Reč ima ministar Nenad Vujić.
Izvolite.

Zahvaljujem se, predsedavajuća.
Ponavljam, ovo je zakon o prevenciji i baziran je na mehanizmima prevencije, zato što sve ostalo imamo i već regulisano i, kažem, mi radimo na unapređenju tog okvira kojim se reguliše borba protiv trgovine ljudima. Ovde je prevencija i zato i fokus jeste i na dodatnoj prevenciji u okviru digitalnog okruženja i sprečavanja kroz digitalno okruženje, kroz društvene mreže da neko postaje žrtva trgovine ljudima.
Što se tiče same svrhe kažnjavanja, naravno, svaka kazna ima svoj element a to je generalna prevencija, a to je da zaprećenom kaznom imamo generalnu prevenciju i gde je vrlo jasno da će onaj ko je počinilac ili učinilac krivičnog dela trgovine ljudima biti vrlo oštro kažnjen i da će taj postupak biti vrlo brzo okončan. To je u smislu generalne prevencije, kako bi poslali jasnu poruku, s jedne strane, kroz ovaj zakon, da imamo unapređeni mehanizam zaštite žrtava trgovine ljudima, ali takođe i da trgovci ljudima neće proći nekažnjeno i da će zbog tog krivičnog dela biti teško kažnjeni, ako govorimo o teškim i lakim kaznama.
Tako da, ovde kada govorimo o generalnoj prevenciji, naravno da taj element postoji. Možda treba, ali to nije opredeljenje Republike Srbije, a to je da se učinioci krivičnog dela trgovine ljudima kažnjavaju oštrim kaznama i da se to u Republici Srbiji neće tolerisati, i kroz samu kaznenu politiku šaljemo jasnu poruku svima onima koji bi želeli da čine ta krivična dela. To je stav Republike Srbije. Hvala.

Hvala, ministre.
Na član 38. amandman je podnela narodni poslanik Ivana Rokvić.
Da li želite reč?
Izvolite.

Poštovani građani Srbije, ovaj predlog zakona je izuzetno važan, a između ostalog je izuzetno osetljiv jer govori o najranjivijima u našem društvu i vidi se ideja od samog starta da je ovaj predlog zakona krenuo u nekom dobrom smeru da se približava standardima evropskim.

Međutim, isto tako ima dosta rupa u ovom zakonu. Na prvom mestu, ne štiti dovoljno one koji su najranjiviji odmah, u prvom kontaktu sa sistemom. Strane žrtve praktično uslovljava zakonitim boravkom, ne obezbeđuje dovoljno jaku hitnu finansijsku pomoć, previše toga ostavlja podzakonskim aktima, nema dovoljno čvrstih rokova, žalbeni mehanizam nije dovoljno nezavisan i komisija za prigovor nije dovoljno odvojena od izvršne vlasti.

Što se tiče konkretno ovog člana 38. Predloga zakona, Narodni pokret Srbije je podneo ovaj predlog jer kaže da žrtva trgovine ljudima ima pravo na radnu inkluziju, ali samo ako zakonito boravi u Republici Srbiji. E sad, kako je moguće da neko ko je žrtva trgovine prvo mora da dokazuje da ima uredan boravišni status, da bi

17/3 MZ/JG

dobio šansu da stane na svoje noge? Upravo su te osobe često dovedene u Srbiju prevarom, bez dokumenata, pod prisilom, pod kontrolom drugih ljudi. Dakle, sistem im najpre ne spreči eksploataciju, a onda im posle kaže da ne može da pomogne jer papiri nisu dovoljno čisti.

Amandman Narodnog pokreta Srbije Miroslava Aleksića briše taj uslov i tražimo da pravo na radnu inkluziju mora da postoji, bez obzira na državljanstvo, a za strane državljane mora da postoji pristupni program ili pristup programima radne inkluzije i stručnog osposobljavanja od trenutka pokretanja postupka identifikacije. Hvala.

Hvala vama.
Na član 39. amandman je podnela narodni poslanik Ivana Rokvić.
Da li želite reč?
Izvolite.

Hvala.

Ponovo smo ovde kod ovog problema sa zakonitim boravkom u Republici Srbiji, tako da u ovom članu 39, drugim rečima, da vam prevedem, otprilike kaže – ako ste žrtva, ali vam status boravka nije čist, država vam praktično poručuje da za vas neće biti pune zaštite.

Šta to znači u stvarnom životu? Znači da žena koja je dovedena preko granice prevarom, dete koje je iskorišćavano ili muškarac koji je bio u radnoj eksploataciji mogu da ostanu bez pune socijalne zaštite baš u onom trenutku kada im je ta zaštita i najpotrebnija. To znači da imaju manje pristupa pomoći, manje institucionalne sigurnosti, manje šanse za zaštitu odnosa u porodici, starateljstvu, u roditeljskim pravima ili drugim statusnim pitanjima.

