Hvala potpredsedniče.

Možda je poštenije da repliku, pošto Milenko i ja ipak imamo malo više vremena.

Hvala.
Reč ima Branko Pavlović.

Vrlo kratko, neću ni dva minuta. Sve se ja to slažem. U velikoj meri nas je neprijatelj nadigrao i postigao tačke oslonca preko kojih sada pokušava da diriguje političku scenu u Srbiji, ali je na sreću naišao na kontru kod značajnog broja mladih ljudi. To spajanje Proglasa i njih sa protestima je trebalo da se dogodi u Novom Sadu, pa im je propalo. Bombe, baklje i ostalo je panični pokušaj radikalizacije zato što im je propalo.

Dakle, da li opasnost postoji? Apsolutno, da se to nekako spoji, ali da li tu ima elemenata očigledno zdravog patriotskog razmišljanja. Bila je zastava UČK, ali bilo je hiljade srpskih zastava i bilo je da se ogroman broj ljudi razišao kada su studenti rekli – ovo nije više naš protest, što je i te kako omogućilo snagama reda da bez problema uz velike napore, suzdržanost i sve ostalo održe stvari do kraja. Ja na to mislim.

Dakle, da li smo u jednom trenutku nadigrani – jesmo. Da li su ovi o kojima ste vi govorili poimence, njima se bavi tužilaštvo. Tako da, njih nisam ni spominjao. To se valjda podrazumeva. Ali, mnogo šire je to ispiranje mozgova, mnogo šire je ta mržnja usađena u ljude i tu smo nadigrani. I sad, tu smo gde smo. Treba da vidimo kako sada dalje iz toga da izlazimo i mislim da je vrlo dobro tražiti pozitivnu kopču gde god se može. Tamo gde se ne može, ne može. Hvala.

Reč ima Snežana Paunović.

Hvala potpredsedniče.

Složiću se sa vama u prvom delu u kom ste rekli da nisam u pravu kada kažem da rektor Beogradskog univerziteta mora da razmišlja i o jednim i o drugim studentima. Slušajući vas, shvatam da sam pogrešila. U pravu ste, njegova veća obaveza su studenti koji nisu u blokadi. To je tačno.

Treba saslušati da bi čovek ispravio samog sebe ili smanjio toleranciju, a pokušala sam da imam i u odnosu na ove studente koji su u blokadama, o kojima govorite, možda ste i tu delimično u pravu.

Ono što, uz napomenu da nisam zaista znala da ste pripadali tom bloku okupljenom oko DOS-a te 1999. godine, ono što ne mogu da prihvatim jeste ta tvrdnja o broju glasova i o tome da ta prelazna Vlada nije bila Vlada koja je otela suverenitet. Reći ću vam zašto. Da je to bilo tako ubedljivo, kako tvrdite, mi bismo uredno kao svaka civilizovana pravno uređena država sačekali drugi krug predsedničkih izbora. To se nije desilo. Neko je smislio to što danas zovu Petooktobarska revolucija. U tom kontekstu treba reći naglas da nisu poništeni samo glasovi iz Crne Gore. Tada nam se prvi put, gospodine Pavloviću, dogodilo da je zvanično država Srbija poništila ljude sa KiM i to je bila jedna tendencija koja nije opadala sa godinama.

Tako da, u tom kontekstu ja govorim, ali kako god da je bilo Slobodan Milošević i SPS su prihvatili da ne insistiraju na drugom krugu i tu se ta priča završava.

Ja samo opominjem da je princip nekako sličan, samo što u ovom trenutku nema tog preduslova koji je ključan, dogodili su se neki izbori koji su bili upitni, pa svejedno je ko je u pravu, vi koji tvrdite da je Koštunica imao 600.000 glasova više, na bazi zapisnika, ili ja koja tvrdim da to do kraja niko nije prebrojao samo zato da ne bismo ušli u onaj drugi krug za koji je bilo sigurno da Koštunica neće dobiti.

