Hvala vam.
Nastavljamo dalje rad.
Prelazimo na zajednički jedinstveni pretres o predlozima akata iz tačka od 56. do 64. i od 67. do 69. tačke dnevnog reda.
Reč ima Veroljub Arsić.
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo sada smo imali priliku da vidimo jedan performans koji se dešavao ovde u Narodnoj skupštini. Poznato je da narodni poslanik ne može da bude odgovoran za ono što kaže u Narodnoj skupštini, ali ima jedna druga stvar, a to je kakav će njegov status da bude u društvu na osnovu onoga što ovde govori. Zamislite jedan univerzitetski profesor, koji je sada ovde maločas govorio, dao je sebi za pravo da priča o nekakvom bešumnom zvučnom topu, koga niko nije video i niko nije čuo.

Da stvar bude još gora, zvučne topove ovde u Narodnoj skupštini imali smo priliku da vidimo pre nekoliko dana, gde je bilo skoro nemoguće raditi, gde čovek nije čuo samog sebe, gde smo bili zatrpavani dimnim bombama, biber sprejom, suzavcem, jajima. Eto, jedan univerzitetski profesor je sebi dozvolio da svoje kolege narodne poslanike gađa i jajima i sada ti isti sebi isto daju za pravo da kroz laži, neistine, pokušavaju da stvore jednu svoju istinu, jednu svoju priču i da bi nekim čudom došli na vlast.

Zamislite vi univerzitetskog profesora sa Fakulteta političkih nauka, kada je upozoren da će studenti možda izgubiti godinu, daje odgovor - pa nije to ništa, to je mala cena da bi mi profesori došli na vlast. Ovo poslednje parafraziram, ali to je istina. Taj odgovor sam dobio. To je mala cena što će nekom mladom čoveku da ukradu i oduzmu godinu života da bi se pravila nekakva vlada društvenog poverenja.

Onda shvatite do koje mere su oni spremni da idu i da njima nije stalo uopšte ne samo do obrazovanja tih mladih ljudi, ne samo do njihove budućnosti, već mogu da verujem da im nije stalo ni do njihovih života, jer jelte, za njih čak ni ljudski život je mala cena da bi imali vladu društvenog poverenja, kako oni to nazivaju.

Sada idemo korak dalje, u jednom potpuno besramnoj diskusiji koju sam slušao kroz formu poslaničkog pitanja. Iznose se izmišljeni podaci, izmišljene i napravljene činjenice. Ja razumem da moj kolega narodni poslanik nešto kaže što nije možda tačno, to se dešava, čovek nije u pravu, ima svoj stav koji nije ispravan, doveo ga je neko u zabludu, dao mu je pogrešnu informaciju, dešavalo se to svima nama, ali kada čovek svesno potpuno svestan iznosi neistine i laži da bi nastavio destabilizaciju Srbije i pritom je univerzitetski profesor, ja nemam drugi izraz da kažem nego da je to talog i mulj srpskog društva, i to onaj najgori, onaj koji smo imali priliku da vidimo i 5. oktobra 2000. godine. Nema šta nisu spremni da urade i nema cene koju srpsko društvo treba da plati da bi oni ostvarili svoje političke ciljeve i ambicije da ponovo se valjda dočepaju Srbije, državne kase, vlasti, ko zna čega sve još, da sprovode neke sulude politike.

Ovde je jedan spominjao Asada, Sadama, neko Gadafija, sve je to nekako bilo neko Arapsko proleće. Samo neka mi neko kaže u ovoj sali, svi ti narodi koji su doživeli Arapsko proleće, jesu li imali nešto dobro od njega? Kakve su im države danas? Jel žive bolje ili lošije? Da li mi želimo zaista da imamo ponovo to jedno iskustvo kakvo nose te obojene revolucije koje nisu ništa drugo nego nasilan način za preuzimanje vlasti ulepšan kroz jedno ime i ništa više, jer narod u principu ne voli nasilje.

Da bi malo i tu njihovu komisiju koja je ispitivala to da li su studentski zahtevi ispunjeni, nekako se to i poklopilo sa ovom raspravom, neko će reći kakve to veze ima sa izborom članova Saveta guvernera NBS, pa ima, i te kako ima.

Zamislite, kolege narodni poslanici, da nama bivši guverner NBS je član te čuvene rektorske ili koje komisije profesora koji podržavaju proteste i on ocenjuje da li su ispunjeni uslovi koje su studenti postavili. Samo bih da podsetim, dok je on bio guverner od 2008. do 2012. godine inflacija u Srbiji je kumulativno bila oko 55% za četiri godine. To je više od 10% godišnje. Dok je on bio guverner NBS iz Srbije je netragom nestalo negde oko sedam milijardi deviznih rezervi. Dok je on bio guverner NBS gospodin Šoškić, kroz aferu „Agrobanke“, „Razvojne banke Vojvodine“ i još nekih manjih banaka, nestalo je iz budžeta Republike Srbije tih banaka oko milijardu evra zato što su falsifikovali izveštaje o poslovanju tih banaka i povukli još negde oko 450 do 500 miliona evra da pokriju gubitke kroz emitovanje državnih hartija od vrednosti. Sada nama takve spodobe, protuve daju ocene da li je nešto ispunjeno ili nije.

Ja sam prethodni dan zasedanja izneo jedan podatak, pošto ovde stalno slušam o tome kako Srbija živi od kredita, kako se pravi lažna slika o dobrom stanju i dobrom životu u Srbiji zbog zaduživanja Republike Srbije. Izvukao sam jedan podatak. Od 2008. do 2012. godine Republika Srbija se zadužila tačno 1.236 milijardi dinara ili da prevedem u evre - nešto malo preko 10 milijardi evra za četiri godine, a u vreme kada je Srbija zarađivala oko tri puta manje nego danas i u odnosu na BDP to je najbrže i najveće zaduživanje Republike Srbije u njenoj istoriji.

Uvek pitam, u redu, možda ste morali, samo ne znam šta smo mi imali od tih 10 milijardi evra, da li smo dobili neki put, neku prugu, neku bolnicu, neku školu, da li je nešto dobio narod od tih 10 milijardi evra koliko ste nas zadužili za samo četiri godine ili smo dobili zatvorene fabrike, 600.000 nezaposlenih koji su izbačeni na ulice, inflaciju koja je preko 10% gubitak vrednosti dinara kao nacionalne valute i stvaranje jedno opšteg očaja u društvu?

Zamislite, baš ti takvi nama danas pričaju, daju sebi za pravo da pričaju kako se Srbija prekomerno zadužuje, kako je inflacija velika, visoka, kog god, a tri ili četiri puta je manja nego u njihovo vreme i kako pričaju o tome kako se sve živo pokrade, sve živo nestade, a u državnoj kasi nikada više para i nikada više novca među građanima Republike Srbije u njihovoj istoriji.

Taj cinizam koji oni sprovode ogleda se u još jednom delu. Mnogi greše kada misle da je nadležnost NBS ta koja je vezana isključivo za kurs evra. Ona ima mnogo važniju ulogu u ekonomiji i privredi Srbije. Jedna je kontrola cena kroz inflaciju, o tome smo pričali, drugi je kontrola rada i poslovanja banaka.

Pre nekoliko dana usvojili smo Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Samo da podsetim i kolege poslanike i građane Republike Srbije, u periodu od 2004, 2005. do 2018. godine mogli ste da zaključite ugovor sa bankom, da dobijete novac i da vam sutradan stigne obaveštenje da je banka, u skladu sa svojom poslovnom politikom, promenila kamate i da sada imate dva puta veću kamatu nego što ste juče ugovorili. Ne izmišljam. Tako se zaista dešavalo u realnom životu. Što je dovelo do toga da siromaši stanovništvo, da je privreda na prvom mestu postaje nesposobna da servisira svoje obaveze prema bankama, što je na kraju dalo kao rezultat 600.000 novonezaposlenih za vreme njihove vlasti. Da li je danas to moguće? Nije, i to jeste i uloga na prvom mestu Narodne banke da svojim aktivnostima spreči samovolju poslovnih banaka i da ih natera da posluju u skladu sa zakonskim propisima koji važe na teritoriji Republike Srbije.

Kada posmatrate javni dug u periodu od 2008. do 2012. godine, podatke koje sam iznosio su zvanični. Međutim, oni drugi su zaista, zaista mnogo teži što ne znači da nisu verodostojni zato što se u tom periodu deficit budžeta finansirao po dva osnova. Prvi osnov je bilo zaduživanje kod poslovnih banaka i međunarodnih kreditora. Drugi osnov je bio privatizacija. Sad zamislite da se neko zadužio preko 10 milijardi evra, sprovodio privatizaciju i iz te privatizacije još više uvećavao deficit koji je imala država. Ovde pričamo da su određeni mangupi, koji ovde spominju nekakve stelt zvučne topove, potrošili 14 ili 15 milijardi evra za projekte koje možemo nazvati stelt jer ih niko nije video, a koji su nas doveli do toga da kao država budemo u situaciji da se potpuno raspadnemo i devastiramo.

Mene zaista iznenađuje hrabrost naslednika takvih politika da ovde priča o bešumnom zvučnom topu koji niko nije video, koji niko nije čuo, od koga niko nije povređen, samo zarad jednog cilja, a to je da stvara tenzije u društvu do te mere da se kao društvo potpuno raspadnemo, da više ne razgovaramo jedni sa drugima, kao da ne živimo na istom prostoru i ne delimo istu državu i iste vrednosti. Najlakše je zavesti mlade ljude koji nemaju dovoljno životnog iskustva. Tu polazim, pre svega, na prvom mestu i od sebe, ali ako to neko stariji radi, zarad svojih nekih političkih ciljeva i političkih ambicija, koji nije sposoban da uradi na osnovu svog znanja, svoje sposobnosti, svog programa, takve ljude mogu samo da nazovem talogom, muljem, nečim najgorim što postoji u srpskom društvu.

Građani Srbije nemaju potrebe da brinu, bez obzira koliko god se oni trudili da tenzije u društvu podižu, obojena revolucija im je propala, neće više nikad ta banda da vodi Srbiju, Srbija je 15-og pobedila i nikada više neće moći ponovo da odlučuju oni koji su je upropastili i doveli do prosjačkog štapa o sudbinama nas koji živimo u Srbiji, koji volimo Srbiju. Živela Srbija.

Hvala vam.
Reč ima narodni poslanik Marko Atlagić.
Izvolite.

Poštovana predsednice Narodne skupštine Republike Srbije, poštovani građani Republike Srbije, poštovani narodni poslanici i vi koji mislite da ste narodni poslanici a niste, jer niste položili zakletvu ovde u visokom domu pred nacionalnim i državnim simbolima Republike Srbije, mi raspravljamo o odlukama koje će uveliko pridoneti jačoj i bržoj, ubrzanoj modernizaciji Republike Srbije koju sprovodi Vlada Republike Srbije, na čelu sa Milošem Vučevićem, Narodna skupština Republike Srbije, na čelu sa predsednicom Anom Brnabić, a motor ubrzane modernizacije Republike Srbije je naš predsednik Aleksandar Vučić.

