Hvala.
Na član 3. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Pokreta slobodnih građana.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 5. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Pokreta slobodnih građana.
Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Marijan Ritičević.
Ne želi reč.
Na član 6. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Pokreta slobodnih građana.
Na član 7. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Pokreta slobodnih građana.
Ovim smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Odlučićemo o svemu u danu za glasanje.
Prelazimo na 7. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O PRESAĐIVANjU LjUDSKIH ORGANA
Primili ste amandmane koji su podneti na Predlog zakona, kao i izveštaje svih relevantnih odbora.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo je saglasno članu 163. Poslovnika odbacio kao nepotpune amandmane na članove 2, 5. i 6. koje je podneo narodni poslanik Vladimir Pajić.
Ovi amandmani ne mogu biti predmet rasprave.
Otvaram ovim pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 1. amandman su zajedno podneli narodni poslanici poslaničke grupe Stranke slobode i pravde.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Dragan Stanojević.
Da li želite reč? (Ne.)
Na član 1. amandman su zajedno podneli narodni poslanici poslaničke grupe Zeleno-levi front – Ne davimo Beograd.
Reč ima Natalija Stojmenović.
36/2 TĐ/CG
Izvolite.

Hvala.

U amandmanu koji smo mi podneli imali smo želju da rešimo dve stvari. Jedna je da smanjimo komplikacije koje trenutno uočavamo da mogu da budu sprečavajuća okolnost, zapravo da se proces davanja tj. oni koji žele da doniraju organe učini što jednostavnijim. Druga stvar jeste da ovim zakonom pošaljemo poruku da život ne sme da čeka.

Kada govorimo o tome da želimo da olakšamo proceduru, ono što smatramo da je bitno jeste da se prošire organi pred kojima može da se da izjava tj. saglasnost o darivanju ili protivljenju darivanja organa. Mi smo pored izabranog lekara dodali da treba da postoji mogućnost da se ovakva saglasnost da i drugom doktoru medicine u zdravstvenoj ustanovi, licu ovlašćenom za evidentiranje izjave o darivanju, Upravi za biomedicinu, ali takođe i da ovakve izjave mogu da se daju javnom beležniku ili samostalno u sistemu elektronske uprave na portalu E-uprava.

Druga stvar za koju smatramo da treba kroz amandman, koji smo podneli, da se olakša jeste da ne mogu članovi porodice da se dele na članove porodice višeg i nižeg reda. U tom smislu smatramo da izjavu o protivljenju ili darivanju, u skladu sa ovim zakonom, mogu da daju i članovi porodice, odnosno drugo blisko lice, punoletna deca, supružnik, vanbračni partner, roditelji, usvojitelji, usvojenik, punoletni brat ili sestra.

Ono što mi je tu jako bitno da istaknem jeste da Ustavni sud u svojoj odluci nije rekao da pretpostavljena saglasnost nije u skladu sa Ustavom, već je rekao da treba bolje da se uredi uloga porodice i zato smo i podneli upravo ovaj amandman.

Treća stvar koju smo dopunili ovim amandmanom, a koju smo smatrali bitnom, i to je ono što sam rekla da želimo da pošaljemo poruku da život ne sme da čeka, a to je da ovim zakonom, takođe, treba da podstičemo i da uvedemo altruističke donacije. Naime, da zapravo organe mogu da doniraju ne samo krvni srodnici, nego da organe mogu da doniraju svi nesebični ljudi koji na taj način žele nekome da pomognu. Hvala.

Hvala vama.
Idemo dalje.
Na član 1. amandman su zajedno podneli narodni poslanici poslaničke grupe Srbija centar – SRCE.
Da li neko želi reč?
Reč ima Dragan Delić.
Izvolite.

Hvala.

Poštovana predsednice, koristiću vreme poslaničke grupe.

Transplantacija organa, kao darivanje novog i kvalitetnog života bolesnicima sa akutnim i hroničnim popuštanjem svih funkcija određenog organa, naša je stručna i moralna obaveza. Sve mere stručne, organizacione, kadrovske, pa i zakonske moraju biti podređene tom cilju, i to bi, recimo, mogao da bude jedan doktrinarni stav.