Desili su se određeni izbori, a sada pokušavamo da po istoj matrici, kako smo jednom destabilizovali Srbiju, to uradimo ponovo, ali ovog puta bez parlamentarnih izbora, bez bilo kakvih izbora, namećući volju pojedinaca kao sveto pismo. Opet u pokušaju da improvizujemo neku revoluciju. Zato sam u svom izlaganju rekla da je važno da se subota završila na način na koji se završila. Da nismo došli do faze da u ovoj atmosferi koja, slažem se sa vama, i suviše je napeta, u određenim momentima poprima konture šizofrenog i izaziva kod ljudi možda ono što ni sami nisu znali da imaju. Eskalira i dovede do jednog sukoba koji bi bio samo i isključivo na štetu Srbije i svih nas. Istorijska sramota. Još jedna u nizu, jer ponovo kažem ako se vratimo unazad prebrojaćemo takvih istorijskih sramota srpskog naroda koliko god hoćete.

Naravno, imamo razloga za ponos, ali naravno i greške na kojima ništa nismo naučili. Da li su se u subotu na ulici našli ljudi koji su nezadovoljni politikom ove vlasti, sistemom, SPS, SNS, SDPS, bilo kim iz ove vladajuće koalicije, verovatno da da. Da li su ljuti zbog globalne politike ili ponašanja pojedinaca u svojoj sredini? I toga ima. Ali to je upravo ona priča zbog koje sam rekla da moramo da sednemo i da izanaliziramo prvi svi sami sebe gledajući se u ogledalo, ali da ne stavljamo pod tepih sve ono što nas upozorava da neko već primenjenu matricu pokušava da nam primeni ponovo i dovede na vlast neke eksperte sa kojima mi nismo profitirali i nismo imali nikakvu sreću zahvaljujući tome, jer u konačnoj verziji ko su ljudi koji bi mogli danas da kažu sa preciznošću ko su eksperti i među nama i mimo nas.

Mi imamo četiri meseca jedan pokušaj da se formiraju paralelne strukture, što takođe nije zdravo, što takođe vodi u anarhiju. Nezadovoljstvo čime god motivisano se rešava na način što razgovarate sa onim ko to nezadovoljstvo izaziva. Odbijanje razgovora, formiranje paralelnih institucija, formiranje nekakvih plenuma o kojima ste vrlo sadržajno govorili, a da istovremeno imate apsolutnu potrebu da jedini legitimni legalni plenum u državi Srbiji ne radi zato što su tamo došli neki ljudi koji to fizički pokušavaju da spreče, fizički nasrćući na svoje kolege, bacajući dimne bombe, e to je paradoks koji se ovde dešava.

Zato ja sumnjam u poruku da je jedan od zahteva da institucije rade, ako mi sve vreme imamo opstrukciju institucija do onog nivoa do kog ste rekli da mislite da je trebalo da se prekine sednica. Možda je bilo za sve nas zdravije i korisnije da smo izašli iz onog oblaka dima, ali bi verujte mi na reč, oni koji nam iz dana u dan spinovima kreiraju kobajagi politiku, objašnjavali bi kako su pobedili, isterali predstavnike vladajuće većine, odnosno narodne poslanike iz parlamenta Republike Srbije i da parlament Republike Srbije više ne radi. E, to bi bilo otimanje narodnog suvereniteta čiji smo nosioci i pojedinačno i kolektivno.

Želim da verujem da će iz svega ovoga što se dogodilo u subotu, makar studenti shvatiti da najpre treba da ispoštuju svoje kolege, svoje drugare, svoje prijatelje, a onda i sami sebe, da se vrate i završe ovu godinu ako za to nije kasno, da se prestane sa manipulacijom kada su u pitanju srednje i osnovne škole i da profesori i nastavnici koji imaju političku ambiciju to pretoče u jednu političku grupaciju, kako god je zvali, pa ako im je idol Proglas, evo neka stanu iza njega, meni je sasvim svejedno, ali da se politikom bave tamo gde je politici mesto, a da se obrazovne institucije vrate na onaj nivo koji im pripada, zapravo da se bave isključivo i samo obrazovanjem dece, jer ćemo u svakoj drugoj varijanti, ako već nismo izgubili generaciju, generaciju osmih razreda osnovnih škola kojima predstoji završni ispit, za sve njih je ovo ozbiljan hendikep, a da vam pravo kažem i ozbiljan višak vremena za koji nisam sigurna kako ga koriste i da li iz toga može da se desi neka nova šteta. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milija Miletić.

