Šta je smešno?
(Bogdan Radovanović: Zašto se smejete sve vreme dok čovek govori?)
Pa zanimljivo mi je, zato što sam vas nekako drugačije posmatrala kao poslaničku grupu. Vi citirate Anu Bekutu, Lazović ovu Maju Berović. Nešto vidim da ste … Dobro da nismo stigli opet do „Bebo“. To mi je smešno.
Šta vam hvali? Pa bolje da se smejem nego da plačem.
Života Starčević ima reč.

Poštovana predsedavajuća, vidim da pojedini narodni poslanici i poslaničke grupe malo napreduju u muzičkom ukusu. Znači, od Maje Berović i „Lutaš bebo“ do Ane Bekute, koja ja naša istaknuta estradna umetnica, zaista je napredak značajan. Samo treba da mu objasnimo da je naša estradna umetnica Ana Bekuta bila životni saputnik naše legende Milutina Mrkonjića, istaknutog neimara i oni su se bunili kada je došao predlog da se obilaznica oko Beograda nazove po imenu Milutina Mrkonjića, a evo citiraju pesmu njegove životne saputnice Ane Bekute. Malo nelogično, ali, dobro, nije jedina stvar koja je nelogična.

Ono što smo opet mogli čuti jeste taj perverzno-inverzni narativ, a to je da policija tuče studente i da policija primenjuje silu i da, što je naravno netačno, jer sve ovo vreme, prethodnih godinu i po dana, policija nije primenjivala silu ili je primenjivala samo onaj minimum minimuma.

Kada smo već kod evropske vrednosti, kod proevropske opozicije, ako bi govorili o tim standardima kako policija u evropskim državama reaguje, kao što je recimo, bilo na Univerzitetu u Holandiji, studenti bi odavno bili studenti, ako su to koji su na fakultetima koji spavaju tamo i obitavaju uopšte studenti, oni bi bili odavno izbačeni odatle i to uz primenu najgrublje moguće sile.

Kao što smo videli, do sada nikada nisu primenjivali silu i svoj posao policija je odradila na najbolji mogući način. Mi ispred poslaničke grupe Dragan Marković Palma – Jedinstvena Srbija, ali siguran sam i ispred svih naših koalicionih partnera mogu da pohvalim samo policiju i njeno postupanje u prethodnih godinu i po dana, ali kažem sve je to samo pokazatelj onoga što tvrdim i dalje da ta tzv. proevropska opozicija je duboko u suštini i u načinu političkog delovanja duboko antievropska i antidemokratska.

Kada smo već kod citiranja toga, oni žive u nekom svom krugu pakla iz koga nikad neće izaći, pa mogu da citiram dva poslednja stiha iz pesme „Hotel California“ Led Zeppelina: „You can check out any time you like, but you can never leave“, tako da nikada neće izaći iz tog svog kruga pakla. Hvala.

Hvala.
Reč ima Marijan Rističević.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, od 2003. do 2012. godine imali smo tri puta parlamentarne izbore. U poslednjih 13 godina u Srbiji smo imali šest puta izbore parlamentarne i tri puta predsedničke. Ja se sećam 2011. godine da smo samo godinu dana ranije tražili izbore, a da pri tome nismo tražili poverenje Vladi, da sprečimo izbore. Znači, oni koje traže izbore, sprečavaju izbore. Baš mi nešto čudnovato. Mi smo samo godinu dana tražili izbore ranije gde nijedan opozicioni medij nije postojao sem što je Đukanović bio na „Radio Fokusu“, nijedan opozicioni medij. Takvi smo hteli da izađemo na crtu i oni to nisu dozvolili, a danas pominju izbore.

