| 30.03.2026. | Predlog zakona o izmenama i dopuni Zakona o zdravstvenoj zaštiti |
u proceduri
|
| 25.03.2026. | Predlog zakona o izmenama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja |
u proceduri
|
| 25.03.2026. | Predlog zakona o izmenama Zakona o Vojsci Srbije |
u proceduri
|
Hvala predsedavajuća. Evo, slušajući kolege ipak bih nekako rekao da je zakon kao neka vrsta kompozicija amandmanima i onda mu dođu kao „fajnt uning“, odnosno fino podešavanje, ili da citiram vašeg ministra Dačića – barem je pokušano da se uredi.
Zato mi predlažemo da se u članu 14. nakon stava 5. doda novi stav 6. koji glasi „Savet ima dva kopredsednika, ministra nadležnog za unutrašnje poslove i ministra nadležnog za socijalna pitanja ili ljudska prava. U radu Saveta, sa pravom glasa učestvuju i dva predstavnika udruženja, koja poseduju licencu za pružanje usluga žrtvama trgovine. U slučaju jednakog broja glasova, odlučujući glas kopredsedavajućeg iz socijalne zaštite ili ljudskih prava.“
Da obrazložim, institucionalna ravnoteža između bezbednosnog i zaštitnog pristupa uvodi efektivni mehanizam kontrole. Član 14. važećeg predloga predviđa da je predsednik Saveta isključivo ministar unutrašnjih poslova, a član 15. o kojem ću takođe govoriti potvrđuje da je to nacionalni koordinator, ujedno i rukovodilac organizacijske jedinice u direkciji policije.
To je konkretna i proverljiva koncentracija moći, a ne politička interpretacija. Jedan od problema ovog zakona je koncentracija moći bez protiv teže, a ovo nije slučajnost i to je koncentracija i to znači da sistem koji treba da štiti žrtvu, može vrlo lako da štiti sebe.
Da vas podsetim kako to u praksi izgleda. Primera radi, prekjuče je bila završna reč odbrane u slučaju Banjska, za četvoricu mučenih Srba, Dušana Maksimovića, Blagoja Spasojevića, ranjenog Vladimira Tolića i nedavno uhapšenog Stefana Radulovića, za čiju sudbinu vaš sistem koji ih je gurnuo u sve to, ne haje, jer štiti sebe i Radojičića. Hvala.
Zahvaljujem, predsedavajuća.
U članu 15. nakon stava 2. dodaje se novi stav 3. koji glasi – Nacionalni koordinator obavlja poslove uz obavezno pribavljanje obrazloženo mišljenje stručnog tela koje čine predstavnici Centra za zaštitu žrtava trgovine ljudima i licenciranih udruženja.
Mišljenja stručnog tela je javno dostupno u delu koji ne sadrži poverljive podatke. U slučaju neslaganja konačnu odluku donosi Savet.
Da obrazložim, sprečava koncentraciju odlučivanja i uvodi stručnu i transparentnu kontrolu nad radom Nacionalnog koordinatora.
Da napomenem, ovde je reč o stručnjacima sa iskustvom i licencama, diplomama, a ne o lojalistima. Nažalost, to nije bio vaš manir kada birate kadar, jer da je tako ne bi Banjskoj dali da vam organizuje kriminalac, pa da vam poginu trojica Srba koje i ne pominjete, Bojan Mijailović, Nedeljković i Igor Milenković od kojih ste se institucionalno i statusno ogradili. Zato vam u toj istoj srpskoj Banjskoj poginuli Afrim Bunjaku, dobija ulicu, kako vi to kažete – pa, šta. Hvala najlepše.
Hvala, predsedavajuća.
Član 23. predlažemo da se menja i da glasi: „Jedinica lokalne samouprave uspostavlja multidisciplinarni lokalni tim za borbu protiv trgovine ljudima“.
