Slušao sam od 2012. godine na ovamo da ćemo napustiti Srbe, da ćemo prekinuti njihovo finansiranje. Ovde imate poslanike, ne znam da li su tu, sa Kosova i Metohije. Slušao sam kako ćemo prestati da finansiramo život na Kosovu i Metohiji. Svako ko je bio na Kosovu i Metohiji jedan dan zna da bez Vlade Republike Srbije nema Srba na Kosovu, nema, neće preživeti. Probajte da mi nađete nekog Srbina koji je na nekom visokom položaju u nekoj privatnoj firmi, a čiji je vlasnik Šiptar. Možda ako radi sa Srbijom, pa mu treba neka maska, inače nema, neće se to desiti. Sav novac, sav život dolazi odatle.
Slušao sam od 2012. godine kako je to prekinuto, kako je to isečeno, kako toga nema, kako neće stići ni jedna plata, kako neće moći da voze svoje automobile, kako neće moći da glasaju na srpskim izborima. Sve sam to čuo. Nije tako i znate da nije tako, jer da je drugačije, Srba ne bi bilo na prostoru Kosova i Metohije.
Činjenica je da je EU, ne Šiptari, garant Briselskog sporazuma. Nije to sad pitanje za Šiptare. Mi znamo da su to lažovi. Šta mislite da smo pred Tačijem ubeđeni da taj terorista i teroristi koji su nasledili, šta, da žele dobro Srbiji? Ne žele. Vi morate, kada vodite ozbiljnu i odgovornu politiku, da poverujete, da prihvatite reč EU, tog velikog, moćnog. Ovo što ja govorim je pitanje za EU, ne za Šiptare, znam da oni nemaju besu, to je sve laž, nego za EU.
To je jedna duga borba koja neće prestati ni sada, ni sutra. Imaćemo mi još dugo, dugo da se borimo i kao što vidite naše pozicije na prostoru Kosova i Metohije su čvrste, čvršće nego što su bile. Mi smo, takoreći, što se tiče dobrog dela međunarodne zajednice, naravno, ne za nas, to je za nas neprihvatljivo, ilegalno finansirali život na Kosovu i Metohiji. Sada to više niko ne kaže. Sad svi priznaju da Srbija ima pravo to da radi i Srbija to radi. Samo zamislite jedan dan, jedan mesec da se preseče veza između Srbije, Srba i ljudi na Kosovu i Metohiji, Srba na Kosovu i Metohiji, ne bi ostao čovek, ne bi imao od čega da živi. Nije to sad stvar patriotizma. To je jednostavno tako i ne možete mi zameriti zbog toga.
Imali smo politiku koja se pravila da to tamo ne postoji, da se tu ništa neće desiti. Aleksandar Vučić je uradio nešto što nije popularno, ali radi sve vreme nešto što nije popularno. Svaki njegov odlazak, kada sedne sa onim Šiptarima, izazove bes kod svakoga. On se prvi naljuti, na sebe se ljuti, ali to radi zbog Srbije. To tako mora. Šta, da se pravi da to ne postoji i kaže – dobro, vi ne postojite? Pa, postoje.
Učestvovao sam u briselskim pregovorima i jedna od najtežih stvari u mom životu koju sam ikada doživeo jeste što sam morao da se rukujem sa nekima od njih, što sam sedeo, a sa većinom se nisam rukovao, u istoj sali. Sedite sa čovekom za koga znate da je učestvovao u ubijanju vašeg naroda. Šta da radite? Da ga ubijete? Šta da radite? Kažite mi – šta da radite? Da se pravite da to ne postoji, da se pravite – pa dobro, nebeska pravda će mu doći, ili da se borite kako znate i umete? Na kraju dođete do toga da ovi kažu – nećemo da pregovaramo više sa vama, nema ništa sa vama, sa vama ne treba da se pregovara, jer ne mogu da dobiju to što žele. Ne mogu to da dobiju dok je ovakve Srbije.
Opet se vraćam na NATO pakt. Nije to stvar da li je popularno ili nije popularno. To je naš stav. Znate, ne bi ovi ljudi sedeli u parlamentu u apsolutnoj većini da građani Srbije nisu glasali za njih, da ne dele njihove ideje. Nisu to neki prevaranti koji daju tuđe programe. Svoj program su dali, potpisali svoj program. U tom programu, između ostalog, piše da nećemo u NATO pakt. Stavite vi, neka stavi svaka druga partija, pa ako je to dovoljno neka ih dovede na vlast. Odlično, radujem se tome, ali nešto mi govori da mnoge partije, pogotovo one koje bojkotuju ovu Skupštinu, ne smeju da napišu da nisu za NATO pakt. Njima kažite to, ne nama. Mi smo rekli da nismo za NATO pakt. Tačka.
Da li je to popularno? Nije bitno da li je popularno. To Srbi hoće. Šta je posao ovih ljudi nego da kažu politiku? Nekada radimo stvari koje odobrava ogromna većina, nekada je teško, ali nikada ne radimo protiv svog naroda. Nije ovo skupština Mila Đukanovića koja kaže – znam da je preko 80% građana Crne Gore protiv priznanja Kosova i Metohije, ali ja znam bolje od njih. Mi to nikada ne radimo.
Predsednik Vučić je rekao – ja ću se boriti do kraja i šta god da dogovorim, ako ikad išta dogovorim sa Šiptarima, idemo na referendum da pitamo Srbe šta misle o tome, pa neka oni kažu zadnju reč. Na meni je kao političaru da se borim, pa i sa nepopularnim stvarima, ali Srbi će da kažu zadnju reč, a ne kao Milo i ovi – ja znam bolje, kakav referendum, šta će meni referendum, to se samo počisti.
Dakle, ovi ljudi ovde su tu zato što dele uverenja sa svojim narodom i ne gledaju da li je popularno ili nije popularno, nego to su njihove ideje i zato su ušli u politiku. Zato što su u politici njihove ideje prepoznaje njihov narod. Oni napišu predizborni program i u tom predizbornom programu piše – nećemo u NATO pakt, narod glasa. Napišite i vi. Stvar je poverenja, samo to. Hvala.

Zahvaljujem vam se, poštovani Milimire.
Znate, ako vi, poštovani poslanici, podržite izmene i dopune Zakona o Vojsci Srbije, hoću da znate da ćete svojim glasom omogućiti da preko 300 vojnika po ugovoru prevedemo u prve podoficirske činove. To znači da ćete obezbediti sigurnost i budućnost za preko 300 mladih ljudi koji su možda razmišljali o tome da odu. Zato što, kada postanete podoficir, osim što ste stalno zaposleni, dobijate mogućnost stambenog kreditiranja, dobijate uvećane troškove stanovanja, garantuje vam se budućnost. Preko toga, vi ćete se boriti, gledati kako da napredujete, završavati škole, ali na ovaj način mi ćemo vas sačuvati.
Sad, kakav je greh bio što to ranije nije urađeno, daću vam primer. Baš u specijalnim brigadama, o kojima govorite, i 72. i 63. će biti unapređeno negde oko 192 i 194 momka. Pazite, to su momci sa apsolutno najvišim mogućim psihofizičkim karakteristikama, i oni nisu mogli, jer nema mesta, ne možete da odškolujete sve njih, nisu mogli da postanu podoficiri. I normalno je da su počeli da razmišljaju, pa, čekaj, ja imam 25, 26 godina, mogu sve što hoću, mogu da odem gde god hoću, što bih ostao u Vojsci, a voli vojsku, voli svoju jedinicu, hoće da ostane u njoj.
Ako vi budete podržali, poštovani narodni poslanici, ovaj zakon, omogućićete nama da ih zadržimo, da ih sačuvamo zauvek i ne samo njih, ne samo specijalne brigade, nego i u drugim vidovima i u drugim rodovima, tamo gde smatramo da je potrebno na taj način pomoći, na taj način sačuvati, jer su to zaslužili, to će njihovi komandanti da kažu.
Daću vam primer. Imamo 35 podoficira, koji su, ne izgleda kao veliki broj, ali svaka nepravda je velika, svaki čovek je velika nepravda kada je nepravda. Dakle, imamo 35 podoficira koji su stariji od 35, 36 godina, bili su u ratovima, dokazali su se apsolutno i sistem ih jednostavno nije prepoznao. Oni su stalno čekali taj dan kada će prestariti i kada više neće moći da ostanu u svojoj vojsci, kada ćemo ih pustiti na ulicu, a nisu to zalužili. To jednostavno nisu zaslužili. Ali, bilo je smanjivanje vojske, smanjivanje broja, za njih nikad mesta. E, sada ima mesta. Sada, bez obzira što su stariji, mi ćemo ih primiti u našu vojsku i oni će biti u našoj vojsci do kraja.
Daću vam još jedan primer. To je tako neko čudno razmišljanje, teško ga je shvatiti, teško je pojmiti, pokušaću da vam to približim, izvinite što oduzimam puno vremena. Imali ste podoficire koji su prošli sve ratove, napredovali kroz naš sistem školovanja, napredovali kroz rad, kroz borbe, starešine ih unapređivanje i onda došla ova vremena posle 2000. godine, mi mu damo ugovor, ali ga vratimo čin unazad, iako je deset godina bio u tom podoficirskom činu, jer kažemo – nemaš liderski kurs. Kakav liderski kurs, prošao ratove? Nemaš liderski kurs. Liderski kurs je to nešto što smo dobili sa strane, pa to nešto pravimo, i kaže – nema liderski kurs, i vi takvog čoveka vratite unazad, kaznite ga, oduzmete mu platu, oduzmete mu čin, spustite to dole, kaznite ga. Sada ćemo moći da mu to vratimo, da ga nagradimo, da mu kažemo – hvala što si bio uz svoju vojsku, što nas nisi napustio, hvala što si ostao tu do kraja.
Imamo čak i takve slučajeve za oficire koji su zbog takvih pravila, imali ste oficire koji su završavali više škole u to vreme pa su bili potporučnici, poručnici, mogli su da napreduju otprilike do kapetana prve klase, bili su u ratu u činu potporučnika i poručnika, a onda smo ih spustili na nivo zastavnika zato što više ne priznajemo vojnu školu, Višu vojnu školu, a priznajemo ili smo priznavali, to više ne radimo, svaki civilni fakultet bez obzira da li je vojska tražila od vas da to završite ili ne. Te stvari se menjaju.