Ne slažem se sa stavom ministra zdravlja da zakon neće promeniti ništa. I ovaj zakon, kao i svi zakoni su preduslov ili conditio sine qua non za efektivnu, efikasnu, maksimalno bezbednu proceduru transplantacije organa. Na kraju krajeva, jedna naša delegacija je bila u posetu Španiji. U njenom izveštaju, u razgovoru sa glavnim koordinatorom, a Španci su zaista među prvima u Evropi, koordinator, doktorka Rodrigez, ako se sećam pravilno njenog prezimena, jednostavno je rekla da je

36/3 TĐ/CG

precizna zakonska regulativa broj jedan. Znači, nema ovog programa realizacije bez precizne zakonske regulative. I to je nešto do čega mi držimo, apsolutno.

Međutim, poslednjih godina, da ne kažem decenija postoji jedna paradoksalna situacija u zemlji Srbiji. Vidite, mi ćemo za nekoliko dana, tačnije 11. jula obeležiti 31 godinu od prve uspešne transplantacije jetre u Srbiji. Nedugo posle toga uradili smo i prvu uspešnu transplantaciju srca u Institutu za kardiovaskularne bolesti na Dedicu. Koristim ovaj narodni dom da spomenem imena koja su ušla u istoriju srpske medicine – glavni hirurg prof. Božina Radević kada je u pitanju hepatobilijarna hirurgija, prof. Huskić kada je u pitanju operacija srca. I tu je bio glavni anesteziolog, osnivač srpske moderne anesteziologije Predrag Lalević. Mislim da je red da se njihova imena čuju i da se upamte kao ljudi koji su stavili i napravili temelj za program transplantacije u Srbiji.

Posle 31 godine od te intervencije mi razgovaramo o zakonima, što jeste paradoksalno. Paradoksalno je i to da je Ustavni sud osporio zakon 23, to zakonsko rešenje pre pet godina i prosto je neverovatno, meni neprihvatljivo, nerazumno da je nama potrebno pet godina da promenimo jedan član zakona i pored svih pritisaka sa strane, razgovora, ubeđivanja itd. Međutim, nije samo problem zakon, kao zakon, kada je u pitanju transplantacija organa u Srbiji. Mi imamo mali broj transplantacija. Srbija je 2024. godine uradila 35 transplantacija, Hrvatska 308, Grčka 364, Belorusija čak 501 transplantaciju organa.

37/1 AL/MO 17.05 – 17.15

Ono što se zaboravlja, transplantacija organa ima zaista medicinski značaj, veliki značaj za pojedinca, za porodicu, za društvo itd. Međutim, ima i veliki ekonomski značaj. Ono što se zaboravlja, samo godišnje osnovna hemodijaliza u našoj zemlji Srbiji košta 172 miliona evra, bez ostalih dodataka koji prate hemodijalizu. Kada je u pitanju, recimo, jetra i hronične bolesti jetre, mi ne znamo te podatke, ali činjenica je da u Americi godišnje održavanje jednog bolesnika sa cirozom jetre košta oko 20.000 dolara. Znači, radi se o ogromnim sredstvima koja se troše, a koja se mogu umanjiti značajno transplantacijom organa, pored toga što oni vraćaju bolesnika u jedan kvalitetan život. Na kraju krajeva, naš prvi bolesnik Nikola Vučićević je živeo 30 godina sa transplantiranom jetrom.

Međutim, ne koriste se ni postojeća moguća zakonska rešenja. To je ukrštena transplantacija. To je član 18. Tu postoji problem u organizaciji, realizaciji te mogućnosti kada nema kompatibilnih davaoca. Tako da, to postoji u našem zakonu, ali se ne koristi. Ministarstvo zdravlja ne sprovodi kontinuiranu organizovanu kampanju, edukaciju i informisanju stanovništva o donorstvu. To radi dosta dobro „Hemofarm“, ali to nije njegov zadatak. To je zadatak Instituta za javno zdravlje Srbije. Oni su zaduženi za tako nešto.

Mi imamo veliki broj donor bolnica, 38. Međutim, većina tih donor bolnica nije uradila nijednu eksplantaciju u proteklom periodu. Treba da vidimo zašto oni to ne rade.