Znači, važeći tekst, a ovde su i kolege pričale da jedinica lokalne samouprave može, pod znacima navoda, obrazovati lokalni tim. Znači, ne „može“ nego „mora“ da obrazuje lokalni tim.
Podsetiću da je 2023. godine bilo svega zato što može, svega 17 timova čiji se rad zasnivao na entuzijazmu pojedinaca. Naglašavam, Srbija ima 174 lokalne samouprave. Primera radi, u Šapcu lokalni tim je pokušao da se bavi suzbijanjem prosjačenja o kojem smo već čuli. Nažalost, tom poslu nisu bili dorasli. Svojom politikom drastično su povećali broj prosjaka.
Zvanični podaci pokazuju da u Srbiji u apsolutnom siromaštvu živi, verovali ili ne, 800.000 ljudi, a oni ne mogu da zadovolje osnovne životne potrebe, a stopa rizika od siromaštva je skoro 20, što obuhvata 1,3 miliona ljudi. Svako četvrto dete je u riziku od siromaštva. Napominjem da je prosjačenje direktno vezano za trgovinu ljudima. Jednostavno, gospodo, narod nam je i gladan i siromašan. Hvala najlepše.
Hvala. Ja se moram složiti sa koleginicom Slavicom kada je reč o informisanju, odnosno obaveštavanju, a uostalom i vi ste, uvaženi predsedavajući, upravo o tome i govorili, odnosno na jedan način potvrdili. Uvažene koleginice i kolege, da budemo potpuno jasni, danas mi ne raspravljamo o namerama. Namera ovog zakona siguran sam da je bila dobra, ali zakon se ne meri namerom, zakon se meri posledicom i zato jedno relevantno pitanje da li ovaj zakon u ovom obliku garantuje zaštitu žrtve? Naš odgovor je jasan.
Ne garantuje. Hoću da kažem da Srbija centar, moja stranka, Bogu hvala, ima sedamnaest resornih odbora i mi smo spremili niz amandmana na ovaj zakon. I zato je naš zaključak još jasniji, da ovaj zakon u ovom obliku ne može da ide dalje u proceduru. Ovo jeste pokušaj i to niko ne spori sistemskog iskoraka. Uvodi moderniji pristup, širi katalog prava, formalno se približava evroskim standardima, ali suština je u sledećem.
Ovo je istovremeno institucionalno neuravnotežen i operativno nesiguran model. Normativno, on izgleda dobro, praktično nosi ozbiljne rizike, a zakon koji je rizičan u praksi nije dobar zakon. Problemi nisu sporedni, oni su sistemski i svaki od njih ima direktnu posledicu. Mi smo ovom prilikom izdvojili šest problema. Prvi problem: definicije bez granica.
Ključni pojmovi su napisani tako široko, da se gotovo svaka situacija može podvesti pod trgovinu ljudima, ako nekome to odgovara. To nije gospodo fleksibilnost, to je pravna nesigurnost. U praksi to znači da organ koji postupa nema jasna pravila, odlučuje se po sopstvenom nahođenju. Znači, danas nešto jeste, sutra nije. To nije pravo, to je improvizacija.
A kad je sve moguće, onda ništa nije sigurno. Drugi problem: koncentracija moći bez protivteže. Znači, na vrhu sistema, svi znamo, nalazi se bezbednosni aparat bez stvarne institucijalne ravnoteže. Gospodo, to nije slučajnost, to je konstrukcija i to znači da sistem koji treba da štiti žrtvu može vrlo lako početi da štiti sebe od nečinjenja ili činjenja. Zato ovo mora da se kaže bez uvijanja, ovo nije tehnički propust Ovo je politička odluka.
Kad je nešto politička odluka, onda je i odgovornost politička. Treći problem: odgovornost koja ne postoji. Zakon nabraja institucije, ali ne definiše ko odlučuje, ko koordiniše i ko odgovara. U praksi, odgovornost se rasplinjava dok ne nestane. Svi učestvuju, niko ne odgovara.
