Isteklo je vreme. Hvala.
Gospodin Slobodan Petrović nije u sali.
Gospodin Marijan Rističević.
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gledajući ove Đinđićeve sledbenike, čudom ne mogu da se načudim. Recimo, Đinđić je skinuo sa Gradske skupštine petokraku. Oni ovim SSNO čuvaju. Đinđić je uveo veronauku, a oni su, koliko ja vidim, protiv vere, protiv SPC, protiv svega i svačega.

Još nešto. Dame i gospodo, oni su čuvali nacistički most. To im je bio simbol nečega oko čega se oni okupljaju. Oko čega se okupljaju, to je znak i šta su, pomalo. Sada su se okupili oko komunističkog relikta koji je izgrađen na mestu Kraljevske vojne akademije, koja je Srbiju osnažila, vojvode, slavne vojskovođe itd. Oni se okupljaju oko onoga što je srušilo Kraljevsku vojnu akademiju i na određen način su smatrali da je srpska vojska vodila hegemonističke ratove i porobila sve naše narode i narodnosti. Tako su mene učili u školi.

Dakle, s jedne strane, čuvaju komunističke relikte, a s druge strane nacističke. Onda trče kod Bartulice, da li je tako, gospodine Jovanov, trče kod Joveve, trče kod Picule. Kako ćete u EU da trčite kada ste za nacizam i kada ste za komunizam? Rezolucijom Evropskog parlamenta i EU, koliko se ja sećam, oba ta poretka su ocenjena kao totalitarna i preporučeno je zemljama EU da odbacuju sve to. Za šta ste vi, ljudi? Da li ste vi nacisti, da li ste vi komunisti? Ali, po pitanju količine mržnje, a teško je nahraniti one koji se mržnjom hrane, za mene ste i jedno i drugo.

Za mene je svetinja bila Kraljevska akademija. Znate li zašto? Naravno, ima ovih nekih vojnih što su radili kod Ponoša, oni vole sve kontra. Za mene je to bila svetinja zato što je na predlog 1850. godine građena artiljerijska škola. Predlog je bio, ja mislim Garašaninov, ispravite me ako grešim. To je bio njegov predlog.

Znate ko je bio prvi upravnik toga i ko se starao o izgradnji? Čeh Františeh Zah, kasnije srpski general. On je bio upravnik te artiljerijske škole koja je prerasla u Kraljevsku akademiju i ujedno bio predavač, ne znam koliko generacija.

Ali, još nešto, Františeh Zah je imao sveslovenski plan koji je doneo u Srbiju. To je pretočeno, znate u šta? U Načertanije. I vi ste sada na određen način protiv Kraljevske akademije koja je srušena 1949. godine, koju su srušili oni koji su bili protiv vere, koji su bili za to da je srpska vojska vodila hegemonističke ratove, a ne oslobodilačke itd. Vi to podržavate. Ja čudom da se načudim.

Još nešto, ovde je ovaj spomenuo Slankamen. Kaže on – nećete valjda kamen sa Brača da pošaljete u Slankamen? Gle čuda! Ne, neka ga pošalju Ponošu, u one stanove što je drpio. Pa, da nam pošaljete u Slankamen. Je li tako, gospodine ministre? Vi znate Srbe tamo u Slankamenu i oko Slankamena. Vi da nama pošaljete kamen s Brača, mi bi to odmah vratili u Hrvatsku ili bacili u Dunav. Slankamen je bio deo Vojne krajine. Svaki kamen u Slankamenu svedoči o junačkoj borbi hrišćana. Svaki kamen. Koliko je ta pobeda hrišćana bila vredna govori, je li tako ministre, i tursko kupatilo koje je sačuvano samo u Slankamenu i Beču, preko Save i Dunava. Znači, bez obzira što su bili junaci, bez obzira što su se tukli sa Turcima, znali su da ispoštuju i poražene na kraju.