Za mene je, takođe, ne prihvatljivo da nemamo kompletnu hiruršku ekipu za transplantaciju jetre, nego nam godinama dolaze kolege iz Zagreba. Ja se kolegama iz Zagreba zaista zahvaljujem na tom trudu, verovatno su i plaćeni na kraju krajeva, ali prosto je nelogično da 30 godina od transplantacije, kada su naši hirurzi lepo radili bez komplikacija, zaista nije bila nijedna posthirurška komplikacija kod naših bolesnika, gde je preživljavanje bilo 70% desetogodišnje, 70% je nešto što je apsolutno u vrhu svetske medicine, nerazumno je da danas naši hirurzi, recimo, ne rade transplantaciju jetre, nego dolaze kolege iz Zagreba.

Glavni problem u ovom trenutku je mali broj donora. Mi imamo šest donora na miliona stanovnika na godišnjem nivou. Hrvatska ima 37, a Španija čak 90. Petnaest puta više imaju donora nego Srbija i tu je glavni problem zašto mi imamo tako mali broj donora. Onda imamo i mali broj transplantacija. Brojni su problemi, i ja o tome mogu da govorim jedno pola sata. Samo ću reći da postoji problem zdravstvenog vaspitanja stanovništva. Stanovništvo se vaspitava više preko društvenih mreža, ne onako kako bi trebalo, a to je pre svega kroz primarnu zdravstvenu zaštitu. Nepoverenje u zdravstveni sistem, o tome vam je već govoreno ovde. Činjenica da jedna studija od pre neku godinu gde je uključila 16 evropskih zemalja, u zemlji Srbiji samo 54% ispitanika veruje izabranom lekaru, odnosno 38% specijalisti, što je za oko 20% manje nego evropski prosek, koji takođe nije idealan.

Nedostaje nam podrška Srpske pravoslavne crkve. To moram otvoreno reći, na kraju o tome sam pisao otvoreno. Srpska pravoslavna crkva je neosporno dala podršku 2004. godine, Arhijerejski sabor je to rekao. Međutim, u toj izjavi oni su govorili, tj. naša Srpska pravoslavna crkva govorila je o „žutoj kući“ u Albaniji o kojoj se treba govoriti, ali ne u sklopu transplantacije organa u Srbiji, i govorili su o korupciji u zdravstvenom sistemu. Kada govorite o tim stvarima na neki način terate potencijalne donore od te mogućnosti, tj. potpisivanja donorske karte. Prema tome, treba nam jedna nova, iskrena, jasna podrška Srpske pravoslavne crkve i tu se slažem potpuno sa ministrom zdravlja, profesorom Lončarom, po tom pitanju.

37/2 AL/MO

U ovom trenutku mi nismo iskoristili da promenimo jedan član zakona koji povećava broj mogućih donora, od živih davalaca, da ne širim tu temu. Sve u svemu, mi smo u ovom trenutku pokušali da zakonskom regulativom nešto promenimo. Žao mi je, danas sam to rekao na Odboru za zdravlje, a to sam bio jasno nadglasan, deset prema jedan nažalost, da smo mi poslednjih meseci dosta ozbiljno radili na predlaganju promena u Zakonu o transplantaciji organa. To je bila jedna velika radna grupa, tu su bili pre svega uključeni bolesnici sa transplantiranim organima ili oni koji čekaju na transplantaciju. To su njihova udruženja. Tu smo angažovali pravnike, tj. profesore pravnih fakulteta koji su familijarni sa medicinskim pravom i posle više meseci rada mi smo napisali dosta kvalitetne, po meni, predloge izmena ovog zakona. To smo predali blagovremeno sa jednim dobrim objašnjenjem zašto to predlažemo. Političkih konotacija nema zaista. To garantujem. Jednostavno želimo da transplantaciju organa u našoj zemlji podignemo na jedan viši, kvalitetniji, bezbedniji nivo. Svi naši predlozi su odbijeni sa jednim šturim objašnjenjem da su rešenja koje je dalo Ministarstvo zdravlja da su celishodnija. Tačka. Šta znači celishodnija, to niko nije mogao da mi odgovori.

