljunuti našeg prijatelja. Ko god bude bio na našoj strani, evo naći će se neko da mu pljune u oko, naći će se neko da ga izvređa i naći će se neko da stane na stranu Šiptara.
Ona je svoj zadatak ispunila. Sad može da demantuje koliko hoće, ova vest je preneta u celom svetu, ovu vest su svi preneli. Svi šiptarski političari su ovu vest proširili, preneli, objasnili, prikazali kao vrhunski argument, tu više Marinika nema šta da radi, ona je svoj zadatak ispunila.
A ovo što je rekla, rekla je samo da ne bi vi, ja ili neko drugi ponovio moj zahtev od pre dva dana. Ako je to tako jeftino, nek Đilas od svojih 620 miliona kupi jedno priznanje, nek jedno od priznanja kupi od svojih para, pa da ga neko više ne bi pitao za te pare i da li će on da kupi neku podršku, pomoć našoj zemlji.
Onda je ona rekla, ovo je rekla za domaću upotrebu, a ona je svoj zadatak izvršila, ispunila. Bačena je ljaga na sve naše prijatelje. Dok smo živi imaćemo odgovornost kao odgovorni ljudi da im se izvinjavamo i da im kažemo - izvinite, razumite da to nije Srbija, ali znamo koliko je teško, i znamo kad se vratite kući koliko ćete morati da objašnjavate brojnim ljudima da dobru stvar koju ste uradili, dobru stvar, kojom ste pomogli poštovanje međunarodnog prava, kojom ste pomogli Srbiji, koja vas nije ničim zadužila, bićete zbog toga kažnjeni. Šta da radimo, ni jedno dobro delo neće proći nekažnjeno kada su tu Marinika i slični.
Hvala.

Zahvaljujem se.
Znate, setićete se kako su se slatko Jeremić i Roćen smejali Srbiji i kako su joj psovali majku, kako su se radovali, šta su joj radili i gde su je doveli. Znate, ja sam bio i na listama crnogorskog rukovodstva da ne bi trebalo da ulazim u Crnu Goru. Mora da je to zbog tih dobrih odnosa sa crnogorskom vlašću i što propuštamo da im kažemo šta rade i što propuštamo da reagujemo kada nešto rade.
Nije baš tako. Znate vrlo dobro da nije bilo nijedne njihove aktivnosti za koju smo smatrali da nije u interesu srpskog naroda, da to nismo glasno i jasno osudili, da nismo reagovali, da nismo uradili ono što je do nas.
Ne govore se baš sve stvari koje se rade u odnosima između država. Nekad se negde ne ode, nekad se negde baš ode zato što hoćete da stavite do znanja kako se šta radi. Nekada se i u ekonomiji osete različiti politički potezi, ali ne pravite od toga predstavu. Ne pravite od toga cirkus, pozorište, nego uradite i delujete. Nekada napravite i srpsku kuću i date jedno četiri miliona evra, pa vi sada vidite da li je to pomoglo nešto Srbima ili nije pomoglo. Siguran sam da je nešto dobro i doprinelo i nešto dobro uradilo.
Onda, saberete sve srpske partije oko sebe, da dođu u maticu, da dođu u Beograd, da dođu oko svog predsednika Aleksandra Vučića, a oni kada nema te centrifuge, kada nema tog što ih okuplja, umeju i da se posvađaju i da naprave pogrešan potez koji više odgovara onima koji su protiv Srba, pa se i tako reaguje. Pa se i tako vodi državna politika, pa saberete sve Srbe oko sebe kada god se obeležava bilo kakva i tuga i radost, pa pokažete gde i u kom pravcu ide jedna politika. Onda vidite kako se ponaša Aleksandar Vučić, pa onda vidite da ga prihvataju i prijatelji i neprijatelji za onog ko govori u ime svih Srba, gde god da su. Tako vidite jednu promenjenu Srbiju i vidite kako se ti odnosi menjaju.
Ne radi ovo Milo Đukanović zato što misli da će time dobiti, ne znam, nove glasove, neće. On vrlo dobro zna šta radi svom narodu. Ovo radi da bi sebe učinio vrednim borbe protiv Srbije i da dobije podršku svih onih koji su protiv Srbije i da kažu – evo ga, bori se, evo provocira Srbiju, evo zato ga treba podržati. To radi Milo Đukanović sada.