Sada, ako nas podržite, poštovani narodni poslanici, ako date svoje glasove i svoje poverenje ovom predlogu koji je pred vama, ispravićemo nepravdu prema ovim ljudima. Da ih je samo 35, vredi, ali nije samo 35, kao što vidite u ovim brojevima, ne pamti se tako veliki broj unapređenja podoficira u našoj vojsci, kao što se ne pamti da se u vojno zdravstvo primilo u stalni radni odnos preko 400 ljudi. To se ne pamti, to nije bilo. Ali, eto, vojska se razvija, vojska se jača. Hvala.

Zahvaljujem poštovanim poslanicima koji su do sada diskutovali. Samo kratko.
Kada je u pitanju nacionalni interes koji smo naveli, a to je očuvanje srpskog naroda, bez obzira gde on živeo, to je očuvanje Republike Srpske, to vam samo govori da je ova država postala toliko svesna sebe, svoje snage, svog značaja i, naravno, da ne doživljava Srbe koji žive van Srbije kao opterećenje, kao što su neke ranije vlasti doživljavale. Doživljavali su ih kao što sad mi moramo da se borimo za njih. Srbi koji žive van Srbije su naše blago, ne samo naši sunarodnici nego naše blago. Oni su oni zbog kojih ova država može i mora da učini sve da bi ih sačuvala, da bi ih ekonomski osnažila, da bi diplomatski uvek stavila do znanja da kaže – kako se odnosite sa Srbima sa kojima živite, tako se odnosite prema Srbiji kraj koje živite.
Ne može biti dobrih odnosa sa Vladom u Beogradu, a da kinjite Srbe i da ne poštujete njihova ljudska prava. To ima svoju cenu. Ako se tako ponašate, to ima svoju cenu. Na vama je samo da razmislite – zar nije bolje da Srbe prihvatite kao most saradnje sa Srbijom, važnom, značajnom, najznačajnijom zemljom na Balkanu, nego da ih posmatrate kao remetilački faktor i nešto što vam ne treba?
„Oluja“ se više neće ponoviti. Ne može. Ova srpska država to neće dozvoliti. To jednostavno nije moguće i neće se nikada ponoviti.
Govorili ste o „mini Šengenu“. Ja verujem u Srbiju. Verujem u to da smo mi u stanju da koristimo takve pogodnosti. Verujem da mi imamo najjaču privredu, da imamo najbolje preduzetnike, da imamo najbolje puteve preko kojih će svi želeti da idu i da plaćaju za to što idu. Verujem u integrativnu moć Srbije, da kad Srbija nešto kaže, uradi, poželi, Balkan se okreće oko Srbije, a ne obrnuto. To do sada nije bilo moguće.
Vi ste videli neke predsednike koji se izvinjavaju nekom nešto, mole nekog nešto. Tadić kaže – mi smo za prsa krivlji za rat u Hrvatskoj. U čije ime si ti to rekao? Kako si ti došao, kako izmeri ti ta prsa, kolika su ta prsa, kako si došao do toga? Mi smo stalno imali političare i one koji su vodili ovu zemlju koji nisu znali da prepoznaju ovaj jednostavni nacionalni interes. Kada se tako ponašate prema svom narodu, prema Srbima, pa kako možete očekivati da će neko želeti sa vama, kako možete očekivati da će neko hteti da radi i sarađuje sa vama?
Danas kad predsednik Vučić govori Balkan sluša, razume šta hoće da kaže, nekad mu se to i ne sviđa, ali ne možeš da ignorišeš Srbiju i ono što ona želi. Kroz to što zovemo „mini Šengen“, kroz tu mogućnost, to je mogućnost, na prvom mestu, za našu privredu. Što mi ne verujemo u Srbiju, što mi ne verujemo u to da ćemo mi biti ti koji ćemo imati najveću korist? Ja u to čvrsto verujem i vidim to. Samo pogledajte, pogledajte, uvek pogledajte, šta rade Šiptari, šta rade u Hrvatskoj i kako se prema nečemu odnosi Milo Đukanović. Vi znate da je to dobro za Srbiju ako ta tri faktora govore protiv toga. Dodate tu još i Izetbegovića i njegovu ekipu. Kad to vidite, vi znate da morate da budete na drugoj strani ako vam je stalo do Srba, jer još nisam video da događaj u kome su Hrvatska, Milo Đukanović, Izetbegović i Šiptari bili na nekoj strani sa idejom da pomognu Srbima i da srpska država nešto napreduje i ima neku korist. To još nisam video. Radovaću se kada se to bude desilo, ali se to još nije desilo. Nepogrešivo, samo pratite šta rade, ćete znati šta treba da budete.
Čuli ste šta govore o „mini Šengenu“. Oni vide tu problem. Oni kažu – ne, ne, to Vučić hoće da napravi veliku Srbiju. Neće Vučić da pravi veliku Srbiju. Vučić hoće da Srbija bude jaka, moćna, otvorena, slobodna, hoće da Srbija bude velika i jaka u ekonomija, da bude velika i jaka u diplomatiji. Uostalom, svi narodi to na Balkanu prepoznaju i vreme je da to prepoznamo i mi. Nema Balkana bez moćne i jake Srbije. Hvala.

Kratko da se zahvalim na tako pažljivom proučavanju, već to nije čitanje, to je proučavanje naše strategije. Hvala, od vas nam puno znači podrška, razumevanje i stručna pomoć.
Samo ću se osvrnuti na jedan segment vašeg izlaganja, a to je sajber bezbednost, to su hibridne pretnje. Niko na svetu nije sasvim siguran koliko je to široko, koliko je hibridno ratovanje opasno, koliko je opasan sukob u sajber prostoru. To najveće sile sveta mogu da kažu da znaju dosta o tome, ali svi mi mali znamo skoro manje od ničega. To je strašno opasno.
Prva i osnovna stvar je da saznate da ste uopšte napadnuti. Vi ni ne znate da ste napadnuti. Vi ni ne znate kada pogledate šta vam sve preti. Vi ne prepoznajete napad. Vi ne znate da najveći broj komentara na društvenim mrežama je generisan iz različitih obaveštajnih centara u našem okruženju. Prepoznaćete ih od gramatičkih grešaka koje malo čudno govore srpski jezik do toga da se pojave odjedanput u deliću sekunde na jednu vest i pokriju čitav spektar našeg poznatog interneta, pa do mnogo ozbiljnijih stvari kao što su upadi u naše informacione sisteme, kao što je napad na odbrambenu industriju, kao što je napad na našu državu, na naše rukovodstvo. Dakle, vi jednostavno čak ni ne znate da ste napadnuti. Trpite napad, a ne znate da ste napadnuti.
Inače, Ministarstvo odbrane i Vojske Srbije je to već prepoznalo. Mi smo počeli u organizacionom smislu da se prilagođavamo toj potrebi, ali evo, i završiću sa tim, da ne detaljišem mnogo, to je posao cele države. To ne može da uradi jedno ministarstvo ili vojska. To mora da uradi cela država, da mobiliše sve svoje kapacitete, da obezbedi od hardvera, softvera do ljudi, što je najvažnije. Znate, sve zemlje ne slučajno se otimaju za informatičare i plaćaju ih mnogo, mnogo ih plaćaju. Jako ih je teško zadržati, jako teško ih je sačuvati. Dakle, to mora da bude posao cele države. Malo je Ministarstvo odbrane, malo je jedna strategija, ili će to uraditi cela država, ili ćemo biti na izvolite da može da uradi bilo ko sa nama šta god hoće. To je jednostavno tako.
Budući ratovi se neće voditi konvencionalnim sistemima, odnosno oni će se započeti sajber ratovima da bi olakšali ulaz konvencionalnoj vojsci. To je to. Hvala.

Poštovani profesore, da vam se zahvalim na diskusiji i da vam odmah kažem da smo bili veoma jasni.
Dakle, očuvanje postojbine i zaštita srpskog naroda, gde god da on živi, kao i nacionalnih manjina, njihovog kulturnog, verskog i istorijskog identiteta, uslovi opstanka Republike Srbije, mislim da je savršeno jasno. Ono što je važnije od toga, kako smo mi to formulisali, to je da se to dešava u Republici Srbiji, u Republici Srbiji se to radi.
Kada je u pitanju dijaspora i Srbi, kaže se jasno – očuvanje Republike Srbije, dijaspore i Srba u inostranstvu. Dakle, dijaspore, dijaspora su svi oni koji nisu u Srbiji, i Srba u inostranstvu. Izvinite, Srba je najviše, logično je da se vodi računa, ovo je država, u krajnjoj liniji, gde žive Srbi u ogromnoj većini i logično je da imaju takav sentiment i da imaju takav osećaj.
Islamski fundamentalizam ili muslimanski terorizam, kako god, ja mogu da vas razumem, ali to je odomaćen termin koji se jednostavno koristi apsolutno u svetu i to je terminološka odrednica koja je kao takva prepoznata. Ja apsolutno prihvatam i naravno da smatram, kao i vi, da ne može islam da bude teroristički, ali oni koji praktikuju islam na taj način to rade. Ne mogu da prihvatim da se govori o pravoslavnom fundamentalizmu, pravoslavnom terorizmu. Ja još nisam čuo da je neki pripadnik pravoslavne vere ušao u džamiju, digao se u vazduh i vikao – za Hrista i Sveto trojstvo. Nije. Dakle, nije se to desilo, nije to niko uradio. Ne postoji, ja neću da sporim da možda postoji bilo kakav ludak, ali nije zabeležen slučaj da postoji organizovana teroristička pravoslavna grupa koja će uraditi nešto loše.
Dakle, ne možemo da prihvatimo to izjednačavanje. Ja sam siguran da vi kao obrazovan čovek, koji voli svoju religiju, ne može da prihvati Islamsku državu, ne može da prihvati kalifat u Raki, ne može. To u stvari nije moguće. Oni koji su bili u kalifatu, koji su bili u Islamskoj državi jesu bezbednosna pretnja više za vas nego za mene, jer vi kao što znate, oni na prvom mestu se obračunavaju sa muslimanima, na prvom mestu, pa onda kada dohvate hrišćane, i to vrlo rado, ali na prvom mestu to rade muslimanima, tako da uopšte nemam dilemu.
Kontrola svih povratnika sa sirijskog ratišta je od najvećeg interesa upravo za islamsku zajednicu u našoj zemlji. Što se tiče, naravno, prava za pripadnike Vojske koji se izjašnjavaju kao muslimani, za njih su obezbeđena, kao što znate, sva prava. Imaju mogućnost da klanjaju, imaju mogućnost da u skladu sa svojim verskim zakonom se hrane, u svakoj kasarni gde ih ima odgovarajući broj imaju imama, imaju i mesto gde mogu da vrše svoje verske običaje. Na VMA, recimo, postoji poseban prostor gde upravo pacijenti islamske veroispovesti mogu da vrše svoje obrede.