Poštovane dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, poštovani predsedniče poslaničke grupe, vama se isto obraćam jer ste vi ovih dana jedini predsednik poslaničke grupe koji je izdržao čitavo vreme za vreme svih sednica da boravi i prati rad u ovoj Narodnoj skupštini, na delu nam je obojena revolucija, dozvolite mi nekoliko rečenica da uporedim, kao i ona 2000. godine. Scenarij obojene revolucije, poštovani građani, ovo zbog vas, 2000. godine bio je demonizacija naroda i države, a posebno predsednika države.

Drugo, uvođenje ekonomskih sankcija od strane ujedinjenih naroda, da bi narod doveli do gladi. Iza toga, kada su nas doveli do gladi, bombardovanje zemlje i naroda, mimo odluka Saveta bezbednosti i ustava pojedinih zemalja, čiji su ustavi zabranjivali upotrebu oružja, kao što je Nemačka i druge države.

Posle bombardovanja, mešaju se u izborni proces i na vlast su doveli prostituiranu političku elitu, navodno demokratsku, pomoću koje su uništili ekonomiju i infrastrukturu naše otadžbine. Posle bombardovanja slali su nam tzv. psihologe, sociologe i druge defektologe da vide kako bolesni, kako zdravi, kako ranjeni muškarci i žene, stari i mladi, podnose pošasti koje su nam podarili bombardovanjem. Od 2000. godine do 2012, tzv. prostituirana vlast uništila nam je državu na svim poljima života i rada.

Tako su Srpska napredna stranka, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, 2012. godine zatekli zemlju, koja je totalno infrastrukturno, industrijski i ekonomski bila uništena. Da li je to tačno, poštovani građani? Dabome da je tačno. Zatekli su zemlju koja je bila bez sigurnosti svojih građana. Da li je tačno? Tačno je. Zatekli su zemlju bez ikakvog međunarodnog ugleda u međunarodnim odnosima, zemlju bez vere i nade u budućnost svojih građana, zemlju bez ikakvog plana i programa, zemlju sa prevelikom zaduženošću, zemlju sa velikom nezaposlenošću od 26%, zemlju sa totalno uništenim institucijama sistema, zemlju i narod sa najvećom pljačkaškom privatizacijom u Evropi, zemlju sa najgorim zdravstvenim sistemom u Evropi, poslednji smo bili, zemlju sa totalno uništenom vojskom, izjava bivšeg predsednika Tadića, citiram "šta će nam vojska".

Zatekli su zemlju sa najgorim sudstvom u Evropi, verovali ili ne, poštovani građani, izabrali su čak mrtvog sudiju za sudiju, zemlju sa totalno uništenim institucijama kulture, zemlju sa finansijskim kolapsom i konačno, zemlju sa uništenim školskim sistemom.

Onda je 2012. godine došla na vlast Srpska napredna stranka, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, koja je zemlju totalno preporodila na svim područjima društvenog života, koja je zemlju modernizovala i uvodi je danas u ubrzani proces modernizacije.

Međutim, protiv modernizacije zemlje uveli su nam obojenu revoluciju danas, čiji je scenarij, reći ću u tri rečenice, totalna, pod broj jedan, demonizacija predsednika Aleksandra Vučića, njegove porodice, nezabeležena u istoriji čovečanstva, drugo, korupcija kao opšti pojam, treće, ljudska prava i slobode i četvrto, prosveta, deca.

Poštovani građani Republike Srbije, kao što znate, mi smo u ovom visokom domu usvojili četiri zakona iz područja prosvete i ispunili zahteve tzv. blokadera.

Ja se ovom prilikom zahvaljujem ekspertskoj grupi Vlade Republike Srbije, posebno se zahvaljujem predsednici Narodne skupštine Republike Srbije, predsedniku Vlade Republike Srbije i predsedniku države Aleksandru Vučiću na ličnom učešću.

Poštovani građani Republike Srbije, kroz veliki deo prosvete sprovodi nam se obojena revolucija koja ima za cilj da Srbija stane, da se totalno ekonomski uništi i svrgne sa vlasti predsednik države Aleksandar Vučić. Prvi put u istoriji Srbije izvana ne prete, potpomognuti sa ovim podguznim muvama iznutra preko blokada dela štampe kao što je N1, Nova S i druge, dela prosvetnih radnika neodržavanjem nastave i ispita, udarili su na jednu od najvećih naših svetinja, na našu decu.

Poštovani građani, nikada u istoriji pedagogije u Srbiji politika nije ušla u škole kao danas. Obojena revolucija udarila je na jedan od temelja naše otadžbine, na našu decu. Kolege profesori prvi put, prvi uslov, da neko postane nastavnik ili profesor je ljubav prema deci, zato ih i bezgranično volimo tu decu, zato tražimo da nam se deca vrate u školu na nastavu.

Svaki izgubljeni čas nastave našoj deci je deo izgubljene ljubavi prema našoj deci. Ali, deo izgubljene ljubavi i deo izgubljene njihove budućnosti i siguran sam da najveći deo nastavnika izgara od ljubavi prema deci upravo onako kako izgarali čuveni pedagozi.

Nas preko 90% prosvetara izgara od ljubavi i želje da vaspitava decu. Niko nam ne može zabraniti da decu vaspitavamo.

Šta je to u nama, kolege profesori, moje kolege? Ne javljate mi se na telefon četiri meseca. Šta je to u vama? Koga se vi to borite da iskažemo ljubav prema našoj deci, a to je najveća svetinja? Šta je to ušlo u vas? Obojena revolucija.

Ne može nas zabraniti ni protivzakoniti plenumi, niti protivzakoniti siledžijski blokaderi. Upravo su oni deo obojene revolucije, gospodine rektore Beogradskog univerziteta, gospodine Đokiću, i ostali rektori u Srbiji. Gde je vaša odgovornost? Pročitajte Zakon o visokom obrazovanju, član 8. vi ste dužni da osigurate proces rada. Niko nam to ne može zabraniti, nikakvi vaši profesori koji su članovi obojenih revolucija, Gruhonjići, Bakići, Pavićevići, Baucali, Đorđevićke, evo videli ste danas, Kokoti, Radonjići, Sinani, Veselinovići, Pajići, onaj koji iz susedne države prekjuče kaže da je on savetnika na svom Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu, savetnik blokaderima.

Upravo profesori čine deo obojene revolucije. Oni čine najveći pedagoški zločin prema našoj deci, prema našoj otadžbini. Upravo oni, jer oni ne održavanje nastave i ispita ne podučavaju našu decu znanja, a budućnost društva, buduće društvo zasnivaće se na znanju.

Verujem, poštovani građani i vi, narodni poslanici, da se svi slažete, ovom rečenicom koju ću citirati. Mi znanje moramo, citiram, podignuti na pijedestal sa kojeg se više vidi i sa kojeg ćemo hrliti u nova znanja, završen citat.

Jel se slažete, poštovani građani? Znate ko je to rekao? Predsednik Srbije, Aleksandar Vučić u svom inauguracionom govoru, ekspozeu za predsednika Vlade. Zato je za vreme Aleksandra Vučića izgrađeno 760 škola. Dakle, izgrađeno, rekonstruisano, obnovljeno, itd. Izgrađeni su mnogi instituti. Dakle, BIO 4 kampus, u okviru njega sedam instituta i devet fakulteta, poštovani građani Republike Srbije.

Na kraju, pozivam vas na jedinstvo jer nam je ugrožena otadžbina. Jedinstvo nam je potrebno bilo juče, potrebno nam je danas više nego ikada i potrebno će nam biti u budućnosti dok god živi srpski narod i građani Republike Srbije.

Čuvajmo naš put, nezavisni, slobodni, jer to je naš srpski put kojeg je trasirao Aleksandar Vučić jer on dobro zna da se tuđim putem nikad kući ne stiže, nego uvek i samo svojim.

Živela Republika Srbija! Živeo Aleksandar Vučić!

Hvala vam.
Reč ima Života Starčević.
Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, kao predlagač ispred poslaničke grupe Dragan Marković Palma – JS mi smo izvršili zamenu u Odboru za finansije i u Odboru za privredu, regionalni razvoj, turizam, trgovinu i energetiku i tu smo delegirali našeg narodnog poslanika Vojislava Vujića koji je dugo godina bio član tih odbora. I sam sam zadnjih godina bio veoma aktivan u Odboru za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku i učestvovao i na međunarodnim skupovima poput sastanaka Evropske energetske zajednice u Stokholmu i Madridu gde sam pričao o važnosti i naporima koje je Republika Srbija čini u procesu diversifikacije snabdevanjem energetskim izvorima, što je jako važno jer čini državu Srbiju energetski nezavisnijom, a energetska nezavisnost jeste jedan od važnih preduslova i političke i državne i svake druge nezavisnosti.

Odbor za finansije i Odbor za privredu su veoma važni skupštinski odbori, kao što su privreda i finansije jedan od najvažnijih segmenata svakog društva i države. Upravo je Srbija poznata po uspešnim finansijama i uspešnoj privredi.

Naime, stabilan dinar već punih 13 godina i investicioni kreditni rejting koji su prošle godine u oktobru dodeli Srbiji agencija „Standard and purs“ jesu rezultati odgovorne monetarne i fiskalne politike države Srbije.

Poslednju deceniju Srbija je takođe stvarala jedno pozitivno okruženje za privređivanje što je dovelo do toga da Srbija godinama unazad bude lider u dovođenju direktnih stranih investicija. Srbija je prošle godine imala više direktnih stranih investicija nego sve zemlje zapadnog Balkana zajedno. Taj trend, naravno, mora da se nastavi.

Živa privredna aktivnost dovela je do toga da Srbija 2024. godine bude druga brzo rastuća ekonomija Evrope, odmah iza Malte. Naime, Srbija je imala privredni rast od 3,9% u godini kada je jedna Nemačka imala negativan privredni rast, a kada je prosečni privredni rast evro zone bio 0,9%.

Prosečna zarada u Srbiji u novembru mesecu je iznosila 100.738 dinara ili 861 evro. U januaru prosečna plata je dostigla 920 evra, a minimalna zarada u januaru povećana je za 13,7% i iznosi 457 evra.

Sa ovim trendom moramo nastaviti i zato smatramo da je rad ovih odbora važan i da ovi odbori moraju biti aktivniji više nego ikada. Otud naš predlog da se izmeni sastav ovih odbora.