Poštovani potpredsedniče, gospodine Đerlek, uvažene kolege poslanici, građani Srbije, ja ću kao predstavnik i predsednik Ujedinjene seljačke stranke, a u ime poslaničkog kluba Zdrava Srbija-Ruska stranka-Ujedinjena seljačka stranka, prvo izraziti duboko saučešće svim porodicama, ljudima koji su izgubili živote. Cela Severna Makedonija zbog toga žali i stvarno mi je velika žalost i svima nama.

Sa druge strane, naša država Srbija kao dobar prijatelj je uvek bila uz sve naše dobre komšije. Kada je teško, kada je najteže, Srbija je bila uz njih. Zato uvek tako treba nastupati i pomagati svakome, jer je to tako i tako će uvek biti. Jedna velika tragedija se dogodila, ali mora se ići dalje.

Zato mislim da ćemo mi ovde narednih dana imati mogućnost da razgovaramo o svemu, o svim problemima koji su nam se dešavali. To sam prvo hteo da kažem, jer svakog od nas to pogađa, to su mlada deca, mladi ljudi, to je nešto najtragičnije.

Zadovoljstvo mi je što je tu predsedavajući gospodin Đerlek, mladi političar, čovek koji se bavi politikom, čovek koji predstavlja stranku Pravde i poverenja, stranku sa kojom Ujedinjena seljačka stranka ima protokol o saradnji. Sarađujemo od 2021. godine kada sam bio član poslaničkog kluba gde je bio pokojni gospodin Zukorlić, čovek koga svi znamo. Čovek o kome se sada govori da je bio nešto najbolje, koji je živeo i radio za Srbiju, tako da je zadovoljstvo što vodite ovu sednicu sada, mada je danas veoma težak dan i ono što se desilo, velika tragedija kod naših komšija u Severnoj Makedoniji.

Inače, pomenuću samo, danas je 18. mart, a 18. marta 1780. godine je rođen Miloš Obrenović. Veliki čovek, veliki državnik, vođa Drugog srpskog ustanka, čovek koji je uveo državnost Srbije, čovek koji je bio veliki za nas sada. Dana 18. marta 2018. godine Putin je pobedio na izborima u Rusiji. Putin koji je sada veliki čovek, koji zajedno sa Trampom razgovara da se nađe najbolje rešenje za mir, za stabilnost i kod njih i u Ukrajini, a i u celom svetu, čovek koga obožava veliki broj naših Srba, veliki broj pravoslavaca.

Dakle, 18. mart 2004. godine, taj dan za nas Srbe, na taj dan je nešto najgore što se moglo desiti za nas u Srbiji. Tačnije, 17, 18. i 19. marta 2004. godine, pre 21 godinu su šiptari, OVK, albanski ekstremisti iskoristili priliku i proterali preko 4.000 naših Srba sa KiM, preko 930 kuća su tada zapaljene, uništene, 28 ljudi je tada izgubilo živote. Tih dana se desila tragedija, tada je bio veliki pogrom za nas. To moje kolege koje dole žive znaju i oni su to osetili. E, to mi ne smemo zaboraviti. Tada smo imali dole misiju UNMIK-a koji su imali 12.000 ljudi, imali su još 4.000 vojnika, ali tih dana neko je tu zatajio, ili je to možda bio neki dogovor da se naši Srbi izbace, isteraju sa svojih ognjišta.

