Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da je  demokratija bogatstvo razlika i u okviru tih razlika postoji pobeda većine i prava manjine. Ova polemika najbolje dokazuje da se prava manjine izuzetno poštuju.
Jedan od dokaza da današnja vladajuća koalicija poštuje prava manjine je i ovaj predlog koji je podneo kolega Drecun. On ga je podneo na zahtev, odnosno na predlog opozicionog poslanika u Odboru za Kosovo i Metohiju i, s obzirom da je taj zaključak izglasan, gde nije predloženo, kolega Drecun je uzeo i predložio ono što je bio zahtev manjine.
Taj stepenik demokratičnosti u odnosu na prošli režim ne treba više ni dokazivati. Zamislite situaciju da je u prošlom režimu neko predložio formiranje ovakvog anketnog odbora iz opozicije, to neko izglasao na Odboru za KiM i tadašnji vladajući poslanik to predložio ovoj Skupštini, to bi bila nemoguća misija. Predložiti ovo u trenutku kada je u Srbija u Evropi zemlja na uslovnoj slobodi, u trenutku kad velike sile vrše nečuven pritisak da dovrše politiku bivšeg režima i da naprave suvereno Kosovo u nesuverenoj Srbiji, dakle predložiti ovo je izuzetna hrabrost.
Dokaz više za demokratičnost ove vlasti je što u predlogu o obrazovanju ovog anketnog odbora, koji treba da se bavi zloupotrebama, je omogućeno da svaka poslanička grupa, bez obzira na snagu ima po jednog predstavnika. Zamislite da se to desilo u vreme vladanja stranke bivšeg režima, da su oni dozvolili da se formira anketni odbor, a da se ne ispoštuje njihova politička snage. U ovom anketnom odboru poslanička grupa SNS, u kojoj sam ja kao predstavnik Narodne seljačke stranke imaće jednog predstavnika, kao i poslanička grupa koja broji pet poslanika.
Broj opozicionih predstavnika u ovom anketnom odboru će biti veći nego broj predstavnika iz vladajuće koalicije. Prostom računicom, koliko ima poslaničkih grupa, koliko ima opozicionih, a koliko vladajućih i doći ćete do toga da većinu čine opozicioni poslanici. I pored toga u ovoj raspravi ja osećam nezadovoljstvo onih koji su, po meni najodgovorniji za sve teži položaj našeg stanovništva na KiM. Niko ih po ušima nije udarao da menjaju rezolucije i da UNMIK zamene Euleksom.
Današnji teški pregovori, vrlo teški, su rezultat toga, a ne rezultat nekih diploma koje se ovde spominju. Posle sporazuma sa Editom Tahiri ja se bojim da će u Srbiju stići mnogo diploma, na tone i tone, i da ćemo mi to morati priznati zato što je neko dao sebi za pravo da to prizna u ime ove države, i tu vrstu diploma.
Sećam se stranke bivšeg režima još iz 2000. godine. Tadašnji predsednik je rekao da naše pravo, pravo Srbije na KiM ne može da nestane. Takođe je rekao da ukoliko naš međunarodni ugled zavisi od toga da žrtvujemo svoje nacionalne interese, da u tom slučaju takav ugled i ne treba. Oni koji nastavljaju njegov lik i delo su očigledno od toga odstupili nekoliko godina kasnije. Takođe se dobro sećam da je svima nama, koji smo tada bili članovi vladajuće koalicije zabranio da učestvujemo u privremenim institucijama države Kosovo. To se gospodin Jakšić seća.
Da je kojim slučajem neki pripadnik Narodne seljačke stranke ušao u vladu Hašima Tačija, taj ne da bi bio isključen, taj bi morao da uzme keče i njihovu državljanstvo, taj se meni više ovde ne bi vratio. Mogao bi da se vrati samo Albanac sa kečetom. Politika i Kosovo i Evropa je kod njih mogla da bude i politika i Tači i Cvetković. Znači, ne samo da su imali ministra u Tačijevoj vladi već, gle čuda, odstupanjem od politike Zorana Đinđića isti čovek postaje ministar u Vladi gospodina Cvetkovića. To se jednom pripadniku moje stranke ne može desiti.
Dakle i posle svega gospodin Drecun je predložio formiranje ovog anketnog odbora. Vi dragi moji poslanici nemoj da gubite, govorim o anketnom odboru, nemoj da imate iluzije da će ova tema i formiranje anketnog odbora, da će razne izjave članova anketnih odbora i to je jedan od razloga zbog čega je to predloženo na Odboru za KiM. Biti zloupotrebljen od strane onih istih medija koji su tvrdili da su zloupotrebe na KiM enormne, da su Srbi sa KiM prokockali, prošvercovali ogroman novac iz budžeta Republike Srbije.
Voleo kad bi ista stranka predložila da se formira, recimo anketni odbor za ispitivanje zloupotreba u Fondu za kapitalna ulaganja ili Razvojnoj Banci Vojvodine. Tim pre što je to malo lakše utvrditi ovde, nego što je to utvrditi na KiM s obzirom da naše institucije tamo ne mogu da izvrše kontrolu do kraja. Svi se sećamo nekih medija i nemoj da imamo iluziju da to neće ponovo da se desi, koji kao krunski dokaz prikazuju pretakanje nafte u manju cisternu.
Na isti način svima nama u Vojvodini koji se bavimo poljoprivredom te cisterne i kupujemo više od 1.000 litara goriva, na isti način nama NIS i druge cisterne dostavljaju to gorivo, i na isti način sipamo u manje tankove od 1.000, 2.000 i 3.000 litara. Dakle, oni koji se bave ozbiljno poljoprivredom ili nekim biznisom, oni koji greju sve prostorije na naftu ili na dizel, na takav način pribavljaju gorivo. To je bio krunski dokaz na jednoj televiziji, da je izvršena zloupotreba i nemoj da imate iluzije da neće ponovo da se desi da neki članovi anketnog odbora iskaču i da to koriste preko tih sredstava informisanja, da prikažu tobož veliku zloupotrebu sredstava iz budžeta, ljudi koji žive na KiM.