5/3 GD/MP

Što se tiče poljoprivrede, govornik koji je pokušao nešto da replicira, uglavnom je poljoprivredu video kada je vršio veliku nuždu. U suprotnom ne bi znao razliku, recimo, između ječma, pšenice, kukuruza, bilo koje poljoprivredne kulture, ali bože moj. Neznanje ne opravdava. Ono što smo mi uradili u poljoprivredi, da smo sa 19 milijardi došli na 117 milijardi podsticaja. Oni u svoje vreme 117 milijardi nisu dali za 12 godina svoje vladavine.

Tačno je da sam ja podržavao Zorana Đinđića, a bio je i Branko Pavlović tu, pa može da posvedoči. Posle ubistva Zorana Đinđića, koga su ubili da bi napunili džepove divljom predatorskom privatizacijom, da su odma u „Sablji“ prodali DIN, DIV,

„Sartid“, „Bor“ i druge firme, prodali banke, doveli trgovinske lance. Sve su uradili. Divlja privatizacija itd. Ja tvrdim da su oni politička pozadina ubistva Zorana Đinđića. Branko Pavlović, njegova grupa i ja smo izašli iz takve vlade. Nismo hteli više da podržavamo, a oni su nastavili to i napunili džepove, uključujući jednog njihovog lidera koji je vodio tu izbornu listu sa 619 miliona evra.

6/1 TĐ/CG 10.55 – 11.05

Što se poljoprivrede tiče, seosko stanovništvo stari i zbog toga sam zabrinut. Inače sam optimista. Pre ili kasnije, mi ćemo biti članovi EU, ali ponavljam – sutra bi bili kada bi otpisali Republiku Srpsku, srpski narod u Crnoj Gori, kada priznali Kosovo i Metohiju, na šta su oni spremni, jer su sa Šiptarima dogovarali datum kada Šiptari da proglase nezavisnost. Takvi su spremni na sve, spremni su da prodaju zemlju za fotelju, što su već činili te 2008. godine. Mi to nećemo činiti. Ponavljam, mi nismo Indijanci, kao oni, da prodamo svoju zemlju za đinđuve. Hvala.

Hvala.
Gospodine Pavloviću, da li želite kao repliku?
(Branko Pavlović: Samo da pojasnim nešto.)
Izvolite.

Pošto je prošlo mnogo vremena, skoro 25 godina, samo zbog građana da pojasnim na šta se referisao prethodni poslanik. Reč je o situaciji u kojoj je Zoran Đinđić protivustavno, praktično vršeći jedan tih državni udar izbacio poslanike DSS iz Parlamenta i time, kao izvršna vlast, preuzeo kontrolu na nelegalan način nad Parlamentom. Onda sam ja prestao da uopšte učestvujem u radu Skupštine u znak protesta, iako nisam bio poslanik DSS, da bih markirao do koje mere je to pogrešna stvar i tu napravio jedan radikalni politički raskid unutar grupacije DOS kojoj sam i sam pripadao i išao po Srbiji na 40 televizija, lokalnih radio stanica objašnjavajući do koje mere je ta situacija dramatična. A onda u drugom delu bio direktor Agencije za privatizaciju tri meseca, od aprila do jula 2004. godine, i pokazao već posle mesec dana da, kad neko zna i hoće, može da zaustavi krupnu korupciju u jednoj važnom procesu kakva je privatizacija, iako sam glasao protiv tog zakona u načelu, ali da bih pokazao da možete i u lošijim zakonskim okvirima, ako imate kapacitete, da postižete neuporedivo bolje uslove, pa je taj koruptivni mehanizam mene smenio u julu mesecu. Uredu, ljudi radili svoj posao, ja sam radio svoj.

Pošto se ja sada malo kao kometa vraćam 20 godina kasnije, samo sam hteo da pojasnim ljudima da mogu uopšte da uhvate o čemu se tu radi. Mi koji smo dugo u politici znamo, ali drugi građani to ne znaju. Hvala vam.

Hvala vam.
Reč ima Radoslav Milojičić, po Poslovniku.
Izvolite.

Hvala, predsednice.

Reklamiram član 107. Dostojanstvo Narodne skupštine.