Tako da tu smo veoma, veoma odgovorni, samo ne bih voleo da se ovo sada pretvori u raspravu o terorizmu ili o religijama, ne. Samo moram da kažem, užas Islamske države nije zabeležen nigde i ne može da se poredi sa bilo čim. Ja vam se zahvaljujem.

Hvala lepo.
Prvo želim da se zahvalim svim poslanicima koji su učestovali u raspravi, svako je izneo svoje argumente, hvala vam na strpljenju što vas je ostalo tako mnogo, deset sati je, nije lako da ostanete, hvala vam za to. Ovi kojima je bilo mnogo stalo do njihove zemlje podigli su dnevnice pretpostavljam i nisu učestvovali u raspravi, normalno, oni to znaju, priznaju valutu, ali ne priznaju državu.
To je otprilike tako nekako, to tako funkcioniše kod njih. Ali, dobro bili su tu da povrede Srbiju i srpsku državu, Krušik, odbrambenu industriju, šta god su mogli. To su uspeli da urade, to su mogli i naravno govorili smo ovde i o sajber ratovanju i o bezbednosti, sad vidite kako to radi. Pratio sam šta se prenosi, dakle, svetski portali, odnosno portali posebni iz okruženja oni koji se ubiše da dokažu da je Srbija najgora na svetu, uključujući i šiptarske portale, prenose izjave Đilasove zamenice i kažu, ne citiraju odakle je izvor, ne pominju više Pacolija, nego samo kažu Marinika Tepić, srpski poslanik, rekla, Srbija kupuje priznanja, odnosno od priznanja.
To je to. To se inače zove, verovali ili ne, malo je glup naziv - ping pong. To se tako zove u teoriji. Bacite lopticu, onda vam vrate lopticu i vi tako vraćate lopticu. I tako pričate protiv svoje države, pljujete svoju zemlju. Hajde da zaboravimo to.
Šta mislite, kako se osećaju ti ljudi koji su bili ovde u Beogradu i koji su povukli priznanje? Jel mislite da to neće stići u njihove zemlje? Već je stiglo u njihove zemlje. Ne znam koja je vremenska razlika, pa dajem taj prostor. Dakle, pitaće ih neki novinari i neka opozicija tamo i reći - sram vas bilo, koliko ste para uzeli? Onda će oni tamo morati da se pravdaju i neće im napamet pasti više da nas podrže. Jer, na sledećem glasanju će dobro da paze, da ne kaže opet - uzeli ste pare od Srba. I baš ih briga. Pa šta, povredila sam Srbiju, jaka stvar, nek propadne, propala dabogda. Važno da sam ja pogodila još nekog, da sam povredila nekog od političkih protivnika. To je bitno. To je važno.
Svi smo mi bili u opoziciji. Dugo godina smo bili u opoziciji. Nađite da smo napali svoju državu, da smo je tako izručili strancima. Da smo je izručili strancima. Mi to nikad nismo. Niko od nas to nije radio. Ali, evo, gledam, pažljivo sam pratio i vidim kako je to počelo da se vrti. Sutra će svi zaboraviti ko je to rekao. Samo će ostati priča - Srbija kupuje povlačenje priznanja. Ništa više. A ljudi koji su bili na našoj strani će dva puta da razmisle da li će to biti ponovo. A pogotovo što smo poslali primer onima koji su se dvoumili u međuvremenu. Zašto im treba to? Šta im treba ta bruka?
Ako uzmu pare od Šiptara, niko im reč neće reći. Jer, kod Šiptara nema Marinike Tepić. Kod Šiptara nema Dragana Đilasa. Kod Šiptara nema nikoga ko će napasti ono što smatra svojom državom. Nikog. Nema. To ne postoji. Kod nas ima.
Zato će neko da razmišlja pa da kaže, ako se premišljao hoće na ovu ili na onu stranu, kaže - bolje da budem na ovoj strani, oni me slave ko heroja, ovi će da me prodaju, ovi će da me ispljuju, ovi će da slažu nešto o meni.
Ja ne kako ćemo gledati tim ljudima sad u oči? Ja treba da sretnem posle te ljude. Treba da dođu neki od njih, treba sporazum o odbrani, hoće da sarađuju sa nama. Ja treba da ih gledam ponovo u oči i da kažem - pa, dobro, znate, to je opozicija. On kaže - da, super, baš lepo, lepo je što vi Srbi toliko malo cenite kada vam neko pomogne, ja sam mislio da svi Srbi žele da povučemo priznanje. Oni su ljudi mislili da cela Srbija želi da se ta lažna država skloni iz UN ili da ne bude ni blizu UN. Kad ono, nije tako. Najveća dosovska partija sve što radi, radi da sutra slučajno neko ne povuče priznanje - stranka zdravog razuma, koju vodi Đilas.
To tako izgleda. To tako i jeste. To nas tako lomi. Sramno je. Kako sutra da branite poziciju svoje zemlje, svoje Srbije, kad će vam neko zapušiti usta, doći i reći - pa, čekaj, kod vas se to kaže. Nije to naš stav.
Nemojmo sad da se ljutimo na NATO pakt, Amerikance. Nisu rekli Amerikanci, Srbi su rekli, srpska partija je rekla. Građanin Srbije je rekao. Za razliku od njih, ja neću nikome da brojim krvna zrnca. Građanin Srbije je rekao. Nije ni NATO pakt, ni Amerika. Rekao građanin Srbije. Tačka. Nemamo na koga da se ljutimo, osim na sami sebe.
Niste svesni kakav je udarac zadat našim naporima današnjom laži Marinike Tepić. Niste svesni. Videćete u narednim danima. I ne bi me začudilo da neka od ovih zemalja sad počne da se pere i objašnjava kako ništa nije bilo. Ko će biti kriv za to? Ko će biti srećan? Pacoli će biti srećan. Šiptari. Ko još? Mi, Srbi? Nećemo. Ali, koga briga za to.
Žao mi je što se to desilo. Nažalost, nije bilo nešto što ne može da se očekuje.
Vi ste pitali da li ovaj ili onaj prima pare? Ne znam, nemam tu informaciju, ne mogu da vam je kažem relevantno, ali mogu da kažem da se ponašaju kao da rade. Kao da su plaćeni. E, sad, da li su plaćeni, ne znam. Da li rade volonterski ili na volonterskoj bazi, ne znam, ali tako se ponašaju.
Ovo danas što je Marinika Tepić rekla, kao da je plaćena. Možda nije, možda je iz čistog ubeđenja da Srbiji treba sve najgore uraditi, jer ja nemam drugo obrazloženje. I nema opravdanja za ovo. Nema nikakvog opravdanja za ovo. Nikakvog.
Nismo mi sigurni, dame i gospodo, ako smo neutralni. Nismo sigurni ni ako smo u Paktu. Mi smo izabrali neutralnost kao nešto što nas sklanja od velikih svetskih oluja, velikih sukoba i svađa, nešto što daje poruku svima da nećemo da budemo ni na jednoj, drugoj, trećoj, petoj strani, koliko god ih bude bilo, a sva sigurno je u nama. Nema druge sigurnosti. I nemoj da budemo baš tako ubeđeni da će sa ove ili one strane u trenutku nevolja, ako ih pozovemo, doći.
Pitanje je da li neko želi da gine za Srbe. Do sad se u istoriji pokazalo - vrlo retko, i samo kad smo bili, veliki ratovi, veliki sukobi, pa smo bili nekako blizu. Nemoj da mislimo da će iko doći. Neće niko doći. Samo mi. Samo Srbi. Da budemo dovoljno jaki, dovoljno snažni, da budemo preskupi za sukob. Ništa više. Nemoj da očekujemo više od toga. Neće niko da gubi svoju decu. I ja ga razumem. Jel biste vi poslali vašu decu da izginu na nekom dalekom ratištu, nekog naroda koga ne poznajete i koga znate mnogo malo? Teško.
Pogledajte koliko se svađamo oko mirovnih operacija, da idemo bez oružja, da ne ratujemo ni sa kim. Pa nam je teško, pa se ljutimo što šaljemo naše vojnike van granica naše zemlje. A koliko biste vi, ja, koliko bismo bataljona, koliko bismo brigada poslali da ratuju za druge zemlje i druge narode? Što mislimo da će drugi narodi i druge zemlje, daleko bilo, da ratuju za nas. Na nama je da se izborimo da ne ratujemo ni sa kim, e to je naša borba i to je neutralnost.
Da li ćemo uspeti? Pa, premali smo da znamo, ne mogu ja to da vam kažem, kako ja to da znam? Kako ja da znam da li će se veliki u nekim velikim svetskim, globalnim igrama opredeliti za to da neko nekada napadne Srbiju ili da podstakne nekoga da napadne Srbiju? Kao što vidite, ratovi se već vode na čitavoj planeti, ali ne direktno, nego preko posrednika. Nađu oni neke male nacije koje će tamo da ginu.
Ja to ne mogu da vam garantujem, ja ne znam da li će to neko hteti da uradi Srbiji, ali samo znam da ću dati sve od sebe i sa ljudima koji ovde sede i svim pripadnicima Ministarstva odbrane i vojske Srbije, sa čitavom državom Srbijom, da učinimo sve da do rata ne dođe ili bar da budemo preskupi za rad.
Naš posao je da budemo preskupi, da neko kaže - ne valja to na Srbima hajde da nađemo neku lakšu metu, nezgodni su, naoružani su, obučeni su, patriote su, braniće se, hajde da uradimo nešto drugo, hajde da odemo negde drugde i da vodimo računa. Znate, kažu, Srbi su tvrd, Srbi su čvrst narod, ali da ih ne iskušavamo previše, ja ne sumnjam da naš narod može da pobedi sve i svakoga, ko god dođe na ovo naše parče zemlje nije se dobro proveo, niko nikada, ali ako je moguće i da ne dođe, da mi učinimo sve što možemo da ne dođe i to je sva naša borba i to je sva naša briga.
Što se tiče KiM, jasno je da predsednik Aleksandar Vučić vodi ispravnu politiku. Od 2012. godine slušam da smo prodali Kosovo, napustili Kosovo, morate razumeti te 2012. godine čitav svet je smatrao da je stvar završena. Sad vidi da nije, sad pregovara sa nama, sad se ljuti što ne pregovaramo, ali ne vrši jednostrane poteze jer zna da mora da sačuva Srbiju, jer zna da mora da Srbija bude tu. Mora!
