Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o predloženim aktima.
Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, drugarice i drugovi, hteo sam da podelim sa vama nešto razmišljanja i da vas upoznam sa onim šta se dešava trenutno u našem gradu.
Naime, članovi Pokreta socijalista, čiji sam ja osnivač, su blokirali Televiziju N1. Došli su ispred ulaza u tu televiziju, tražili da im se omogući da se obrate, tražili da se prestane sa širenjem neverovatne mržnje i zla prema našoj državi, našem narodu, prema svakom ne misli kao i oni, tražili da se mržnja koja izazivaju svakodnevno već jednom zaustavi. Nije dovoljno što mrze svakog od nas, koji se bavimo politikom, već mrze svakog ko misli drugačije, svakog ko ima hrabrosti da kaže da nije za njih, svako ko ima hrabrosti da kaže da njegovo dete treba da ide u školu, svako ko ima hrabrosti da kaže da neće ostaviti Republiku Srpsku, da neće uvesti sankcije Rusiji, da neće priznati Kosovo. Mržnja koju izlivaju svakog dana je uzrok svake mržnje koju vidimo na ulicama naših gradova.
Članovi Pokreta socijalista su se okupili da im to kažu i da zatraže da prestanu. Oni na N1 i dalje misle da su u Luksemburgu, oni i dalje misle da su luksemburška televizija, oni i dalje misle da to što ne plaćaju porez ovoj državi nek oslobađa od poštovanja zakona ove države.
Naravno, ja nisam pristalica blokade i ja mislim da svako treba radi svoj posao, ljudi treba da žive, treba da se kreću, treba da rade, ali ovo je bio samo način Pokreta socijalista, manjeg partnera u našoj koaliciji nego što je SNS, da pokaže da je to sve moguće što rade drugima da može se desi i njima.
Mi nećemo da budemo opravdanje ni za kakve sukobe. Nekoliko sati smo bili tamo. Završili to, ali smo hoću da kažem da možemo da dođemo ponovo i da sve ovo što radite drugima može jednog dana da se radi i vama. Nasilje koje prizivaju preti da uništi našu zemlju, nasilje koje prizivaju preti da uništi sposobnost države Srbije da brine o svim Srbima, bez obzira gde oni žive, nasilje koje prizivaju, nasilje i koje sprovode svakog dana preti da od slobodne, stabilne, prosperitetne države Srbije stvori zemlju koja će vas sukobljavati po ulicama.
Jel malo Đilasu milijarda? Da li je malo dobio kada je prodao sve svoje pratioce koje je godinama sakupljao u SBB i objašnjavao im kada se pretplatite na SBB da je to politički stav? Vidite kako je taj stav vrlo lako postao njegovo bogatstvo. To isto radi i sa ovom decom koju okupljaju po ulici. To isto rade i sa ovim ljudima kojima usađuju mržnju od kojih traže da sprovodi njihovu mržnju, da izvode nasilje na ulicama, sve ono što nas na žalost čeka, na veliku radost svih naših neprijatelja, na veliku iskrenu radost.
Znate, ne možete očekivati da vas podrže Aljbin Kurti, da vas podrže sve ustaške partije u Hrvatskoj, da vas podrže sve antisrpske partije u BiH i da mislite da je to što vi radite u stvari odlično za Srbiju i da će to sigurno učiniti da Srbija bude prosperitetna i još bolja.
Mi smo danas, odnosno članovi Pokreta socijalista su bili ispred N1 da im kažu da postoji i druga Srbija, Srbija koja se nikada ne vidi na njihovim kamerama, koje nikada nema u njihovim emisijama, Srbija čiji se glas nikada ne čuje, osim uz uvrede, osim uz pretnje, Srbija koja nema svoje mesto, Srbija o kojoj se nikada ne govori pa makar i da postoji. Ne više od toga.
Mi smo danas došli da im kažemo da postoji i Srbija koju oni ne razumeju, a svakako je ne vole. Svakako je mrze i Srbija koja se ne boji. Kao što se nije plašila ni ovih što bacaju topovske udare i šta već rade, tako se ne boje ni njih, ni njihove mržnje. Tako se ne boje ni njih ni nasilja njihovih gazda.