Svetski privredni tokovi se neprestano i jako brzo menjaju. Trans pacifička privredna zona već je pristigla trans atlantsku. Azija, naročito istočna i jugoistočna, ali i sa Indijom sad i južna Azija jesu zone, mogu slobodno reći, pravog privrednog buma. Predsednik Vučić je nedavno rekao da moram u Aziju po direktne strane investicije i tu je bio u potpunosti u pravu. Mi smo imali prilike i sami da se uverimo. Već sam ovde govorio da smo od 18. do 25. februara bili u poseti Narodnoj Republici Kini i posetili smo gradove Peking, Zibo i Šangaj.

Znate, mi moramo da se otarasimo tih stereotipa koji vladaju, ne samo u Srbiji, već u čitavom zapadnom svetu, vezanim za kinesku privredu. Jer, ono što smo mogli videti i u šta smo mogli da se uverimo i sami i da svedočimo je potpuno različito od tih stereotipa.

Naime, treba da znate i to da je, recimo, polovina automobila koje smo mi mogli videti na ulicama Pekinga, Ziboa i Šangaja sa belo zelenim tablicama, odnosno da su to električni automobili, odnosno automobili na električni pogon ili ekološki automobili.

Ne znam da li znate podatak da je Kina 2017. godine u želji da reši svoj ekološki problem smoga i dima u velikim gradovima samo 2017. godine milion i 700.000 autobusa sa motorom sa unutrašnjim sagorevanjem zamenila autobusima, istim brojem autobusa sa elektromotorima. Te 2017. godine dva miliona 100.000 kamiona sa motorom sa unutrašnjim sagorevanjem su zamenjeni istim takvim kamionima, istim brojem kamiona sa motorom na električni pogon.

Vozovi idu brzinom od 350 kilometara na sat i mi smo putovali, imali tu priliku, to smo namerno i hteli, da putujemo vozom od Pekinga do Ziboa, od Ziboa do Šangaja i od Šangaja nazad za Peking. Videli smo jedno neverovatno iskustvo ne samo što su to brzi i udobni vozovi, već smo imali priliku da vidimo i Kinu onakvu kakvu retko ko ima priliku da vidi jer najčešće, priznaćemo, ako idemo turistički ili poslovno posetimo samo velike gradove, Peking, Šangaj i druge velike gradove, ali smo na ovaj način imali priliku da vidimo i ostatak Kine, dobar deo te stare Kine, da tako kažem. Videli smo da od onih stereotipa koji vladaju u zapadnoj civilizaciji nema ništa od toga.

Naravno, grad Jagodina, ta delegacija Jagodine predvođena gradonačelnicom Gordanom Jovanović, članovi delegacije su bili još i Dalibor Marković, potpredsednik JS i sin pokojnog Dragana Markovića Palme, bio je tu i načelnik Pomoravskog okruga, Goran Milosavljević, moja malenkost, pojačani naravno i Lukom Dačićem i Milomirom Premovićem, bili smo u gradu Zibou i Jagodina se pobratimila sa tim gradom, gradom koji ima skoro pet miliona stanovnika koji je jedan, po svim svetskim standardima, moderan, urbanizovan grad, grad budućnosti, rekli bismo, za mnoge gradove zapadne civilizacije, industrijski grad. U tom gradu od 41 vrste industrije, po nomenklaturi UN, grad Zibo ima 40 različitih industrijskih grana, nema samo proizvodnju atomske energije.

Mi smo se pobratimili sa tim gradom koji ima godišnji BDP od 76,6 milijardi dolara, jedan grad koji iako ima hemijsku industriju, ako je to petomilionski grad koji greju elektrane po najsavremenijim ekološkim standardima, tako da vazduh čist, okruženje čisto, prirodna sredina zdrava i to je ono što je suprotno stereotipima koji vladaju za tu državu.

Šta je rezultat tog bratimljenja? Grad Zibo i njegovo rukovodstvo je rešeno da napravi Zibo industrijski park u Jagodini, u kome će direktne strane investicije dolaziti iz tog grada, od njihovih industrijskih postrojenja i fabrika. Ono što je interesantno, mi smo imali i u Pekingu zanimljive razgovore. Imali smo sastanak i večeru u sedištu kompanije u Kini koja je vodeća u svojoj grani proizvodnje i koja godišnje ima nekoliko desetina milijardi dolara prometa. Pošto su izrazili želju da investiraju, naravno, u to će morati da bude uključena i država Srbija, nije to stvar samo grada Jagodine, jer je to zaista ozbiljan privredni subjekt, kada smo rekli da ukoliko žele da investiraju u Srbiju da plata ne može biti manja od 1000 evra, on je ne trepnuvši, vlasnik te kompanije je rekao nikakav problem.

Zašto vam to govorim? Zato što privredna aktivnost je motor svekolikog razvoja bilo kog društva i bilo koje države. Privredna aktivnost u Kini je dovela do toga da Kina razvija sada celokupno svoje društvo, da tako kažem. To je društvo koje je bazirano na obrazovanju, koje je bazirano na znanju, na visokim tehnologijama i pre svega na radu. To je ono što demantuje svaku tvrdnju pojedinaca ovde u Srbiji, da Srbija mora da stane. Ne, naprotiv, Srbija ne sme nikada nijednog trenutka stati. Mi moramo da nastavimo sa privrednim razvojem i sa procesom koji traje, evo već punih ja bih rekao 13, 14 godina, ako se ne varam.

Taj privredni razvoje je doveo do toga, znate, ja sam prosvetar i negde sam, naravno, najradosniji bio kada sam posetio jednu srednju školu u Zibou, a to je škola koja ima 2200 đaka, to je neka vrsta gimnazije njihove koja priprema za fakultete. Znate koliki je to kompleks? Neverovatno, zgrada školske biblioteke je veća od mnogih zgrada naših srednjih i osnovnih škola ovde u Srbiji i svuda u svetu, u zapadnom svetu, jer mi se mnogo ne razlikujemo po tome od zapadnog sveta. Da ne pričamo o drugim uslovima, o internatima, o sportskom centru u okviru tog kompleksa koji je veličanstven itd.

Znate šta mi je takođe pri poseti toj školi, koja ima i svoj muzej i istorijski centar, ono što mi je takođe dalo dobru ideju, to je da su sve učionice, odnosno vrata učionica imaju prozore, tako da učenici i nastavnici mogu da vide šta se dešava u hodniku, ali i iz hodnika se može videti šta se dešava u učionici. Znači, učionica tamo više nije ta zatvorena kutija, ta fama, ta tajna u kojoj niko drugi sem onih koji su prisutni u toj kutiji ne znaju šta se radi. Mislim da to čini na neki način i transparentnijim taj proces obrazovanja i vaspitanja i mislim da je to jedna od dobrih stvari tamo.

Mi, naravno, moramo juriti najveće svetske obrazovne standarde i to je sasvim suprotan proces od onoga na kome rade, recimo, rektor Đukić i taj famozni prošireni rektorski kolegijum, ali i pojedini profesori, manji deo, hvala Bogu, ali i pojedini profesori osnovnih i srednjih škola, koji u stvari ne streme tim najvišim standardima nego hajde da blokiramo škole. Ljudi, to je proces koji direktno razara čitav obrazovni sistem, koji čitav obrazovani sistem stavlja u jednu situaciju u kojoj je, ja bih rekao, povratak na normalu jako težak, gotovo nemoguć. Mi moramo da stvaramo obrazovanje za 21. vek i mislim da je dobar primer koji sam video tamo u Kini.

Kada sam kod te posete, samo još da kažem da imamo i potvrdu iz Pekinga, jedna sigurna direktna strana investicija, i mislim da je krajnje vreme da odbacimo te krajnje pogrešne stereotipe o Kini, jer Kina nije ni Alibaba ni Temu, tamo toga gotovo da nema, to je više priča ovde i na zapadu. Kina je zemlja modernih savremenih tržnih centara, gde su i cene, mogu vam reći, možda i veće nego što su u zapadnoj civilizaciji i kvalitet i dizajn se po ničemu ne razlikuje od najpoznatijih svetskih dizajnera koji su takođe prisutni tamo na tržištu. Moramo pod hitno odbaciti te stereotipe.

Zato su, kažem, ovi odbori jako važni u narednom periodu i od velike važnosti za dalji razvoj privrede u Republici Srbiji i za dalje podizanje životnog standarda građana Srbije pojačati rad ova dva odbora. Srbija u svim tim, ne samo političkim, već i ekonomskim dešavanjima, rekao sam da transpacifički privredni pojas i regija je prevazišla i nadjačala transatlanski, mi moramo pozicionirati državu Srbiju i naći svoje mesto, pravo mesto, i zato je Srbiji pre svega potreban unutrašnji mir, potreban je i negde dogovor o redefinisanju, ne samo spoljnopolitičke pozicije, nego i ekonomske pozicije Srbije u svetu.

Mi smo prošle nedelje razgovarali o raznim sporazumima koji su važni za građane Srbije, važni za dalji ekonomski razvoj naše zemlje, ali su važni i za diplomatsko pozicioniranje i ekonomsko pozicioniranje Srbije.

Mi smo imali Sporazum Vlade Republike Srbije i Vlade Sjedinjenih Američkih Država u oblasti energetike koji je takođe jako važan, Sporazum o izgradnji solarne termoelektrane u Novom Sadu, o revitalizaciji Vlasinskih hidroelektrana. Imali smo i važne sporazume vezane za razvoj putne i železničke infrastrukture za upravljanje čvrstim otpadom, za jačanje kapaciteta za vodosnabdevanje, što je između ostalog bilo jako važno za grad iz kog dolazim, za Jagodinu, ali su i važni bili sporazumi vezani za podsticanje inovacija i privatnog preduzetništva za unapređivanje trgovinske razmene, npr. između Srbije i Egipta.

Vi znate, o tome sam pričao, da je još pokojni Dragan Marković Palma još pre osam godina započeo političku i ekonomsku saradnju sa Egiptom i da je prošle nedelje, ako se ne varam, održana ovde Poslanička grupa prijateljstva sa Egiptom, koju je vodila predsednica te poslaničke grupe Zagroka Aleksić, a kojoj je prisustvovala i Njegova Ekselencija ambasador Srbije u Egiptu i veliki prijatelj Srbije i srpskog naroda, gospodin Basel Salah.

Naravno da je Ugovor o slobodnoj trgovini, koji je potpisao naš predsednik Aleksandar Vučić sa predsednikom El Sisijem, važan za razvoj trgovinskih i privrednih odnosa između dve države. Egipat, ta stodvanaestmilionska država koja je najmnogoljudnija država na Balkanu, koja je uvozno zavisna i uvozi mnoge proizvode i tu je naša velika šansa, naročito kada je poljoprivreda i kada su naši poljoprivrednici u pitanju, a i vi ste to par puta naglašavali, predsednice. Tako da, to su sve važni sporazumi o kojima smo raspravljali u prethodnom periodu.