Bez srpskog stava ne može da se rešava ni kosmetsko, ni bilo koje drugo pitanje na Balkanu, ne može jednostavno. Hoće da prave veliki Albaniju. Samo mi možemo da zaustavimo, svi ostali ćute, oni pričaju kako će da obrišu granice Crne Gore i Severne Makedonije, ćute i Zajev, i Milo Đukanović, svi ćute, samo Srbija sme to da kaže, samo Srbija izgleda kao faktor koji to može da zaustavi.
Život na KiM postoji zahvaljujući Vladi Republike Srbije, u ekonomskom smislu to Vlada Republike Srbije održava. Naše ingerencije su bile narušene Rezolucijom 1244, Kumanovskim Vojnotehničkim sporazumom. Znate, vrlo je zanimljivo da, recimo, na Kosovu kažemo da je to narušila naša ingerencije, a nije narušilo, recimo, priznanje Hrvatske.
Gde mi to određujemo koji su to prioriteti? Ili Dejtonski sporazum kada je nastala BiH i tamo ostalo da živi milion i 200 hiljada Srba? Vrlo zanimljivo, da ne kažemo, pa sad Dejton. Ne, nego prihvatamo realnost takvu kakva jeste, Dejtonski sporazum je takav kakav jeste, moramo da ga poštujemo, moramo da volimo Republiku Srpsku, moramo da poštujemo BiH. To je tako.
Isto važi za prostor Kosova i Metohije, sačuvati Srbe kako znamo i umemo. Sačuvati ih na svaki način.
Mi smo 2012. godine, zamislite, te 2012. godine šta nas je sačekalo sve, sve dogovoreno. Pa, nema. Ko je potpisao administrativni prelaz, odsekao nas, gotovo? To vam je ekvivalent kao da u Republici Srpskoj da nam je neko presekao Koridor kod Brčkog. Nema veze sa Srbijom, gotovo. Presekli vas. Od tad se koriste alternativni putevi, nema više direktnog prelaza.
Ovo kad kažete oko hapšenja Marka Đurića, tog užasnog zločina koji se desio, hapsili su i mene. Hapsili me u Gračanici, dole na jugu, nisu tako spektakularno. Ali, ovi pre za koje govorite, pa Bogdanović ima ličnu kartu, bre, državljanin Kosova. Ko da vas hapsi? Bio ministar u Vladi Kosova. Što da ga hapse? Bio srpski ministar. Neće da ga hapse.
Inače, kad bi mu zabranili da dođe na Vidovdan, na Gazimestan nije išao, a i Marko Đurić, pa i ja, evo Marko tada se drznuo da ide i mimo toga.
Znate, Kosovo je teritorija pod privremenom upravom UN u skladu sa Rezolucijom 1244. Ako bismo se držali celog slova, tačno, mogli bi da vratimo i da pokušamo da vratimo deo vojnika i policajaca, ali bi isto tako morali da se pomerimo skroz.
Po Rezoluciji 1244 nema ni finansiranja, nema ni Trepče, nema ni onoga što je bilo. Nema, nema ništa. Po Rezoluciji 1244 UMNIK je Bog. U međuvremenu su, naravno, uveli i Euleks, uveli su brojne druge stvari. Po Rezoluciji 12 44, pregazili su je 100 puta. Mi je se tvrdoglavo držimo i moramo tvrdoglavo da je se držimo. Nekad boli, nekad ne boli, ali moramo tvrdoglavo da se držimo, nemamo za šta drugo da se uhvatimo.
U onoj meri u kojoj se svetska geopolitika bude menjala i mi ćemo moći da menjamo svoju poziciju. Zato je važno da smo tu. Zato je važno da smo duboko tu i jesmo duboko tu. Kao što vidite, svakako da jesmo.
Nemojte zaboraviti, Šiptari će učiniti sve da nas izazovu i da dođe do sukoba sa NATO paktom. Zna Haradinaj šta govori. Jel stvarno misli neko da Haradinaj može da se sukobi sa Srbijom? Ali, da prikaže sebe kao žrtvu, da privuče sebi zaštitu NATO pakta, da kaže – vi ste napali KFOR, vi ste napali jedinu legitimnu vojsku na prostoru KiM, e to je plan, to je cilj, da oni budu žrtve, a velika zla Srbija, grozna ih je napala i NATO pakt će da nas zaštiti.
Nemojmo zaboraviti, oni su ih stvorili, nekad se ljute na njih, nekad se ljute na tu svoju decu, ali to su im deca. I to je tako.
Na nama je da budemo oprezni, pažljivi, da hodamo na prstima, iako bi nekad gazili čizmama. Ali, kad vidite koje sve prilike su propuštene, sve je teže, sve je teže. To se tako radi. To je ona priča o kuvanoj žabi i podizanju praga draži, pa prođe Martovski pogrom, a vi ništa ne uradite, pa posle toga kažu – šta je problem? Otkud vam pravo da reagujete na nešto što je manje od Martovskog pogroma?
Ovi upadnu na sever Kosova, predsednik Vučić naredi da dignemo borbenu gotovost, mi to uradimo, ceo svet poludi. Šta radite vi to? Pa zašto? Kažu nam – što se niste digli 2004. godine? Sad ste našli. Pa niko nije ubijen. Šta je problem?
To tako izgleda i to se tako radi.
Ostao sam dužan jednu stvar. Jedan od poslanika je postavio pitanje koliko vežbi imamo sa različitim subjektima. Evo, da vam kažem, pa vi recite, procenite da li smo neutralni. Sa ODKB, sa kojima nismo imali nijednu, decenijama nismo, od nastanka, ma nismo imali ni komunikaciju sa njima, nismo znali da to postoji, morali ste da prevodite poslanicima šta to znači, sa ODKB dve, sa NATO paktom tri, sa Ruskom Federacijom šest, sa SAD šest. Šta je sporno? Šta tu može da bude loše za našu vojsku, za našu državu, za našu zemlju?
Naravno, imamo bilateralne vežbe sa desetinama članica NATO pakta, sa članicama ODKB, sa Kinom, sa brojnim drugim zemljama koje nisu ni u jednom od saveza. To je srpski put. Mi drugi put nemamo. Bog je visoko, zemlja je tvrda. Mi drugi put nemamo. To je do nas.
Moramo da ostanemo u stanju da se sačuvamo, da se odbranimo i sa Skupštinom koja razume svoju vojsku, koja će glasati za svoju vojsku, koja će pomoći svojoj vojsci, mi to i možemo. Hvala.

Poštovani predsedavajući, predsednice Vlade, poštovane dame i gospodo ministri, drugarice i drugovi, dame i gospodo narodni poslanici, znate, ja sam sad, i izvinite me što kasnim malo, ja sam sad bio na posednutom objektu Vrtogoš i bazi kadrova Čuka, u kopnenoj zoni bezbednosti, gde naša vojska vodi računa i brine o tome da svaki centimetar naše teritorije bude zaštićen, bude siguran, da nikakve političke, separatističke provokacije koje mogu da se dese u tom prostoru na bilo koji način ne ugroze svakodnevni život svakoga od nas, svih građana Srbije, bez obzira na veru, nacionalnost.
Bio sam sada sa našim momcima i devojkama u kopnenoj zoni, kojima ne smeta što je hladno, kojima ne smeta što pada kiša, koji se ne žale što je tako, koji su beskrajno ponosni što su u Vojsci Srbije i što čuvaju našu zemlju. Zato me izvinite što sam zakasnio, ali molim vas da ih svi zajedno pozdravimo, oni ovo prate.
Znate, umesto da danas budemo ponosni na to što je Vojska Srbije po drugi put u godinu dana dobila povišicu plate, što nema više ni jednog vojnika koji nema bar jedan komplet novih čizama i bar dva kompleta novih uniformi, umesto da danas pričamo o tome koliko smo ponosni na vrhovnog komandanta, mislim na predsednika Vučića, koji je u stanju da se suprotstavi svim pritiscima koji dolaze sa bilo kog dela sveta i da sačuva našu spoljnu politiku, da sačuva našu politiku vojne neutralnosti, mi ćemo morati da se bavimo jednim lažovom koji se odaziva na ime Aleksić.
Ali, šta da radimo, to je politika i to moramo da radimo i pošto Tužilaštvo ne reaguje, pošto sudovi ne reaguju, ja sam tom Aleksiću dao mogućnost da na sudu dokaže sve svoje laži. Idemo na sud, kad neće sud, tužiću ga ja.
Dakle, Aleksiću je svaki pošten rad kriminal ili, u najmanju ruku, sumnjiv. On vidi ministra kako bere paradajz, kako bere rotkvice, mora da je neki kriminal. Nemoguće da čovek radi svojim rukama, on to nije radio.
Znate, ja sam seljačko dete, mene nije sramota da radim sa svojih 10 prstiju. Ponosan sam na mog Dragutina i na mog Jovu. Oni su me naučili kako se radi sa 10 prstiju i da treba i da se pomogne, pa kad vidiš da domaćinu padnu šljive, pa kad vidiš da ne stigne pred kišom da se pokupi seno, a ti dođeš da pomogneš.
Ja sam te 2015. godine sa rukovodstvom Nacionalne službe za zapošljavanje, došao u Jovanjicu, jer smo dobili informaciju da ne samo tu, nego u čitavoj poljoprivredi u okolini Beograda nedostaje sezonskih radnika. Doveo sam celo rukovodstvo NSZ da malo vide iz prve ruke kako žive i kako rade oni koje oni treba da zaposle i nije me sramota zbog toga i ponosan sam zbog toga i uvek bih to ponovo uradi.
Iako sam ja 2015. godine mogao da znam šta će se dešavati 2019. godine, onda što taj ološ ne optuži Bratstvo manastira Hilandar, koje je tog istog Koloviju primilo u svoje Bratstvo i dalo mu blagoslov da se njegovo preduzeće i imanje zove po imanju manastira Hilandar, to je Luka Jovanjica?
Što ne kažete ološu to? Nije zgodno politički, jer znate da bi narod odmah prozreo šta govorite, jer znate da bi narod odmah rekao – evo ih, lažu, optužuju Hilandar, hoće Hilandar da optuže za trgovinu narkoticima zato što je jedan čovek izneverio njihovo poverenje. Hoće li to da urade? Neće.
Znaju da to nije pametno da urade, znaju da nije politički pametno da urade, nego će pokušati da odrede nekog od nas ne bi li ga slatko pljuvali, a navikli da mi ćutimo, navikli da se mi ne branimo, navikli da bežimo od sudova, navikli da kažemo – ma, pusti, budala, proći će. Neće proći.