Postoji i ta Srbija i ta Srbija je danas došli ispred N1.
Naravno da očekujem da će se EU oglasiti i reći da ne sme da se dopusti ni slučajno da neko iz N1, to novinarstvo, pravo, sloboda, sigurno. Oglasiće se sva moguća novinarska udruženja da ne sme ni slučajno da se desi da oni ne daj Bože čuju tuđe mišljenje, ali se niko neće oglasiti kada neko prebije novinara „Informera“, ali se niko neće oglasiti zbog blokade RTS, ali se niko neće oglasiti zbog linča koleginice sa RTS koja je rekla jednu reč ili jednu rečenicu.
Mi smo ovim danas hteli i uspeli da pokažemo kakvo licemerje vlada našim medijskim prostorom, kakvo licemerje vlada našim medijskim prostorom u kome je svaka mržnja dozvoljena i nagrađena samo ako ide protiv predsednika Vučića i protiv onih koji su njegovi saborci, saveznici, saradnici. Samo smo hteli da pokažemo i pokazali smo kakvo licemerje vlada u medijima i kakvo licemerje vlada na mrežama, kakvo licemerje izražava mržnju na ulicama i preti sukobima na ulicama.
Hteli smo to da pokažemo i pokazali smo i neće nam biti teško da dođemo opet. Ako nas niste dobro čuli, ako nas niste razumeli, doći ćemo da budemo glasniji. Ali, sve to može da se izbegne vrlo jednostavno – dijalog, razgovor. Sve to može da se izbegne vrlo jednostavno. Ove klupe opozicije se popune, klupe u parlamentu se popune opozicijom sa svojim stavovima, klupe u školama se popune đacima, sale na našim fakultetima se popune profesorima, studentima i život postane normalan. Dođu vremenom izbori, glasate na tim izborima, promenite ili podržite vlast. Sve ono što je prirodno i normalno, ali ne da izazivate mržnju svakog dana i da pričate kako ste vi dokaz demokratičnosti.
Znate, naše popuštanje, naše neverovatno popuštanje svakoj mržnji i nasilju, sklanjanje kao pusti razumeće narod, možda jeste dokaz naše demokratičnosti, ali jeste isto tako i dokaz da država mora bezuslovno da poštuje sopstvene zakone i da mora da dolazi vreme kada će bezuslovno poštovati sopstvene zakone.
Nije Dinko Gruhonjić mera naše demokratičnosti, već je mera našeg dopuštanja da oni koji se hvale ustaškim imenom drže predavanja našoj deci. To nigde nije moguće. Ja se obraćam i vama narodni poslanici, niste ste podržali našu ideju o uvođenju zakona o stranim agentima, to je vaše pravo i ja to ne mogu da sporim, ali moram da vas podsetim da je taj zakon donet godinama ranije, ovo se ne bi dešavalo. Taj novac ne bi stigao, ne bi imao kome da stigne i kako da se distribuira u organizacije koje sada vidimo. Ko zna gde ćemo pronaći sve taj novac? Možda u ovim palicama koje su pronađene u okolini Beograda, možda u bokserima, možda u noževima, možda u elektrošokerima, možda u biber spreju, možda u novcu koji su primile brojne vođe obojene revolucije.
Pokret socijalista nema političku snagu, ni broj glasova kojim bi mogao samostalno da donese taj zakon, ali poštovane kolege iz naše koalicije nećemo prestati da tražimo od vas da nas podržite i da donesemo zakon o stranim agentima, da donesemo zakon koji će sprečiti da svako može da finansira obojenu revoluciju u Srbiji.
Ako je Amerika to mogla da uradi, ako je Amerika, citiram Ilona Maska, mogla da prevrne činiju punu crva, kako je on nazvao USAID, pa zašto da mi to ne uradimo? Zašto da mi to ne uradimo? Zašto da dopuštamo da se u našoj zemlji krši zakon? Zašto da dopuštamo da se u našoj zemlji finansiraju oni koji misle sve najgore o ovoj zemlji?