Budite sigurni da sredstva budžetska nisu zloupotrebili na KiM ni seljaci ni radnici. Oni državu ne pljačkaju. Njih je opljačkala bivša vlast u državi. Dakle, ako je dolazilo do zloupotrebe, dolazilo na putu između Beograda i krajnjih korisnika. Nisu vlast činili ova poslanička grupa ovde, nismo mi mogli biti odgovorni za tu vrstu zloupotrebe koja se dešavala na putu budžet Republike Srbije krajnji korisnik.
Verujem da je bilo šverca i zloupotrebe, to je sigurno, ali takođe verujem da procenat tih zloupotreba nije bio ništa veći nego što je on bio u Vojvodini, nego što je bio u centralnoj Srbiji. Dakle, naše društvo je bilo za vreme vladavine bivšeg režima i te kako podložno zloupotrebama, čerupanju budžeta, čerupanju tuđih para, kako u Vojvodini, tako u centralnoj Srbiji, pa verujem da je toga bilo na KiM, i verujem da će anketni odbor pronaći neke zloupotrebe koje su se desile.
Ponavljam, seljaci oni koji su u najvećoj meri ostali na KiM, oni koji su vezani za zemlju, oni koji znaju šta je zemlja, oni koji su branili zemlju, oni koji su bili na Košarama, oni iz moje ulice, rođaci i komšije koji su krvarili na Košarama znaju vrlo dobro da onaj koji im danas to nešto prebacuje, nije mogao da dobije pušku, već su mu dali lopatu da čisti ruševine. Nisu smeli da mu daju pušku jer nisu znali na koju će stranu pucati, da li na naše ili na NATO pakt. Danas oni moraju da slušaju ovu raspravu, danas oni koji su bili na Košarama, koji su izvlačili svoje mrtve drugove, koji su izašli ranjeni, koji su izašli invalidi, koji su izašli u traumama moraju da slušaju one koji su najodgovorniji, odnosno posle raznih vlada u poslednjem periodu su najodgovorniji za težak položaj i eventualne zloupotrebe koje su se desile na KiM, po pitanju budžeta.
S obzirom da je pljačke bilo, a i takođe bilo je pričanja bajki i Kosovo i Evropa tu bajku je pričao bivši režim. Dok je pričao tu bajku sebi je zidao dvorce. Sada imamo njihove zlatne dvorce i sirotinju na kontejnerima i u kartonskim kutijama. To treba da imamo u vidu da je to bila najveća zloupotreba, funkcionerska zloupotreba. Ona treba da se ispituje širom Srbije, bez obzira na to ko je gde vladao u kojem gradu, ko je bio vladajuća koalicija, ko je bio predsednik opštine, ko je bio predsednik Vlade, ko su bili ministri, ko su bili članovi veća? U ime tih koji su branili Košaru, ja se nadam da će doći ponovo, da će doći do promene međunarodnih okolnosti, da će doći jednom i vreme i prilika za novu hrabrost, a tada ćemo videti, tada ćemo videti ko će iskoristiti tu priliku za hrabrost. Zapamtite oni na Košarama znaju da su ljudi smrtni, ali slava boraca za slobodu nikad ne umire. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine potpredsedniče Vlade, gospodine predsedavajući, nadam se da će i za mene važiti isti Poslovnik, koji je važio za moje prethodne kolege ili ću opet imati priliku da se na meni primenjuje Poslovnik koji se nije primenjivao na prethodnom govornicima.
Pokušaću da budem u temi i na temi. Ko bi gori - taj bi doli, čini mi se da je moj kolega Gundulić napravio lapsus. Ali, mislim da i ovi što tapšu, da će onu "Nambiju", konačno ispraviti u Namibiju, ja nisam agastrirao, nisam ni magistrirao, nemam problema ja sam zemljoradnik.
Na dnevnom redu su invalidi, odnosno Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju i pokušaću da o tome govorim. Tim što, moram malo da stavim osvrt na ove izbore, zato što su toliko puta spomenuti i mislim da je to želja mojih prethodnika.

Sačekajte malo, ima veze sa invalidima.

Nemojte da me prekidate u pola rečenice. Nisam ničim to zaslužio. Bili ste veoma tolerantni prema opoziciji i to poštujem. Samo sam pokušao da kažem da razumem želju da kada se govori o invalidima neko govori o izborima zato što još uvek mogu da pređu cenzus. Neću više o tome govoriti.
Što se invalida tiče to je mnogobrojna populacija. Njih ima 15%. Zvanične statistike ne mogu da utvrde taj broj iz razumljivih razloga. Postoje razne vrste invalida, od invalida rada, invalida rata, civilnih invalida, postoje invalidi koji su rođenjem bili invalidi, postoje invalidi koji su to postali u radu, ratu, koji su ostali bez delova tela itd. Priča o invalidima je priča o nama samima.
U današnje vreme je teško živeti i ukoliko niste invalid, a možete zamisliti sa koliko teškoća se susreću osobe o kojima mi danas raspravljamo. Tačno je da zakon ima samo 13 članova, ali svih 13 članova se odnosi na izmene i dopune zakona koji je donela prethodna, bivša vlast, odnosno bivši režim. Taj zakon je bio kvalitetan i s obzirom da se o njemu nije govorilo, reći ću da se pre svega odnosi na ukidanje jezivih penala koji su bili predviđeni za preduzetnike, pre svega u privatnom sektoru, da oni koji ne izmire svoje obaveze, ukoliko ne zaposle invalida, a ima ih 20 zaposlenih i ukoliko na svakih 50 zaposlenih ne zaposle jednog invalida, oni su pored obaveze da uplaćuju negde oko 22.000, bili u obavezi da plaćaju penale, ukoliko zakasne i to ne urade do tridesetog u mesecu.
Sa ovih 13 članova su se ispravljali nedostaci koji su bili proizvod prošlog zakona i koji su nanosili jezive sankcije, pre svega privatnom sektoru i privredi. Ono što je lako za utvrditi je da zakon o čijim izmenama govorimo, kada je donesen nije se izgleda odnosio na državni javni sektor, već se samo odnosio na privatni sektor, što je bila njegova manjkavost.
