Hvala, predsednice.
Poštovane kolege i uvaženi građani Republike Srbije, kao neko ko je predlagač takođe nečega što se zove tehnička izmena u odborima skupštinskim, možda u nekim drugim okolnostima i ne bih govorila, ali danas hoću. Pre svega, zato što zbog službenog puta prošle nedelje nisam bila tu, a ono je bilo važno, a onda i zato što smo jutros imali priliku da čujemo interesantne teze, iako ih slušamo danima, ali je važno kada ih čujete u parlamentu Republike Srbije. Sada izgleda kao da razgovaramo sami sa sobom, pa mi dođe da se posvađam sa Milenkom Jovanovim, da bi ovo imalo malo dinamike, ali nam niko ne bi verovao, tako da takve stvari ne treba raditi.
Motivisao me je moj uvaženi kolega i prijatelj Žika oko mnogih tema kojima se ovde suštinski treba baviti, a nismo se bavili, ali su me motivisali i poslanici, jedan deo njih iz opozicionih redova, koji su došli da jutros postave pitanja, da iskažu svoje inicijative, pa je najglasnija nekako, tonski najglasnija, verovatno zbog kapaciteta pluća uvaženog kolege, bila inicijativa da ministar policije odmah podnese ostavku. Nemam ja nameru da branim ministra policije danas, iako imam puno pravo, imam razlog, radi se o predsedniku moje partije, o mom prijatelju, nego hoću građanima Srbije da objasnim jednu drugu mnogo važniju stvar. Kada dođete sa pozicije narodnog poslanika u parlament Srbije na pet minuta, koliko traju poslanička pitanja, tražite ostavku ministra koji je ministar u Vladi koja je u ostavci i čiji će mandat preći u tehnički, pa najkasnije sutra, onda je to papazjanija i zaluđivanje građanki i građana Srbije.
Najviše bih volela da je kolega došao sa nekom idejom, pa da se zamislimo. Sva pitanja su praktično bila usmerena ka ministru policije i sve umne diskusije ticale su se pretpostavki i tvrdnji kojima će, koliko ja razumem, da se bavi tužilaštvo. Tako to izgleda kada moja teza da se radi o bezidejnosti dobije i sliku i ton. Sve su jutros potvrdile moje kolege, jer bi u svakoj drugoj varijanti, na ovako kompleksan dnevni red, od samog početka prvo došli da se bave svakom tačkom pojedinačno.
Nisu na dnevnom redu Skupštine Srbije nikakvi literarni sastavi bilo kog od nas, nego zakonska rešenja. Nužno ih je pročitati, nužno ih je razumeti i vrlo dragoceno bi bilo da, ako imamo dovoljno iskustva, da ne kažem znanja, i u krajnjoj liniji vaspitanja, onda krenemo da se tim zakonima bavimo na način na koji nam je to obaveza, koju su nam građanke i građani Republike Srbije dali.
Kada imamo teške zakone ili bar obimne, za neke od nas koji nisu navikli da čitaju mnogo, mi pribegnemo vuvuzelama, pištaljkama, dimnim bombama, suzavcima, ne znam kako se zovu sva ta sredstva, ali zahvaljujući prilici koju ste mi jutros dali, uvažena predsednice, da vas zamenim na mestu predsedavajućeg, od kolege Bogdana, žao mi je što nije tu, u nekoliko navrata dobih vrlo glasnu opomenu da treba da utišam kolege iz vladajuće većine da ne dobacuju. I to bi imalo smisla, jeste bili glasni, pokušavala sam da smirim tu situaciju, da se ne radi o narodnom poslaniku koji je, sećate se, iz svojih klupa došao do naših klupa, pištao, zviždao, psovao, nasrtao, u trenutku u kom mi pokušavamo da govorimo.