Vi kada ih slušate oni ne pokušavaju da objasne šta bi uradili kada bi nekim nesrećnim spletom okolnosti došli na vlast, oni samo pokušavaju da naude ovoj zemlji. Kada imate proteste u kojima otvoreno kažu – blokirajmo taj most ili blokirajmo tu instituciju kako bi smo ekonomski izvršili pritisak na Srbiju, oni otvoreno kažu da su spremni da Srbiji nanesu udarac koji će boleti, ne razmišljajući ni kako će se to odnositi na njihove roditelje, na njihove komšije. Na kraju krajeva i na njih same, ali oni koji ih vode nemaju taj problem. U to nemojte da sumnjate. Oni su se finansijski obezbedili. Ali, oni koji ih slede, na kraju se suoče sa posledicama iz sopstvenog delovanja.
Ono što nas čeka jeste ono što vidimo, što smo videli ovde u Skupštini, ali i ono što smo videli na kanalu N1, ono što vidimo na društvenim mrežama, neverovatna mržnja koja se izliva, ne može da prođe bez posledica, a te posledice uvek nasilje. Ne možete večno prizivati mržnju na svakog ko misli drugačije, a da se to u nekoj ludoj glavi jednog dana ne opredmeti kao akcija, a ta akcija postaje nasilje. Ne može. Oni koji to rade to znaju i misle da je to sasvim uredu. Ja tako ne mislim, vi tako ne mislite. Članovi Pokreta socijalista koji su danas bili ispred N1 koji su na nekoliko sati blokirali tu televiziju ne misle takođe. Došli smo, bili smo tamo da pokažemo da postoji jedna druga Srbija, Srbija koja nikada nema svoje mesto, koja nikada nije prikazana, Srbija o kojoj se govori sa mržnjom, sa prezirom, Srbija kojoj se preti, a većinska Srbija.
Za ovu današnju aktivnost nisam hteo da tražim podršku i pomoć od vas iz SNS, da jesam tamo bi bilo više desetina hiljada ljudi i šta bi se onda desilo. Šta bi onda bilo. Ovo je bio samo naš način da pokažemo kakvo licemerje vlada u medijima Srbije, ali i da postoje ljudi koji se mržnje, koji N1 i drugi tajkunski mediji neprekidno izlivaju po ulicama ove zemlje i po glavama svakog od nas ne boje. Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovani narodni poslanici, druga tačka svake obojene revolucije jeste negiranje rezultata Vlade. U drugoj tački, kada se zaboravi ono za šta su se okupili, jeste objašnjavanje da sve što je urađeno ne valja ništa i da zapravo ništa nije ni urađeno i da sve što je urađeno trebalo je da bude urađeno ranije ili da u stvari ne treba o tome ni pričati.
Zato su danas prazne klupe kolega iz opozicije. Da su ovde, kada bi prošlo par sati divljanja, bacanja petardi, dimnih bombi, protivpožarnih aparata, kada bi prestali da duvaju u vuvuzele, morali bi da se suoče sa onim što je urađeno. Moralo bi da se razgovara pred kamerama, pred čitavom nacijom, moralo bi da se razgovara o stvarima koje je ova vlast uradila. Moralo bi da se govori o putevima, prugama, školama, bolnicama, vojsci, nacionalnom ponosu. Moralo bi da se razgovara o tome. E, zato se ne razgovara.