Žrtva ostaje između institucija. Sistem formalno funkcionište-funkcioniše, suštinski ne radi. I to nije greška, to je model bez odgovornosti. Četvrti problem: prava koja zavise od dobre volje od bonafidesa. Ne, prava žrtava nisu jasno garantovana.
Nema rokova, nema obaveze, postoji pro-prostor da se sve uslovi kapacitetima, pod znacima navodnja. To znači da pravo postoji ako sistem odluči da može, a pravo koje zavisi od mogućnosti nije pravo. Peti problem: zaštita koja može da nestane. Žrtva podnosi prigovor i u tom trenutku može ostati bez zaštite. To je suština ovog rešenja.
Sistem kaže, možda jesi žrtva, ali dok ne odlučimo, snađi se. To nije procedura, to je odustajanje od zaštite u najkritičnijem trenutku, trenutku kad podnosi prigovor I šesti problem: bezbednost podataka, najopasniji deoOvaj zakon uvodi centralnu evidenciju sa najosetljivijim podacima identiteta žrtava, lokacije sigurnih smeštaja, a ne uvodi stvarne mehanizme zaštite. Bez kontrole pristupa, bez tehničkih organizacija, bez jasne odgovornosti. U takvom sistemu curenje podataka nije incident. To je direktna opasnost po život.
I zato, da budemo potpuno jasni, ako se to dogodi, to neće biti greška sistema, to će biti posledica zakona koji ste vi usvojili. Dakle, ne govorimo o pojedinačnim propustima, govorimo o zakonu koji je nejasan tamo gde mora biti precizan, slab tamo gde mora biti strog i bez kontrole tamo gde je kontrola ključna. Podneli smo amandmane. Kada morate da ispravljate trećinu zakona amandmanima, vi ga ne popravljate, vi ga rasklapate. Zato je naš stav ovaj predlog zakona mora biti povučen iz procedure i vraćen ponovo na izradu, ne da se šminka i da se krpi, nego da se napiše kako, kako treba.
I to da završim potpuno jasno. Ovaj zakon, ako usvojite odgovornost neće biti apstraktna. Gospodo, odgovornost će bići-biti apsolutno vaša. Hvala.
Hvala. Eh, da budem precizan što se tiče tehničkog aranžmana, da znači, kao što znate, gospodine Bandiću, to je shadow governments, odnosno ključne stvari se izmeštaju van Narodne skupštine. U tome je problem ovde. Znači, što se tiče člana sedam, nošenja oružja i tako dalje, nema procedure određivanja ovih zona. Nema mehanizma nadzora u tekstu.
O tome pričam. 'nači, govorimo o tim stvarima i postoji pravo održavanja reda od strane strane države. Eh, najosetljivija bezbednosna tačka ovde je faktička ograničenja jurisdikcije država domaćina u tim zonama i zavisi od tehničkog aranžmana. Opet, ovo što ste vi rekli, do detalja, opet van Narodne skupštine. U tome je stvar.
I da završim sa Schengenom. Znači, Evropska unija i njihova pravila mogu indirektno menjati ovaj sporazum. Znači, nema rokova, nema procedure i ne zna se ko inicira nakon ulaska Kipra, primera radi, u Schengen. Toliko, hvala.
Predloženi sporazum o statusu snaga u tehničkom smislu je standardni dokument, ali upravo ono u štemu sporazum ne uređuje direktno nalaze se odredbe koje zahtevaju obrazloženje i to vaše. Prvo krivične nadležnosti. Član devet celokupno pitanje nadležnosti i odštete upućuje na Sporazum o odbrambenoj saradnji još iz 2010. godine, poznat kao SOFA sporazum. To znači da građani Srbije danas, nakon petnaest godina, ne mogu iz ovog dokumenta jasno da saznaju ako strani pripadnik počini krivično delo na našoj teritoriji, da li će odgovarati pred srpskim sudom.