Što me nije optužio kad sam čistio Zvezdarski park? Posle toga u tom Zvezdarskom parku, isto tako, dešavale su se i tuče, bilo je narkomana, bilo je svega i svačega, naša policija svaki dan se bori protiv takvih. Što me ne optuži da sam kriv i za to? Jesam, čistio sam Zvezdarski park.
Što me ne optužio za svaku bolest koja se desi u Beogradu, od alergije? Jesam, čistio sam u naselju Stepa Stepanović polja od ambrozije, jer nije moglo drugačije. Što me i za to ne optuži?
Svaki pošten rad, sve što liči na pošten rad, sve je to njima povod za pljuvačinu, za mržnju, za laž.
U ovoj zemlji stavite predsednika Vlade pred snajpersku pušku, predsednika države stavite pred snajpersku pušku i pravite se da je to normalno.
Moramo da čekamo da se smiluje vlasnik novina, da kaže, da uvede zdrav razum. Da li moramo da čekamo na to? Da li moramo da čekamo da se vlasnik smiluje? Da li postoji u ovoj zemlji neki zakon, da li postoji u ovoj zemlji neki zdrav razum, koliko toliko morala?
Dame i gospodo, ja sam uređivao jedan časopis, ne samo jedan, ali govorim o jednom političkom časopisu koji je bio vrlo kritičan prema tadašnjoj vlasti. Što nismo stavili Tadića pred snajper.
Šta mislite, koliko sekundi bi trebalo da me uhapse, da me zatvore i da bace ključ da sam ja stavio Borisa Tadića i slikao ga iza snajpera?
Šta mislite koliko uvodnika bih dobio o tome kako je u ovoj zemlji ubijen Zoran Đinđić, a, evo, mene koji hoću da ubijem njegovog naslednika? Za Vučića to ne važi? Što da ga ne ubiju, je li? On može i da se ubije?
Što niko ne razmišlja o tome, ima on decu, ima ljude koji ga vole? Što ne razmišljaju o njemu? Ko želi da stane ispred snajpera? Ko želi da ga stavite ispred snajpera? Ko želi da ga optužite da šuruje sa narko dilerima zato što je brao paradajz?
Sram vam bilo! Da imate srama, verovatno biste se stideli. Ali, što kaže naš narod, ne plaši se onog ko se ničega ne boji, plaši se onoga ko se ničega ne stidi.
Moji seljaci vole da kažu – taj je dao obraz u arendu.
Taj je dao obraz u arendu, kao što je prodao svoju partiju Vuku Jeremiću. Što ne priča koliko je dobio para za to što ne priča o kriminalnoj bandi zbog koje ceo svet saslušavao Vuka Jeremića?
On je našao nekoga da napada zato što je sa svojih 10 prstiju hteo nešto da uradi, hteo nešto da pokaže.
Hajde, usudi se, optuži hilandarsko bratstvo, optuži sve kupce u "Maksiju", optuži "Maksi" što su prodavali organski paradajz, što nisu znali da je u pitanju neko ko će sutra biti optužen za nelegalnu proizvodnju opijata i to ne govori neko u čijoj koaliciji su ljudi koji se zalažu za legalizaciju kanabisa. Pa, oni uopšte ne razumeju što su ga uhapsili. NJima uopšte nije jasno što hapse tog čoveka. Oni se bore za to da marihuna bude legalna. NJima uopšte nije jasno što to rade. Pa oni ljudi javno puše marihuanu. Pa, da li treba na Bastaća da vas podsećam? Oni uopšte ne razumeju što su ga uhapsili. Oni se ljute na ministra Stefanovića što hapsi trgovce i dilere marihuanom, kad Bastać ne može da puši legalno, nego mora ilegalno da se snabdeva marihuanom. Ne razumeju oni ništa. Ne razumeju oni ovu Srbiju. Ne razumeju oni da njihova mržnja neće im doneti nikakav politički poen. Ništa dobro od nje neće videti.
Naravno da svako od nas se uznemiri, povredi. Ja sam 30 godina u politici, ali neću uopšte pred vama da krijem da me ovo uznemiri. Imam dva sina. Da li oni treba da slušaju da im je otac bio narko diler? Da li to treba da slušaju? Ja treba da im objašnjavam razliku između branja paradajza i rada sa svojih 10 prstiju, sa ološem i bitangama koji će da nas stave u to kolo u kome sami igraju.
Ne krijem pred vama da sam uznemiren, ne krijem pred vama da sam ljut, ne krijem pred vama da sam zgađen takvim ljudima i nadam se da će jednom u ovoj zemlji sud biti merilo za sve, da ćemo izaći već jednom pred sud, on i ja, ako se dokaže da sam ja brao paradajz, a on pokušavao da na tome, na toj mržnji i zlu, da na tim lažima. ubere neki bedni politički poen, ako se za to uopšte dobijaju politički poeni, pa da čujem jednom ono veliko izvini, da čujem da kaže i da prizna da je lažov. Ako neće, pa neka ga sud bar natera na to. U ovoj zemlji ima suda.
Još jednom molim sve sudove i tužilaštva da reaguju kada ovako nešto čuje i uradi se. Nemoj više da čekamo da se neki gazda smiluje da smrtnu presudu, da poternicu, da pokušaj ubistva treba da skloni svojom dobrom voljom. U ovoj zemlji mora da ima zakona. Nije dobra volja da ne smeš da pretiš smrću predsedniku Republike ili bilo komo građaninu ove zemlje. To nije dobra volja, to je zakon. Hvala.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovana predsednice Vlade Republike Srbije, gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, Srbija je, zahvaljujući teškim ali uspešnim merama u privredi i ekonomiji Aleksandra Vučića, danas ekonomski mnogo snažnija nego što je bila. Zahvaljujući upornom i vrednom radu u oblasti bezbednosnih struktura, Vojsci Srbije, vojnički smo i bezbednosno daleko jači nego što smo bili.
Spolja veoma je teško ugroziti Srbiju, ali iznutra je veoma lako, iznutra je to veoma moguće. Mi smo spremni da se odbranimo od svake pretnje koja može da dođe van naših granica, ali ono što se priprema i što se radi unutar naših granica, to je nešto o čemu moramo da vodimo računa, baš svi i zajedno. Od toga da se ljudima preti, najavljuju silovanja, vešanja, ubistva, mi smo napravili gotovo normalnu pojavu, kao da je to gotovo normalno, na to se više niko ne osvrće. Kada siledžije, kao što je Boško Obradović ili neko od njegovih saveznika, Đilas, Jeremić, kažu za nekoga da nije normalan, da ga treba obesiti, kada spale nečiju lutku, mi se ni ne ljutimo više. Mi smo to prihvatili kao nešto najnormalnije, i to je strašno, što smo u našem javnom i političkom životu uveli takav oblik ponašanja da je potpuno normalno i prihvatljivo vređati, mrzeti, pozivati na nečije ubistvo.
I onda posle toga, naravno, morate doći do upotrebe sile. I onda posle nekog vremena, naravno da kad vas niko ne kazni i kada je sasvim u redu da linčujete ekipu „Kontravizije“ na protestu, ko god da organizuje taj protest, nisam najsigurniji, oni nisu više sigurni ko su i šta su, onda je normalno da ćete na kraju završiti tako što ćete upasti u Radio televiziju Srbije, tako što ćete pokušati da upadnete u Predsedništvo Republike Srbije u trenutku kada se u njemu nalazi predsednik Republike Srbije. U kojoj to zemlji na svetu je to normalno i to prihvatljivo?
Srbiju može da uzdrma, Srbiju može da slomi samo ono što dolazi iz nje, nikako ono što će doći spolja. Mi smo jači od spoljnih pretnji, ali ono što se može desiti unutar našeg naroda jeste ono što može da nas zabrinjava i obespokojava, sve zajedno, bez obzira čime se bavili i bez obzira šta radili.
Naš osnovni i glavni cilj je da ljudi žive bolje. To se postiže investicijama. Kojim investicijama, kada vas ispred Narodne skupštine sačekuju batinaši? Ko hoće da dođe u zemlju u kojoj 300 batinaša može da upadne u Radio televiziju Srbije i da kažemo – hoćemo da se obratimo direktno u program? Kakve investicije očekujete tamo gde se skupi par stotina batinaša i kaže – mi ćemo ili smeniti predsednika koji je dobio milion glasova ili ćemo ga likvidirati? U kojoj to zemlji kako to očekuje bilo ko da dobijemo strane investicije? Ko hoće da dođe da donese ozbiljan novac i da veže svoju ekonomsku sudbinu za zemlju u kojoj se politički protivnici prebijaju, u kojoj se pale lutke, u kojoj se nose vešala, u kojoj se preti legitimno izabranom predsedniku, u kojoj Vlada Republike Srbije i poslanici Republike Srbije treba da ne uđu u Narodnu skupštinu Republike Srbije?
U takvu zemlju se ne ulaže. To i jeste cilj ovih batinaša. To i jeste njihov cilj, da Srbija ponovo postane loše mesto za život, da Srbija ponovo postane ono mesto za život pljačkaških privatizacija, ono mesto za život gde je bilo dovoljno da si na vlasti, pa si odmah postao vlasnih svog marketinškog prostora u Republici Srbiji, da postaneš onaj koji kupuje sve sekunde Radio televizije Srbije unapred godinu dana i onda trguješ i radiš šta hoćeš i kako hoćeš sa njima. Takva Srbija može da se napravi ukoliko bi batinaši pobedili.
Izbori, kada god oni budu bili, a ja se lično kao koalicioni partner SNS zalažem da oni budu što pre, da što pre izađemo pred građane Srbije i da svako pokaže šta ima – oni svoju mržnju i nasilje, a mi ono što smo radili svih ovih godina, da oni pokažu kako će građani Srbije živeti bolje kada nas budu vešali i kada budu palili, a mi da pokažemo kako će živeti bolje kada budemo nastavili sa politikom Aleksandra Vučića. Ja se zalažem da ti izbori budu sutra, ako je moguće, da budu što pre. Kada god oni budu bili, oni će biti demokratski, fer, mirni.
Zaista se zahvaljujem Ministarstvu unutrašnjih poslova na načinu na koji je izdržalo da sačuva red i mir i u vreme najgoreg nasilja u Beogradu. Trebalo je izdržati to. Jako je teško gledati svoje ljude koje vređaju, pljuju, napadaju, udaraju, kada padnu šutiraju ih, jako je to teško gledati. Znam kako su se osećali policajci u tom trenutku, kao što znam kako se osećao i ministar Stefanović u tom trenutku, kao što znam kako se osećao i predsednik Vučić u tom trenutku. Teško je ne odgovoriti ljudski i reći – krenuli ste silom, silu ćete i dobiti. Ali, državnik se uzdrži i kaže – ne, nećemo nasesti na to što radite i nećemo vam dozvoliti da od Srbije napravite balkansku krčmu, nećemo vam dozvoliti da Srbija bude mesto gde ćete se ubijati i tući, gde ćete iživljavati svoje najniže strahove, nećemo. Kad god budu bili izbori, biće mirni, biće sigurni, biće demokratski, biće izbori na kojima će narod reći šta misli, a to izgleda i jeste glavni problem.