Mislim da su najkomfornija radna mesta bila recimo u PTT, EPS, u javnim preduzećima i ustanovama, gde radi 105.000 ljudi, a u ukupnom javnom sektoru radi 600.000 i mislim da se odredba na svakih 50 zaposlenih jedan invalid, nije odnosila na javni državni sektor, gde se pre svega veoma surovo primenjivala na privatni i to se ovim zakonom delimično ispravlja. To je jedan od razloga zbog koga ću glasati za ovaj zakon.
Kao predsednik NSS, moram da kažem da je teško utvrditi broj invalida, da postoje osobe sa invaliditetom, pre svega na selu, koje nisu bile penzijsko invalidski osigurane u vreme kada im je nastalo oštećenje zdravlja ili telesno oštećenje. Dakle, većina njih je u rukovanju mašina postalo invalid, a da pri tome nisu imali odgovarajuću plaćenu invalidsku zaštitu. Tako da su ostali invalidi koji ne primaju nikakvu invalidninu zbog svojih oštećenja koja su stekli prilikom rada na njivama, sa mašinama, traktorima, gde je najčešće stradala ruka. Dakle, to su invalidi koji pre svega nemaju nikakva primanja.
Sa druge strane, i dalje sa ostatkom svog zdravlja, sa ostatkom svog tela pokušaju da rade na njivama, u poljima i da doprinose, da stvaraju neki društveni proizvod, a da pri tome ne primaju nikakvu naknadu. Čak šta više, oni kao poljoprivredna gazdinstva ne maju pravo ni na refundaciju onih 75% ili u visini jednog prosečnog ličnog dohotka, koliko vidim to se sa 22.000 diže na 30.000.
Dakle, u jednu ruku su sami sebi bili poslodavci, u drugu ruku su bili svoji radnici, tako da ni kao svoji radnici nisu imali privilegiju da imaju ono što imaju drugi invalidi rada. Sa druge strane, kao svoji poslodavci nisu imali pravo na refundaciju, odnosno na sadašnje podsticaje koji se tiču zapošljavanja osoba sa invaliditetom. U obavezi sam da to kažem, kao i to da postoji u Vojvodini 8000 ljudi, odnosno 24.000 na teritoriji Srbiji invalida rada koji su stariji od 50 godina i koji primaju samo 50% penzija.
Udruženje sa teritorije Vojvodine, Savez invalida Vojvodine, a to ću proslediti ovom ministarstvu, traži da se takvi penzioneri koji primaju 50% invalidske penzije, a to je često 6.000 do 7.000 mesečno prevedu u punu penziju, zato što je njihov položaj gori od položaja socijalnih slučajeva, jer oni više nemaju gde da se zaposle. Većina njih ima više od 50 i 55 godina. Stoga su oni zahtevali i od mene i od drugih poslanika da prenesemo ministru koji se bavi socijalnim pitanjima da se tih 24.000 invalida na teritoriji Srbije, a 8.000 na teritoriji Vojvodine prevede na 55% penzije u 100%, s obzirom da oni ne mogu više u tim godinama tako lako da se uposle, bez obzira na olakšice koje ovaj zakon daje poslodavcima koji upošljavaju invalide.
Takođe, moram da vas podsetim, a verovatno ste i vi čitali pripovetku, kao i ja sam, koju je napisao našu čuveni pisac Laza Lazarević "Sve će to narod pozlatiti". Radi se o invalidu rata, kad izlazi i rata, njegov otac, kazandžija Blagoje, govori da će sve to narod pozlatiti i posle da će sve to Bog platiti. Međutim, takvi invalidi su ostali potpuno u nemilosti. Dakle, postoji i danas ta vrsta invalida koje možemo videti na ulicama na prose. Posebno me pogađa to što se ponekad radi o ratnim vojnim invalidima, bez obzira što ne smatram da su naši zakoni manjkavi, smatram da nam je administracija i procedura veoma loša, da oni prolaze kroz mnoštvo prepreka, da to ne mogu da savladaju i da mnogi od invalida ne mogu da iskoriste prava koja bi im po stanju svog zdravlja, odnosno po invaliditetu, mogla da pripadnu.
Svakako ću podržati ovaj zakon o profesionalnoj rehabilitaciji, ali ovde moramo da znamo. Dakle, ono zatečeno stanje koje smo zatekli pogađa i zdrave i invalide. Moramo reći da je bivši režim koji je vladao deset godina, odnosno nosač bivšeg režima, koji nas stalno podseća na neke prošlosti, pa i ja moram da kažem, u proteklih deset do 12 godina gotovo je unakazio našu ekonomsku situaciju i da je ova država, koja treba da nosi celu socijalnu situaciju, dakle, da izdržava sedam miliona ljudi, samim tim da poboljša stanje invalida, da je ona sa svojom privredom danas u takvom stanju da je to jedan ogroman kamion preopterećen, u kome imate motor Fiće i tako vozilo može da ide samo nizbrdo.
Dakle, ono što smo zatekli je vozilo u takvom stanju, koje je teško sada popeti, zaustaviti pre svega u toj nizbrdici i onda polako početi penjati ga da se ova država jednom uspravi.
Dakle, naše ekonomske neprilike su takve da u industriji trenutno radi svega 350.000 ljudi. To su oni ljudi koji treba da doprinesu da ova privreda stane na svoje noge i da ta privreda isporučuje novac i da svi iz te privrede ostvare svoja profesionalna i socijalna prava, samim tim i invalidi.
Takvu privredu mi nismo zatekli. Zato me pogađaju reči prethodnih govornika koje su neutemeljene. Tu nema nikakve vrste samokritike, da neko ko je ovaj narod i ovu državu, običnog čoveka doveo do pozicije da je potpuno iskorišćen i bačen u smeće, da takve političke snage nama drže pridike o tome kako smo mi za celih šest meseci upropastili nešto što su u stvari oni upropašćavali 12 godina i danas kad se država zadužuje, pre svega se zadužuje da vraća one dugove od zajmova i kredita koje su oni potrošili, pre svega ne u blagostanje običnog čoveka, već u blagostanje njihovih političkih lidera i njihovih prijatelja tajkuna.