Mislim da je i ono što je ministar Đurić rekao prošle nedelje, a to je da će otvarati nova konzularna i diplomatska predstavništva u Aziji, istočnoj i jugoistočnoj Aziji, jako važno jer su to naša vrata, ne samo za Srbiju i srpsku politiku, već su jako važna i ekonomska vrata prema tim državama. U tom smislu podrška tim naporima da se otvore nova konzularno-diplomatska predstavništva u jugoistočnoj Aziji.

Još jednom kažem, važan je rad, kako Odbora za finansije, tako i Odbora za privredu, trgovinu, regionalni razvoj, turizam i energetiku. Zbog toga smo i predložili sve ove promene. O drugim stvarima ću kasnije, kao ovlašćeni ispred poslaničke grupe Jedinstvena Srbija. Hvala.

Hvala vam mnogo.
Reč ima Snežana Paunović.
Izvolite.

Hvala, predsednice.

Poštovane kolege i uvaženi građani Republike Srbije, kao neko ko je predlagač takođe nečega što se zove tehnička izmena u odborima skupštinskim, možda u nekim drugim okolnostima i ne bih govorila, ali danas hoću. Pre svega, zato što zbog službenog puta prošle nedelje nisam bila tu, a ono je bilo važno, a onda i zato što smo jutros imali priliku da čujemo interesantne teze, iako ih slušamo danima, ali je važno kada ih čujete u parlamentu Republike Srbije. Sada izgleda kao da razgovaramo sami sa sobom, pa mi dođe da se posvađam sa Milenkom Jovanovim, da bi ovo imalo malo dinamike, ali nam niko ne bi verovao, tako da takve stvari ne treba raditi.

Motivisao me je moj uvaženi kolega i prijatelj Žika oko mnogih tema kojima se ovde suštinski treba baviti, a nismo se bavili, ali su me motivisali i poslanici, jedan deo njih iz opozicionih redova, koji su došli da jutros postave pitanja, da iskažu svoje inicijative, pa je najglasnija nekako, tonski najglasnija, verovatno zbog kapaciteta pluća uvaženog kolege, bila inicijativa da ministar policije odmah podnese ostavku. Nemam ja nameru da branim ministra policije danas, iako imam puno pravo, imam razlog, radi se o predsedniku moje partije, o mom prijatelju, nego hoću građanima Srbije da objasnim jednu drugu mnogo važniju stvar. Kada dođete sa pozicije narodnog poslanika u parlament Srbije na pet minuta, koliko traju poslanička pitanja, tražite ostavku ministra koji je ministar u Vladi koja je u ostavci i čiji će mandat preći u tehnički, pa najkasnije sutra, onda je to papazjanija i zaluđivanje građanki i građana Srbije.

Najviše bih volela da je kolega došao sa nekom idejom, pa da se zamislimo. Sva pitanja su praktično bila usmerena ka ministru policije i sve umne diskusije ticale su se pretpostavki i tvrdnji kojima će, koliko ja razumem, da se bavi tužilaštvo. Tako to izgleda kada moja teza da se radi o bezidejnosti dobije i sliku i ton. Sve su jutros potvrdile moje kolege, jer bi u svakoj drugoj varijanti, na ovako kompleksan dnevni red, od samog početka prvo došli da se bave svakom tačkom pojedinačno.

Nisu na dnevnom redu Skupštine Srbije nikakvi literarni sastavi bilo kog od nas, nego zakonska rešenja. Nužno ih je pročitati, nužno ih je razumeti i vrlo dragoceno bi bilo da, ako imamo dovoljno iskustva, da ne kažem znanja, i u krajnjoj liniji vaspitanja, onda krenemo da se tim zakonima bavimo na način na koji nam je to obaveza, koju su nam građanke i građani Republike Srbije dali.

Kada imamo teške zakone ili bar obimne, za neke od nas koji nisu navikli da čitaju mnogo, mi pribegnemo vuvuzelama, pištaljkama, dimnim bombama, suzavcima, ne znam kako se zovu sva ta sredstva, ali zahvaljujući prilici koju ste mi jutros dali, uvažena predsednice, da vas zamenim na mestu predsedavajućeg, od kolege Bogdana, žao mi je što nije tu, u nekoliko navrata dobih vrlo glasnu opomenu da treba da utišam kolege iz vladajuće većine da ne dobacuju. I to bi imalo smisla, jeste bili glasni, pokušavala sam da smirim tu situaciju, da se ne radi o narodnom poslaniku koji je, sećate se, iz svojih klupa došao do naših klupa, pištao, zviždao, psovao, nasrtao, u trenutku u kom mi pokušavamo da govorimo.

E sad pitam, ne njega, ne vas, nego građanke i građane Srbije, ko su to građani prvog, a ko građani drugog reda? Ko su poslanici prvog, a ko poslanici drugog reda? Zašto je moje pravo ili pravo Dušana Bajatovića ili Saše Antića ili bilo koga od nas ko je toga dana s mukom govorio manje važno od prava moje koleginice Biljane Đorđević, kojoj je danas smetalo dobacivanje sa druge strane? Kako bi se ponašao gospodin Bogdan da je neko od nas uzeo pištaljku i otrčao do tamo da im pišti na uvo? Kako bi govorila moja uvažena koleginica Biljana, sa pripremljenim tekstom ili bez njega?

To je cirus koji se sve vreme servira građanima Srbije, sa jednom teškom pretpostavkom, koju ja ne želim da prihvatim, a to je da smo mi neka nacija polupismenih ljudi i da mi ne vidimo ono što vidimo i ne čujemo ono što čujemo. To je realnost srpskog parlamenta, koju smo nažalost birali mi. Kada kažem mi, onda sebe vidim kao jednu od sedam miliona stanovnika Srbije.

Da li smo čitali šta biramo ili nismo? E, to je sad problem koji dobija svoju punu sliku. Možda je trebalo. Možda je trebalo da pogledamo ko su ti ljudi koji se nalaze na tim listama, a ne da glasamo iz inata, iz simpatije, iz empatije, iz navike, šta god da su nam bili motivi. Možda će svaki budući izbori zapravo biti izbori na kojima ćemo mi glasati, sa puno svesti, da biramo predstavnike naroda u visokom domu, najvažnijoj instituciji Republike Srbije, ljude koji treba da donošenjem zakona kreiraju način na koji će Srbija živeti, a ne da biramo tek da bismo birali, a da onda jedni drugima merimo krvna zrnca i kad treba i kad ne treba.

I tu naviku smo nekako vremenom stekli svi. Nije ovo prvi mandat u kome se to dešava. Mislim da je ovakav vid, ja nažalost dugo pamtim parlamentarni rad. Kažem nažalost, zato što me to samo čini starijom, ali je dobro jer me čini i iskusnijom. U nekom ranijem periodu bih mislila da su to sticaji okolnosti, a pošto dugo pamtim, znam da je ovo već viđeno, samo zavisi ko ga iz kog ugla posmatra.

Čula sam čak i pitanje ministarki prosvete, nekako se sve svodi na SPS, pa ja zato s pravom pokušavam da odgovorim, kada će naša deca krenuti u školu i koliko su naša deca, u stvari, u problemu zbog ovog neodlaska u školu koje traje nedeljama? Nemam odgovor na to pitanje. Kao što sam ubeđena da ga nema ni ministarka prosvete. Ali imam neko drugo pitanje koje postavljam i sebi, pa i svima nama. Kada smo mi to zapali u krizu školstva i sistema prosvete? Ako je to počelo sa Slavicom Đukić Dejanović, ja vam odgovorno tvrdim, mi ćemo snositi posledice. Ali, ako je to počelo u trenutku kada smo euforično prepisivali zakone iz Evropske unije u mandatu gospodina Gaše Kneževića, onda čekajte malo, da vidimo ko nas to kritikuje danas. Istina, naša je greška. Nismo prepoznali mane, pa su se one vremenom produbile.

Ne mogu da optužim prosvetne radnike kojima smo i nekim zakonskim rešenjima oduzeli ovlašćenje, da ne kažem da smo im smanjili nivo autoriteta, da ne kažem da smo ih doveli do faze da oni budu meta svakog bahato pojedinca, učenika, roditelja koji zna više nego bilo koji nastavnik.

Mi smo probali da budemo demokratični, proevropski, ne uzimajući u obzir da nam se nekako karakteri malo razlikuju od Evrope. Nije svaki, pa čak ni kvalitetan zakon, koji je univerzalan, koji je la primenjiv na Srbiju. Mi smo jedan poseban narod i tome treba svakako prilagođavati zakone, jer ozbiljan procenat njih vremenom pokaže da nije primenjiv.

Druga važna stvar je olako puštamo da ljudi koji su direktno odgovorni, sad još budu i nekako sjajni, briljantni, motivacioni za jedan procenat ljudi.

Znate, kada ste lider bilo čega snosite određenu odgovornost za sve što se dešava, pa je tako odgovornost uvaženog rektora ogromna zbog činjenice da 1% studenata želi da ide na predavanja, da polaže ispite, a to im je omogućeno. Tačno je, njegova obaveza je da ispoštuje potrebe studenata u blokadi, ali Bogami podjednaka obaveza da ispoštuje potrebe onih studenata koji u blokadi nisu i uopšte ne želim da licitiram sa brojem koliko je sa jedne ili sa druge strane.

Želim samo da pitam, odakle nam pravo kao pojedincu da selektujemo prioritete i to se onda nadovezuje na ono moje prethodno pitanje zašto sam ja poslanik drugog reda u odnosu na koleginicu, na primer Đorđević, neka mi oprosti što je ona možda nije čak najbolji primer, ali je najsvežiji, kad u Poslovniku o radu Narodne skupštine, logično bi bilo da ja čak imam i neke benefite sa pozicije jedne od potpredsednika, odnosno potpredsednice Skupštine Srbije.

Drugo pitanje, šta tačno čekamo? Da ne privedemo pravdi i one koji su nam skakutali i pokušali da upale ovu zgradu, ovu salu da ironija bude kompletna. Zgrada je već jednom gorela. Kad je prvi put gorela zgrada Narodne skupštine, za one mlade ljude koji se toga ne sećaju, a danas su u akciji da to probaju da ponove, evo ja ću da kažem šta se tačno desilo. Nije gorela ova plenarna sala, jedva su čekali da uđu u nju, nisu goreli ni kabineti i to su čuvali da mogu da uđu, goreli su glasački listići. Jedini dokazni materijal da u prvom krugu nije izabran predsednik.

E, to se desilo 5. oktobra, e zato je gorela Narodna skupština Republike Srbije, zapravo samo jedna kancelarija u kojoj se nalazio materijal RIK-a, a sad je trebala da gori plenarna sala i ja pitam zašto? Da li je bilo kome danas zabranjeno da sedne i da govori o bilo kojoj tački dnevnog reda i da postavlja pitanja, pa taman i ovako kako smo to jutros slušali i smanjite nivo emocija koji vam se javlja kada govore kolege iz opozicije.