Prema tome, šta mi želimo? Mi želimo da transplantacija organa bude svakodnevna, rutinska aktivnost zdravstvenih radnika u jednom zdravorazumskom, jednom humanom društvu. To je nešto što je prihvatljivo, što je realno ostvarljivo u trećoj deceniji 21. veka. Ako smo to radili u vreme devedesetih godina nestašica, nemaština, bombardovanja, kada smo lekove švercovali u lekarskim torbicama preko granice, zaista ne vidim razloga zašto to ne bismo radili i danas u mnogo većem stepenu.

Ono za šta bih se ja svima vama obratio, da parafraziram Henrika Ibzena, koji je to rekao u 19. veku – najveći neprijatelj istine, slobode, demokratije je kompaktna većina. Ja sam se danas sukobio sa tom kompaktnom većinom, odgovorno zdravlje, i nije mi bilo prijatno da 10 ljudi glasa protiv onoga što jedna velika grupa bolesnika kroz svoja udruženja predlaže da bi se poboljšalo nešto. Mislim da to nije bilo dobro kao čin. Ono što mene hrabri to je izjava doktora Bačevca i izjava doktora Đerleka, kao državnog sekretara, da ovo nije završena priča, da ćemo u narednom periodu ponovo sesti da vidimo ove naše predloge, da vidimo neke nove predloge i da pokušamo da doradimo ova zakonska rešenja koja će sigurno biti usvojena danas ili sutra. To je ono što sam hteo da vam kažem.

Sve u svemu, pozivam na saradnju. Pozivam da se saslušamo. Da se poslušamo i da oni koji zaista dosta toga znaju, imaju iskustvo, znanje, mogu da to kažu slobodno i da se to na neki način valorizuje kroz usvajanje. Pozivam na jedno jedinstvo oko zajedničkog problema. Nas gledaju i slušaju bolesnici koji čekaju te organe. Oni zaslužuju da izađemo u susret njihovim zahtevima, njihovim predlozima, pa i njihovim očekivanjima. Hvala.

Hvala vama na izuzetno korektnom i konstruktivnom i profesionalnom obraćanju. Hvala vam mnogo.
Reč ima Muamer Bačevac.
Izvolite.

Uvažene koleginice i kolege, drago mi je da se slažemo u jednom, da je ovaj zakon koji je pred nama vrlo precizan, jasan i da može da bude zaista jedna dobra poluga da podignemo broj transplantacija i broj donora u našoj državi.

37/3 AL/MO

Ja na početku želim da pohvalim rad Odbora za zdravlje gde smo imali, i porodicu, gde smo imali zaista jedan konstruktivan profesionalan razgovor i gde smo pokušali da kroz amandmane, a uspeli smo da ubedimo Vladu za 12 amandmana ukupno za oba zakona, malo stanje pomerimo, da malo ove zakone doradimo.

Evo, i malopre kažem, ono što smo mi mogli, a nažalost nismo bili dovoljno upućeni u samu pravnu proceduru, obzirom da smo imali i da smo lobirali čak bili na korak da i neke krupnije izmene, koje su nam dale ove organizacije, pre svega organizacija koju javno pohvaljujem, „Herojstvo je donorstvo“, koja je izuzetno aktivna, nismo mogli obzirom. Još jednom ponavljam, hteli smo i spremili smo amandman i imali smo pristanak Ministarstva zdravlja da menjamo kod živih donora, da proširimo mogućnost sa trećeg na četvrto koleno. Međutim, mi taj deo zakona trenutno ne menjamo ovom izmenom i dopunom. To nam je sugerisano iz ovog doma i to nažalost nismo mogli. Ali šta smo mogli, mi smo uradili i dalje ćemo raditi. Pre svega, dali smo jasnu sugestiju Ministarstvu zdravlja, koje je na to i pristalo, da boljom međuresorskom saradnjom sa drugim ministarstvima uđemo u kampanju, u ozbiljnu kampanju, to oni već rade, a svi mi već danas radimo kampanju donorstvo u Srbiji. To je bio naš predlog da oni daju sugestiju MUP-u, Ministarstvu za lokalnu samoupravu da prilikom izdavanja dokumenata, to je traženo već, brojnih dokumenata koja moraju naši građani da uzmu, da dobiju formular na kojem će se izjasniti o mogućnosti da budu donori.