Evo, koristim i ovu priliku da sa ove govornice pozovem kolege iz opozicije da dođu. Izdržaćemo mi njihove uvrede. Izdržaćemo mi još topovskih udara. Izdržaćemo sve to što su smislili da je veliko i genijalno što dođu i poliju nekom vodom i posle jedni s drugima pričaju kako je to veličanstven događaj. Sve ćemo mi to izdržati, ali ih molim da dođu samo da izdrže ovo što mi imamo da kažemo, mirno, bez uvreda, bez topovskih udara, bez suzavca, samo da izdrže ovo što mi imamo da kažemo o tome šta je urađeno u ovoj zemlji i šta treba da bude urađeno u ovoj zemlji, a i da ih podsetimo na to šta su oni radili dok su vladali ovom zemljom, ništa više. Vrlo jednostavno. I bolje da se mi svađamo ovde koliko god hoćete, nego da se svađaju ljudi koji veruju u ono šta mi govorimo. Sa ove govornice uvek dolazi poziv za mir. Iz onih drugih klupa ne može biti poziv na mir, kada pokušate ovde, nasiljem da promenite većinu.
Znate, plan A, jedini plan, ispostavilo se, bio je da ćemo mi pobeći iz ove Skupštine. Da će nas zaplašiti svojom mržnjom, svojim nasiljem, svojim udarima i da ćemo mi pobeći iz ove Skupštine, onda će oni ovde da zauzmu, ležaće po klupama, govoriće sutra kako, eto, pregovaraće sa nama da li da se vratimo. Oni su vlada ovog naroda. Pozvali bi narod da uđe u Skupštinu i tako.
Ali, mi nismo pobegli. Ali, mi se nismo pomerili. I mi se nećemo pomeriti. Nema pomeranja. Nema povlačenja. Pred kim da se povlačiš? Pred nekim ko misli da je vrhunac demokratskog delovanja da duva u vuvuzelu sedam sati? Da li stvarno mislite da je neko glasao, evo, razgovarajte sa komšijama, sa prijateljima, sa onima koji ne glasaju za nas, to je potpuno prihvatljiv oblik demokratskog razmišljanja, pitajte ih – jesi li glasao za poslanika koji ima najjača pluća ili koji će najviše da duva ili koji će najviše da baca, koji najdalje može da baci topovski udar ili si glasao za poslanika koji će postaviti pitanje u tvoje ime i koji će se izboriti za nešto za šta ti veruješ da je bitno za tebe i tvoju decu? Zato su ove klupe prazne, jer mi danas bi posle svega morali da razgovaramo o onome što je urađeno i onome što će biti urađeno.
Istina, ružna je slika otišla u svet. Oni koji nas ne poznaju, sve manje žele da nas upoznaju kada vide tako nešto. Oni koji su nas mrzeli, imaju opravdanje da nas mrze još više. Oni koji su nam se smejali, imaju razloga da nam se smeju još više. Oni koji nas vole, stide se zajedno sa nama. Ružna slika je došla, baš je ružna slika došla u svet. Nije na nama da tako izgledamo. Mi smo Srbi. Mi smo narod koji ima čime da se pohvali. Uvek na boljoj strani sveta. Veliki narodi, brojni narodi, velike sile su često grešile u svojim istorijskim izborima, a mi baš nikada. I mi sebi da dozvolimo da se onakva slika pronese celim svetom.
Ovde je trebalo za dan ili dva da govori predsednik Republike Srpske, predsednik entiteta koji je nastao zahvaljujući borbi srpskog naroda, možda najveći dobitak srpskog naroda nakon Prvog svetskog rata, nešto što je nepromenljivo, nešto za šta su dati toliki životi. Mi, dame i gospodo narodni poslanici, ne možemo da ga pozovemo, da se mi ne bismo stideli. Sramota nas je da dođe ovde, da ga neko gađa dimnom bombom ili da ga sačekaju sa mržnjom, sa vriskom, sa besom koji ne bi doživeo ni u Sarajevu. Nije u redu. Sramota je nas zbog njih, zbog svih koji bi tako nešto uradili.