Na prošloj sednici me je neko kritikovao da neću da prekinem kolegu Parandilovića, jer mi se to sviđa. Ne, neću da prekinem nikog ko ima potrebu da građanima Srbije precizno objasni ko je i koliko može, to je važno da se zna. Da se ne bismo krili iza broja, iza nečega što se danas zove najmasovnijim skupom uopšte ne želim da brojim ljude koji su u subotu bili na ulicama Beograda i da hoću ja to ne umem.

Za mene je to znak da nešto ipak ne radimo dobro, jer jedan procenat jeste instruisan da Srbiju dovede do faze anarhije i bezvlašća, takvi postajemo idealni kao jedan poligon za eksperimente svih ovih koji u Evropi ne mogu baš da se snađu kako da prežive. Globalna pomeranja se na našu nesreću ceo život prvo preslikavaju na Republiku Srbiju, takva nam je valjda pozicija.

Tragedija u Severnoj Makedoniji, nezapamćena, moje duboko saučešće svim porodicama, bojim se takođe će biti zloupotrebljena. Najbolje je braniti polusisteme iz centralne Evrope, improvizacijom krize na zapadnom Balkanu, nama ne treba mnogo, možda nam i ne treba ništa. Mnogo je glasnije juče bila priča o nečemu što se zove nekako, ne smem da rizikujem da kažem kako se zovu te sprave koje su ispuštale zvukove, jer se u to ne razumem, pa da me ne bi razvlačili po društvenim mrežama zato što sam pogrešila, nego što je bila tema 17. mart. To valjda nije važno.

Ne mislim ja da mi moramo da živimo stalno se osvrćući se unazad, ali jučerašnji 17. mart je bio opomena i onoga što nas čeka prekosutra, prekrajanja svega što je realno i racionalno. Pa, tako sa svojom sigurnom pobedom, Srpska lista nema deset nego devet mandata. Neće taj jedan mandat da spasi Aljbina Kurtija, ali se trudi već skoro mesec i po dana, da se nekako spasi, da bi nastavio progon i agoniju koju Srbi trpe na Kosovu i Metohiji.

Ako se ne desi da on preživi politički, zameniće ga neko ko će možda manje da bude terorista u odnosu na Srbe bar za prvo vreme, ali neumoljiv sa sve svojim saveznicima u pritisku na državu Srbiju da prizna tzv. Kosovo. Pošto gde god smo seli, uvažena gospodo, niko nije hteo da razgovaramo o kvalitetu života tih ljudi, svejedno je da li su Srbi ili Albanci, sve su stanovnici Republike Srbije, nego o statusu, to je ključno pitanje i za razliku od Srba koji kada su nezadovoljni nečim u državi Srbije, pa neka to bude i vlast, oni nikada ne kreću jedni na druge nego jedni druge kritikuju nekako blaže, a sve strelice i sav svoj gnev usmere obično na Srbe koji su im dostupni, nažalost.

E, to je razlika između naroda koji improvizuje svoju istoriju, i Srba koji svoje greške ponavljaju kao da ih neko plaća. Bilo bi dobro da svi zajedno posle svega što nam se desilo promenimo neke navike, da jedni druge slušamo i kada nam se ne sviđa ono što govorimo, da bismo jedni drugima bili korektivni faktor, a ne a priori neprijatelji, pa da kao takvi onda probamo da sačuvamo državu Srbiju koja nikome ne treba stabilna, svima je pogodnija ako je na kolenima.

A da se ne daj Bože u subotu dogodio jedan od strašnih scenarija kojih smo se svi sigurna sam plašili, Srbija više ne bi bila na kolenima, to bi bila Srbija preko koje može da gazi ko god hoće. Uvek sam tu i ja i SPS da izgubi izbore, da izgubi glasove, zato što je pogrešila u svojoj politici, zato što se preko puta pojavio neko ko to može ili radi bolje, ali nemam nameru ni ja, ni SPS da se povučemo pred nekima koji i ne znaju šta bi ako bi se svi mi sklonili.

Volela bih da čujem preko puta ideje. Možda bih promenila svoj stav. Možda bih se manje slagala sa Milenkom, a više sa nekim ko sedi preko puta i ima neku pametniju ideju.

Volela bih da smo bilo kada u ovoj sali razgovarali o idejama od početka ovog mandata. Jedina ideja o kojoj smo razgovarali bila je glupa, nažalost. To je bila ideja o zabrani iskopavanja litijuma.

Mi smo razgovarali zato što smo prihvatili da razgovaramo o gluposti, a neko nas je ubeđivao kako je to sveto pismo. Četiri dana smo svi zajedno izgledali baš onako kako sam i tada rekla, kao gomila nestručnih ljudi na temu koja pokušava da se nekome dopadne, neki zapadu, neki istoku, neki sami sebi.

Na kraju dana čak i oni koju su pred ogledalom vežbali govor, kada su se vratili kući više tu osobu u ogledalu nisu mogli da prepoznaju. E to je ozbiljan problem.

Nije zabranjeno o sebi stvoriti sliku kakva god da vam se sviđa, ali nije zabranjeno ni da vam neko kaže da ona prosto nije tačna. Možda bih ja volela da budem popularna i lepa kao Monika Beluči, nažalost nije me baš takvu dao Bog.

Prema tome, što pre prihvatimo svoje mane, što pre ih budemo korigovali, lakše ćemo sačekati ono naše sutra koje nam je neminovno, a sutra nam je problematično zbog Republike Srpske.

Sutra nam je problematično zato što u godini koja je jubilarna kada je u pitanju Dejtonski sporazum, on je najviše doveden u pitanje.

Lov na funkcionere Republike Srpske je nekako već viđen. Tako smo svojevremeno, uz pomoć određenih Srba iz Srbije, lovili funkcionere Republike Srpske koji nisu bili po meri nekog tadašnjeg Šmita.

Uvek postoji neki Šmit i uvek postoji neki naš koje će da klimne glavom i da kaže – moramo to da uradimo, rekao je Šmit.

Ajmo da jednom ništa ne moramo. Ajmo da shvatimo da braneći ne te ljude, ne Milorada Dodika, pravo da mislite, čuvate i volite svoje parče zemlje ostane pravo na koje niko ne može da utiče. E o tome ćemo gospodo morati da razgovaramo prekosutra.

Ja se nadam ne samo kao vladajuća većina, ja se nadam sa dovoljno svesti da su to tamo naša braća i sestre, pa ćemo malo posle toga verovatno morati da razgovaramo i o tome kako će se završiti agonija u južnoj srpskoj pokrajini nakon ovih izbora, takozvanih, ne takozvanih, na njima smo učestvovali, kako da zaštitimo te ljude koji tamo žele da žive po svaku cenu, kako da zaštitimo onu decu iz Parteša koja su sinoć bila u Narodnom pozorištu na obeležavanju 17. marta i kako da ih kao odgovorni ljudi, a tako je to rekla Ivana Žigon, pogledamo u oči. To su izazovi pred državom Srbijom.

Ako danas neko misli da je dovoljno da napravimo klip na društvenim mrežama, da je dovoljno da iznesemo svoju istinu i pokušamo da je nametnemo, nije. Država Srbija je uređena država.

Ako je zahtev da institucije rade svoj posao, onda izvolite da institucije rade svoj posao, onda izvolite da svi koji pripadaju institucijama takođe rade svoj posao i onda dozvolite da najvažnija institucija, Tužilaštvo Republike Srbije, hitno radi svoj posao i makar pokrene istragu protiv onih koji su uneli bombe, suzavce i sva čuda u parlament Srbije.

Na granici sam da podnesem privatnu tužbu. Ako već to niko nije video u prenosu na RTS-u, ako niko nije video da je ovde sve bilo u dimu, u suzavcu, da smo se gušili, hajte da pojedinačno probamo da podnesemo tužbu ili ću ja i dalje da sedim za predsedavajućim stolom, da me opominje na galamu vladajuće većine onaj koji pišti i gađa dimnim bombama i da to zaboga bude normalno?

U toj konstalaciji parlament Srbije onda više nije normalan, jer postoje poslanici za koje je dozvoljeno da unesu, ili bar probaju, lisice u parlament i postojimo mi po neki koji ne možemo ni da govorimo ako su oni odlučili da ne treba.

Nismo mi većina da bi dobacivali kada oni govore, što me dodatno iritira. Mi smo većina da bi pokazali da znamo šta nam je posao. E to su teški izazovi koji su pred nama i na odborima i u delegacijama i u plenumu, pa ako hoćete i na ulici. Na ulici među one građane koji su tu pa čak postoji jedan fenomen koji mi je potpuno nejasan. Prateći skup koji se desio videla sam tamo mnogo lica koja su me optuživala na različite načine, pripadali političkim opcijama koje su vladajuća većina i, da vam nešto kažem, nisu oni razočarani u ovaj sistem, vrlo ga koriste, nego ko veli ajde da se na vreme zapljunu.

Ajmo da se malo prečešljamo i među sobom, svi koliko nas je, da bismo znali gde su nam izvori, jer vam odgovorno tvrdim da onog trena kada neko bude došao i rekao da sam ja kriva za bilo šta što se desilo, ja ću se lagano povući. Da smanjimo animozitet i među nama, bez obzira što svi imamo mane i vrline i ponovo kažem da isključimo emocije da bi mogao da bude uključen racio.

Samo onoliko koliko budemo poštovali sami sebe poštovaće nas i drugi. I još nešto ću vam reći. Ja još uvek dobro čujem i dobro vidim na daljinu, nešto malo slabije na blizu, pa sam čula i opasku da za početak verovatno treba da se kao socijalisti među sobom pogledamo i hoćemo. Ima samo jedna prednost u Socijalističkoj partiji Srbiji, mi smo nekako 30 i kusur godina socijalisti i imamo svoje mane i pravili smo ozbiljne greške i skupo smo ih platili, pa nam ni danas nije teško da se u oči pogledamo kao socijalisti. Ne moramo da tumačimo šta smo bili prekjuče, a šta par godina pre toga, tako da ćemo se pogledati, nemoj da imate dilemu, ali ćemo da pogledamo i sve drugo zato što Srbija zaslužuje više od svega ovoga što joj se dešava i mora da ima više od svega ovoga što joj se dešava.

Građani Srbije uvek zaslužuju više, ali ne rektorski kolegijum koji molim da ili obezbedi svima jednaka prava ili se povuče sa svojih pozicija usled te nesposobnosti.