E sad pitam, ne njega, ne vas, nego građanke i građane Srbije, ko su to građani prvog, a ko građani drugog reda? Ko su poslanici prvog, a ko poslanici drugog reda? Zašto je moje pravo ili pravo Dušana Bajatovića ili Saše Antića ili bilo koga od nas ko je toga dana s mukom govorio manje važno od prava moje koleginice Biljane Đorđević, kojoj je danas smetalo dobacivanje sa druge strane? Kako bi se ponašao gospodin Bogdan da je neko od nas uzeo pištaljku i otrčao do tamo da im pišti na uvo? Kako bi govorila moja uvažena koleginica Biljana, sa pripremljenim tekstom ili bez njega?
To je cirus koji se sve vreme servira građanima Srbije, sa jednom teškom pretpostavkom, koju ja ne želim da prihvatim, a to je da smo mi neka nacija polupismenih ljudi i da mi ne vidimo ono što vidimo i ne čujemo ono što čujemo. To je realnost srpskog parlamenta, koju smo nažalost birali mi. Kada kažem mi, onda sebe vidim kao jednu od sedam miliona stanovnika Srbije.
Da li smo čitali šta biramo ili nismo? E, to je sad problem koji dobija svoju punu sliku. Možda je trebalo. Možda je trebalo da pogledamo ko su ti ljudi koji se nalaze na tim listama, a ne da glasamo iz inata, iz simpatije, iz empatije, iz navike, šta god da su nam bili motivi. Možda će svaki budući izbori zapravo biti izbori na kojima ćemo mi glasati, sa puno svesti, da biramo predstavnike naroda u visokom domu, najvažnijoj instituciji Republike Srbije, ljude koji treba da donošenjem zakona kreiraju način na koji će Srbija živeti, a ne da biramo tek da bismo birali, a da onda jedni drugima merimo krvna zrnca i kad treba i kad ne treba.
I tu naviku smo nekako vremenom stekli svi. Nije ovo prvi mandat u kome se to dešava. Mislim da je ovakav vid, ja nažalost dugo pamtim parlamentarni rad. Kažem nažalost, zato što me to samo čini starijom, ali je dobro jer me čini i iskusnijom. U nekom ranijem periodu bih mislila da su to sticaji okolnosti, a pošto dugo pamtim, znam da je ovo već viđeno, samo zavisi ko ga iz kog ugla posmatra.
Čula sam čak i pitanje ministarki prosvete, nekako se sve svodi na SPS, pa ja zato s pravom pokušavam da odgovorim, kada će naša deca krenuti u školu i koliko su naša deca, u stvari, u problemu zbog ovog neodlaska u školu koje traje nedeljama? Nemam odgovor na to pitanje. Kao što sam ubeđena da ga nema ni ministarka prosvete. Ali imam neko drugo pitanje koje postavljam i sebi, pa i svima nama. Kada smo mi to zapali u krizu školstva i sistema prosvete? Ako je to počelo sa Slavicom Đukić Dejanović, ja vam odgovorno tvrdim, mi ćemo snositi posledice. Ali, ako je to počelo u trenutku kada smo euforično prepisivali zakone iz Evropske unije u mandatu gospodina Gaše Kneževića, onda čekajte malo, da vidimo ko nas to kritikuje danas. Istina, naša je greška. Nismo prepoznali mane, pa su se one vremenom produbile.
Ne mogu da optužim prosvetne radnike kojima smo i nekim zakonskim rešenjima oduzeli ovlašćenje, da ne kažem da smo im smanjili nivo autoriteta, da ne kažem da smo ih doveli do faze da oni budu meta svakog bahato pojedinca, učenika, roditelja koji zna više nego bilo koji nastavnik.
Mi smo probali da budemo demokratični, proevropski, ne uzimajući u obzir da nam se nekako karakteri malo razlikuju od Evrope. Nije svaki, pa čak ni kvalitetan zakon, koji je univerzalan, koji je la primenjiv na Srbiju. Mi smo jedan poseban narod i tome treba svakako prilagođavati zakone, jer ozbiljan procenat njih vremenom pokaže da nije primenjiv.