Vi koji ste bežali iz Vojne krajine itd, koji ste bežali iz svog Golubića, vi nama kažete da mi u Slankamenu treba da dobijemo taj vaš brački kamen sa Generalštaba, koji je za mene simbol uništavanja jedne pristojne demokratske Srbije koja je postojala dok komunisti nisu došli sa Sutjeske i velikom bitkom za Dedinje uglavnom zauzeli pola Beograda. Nećete valjda da nam pošaljete? Ako pošaljete, vratićemo vam, bacićemo taj kamen u Dunav. I nemojte Ponoša da dovodite s kamenom, jer može da baci i njega zato što je on, za razliku od čuvara Vojne krajine, a to su bili Srbi u Sremu itd, na teritoriji Vojvodine, dakle, oni su bili junaci. Slankamen je nešto više nego što vi znate.

Slankamenačka bitka je odredila da ovaj deo Evrope bude hrišćanski. Ima ljudi koji to znaju. Mi to posebno ne ističemo. Srpska istorija nije zabeležila prečanske pobede zato što je komunizam imao poredak da se ne spominju velike pobede Srba u Vojvodini, jer su oni smatrali da samo Prvi srpski i Drugi srpski ustanak i kraj priče o istoriji, i onda kao Kosovska bitka. Po pitanju veličine bitke, bitka kod Slankamena je imala 80.000 učesnika. Bio je barut u upotrebi. Znači, 30.000 hrišćana je pobedilo 50.000 Turaka, Osmanlija. I kasnije kod Sente, sa te dve bitke su ih naterali da potpisu Karlovački mir i obavezu da ne prelaze preko Save i Dunava. Zato što je bilo veoma bitno za hrišćansku Evropu, za tadašnje Rimsko carstvo, kako se to zvalo, a veoma bitno i za pomoć Srbima da konačno na teritoriji današnje Srbije se ostvari pravo na srpsku državu ovom narodu itd.

Vi ste našli da vređate Slankamen! Da li znate da je srpsko vojvodstvo postojalo tamo u 16. veku? Znate li ko je Zmaj Ognjeni? Da li znate ko je Zmaj Ognjeni Vuk? Vi znate samo ko je Ponoš, koji je pobegao iz Golubića, nije branio ni svoje selo. Vi nama govorite da smo na neki način izdajnici?! Vi izdajnici! Vi! Vi pustili sve šiptarske teroriste i samog Kurtija, sve pustili na slobodu osuđene, a pohapsili sve srpske oficire i generale, deo izbacili u Hag, deo penzionisali. I vi nama kažete da smo izdajnici! Pa, meni je čast što smo izdali vas. Svako je budala ko poštuje vas. I danas ste našli da vređate Srbe, istorijske Srbe koji su doprineli! Na mestu Ponoša, ja bih se ubio.

Istorijske činjenice kažu da je kod Slankamena bila jedna velika bitka, da tamo postoji spomenik, da je to bila bitka za hrišćanstvo, da je to bila velika pobeda hrišćana, ali da su ti hrišćani znali kad dižu spomenik da ugrade i deo koji je polumesec, da odaju počast i onima koji su se junački borili za svoju vrstu religije itd. Hrišćani su pobedili i to je omogućilo kasnije oslobađanje Srbije. A vi ste na Sutjesci, vi komunjare, i sada ove zeleno-žute koji to poštuju, pa vi ste hteli da ukinete hrišćanstvo. Progonili religiju, progonili crkvu, progonili sve one koji idu u crkvu.

Šta je sad? Skinuli ste petokrake, stavili orlova sa mačevima i mislite sada da ste i vi neki srpski narod itd. Ne, vi ste gušili i demokratiju, vi ste gušili nacionalne osećaje Srba. Vi poštujete i dalje Sutjesku. Izvinite, ja poštujem one koji su tamo poginuli, verovatno u zabludi da će stvoriti neki poredak. Međutim, vi ste našli da pričate o dve prikolice kamenja da ćete poslati u Slankamenu. To je za mene neprihvatljivo. Na Slankamenu je svetinja, svetinja za sve hrišćane ukoliko se tako osećaju. Ja se tako osećam i ne mogu da prihvatim to vaše neprijateljstvo. Vi se mržnjom prema Srbima hranite i vašu glad je teško utoliti. Živela Srbija!

Hvala.

Biljana Đorđević nije tu.
Potpredsednik Skupštine, gospodin Edin Đerlek.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je zakon koji se tiče svakog građanina u Srbiji, zakon koji treba da vrati poverenje u izborni proces i zaštiti biračko pravo svakog čoveka u našoj zemlji. Radi se o Zakonu o jedinstvenom biračkom spisku i, kao što svi ovde to dobro znamo, birački spisak nije samo spisak imena, on predstavlja jedan od stubova, glavnih stubova i temelja svake demokratije.