Ako postoji potreba za političkim angažmanom nemam ništa protiv. Rado ću čuti te ideje, pa da vidim koliko se one razlikuju od onoga što je sadržano u programu moje stranke, SNS ili bilo koga od vladajuće većine. Nemojte više svoje političke ambicije krijemo iza mladih ljudi, iza studentskog protesta, nego da mi naglas kažemo. Ono što mi je žao što rektor nije rekao na onom Odboru za obrazovanje kada je bio prisutan, da dođe i da kaže – gospodo, ja mislim da ja treba da sedim umesto vas u ovom parlamentu. To bi bio vrhunac ljudskosti, a i profesionalnosti sa pozicije jednog rektora.

Treba uraditi još jednu stvar, oprezno ukazivati poverenje ljudima kasnije zaborave, ne da politički nekome pripadaju, nego da nisu oni država, samo su jedan od ljudi koji čini sistem koji nikada ni zbog čijeg interesa ne sme biti urušen.

Moje pravo predlagača danas mi je ostavilo vremena da govorim pola sata, što generalno ne radim, ali mislim da je važno. Pravo predlagača svakog ponaosob bi bilo da govori ovako. Zanima me zašto kolege iz opozicionog bloka nisu iskoristile svoje pravo predlagača, bar dve tačke od onih nekoliko kojima su mahali na preskonferencijama, da nam sve kažu u lice, ali ne na bazi uvreda, ne na bazi falsifikovanih dokumenata, ne na bazi tvrdnje koje su paušalne, nego nekako ljudski ako se to može, pa da razgovaramo kao ljudi.

To je ono čemu moramo da težimo svi i na šta mora na kraju ove priče da liči srpski parlament. Zato što je od početka, od njegovog osnivanja bio to. Bilo je sučeljava mišljenja, bilo nekada i nekakvih fizičkih obračuna, ali se retko dešavalo, ustavari, nažalost bilo i ubistva. Pitanje je samo u koji od idealnih perioda srpskog parlamenta želimo da se vratimo. To zavisi od svih nas koji smo ovde u sali i od svih onih kolega koji nisu ovde u sali, a trebalo bi da budu, jer su zato dobili poverenje građana. Hvala vam što ste me saslušali iako sam i sebi u određenom trenutku postala dosada, ali sam bar bila iskrena. Hvala.

Reč ima Milenko Jovanov.

Hvala najlepše.

Draga koleginice, mislim da sam za tu dinamiku sasvim suvišan, vi tu dinamiku možete i sami unutar poslaničke grupe da imate, tako da nema potrebe da je pravite.

Poslanička grupa Aleksandar Vučić – Srbija ne sme da stane predložila je Nevenu Đurić za potpredsednicu Narodne skupštine Republike Srbije. Ja ću pročitati kratko biografiju koleginice Đurić. Nevena je rođena 1993. godine u Kruševcu gde je završila osnovnu i srednju medicinsku školu, smer farmaceutski tehničar. Nakon toga diplomirala je na Prirodno matematičkom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu gde je stekla zvanje master profesora matematike. Tokom svoje karijere radila je kao nastavnik u osnovnim i srednjim školama u Kruševcu, a zatim obavljala dužnost stručnog saradnika za projekte u Privrednoj komori Srbije, regionalnoj Privrednoj komori Kruševac.

Od 2020. godine je narodni poslanik u tri poslednja saziva. Trenutno je na funkciji zamenika šefa poslaničke grupe Aleksandar Vučić – Srbija ne sme da stane i predsednika Odbora za kulturu i informisanje Narodne skupštine Republike Srbije. U 2021. godini izabrana je za potpredsednicu glavnog odbora SNS, od 2023. godine obavlja funkciju predsednice gradskog odbora SNS u Kruševcu. Ja sam uveren da će Nevena biti izabrana i mislim da dolazi na jednu vrlo odgovornu funkciju u jednom vrlo delikatnom trenutku za našu zemlju.

Želim da građanima kažem da nisam na samom početku sednice bio u sali kao i jedan deo poslanika naše poslaničke grupe jer smo imali neke dogovore i konsultacije povodom onoga što će da se desi u ovoj Skupštini u 13.00 časova. Naime, u 13.00 časova održavaju se dva odbora Narodne skupštine Republike Srbije. To su Odbor za kontrolu službi bezbednosti i Odbor za odbranu i bezbednost. Oba odbora su zakazana na zahtev opozicije i oba odbora se tiču onoga o čemu je bilo reči maločas, a o čemu su govorili, kao što čujem, predstavnici opozicionih stranaka, a tiče se tog čudnovatog nepoznatog oružja, oruđa ili čuda nekoga koje upotrebljeno u subotu protiv mirnih demonstranata koji su samo želeli da odaju počast stradalima u Novom Sadu.

Oba odbora su zakazana na zahtev opozicije. Sada želim, pre svega, javnosti da kažem i da javnosti obećam da im nećemo dati da se izvuku iz ove laži koliko god budemo mogli. Ne da ćemo da bežimo od njihovih zahteva za sednice odbora, nego ćemo mi zakazivati sednice odbora periodično sada u budućnosti, gde ćemo tražiti izveštaje dokle se stiglo sa istragama i šta je novo što se saznalo u istraživanju ove nove, najbrutalnije laži koje su poslednje lansirali.

Dakle, to što su se nadali da će tražiti sednice skupštinskih radnih tela Marinika Tepić i Miroslav Aleksić, a onda će neko da im kaže – pa, znate, ne znam hoćemo li stići, ne znam hoćemo li moći ili nešto treće, pa da oni to predstave kao evo ih, vidite kako kriju kako smo ih… Ne, ne, sad ćete lepo na skupštinskim odborima da kažete šta znate od činjenica i dokaza, ne to šta ste čuli, šta ste pričali, a o tome šta ste čuli i šta ste pričali ću kasnije, nego od činjenica i dokaza, da se suočite sa stručnjacima iz BIA, iz VBA, iz VOA, i stručnjacima iz MUP, iz Vojske Srbije, pa ćete njima da objasnite te čudnovate pojave koje ovih dana prepričavate da se dešavaju u ovoj zemlji, a onda ćete da dobijete stručne odgovore, a od naših poslanika ćete dobiti političke odgovore.

Da ćemo da bežimo od te teme, grdno se varate. Ne da nećemo da bežimo, ponavljam, nego ćemo tom temom da vas proganjamo dokle god budemo mogli. Nećete se odbraniti od ovoga dok nam ne pokažete i dokažete ko je doneo, uneo, koristio, kad, kako, na koji način, gde je bilo postavljeno i sve ostalo. Znači, ova laž vam neće proći, jer mnogo ste lagali i dosta je bilo sa vašim laganjem.

Ja ću, građani, da vam pročitam neke stvari koje su oni govorili u prethodnoj nedelji. Ne mogu da čitam šta su sve lagali u pravcu pumpanja, kako oni to vole da kažu u prethodna četiri meseca, jer bih govorio verovatno do prekosutra, a pošto nema smisla da govorim do prekosutra, a i optužili bi nas da prolongiramo konstatovanje ostavke predsednika Vlade Miloša Vučevića, ja ću vam pročitati samo ovo što je bilo prošle nedelje – SAJ otkazuje poslušnost predsedniku Republike, komandant SAJ sasuo u lice Vučiću da mu ne pada na pamet da reaguje itd.

Naravno, nikome nije palo na pamet da to proverava. Naravno, nikom nije palo na pamet iz te vlasti, te zločinačke strašne vlasti da kaže – e, hajde da smenimo ovog što neće da reaguje i što neće da radi svoj posao, hajde da ga hapsimo zato što je učestvovao u pobuni ili ne znam čemu, ne, nego to je tako primljeno k znanju itd.

Intervju u nedeljniku „Nedeljnik“ sa neimenovanim pukovnikom policije čija deca studiraju, pa kaže – neću ja valjda na svoju decu. I to i ne bi bilo toliko možda ni čudno da se ista priča nije pojavljivala pred svake moguće demonstracije koje su označavali kao dan d, od toga da policija u Majke Jevrosime neće da reaguje, do toga kako policija uzima masovno godišnje odmore, pa sve ostalo. Hajde, ne smem ni da pričam o tome. Ali, po svim informacijama koje imamo, ne da je bilo manjka, nego je bio povećan odziv svih koji su bili pozvani da brane Srbiju tog dana. Ali, objavi se, nema veze, neimenovani izvor, ne znamo ko je, kakve veze ima.

Onda - uvodi se vanredno stanje u petak. Ne uvede se. Ali - uvešće se vanredno stanje u subotu, pa se ne uvede. Prvi prsten, to je već bilo krajem nedelje, funkcionera SNS napustio Srbiju. Ja sad ne znam koji smo prsten mi poslanici, ali prvi prsten je otišao. To što ste vi videli tih dana, to su verovatno hologrami bili, to nisu ljudi, prvi prsten je ko zna gde.

U četvrtak smo hapsili Mariniku, Đilasa, Ponoša i Miloša Jovanovića. Dakle, na tajnoj sednici, o tome smo već pričali, telefonska sednica skupštinskog Administrativnog odbora, skinuti su im imuniteti i oni su svi pohapšeni. Ja sad ceo dan čekam taj trenutak da vidim da li će da ih puste iz zatvora da dođu na sednicu odbora. Vidim da je Aleksić juče pušten iz zatvora da drži konferenciju za štampu, nadam se da će da puste i Mariniku itd.

Kažu - Dačića teraju u SPS-u da noćas podnese ostavku. To vam je petak. Koliko vidimo, nisu ga naterali, ne da se Dačić, jer ga niko nije ni terao.

Dalje - tenkovi se izvode na ulice, kolone su već krenule ka Beogradu. Tenk je jedna kutija šibica, to retko ko može da primeti, prilično tiha naprava, nit se čuje, nit se vidi, tako da su oni to primetili a niko drugi nije primetio. Pošto, naravno, vojska neće da reaguje i štiti vrhovnog komandanta koga će da bacaju sa balkona, ubiju, kolju, vešaju itd, general Mojsilović, načelnik Generalštaba je najavio da stavlja šlem i staje pred vojnike, pred ono malo vojnika što mu je ostalo.

Sledeće - traktori se postavljaju na prilazu gradu i prosipa se šljunak po prugama i putevima da ne mogu da prođu. Kad se to sve počistilo, ja ne znam, ali vidim da nema zastoja u saobraćaju, šljunak sklonjen, traktori sklonjeni, itd.

Kažu - ukidaju se vozovi do Beograda, gase se signali na društvenim mrežama, neće biti interneta. Kao što znate, nije bilo interneta, evo i danas nešto štuca, baguje. Ništa ne funkcioniše. Naravno, niko nije ništa primetio, ali, bože moj, kakve veze ima.