I nije slučajno, nije slučajno da u istom trenutku imate sankcije Naftnoj industriji Srbije, kičmi naše privrede, odnosno našeg energetskog snabdevanja, imate suđenje Miloradu Dodiku i praktično poništavanje Republike Srpske, imate pokušaj otimanja glasova Srpskoj listi na Kosovu i Metohiji, formiranje šiptarske vlade, sa Srbima kojima Beograd ne znači ništa i kojima su Šiptari sve, a Srbija ništa i imate proteste na ulicama naših gradova. I sve je slučajno, jel da? I sve se jednostavno desilo, ništa drugo. I svi naši prijatelji iz celog sveta, Rusija, Kina, sve slobodne zemlje ovog sveta govore da je u pitanju obojena revolucija, daju nam podršku i svi oni koji bi da priznamo Kosovo, da napustimo Republiku Srpsku, da uvedemo sankcije Ruskoj Federaciji, svi oni podržavaju svaki skup.
Čuli ste Evropsku uniju koja kaže da osuđuju nasilje u parlamentu. Ne kažu ko vrši nasilje, ne kažu ko ga je uradio. A ko? Eto, neko. Obično je većina odgovorna za tako nešto, kada se tako izgovori i kada se tako kaže. To je kao kada na Kosovu i Metohiji uhapse Srbina, pa onda kažu da su jako zabrinuti zbog toga što se to desilo i da svi treba da pokažu pribranost, i onaj uhapšeni što su ga oteli i oni koji ga hapse, da svi budu pribrani.
U ovom parlamentu ćete, ja se nadam, vrlo brzo birati Vladu Republike Srbije. Biraćete ministre koji će na prvom mestu morati da zadobiju vaše poverenje, preko vas i poverenje građana Srbije. Ali vas molim, bez obzira ko bude ili ne bude bio ministar, ako bude izbora ili nova Vlada, vi ste vladajuća većina, vas su izabrali građani Srbije i nemojte da se sklanjate nikome i ni pred kim. Nema toga ko može vama da kaže da ste nelegalni ili nelegitimni i zato vi imate puno pravo da odlučujete i nemojte ni pred kim da se pomerate.
Molim vas da razmišljate kada budete glasali o zakonima koji su pred nama, kada budete razmišljali o tome šta ti zakoni donose za budućnost Srbije i neka vam ono što se dešava sada na ulicama naših gradova i ovaj pokušaj obojene revolucije i rušenja naše zemlje, setite se šta smo mi dopuštali da bi se ovo desilo. Nemojte da zaboravite da smo mi izglasali, mi dopustili, da nam drugi štampaju udžbenike, da nam štampaju šta je istorija i da našu decu uče da je u Srebrenici bio u stvari genocid, da o Jasenovcu ima manje rečenica nego o Srebrenici, da smo mi dopustili da nam štampaju udžbenike u kojima je srpski narod odgovoran za ratove 1990-ih, a Gavrilo Princip običan terorista. Ne heroj, ne borac za slobodu, već terorista. Da smo mi dopustili da nam u udžbenike stavljaju da je u pitanju bila NATO akcija, a ne NATO agresija.
Setite se da je zapravo najvažnije ministarstvu uvek Ministarstvo prosvete. Kako učimo decu, takvi postaju ljudi. Nema zemlje bez ideologija, nema zemlje bez uverenja, a ne muže biti uverenje ideologije ako dopustimo da našu decu uče drugi. Zato svi smo mi prolazni, ali vi kao narodni poslanici duže ćete trajati i najduže ćete trajati, zato vodite računa o onome o čemu glasate, kada glasate, preuzmite odgovornost na sebe, razmišljajte o stvarima koje dođu pred vas, zašto vam se nekada nešto i nudi. Popuštanje onima koji vode obojenu revoluciju će samo izazvati samo jednu, pa još jednu, pa još jednu.
Mi Srbi smo narod koji uvek izabere pravu stranu sveta, zato ne smemo da dopustimo da bilo ko drugi odlučuje o nama i odlučuje o onome što ćemo mi raditi, o čemu ćemo misliti, zato nas toliko i udaraju.