Stvarno ću po Poslovniku.
Reklamiram član 103. stav 2. – narodni poslanik ne može da ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine na koju je već ukazano. Samo minut pre poslednjeg govornika, gospodin Nikolić je ukazao na povredu Poslovnika član 108. Dakle, smatram da je sledeći govornik, odnosno da ste vi povredili Poslovnik, zato što ste omogućili sledećem govorniku da reklamira povredu Poslovnika na koju je već ukazano, a da između njih nije bio nijedan govornik da bi se ta povreda Poslovnika mogla ukazati.
Dakle, smatram da ste povredili Poslovnik, ali neću tražiti da se o tome glasa, niti ću ovo pretvoriti u repliku. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, po profesiji sam zemljoradnik, nisam pravnik, nisam ni doktor, a nisam ni profesor na fakultetu, ali ću da reklamiram član 103. stav 1. "Narodni poslanik ima pravo da usmeno ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine, ako smatra da je nije u skladu sa odredbama ovog Poslovnika, a učinjeno je na sednici Narodne skupštine koja je u toku i to neposredno po učinjenoj povredi".
Dakle, gospodin koji je prvi reklamirao sad u ovoj seriji povredu Poslovnika, pošto nije dozvoljeno neposredno obraćanje tako moram da govorim, je to učinio sa zakašnjenjem za celo izlaganje Marka Atlagića. Dakle, nije reklamirao povredu Poslovnika posle izlaganja gospodina Cvijana, nego 10 minuta posle toga i stoga smatram da je predsedavajući nenamerno prekršio Poslovnik dozvolivši reklamaciju takve povrede Poslovnika. Nisam pravnik. Od mene toliko i ne tražim da se Skupština o ovome izjašnjava. Hvala.

Izvinjavam se gospodine Babiću, ali iziritiran time što nisam dobio pravo na povredu Poslovnika, reklamiram povredu član 128. stav 1. i 2. Kolega koji je toliko nadahnuto govorio o otimačini, a sada možete da pogledate, pre nego izvuku, ostavio je svoju karticu. Dakle, toliko je bilo napada zbog kartica koje nisu bile u poslaničkim jedinicama, već su bile pored i izvađene, ukrivo stavljene, nisu bile u funkciji, evo ga, vraća se, toliko je bilo priče oko tih kartica, a od nas je traženo da iz uzmemo.
Ja ne mogu da uzmem tuđu karticu, nisam ja tamo onaj što je to radio 2002. i 2003. godine, ne pripadam tome, a nisam znao da će se kolega vratiti posle pet minuta, ali njegova je obaveza bila da ponese karticu, jer, otkud ja znam, možda je otišao u Solun i Bodrum.

 Dame i gospodo narodni poslanici, Miodrag Nikolić službeno je odsutan. Kad smo imali nameru da predložimo ove amandmane konstatovali smo i struku. Dakle, trebao je da bude zajednički predlog, a s obzirom da sam ja predložio već na član 1. amandman za sportske objekte i sportske terene, nisam potpisnik ovog amandmana, ali ću se usuditi da pokušam da ga branim.
Naime, gospodin Nikolić je od člana 1. do kraja zakona pokušao da uskladi zakon i da ga napravi što boljim. Mi se svi slažemo da zakon nije idealan iz prostog razloga što ima 1.300.000 objekata nisu napravljeni u isto vreme i pod istim uslovima i na isti način.
Dakle, negde je vlasnik bio vlasnik zemljišta, negde to nije bio slučaj i zato su ovi amandmani poprilično i obimni. Sam ovaj amandman ukoliko bi ga obrazlagao u potpunosti, ima četiri strane, gotovo da je polovina zakona, izuzetno je bio precizan, ali s obzirom da je usvojen zakon gospodina Antića i Rajčića, ovaj amandman na ovaj zakon je Vlada odbila.
Samo želim da kažem da je ovim amandmanom gospodin Nikolić, zajedno sa mnom, želeo da propiše koji objekti se upisuju, koja dokumenta su potrebna. To su bili amandmani 1. i 2.
Amandman na član 3. je bio na koji način se vrši upis nad zemljištima i objektom kad je vlasnik objekta ujedno i vlasnik zemljišta ili vlasnici objekta su ujedno i vlasnici zemljišta. Ovaj poslednji slučaj u amandmanu 4. je kada vlasnici objekta nisu vlasnici zemljišta.
Dakle, gospodin Nikolić je to poprilično dobro, zajedno sa strukom, obrazložio. Mislim da je amandman bio prihvatljiv, ali s obzirom da je došlo do prihvatanja jednog drugog amandmana, razumeo sam da ovaj amandman ne može da bude prihvaćen, jer kada bi se prihvatilo i jedno i drugo rešenje, to ne bi bilo dobro. Razumeo sam odgovor Vlade, javnosti radi da se vidi da su težnje, gospodina Femana izražene ovim amandmanom, usvojene kroz jedan drugi amandman. Dakle, ne mogu se usvojiti dva gotovo istovetna amandmana na isti član, odnosno sa sličnim rešenjima i sa sličnim sadržajima. Koliko sam razumeo Vladu, ukoliko grešim neka me ministar ispravi.
Dakle, na određen način želi da zahvalim Vladi što je pokušala da na sličan način, usvajanjem jednog drugog amandmana, reguliše ovu oblast, s obzirom da je stvarno zakon izuzetno komplikovan. Biće komplikovan i za sprovođenje, ali stanje koje je ostavljeno i zatečeno je veoma komplikovano i verujem da će ovaj zakon dosta toga doprineti da se upiše, da se stvari na terenu dovedu u red, a ako, slažem se sa onima koji kažu da je moguće da ćemo usvajati izmene i dopune, pa zakoni nisu sveto pismo, ovaj zakon negde bude nesprovodiv, odnosno ako negde zapne, Skupština i služi zato da usvaja, sem zakona, i izmene i dopune zakona.