Ne želim da izlazim iz ove teme, ali kako da vam kažem, morao sam da se javim, Zoran Đinđić je čovek zbog koga sam ja ušao u politiku, moj politički idol. Smatram da svako ima pravo da misli o njemu ovako ili onako, ali ja smatram kao moju obavezu i dužnost da opomenem da se poštuje dostojanstvo Narodne skupštine, pogotovo što je taj čovek dao život za ovu državu, i da se on povezuje sa koruptivnim poslovima, sa državnim udarima itd., itd. Mislim da je to neumesno. Hvala.

Saglasna. Moje izvinjenje.
Da li želite da se izjasnimo u danu za glasanje?
(Radoslav Milojičić: Ne, ne.)
Hvala.
Na član 18. amandman su zajedno podneli narodni poslanici poslaničke grupe Narodni pokret Srbije.
Da li neko želi reč?
Izvolite, gospodine Novakoviću.
6/2 TĐ/CG

Član 20. govori o posredničkom organu. Šta je problem posredničkog organa, ministre? Voleo bih da ovo razjasnimo. Problem je sledeći. Osnovna zamisao ovoga zakona kohezionog je da zemlja bude decentralizovana. Način i logika na koju ste vi postavili stvari u ovom zakonu je centralizacija. Podsetiću vas šta piše u članu 11. Uzmite ga u ruke, ministre. Zadnja alineja člana 11. kaže da Vlada na predlog ministarstva propisuje elemente programa. Pazite izraz „propisuje“. Dobro da ne naređuje, dobro da ne nalaže. Dakle, Vlada na predlog ministarstva propisuje elemente programa.

Osnovni smisao kohezionog programa je decentralizacija. Osnovni smisao ovog zakona je regionalni razvoj, i to ravnomeran regionalni razvoj. Kako je moguće vršiti ravnomeran regionalni razvoj u uslovima centralizacije? Dakle, kada donosite bilo koji program, evo uzmimo istočnu Srbiju, i želimo i trudimo se kao država da onu vrstu ekonomskog i razvojnog disbalansa koji postoji u odnosu na sve ostale regione u Srbiji, kada kažem regione, ne formalno-pravno i administrativno, govorim geografski, između tog dela i ostalih, zar nije normalno da pozovete gradonačelnike Kladova, Negotina, Zaječara, Bora, Knjaževca i da razgovarate sa njima. Ne može ministarstvo propisivati.

Ako govorimo, na primer, o južnom Banatu gde postoje, po meni, samo dve potporne, vitalne tačke kada je u pitanju ekonomija i standard ljudi, to je Pančevo, i to je Vršac. Oni pokazuju još izvesne znake ekonomske vitalnosti. Ostale opštine su, od Opova, Kovačice, Alibunara, Plandišta, Bele Crkve, u katastrofalnom stanju. Logično je, ministre, da postoji harmonizacija i sinhronizacija između različitih nivoa vršenja vlasti. Logično je da pozovete u takvoj situaciji predsednike opština, gradonačelnike tih mesta, kao što je logično da pozovete člana Pokrajinske vlade koji je zadužen za regionalni razvoj.

Znači, ova koheziona politika ima smisla samo ako Republika harmonizuje i uskladi različite nivoe vršenja vlasti, od opštine, preko Pokrajine, do Republike, a ne tako što ćete kao u ovom zakonu propisivati i ponašati se i dalje na centralistički način, a sa idejom, zamislite, da regionalizujete državu i da imate ravnomeran regionalni razvoj. Kako možete imati ravnomeran regionalni razvoj, tako što zadržavate princip centralizma i tako što u načinu koji definiše ovaj zakon ne uvažavate ni regione, ni opštine, ni gradove. Dakle, smisao posredničkog organa i onoga što treba da radite je da, uvažavajući sve te elemente, opredelite politiku na najskladniji mogući način. Hvala.