Molimo jasan odgovor na ovo pitanje. Drugo tehničke aranžmani. Sporazum na više mesta predviđa da se osetljiva pitanja, uključujući nošenje oružja, komunikacioni sistemi, bezbednosne mere, urediti budućim tehničkim aranžmanima koje zaključuju nadležni organi, dakle Ministarstvo odbrane, bez učešća ovog Odbora. Znači, Odbor neće znati. Pitamo da li ti aranžmani podležu skupštinskom nadzoru?
Da li će biti javno dostupni? Jer, ako nisu, mi danas ratifikujemo okvir čiji sadržaj nismo u mogućnosti da procenimo. Treće, posebno određena područja i nošenje oružja. Član sedam dopušta stranom osoblju da nosi oružje i samostalno preduzima mere reda u takozvanom posebnom određenim područjima. Ko određuje ta područja, na osnovu kog akta i da li postoji jasan mehanizam nadzora nad takvim ovlašćenjem na tu Republike Srbije?
Ovo je reciprocitet. Zato i pitamo. Četvrto, klauzula o Šengenu. Nemojte zaboraviti. Član pet predviđa preispitivanje odredbi o ulasku i izlasku osoblja po pristupanju Kitra Šengenu, što je, priznaćete, mnogo bliže nego nama, ali bez roka i bez obavezujućeg mehanizma.
Ko pokreće taj proces i može li Srbija koja nije članica EU doći u položaj da joj evropska regulativa znači de fakto menja obaveze iz upravo ovog bilateralnog ugovora? Peto, finansije. Obrazloženje zakona navodi da se u 2026 nisu potrebna finansijska sredstva, ali ne daje nikakvu projekciju za naredne godine. Na osnovu čega je taj zaključak donet i postoji li procena očekivanog obima aktivnosti? Načelno, mi nismo protiv ovog sporazuma, naravno, ali narodna skupština nije mesto gde dokumenti potvrđuju po automatizmu kao ovde.
Ona je mesto gde se vlast pita, a građani štite. O po tački broj dva takođe bih, ovaj, prokomentarisao. Počeću od naj-konkretni, sa najkonkretnijim pitanjem. Misija Evropske unije u Mozambiku promenila je mandat iz obuke u vojnu pomoć, iz obuke u vojnu pomoć još u maju 2024. godine.
Ovo je dvadeset i šesta. Mi tu promenu formalno nismo konstatovali, konstatovano je tek sada, skoro godinu i po dana kasnije Ne pitam zato što kasnimo u tome. Pitam po kom pravnom osnovu su naši pripadnici u međuvremenu bili angažovani i da li je u tom periodu postojala potpuna usklađenost između međunarodnog i domaćeg pravnog okviraHm, okvira vidim koleginicu iz Ministarstva koja je pravnik. Ovo nije administrativno pitanje, ovo je pitanje zakonitosti. Drugo, u obrazloženju ovog dokumenta podnetog petog marta dvadeset i šeste godine stoji da Vojska Srbije će biti u pripravnosti u okviru borbene grupe Helbrod tokom prve polovine dvadeset i treće godine.
Gospodo, danas je dvadeset šesta godine. Ovo nije lapsus. Ovo pokazuje da se obrazloženje preuzima iz ranijih akata bez stvarne provere. Poslanicima se nudi tekst star tri godine kao da je aktuelan. Mislim, ovo nije dobrovoljno ferijalno društvo.
Treće, ovom odlukom briše se učešće u nizu operacija Ujedinjenih nacija. Formalno obrazloženje koje smo čuli da su mandati istekli i da trenutno ne učestvujemo, to stoji, ali nedostaje odgovor na jednostavno pitanje da li je Srbija aktivno nastojala da ostane u tim misijama ili da uđe u nove ili smo iz njih jednostavno pasivno ispravili, ispali, izvinjavam se. I sad završavam. Ako težište naše odbrambene politike pomera sa Ujedinjenih nacija ka operacijama Evropske unije, to može biti legitimno, ali takva promena mora biti jasno obrazložena, a ovde to nije slučaj. Hvala.