Takođe se slažem sa kolegama iz opozicije da će biti veoma problematična procena Uprave prihoda. To sam imao priliku i da se uverim. Recimo, Uprava prihoda proceni na veći iznos objekat u selu Jarkovci u šumi i dozvoli zamenu, nego što je objekat na moru, na pet metara od 432 kvadrata.
Dakle, verujem da će toga u Upravi prihoda biti, ali s obzirom da se vlast promenila i da se ta vrsta kriminala može suzbijati, verujem da u budućnosti neće biti jednostavno da na takav način procenjuju vrednost nekog zemljišta, odnosno vrednost nekog objekta. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao neko ko živi na teritoriji AP Vojvodine, kao neko ko je u program 1990. godine ugradio deo programa koji se odnosi na AT Vojvodinu, dok ih neki koji se danas zdušno zalažu za to nisu ni pominjali.  Kao neko ko je učestvovao u donošenju Ustava, samo kao glasač koji se nije nagađao i pogađao kako taj ustav treba da glasi, kao neko ko nije učestvovao u izboru Ustavnog suda, odnosno članova Ustavnog suda koji je osporio određene nadležnosti Vojvodine, javio sam se za reč čisto da građani koji gledaju ovaj prenos vide da ima poslanika sa teritorije AP Vojvodine koji ne dele mišljenje i stav određenog broja poslanika koji takođe žive na teritoriji Vojvodine, pa i nekih koji su sa njima solidarni, iz stranačkih razloga.
Mislim da poljoprivrednu politiku i energetsku politiku treba voditi jedinstveno na teritoriji cele države i mislim da je to praksa svugde u Evropi i da to nije praksa samo u našoj zemlji.
Nisam birao Ustavni sud i nisam ni uticao na to da se ospore neke nadležnosti Vojvodine koje su izvorne i prenete i koje su funkcionisale za vreme vladavine bivšeg režima. Kao čovek koji živi u Vojvodini, upozoravam gledaoce da treba da razlikuju pravo Vojvodine i građana koji žive na teritoriji Vojvodine i prava vojvođanske Vlade. Ono za šta se zalažemo su prava. Mi koji živimo u Vojvodini smo za prava svih ljudi koji žive u Vojvodini, da svi imaju koristi od tih prenetih izvornih nadležnosti, koje su sa Republike prenete na Vojvodinu, a ne samo da se ta prava ostvaruju preko Vlade Vojvodine.
Šta hoću da kažem? U zalaganju za autonomiju Vojvodine se nismo zalagali za prava Vlade Vojvodine, već za prava cele Vojvodine, tako da to treba podeliti. U ovom trenutku nemamo nikakve koristi, barem mi koji nismo politički podobni, nemamo nikakve koristi ni od prenetih ni od izvornih nadležnosti. Jednostavno, jednu centralizaciju smo zamenili drugom centralizacijom.
Mi smo se zalagali da od centralnog Beograda dobijemo centralizaciju Novog Sada, pa umesto "Srbijašume" imamo "Vojvodinašume" i nema dalje. Više se nadležnosti ne dele na šumska gazdinstva, pravo da svako srazmerno svojim prihodima ima pravo da podeli više. Jednostavno, samo ono što su nekada radile "Srbijašume", sada rade "Vojvodinašume".
Takođe, nismo se zalagali da dobijemo umesto "Srbijavode" "Vojvodinavode" i da sve ovo drugo ostane isto. Dakle, nismo se zalagali da jednu centralizaciju zamenimo jednom manjom centralizacijom, već smo se zalagali da ta prava, nadležnosti i finansijska sredstva koje dobije Vojvodina, dobiju opštine, dobiju regioni, da ta centralizacija bude opšta, a ne da vodi samo do fotelje Bojana Pajtića i njegovih saradnika. Za to se nismo zalagali i oni koji gledaju ovaj prenos, to treba da znaju, da se u stvari radi o tome i da je svojevremeno vlast jednog dela stranaka koje su vladale u Beogradu i Novom Sadu, vlast je preneta sa jednog dela stranke na drugi deo stranke, napravljena je neka vrsta federalne, konfederalne stranke, koja je činila vlast u prošlom periodu a sada je čini u Vojvodini, i otuda su ovi nesporazumi i nervoza koja raste.
Ona se prenela i na energetsku efikasnost. I dalje tvrdim da takvu vrstu dela energetske politike treba voditi, kao i poljoprivredu, celovitu i za celu zemlju. Ne znam, ministarka energetike treba da objasni da li je praksa negde u Evropi da energetsku politiku, odnosno politiku energetske efikasnosti vode regioni, pa da mi to objasni za savesne države, kao što je to Nemačka i neke druge, koje su po svom sastavu i po uređenju federalne države. Mislim da to nije praksa, a da se ovde u stvari radi o tome da neko ko je izgubio vlast u Beogradu, u centrali, trenutno je drži u Novom Sadu – da, razumem tu vrstu nervoze, ali ne razumem tu naglu rastuću borbu za prava Vojvodine, s obzirom da su mnogi od njih 1990. godine gotovo u potpunosti negirali tu vrstu autonomije za koju se danas zalažu, a pripadam onoj stranci koja je još 20. maja 1990. godine, Narodna seljačka stranka je stavila u program autonomiju Vojvodine ekonomskog tipa i ni dan-danas ne odustajemo od toga. Smatramo da autonomija nije ono kada ovlašćenja jedne vlade prenesete samo na pokrajinsku vladu i onda što naš narod kaže – nema dalje.
Ta autonomija koju je dobila Vojvodina treba da se podeli srazmerno svim građanima, bez obzira na politička opredeljenja opštinskih rukovodstava koji čine vlast u pojedinim opštinama u Vojvodini, a ne da moramo da budemo politički podobni, da bi sredstva koja Republika u iznosu od 7% prenosi na AP Vojvodinu, da moramo da se udvaramo Vladi Vojvodine i da moramo biti istih političkih uverenja da bi ostvarili neka prava. Dakle, ta prava koje dobija AP Vojvodina moraju da se podele, prava, odgovornosti i novac, između, čak kažem, mesnih zajednica, opština i Vlade AP Vojvodine, a ne da korist imaju samo pojedini. Za to sam da korist od tih ovlašćenja i od tog novca imaju svi.