Znate, mislim da je Nikola govorio o tome, mi Srbi nismo najmnogoljudniji narod na Balkanu, ne živimo čak ni najvećoj teritoriji, nemamo more, nemamo najznačajnije i najvažnija prirodna bogatstva, a nećete naći udžbenik istorije ili udžbenik geopolitike gde neće reći kada se govori o Balkanu da su Srbi najvažniji narod na Balkanu, ne zbog našeg broja, već zbog našeg osećaja za stvaranje države, zbog našeg osećaja za stvaranje istorije. Mi Srbi zauzimamo mnogo veći prostor na istorijskoj mapi, nego na geografskoj mapi, zato što je vrednost našeg naroda uvek bila u stvaranju države.
Znate, kada razmišljate o onome što pokušavaju da urade kreatori obojene revolucije, vi uvek razmišljate, dobro kakvi su to zahtevi koji ne mogu da se sprovedu, koji ne mogu da se ostvare, u kojima ne može doći do realizacije. Razmišljate zašto. Da li je to neznanje, kakva je to namera? Ne, oni imaju nameru da unište državu, ne da je preuzmu, nego da je unište, da je ne bude. Kako mislite da vratite vi ili ja zajedno, kako mislimo da vratimo generaciju devetnaestogodišnjaka u njihove godine, kako ponovo sa 19 godina da se ponašaju kao da imaju 19 godina, kako ponovo da shvate da moraju da uče svaki dan, da moraju da idu u školu, da moraju da idu na fakultet, da je moguće da padnu na ispitu? Kako je moguće da nam je nanet tako strašan udarac, što nam je čitava jedna generacije ubeđena da kada stane pred kamere N1 počne da objašnjava kako je položila najvažniji ispit.
Najvažniji ispit je onaj po kome nije otišao u školu. I najvažniji je ispit onaj po kome je profesorica jedne od gimnazija u Novom Sadu fizički nasrnula na svoje dete, dete koje je učilo kod nje. To je najvažniji ispit. I položili su najvažniji ispit.
Najveći izazov neće biti čak ni ekonomija, izborićemo se, predsednik Vučić je dokazao da je u stanju da se izbori sa ekonomskim teškoćama i nedaćama. Najveći ispit i najveće nedaće će biti kako da ponovo čitava jedna generacija počne da živi u skladu sa svojim godinama, počne da se ponaša onako kako se ponašaju njihovi vršnjaci. Ideš u školu, slušaš profesora, raspravljaš se sa ocem i majkom, ali ih mnogo voliš i na kraju ih poslušaš. To će biti najveći izazov kada sve ovo prođe.
Nemojte misliti da će proći lako i nemojte misliti da neće biti nasilja. Nažalost biće ga, biće ga, jer oni koji su pokrenuli obojenu revoluciju u Srbiji nemaju nikakav drugi način da izađu iz nje, nemaju nikakav drugi način da završe ono što su započeli bez nasilja.
Država se pokazala žilava, odgovorna, izdržljiva, obezbedila je funkcionisanje, nastavila je sa životom, naravno, uz velike ekonomske i političke teškoće, ali nastavila sa životom, nastavila da brine i o Srbina na Kosovu i Metohiji, nije napustila Republiku Srpsku, nije uvela sankcije Ruskoj Federaciji. Dakle, nije uspelo, nije smenjen predsednik Vučić, Vlada će biti promenjena, zamenjena, biće novi izbori šta god, ali biće legalno, legitimno, sve što se dešava u bilo kojoj drugoj zemlji na svetu, ništa sporno. To nije cilj, cilj je rušenje zemlje, cilj vaninstitucionalno delovanje, cilj je izaći iz institucija koje ne možete da osvojite na izborima, nego morate da napravite silom čitava jedan paralelni svet iako ste potpuno svesni da to u potpunosti uništava državu.
Informisanje u našoj zemlji je postalo udžbenički primer, evo dolaze iz više zemalja sveta, dolaze brojne novinarske ekipe koji snimaju priloge o obojenoj revoluciji da bi pokazala kako to zapravo izgleda i kako to deluje, šta se tu dešava.