Ono što po prvi put u Srbiji imamo jeste potpuno nezavisna komisija koja će imati apsolutnu kontrolu i nadzor nad biračkim spiskom, koja će proveravati tačnost podataka u biračkom spisku i koja će isključivo raditi u interesu građana Republike Srbije. Ono što je takođe važno jeste da imamo prilično uravnoteženu strukturu – pet članova iz vlasti, tri člana iz opozicije i dva člana iz civilnog društva. Iako se čini da vlast ima većinu, radi se samo o brojčanoj većini, ona nema većinu u odlučivanju, jer se sve odluke donose sa po dva člana iz svake grupacije, što znači da se odluke donose konsenzusom i da nijedan glas ne može biti preglasan, što opet znači da je svaki glas jednako važan.

Po prvi put, javnost u Srbiji će imati uvid u tačan broj birača u biračkom spisku, po mestima i po domaćinstvima, i po prvi put ćemo jasno znati da niko nije izostavljen sa biračkog spiska i da niko nije dvostruko upisan. To zaista predstavlja jedan veliki iskorak za Srbiju i videli smo da se i Evropska komisija oglasila po tom pitanju i predstavila ovo kao napredak.

Sigurno da će to pružiti veliku šansu i u pogledu otvaranja klastera 3, što je za nas veoma važno i što će biti važno i simbolički i suštinski, jer ono što moramo da razumemo jeste da sve ono što smo postigli u prethodnih 12, 13 godina ne bi bilo moguće, posebno u pogledu ekonomskog razvoja, razvoja infrastrukture, podizanja bruto domaćeg proizvoda sa 30 milijardi na 90 milijardi evra, dakle, to ne bi bilo moguće da nismo u napredovali u članstvu za Evropsku uniju i da nismo projektovali jednu sliku sigurnosti, bezbednosti i predvidivosti.

Zato je ovaj zakon veoma važan i to jeste zakon, ne zakon vlasti, već zakon građana, koji štiti podjednako sve građane Republike Srbije, koji štiti i većinski narod i manjinske narode, manjinske zajednice, zakon koji treba da pokaže da možemo biti zemlja koja štiti prava, biračka prava, izbornu volju svojih građana i zakon kojim treba da učinimo taj neophodan korak napred, korak napred za čitavu našu zemlju, korak napred za sve naše građane i korak napred za budućnost naše zemlje, naročito u pogledu izborne volje naših građana i svega onoga što treba da proistekne odatle.

Stoga će Stranka pravde i pomirenja u danu za glasanje podržati ovaj zakon. Hvala.

Hvala vama.
Imali ste još minut i nešto, tako da znate.
Gospodin Uroš Đokić, samo mi se prijavite.
Izvolite.

Poštovani građani Republike Srbije, ovaj zakon, koji je danas pred nama, zakon o Generalštabu, trebalo bi da se zove malo drugačije. Trebalo bi da ga nazovemo zakonom o spasavanju ministra Nikole Selakovića sigurne robije ili makar zakonom koji služi za lično bogaćenje premijera u senci gospodina Siniše Malog.

Zašto vam ovo kažem? Ovo kažem zato što Generalštab ima status kulturnog dobra. Da bi se skinuo status kulturnog dobra, mora postojati elaborat i zahtev Zavoda za zaštitu spomenika kulture, koji ne postoji, gospodo. Vi ste tadašnjeg direktora Zavoda Gorana Vasića naterali da falsifikuje dokumente, da pošalje u Ministarstvo kulture, gde je spreman čekao ministar Selaković, koji je na falsifikovan dokument stavio svoj potpis i stavio saglasnost Ministarstva.

Sada zbog toga imamo u toku jedan krivični postupak istražni, koji vodi Tužilaštvo za organizovani kriminal. Ja vam sada pitam, da li je taj postupak razlog zašto ovde dva dana nema ministra Selakovića, da se busa u grudi srpske, da nam objasni kako je to teklo? Da li je to razlog zašto je Ninoslav Cmolić sa mesta načelnika UKP-a pobegao u penziju, da ne mora da hapsi ministre, da ne mora da se bavi Vesićem, Dejanom Đurđevićem? Da li je taj postupak razlog zašto sada menjamo ove zakone, jer vi ste ih do sada menjali da biste krali po zakonu, a sada ih menjate da ne biste ni odgovarali po zakonu.