Onda kažu - batinaši iz Pionirskog parka će da naprave incident da bi policija reagovala. Odatle sada krećem u analizu svega što se dešavalo. Dakle, tim batinašima iz Pionirskog parka je sredinom prošle nedelje, ili početkom, više i ne znam, prišao jedan čovek koji im je rekao da dolazi 15. ne da ih bije nego da ih ubije, da dolazi sa tri sina i dva belgijska ovčara. Naravno, on je priveden i onda je taj junak kada je imao prilike da vidi kako izgleda jedinica UKP koja privodi takve kao on, toliko je bio hrabar da je prvo lagao da to nije on, pa onda ne zna da nađe ličnu kartu, pa nije on ni izlazio iz kuće, a onda kada je shvatio da su ovi došli da ga vode pošto znaju ko je, onda je ovlažio veš i pantalone jer je toliko hrabar da se suoči sa odgovornošću za ono što je radio.

Međutim, taj čovek je žrtva i koliko god poštovani građani vama delovalo čudno ovo što vam govorim, taj čovek je žrtva N1, Nove S, Danasa, Vremena, Nedeljnika, taj čovek je žrtva ovih poslanika koji danas nisu u sali, taj čovek je žrtva plenuma, rektora, prosvetnih radnika i svih onih koji su pumpali prethodna četiri meseca. Taj čovek je napumpan da pomisli da je moguće i nekažnjivo da dođeš i pretiš deci kako ćeš da ih ubijaš i da to tako može da prođe.

Kakvo je nasilje viđeno iz Pionirskog parka, oko Pionirskog parka, jasno je svima. Jedino nasilje su sprovodili oni koji su maltretirali tu decu sedam dana uzastopno, dolazili im u dva ujutru, u tri ujutru, svirali u vuvuzele, gađali topovskim udarima, topovski udar je nešto što može ozbiljno da povredi čoveka, da ne spavaju, da ih maltretiraju, a onda je kulminacija nastala u petak uveče kada su sišli sa crvenog tepiha oni koji su pešačili do Beograda, produžili neki od njih ka traktorima i vandalizovali traktore srpskih domaćina koji su tu bili postavljeni.

Za one koji ne znaju, nije lako probušiti gumu na traktoru. To nije guma od bicikla, za to morate da budete ozbiljno pripremljeni i ozbiljno opremljeni. Znači, neko je došao sa namerom to da radi. Čisto da ih obavestim da se vrši prepoznavanje na osnovu onoga što su kamere zabeležile i svi će biti privedeni i svi će odgovarati. A kad budu odgovarali krivično, onda će u građanskim parnicama da nadoknade štetu za ono što su pravili, jer ovo je država. A to što ih je neko napumpao da pomisle da nije, to je njihov problem.

Sada dolazimo na sam dan 15. mart, dan "D", dan kada će vlast biti promenjena, dan kada će se sve promeniti u Srbiji, dan posle koga više ništa neće biti isto. Na jedan potpuno idiotski plan kakav su napravili okupljaju ljude na tri, četiri različite lokacije po Beogradu. Između ostalog, i 20 i nešto hiljada ljudi na Novom Beogradu koji, naravno, ne mogu da stignu na vreme, jer moraju da pređu most, pa valjda niko nije razmišljao o tome da ne može hiljadu ljudi istovremeno da prelazi most, pošto most može da padne, pa su onda prelazili u grupama od par stotina ljudi i to je tako trajalo ceo dan dok nisu shvatili da, kako se ono kaže, je prošla baka sa kolačićima pa su krenuli istovremeno, pa su imali cirkularno kretanje po mostu, dođu, pa se vrate, a onda su zauzeli Ušće, jer je to strateška tačka, jer to valjda ni policiji nije palo na pamet da brani tržne centre i da je to najvažniji simbol državne vlasti i onda pošto nisu mogli da upadnu u Skupštinu, u predsedništvo ili Vladu, upali u tržne centre, ali dobro. Vikali tamo, svirali u trube, maltretirali prodavce, izvikali se, otišli, sve okej.

Kažu da ih se skupilo, to se istražuje, od onoga što je zvanična procena policije i što se zaista i desilo 107.000 ljudi, što je ogroman broj, međutim, njima to malo, kao i uvek što im je malo, pa su te procene išle od 275.000 do dva miliona i 800. Tu je negde, između.

Ono što je meni fascinantno to je da neko kaže da je dva miliona i 800 hiljada ljudi ili 275.000 ljudi se okupilo i da su otišli neobavljena posla. To mu dođe slika i prilika one narodne mudrosti koja kaže da će uspešnije biti stado ovaca koje predvodi lav, nego čopor lavova koje predvode ovde. Tako da očigledno nije u pitanju broj, nego soj i džaba im to.

Dešava se i to da dva sata pre kraja programa, u stvari, pre toga oni menjaju destinaciju skupa. Umesto da se skupe ovde pred Skupštinom, a neki su došli pred Skupštinu, oni menjaju i odlaze na Slaviju, pa idu na Slaviju, ne idu na Slaviju, idu na Slaviju, ne idu na Slaviju. Govorio sam ovde već u Skupštinu da su celu noć u četvrtak većali da skup održe na Novom Beogradu, pa su od toga odustali, jer su hteli konflikt, a onda su neki otišli na Slaviju, neki nisu otišli na Slaviju, neki su otišli kućama, neki su pokisnuli, pa su se sklonili, kud koji, mili moji, što bi rekao naš narod. Na Slaviji su se onda otimali za mikrofon i dva sata pre nego što se skup završio svirali su kraj. Obećali su da će počistiti grad, nisu počistili ništa.

Onda su počeli incidenti. Prvi incident koji smo imali prilike da vidimo i najgori incident, a ne i jedini, kako čujem, se desio ovde, nedaleko od Skupštine, gde su se pripadnici opozicionih stranaka obračunavali sa nekim od studenata, bar su takve informacije, ne mogu da tvrdim da je to sve tako, to će istraga da pokaže, ali su se definitivno tukli među sobom oko toga ko radi za vlast i ko radi za Vučića.

Poštovani građani, to su vam ponovo žrtve N1, „Nove S“, ove opozicije, itd., jer oni 12 godina istražuju ko radi za vlast i ko radi za Vučića. Oni se 12 godina bave time da optuže svakoga ko je iole normalan da radi za vlast i radi za Vučića i vrlo moguće da je neki prolaznik rekao – jeste li normalni, nemojte da, ne znam, bacate topovske udare na one u Pionirskom parku, a oni rekli – a, ti radiš za vlast, ti radiš za Vučića, udri. To vam je tako.

Međutim, danas čujem od kolege Mirkovića da tu nije bio kraj, da su do kasnih jutarnjih sati, ili večernjih sati, kako hoćete, a vala su rani jutarnji, nisam se dobro izrazio, tu oko „Londona“ i po gradu ono grupe od pet, šest, deset ljudi batinale koga god su naišle, pijani, kakvi već, ne znam ni ja šta.

Dakle, jedino nasilje koje je primenjeno je ono koji su primeni sami prema sebi, otimali sami sebi mikrofone, sami sebe tukli, dovodili u situaciju da sada budu predmet istrage, nasilje nad ovima u Pionirskom parku. To je cela nasilje.

Naravno, simbol svega ovoga, i tu završavamo sa tim danom, jeste i poruka svega je, dakle, najavljivan je dan D, prokrstarili su celu Srbiju da bi odradili akciju „podižemo Srbiju“, od Novog Sada, preko Kragujevca, do Niša, podigli su sve što su mogli da bi došli u Beograd i onda je kao simbol svega jedan od tih studenata se popeo na traktor i skinuo gaće. I, to je slika i prilika njihove ideje, njihovog protesta, njihove politike i svega ostalog.

Naravno, u jednom momentu je prošla informacija kako, eto, studenti skidaju prsluke i ovo više nije njihov skup, oni idu kući, odnosno kućama, kao da to tako može.

Ponavljam ono što sam već govorio – krajnje je vreme da predstavnici plenuma studenata univerziteta, profesori, dekani, rektor i rektori preuzmu odgovornost za ono što rade. Ne možete vi da skinete prsluk, da dovedete 100.000 ljudi u Beograd, da skinete prsluk i kažete – sad nas baš briga šta će da bude, ovo više nema veze sa nama. Pa, vi ste organizatori ovog skupa, što bi rekao onaj. Vi ste organizatori tog skupa. Vi ste pozvali ljude da dođu. Na vaš poziv su oni došli, nisu oni došli na poziv onih od kojih se vi ograđujete, od kojih se još jedino roditelji nisu ogradili. Oni su došli na vaš poziv. Onda, kao, skinuli smo prsluke, pa sad šta se desi, mi više nismo odgovorni. Ne, odgovorni ste.

Odgovorni ste i za tog što se pentrao po traktoru, odgovorni ste za bacanje topovskih udara, odgovorni ste za demoliranje traktora, odgovorni ste za to što su se tukli međusobno, odgovorni ste za sve što se desilo tog dana u Beogradu. Odgovorni ste vi, plenumi, rektori, dekani, studenti, zovite to kako god hoćete. Vi ste odgovorni. Pošto je sve propalo i pošto treba objasniti ljudima kako je propala šesta ili sedma obojena revolucija evo od kad je to pratim u poslednjih… Od 2017. godine, faktički od izbora predsednika Republike Aleksandra Vučića na tu poziciju svake godine je bio jedan od pokušaja. Krenulo se sa novom laži koja je na nivou „Trećeg oka“, „Zone sumraka“ i sličnih naučno-istraživačkih časopisa.

Dakle, pokazan je snimak na kome se jedna grupa ljudi udaljava iz jedne poprečne ulice, beži, a onda se grupa koja je stajala na putu sklanja sa strane, i to je dokaz da je upotrebljeno nekakvo zvučno oružje, kako su rekli zvučni top.

Pre nego što pređem na to neidentifikovano oružje i oruđe želim da skrenem pažnju na činjenicu da su se svi oni koji su stajali na kolovozu i zauzeli četiri trake bez ikakvih problema smestili na pešački deo ulice. Obratite pažnju još jednom. Oni u momentu kada se sklanjaju sve četiri trake ostaju slobodne. Možda ove poslednje, ove na ivici delimično zauzete, ali suština je tamo mogao da prođe, ne znam ni ja šta, Titanik, ono da ga staviš na točkove mogao je prođe onuda, što vam pokazuje da oni imaju, a to je ono što smo i mi imali, neki od nas bar, prilike da vidimo, i te kako organizovanu organizaciju, ali imaju dobro organizovane skupove gde se tačno zna ko gde stoji i zašto tu stoji, da je potrebno raspršiti to da bi moglo da se zapljune, da se kolokvijalno izrazim, u što više ulica, da bi onda Arhiv javnih skupova nabrojao sve te ulice i izračunao kvadrate, pomnožio sa H i rekao – bilo je između 275.000 i 325.000 ljudi.