Narodni pokret Srbije je podneo ovaj amandman zato što on uvodi jasno i jedno civilizacijsko pravo na socijalnu i porodičnu pravnu zaštitu, da mora da postoji bez obzira na nacionalnost, državljanstvo ili status boravka, jer žrtva je žrtva. Hvala.

18/1 MT/IR 12.55 – 13.05

Hvala vam.
Na član 40. amandman je podnela narodni poslanik Ivana Rokvić.
Da li želite reč?
Izvolite.

Hvala.

Što se tiče amandmana Narodnog pokreta Srbije na član 40, predlagač ovde ponovo ponavlja istu grešku. Pravo na besplatno obrazovanje je za žrtvu trgovine ljudima vezuje ponovo za uslov zakonitog boravka u Republici Srbiji. To znači da dete ili mlada osoba koja je prošla kroz trgovinu ljudima može da ostane bez punog pristupa obrazovanju zato što njen administrativni status nije rešen.

Obrazovanje je upravo ono što toj osobi može da prekine taj krug siromaštva, zavisnosti i nove eksploatacije. Kada nekome uzmete obrazovanje, vi mu niste uzeli samo školu, time im uzimate budućnost.

Amandman Narodnog pokreta Srbije Miroslava Aleksić zato kaže da pravo na besplatno obrazovanje mora da postoji bez obzira na nacionalnost, državljanstvo ili status boravka, jer ako neko jeste žrtva trgovine ljudima, onda je obaveza države da ga vrati u život, a ne da ga ponovo gurne na marginu.

Posebno je opasno, zato što se ovde najčešće radi o deci, a kod dece ne sme da postoji logika – sačekaćemo prvo da rešimo papire, pa ćemo onda da mislimo na školu, jer kod dece svaki propušten mesec znači zaostatak, znači izolaciju, znači dodatnu traumu i veći rizik da ta osoba zauvek ispadne iz sistema. I, to je suština zapravo naše kritike ovog dela predloga zakona, da predlagač formalno govori o zaštiti žrtava, ali suštinski svuda pokušava da ubaci administrativne filtere.

Žrtva trgovina ljudima nije predmet neki u fioci, to je čovek kome treba hitna i stvarna pomoć. Ako ne omogućite obrazovanje odmah i bez ikakve diskriminacije onda ne gradite reintegraciju, nego proizvodite novu socijalnu isključenost, a onda se posle čudimo kako se žrtve teško oporavljaju i kako lako ponovo postanu plen.

Zato je amandman Narodnog pokreta Srbije izuzetno važan, jer ne traži ništa luksuzno i tražimo baš minimum, da žrtvi ne zatvarate vrata škole onda kada joj je znanje možda jedina šansa da više nikada ne bude nečije vlasništvo.

Hvala.

Hvala vam.
Na član 41. amandman je podnela narodni poslanik Ivana Rokvić.
Reč ima Ivana Rokvić.
Izvolite.

Hvala.

Ovde imamo opet problem, vezan je za novčanu nadoknadu. Novčanu nadoknadu i to neko hitno pravo na hitnu finansijsku pomoć ponovo ima samo osoba koja je formalno identifikovana kao žrtva. Visinu te nadoknade određuje Vlada. Dakle, nema hitne pomoći za one kod kojih postoji zapravo prava sumnja da su žrtve, a nema ni minimalnu garantovanog iznosa. Dakle, sve će ponovo ostati na nekoj volji izvršne vlasti.

Šta to znači? Da osoba koja sama pobegne od trgovca ljudima da ostane bez novca, bez odeće, bez telefona, bez krova nad glavom, bez mogućnosti da kupi hranu ili lekove i onda država kaže – sačekajte da prođemo proceduru, pa možda ćemo nešto da vam damo. Dakle, glad ne može da sačeka formalnu identifikaciju i hitna potreba zaista ne treba pečat.

18/2 MT/IR

Zato naš amandman Narodnog pokreta Srbije Miroslava Aleksića ovde uvodi dve ključne stvari. Prvo, pretpostavljena žrtva ne samo ona koja je već identifikovana, mora da ima pravo barem na jednokratnom hitnu novčanu pomoć za osnovne životne potrebe. Drugo, da formalno identifikovane tražimo, da nadoknada za njih ne može biti niža od tri prosečne mesečne neto zarade. Jer, ako zakon ne propiše neki minimum onda postoji ozbiljna opasnost da nadoknada bude simbolična i da ponovo žrtvu vrati u krug pakla iz kog je pobegla.

Hvala.