Hvala vam.
Na član 40. amandman je podnela narodni poslanik Ivana Rokvić.
Da li želite reč?
Izvolite.

Hvala.

Što se tiče amandmana Narodnog pokreta Srbije na član 40, predlagač ovde ponovo ponavlja istu grešku. Pravo na besplatno obrazovanje je za žrtvu trgovine ljudima vezuje ponovo za uslov zakonitog boravka u Republici Srbiji. To znači da dete ili mlada osoba koja je prošla kroz trgovinu ljudima može da ostane bez punog pristupa obrazovanju zato što njen administrativni status nije rešen.

Obrazovanje je upravo ono što toj osobi može da prekine taj krug siromaštva, zavisnosti i nove eksploatacije. Kada nekome uzmete obrazovanje, vi mu niste uzeli samo školu, time im uzimate budućnost.

Amandman Narodnog pokreta Srbije Miroslava Aleksić zato kaže da pravo na besplatno obrazovanje mora da postoji bez obzira na nacionalnost, državljanstvo ili status boravka, jer ako neko jeste žrtva trgovine ljudima, onda je obaveza države da ga vrati u život, a ne da ga ponovo gurne na marginu.

Posebno je opasno, zato što se ovde najčešće radi o deci, a kod dece ne sme da postoji logika – sačekaćemo prvo da rešimo papire, pa ćemo onda da mislimo na školu, jer kod dece svaki propušten mesec znači zaostatak, znači izolaciju, znači dodatnu traumu i veći rizik da ta osoba zauvek ispadne iz sistema. I, to je suština zapravo naše kritike ovog dela predloga zakona, da predlagač formalno govori o zaštiti žrtava, ali suštinski svuda pokušava da ubaci administrativne filtere.

Žrtva trgovina ljudima nije predmet neki u fioci, to je čovek kome treba hitna i stvarna pomoć. Ako ne omogućite obrazovanje odmah i bez ikakve diskriminacije onda ne gradite reintegraciju, nego proizvodite novu socijalnu isključenost, a onda se posle čudimo kako se žrtve teško oporavljaju i kako lako ponovo postanu plen.

Zato je amandman Narodnog pokreta Srbije izuzetno važan, jer ne traži ništa luksuzno i tražimo baš minimum, da žrtvi ne zatvarate vrata škole onda kada joj je znanje možda jedina šansa da više nikada ne bude nečije vlasništvo.

Hvala.

Hvala vam.
Na član 41. amandman je podnela narodni poslanik Ivana Rokvić.
Reč ima Ivana Rokvić.
Izvolite.

Hvala.

Ovde imamo opet problem, vezan je za novčanu nadoknadu. Novčanu nadoknadu i to neko hitno pravo na hitnu finansijsku pomoć ponovo ima samo osoba koja je formalno identifikovana kao žrtva. Visinu te nadoknade određuje Vlada. Dakle, nema hitne pomoći za one kod kojih postoji zapravo prava sumnja da su žrtve, a nema ni minimalnu garantovanog iznosa. Dakle, sve će ponovo ostati na nekoj volji izvršne vlasti.

Šta to znači? Da osoba koja sama pobegne od trgovca ljudima da ostane bez novca, bez odeće, bez telefona, bez krova nad glavom, bez mogućnosti da kupi hranu ili lekove i onda država kaže – sačekajte da prođemo proceduru, pa možda ćemo nešto da vam damo. Dakle, glad ne može da sačeka formalnu identifikaciju i hitna potreba zaista ne treba pečat.

18/2 MT/IR

Zato naš amandman Narodnog pokreta Srbije Miroslava Aleksića ovde uvodi dve ključne stvari. Prvo, pretpostavljena žrtva ne samo ona koja je već identifikovana, mora da ima pravo barem na jednokratnom hitnu novčanu pomoć za osnovne životne potrebe. Drugo, da formalno identifikovane tražimo, da nadoknada za njih ne može biti niža od tri prosečne mesečne neto zarade. Jer, ako zakon ne propiše neki minimum onda postoji ozbiljna opasnost da nadoknada bude simbolična i da ponovo žrtvu vrati u krug pakla iz kog je pobegla.

Hvala.

Hvala vama.
Reč ima ministar pravde Nenad Vujić.
Izvolite.