Vojvodina je čak sada u boljem položaju. Ona je i dalje zadržala 7% prava iz republičkog budžeta. Ustavni sud, čiji je sastav birala prethodna Skupština, ja svakako nisam, donošenjem odluke da su neke nadležnosti neustavne, omogućila je da sredstva ostanu ista a da zbir nadležnosti bude manji. Verujem da se sva ta sredstva mogu da iskoriste za one nadležnosti koje im nisu osporene, da to ostvare u većem i punijem iznosu i u korist svih građana, bez obzira na njihova nacionalna, verska i politička uverenja.
Voleo bih da mi ministarka kaže – gde postoji neka zemlja koja je svoju energetsku politiku dodelila da vode regioni? Zahvaljujem vam se na pažnji.

Po amandmanu.
Dame i gospodo narodni poslanici, prvo tražim slušalice. Već dva amandmana sam preskočio zbog žamora, a nešto i zbog specifičnog jezika kojim se služe naši politički protivnici.
Koliko sam razumeo amandman, on se odnosi na to da se do 100 kvadrata objekata ne plaća naknada za zemljište, a preko 100 da se plaća. U amandmanu ne piše da li je to na Dedinju ili nije. Evo, ja kao predsednik Narodne seljačke stranke garantujem da tamo nema nijednog seljaka, nijednog mog seljaka nema na Dedinju. Garantujem svojom glavom. Ali, verujem da ovih političkih seljaka i papaka ima koliko hoćete.
Nemam nikakav interes da branim one koji su na Dedinju, jer tamo mojih pristalica i populacije kojoj ja pripadam nema. Oni koji su nekada možda i živeli, imali tamo neku zemlju i pašnjake, su odavno proterani odatle. Na njihovim pašnjacima neko drugi gradi.
Razumeo sam amandman da predlagače želi da ubere naknadu za građevinsko zemljište. Do 100 kvadrata to ne mora, ali preko 100 kvadrata bi to trebalo, pod uslovom da mu je to prva nekretnina. Ako je to ženi prva nekretnina, onda to nema nikakve veze. Dakle, oni su se već snašli.
Ovde je mnogo toga izrečeno. Ne mogu da verujem da se na Dedinju gradilo za živog Đilasa bez građevinske dozvole. Ne mogu da verujem da je takav jedan politički kvalitet dopustio da se nešto izgradi na Dedinju bez građevinske dozvole. Mislim da je on tamo preko šest godina. Pre njega je bio takođe njegov stranački kolega. Za 12 godina se zidalo bez dozvole na Dedinju. Naprosto, ne mogu da verujem da takva jedna vlast u Beogradu, takva vrhunska vlast dopusti da se nešto na Dedinju gradi bez građevinske dozvole.
Sada se nama nešto prebacuje. Ovi tajkuni koje spominjete na celu poslaničku grupu, sa mnom nemaju blage veze. Godine 2000. su bile promene i gledao sam te tajkune s kim su sarađivali. Sa mnom nisu. Gledao sam vas kako ste prodavali šećerane za tri evra. Ja to nisam prodao. Vi ste sarađivali sa tajkunima. Videli ste kako je lepo biti tajkun, pa su neki vaši sami postali tajkuni. Jeste Karić bio milijarder, ali milijardu i nešto mu je uzela država. Ali, ko je posle toga postao milijarder? Vaš predsednik. E, i njemu ćemo da uzmemo tu milijardu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da gospodin na službenom putu, zamolio me je da branim njegove amandmane. Prethodni sam propustio zbog žamora u sali. Ovo sa slušalicama se uopšte ne šalim. Mali žamor je dovoljan da ne čujemo ili predsedavajućeg, a onu drugu stranu sale čujemo samo na prekide, a ako neko ustane da govori, onda ga daleko slabije čujemo nego kad sedi. Dakle, u cilju boljeg praćenja sednice, stvarno se ne šalim, potrebne su mi slušalice da bi mogao da čujem kada neko govori, ako je to moguće i tehnički izvodljivo.
Što se tiče prethodnog amandmana, on je članom 2. bio propisao koje su isprave su potrebne za upis na objektima i zemljištu. Mišljenja sam, amandman nije prihvaćen, da je dosta kvalitetan. Da li je bio primenljiv u ovom obliku zakona, to nisam siguran. Verujem da je Vlada imala razlog zbog čega je to odbila.
Predložio je članom 3. da ako je vlasnik bespravno izgrađenog objekta upisan kao nosilac prava korišćenja na zemljištu katastarske parcele na kojoj je bespravni izgrađeni objekat, organ nadležan za upis prava svojine uz dostavljanje dokaza navedenih u članu 2. ovog zakona jednim rešenjem upisuje pravo svojine na objekte i građevinskom zemljištu, ako su ispunjeni uslovi propisani ovim zakonom. U slučaju kada je vlasnik bespravno izgrađenog objekta upisan kao nosilac prava svojine na zemljištu, katastarske parcele, na kojoj je izgrađen taj objekat, organ nadležan za upis prava svojine uz dostavljanje dokaza navedenih u članu 2. ovog ugovora donosi rešenje o upisu prava svojine na objektu u korist tog lica, a u skladu sa ovim zakonom.
Dakle, on je to predvideo, s obzirom da nije prihvaćen amandman na član 2. Shvatam da je Vlada, pošto nije usvojila amandman na član 2, kojim je on predložio sa kojim se dokumentima vrši upis zemljišta i svojine, analogno tome Vlada nije prihvatila ni amandman 3. Taj amandman govori da se primena zakona proširuje na slučaj kada je nekadašnji korisnik zemljišta iskoristio svoje zakonsko pravo i pravo korišćenja preveo u pravo vlasništva. Primena se primenjuje na one parcele na kojima je zemljište u vlasništvu više lica, a ta lica su vlasnici objekta koji je izgrađen na toj parceli.