Međutim, kada se nešto desi, kao što oni kažu da desilo, oni se lako sklone i onda vidite da ta ulica ni blizu nije popunjena u svakom kvadratu i da ni blizu ne stoji pet ljudi na kvadratu kao sardine, nego ima prostora. Na kraju krajeva, pokazao se snimak sa Slavije gde u sred govora oni igraju kolo. Pa, kako igrate kolo ako je tolika gužva, ali dobro.

Šta je ono što mi u ovom trenutku znamo iz onoga što su nam saopštili predstavnici opozicionih stranaka, Šolakovih medija, itd.? Pojavilo se nešto što je u početku nazvano zvučni top, što niko nije video, malo ko je čuo, ili niko nije ni čuo, ali je delovalo. Posle toga se pojavilo, pošto je rečeno, u stvari tog dana oko 13.00 časova jedan ozbiljan prevarant i manipulator medijski koji sam sebe naziva eko straža, ima ime i prezime, da ga ne reklamiram ovde, nije bitan, je objavio kako se spremaju vozila sa zvučnim topovima. Naravno, da ne bi odgovarao, posle je sam sebe demantovao i rekao – nije baš to, to je vodeni top. Nije zvučni nego vodeni, ali to je to. Šta sad, da se tu sad ne pravi pitanje. Top je top.

Onda je ta priča krenula kasnije. Naravno, vrsni poznavalac oruđa i oružja, a ko bi drugi to mogao da bude nego načelnik Generalštaba Vojske Srbije, znači bivši načelnik Generalštaba Vojske Srbije, Zdravko Ponoš, je uočio taj zvučni top. Jedini problem je to što je to bila antidron puška i onda kada vidite ko nam je bio na čelu Generalštaba, dobro smo mi prošli. Ko zna čime bi oni sve nas gađali, a šta bi on prijavljivao da se dešava, da je do nečega došlo. Srećom, za vreme njegovog mandata je bilo samo pripreme Vojske za ulazak u NATO i demoliranje Vojske i ničega više.

On bi verovatno, jer on je čovek koji je išao u tom smeru, lako prepoznao luk i strelu, jer je to otprilike oružje i oruđe koje bi koristila naša vojska da je još malo potrajao na mestu načelnika Generalštaba.

Ali, onda se nastavlja ta priča, zvučni top, zvučni top, zvučni top itd. da bi se reklo – pa zašto ga niko nije video, pa zato što je leteo. Znači, to više nije zvučni top, to je leteći zvučni top. To je leteći zvučni top. Leteo je na visini između 300 i 500 metara iza Beograđanske i zato ga niko nije primetio.

Znači, leteći nevidljivi zvučni top. Ne „Stelt“. „Stelt“ tehnologiju ne beleži radar. Ovaj je nevidljiv. Ne beleži ga ljudsko oko.

Međutim, taj sa 300 do 500 metara pušta zvuk naniže i taj zvuk naniže pod uglom skreće i ide ka demonstrantima, ali ide samo do određenog nivoa. Tamo one na Slaviji, njih ništa nije zakačilo, samo ove u toj ulici, ovi ostali su svi netaknuti.

Dakle, ja verujem da onaj ko je poverovao u sve to, iako ovo prkosi i zakonima fizike i zakonima zdrave pameti, ako je neko poverovao, verovatno će da zove našu namensku industriju da pita – šta je ljudi, šta ste vi to napravili, pošto ovo na svetu ne postoji. Znači, nevidljivo leti i pušta zvuk pod uglom. Dakle, ovo je neverovatno.

Što se Trampa tiče, Donald Tramp Junior je doneo, to sam zaboravio da kažem, to je takođe bila jedna informacija, Donald Tramp Junior je doneo neke mašine i opremu koja pušta kišu, ali naši ne umeju da koriste to pa je kiša pala u nedelju, a ne u subotu. U subotu je tek rominjala. Nisu znali koje dugme da pritisnu i onda uključili rominjanje, a ne pljusak. Sad valjda znaju.

Dakle, kao što smo konstatovali nevidljivi leteći, zvučni top koji pod uglom pušta zvuke i deluje na masu. Sada dolazimo do delovanja na masu. Koja je poenta zvučnog topa, ili vodenog topa, ili bilo kakvog drugog oruđa koje se koristi za rasterivanje demonstracija? Pa, ukoliko su demonstracije nasilne da se njime deluje i da se oni koji primenjuje nasilje na demonstracijama razbeže, to je valjda takva poenta. E, ovaj ima odloženo dejstvo, ništa se ne dešava 36 sati, tek posle 36 sati se osete tegobe. Znači, mi imao nevidljivi, leteći zvučni top koji pod uglom pušta zvuk i nakon 36 sati rasteruje demonstrante, što znači da su ovi koji su bili na ulici su mogli mirne duše da sprovedu revoluciju da nas sve jašu, pobiju, ili šta već rade, a posle toga, dan, dva kasnije da se leče od posledica onoga što su doživeli od strane neidentifikovanog letećeg, nevidljivog zvučnog topa koji baca pod uglom zvuk.

Posledice su različite od osipa i crvenila do mučnine, jedan kaže imao sedam srčanih udara, da je živ i zdrav, jedan je umro, ali niko nije primetio, to su takođe slagali kako je jedan umro, tako da, svega imamo od najrazličitijih ideja. Prosto neverovatno.

Šta se nije desilo, sada da uozbiljim, ako je uopšte moguće ozbiljno razgovarati na ovu temu, pa, nije se desilo to da su posle uticaja tog zvučnog topa, ili čega već, letećeg nevidljivog zvučnog topa, koji baca zrake pod uglom koji imaju određeno dejstvo, pa, nije se desilo ništa. Dakle, niko nije osetio tegobe tog trenutka, niko tog trenutka nije povraćao, niko tog trenutka nije pao na zemlju, niko tog trenutka nije pobegao sa tog mesta, nego se vratili, kao da ništa nije bilo. Imate priliku da vidite to, niko se za uši nije uhvatio, što kaže Marko. Mi barem ovde koji sedimo smo imali prilike da slušamo cijukanje, pištanje i vrištanje i čegrtaljku Marinike Tepić, danima ovde u Skupštini pa znate kako je to odvratno i koliko vam smeta u ušima, pa, zamislite zvučni top.

Zvučni top, koji eto, tako je, odjednom prestao da bude tema, jer su valjda shvatili da je glupo i onda na scenu stupa tanana CRTA, ko drugi valjda da nam saopšti istinu, naravno CRTA, jer su oni stručni za izborne rezultate, za organizaciju izbora za građevinu i nadstrešnice, a naravno i za oruđa i oružja koja se koriste za razbijanje demonstracija. I, pošto su oni angažovali neke svoje stručnjake da za zdravstvo, za obrazovanje u vreme Ribnikara, za nasilje u društvu itd. Ta multipraktik organizacija kaže nije to zvučni top to je Vorteks. Šta je sada Vorteks? Odeš na gugl vidiš Vorteks ima na Jutjubu ima. Majko mila, pa to ne bi stalo u ovu salu, ali to niko nije video. Znači, Vorteks koji niko nije video, izgleda kao lansirna rampa za rakete, pa, nije baš za nuklearne, ali za ove malo ozbiljnije, i čovek pravi eksperiment sa ovim Voreteksom. Poređao kutije uz zid, kartonske kutije postavio uz zid, uključio taj Vorteks, popadale kartonske kutije, a kod nas zastava stoji mirno. Srbija, nema pomeranja pred Vorteksom, može Vorteks da duva koliko hoće Srbija stoji postojano.

I zašto sve ovo? Da se ne bi pričalo o tome kako su ponovo napravili blesavim i preveli žedne preko vode ljude koji su pumpali četiri meseca, da ne bi ponovo odgovarali za to što su nesposobni i neorganizovani, da ne bi odgovarali za to što su premeštali mesto na kome se skup održava, da ne bi odgovarali na sve to. Da ne bi odgovarali šta im je sledeći korak pošto su oni rekli da će tri dana da blokiraju Beograd, moj komšija iz Žandarmerije dobio slobodan dan, tako im je revolucija bila nastavljena. Dakle, umesto toga, ajde da izmislimo novu laž i ajde da se bavimo time. Zašto? Pa da bismo sada pumpali dalje.

Šta je ovde poenta, ovo je sada jako ozbiljno. Jel vi stvarno mislite da svi ljudi u Srbiji znaju šta je zvučni top, vodeni top, ovaj, onaj top? Ne, poenta je da se pošalje poruke da je Aleksandar Vučić upotrebio top na našu decu, a svi znaju šta je top i to je ta gnusna laž koju oni pokušavaju sada da plasiraju i ta im laž neće proći. Videćete danas kako će da prođu na odborima kada ćemo malo da pričamo o činjenicama i o istini. Dakle, u ovakvim okolnostima konstantnih laži, obmana mi ćemo birati potpredsednicu Skupštine. Nadam se i verujem da će ona umeti da izbori sa okolnostima u kojima se nalazimo i da će braniti dostojanstvo ove Skupštine i naše države na svakom mestu kao što je to radila i do sada, a mi ćemo se svakako boriti protiv ove obojene revolucije. Pokazali smo da nas ne plaše, pokazali smo da im se nećemo sklanjati, pokazali smo da znamo šta branimo. Ako žele izbore, izbore mogu da imaju, ako žele referendum, referendum mogu da imaju, ako kažu da ih je bilo dva miliona i 800 čisto da ih obavestim da je to mnogo više nego što je naša koalicija dobila na izborima, samo to prebacite u kutije, rešili ste, ne treba vam onda prelazna Vlada, imaćete Vladu punog kapaciteta. Rešili ste sve svoje probleme, ali van institucionalno, ulicom i pritiskom, pretnjama koje ponovo upućuje Miloš Jovanović da ističe vreme za nešto, ne znam ni ja šta, ističe vreme da on krene sa lečenjem. Za to ističe vreme, jer ako ne krene uskoro biće kasno.

Znači, pretnje, prelazne Vlade i sve ostalo zaboravite. Rekao sam na jednoj konferenciji za štampu i time da zaključim, sve ste probali. Ovde u Skupštini konkretno ste sve probali, i da nas bijete, i da nas zapalite, i da nas otrujete, i da nas izbacite, i da nas ogluvite, sve ste probali, jedino niste probali da nas bukvalno pobijete i niste probali da budete normalni. Ajde probajte ovo drugo. Pokušajte. Znam da će vam biti teško da se vratite u normalu, ali da uradimo nešto, da i vi na kraju krajeva uradite nešto za našu zemlju.

Još jednu poruku da pošaljem i time da završim izlaganje. Nije u subotu pobedio ni ovaj, ni onaj, ni mi, ni oni. U subotu je pobedila Srbija, u subotu je pobedila Srbija jer nije bio podignut pendrek, nije pala kap srpske krvi i nije udario brat na brata. To je pobeda Srbije. Jednog dana će i oni to da shvate. Živela Srbija.