Hvala, predsedavajuća.
Što se tiče formalno identifikovane žrtve trgovine ljudima, to je vezana samo finansijska naknada. Sva druga prava predviđena Predlogom zakona uživa i pretpostavljena žrtva trgovine ljudima.
Znači, ne možemo širiti neka druga pitanja zato što vrlo je jasno ovde precizirano, u zakonu, da se samo govori o finansijskom, a da sva druga, vezano za smeštaj, za odeću, za brigu, za potpuno zbrinjavanje, uključuje i formalno priznatom, onom ko ima status žrtve, ali kao i pretpostavljenim žrtvama trgovine ljudima.
Hvala.

Hvala.
Na član 41. amandman su zajedno podneli narodni poslanici poslaničke grupe Srbija centar – SRCE.
Reč ima Petar Bošković.
Izvolite.

Hvala, predsedavajuća.

U članu 41. o kome smo malopre govorili stav 2. mi predlažemo da se on menja i da glasi – pravo na finansijsku naknadu može se ostvariti kao jednokratna ili periodična finansijska podrška u skladu sa procenom potrebe žrtve.

Obrazloženje. Prosečan period oporavka, gospodo, žrtve trgovine ljudima iznosi od dve do četiri godine. Reintegracija nije proces, odnosno je proces, izvinjavam se, a ne događaj. Amandman ne zahteva neograničena sredstva, traži da zakon otvori mogućnost periodične podrške na osnovu procene potreba čime se omogućava dugoročna i stvarna reintegracija.

Ono što u suštini duboko brine jeste ovaj zakon, kako je donesen na brzinu. Da ne citiram ponovo Dačića, barem je pokušano da se uredi. On je, gospodo, u Skupštinu ušao 14. aprila. On je star svega desetak dana i nekako je očigledno da pokušavate da usvojite evropski usklađenu normativu, ali vas primena i nadzor ne interesuje. Zato vam Evropa i poručuje – opekli smo više puta do sada, a sada tražimo primenu zakona.

Hvala.

Hvala.
Na član 42. amandman je podnela narodni poslanik Ivana Rokvić.
Reč ima Ivana Rokvić.
Izvolite.

Poštovani građani Srbije, kod ovog člana 42. kaže da žrtva trgovine ljudima ima pravo na siguran smeštaj, ali samo pod uslovom da zakonito boravi u Republici Srbiji. Dakle, ponovo dolazimo do istog problema.

18/3 MT/IR

Kada je reč o najosnovnijoj stvari, a to je krov nad glavom, predlagač uvodi ponovo administrativnu prepreku. Kakvu poruku zapravo time šaljemo? Da je status papira važniji od bezbednosti jednog čoveka. Ko su ljudi o kojima uopšte govorimo u ovom predlogu zakona? To su ljudi koji su pobegli od neke seksualne eksploatacije, pobegli od nasilje, od prinude, od radne eksploatacije, od kontrole i straha. Nekada nemaju dokumenta baš zato što su im ta dokumenta silom oduzeta i ne mogu da dokažu svoj status. Nekada nemaju zakonit boravak baš zato što su prevarom ili prinudom dovedene u tu situaciju i onda im naša država poručuje – ako vam boravak nije uredan ni siguran smeštaj vam nije uredan. To je zaista nedopustivo.

Naš amandman zato briše taj uslov i tražimo da pravo na siguran smeštaj mora postojati bez obzira na nacionalnost, državljanstvo ili status boravka.

Siguran smeštaj nije luksuz, on je prva linija zaštite. Bez njega nema oporavka, nema razgovora sa institucijama, nema psihološke pomoći, nema pravne pomoći, nema izlaska iz pakla. Bez njega žrtva može bukvalno da završi na ulici ili da se iz straha ponovo vrati u taj krug eksploatacije.

Tu se vidi najveći problem ovog zakona. On formalno priznaje pravo, ali ih svuda uslovljava. Pravo koje je uslovljeno do te mere da ga najugroženiji ne mogu koristiti, a u praksi to zapravo i nije pravo.

Zato je ovaj amandman Narodnog pokreta Srbije potpuno opravdan. Država koja ne ume ili neće da obezbedi siguran smeštaj svakom ko je žrtva trgovine ljudima bez kalkulacija i birokratskog cepidlačenja ne štiti žrtvu već štiti sopstvenu administraciju.

Bilo bi lepo, ministarka, kada bi slušali šta govorimo i na koji način branimo svoje amandmane.

Hvala.