No, moje pitanje jeste gde je tada bio vrh države Srbije? Gde je tada bio predsednik Srbije? E, to ne smemo zaboraviti. Dvadeset jedna godina pogroma naših ljudi sa Kosova i Metohije, gde su 16 naših pravoslavnih crkava uništene, gde se desio stvarno da je veliki broj ikona, fresaka uništeno, knjige rođenih, knjige venčanih, sve je to uništeno. Zbog čega? Pa, svi znamo, da bi se srpski narod iselio sa Kosova i Metohije.

Dragi moji prijatelji, mi smo uvek bile dobre komšije, to znači komšije sa državama koje su priznate, ali mi naše Kosovo i Metohiju sigurno nećemo dati i to niko ne sme i ne može od nas očekivati. Polako, globalna politika se menja, videćemo šta će biti sutra. Za mene kao čoveka zato su ti dani veoma bitni, ali evo današnjih dana desio se isto nemio slučaj. Miloš Pavlović, mladi student je napadnut, povređen. Kako smo čuli, policija radi svoj posao i taj nasilnik je uhapšen. I pre toga su se dešavali napadi na studente, gde su isto takvi nasilnici odgovarali i odgovaraće pred zakonom.

Evo, mene kao čoveka, kao čoveka koji živi u jednoj maloj sredini, opština Svrljig je jena od najnerazvijenijih opština u Srbiji, gde tamo kod nas ima mladih ljudi koji žele tamo da ostanu i zato ja ovde u Skupštini uvek govorim jezikom ljudi koji tamo žive. Dosta puta pogrešim padež zato što jednostavno tako govorim kako sam naučen tamo i kako se govori kod nas, ali s druge strane govorim o svim onim stvarima koje su bitne za nas koji živimo na jugoistoku Srbije. Prošli put sam govorio o problemima železničke pruge, branika na pružnim prelazima, o problemima puta koji ide od Niša, Svrljiga prema Knjaževcu, put koji je veoma frekventan, put koji je veoma ruiniran.

Govorio sam i o problemima Stare planine, govorio sam i o Nišu, kako je aerodrom u Nišu nešto što je stvarno za nas svetla tačka, kako se razvija, kako je veliki broj letova već veoma frekventan. Govorio sam da će tamo niški aerodrom biti sada nadograđen i još prošireni kapaciteti, što je za nas veoma dobro. Govorio sam i o ostalim problemima koji se tiču svakog našeg čoveka, za bračnu zajednicu, da je dobro što se stanovi sada obezbeđuju za mlade studente, za mlade ljude i to podržavam, normalno. To su sve stvari koje utiču za te naše ljude da ostanu tamo da žive.

S druge strane, mislim da svi mi koji smo tu moramo da nađemo rešenja, konkretna rešenja vezano za mladost, za mlade bračne parove, jer mahom svi ti projekti koji se dešavaju dešavaju se u Beogradu, u nekim velikim centrima, dok mi tamo kod nas, mi tražimo makar ono malo. Ja kažem, u mojoj opštini je bitno kad bismo mogli da odradimo tu fiskulturnu salu koja je započeta još prošlog veka, a još nije završena. Imali smo još neke projekte započete, a nisu završeni. Za nas bi to bio veliki iskorak, da mladi ljudi mogu da se bave sportom.

Sve ostale stvari o kojima sam govorio i o kojima ću govoriti i sada i u narednom periodu, to su naše žene koje žive u seoskim područjima, žene majke, porodilje. O tome sam govorio, neću sada da se ponavljam, mada sam siguran i bitno je da svaka trudnica, odnosno buduća porodilja treba da ima 12 meseci plaćenih od dana kada se porodi, a ne od dana kada dobije to porodiljsko bolovanje. Mislim, to su stvari koje se dešavaju, to su stvari koje su bitne i o tome se govori isto, jer te majke, sutra te porodilje doje decu, neko doji decu malo manje, neko više, neko doji decu deset, 12 meseci, a ona mora da se vrati na posao ukoliko ima posao.