Znate, govorilo se ovde o toj, a to se u teoriji zove ping-pong, izmisli se, pusti se lažna vest, kakva god ona bila, nebitno, nisi napadnut, nisi, nešto, nije važno. To pustite u nekom opskurnom portalu, samo se objavi, ta vest se prenese na malo veći mediji, onda ta vest odlazi u region i ta vest se vraća kod nas iz regiona navodeći kao izvor, respektabilne velike medije iz regiona. To se zove ping-pong. Više ne znate odakle je krenula vest, nego kažete, pa dobro to je objavila, mislim, državna televizija u Hrvatskoj, mora da, ne moguće da je to laž, a sve je poteklo od nekog malog nepostojećeg portala kod nas ili bilo koje zemlje iz okruženja.
Mi živimo svakodnevno u tome i nosimo se svaki dan sa tim i već smo navikli i vi i ja, da svaka rana na nama u stvari i nije bitna, mislim, kao da je važno, to kad neko nas uvredi ili kaže nešto ružno, ma to je ništa, hajde, šta sad. Sramota me da pričam o svom osećaju kada znam i o svojoj deci, kada znam šta trpe deca predsednika Republike Aleksandra Vučića, pa onda preskočiš i ćutiš. Navikli smo, kao nosimo to kao da je normalno, a nije normalno, a to nije normalno.
Nije normalno da je ova sala prazna i nije normalno da mi svi prihvatamo da ko god hoće može, šta god hoće dok je to protiv nas, dok je protiv ljudi koji ovde predstavljaju preko dva miliona glasača. Nije normalno, doći će naravno i vreme, prođe to tako, kada će ovo o čemu govorim biti podrazumevajuće, ali sada mi živimo u trenutku u kome nije normalno da deca idu u školu i nije normalno da roditelji traže od nastavnika da im uče decu u školama, i nije normalno da kažemo – ne možeš da zatvoriš most, i nije normalno da kažeš, ne možeš da sprečiš radnike RTS da ulaze u RTS, jer smo došli do toga da radimo samo da bismo izbegli sukob, da bismo izbegli nasilje na ulicama.
Videćete u subotu, nije do nas, apsolutno nije do nas. Činićemo i sve što možemo, kao što činimo i u celom regionu, i u Republici Srpskoj, i na prostoru Kosova i Metohije, da ne dolazi do sukoba, činićemo sve što možemo da učinimo da ne dođe do bilo kakvog sukoba, ali bojim se da oni koji su sve ovo pokrenuli, nemaju drugog načina da ovo završe nego da krenu grubom silom i da pokušaju silom da preuzmu vlast, kao što su radili 5. oktobra, pa nije to prvi put.
Dozvolićete mi na kraju jedan lični odnos, ovo nije stav vladajuće većine, nije stav ni Vlade, ali je moj, znate uostalom da sam uvek govorio ono što mislim i ono u šta verujem, na današnji dan umro je Slobodan Milošević, dva puta izabrani predsednik Srbije i SRJ, čovek čiji su svi neprijatelji bili i neprijatelji Srbije, baš svi. Slobodan Milošević, bez obzira na sve svoje greške, činio ih je kao i svako od nas, je bio na pravoj strani sveta i na pravoj strani istorije.
Srbija kao da je zaboravila i na njegovu smrt i na njegov život, a nemojmo zaboraviti da imamo Republiku Srpsku i Rezoluciju 1244 zahvaljujući i Slobodanu Miloševiću. I nemojmo zaboraviti da onako kako su rušili Slobodana Miloševića, a preko njega Srbiju, tako danas ruše Aleksandra Vučića, a preko njega Srbiju, istim metodima, na iste načine, sa istim ciljem.
Dakle, samo sam hteo u ovom Domu da podsetim da je postojao i da podsetim da je na današnji dan pod vrlo nerazjašnjenim okolnostima umro u Haškom tribunalu, u haškom kazamatu, tamo gde nije bilo pravde za Srbe, već gde je bila osveta za Srbe, baš kao što se danas svete i Miloradu Dodiku, baš kao što se svete i Aleksandru Vučiću.