Nama se, i to je dobro da čuju građani Republike Srbije, najavljuje „Majdan“, nama se najavljuje da će se ovde kampovati, da će se donositi šatori, da će se blokirati institucije, da će se blokirati pojedinci, autoputevi, škole, da će se zaustaviti normalan život u Srbiji. To se radilo u Ukrajini pre nego što je počeo građanski sukob u Ukrajini, to se dešavalo u Makedoniji, to se dešavalo u Rumuniji, to se dešavalo u svim onim mestima gde je posle bilo jako teško živeti. Oni hoće da uvedu „Majdan“ na trgove naše zemlje.
Da vas podsetim, sećate se Automajdana u toj istoj Ukrajini i mi smo imali Automajdana. Sećate se pokušaja da se automobilima blokiraju ulice, trgovi, mostovi, a isto se radilo i u Ukrajini. Sve do jednog ponavljaju se identične šeme ponašanja, ponavljaju se identični oblici ponašanja i prosto se čovek ponekad pita – kako ih nije sramota da ne smisle nešto novo? Da nađu bar neku novu ideju, nego isključivo ponavljaju ono što je rađeno u drugim zemljama, a ono što je te zemlje učinilo nesrećnim, podeljenim i sukobljenim.
Oni već sada najavljuju da će raditi to i verovatno i nemaju ništa drugo da rade. Znate, kada vidite da na jedan od najtežih i najtužnijih dana u našoj novijoj istoriji, na dan početka NATO agresije, vi nemate ujedinjenu naciju, tačnije imate ujedinjenu naciju, svi građani Srbije su bili ujedinjeni u bolu tog dana i sećaju na one koji nisu sa nama osim vođe opozicije koji su na taj dan otputovali u Vašington. Govorim o Draganu Đilasu koji je to vreme iskoristio, ne da kaže - jel osećate odgovornost za bombardovanje, jel osećate potrebu da se izvinite srpskom narodu, jel osećate potrebu da kažete da je to bila strašna greška? Ne, nego je u to vreme Dragan Đilas u Vašingtonu iskoristio da kaže - Srbija je nedemokratska zemlja, Srbija je grozna zemlja u njoj nema slobode, u njoj nema izbora, u njoj vlada diktatura. Pa, takva zemlja se bombarduje, pa takvu zemlju treba bombardovati. Nego je iskoristio vreme da da opravdanje onima koji su nas bombardovali zašto su nas bombardovali.
Kada pustite to u medijima onda se prosečan građanin koji mnogo se i ne zanima ni za Srbiju, ni šta se dešava, kaže - pa bili smo u pravu pre 20 godina, vidite kakva je to zemlja. Nacija je bila ujedinjena tog dana i u bolu i u sećanju i u pijetetu, ali oni koji pokušavaju da se vrate na vlast i da još jednom zajašu Srbiju nisu bili sa svojim narodom. Bili su tamo odakle su mislili da mogu najviše da povrede srpski narod i da povrede ovu zemlju. Još jednom hoće da naprave majdan. Izbori će biti fer i demokratski po pravilima koja su napravljena mnogo pre nas.
Ja ću vas dame i gospodo, a svi delimo zajedničko iskustvo kada smo bili u opoziciji nismo tražili nikakve promene izbornih uslova, samo smo tražili izbore. Bili smo sigurni da je narod uz nas i samo smo tražili izbore i pobedili smo po izbornim uslovima koje su oni doneli. Nikako drugačije. Samo smo tražili fer, poštene i demokratske izbore. I, kada smo imali stotine hiljada ljudi na ulici, baš ovde ispred ovog doma nismo zaustavili život ni jednog jedinog časa, nismo sprečili ni jednog poslanika da uđe i radi svoj posao, nismo upali u RTS, nismo upali u predsedništvo, nismo upali u Vladu Republike Srbije, nismo povredili ni jednog jedinog policajca, jer smo znali da su to naša braća, jer smo znali da su to naši prijatelji i naše komšije. Nismo koristili silu. Oni koriste silu čak i kad nemaju ljude na ulici.
Građani Srbije moraju da znaju da ćemo učiniti sve da demokratija nadvlada, da nadvlada fašizam, a ne može biti ništa drugo nego fašizam kad pretite, palite, vešate, tražite silovanja i ne može biti ništa gore nego kad vređate i ponižavate svoju zemlju na dan najvećeg bola u novijoj istoriji svoje zemlje. Na taj dan, ako nemate ništa da kažete, ćutite, sakrite se, ćutite, nemojte pljuvati svoju zemlju na dan kada se sećamo sedamdeset devetoro ubijene dece. Nemojte ići tamo odakle su nas bombardovali, samo taj dan izdržite da se pravite da vam je stalo do ove zemlje, samo taj dan izdržite.
Nisu izdržali ni jedan jedini dan. Baš kao što se okupe ovde na stepeništu i umesto da prihvate da se bore za ono u šta veruju, ako i u šta veruju, u Narodnoj skupštini Republike Srbije posluže se još jednom nekakvim bednim pokušajem da budu veliki, snažni, još jednom se izbrukaju građani Srbije, čak i oni koji su za njih glasali moraju dobro da se zapitaju – da li je moj glas dat da bi neko stajao na stepenicama i sprečavao narodne poslanike i Vladu da rade svoj posao ili da zastupa moje interese.
Dame i gospodo narodni poslanici kad god budu izbori biće fer, demokratski i na njima će odlučiti srpski narod i građani Srbije niko drugi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, već pri kraju naše današnje sednicu hoću da vam se zahvalim, u svoje ime i u ime građana Republike Srbije, zato što ste toliko strpljivi, što ste toliko uporni i što se zaista iskreno borite, što ne dozvoljavate da vas ponesu emocije i da odgovorite onim siledžijama na sve ono što su ovde radili i ono što u ovom trenutku rade.
Znate, hoću da ovo znate vi, ali na prvom mestu hoću da znaju i građani Srbije, jedan od siledžija koji nas je sačekao, koji je pokušao da zaustavi narodne poslanike i članove Vlade da rade svoj posao i da budu pred građanima Srbije, mislim na Miroslava Aleksića, bojkotuje Skupštinu, ali nije bojkotovao ni ovaj put dnevnice. Uredno je došao i prijavio se da je tu, da dobije putne troškove, da dobije dnevnicu, da ga plate građani Srbije za ono što stoji na stepeništu, što pokušava da zaustavi čestite ljude da rade svoj posao, što se bavi siledžijstvom, jedinim što znaju.
Dakle, oni jednostavno ne mogu da odole, a da ne otmu gde god im se ukaže prilika i da odnesu šta god im se ukaže prilika. Građani Srbije, da znate, danas ste mu platili da stoji na stepenicama, da prepada ljude, da saleće ljude, da laže, da pljuje, da vređa, danas ste ga platili da bude ispred Skupštine, a on se uredno prijavio da uzme vaš novac. Hvala.

Poštovani, bez svake sumnje, glavna bezbednosna pretnja koja dolazi u Republiku Srbiju jeste pretnja koju lansiraju sa prostora KiM, neosuđeni teroristi koji danas vode privremene institucije samouprave u Prištini.
Potpuno nepredvidljivi ljudi koji su na slobodi, ne zato što su nevini, već zato što su svedoci o njihovim zločinima pobijeni.
Politika uslovljavanja taksi, čestih incidenata, napada na srpsko stanovništvo, izazivanje sukoba jeste najveća bezbednosna pretnja za Republiku Srbiju u celini i za Srbe koji žive i na prostoru KiM, i uopšte gde Srbi žive.
Sva politika šiptarskog rukovodstva jeste u tome da izazovu incident, da izazovu sukob nakon koga bi Srbija bila optužena za prekomernu upotrebu sile nakon koje bi se pozvali u pomoć veliki moćni zaštitnici.
To je sva politika šiptarskog rukovodstva. Sve što rade, uvek vodite računa o tome rade, kako bi izazvali upotrebu sile od strane Republike Srbije, njene vojske, njene policije, njenih bezbednosnih struktura i onda zakukali za pomoć i gledali da opet privuku tuđu decu da ginu za njihove ciljeve.
U ostalom, šta se drugo može očekivati od neosuđenih terorista?
Vojska Srbije će nastaviti da se modernizuje. Od 2012. godine, kada je Aleksandar Vučić postao ministar odbrane i kada je nakon toga kao predsednik Vlade počeo da obezbeđuje ekonomsku stabilnost, Vojska Srbije nije ona demolarisana i ona zapuštena vojska koja je bila pre 2012. godina, ona vojska koja nije smela da kaže na godišnjicu NATO agresije da je u pitanju NATO agresije, nego je morada da ćuti i da govori o NATO akcijama, o NATO operacijama, koja nije smela da nazove ni stvari pravim imenom, a kamoli da se jača i da se oprema.
Vojska Srbije, kao što ste videli, je jača i bogatija za 14 migova 29 koji se remontuju i koji se modernizuju. Imaćemo i tri nova helikoptera MI 17, četiri nova helikoptera MI 35. Stići će i pet novih helikoptera HA145, 30 tenkova T72 modernizovanih, 30 BRDEM-ova takođe modernizovanih.
Vojska Srbije će modernizovati i radi već na modernizaciji svojih protivvazduhoplovnih sistema KUB, modernizujemo naš avion „Orao“.
Kao što vidite, radimo da naša Vojska Srbije bude mnogo moćnija, da bude mnogo jača, ali ne samo to.
Mi radimo na tome da svaki pripadnik Vojske Srbije bude zadovoljniji, zato su nam plate veće nego što su ikada bile. Zato su dnevnice podignute, zato je uvedena solidarna pomoć za rođenje deteta, zato su uvedeni dodatni bonovi za ishranu za određene strukture u našoj vojsci i za određene rodove, uvedeno je, vodi se računa, na prvom mestu o svakom vojniku.
Stigli su nam novi balistički kompleti, da se pohvalim i da se obradujemo što će naši vojnici biti zaštićeni. Stigle su nove uniforme, stigle su nove čizme.