Sada ste potpisali memorandum sa Kušnerom, zetom američkog predsednika Trampa, o saradnji i da njemu namenite, da poklonite ovu lokaciju. Ali ste se toliko upleli u svoje laži da ste i Trampa doveli u problem. Ja ne znam da li znate, ali u uređenim sistemima upletenost u korupciju je razlog za razrešenje. Ne znam da li znate, ali postoje sistemi u kojima nije normalno da korupcija ubija. U takvim sistemima se za to ide u zatvor, gospodo, a to i vas čeka.

Za sve ove godine uzurpacije vlasti, usavršili ste jedno, to moram da vam priznam, usavršili ste vređanje žrtava i ponovno ubijanje istih, jer te 1999. godine, u noći između 29. i 30. aprila, u srcu Beograda, pogodio nas je oganj. Zidovi Generalštaba su možda ćutali, ali je gorelo nebo nad Beogradom. Bombardovani su Savezni MUP, Republički MUP, gospodine Rističeviću, i bombardovana je zgrada Generalštaba.

I znate li, gospodine Rističeviću, šta svedoči Ratko Bulatović, koji je to preživeo? Jel znate? Svedoči: „Na semaforu, na raskrsnici, zatekli smo dva mrtva mladića u automobilu. Generalštab je goreo. Nije bilo vremena da se sklonimo. Potom je usledio blesak, a onda mrak. Mislio sam da sam mrtav, ali lekari su mi spasili život i morali su da mi odseku obe noge, visoko iznad kolena. A pored mene je na odeljenju jecajući umirala 23-godišnja devojka Sofija Jovanović, ranjena te noći“.

Može li, gospodine Rističeviću, na mestu stradanja da se gradi profit? Jel može? Može li na mestu gde se neko gušio od vatre i dima da se otvara šampanjac, da se spere gorak ukus iz usta? Da li može? Pa očigledno u glavi jednog ludaka iz „ćacilenda“ može i očigledno je za njega to nešto što je normalno, jer je taj čovek, dok su ljudi ginuli u bombardovanju RTS-a birao zavese za novi stan koji je dobio od države u tom momentu. I sada nam govorite, gospodin Jovanov je govorio – pa biće tu memorijalni deo. Šta to znači deo? Koliko je to kvadrata prostora? Koliko je kvadrata prostora, gospodine Jovanov, dovoljno da simbolizuje jedan ljudski život? Koliko kvadrata je dovoljno za obe odsečene noge i za ovu devojku od 23 godine? U koliko kvadrata može da se tuguje i da se kasnije ode u spa centar ili da se popije šampanjac?

Zgradu srušenog Saveznog MUP-a tadašnji gradonačelnik Beograda Siniša Mali poklonio je, odnosno dao, Izraelcima da naprave oblakoder Skajlajn, a sada bi da pokloni Generalštab, da ponovo Siniša uzme milione, a da građanima nudimo nelegalne šatore u srcu Beograda. Jer gospodo, Savezni MUP i Generalštab niti su zgrade, niti su lokacije, to su simboli suvereniteta jedne države, a te simbole danas poklanjate, a nacionalnom bezbednošću se bavi, ko? Kriminalci u „ćacilendu“. Nesoj koji ženi koja je izgubila sina peva „Srpkinja je mene majka rodila“. To je vaš odnos prema Srbiji. I zbog toga pamćenje mora biti naš stražar i istina se ne može i ne sme prodavati. Ali vama se izgleda krv i so sa rana sopstvenog naroda najlakše lepe za jezik, ako je vlažan od šampanjca. Baš kao što vam se prljavi dolari najlakše lepe za prste, kada su vam ruke krvave. Hvala.