Ima dosta toga što je dobro u ovom amandmanu. Verujem da će neka od rešenja nekada biti upotrebljena u nekim budućim izmenama i dopunama. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, odmah na početku da kažem da ne mislim da je ovo savršen zakon, niti je u ovoj oblasti moguće doneti potpuno zadovoljavajući i savršen zakon s obzirom na tematiku kojom se ovaj zakon bavi. Takvih čarobnih štapića,  nažalost, ne može da ima za 1.300.000 objekata koliko je nelegalno izgrađeno.
Za mene je najveća divlja gradnja u ovoj državi albanska država na Kosovu. To je jedna nelegalna gradnja koja je izvršena u prisustvu međunarodne zajednice, koja želi da nam kaže da je to lakše legalizovati nego srušiti. Veliko je pitanje – šta ćemo sa tom najvećom nelegalnom gradnjom, a onda šta ćemo sa nelegalnim gradnjama širom Srbije?
Jedna vlast koja ode ili više vlasti koje se smene ili odu cene se po tome šta su ostavile iza sebe. Ni jedna vlast u ovoj oblasti se nije posebno pokazala, a prošla baš nikako. Milion i 300 hiljada objekata svedoči i o ratovima, svedoči o sankcijama, svedoči o velikom broju izbeglica, svedoči o bedi i nemaštini, a svedoči i o još nečemu, svedoči o šalterima, o komplikovanoj proceduri, da su mnogi ne baš zbog nemaštine, nego zbog komplikovane procedure izbegli da svoju gradnju regulišu građevinskim dozvolama, lokacijskim dozvolama, prijavama radova. Toliko je to bilo komplikovano da su odustali od šaltera i danas su predmet ovog zakona, odnosno predmet upisa svojine, a da to nazovem predmet legalizacije.
Nigde u Srbiji ljudi nisu manji nego pred šalterom, a nigde se ne osećaju veći nego iza šaltera. Nekada je bilo dovoljno u Srbiji do devedesetih godina poneti jedan koverat i završiti stvar. U poslednje vreme trebalo je više koverata, u zavisnosti koliko je koalicionih partnera bilo u toj lokalnoj samoupravi. Zato je ovaj zakon srpska tragedija. Grčka tragedija počiva na mitu, a srpska tragedija na mitu i korupciji.
Individualna gradnja je takvog tipa da mi savršeno rešenje nemamo. Ovo su nelegalni objekti sa ulicom koja je široka jedva 2,5 metara, sa banderama koje idu po sred ulice. Ti objekti moraju da se legalizuju. Nikome, a posebno ne siromašnima, izbeglima, prognanima ne možete zabraniti da pod uslovima kakvi su bili za svoju porodicu naprave zaštitu od nepogoda, sunca, vetra, hladnoće. Ovi objekti će biti legalizovani. Kako će biti funkcionalni, mi to ne možemo znati.
U poljoprivredi, takođe, imate mnogo nelegalnih objekata. Po novim zakonima o planiranju i izgradnji treba vam za čardak, šupu, staju, za sve vam treba građevinska dozvola itd. Dakle, to je bilo gotovo nemoguće uraditi. Nemoguće je bilo čekati pred šalterima. Nemoguće je bilo čekati sa kovertama pred šalterima, a u isto vreme baviti se poljoprivrednom proizvodnjom i stočarstvom. Pitanje tih pomoćnih objekata, pitanje čardaka, šupa itd, je jedno pitanje koje treba da bude regulisano nekim novim zakonom, da se napravi neka olakšana procedura izgradnje takvih objekata.
Pored individualne gradnje, koja je bila nužna, imamo i luksuznu individualnu gradnju - razni pašnjaci i objekti na pašnjacima usred Beograda. Predlažem nekim ljudima da založe te svoje objekte i deblokiraju račun sopstvene stranke. Tako će pokazati privrženost stranci, a ujedno i vratiti kredit određenoj banci za koju su zadužili svoju stranku.
Individualnu gradnju luksuznog tipa možete videti od Ostružnice do Beograda. Na osam kilometara su objekti, 95% su nelegalni uz obalu Save. Dakle, ovaj zakon će obuhvatiti tu legalizaciju. Imamo nekoliko vrsta legalizacija individualnog tipa, tako da je zajedno pomešana i ta koja bi mogla da bude predmet nekog drugog zakona. S obzirom da savršenih rešenja nema i ti objekti će biti predmet ove legalizacije.
Ovde smo slušali sve i svašta. Slušali smo i o Kanalu Dunav, Morava, Vardar, Egejsko more itd. Slušali smo to od gondolijera od Stalaća jedno 15 minuta. Očigledno je da postoje dva poslovnika. Jedan je za mene a drugi je za njih. Ali nema veze.
Pored individualne gradnje je postojala i divlja gradnja velikih poslovno-stambenih objekata, fabrika, pogona velike kvadrature. Navodiću vam primere.
U toj izgradnji vladao je zakon jačeg, zakon dubljeg džepa i debljih novčanika. Objekat jedan - stambeno-poslovni prostor od 32.000 kvadrata u centru Inđije. Godina 2007, bez prijave radova, lokacijske dozvole, bez građevinske dozvole. Objekat je sagrađen, a inspekcija je izlazila ne znam koliko puta, dvadesetak - rešenja, zapisnici o rušenju itd. a da se niko nije potrudio da se to stvarno i uradi. Objekat poslovno-stambeni od 32.000 kvadrata.
Zašto taj objekat nije srušen? Iz prostog razloga što je u takvom objektu, bez upotrebne dozvole, lokalna samouprava kupila preko hiljadu kvadrata poslovnog prostora po cenama koje su od tržišnih veće dva puta. I, gle čuda, u poslovno-stambenom objektu od 32.000 kvadratnih metara prostora, bez građevinske dozvole, gde je opština bez upotrebne dozvole kupila nekoliko hiljada kvadrata, odjednom su predsednik opštine i direktor direkcije stekli, a proverljivo je, dva penthausa od 242 kvadrata, broj 32. i broj 33, i to je poslednji sprat ovog poslovno-stambenog objekta. Dakle, to je ta izgradnja koja se legalizuje putem dubokog džepa i debelog novčanika.