Veliki problem naših tih malih sredina jeste i to, jutros je bilo na nekoj televiziji da žene poljoprivrednici ili žene koje žive u tim malim sredinama koje imaju više od 45 godina se teže zapošljavaju, što i jeste, jer kad neko sutra dođe, neki privredni subjekt želi da uposli, otvori svoj pogon u nekoj maloj sredini, ja kažem Svrljig, Bela Palanka i Gadžin Han, Sokobanja, neće mi zameriti koleginica, ona se pobuni što ja govorim o Sokobanji, zato što se Sokobanja nalazi pored Svrljiga, to je naš komšija, ti privredni subjekti žele da uposle mlade ljude, a te žene koje imaju od 45 do 60 godina izbegavaju da ih zaposle, verovatno zbog toga što su možda malo ostarele, ali verujte mi, te žene su stub domaćinstva, stub kuće, one su očuvale svoju decu, sada čuvaju unučiće, ali one sigurno mogu da rade i mi moramo naći rešenja da poslodavci koji rade i otvaraju svoje pogone u takvim malim sredinama kao što je opština Svrljig, da se tim poslodavcima maksimalno da neki vetar u leđa kada otvore radno mesto u takvim opštinama kao što je opština moja devastirana, demografski ugrožena, da u tim opštinama ti poslodavci imaju veće benefite, da oni tamo otvaraju radna mesta i da se njima da veći benefit za upošljavanje takvih žena, odnosno osoba koje imaju više od 45, odnosno do 62 ili 65 godina ako su to muškarci. Znači, to je jedna bitna stvar.

Još nešto bitno za mene kao čoveka koji dolazi iz jedne male sredine, to se dešava kod nas u Svrljigu, to je slično i u drugim tim malim sredinama, da ako dođe neki mali privredni subjekt kod nas i želi da uposli ljude država pomaže svojim određenim subvencijama, dešava se da neki od tih privrednih subjekata iskoriste i odu. Ali, s druge strane, imamo dosta tih privrednih subjekata koji su otvorili svoje pogone kod nas u našim malim sredinama gde je Fond za razvoj Republike Srbije, evo konkretno Fond za razvoj Republike Srbije kod nas je veoma aktivan u tim malim sredinama, ali imamo sada određene subjekte koji su konkurisali ispred Fonda za razvoj da dobiju određena sredstva za neke nove projekte, za upošljavanje novih ljudi ili pak da ovi ljudi koji tamo rade opstanu tamo da se ti pogoni ne zatvaraju.

Evo, od Nove godine, sada je već 18. mart, imamo potrebu, više puta smo, ja sam više puta tražio i nadležno ministarstvo i Fond za razvoj i privredni subjekti koji tamo već rade počeli su da otpuštaju određeni broj ljudi baš zbog toga što se desila neka promena u njihovom odnosu, odnosno oni imaju svoje partnere u nekim okolnim zemljama. Sada se promenio taj njihov odnos i oni sada, država Srbija, odnosno Fond za razvoj treba da obezbedi sredstva kojima će da se potpomogne ta firma. Do dana današnjeg, recimo, još nije, sve je prošlo u Fondu za razvoj, čeka se samo da zakaže upravni odbor, ali još nema i on čovek je već otpustio 20, a sada još 30 ljudi, a za malu opštinu kao što je moja 50 radnih mesta manje je, verujte, katastrofa, to je isto kao kada bi u Beogradu izgubilo 150.000 ljudi posao.

Moramo imati više sluha za te male sredine, za te privredne subjekte u malim sredinama. Suština svega jeste zapošljavanje, čuvanje radnih mesta jeste prioritet za našu Vladu, za ministarstvo, jer sredine kao što je opština Svrljig, Knjaževac, Bela Palanka, Gadžin Han, Boljevac i veliki broj takvih opština, svaki čovek koji ostane kod nas da radi, da živi, da stvara porodicu, on će čuvati svoje ognjište. Verujte mi, to će biti dobro za sve nas u Srbiji. To su mahom pogranične opštine, koje žele i ti ljudi tamo žele da ostanu da žive, ali zbog ovakve situacije da nema dovoljno radnih mesta, pa ljudi sada traže posao u Nišu, neko traži u Beogradu, neko traži van granica naše opštine. Baš zbog toga mislim da je potrebno da se obezbede prijemčiviji krediti, subvencije kojima će se moći konkretno delovati na teritorije takvih opština.