Vojska Srbije ulaže u vojnu infrastrukturu da bismo imali bolji smeštaj i zato kada vidite, a znate dobro, da kada stignu pozivi za rezervu, za one koji treba da pomognu svojoj zemlji i da budu spremni za svoju zemlju, znači da dolaze u vojsku koja je sigurna, stabilna, modernizovana, vojsku koja može da plati njihovo angažovanje, vojsku koja može da plati njihov boravak.
Sve ono što nismo radili decenijama, mi sada konačno radimo. Mi smo sada u stanju da to radimo. Sada možemo da isplatimo i nadoknade rezervistima, sada možemo da obezbedimo smeštaj, hranu, sada možemo da platimo starešine koji će brinuti o njima. To je jedini način da imate snažnu vojsku. To je jedini način da imate vojsku koja će biti u stanju da čuva svoje granice i da čuva mir.
Vojska Srbije je u stanju da obezbedi Srbiju od svake opasnosti koja može da dođe spolja. Ali, moram još jednom da upozorim sve građane Srbije na to da glavna pretnja dolazi iznutra. Glavna pretnja dolazi od onih koji bi da naprave Majdan u Beogradu, koji bi da nas posvađaju, koji bi da se tučemo između sebe, koji bi da nateraju obične, mlade ljude da se tuku za njihove privilegije i za njihovu priliku da još jednom pljačkaju Srbiju i da još jednom rade sve ono što su radili.
To je glavna pretnja, na to vojska ne može da da odgovor. Na to mogu odgovor da daju samo građani Srbije i ja se nadam da će ga dati na izborima. Ja želim da ga daju na izborima, na fer, demokratskim izborima, kao što su uvek bili, bar od 2012. godine, bez svake sumnje.
Dakle, najveća opasnost, najveći bezbednosni problem jeste pokušaj izazivanja sukoba između Srba, između nas. Sve ostalo mi možemo da izađemo na kraj sa tim, izađemo na kraj sa tim, a sa ovim izlaze na kraj građani Srbije i izlaze tako što izađu na izbore.
Danas, ovde u parlamentu nema onih koji bi trebalo da nam kažu neki drugi pogled na svet, ali bojim se da nemaju drugu političku ideju, da nemaju program. Šta bi nam rekli? Da su ovde, kao što znate, vređali bi, pljuvali bi, mrzeli bi, na prvom mestu bi pljuvali Vučića, pa njegovu porodicu, pa onda redom. Ne bi nam dali ni jednu jedinu ideju, ne bi nam rekli zašto treba glasati za njih, ne bi nam rekli kako se to otvaraju fabrike, kako se privlače investicije, ne bi nam rekli kako da vojska bude bolja, pripremljenija, naoružanija, samo bi izneli svoju mržnju, ali i takvi treba da budu ovde i da birači vide ko od nas šta nudi, i kako nudi.
Velika je nesreća za jedan narod kada mora stalno da raspravlja o unutrašnjim sukobima. Mi nismo podeljeno društvo i nemoj da slušamo stalno tu priču da smo mi podeljeno društvo. Kakvo podeljeno društvo u kome 60 ili 55% ljudi glasa za jednu političku grupaciju. Kakvo je to podeljeno društvo? Šta je onda Nemačka, na primer, gde imate 30, 20, 30% za različite političke opcije. Pa, jel kod njih građanski rat? Mi nismo nikako podeljeno društvo mi samo imamo agresivne, mali broj veoma agresivnih ljudi koji su spremni da urade sve da bi njihove privilegije bile ponovo vraćene, da bi ponovo bili zaštićeni i da bi ponovo mogli da pljačkaju kao što su pljačkali. Ništa drugo, nema drugog sukoba. Niko od nas nije u sukobu sa ljudima koji misle drugačije, to je zdravo, to je dobro, to je korisno, ali kako da ne budete u sukobu sa ljudima koji napadaju narodne poslanike, koji upadaju u RTS, koji nose motorne testere, koji napadaju predsedništvo Republike Srbije, koji pozivaju na građanski rat, na sukobe, na Majdan, na šatore, na Ukrajinu, sa takvim ljudima vi morate da budete u sukobu, ne silom, ali snagom političkih argumenata. Hvala.

Zahvaljujem.
Da dodam i jedan deo informacija kada je u pitanju istraga o kojoj je govorio ministar Stefanović. Našim organima se apsolutno onemogućuje da na bilo koji način dođemo do dokaza, da na bilo koji način iskoristimo i svoje kapacitete. Mi smo tražili od strane KFOR-a da se uključe. NJihov odgovor je, naravno, mi nismo nadležni, mi nismo policijska jedinica, ali imaju moćnu obaveštajnu komponentu. I ovo nije nešto što će se razrešiti samo policijskim metodama. To može da se razreši isključivo uz upotrebu i obaveštajnih kapaciteta i policijskih kapaciteta.
Ali, jednostavno, kada mi to zatražimo, prosto nam se ne odgovori, ili se kaže – mi nismo nadležni za to, ali će, naravno, uvek biti tu da ako može da se prebaci krivica na Srbiju i da Srbija bude na bilo koji način odgovorna. Iako jeste stav naše države od prvog momenta da je to na prvom mestu tragedija za srpski narod i da mi smatramo da je taj ko je to uradio neprijatelj srpskog naroda, na prvom mestu. I zato mora da bude pronađen.
Ovde se pominjalo i rukovodstvo u Prištini. Da li su monstrumi? Jesu. Da li su u pitanju osuđeni i neosuđeni ratni zločinci? Jesu. Daću vam samo primer Rustema Beriše, koji je ministar za kosovske bezbednosne snage, ovo što pokušavaju da naprave da je vojska. On je od našeg suda, suda u Nišu, nadležnog suda, osuđen za ratni zločin da li 2012, da li 2015. godine, za ubistvo naših vojnika iz zaseda. Da li je to za mene monstrum? Jeste. Da li je teško razgovarati sa takvim ljudima? Jeste.
Znamo mi sa kim razgovaramo, kada razgovaramo. Govorim iz svog ličnog iskustva, jer sam učestvovao u pregovorima sa njima. I to je jedna od težih stvari koju možete da doživite u životu. Vi razgovarate sa ljudima za koje znate da su ratni zločinci ili neosuđeni ratni zločinci, zato što su pobili sve svedoke. Ali, oni su predstavnici Prištine, predstavnici tog naroda koji tamo živi i vi zbog srpskog naroda morate da razgovarate sa njima, hteli ili ne hteli.
Ne možete da birate sa kim ćete razgovarati. Možemo mi da okrenemo glavu i da se pravimo da smo jako ponosni i strašno moćni, nepotrebno je sa njima razgovarati, ali šta ćemo sa Srbima koji žive na prostoru KiM. Zbog njih se sve ovo radi i zbog se razgovara i kada je teško.
Ono što na kraju želim da dodam, znate, u parlamentu u Prištini, kada se govori loše o Srbiji, osim Srpske liste nemate ni jedan jedini glas koji će usprotiviti. Jako mi je žao što u srpskom parlamentu ima tako puno glasova koji, kada se ovde nešto kaže o Prištini, tu su da ih zaštite. Hvala.

Poštovani narodni poslanici, moram da podsetim da je Narodna skupština Republike Srbije 12. januara 2013. godine usvojila Rezoluciju o Kosovu i Metohiji, usvojila je Rezoluciju kojom je suštinski data platforma za pregovore i kojom je određeno kako i o čemu će se pregovarati, dok se ne postigne bilo kakav predlog sporazuma, ne znam kako bismo mogli da razgovaramo o nečemu što nije postignuto. A, imamo, dakle, jasnu skupštinsku Rezoluciju koja je rekla šta misli, odnosno Narodna skupština rekla na koji način vidi razgovore i vidi pregovore o Kosovu i Metohiju. Podsetiću vas, tad je 175. poslanika glasalo za Rezoluciju, 17 je bilo protiv, a dva nisu glasala.
Skupština je rekla šta je imala da kaže kao najviši organ u našoj zemlji i na taj način dala mandat budućim pregovaračima, za razliku od prištinskog parlamenta, na koji stvarno ne bih voleo da se ugledamo, jer da se ugledamo na njega ovde bi se bacao suzavac, ovde bi se prebijali poslanici, ovde bi bili i hapšeni poslanici. Tako da, zaista ne vidim na koji način bismo mogli da vidimo dobar primer u prištinskoj skupštini i da ga prenesemo, tu dobru praksu i dobro iskustvo da prenesemo u naše klupe i u naš parlament.
Ovde smo, nažalost, mogli da čujemo kako se ovde izjednačava Ramuš Haradinaj sa Vladom Republike Srbije ili sa našim pregovaračima. Uvek je to, znate, uvek je dragoceno kada ste, posebno od onih koji uvek kažu da se uzdrže obe strane. To često čujemo od ovih iz Evrope, pa kažu da se uzdrže obe strane. E, onda oni vole kad čuju to iz ovih redova, iz našeg parlamenta, iz Srbije, kako je to sve isto. Pa, kad je sve to isto, onda neka se uzdrže jedni i drugi, sve je to deo nekakve igre. Ne treba to da se čuje iz našeg parlamenta, ne samo zato što je to gruba neistina, već zato što je to štetno za interese Srbije i zato što je to štetno i za Srbe na KiM i zato što je to štetno, duboko štetno i za pregovarački postupak.
Znate, ako naša politika nije dobra, evo tu je ministar Dačić, pa što je onda 10 zemalja povuklo svoja priznanja? Što to nisu uradili, recimo, neke 2009. godine, 2010/2011. godine? Zašto tada nisu osetili veličinu i snagu srpske politike i ljudi koji vode srpsku politiku, pa su povukli priznanje. Zašto su čekali da se desi upravo ovo da dođe do promene vlasti, do dođu neki drugi ljudi, da se neko brine za njih, da se neko bori za njihove glasove, za ono što oni misle, pa da se to konačno i desi. Zašto se to nije desilo ranije?
Godine 2011. uostalom hajde da čak ne odemo i do 2011. godine, samo ću vas podsetiti na famozne depeše Vikiliksa u kojima američki ambasador kaže – Vuk Jeremić me je pitao, nemojte da priznate Kosovo, samo dok prođu izbori, posle šta hoćete, ali samo nemojte dok prođu izbori, samo to izdržite. Tako se vodila politika i vidi se da se tako vodila politika. Znate, bilo je, a to je umetnost, prosto je neverovatno da uspete da nađete kod nekog međunarodnog organa, pogotovo Suda pravde opravdanje za kosovsku nezavisnost. To je nemoguće naći, ali pitanjem koje su postavili uspeli su da dobiju odgovor da kosovska nezavisnost nije suprotna međunarodnom pravu. To je prosto, to je bilo nemoguće uraditi, ali se uradilo.