Da li smo propustili to da kažemo? Kao što vidite nismo, kao što čujete nismo i kao što znate, borićemo se da Srbe okupimo, ujedinimo i da im pomognemo da se politički artikulišu, da budu dovoljno snažni da mogu da se izbore sa ovim zlom.
Da li će država Srbija o ovom govoriti na svakom međunarodnom forumu, gde god može? Hoće. Da li će govoriti gde god se govori o ljudskim pravima, o verskim pravima, o nacionalnim pravima? Hoće. Da li će to pitanje postaviti svaki put kad vidi predstavnika Crne Gore? Hoće. Da li će insistirati na tome? Hoće. Da li će učiniti sve što je u njenoj moći? Pa, naravno, da hoće. Da li to oseća crnogorska vlast? Pa, oseća.
Reći ću vam sada ono što svi znamo, ali ajde da to kažemo pred građanima Srbije. U ovom trenutku, ako nije završen sastanak, ja zaista ne znam, mitropolit Amfilohije Radović se nalazi na razgovorima sa predsednikom crnogorske Vlade, ako u međuvremenu nisu završili. Na nama je da čujemo šta su dogovorili, šta su uradili, pa da vidimo kakav će stav srpska država zauzeti i prema tome. Srpska država će poštovati svoju crkvu, slušaćemo šta crkva ima da kaže, slušaćemo šta kaže patrijarh Irinej. Nisam ja veći pravoslavac od patrijarha Irineja. On će mi reći šta treba da radim i šta očekuje od moje države i moja država će mu svakako pomoći i biće tu.
Dakle, nemojte, molim vas, ni na koji način da bilo ko ovde pomisli, ja nemam nikakvu ljutnju na vašu reakciju, vi imate pravo to da kažete. Sve je bolje nego da se ponašate kao Đilas, da se ponašate kao Šolak, kao Mišković, kao Marinika Tepić, koji rade protiv svoje zemlje i tajno i javno, sve je bolje od toga i ja se zahvaljujem svakom ko dođe u ovaj parlament i kaže šta ima da kaže, ovde pred građanima Srbije, a ne protiv svoje Srbije. Dakle, sve je bolje nego Đilas i njegova službenica Marinika Tepić, koja sprovodi ono što on kaže. Mi ćemo uraditi sve što je u našoj moći i bićemo pažljivi i strpljivi, ali ne pažljivi i strpljivi u smislu da čekamo da ne reagujemo, već pažljivi i strpljivi da uradimo ono što neće smetati srpskom narodu.
Znate, ja slušam mitropolita Amfilohija koji izađe i nekad neodmereno kaže štošta funkcionerima Srbije, šteta što taj gnev nekada nije usmeravao prema Milu Đukanoviću, šteta. Da je ranije to radio možda bi bilo drugačije, ali morate da cenite državničku reakciju Aleksandra Vučića koji nije hteo da odgovara na to i nije hteo da napravi sukob, nije hteo da napravi svađu, a za malo se napravila svađa. Mogla je da se napravi unutar nas, između nas. Dakle, ovo je ozbiljna i promišljena država koja vodi računa, koja zna šta treba da radi.
Pominjali ste ovde i Kosovo. Nećemo da bežimo od teme Kosova, nećemo da bežimo od onoga što se dešava na prostoru KiM. Kada je građanin Srbije, kada je srpska vlast odlučila da se UNMIK umanji i skoro pomeri sa prostora KiM, kada je srpska vlast uvela Euleks na prostor KiM, kao pravnu i kao naoružanu silu, kada je srpska vlast odlučila da skloni sa prostora KiM Rusiju, Kinu i ostale zemlje nepriznavače, a uvela Euleks i EU, kada je pomerila Kejfor da bude tek, oni kažu – treći odgovarač, da tako prevedemo, kada je uvela Kejfor koji reaguje tek nakon kosovske policije na bilo šta da se desi, pa onda Euleks, pa tek onda Kejfor, onda vi više nemate izbora, nego morate da uđete u tu borbu i morate bar u kosovsku policiju da uvedete Srbe.