38/1 MZ/JG 17.15 – 17.25

Na kraju, ne na kraju, nego dalje, želim da kažem da ćemo mi kao Odbor za zdravlje imati u budućem periodu i organizovaćemo veći broj javnih slušanja u kojima ćemo pokušati da osvetlimo ovu temu na nadam se jedan konstruktivan način kakav smo imali na samom Odboru. I ono što je, čini mi se, najbitnije – pozvati sve nas poslanike da budemo donori i na tom jednom slušanju svi potpisati donorske kartice, jer se u nas pre svega gleda. Ja nemam sumnju da ćemo svi prihvatiti da budemo donori, jer vrlo je moguće, u bliskoj budućnosti možemo biti i primaoci i toga sam ja zaista kao lekar svestan.

Drago mi je što je prof. Delić pomenuo jednu zaista instituciju koju ovaj zakon uvodi koja je fenomenalna. To je ukrštena transplantacija koja daje mogućnost za proširenje, ono što su nam davali sugestiju, ove nevladine organizacije, da proširimo mogućnost ne samo na porodicu do trećeg kolena, već i na partnere osoba koje žele biti transplantirane i to je zaista jedna dobra mogućnost, moderna mogućnost i to je jedan od kvaliteta ovog zakona. Kao i svaka stvar, kao i svaki zakon, nijedan nije idealan i naravno da opozicija ima jedne stavove, a pozicija druge stavove. Ali sigurno ovo jeste veliki pomak. Otkočili smo ozbiljno usko grlo koje je postojalo u procesu transplantacije. Ono što ove godine beležimo, a to je ogroman broj, povećan, skoro dupliran ili tripliciran broj transplantacija, pokazuje nam da naše zdravstvo, naš zdravstveni sistem ima kapacitete, ima ljude i da će taj broj rasti.

Eto, ja sam hteo da kažem tih nekoliko stvari, da smo uradili dobru stvar, da je Ministarstvo imalo sluha, da smo i mi želeli da finim doradama kroz amandmane popravimo stanje, ali još jednom, kao što je pomenuo uvaženi profesor Delić, mi stojimo na raspolaganju da i u budućem periodu ovo stanje pomeramo na bolje. Još jednom kažem – nije zakon sveto slovo, na to je mislio i ministar kada je rekao, ali svakako da je zakon bitan, koliko je bitna i naša kampanja, pre svega ko profesionalaca, ali i nas kao političara, kao odgovornih ljudi koji brinemo i o svom zdravlju, a i o zdravlju naših najbližih i naših svih sugrađana koji žive u ovoj zemlji.

Zato vas pozivam da svi glasamo za ovaj zakon. Hvala.

Hvala vam.
Reč ima narodni poslanik Mirka Lukić Šarkanović.
Izvolite.

Pa, hvala.

Slažem se da je potrebno veoma detaljno razmotriti i veoma dobro razmotriti sve detalje vezane o Zakonu za transplantaciju, pošto se radi o veoma delikatnom zakonu, veoma osetljivom pitanju. Za mnoge ljude koji kada čuju samu reč „transplantacija“, već počinju da sumnjaju. Dakle, mora se jako dobro i jako temeljno sve postaviti.

Ali, ono što je jako važno jeste da transplantacije u Srbiji nisu počele juče i transplantacije u Srbiji se ne sprovode od juče. Konkretno, mi u Kliničkom centru Vojvodine smo počeli prvu transplantaciju bubrega 1986. godine. Dakle, ove godine u junu mesecu je 40 godina od prve transplantacije bubrega u Kliničkom centru Vojvodine i transplantacije bubrega kako sa živog donora, tako i kadaverične se sprovode već, dakle, 40 godina u kontinuitetu.