Druga važna stvar je olako puštamo da ljudi koji su direktno odgovorni, sad još budu i nekako sjajni, briljantni, motivacioni za jedan procenat ljudi.
Znate, kada ste lider bilo čega snosite određenu odgovornost za sve što se dešava, pa je tako odgovornost uvaženog rektora ogromna zbog činjenice da 1% studenata želi da ide na predavanja, da polaže ispite, a to im je omogućeno. Tačno je, njegova obaveza je da ispoštuje potrebe studenata u blokadi, ali Bogami podjednaka obaveza da ispoštuje potrebe onih studenata koji u blokadi nisu i uopšte ne želim da licitiram sa brojem koliko je sa jedne ili sa druge strane.
Želim samo da pitam, odakle nam pravo kao pojedincu da selektujemo prioritete i to se onda nadovezuje na ono moje prethodno pitanje zašto sam ja poslanik drugog reda u odnosu na koleginicu, na primer Đorđević, neka mi oprosti što je ona možda nije čak najbolji primer, ali je najsvežiji, kad u Poslovniku o radu Narodne skupštine, logično bi bilo da ja čak imam i neke benefite sa pozicije jedne od potpredsednika, odnosno potpredsednice Skupštine Srbije.
Drugo pitanje, šta tačno čekamo? Da ne privedemo pravdi i one koji su nam skakutali i pokušali da upale ovu zgradu, ovu salu da ironija bude kompletna. Zgrada je već jednom gorela. Kad je prvi put gorela zgrada Narodne skupštine, za one mlade ljude koji se toga ne sećaju, a danas su u akciji da to probaju da ponove, evo ja ću da kažem šta se tačno desilo. Nije gorela ova plenarna sala, jedva su čekali da uđu u nju, nisu goreli ni kabineti i to su čuvali da mogu da uđu, goreli su glasački listići. Jedini dokazni materijal da u prvom krugu nije izabran predsednik.
E, to se desilo 5. oktobra, e zato je gorela Narodna skupština Republike Srbije, zapravo samo jedna kancelarija u kojoj se nalazio materijal RIK-a, a sad je trebala da gori plenarna sala i ja pitam zašto? Da li je bilo kome danas zabranjeno da sedne i da govori o bilo kojoj tački dnevnog reda i da postavlja pitanja, pa taman i ovako kako smo to jutros slušali i smanjite nivo emocija koji vam se javlja kada govore kolege iz opozicije.
Na prošloj sednici me je neko kritikovao da neću da prekinem kolegu Parandilovića, jer mi se to sviđa. Ne, neću da prekinem nikog ko ima potrebu da građanima Srbije precizno objasni ko je i koliko može, to je važno da se zna. Da se ne bismo krili iza broja, iza nečega što se danas zove najmasovnijim skupom uopšte ne želim da brojim ljude koji su u subotu bili na ulicama Beograda i da hoću ja to ne umem.
Za mene je to znak da nešto ipak ne radimo dobro, jer jedan procenat jeste instruisan da Srbiju dovede do faze anarhije i bezvlašća, takvi postajemo idealni kao jedan poligon za eksperimente svih ovih koji u Evropi ne mogu baš da se snađu kako da prežive. Globalna pomeranja se na našu nesreću ceo život prvo preslikavaju na Republiku Srbiju, takva nam je valjda pozicija.
Tragedija u Severnoj Makedoniji, nezapamćena, moje duboko saučešće svim porodicama, bojim se takođe će biti zloupotrebljena. Najbolje je braniti polusisteme iz centralne Evrope, improvizacijom krize na zapadnom Balkanu, nama ne treba mnogo, možda nam i ne treba ništa. Mnogo je glasnije juče bila priča o nečemu što se zove nekako, ne smem da rizikujem da kažem kako se zovu te sprave koje su ispuštale zvukove, jer se u to ne razumem, pa da me ne bi razvlačili po društvenim mrežama zato što sam pogrešila, nego što je bila tema 17. mart. To valjda nije važno.