Onda morate bar tu da pokušate da ubacite Srbe, da ne prelaze Šiptari i hapse na sever, da oni ne komanduju regionom sever, bar toliko da uradite. Kad su vam očistili pre toga i Kejfor i UNMIK, kad su vam sklonili sve što je moglo da čuva Srbe na prostoru KiM, da su sačuvali UNMIK i Kejfor u punom kapacitetu, mogli ste drugačije da pregovarate, ali oni su uklonili Euleks i vi ste imali samo jedan izbor, da se pravite da se ništa nije promenilo ili da počnete da se borite. Šta da radite? Otiđite sad u Kosovsku Mitrovicu i razgovarajte sa ljudima da li bi više voleli da su im kosovski policajci koji se tamo nalaze pa se nalaze, nismo ih mi doveli, da su to Šiptari ili da su njihove komšije Srbi. Šta da rade? Da se prave da to nije važno, pa važno je, onome ko živi u Kosovskoj Mitrovici, to je strašno važno i strašno mu je važno da to bude njegov komšija.
Uz sva izvrgavanja, uz sve laži Šiptara, uz sve pokušaje ROSU-a, sve njihove upade, sve sukobe koje imamo sa njima i koje ćemo tek imati, ali šta drugo da radite? Da se čekalo i da se ništa nije uradilo, imali biste samo neprekidne kolone Srba sa Kosova koji napuštaju KiM i ništa više. Ovako su osetili svoju državu, tu je, bori se.
Da li vi mislite da je neko srećan zbog Briselskog sporazuma? Da li mislite da nikog nije boleo i ne boli stomak svaki put kad pomislite na Briselski sporazum? Da li mislite da je neko od nas slavlje pravio? Pa, nismo mi pravili slavlje sa Briselskim sporazumom, bili tužni, bolelo, muka, ali moraš to da uradiš zbog svog naroda, jer šta da uradiš drugo, da ga bar tako zadržiš, da ga tako nekako sačuvaš.
Aleksandar Vučić, ja sam bio sa njim, je posle Briselskog sporazuma, dan, otišao u Skupštinu Kosovske Mitrovice i razgovarao sa svim odbornicima. Možete zamisliti kako je bilo, koliko je bolelo, možete zamisliti te emocije, možete zamisliti bes, gnev, zbunjenost, pa su razumeli, pa niko nije otišao, pa su svi ostali na prostoru Kosova i Metohije. Ovde imate poslanike sa prostora KiM, oni najbolje znaju. Da li biste doktore, više voleli da imate komšiju policajca, makar i kosovskog policajca tako kako je napravljen, kroz region sever, ili da vam bude Šiptar iz južne Mitrovice? Kako drugačije?
Tako se izborilo i teško, i sada je teško i sada je muka. Mi smo Srbi, ovde govorimo istinu pred srpskom državom, pred srpskom nacijom, ne trijumfujemo, ne radujemo se, nema slavlja, nego muka i teško, ali ima to da radiš, ima to da radiš za svoju zemlju i svoj narod, ne menjamo kravate kao neki drugi što na jezerima nekim menjaju kravate, ne radimo to. Teško je, znamo koliko je teško i znamo kolika je muka i Srbi na Kosovu znaju kolika je muka, ali znaju šta mora, znaju da moraš to da uradiš. Izvukli su ti ono jedino što si imao, imao si Kjfor, imao si UNMIK, izvukli su ti, nema. Kejfor sada kada pozovete, oni kažu - obratite se Euleksu, a Euleks kaže - obratite se kosovskoj policiji. Nema, neće, neće da reaguju. Onda, ako je već tako, a znaš da je tako, onda bar zadrži nešto Srba, zadrži ih tu i dokle god zadržimo Srbe da žive na prostoru KiM, dokle god kontrolišemo institucije na severu KiM, mi smo tu i država Srbija je tu i ne može bez nas.
Da može bez nas, pa vi mislite da ne bi završili do sada? Šta, vole da pregovaraju sa nama? Mnogo im se sviđa što moraju da slušaju šta Srbi hoće, šta Srbi žele i šta Srbi misle? Nego, mora zato što smo zadržali Srbe, zato što smo ih zadržali u institucijama, zato što ne mogu bez nas. Koliko su vrištali, koliko su pretili kada su gradonačelnici severa podneli ostavke i povukli se iz tih institucija? Koliko je međunarodna zajednica vršila pritiske na njih da se vrate? Koliko je vršila pritisak na organe Republike Srbije? Ne može bez Srba, ne može, ali smo ih zadržali i moramo ih zadržati. Sva naša borba je da zadržimo Srbe na prostoru KiM. Dok je njih, dotle je i Srbije, sve ostalo je prazna priča i možemo da govorimo, da hvalimo jedni druge kakvi smo junaci, ali samo zadržati Srbe na prostoru KiM, to je borba, to je jedina borba i biti sa njima. Aleksandar Vučić je bio sa njima kad god je bilo teško i najteže i u lice je govorio ono što je bila najveća muka.