Što se tiče transplantacija jetre, od 2008. godine, kada je počela prva transplantacija jetre u Kliničkom centru Vojvodine, sa prof. dr Zoranom Miloševićem i našim anesteziološkim timom na čelu i sa velikim uspehom i velikim procentom preživljavanja pacijenata je sprovođena transplantacija jetre.

38/2 MZ/JG

Takođe bih htela da kažem da za sve ovo vreme, posebno zadnjih godina, a naročito u prošloj godini, formiranjem koordinatora, ljudi koji su zaduženi da koordinišu ceo proces transplantacije, od izbora donora pa sve do same transplantacije i posttransplantacione nege pacijenta, što zaista obuhvata jako veliki broj članova tima, jako veliki broj ljudi koji se pokreće, to se pokreće jedan veliki sistem koji je sigurno sačinjen od velikog broja stručnjaka i velikog broja pre svega dobronamernih ljudi koji se aktiviraju danju ili noću, zavisno od toga kada se sprovodi transplantacija. Zaista je to jedan proces koji traje i kontinuirano traje i koji je u proteklih godinu dana, mogu reći, dobio na ubrzanju.

I zbog toga ja pozivam i hoću samo da kažem profesoru Deliću da mi nismo bili protiv na Odboru, nismo bili protiv njegovih predloga, dapače, mislim da je ovo nacrt zakona, da je ovo dobar kostur zakona koji treba, i da je to i spomenuto, da se dopunjava, popunjava i da mi sada nemamo vremena da sve te detalje razrađujemo i gubimo vreme. Potrebno je da svi budemo jednoglasni u tome da usvojimo ovaj zakon na koji čekaju mnogi koji čekaju transplantaciju organu, jer je njihov kvalitet života jako loš, a i pitanje samog života je ovde na delu. Dakle, važno je da usvojimo zakon i da tu budemo jedinstveni, a mislim da će se o ovom zakonu još raspravljati i morati raspravljati i doneti još mnogo, mnogo detalja vezano za njega. Hvala.

Hvala vama.
Idemo dalje.
Na član 1. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Poslaničke grupe Narodni pokret Srbije – Novo lice Srbije.
Reč ima Borislav Novaković.
Izvolite.

Zakon o darivanju organa koji predlažete podrazumeva da član porodice po starešinstvu, kako se ovde kaže, ili tzv. etički odbor bolnice u kojoj je neko preminuo može doneti odluku o darivanju organa pokojnika bez obzira da li je on to želeo ili ne.

U Evropskoj uniji je to regulisano donorskim karticama o zaveštanju organa. I u našem zakonu je do sada tako bilo. Ovde sada imamo neke novine. Ukoliko izjava o doniranju nije data ili je opozvana i ukoliko izjava o protivljenju nije data ili je opozvana, u skladu sa ovim zakonom, saglasnost za uzimanje ljudskih organa sa umrlih lica može dati ili odbiti član porodice umrlog lica, prema sledećem redosledu prvenstva: punoletno dete, supružnik ili bračni partner, roditelj, punoletni brat ili sestra umrlog lica.

Pravo iz stava 15. ovog člana stiče član porodice nakon što bude obavešten o smrti potencijalnog davaoca, u skladu sa redosledom prvenstva. Ako ne nađu člana porodice, a potrebni su im organi za transplantaciju, odluku može doneti i etički odbor te bolnice u kojoj je osoba preminula, bilo da pokojnik ima ili nema donorsku karticu.

Najgore je što su sličnu proceduru predvideli i za lica koja nemaju poslovnu sposobnost i ona lica koja imaju staratelja. U praksi bi to značilo da kada neko umre odluku o darivanju organa može praktično doneti bilo ko, bez obzira na želju pokojnika. Nije jasno definisano ko i na koji način može opozvati odluku pokojnika o darivanju ili protivljenju darivanja organa. Na ovaj način se stvara ogromna mogućnost za zloupotrebe.

Dakle, kada je u pitanju darivanje, ono može da se učini isključivo odlukom pojedinca i potpisivanjem donorskih kartica. Sve ovo što sam pročitao i argumenti

38/3 MZ/JG

koje smo izneli jesu argumenti rezerve i argumenti zbog kojih ne možemo u potpunosti podržati ovaj zakonski projekat. Hvala.