Zahvaljujem.
Hoću da se obratim gospodinu Veselinoviću.
Vi se sećate, kada je donošen Zakon o radu, mi smo se viđali tada. Vi ste bili tada sindikalac. Niste bili reprezentativni, ali, kao što znate, moja vrata su bila otvorena i vama i svakom drugom sindikatu. Naravno, posebno reprezentativnim sindikatima koji su bili članovi Socialno-ekonomskog saveta.
Da li je bilo neslaganja? Jeste. Da li ima i danas neslaganja? Naravno da ima, ali tada Zakon o radu je bio jedan od ključnih zakona koji je značajno pomogao razvoj srpske ekonomije. Glavna zamerka tada suštinski svih sindikata je bila da će ovaj zakon olakšati, odnosno omogućiti otpuštanja.
Kao što znate, nakon tog zakona mi smo sveli stopu nezaposlenosti na nekih 8%, a zatekli smo je, kada smo donosili taj zakon, nezaposlenosti je bila nekih 25%. I tada i sada smo govorili da neće poslodavac da otpusti dobrog radnika, bori se za njega, otima se za njega i u krajnjoj liniji to se i pokazalo.
Podsetiću vas na to vreme. Naravno, bila je žučna rasprava, a opozicija je bila protiv, sindikati su bili protiv. Imali smo demonstracije ispred Skupštine, ali smo sve to završili vrlo normalno, vrlo civilizovano.
I danas, kao što znate, na Socijalno-ekonomskom savetu sindikati su ti koji insistiraju na poštovanju Zakona o radu, jer je Zakon o radu doneo mnogo dobrih stvari.
Kada je u pitanju odnos prema zapošljavanju, odnosno zaključivanje ugovora o radu na neodređeno i određeno vreme, da znaju, naravno svi mi koji radimo, koji smo radili i u privatnom sektoru, u realnom sektoru, u državnom, svejedno, znaju da su prava i obaveze više-manje izjednačene, ali da je činjenica da ugovor o radu na neodređeno vreme daje dozu sigurnosti. Daje osećaj čoveku da će moći na tom radnom mestu, što nije baš uvek činjenica, posebno u zapadnim zemljama, da dočeka penziju. Naravno da to omogućava i mogućnost podizanja kredita, veće sigurnosti itd, ali mlade generacije potpuno novi oblik privrednih delatnosti vrlo često traži mogućnost fluidnosti, čestog menjanja.
Činjenica je da je u kulturi našeg naroda da imate jedno mesto, da se borite da to bude to vaše jedno mesto i ja zaista nemam ništa protiv toga. Morate razumeti, kada smo donosili Zakon o radu, država je bila pred bankrotom. Mi smo imali plate i penzije da isplatimo za par meseci, ne više. Nezaposlenost među mladima je bila preko 50%. Jezivo vreme, strašno vreme, ali je moralo da se uradi to što su uradili i, kao što vidite, ozdravilo se.
Što se tiče vašeg pitanja oko izgradnje socijalnih stanova, da objasnimo nešto, to se radi. To rade lokalne samouprave. Nije nikad, činjenica, radila država organizovano da sada kaže ima država neki fond kojim će to raditi i to je rešenje koje se primenjuje u mnogim zemljama. Daću vam primer da najveći stanodavac u Austriji, na primer, je grad Beč koji gradi upravo takve stanove i koji daje stanove u te svrhe, ali, da razumemo, to nisu stanovi koji idu u trajno vlasništvo. To su stanovi za koje plaćate neku subvencionisanu kiriju, ali ne postajete vlasnik tog stana. Neće država da vam daje stan i da vas na taj način sprečava da tražite nešto veće ili nešto bolje, odnosno neće to da uradi da bi dala mogućnost da i neko drugi sutra koristi tu vrstu pomoći.
Slažem se da to treba raditi i da je to dobro, ali samo da razjasnimo, ovo što mi sada radimo, vi postajete vlasnik svog stana. Vi otplaćujete kredit, ne dajete nekakvu kiriju nekome, kao što ovde dajete gradu Beču. Ne, vi ovde otplaćujete. To je vaš stan. Sutra ćete moći da ga prodate, ostavite nekome u nasledstvo, šta god, učestvujete u pravnom prometu. U socijalnim stanovima vi ste u stanju nužde, vi ste u stanju potrebe. Država, grad, lokalna samouprava vam izlazi u susret, ali ne postajete vlasnik tog objekta, ali u svakom slučaju smatram da je to odlična mera i da na tome svakako treba raditi i hvala vam.