To sam morao da podelim sa vama, to sam morao da kažem. Ja rekoh i dušu svoju spasih, a znam i verujem da ćete vi umeti da sačuvate ono najbolje u srpskom narodu. Hvala vam još jednom.
I dalje stojim pri onome što sam govorio na nekom od ranijih zasedanja – da žene jednostavno treba voleti. Ta najlepša, najbolja bića ne zaslužuju da se svađamo, ne zaslužuju raspravu. Služe samo da ih volimo, samo da im se divimo, samo da smo srećni što dopuštaju da budemo u njihovoj blizini. Ali pošto nema opozicije, možemo i mi u Vladi malo da razgovaramo pred vama.
Uostalom do nedavno smo bili na različitim stranama, ja sam, kao što vidite bio uvek na istoj strani, ali veoma volim kada ljudi promene uverenja, kada promene ideje i kada zauzmu svoje mesto.
Dakle, ne bih ja ni odgovarao na to polazeći od svog dubokog uverenja da se sa ženama ne treba raspravljati, već samo treba prihvatiti i samo ih treba voleti, ali upoređen sam sa Draganom Đilasom. Moja izjava je upoređena sa Draganom Đilasom. E, na to se dame i gospodo, drugarice i drugovi mora odgovoriti, to već ne može.
Dakle, prvo da dođem od onoga da ponovimo šta smo rekli da bismo znali šta kritikujemo. Rekao sam, i to ne dok sam gutao suzavac, nije to meni prvi put, pa mene je žuta žandarmerija tukla i hapsila i bacala suzavac, prebijala me, nije ovo najgore verujte, ovo je jedna od blažih stvari koje sam doživeo od žutih - Da među vama ima muškaraca, obraćam se onima koji su nas gađali jajima, topovskim udarima, bakljama, itd, da među vama ima muškaraca znali bi ste šta se radi i kako se radi sa jajima, ali na sreću među vama postoji dovoljan broj narodnih poslanica koje vrlo poštujem i smatram da su bolji deo vas i one će vam to bolje objasniti kada vi već ne znate šta se radi sa jajima.
Znate, svako se kreće u krugu vlasitite pokvarenosti. Ja sam govorio o jajima. Jaja su prehrambeni produkt, proizvod, to se jede. Oni su u tome videli seksualnu konotaciju. To su testisi, ne jaja, testisi. Dakle, postoji bitna razlika.
Dakle, drage dame i gospodo, drugarice i drugovi šta sam ja hteo da kažem? Da je bilo muškaraca oni bi znali bar da ispeku jaja, nama toliko dozvoljavaju naše skromne kulinarske sposobnosti, a ne bi gađali druge narodne poslanike ili članove Vlade. Ali pošto nije bilo muškaraca, ima narodnih poslanica koje mnogo bolje kuvaju i sigurno bi se jajima, dakle prehrambenim proizvodom, umele da naprave nešto maštovitije, nešto zanimljivije i mogle su da ih pouče time. Nažalost, nije bilo prilike.
Eto, vidite ja sam o tome govorio, a na šta su mislili ovi što su me kritikovali? Kako su oni jaja povezali sa seksom? Kako su povezali jaja sa različitim polovima? To su jaja, ovo su testisi. Ne služe jaja za to zaboga.
Tako da sam bio potpuno iznenađen da je bilo ko mogao moju izjavu da uveže sa bilo kakvim seksualnim ili polnim rodno, ili bilo koji drugi način zasnovanim kontekstom. Ni slučajno, govorio sam o jajima koje treba da se peku, da se bare, da se poširaju, da se jedu na različite načine, da se mute, a ne da se prave ovakve stvari. Stvarno ne razumem ovaj komentar, ne razumem odakle ovo.
Molim vas koleginice nemojte da vrše pritisak na vas da vi nešto morate ili ne morate. Nemojte vi mene da pravdate. Nemojte, pogotovo da me poredite sa Draganom Đilasom, ja se sa tim društvom nikada nisam poredio i dugo trajem u politici, odmah da vam kažem, menjao sam političke partije, ali uverenja i strane nikada. Hvala.