Samo da vas podsetim, imate obavezu kao narodni poslanik da štitite dostojanstvo ove Skupštine.
(Uroš Đokić: A vi?)
Ja to upravo radim. I molim vas da ne koristite takve izraze i da koristite poluistine, jer razumem da izražavate svoj politički stav, ali on treba da bude zasnovan na činjenicama. Vi ništa ne znate o noći kada je Bulatović pogođen, mi znamo. Vi ništa ne znate o tih 78 dana, mi znamo. Gospodin Bulatović je bio deo kriznog štaba.
(Borislav Novaković: Nije vaš posao da komentarišete.)
Član 107, moj je posao, jer štitim dostojanstvo ove Skupštine.
(Borislav Novaković: Nije vaš posao da komentarišete.)
Da, i te kako je moj posao.
(Borislav Novaković: Nije.)
Vi ste u obavezi da govorite istinu, a ne da manipulišete sa tragedijom.
(Borislav Novaković: To nije tačno.)
To radite. I sram vas bilo.
(Borislav Novaković: To nije tačno.)
Ja sam vas sada podsetila, sledeći put ide upozorenje, član 107, možete da izražavate svoje političke stavove, ne manipulišite tragedijama. Nema porodice koja nije dotaknuta tom NATO agresijom. Vi krivite politiku. Politiku krivite za ono što je agresija. Da li ste vi, ljudi, normalni?
(Borislav Novaković: Nije tačno. Sram vas bilo.)
O čemu vi pričate? Znate li koliko je dece tada stradalo?
(Borislav Novaković: Izvolite u poslaničke klupe.)
Povod za agresiju vam je pao u Hagu, a zove se Račak. Sram vas bilo, štitite dostojanstvo ove Skupštine.
(Borislav Novaković: Nije. Boli vas istina.)
Vi ništa ne znate o tome, ali znate da ste tražili da se produži bombardovanje ove zemlje. Sram vas bilo.
(Borislav Novaković: Sram vas bilo.)
Sram vas bilo.
Dve i po hiljade dece je povređeno, mala Milica Rakić je poginula.
(Borislav Novaković: Vodite sednicu!)
Vi meni to ne možete da kažete, ja imam prava na ovo, ja vodim sednicu i upozoravam vas sada – imate obavezu da govorite samo istinu i da štitite dostojanstvo ove Skupštine i svakog poslanika i gosta ovde, a ono što govorite je potpuna neistina.
(Borislav Novaković: Zašto ne vodite sednicu? Sram vas bilo.)
Kako vas nije sramota? Jedan Hil se izvinio za to. Piloti NATO avijacije su se izvinili za najveću grešku, nemački kancelar Šreder se izvinio za najveću grešku koju su počinili, a to jeste NATO agresija, a vi ne. A, vi ne.
Najveća medijska manipulacija je bio Račak i priznao ga je Hag kao takav, ali vi ne. Na čijoj ste vi strani, ljudi?
Izražavajte svoje političke razlike, ali nemojte ovom narodu dodavati so na ranu.
Reč ima gospodin Jovanov.
(Miroslav Aleksić: Poslovnik.)
Dobićete po Poslovniku, kasno sam videla, sad gospodin Jovanov.

Samo ne vidim, ajde, na kraju krajeva i rečeno je sve što je trebalo da bude rečeno, ja samo ne vidim kako ruševina može da bude nekakvo obeležje zbog koga će svi ti ljudi koji su spomenuti, itd., a memorijal koji će tamo biti izgrađen neće.

Vi sada gledajte jednu drugu stvar, i obratite na to pažnju, gospođo predsedavajuća i drage poštovane kolege i poštovani predstavnici Vlade Republike Srbije – kolika je borba nekih opozicionih stranaka da se ne izgradi memorijal NATO žrtvama, koliko ne daju da se izgradi memorijal NATO žrtvama. Ni po razno da se izgradi memorijal NATO žrtvama.

Dakle, neka ostane ruševina, neka ostane bilo šta, ali memorijal NATO žrtvama ne može da se radi. Zašto? Šta ima to toliko smeta?

Što vam smeta taj memorijal? Zašto ste protiv tog memorijala? Zašto ste protiv toga da se na dostojanstven način obeleži stradanje ovog naroda u NATO agresiji? Što se toliko borite protiv toga?

(Miroslav Aleksić: Protiv smo krađe, uništavanja simbola Srbije, a ne protiv memorijala.)

Drugo, ne može biti simbol Srbije nešto što Srbija nije izgradila, ne može biti simbol Srbije nešto što je, kao što smo čuli u citatu, doživljeno i izučava se kao simbol jednog vremena, jedne epohe i jedne ideologije.