Mislim da je to jedno od rešenja, što se tiče poljoprivrede, razvoja poljoprivrede i stočarstva. O tome smo više puta govorili. To je naša velika šansa. Ali, s druge strane, moraju se praviti pravilnici, uredbe takve da ti ljudi koji tamo žive mogu da tu apliciraju, da mogu tu da konkurišu. Bitno je kada se konkuriše za određeni projekat u okviru Ministarstva poljoprivrede, ali verujte mi, veliki broj mojih ljudi iz našeg kraja to i ne znaju i ne mogu ili jednostavno nemaju uslove da konkurišu, zato što su tako napravljeni, lepo zvuči, ali taj čovek iz male sredine ne može da konkuriše.

Sve su ovo stvari koje se tiču malih sredina u okviru projekata, zapošljavanja, u okviru infrastrukture, u okviru svega onog. To su sve stvari kojim se mora omogućiti rad, opstanak u tim našim malim sredinama.

Ja sam čovek koji je uvek bio za toleranciju, za poštovanje, za uvažavanje, uvek sam bio za to da se smire strasti. Imali smo unazad nekoliko dana veliki broj ljudi u Beogradu, tačnije u subotu bio je veliki broj ljudi, po procenama naše policije, 107.000 ljudi. To je stvarno veliki broj. Imali smo u jednom trenutku i neke male probleme, ali policija je maksimalno odradila svoj posao.

Još jednom, podržavam sve ono što je normalno, podržavam sve ono što ide na to da se ljudi pomire. Unazad nekoliko dana, šef poslaničkog kluba Miloljub Albijanić je govorio, gde je pozvao i patrijarha i predsednika SANU organizacije da pozovu, oni su to uradili. To nama znači pomirenje. I da nadležni organi rade svoj posao, policija, tužilaštvo i svi oni rade svoj posao, da se njima niko ne meša u njihov rad. Verujte mi, moramo imati razumevanja za svakog čoveka i za one ljude koji su mladi, koji su tada izašli na ulice i za one ljude koji žele da uče, to su isto mladi ljudi koji žele da uče i za one ljude koji žive u malim sredinama, koji žele tamo da ostanu, a i one ljude koji žive u velikim centrima.

Kao predsednik Ujedinjene seljačke stranke i okviru našeg kluba Zdrava Srbija – Ruska stranka – Ujedinjena seljačka stranka, mi ćemo glasati i podržati sve ove predloge dnevnog reda današnjeg dana. Glasaćemo za potpredsednicu Skupštine Nevenu Đurić, mladu osobu, kako je malopre govorio kolega, mladu osoba koja iza sebe ima iskustvo i znanje, ali s druge strane, ima i budućnost. Takvim mladim ljudima treba da damo podršku. I ostali odbori i sve ono što je potrebno, mi ćemo glasati, jer mislim da Srbiji treba poštovanje institucija, Srbiji treba ovog trenutka da se ljudi smire, da se smire tenzije i da idemo napred. Još jednom, mislim da je sve ovo što smo danas govorili potrebno, da u miru i toleranciji idemo napred. Hvala lepo.

Hvala.
Sada prelazimo na listu govornika.
Prva na listi je narodna poslanica Zagorka Aleksić.

Poštovane kolege, izražavam najdublje saučešće porodicama žrtava i narodu Severne Makedonije zbog nezapamćene tragedije koja se dogodila u Kočanima.

Mi ćemo glasati i za gospođu Đurić, da se izabere za potpredsednicu Skupštine, kao i za ostale tačke dnevnog reda sa ove rasprave.