Koliko puta su drugi odlazili pred njih, ali u teškim trenucima. Ne kad dođete pred izbore i kažete - ne brinite, sve je u radu, samo što se niste vratili u državno pravni poredak, to je gotovo, samo izglasajte, nego dođeš i kažeš koliko boli, dođeš i kažeš šta je istina, dođeš i kažeš - biću tu, dođeš i kažeš - neće se ponoviti martovski pogrom.
Podigneš vojsku, izvedeš vojsku po privi put od 1999. godine, podigneš vojsku, zbog koje čitav svet skoči na vojsku Srbije i na vrhovnog komandanta vojske Srbije, da traži od njega da se prekine. Pa, izbaci ambasadora jedne velike moćne države, naš predsednik kaže, nećeš mi ti govoriti gde ću da pustim žandarmeriju i gde ću da pustim vojsku. Pa, to se nije desilo do 1999. godine.
Zbog takvog pristupa je prestao napad na sever Kosova. Zbog takvog pristupa su se povukli sa Gazivoda, zbog takvog pristupa, jer nekada pokažete čvrstinu, vojničku čvrstinu, nekada pregovarate. Uvek pregovarate, ali iza sebe imate moćnu državu, iza sebe imate snažnu vojsku, iza sebe imate narod koji vas razume, narod koji zna šta hoće.
Pa, nije se to dešavalo, kamo sreće da se to desilo 2004. godine, da se bar jedna jedinica pomerila, da se jedna jedina jedinica spustila, 2008. godine da je bar neko osetio potrebu da podigne borbenu gotovost vojske. Niko ništa, vojska se čudila, pitala, zbunjena, besna zašta nas hranite, ako ne za to. Niko ih pitao nije, niko reč nije rekao, niko naređenje, ni jedno, nije poslao.
Sada smo pokazali i pažljivo su merili reakciju naše vojske, i prijatelji i neprijatelji, koliko brzo ćemo se okupiti, na koje pravce ćemo izaći, hoće li se svi odazvati, hoćemo li stići opremljeni, naoružani, ili ćemo se dovoziti autobusima. Kada su videli da se stvorila borbena, delatna vojska, onda su počeli da razmišljaju drugačije. Onda su počele da padaju tenzije, onda se i KFOR javio, onda su se svi javili i rekli, hajde da smirimo tenzije, što bi rekla EU, da se obe strane uzdrže od zapaljivih izjava. E, tako je bilo.
Dakle, sve je to država i država tako postupa, država koristi sve svoje mehanizme, država ne odgovara na ono što bi prvo bilo, pa najlakše bi sada bilo predsedniku Vučiću da kaže, prekidam sve diplomatske odnose sa Crnom Gorom, gotovo, ne treba, kakva Crna Gora. Dva dana kasnije, Srbi iz Crne Gore će da dođu da pitaju, pa kako da prelazimo granice, kako da dobijemo pasoše, kako da se školujemo u Beogradu, kada imate sporan sporazum između Srbije i Crne Gore, po kojoj se naša deca, srpske nacionalnosti, iz Crne Gore, školuju besplatno, kako da se lečimo ako ne funkcionišu sporazumi između naših sistema osiguranja? Šta da radimo sa srpskom imovinom, koja se nalazi u Crnoj Gori?
Najlakše bi bilo reći ovo, što sada svi osećamo i besni smo, i ljudi smo i gadi mi se to što vidim u Crnoj Gori, da moj narod mora da dokazuje da je Ostroški manastir njegov. Pa, kome pripada? Gadi mi se, ali šta da uradimo, da prekinemo diplomatski odnose? Da sada odmah prekinemo diplomatske odnose, pa da nam Ostrog bude još dalji? Pa, da nam Srbi u Crnoj Gori budu još dalji? Šta da uradimo drugo?
Pametno, korak po korak, ovo ima svoju cenu i ostaviće trag u našim odnosima, ali neće ostaviti trag na životu Srba u Crnoj Gori. Neće na njih ostaviti trag. Na sve drugo može i mora i treba. Hvala.