Ne mislim ja da mi moramo da živimo stalno se osvrćući se unazad, ali jučerašnji 17. mart je bio opomena i onoga što nas čeka prekosutra, prekrajanja svega što je realno i racionalno. Pa, tako sa svojom sigurnom pobedom, Srpska lista nema deset nego devet mandata. Neće taj jedan mandat da spasi Aljbina Kurtija, ali se trudi već skoro mesec i po dana, da se nekako spasi, da bi nastavio progon i agoniju koju Srbi trpe na Kosovu i Metohiji.
Ako se ne desi da on preživi politički, zameniće ga neko ko će možda manje da bude terorista u odnosu na Srbe bar za prvo vreme, ali neumoljiv sa sve svojim saveznicima u pritisku na državu Srbiju da prizna tzv. Kosovo. Pošto gde god smo seli, uvažena gospodo, niko nije hteo da razgovaramo o kvalitetu života tih ljudi, svejedno je da li su Srbi ili Albanci, sve su stanovnici Republike Srbije, nego o statusu, to je ključno pitanje i za razliku od Srba koji kada su nezadovoljni nečim u državi Srbije, pa neka to bude i vlast, oni nikada ne kreću jedni na druge nego jedni druge kritikuju nekako blaže, a sve strelice i sav svoj gnev usmere obično na Srbe koji su im dostupni, nažalost.
E, to je razlika između naroda koji improvizuje svoju istoriju, i Srba koji svoje greške ponavljaju kao da ih neko plaća. Bilo bi dobro da svi zajedno posle svega što nam se desilo promenimo neke navike, da jedni druge slušamo i kada nam se ne sviđa ono što govorimo, da bismo jedni drugima bili korektivni faktor, a ne a priori neprijatelji, pa da kao takvi onda probamo da sačuvamo državu Srbiju koja nikome ne treba stabilna, svima je pogodnija ako je na kolenima.
A da se ne daj Bože u subotu dogodio jedan od strašnih scenarija kojih smo se svi sigurna sam plašili, Srbija više ne bi bila na kolenima, to bi bila Srbija preko koje može da gazi ko god hoće. Uvek sam tu i ja i SPS da izgubi izbore, da izgubi glasove, zato što je pogrešila u svojoj politici, zato što se preko puta pojavio neko ko to može ili radi bolje, ali nemam nameru ni ja, ni SPS da se povučemo pred nekima koji i ne znaju šta bi ako bi se svi mi sklonili.
Volela bih da čujem preko puta ideje. Možda bih promenila svoj stav. Možda bih se manje slagala sa Milenkom, a više sa nekim ko sedi preko puta i ima neku pametniju ideju.
Volela bih da smo bilo kada u ovoj sali razgovarali o idejama od početka ovog mandata. Jedina ideja o kojoj smo razgovarali bila je glupa, nažalost. To je bila ideja o zabrani iskopavanja litijuma.
Mi smo razgovarali zato što smo prihvatili da razgovaramo o gluposti, a neko nas je ubeđivao kako je to sveto pismo. Četiri dana smo svi zajedno izgledali baš onako kako sam i tada rekla, kao gomila nestručnih ljudi na temu koja pokušava da se nekome dopadne, neki zapadu, neki istoku, neki sami sebi.
Na kraju dana čak i oni koju su pred ogledalom vežbali govor, kada su se vratili kući više tu osobu u ogledalu nisu mogli da prepoznaju. E to je ozbiljan problem.
Nije zabranjeno o sebi stvoriti sliku kakva god da vam se sviđa, ali nije zabranjeno ni da vam neko kaže da ona prosto nije tačna. Možda bih ja volela da budem popularna i lepa kao Monika Beluči, nažalost nije me baš takvu dao Bog.