Skup koji se održao u subotu je bio zaista veliki izazov za ovu državu, uprkos pojedinačnim ekscesima, nasilju koje je počelo već u petak, očuvala se opšta bezbednost i sigurnost. Ipak, postavlja se pitanje – šta bi se desilo da se nisu razotkrile očigledne namere novosadske grupe i hapšenja koja su potom usledila? Ova grupa, od koje se sada mnogi brže-bolje ograđuju, imala je za cilj rušenje ove države, nasilno preuzimanje institucija. Oni su očigledno obučavani. Iako totalni amateri, ipak dovoljno opasni, važno je da su delom procesuirani.

Do pre nekih desetak godina, kada smo govorili o ekstremnim grupama koje propagiraju ideološka uverenja, koja se graniče i sa onim zabranjenim, uvek smo obraćali pažnju na delovanje krajnje desnih ekstremističkih grupa. Današnji trenutak govori o krajnje levim ekstremističkim grupama, čije su ideološke postavke vrlo prisutne u današnjem društvenom životu, pa vidimo da se aktuelizuje, na primer, i danas potpuno utopistički koncept direktne demokratije, nasuprot predstavničkoj, koja je za većinu, sigurna sam, jedini normalni i prihvatljiv model.

Ove ekstremne grupe deluju i u AP Vojvodini, pa smo svesni i vrlo prisutnih autonomaških tendencija, koje uopšte nisu nova stvar, ali jesu opasnost i jesu pitanje koje ne smemo i nećemo da ostavimo nekim novim generacijama. Mi smo sigurni da će se Vojvodina kao deo Srbije očuvati, uostalom, to je nesumnjiva volja našeg naroda, kao i svih ostalih naroda koji u njoj žive.

Ako je neko do sada sumnjao u sprovođenje obojene revolucije u Srbiji, nakon vandalizma u Narodnoj skupštini i otkrivanja jasnih intencija novosadske grupe više nema nikakve sumnje. Iako je najveći broj naših građana došao da u subotu protestuje u miru, mi znamo kakva se atmosfera stvarala uoči tog skupa. Atmosfera uoči državnog udara, atmosfera i akti koji nisu ništa drugo, već pozivi na linč neistomišljenika, poziv za upad u Narodnu skupštinu, Radio-televiziju Srbije i ostale institucije i videli smo na kakve sve akcije. Državni udar se nije desio, nije se desila nasilna smena vlasti, na žalost mnogih iz opozicije. Što se tiče nas, volja građana se proverava samo i isključivo na izborima.

Smatramo da je od velikog značaja hitno normalizovati nastavu u pojedinim osnovnim školama. Postavljamo pitanje – kako će učenici nadoknaditi gradivo? Mi stalno spominjemo akademsku godinu, a sa druge strane, voljom jednog dela nastavnika, za jedan deo učenika osnovnih škola propalo je celo prvo tromesečje drugog polugođa.

I da, postaje sve veće i masovnije neformalno organizovanje grupe roditelja koji se zalažu za povratak učenika u škole. To su ljudi koji žele da njihova deca ostvaruju svoje pravo na osnovno obrazovanje, koje ne samo da je pravo, već je i ustavna obaveza. To su ljudi koji nisu pristali na relativizaciju stvarnosti, koja se najviše ogleda u tezi da učenici, navodno, umesto nastave, prisustvuju jednom času, a to je čas univerzalnih vrednosti, i koji ne pristaju na neki sud koji se danas plasira, da ekskluzivno pravo prenošenja tih univerzalnih vrednosti deci imaju samo nastavnici koji ne žele da drže nastavu. To su ljudi koji samo žele da se školska godina nastavi normalno. Hvala vam.

Hvala.
Sledeća na listi je narodni poslanik Sonja Pernat, koja očigledno nije u sali.
Sledeći je narodni poslanik Đorđo Đorđić. Takođe nije tu.
Prelazimo na narodnog poslanika Slobodana Nikolića. Izvolite.