Prema tome, to je…

(Dušan Nikezić: Hoćete da srušite Novi Beograd.)

Što ne srušimo Novi Beograd?

(Dušan Nikezić: Isto je simbol jednog vremena.)

Znate šta, u nekoj perspektivi možda će neko graditi nešto drugo. O tome sam vam govorio pre neki dan.

Ne znam ja, ljudi, gde vi živite? Šta je sa vama? Ne znam ja stvarno šta je sa vama. Ja iskreno ne znam šta je sa vama.

Dakle, u celom svetu kompletne gradske četvrti se ruše da bi se gradile nove, u celom svetu. Ja ne znam jeste li vi čuli za to.

(Dušan Nikezić: To su zaštićena kulturna dobra.)

Ovo konkretno ne može da bude, ovo niti je kulturno, niti je dobro.

(Dušan Nikezić: Jeste.)

Nije i zato što nije zato ovo i donosimo.

Dakle, neka stara epoha, neko staro vreme, neka stara ideologija i u tom kontekstu ne može da bude ni simbol Srbije, ni simbol stradanja Srbije.

Prema tome, vaša borba protiv obeležavanja NATO agresije neće proći.

To kakva je vaša borba…

(Dušan Nikezić: Poklanjate najvrednije zemljište strancima.)

Ne poklanjamo ništa, a da se vi razumete u poklanjanje to znamo, kako ste radili sa „Ces Mekon“ i šta ste radili i kako ste poklanjali kompletnu srpsku privredu. To znamo i nemojte na to da idemo, a možemo i o tome i o ciframa, koliko je koštala i koliko su koštale konsultantske usluge i kako se uzme 3,5 miliona evra na tome da se poklanja srpska privreda. Ne državi, nego vama lično. Pustite to, od „Azotare“ pa na dalje.

Dakle, neće biti uspešna borba protiv memorijala posvećena NATO žrtvama i NATO agresiji koliko god se opozicija za to borila i tu će biti iskazan pijetet baš prema ovim ljudima koji su stradali i prema svima drugima koji su stradali u toj NATO agresiji.

Ono što stvarno jeste sramota, i drago mi je da ste reagovali, to je da mi iznova i iznova slušamo da smo mi sami krivi što smo bombardovani, da je kriva vlast, da je kriv Slobodan Milošević, da je kriv ne znam ni ja ko. Ne, krivi su oni koji su nas bombardovali, krivi su oni koji su kreirali Račak, krivi su oni koji su kreirali Rambuje i koji su bukvalno ucrtali mapu puta kako da ova zemlja bude bombardovana i to je to.

A, vi im poklonili celu privredu.

Jeste li im vi poklonili „Ušće“? Ko im je poklonio „Ju-Es Stil“?

Došli, okupirali, jel? A, kupili? Aha.

Znači, to može, a ovako ne može.

Dakle, ajde samo da ne budemo licemeri.

Prema tome, i kao što rekoh, i ima neke pravde da onda oni koji su bombardovali tu zgradu izgrade memorijal i poklone se tim žrtvama.

Hvala.

Reč ima gospodin Aleksić, po Poslovniku.
Reći ćete mi koji član, koji stav.

Član 100, gospođo predsedavajuća, ukazujem da ste povredili jer ste Urošu Đokiću, narodnom poslaniku replicirali sa mesta vidno uzbuđeni, zato što očigledno u nedostatku argumenata vaših kolega da odbrane teze vi ste morali da to uradite.

Znate kako, to se radi po ovom Poslovniku, tako što siđete u klupe. Ana Brnabić ako ništa drugo barem to pokazuje, kad hoće da replicira siđe u klupe i o tome govori, a vi se uzbudite svaki put kad vam neko kaže šta se dešavalo za vreme vlasti radikala u Srbiji. Vi biste da to izbrišete. Možete da na to da odgovorite, ali siđete, molim vas, u klupe.

Nikakvog problema nema da mi samo o tome polemišemo, ja čak želim. Želim da čujem šta to još treba da se pomeri iz države Srbije, kao Generalštab. Možda mislite da je ovo gomila kamenja u Pionirskom parku, koga ste uzurpirali šatorima. Ne, i to ima svoju simboliku, i to je neki spomenik, ali siđite dole pa o tome razgovarajte.