Prema tome, što pre prihvatimo svoje mane, što pre ih budemo korigovali, lakše ćemo sačekati ono naše sutra koje nam je neminovno, a sutra nam je problematično zbog Republike Srpske.
Sutra nam je problematično zato što u godini koja je jubilarna kada je u pitanju Dejtonski sporazum, on je najviše doveden u pitanje.
Lov na funkcionere Republike Srpske je nekako već viđen. Tako smo svojevremeno, uz pomoć određenih Srba iz Srbije, lovili funkcionere Republike Srpske koji nisu bili po meri nekog tadašnjeg Šmita.
Uvek postoji neki Šmit i uvek postoji neki naš koje će da klimne glavom i da kaže – moramo to da uradimo, rekao je Šmit.
Ajmo da jednom ništa ne moramo. Ajmo da shvatimo da braneći ne te ljude, ne Milorada Dodika, pravo da mislite, čuvate i volite svoje parče zemlje ostane pravo na koje niko ne može da utiče. E o tome ćemo gospodo morati da razgovaramo prekosutra.
Ja se nadam ne samo kao vladajuća većina, ja se nadam sa dovoljno svesti da su to tamo naša braća i sestre, pa ćemo malo posle toga verovatno morati da razgovaramo i o tome kako će se završiti agonija u južnoj srpskoj pokrajini nakon ovih izbora, takozvanih, ne takozvanih, na njima smo učestvovali, kako da zaštitimo te ljude koji tamo žele da žive po svaku cenu, kako da zaštitimo onu decu iz Parteša koja su sinoć bila u Narodnom pozorištu na obeležavanju 17. marta i kako da ih kao odgovorni ljudi, a tako je to rekla Ivana Žigon, pogledamo u oči. To su izazovi pred državom Srbijom.
Ako danas neko misli da je dovoljno da napravimo klip na društvenim mrežama, da je dovoljno da iznesemo svoju istinu i pokušamo da je nametnemo, nije. Država Srbija je uređena država.
Ako je zahtev da institucije rade svoj posao, onda izvolite da institucije rade svoj posao, onda izvolite da svi koji pripadaju institucijama takođe rade svoj posao i onda dozvolite da najvažnija institucija, Tužilaštvo Republike Srbije, hitno radi svoj posao i makar pokrene istragu protiv onih koji su uneli bombe, suzavce i sva čuda u parlament Srbije.
Na granici sam da podnesem privatnu tužbu. Ako već to niko nije video u prenosu na RTS-u, ako niko nije video da je ovde sve bilo u dimu, u suzavcu, da smo se gušili, hajte da pojedinačno probamo da podnesemo tužbu ili ću ja i dalje da sedim za predsedavajućim stolom, da me opominje na galamu vladajuće većine onaj koji pišti i gađa dimnim bombama i da to zaboga bude normalno?
U toj konstalaciji parlament Srbije onda više nije normalan, jer postoje poslanici za koje je dozvoljeno da unesu, ili bar probaju, lisice u parlament i postojimo mi po neki koji ne možemo ni da govorimo ako su oni odlučili da ne treba.
Nismo mi većina da bi dobacivali kada oni govore, što me dodatno iritira. Mi smo većina da bi pokazali da znamo šta nam je posao. E to su teški izazovi koji su pred nama i na odborima i u delegacijama i u plenumu, pa ako hoćete i na ulici. Na ulici među one građane koji su tu pa čak postoji jedan fenomen koji mi je potpuno nejasan. Prateći skup koji se desio videla sam tamo mnogo lica koja su me optuživala na različite načine, pripadali političkim opcijama koje su vladajuća većina i, da vam nešto kažem, nisu oni razočarani u ovaj sistem, vrlo ga koriste, nego ko veli ajde da se na vreme zapljunu.