A da bi se uradilo, između ostalog doneta je i čuvena rezolucija Generalne skupštine UN u koju smo ušli u dogovoru sa Ruskom federacijom tada, koja nas je podržala, koja je aktivno lobirala u Generalnoj skupštini i onda noć pre usvajanja Rezolucija je promenjena, drugi sponzor je stavljen, stavljena je EU i tako smo doveli Euleks na Kosovo. Euleks nije mogao da dođe na Kosovo i Metohiju da Srbi to nisu želeli, da srpska država to nije želela. Nismo izbacili UNMNIK, kakav god on bio. Nismo umanjili značaj KFOR-a, kakav god on bio, uveli smo Euleks za koji smo znali da neće biti statusno neutralan i mi smo ga doveli na prostor Kosova i Metohije. To smo uradili svesno. To nije moglo da se uradi slučajno, nije palo sa neba, nego je to bio strpljiv rad. Moralo se razgovarati o tome, moralo se potpisivati puno papira, moralo se ući u Generalnu skupštinu, moralo se objasniti našim saveznicima da mi to želimo, da želimo da oni budu isključeni iz pregovora, da oni budu isključeni iz života na prostoru Kosova i Metohije. To je uradila vlast Borisa Tadića i Vuka Jeremića. To su uradili.
Znate, nije moguće reći da je neko drugi uveo, slobodno mogu da kažem sa ogromnim žaljenjem granicu, iako ćemo se mi tvrdoglavo držati da je u pitanju administrativna linija, kada setite se onog paljenja i setite se ko je posle išao u zatvor. Srbi su išli u zatvor, hapšeni od strane srpskih vlasti zato što su palili administrativnu liniju, zato što su se suprotstavljali onome što je radila tadašnja aktuelna vlast.
Doneti, odnosno dovesti Euleks, dovesti Carinski sporazum na kome na pečatu piše republika Kosovo. Naravno, da to mi ne možemo da sprovedemo, ne možemo da prihvatimo. Borimo se protiv toga i to nas puno košta, ali to su Srbi prihvatili. To je prihvatila vlast Borisa Tadića i Vuka Jeremića, tada je Borko Stefanović bio pregovarač. To su oni uradili, baš kao što su prihvatili i tablice promene na severu Kosova i Metohije, a mi smo svih ovih godina uspešno izbegavali da do toga dođe.
Ja sam slušao razne napade i slušao sam kako je Srbija slaba i nikakva, ali samo mi objasnite kako je moguće da niste uspeli da nađete nijednu zemlju koja je povukla priznanje, a evo ova slaba Srbija to uspeva, i kako je moguće da se Srbija odupire svim ovim pritiscima svih ovih godina.
Slušao sam već, ne znam koliko godina, priče kako će nestati našeg finansiranja, kako više neće biti života Srba na KiM, kako neće biti.
Kao što znate, Srbija isplati 40 hiljada ličnih dohodaka na prostoru KiM, svakog meseca, a slušali smo priče da će to prestati, da će to odavno prestati.
Koliko Srbija ima više autoriteta i više ugleda nego što je ikad imala, pa govori vam i primer, evo, setite se rezolucije o Srebrenici, da je to bila ona vlast mi bismo, verovatno, prihvatili tu rezoluciju, prihvatili bi, da smo genocidan narod, da nije tada Aleksandar Vučić razgovarao sa Vladimiro Putinom.
Na Savetu bezbednosti bi se raspravljalo o tome da smo mi genocidan narod. Ali, to ne možete da uradite, ako nemate ugled i ako nemate autoritet. To ne možete da uradite ako se ne veruje u vašu reč i ako se ne veruje vašoj zemlji.
A, Srbija jeste bolja nego što je bila, jeste uglednija nego što je bila, i to bi trebalo sve da nas obraduje.
(Radoslav Milojičić: Da, da….)
Ali, nije lako, neke starlete mi dobacuju, izvinite molim vas, ako…
Meni se učinilo da mi neke starlete dobacuju zato što je nemoguće da bi narodni poslanici dobacivali, ja ne znam ko se prepoznao u tome, ja znam da narodni poslanici ne dobacuju, mora da su neke starlete, umešale se verovatno negde.
(Maja Videnović: Koje starlete, na šta ovo liči?)
Nemoguće, ne znam ko. Zaista ne. Narodni oslanici ne dobacuju. Nemoguće da dobacuju. Nemoguće.

Dakle, u svakom slučaju, molim vas da mi ne dobacuju ti koji sigurno nisu članovi parlamenta, jer nemoguće da bi poslanici dobacivali, kršili red. Nemoguće. Jel, tako narodni poslanici? Pa vi ste najbolje i najvažnije što imamo. Nemoguće da bi neko kršio red time što bi dobacivao čoveku koji..

Dakle, ono što svakako hoću da kažem, to je da ne možete u danu kada se vaša zemlja suočava sa strašnom pretnjom, pretnjom nasilja koja dolazi na prostoru KiM, da je napadate i da je opanjkavate.
Ne možete. Ne možete ako verujete u svoju zemlju. Ne možete to da radite i ako mislite dobro svojoj zemlji. Mi to kada smo bili u opoziciji nikada nismo uradili. Mislim da bi bilo dobro da bar to razumemo da to ne treba da radimo. Hvala.

Samo kratko.
Potpuno ste u pravu, sve zemlje se suočavaju sa odlivom svog stanovništva i to nažalost nije nešto što je vezano samo za Srbiju. Daću vam samo primer Rumunije koja je osamdesetih godina imala 22 miliona stanovnika, a danas ima oko 19 miliona. Nisu svi umrli, ogromna većina je otišla tražeći bolje uslove, a to je zemlja članica EU. Imamo taj primer, znate da iz Mađarske lekari i stručna lica masovno odlaze u Austriju, iz Slovačke i Češke masovno odlaze u Nemačku, iz Austrije odlaze za Nemačku, iz Nemačke odlaze u Švajcarsku, iz Švajcarske odlaze u Veliku Britaniju, iz Velike Britanije odlaze u SAD. To je svetski trend, ali na nama je da to zaustavljamo u svojoj zemlji koliko god možemo, a to možemo naravno i time što ćemo poboljšavati ekonomski prostor, ali ne samo ekonomski prostor, nego ukupan kvalitet života u našoj zemlji i bezbednosni prostor.
Kada vi imate sigurnu i stabilnu zemlju, kada imate zemlju čije su granice branjene, kada imate zemlju koja je čuvana, kada imate zemlju u kojoj nema terorizma, kada imate zemlju koja se bori protiv kriminala, to je zemlja u kojoj vredi živeti, pa iako nemate platu od dve hiljade evra kao u Nemačkoj, nego zarađujete 500, 700 ili 1.000 evra. I to su načini da se ostane u ovoj zemlji.
Ovde se pominjala vojska, ja vam se zahvaljujem na tome što ste podržali povećanje budžeta za vojsku i povećanje zarada za vojsku, povećanje zarada za policiju, za BIA-u, dakle za čitav bezbednosni sistem i to je dobra vest. To je uvek dobra vest, posebno što smo mi imali vojsku koja od 2000. do 2012. godine bila toliko zapuštena da, recimo, od 2000. do 2012. godine kupljeno osam raketa za MIG-ove, a mi smo sada kupili 14 MIG-ova. Samo da vidite mali primer kako se nije ulagalo i kako se sada ulaže u vojsku, ali se mora ulagati u kvalitet života svakog pripadnika i vojske i policije. Oni moraju da budu zadovoljni, moraju da znaju da ih cenimo, a ne možemo ih bez ozbiljnog ulaganja zadržati i u vojsci i u policiji. To je, recimo, problem koji imate, evo Bundesver ima strašan problem sa odlivom vojske i mora da se bori, a ne može da se bori čak ni on sa visinom zarada u privatnom sektoru. Jako je teško zadržati IT inženjere u vojsci, jako teško, i u Nemačkoj i u Srbiji.
Ali, eto, to su sve izazovi sa kojima se borimo i zahvaljujem Narodnoj skupštini što nam daje podršku i što zaista pozdravlja ulaganje u vojsku.
Ovde smo, nažalost, opet čuli i ja bih bio jako srećan kada bi se o budžetu raspravljalo o ekonomiji, o struci, o tome da li je bolje ovo ili ono, ali mi smo već ovde čuli kako se vojska i policija pokušavaju uvući u politiku, kako se o njima govori kao o nekima ko će, njima se povećavaju plate, jer će čuvati režim, a to će im trebati.
Prvo, vojska i policija ne čuvaju nikakv režim, čuvaju Ustav i zakon, čuvaju svoju zemlju. Umeju da čuvaju zajedno i granice kada je potrebno, što ste videli kada je bila migrantska kriza. Ali, kakav režim? Ko to hoće da napadne režim? Ko to ruši vlast silom? Vojska i policija se uvek pojavljuju kada je u pitanju sila. Kakva sila? Ko to najavljuje silu? Ja ne vidim nigde silu. Ja ne vidim nigde da se građani ili da su podstaknuti da se silom obračunavaju sa nekim. Ne vidim nikoga ovde ispred Skupštine da hoće da zapali Skupštinu kao 5. oktobra. Ne vidim da se vlast ruši na ulicama. Od koga to treba da se čuvamo? Je li to ima nešto što mi ne znamo? Izgleda da ima, jer ovde u ovom najvišem domu se govori o tome da se vojska i policija podmićuju da bi čuvale režim, a trebaće im kažu. Koga će trebati da sačuvaju? Kakva vojska i policija? Poslednji put kada su oni koji su palili ovu Skupštini imali kontakt sa vojskom i policijom, ljubili su se ovde sa specijalnim jedinicama sa kojima su proslavljali što su palili ovu Skupštinu, a sledeći kontakt sa vojskom je bio kada su izručivali generale.
Dakle, nemojmo, hajde da se dogovorimo da nekoliko institucija koje su zaista važne ovom narodu, da ih čuvamo od politike. Vlast ih ne koristi u političke svrhe, daleko od toga. Naprotiv, poštuje njihov patriotizam, poštuje njihovu stručnost i to je sve što traži od vojske i policije. Hajde da sada, da ne govorimo o tome da su oni nekakvi branioci režima. Oni su branioci Ustava i zakona i ničeg više, a režim ili vlast se brani na izborima i brani se glasovima građana, kao što vidite odlično se brani na svim nivoima, uvek dvotrećinskom većinom. Hvala.