Ajmo da se malo prečešljamo i među sobom, svi koliko nas je, da bismo znali gde su nam izvori, jer vam odgovorno tvrdim da onog trena kada neko bude došao i rekao da sam ja kriva za bilo šta što se desilo, ja ću se lagano povući. Da smanjimo animozitet i među nama, bez obzira što svi imamo mane i vrline i ponovo kažem da isključimo emocije da bi mogao da bude uključen racio.
Samo onoliko koliko budemo poštovali sami sebe poštovaće nas i drugi. I još nešto ću vam reći. Ja još uvek dobro čujem i dobro vidim na daljinu, nešto malo slabije na blizu, pa sam čula i opasku da za početak verovatno treba da se kao socijalisti među sobom pogledamo i hoćemo. Ima samo jedna prednost u Socijalističkoj partiji Srbiji, mi smo nekako 30 i kusur godina socijalisti i imamo svoje mane i pravili smo ozbiljne greške i skupo smo ih platili, pa nam ni danas nije teško da se u oči pogledamo kao socijalisti. Ne moramo da tumačimo šta smo bili prekjuče, a šta par godina pre toga, tako da ćemo se pogledati, nemoj da imate dilemu, ali ćemo da pogledamo i sve drugo zato što Srbija zaslužuje više od svega ovoga što joj se dešava i mora da ima više od svega ovoga što joj se dešava.
Građani Srbije uvek zaslužuju više, ali ne rektorski kolegijum koji molim da ili obezbedi svima jednaka prava ili se povuče sa svojih pozicija usled te nesposobnosti.
Ako postoji potreba za političkim angažmanom nemam ništa protiv. Rado ću čuti te ideje, pa da vidim koliko se one razlikuju od onoga što je sadržano u programu moje stranke, SNS ili bilo koga od vladajuće većine. Nemojte više svoje političke ambicije krijemo iza mladih ljudi, iza studentskog protesta, nego da mi naglas kažemo. Ono što mi je žao što rektor nije rekao na onom Odboru za obrazovanje kada je bio prisutan, da dođe i da kaže – gospodo, ja mislim da ja treba da sedim umesto vas u ovom parlamentu. To bi bio vrhunac ljudskosti, a i profesionalnosti sa pozicije jednog rektora.
Treba uraditi još jednu stvar, oprezno ukazivati poverenje ljudima kasnije zaborave, ne da politički nekome pripadaju, nego da nisu oni država, samo su jedan od ljudi koji čini sistem koji nikada ni zbog čijeg interesa ne sme biti urušen.
Moje pravo predlagača danas mi je ostavilo vremena da govorim pola sata, što generalno ne radim, ali mislim da je važno. Pravo predlagača svakog ponaosob bi bilo da govori ovako. Zanima me zašto kolege iz opozicionog bloka nisu iskoristile svoje pravo predlagača, bar dve tačke od onih nekoliko kojima su mahali na preskonferencijama, da nam sve kažu u lice, ali ne na bazi uvreda, ne na bazi falsifikovanih dokumenata, ne na bazi tvrdnje koje su paušalne, nego nekako ljudski ako se to može, pa da razgovaramo kao ljudi.
To je ono čemu moramo da težimo svi i na šta mora na kraju ove priče da liči srpski parlament. Zato što je od početka, od njegovog osnivanja bio to. Bilo je sučeljava mišljenja, bilo nekada i nekakvih fizičkih obračuna, ali se retko dešavalo, ustavari, nažalost bilo i ubistva. Pitanje je samo u koji od idealnih perioda srpskog parlamenta želimo da se vratimo. To zavisi od svih nas koji smo ovde u sali i od svih onih kolega koji nisu ovde u sali, a trebalo bi da budu, jer su zato dobili poverenje građana. Hvala vam što ste me saslušali iako sam i sebi u određenom trenutku postala dosada, ali sam bar bila iskrena. Hvala.