Primer boj dva. Ovim zakonom nije dozvoljena legalizacija ili upis objekata na javnim površinama. Šta je sa vodozahvatima? Da li na vodozahvatima nešto može da se gradi? Primer boj dva - 2007. godina, fabrika za reciklažu akumulatora na regionalnom vodozahvatu u Inđiji. Ako ne mogu privatni objekti da se grade na javnoj svojini, evo ko otvara – fabrika za reciklažu olovnih akumulatora na vodozahvatu, na bunarima iz kojih građani piju vodu. Znači, gradnja koja je bila nelegalna.
Odmah da kažem da je čak i bivša vlast to poništila. Rekla je – tu ne može da se gradi. Ali objekti su već bili izgrađeni bez građevinske dozvole, bez ičega, čak imam i rešenje Dulićevog ministarstva da se zabranjuje projektovanje i izgradnja. Šta se onda dešava? Lokalna vlast promeni prostorni plan. Izmišlja regionalni vodozahvat, bez prethodne saglasnosti Vlade Republike Srbije, koja je bila neophodna, i onda pokrajinska vlast legalizuje sve, pokrajinska Vlada legalizuje fabriku za reciklažu olovnih akumulatora na vodozahvatu Inđija.
Danas slušamo primedbe tih istih, ili gotovo istih, koji su nekada vladali i u Republici, i u pokrajini, i u toj lokalnoj samoupravi, a danas, danas više ne vladaju. Uz to je više vrsta nelegalne gradnje i ne mislim da ćemo ovim zakonom zaustaviti nelegalnu gradnju. Dok bude siromaštva, a ono je u Srbiji jako veliko, u ovoj državi ljudi više ne idu u snabdevanje u supermarkete, većina ljudi ide u snabdevanje u javne kuhinje na kazane, a nažalost, veliki broj ide na kontejnere. U takvim uslovima, ne verujem da ima savršenih rešenja.
Kao predsednik Narodne seljake stranke ću glasati za ovaj zakon, svestan toga da će se on, najverovatnije, poboljšavati što amandmanima, što, možda, eventualnim kasnijim izmenama. Takođe, ne verujem da ćemo uspešno zaustaviti divlju gradnju u ovoj vrsti siromaštva, u ovoj državi gde nema države, gde imamo skupu administraciju, gde imamo ovoliko šaltera, gde imamo ovoliko siromašnih ljudi. Ne verujem da ćemo moći nešto ozbiljnije da uradimo da bi zaustavili ljude nađu krov nad glavom.
Nadam se da će procenat nelegalne gradnje pasti, da ćemo iza nas ostaviti ozbiljniju državu nego što smo zatekli. Zatekli smo samo državne simbole – grb, zastavu i himnu. Nadam se da ćemo ostaviti bolju državu nego što smo zatekli. Zatekli smo simboličnu. Hajde da njima koji su nam ostavili samo simbole i simboličnu državu, ostavimo državu u kojoj neće biti milion i 300 hiljada nelegalnih objekata, u kojoj neće biti milion socijalnih slučajeva, u kojoj neće biti 350.000 starih ljudi od 65 godina bez ikakvih primanja, u kojoj će biti privrede, da ostavimo takvu državu i u takvoj državi će biti, svakako, manje divlje gradnje. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, komotno sam mogao uzeti jedan godišnji odmor dok traju ove replike.
Nije tajna da smo zatekli potpuno devlastiranu državu u svakom smislu – teritorijalno, nacionalno, moralno, poniženu i zgaženu, državu sa zapuštenom infrastrukturom, državu u koju kada krenete autoputem, morate da zaobilazite rupe i, gledajući pored autoputa od Subotice do Leskovca, naići ćete na dva odžaka koja se dime. Takvo je stanje bilo. Dva fabrička odžaka cela su se dimila u Srbiji, s tim što jedan nije imao proizvodnju, već je tek toliko održavao toplotu u peći, jer je skuplje ponovo aktivirati peć, nego održavati tu toplotu i trošiti energiju. Dva fabrička odžaka koja su se dimila.
Ovde je spomenut jedan kriminalac koji se bavio kriminalom napolju, van ove zemlje, prodavao šta je prodavao i pare od kriminala unosio u ovu zemlju. Usudiću se da tvrdim, bez obzira što je on kriminalac, da je on još bio njihov najbolji investitor, jer je pare kriminalom nabavljao napolju, a unosio ih unutra.
Šta da kažemo o onima koji su se kriminalom bavili unutra, uzimali pare pa iznosili napolje? Koliko su oni gori od onoga što se bavio kriminalom napolju, a pare unosio unutra?
Govoriću o infrastrukturi u prvom delu. Zapuštenost naše infrastrukture je opštepoznata stvar. Ako krenete autoputem i ne slomite točak, ako krenete noću, posebno ako krenete u nekom periodu koji je pred jeseni ili pred proleće, onda ste imali sreće. Ako ste slučajno slomili točak, promenjen je zakon o bezbednosti saobraćaja, vi ste krivi jer niste prilagodili brzinu, bez obzira što ste upali u rupu koja je bila duboka i po pola metra.
Nije problem što je infrastruktura bila zapuštena, što su pruge bile zapuštene, problem je što ova država ima javni dug sa kamatama preko 25 milijardi. Za tih 25 milijardi bivši režim nije napravio ni čestitu infrastrukturu. Ukupan dug zemlje, privrede, države i stanovništva je preko 50 milijardi sa kamatom. Dakle, iza njih su dela, neko bi rekao i nedela, koja će buduće generacije pokušati da otplate. Tako je stanje koje smo zatekli.
Stanje na prugama je bilo užas božiji. Da je Ana Karenjina rešila da se ubije bacanjem na našu prugu, pre bi je ubio neki stub koji bi pao dotrajao pored pruge nego što bi naišao voz.
Onaj što ide lajkovačkom prugom, on je mogao komotno da odspava, jedan godišnji odmor, jedan medveđi san, a da se ne boji da će voz naići. Da odspava od uveče do ujutru, a da voz od Beograda do Lajkovca ne dođe. Takvo je stanje bilo na našoj železnici. Putnicima bolje, da su umesto subvencija želeliznici delili biciklove, garantujem da bi na pruzi Beograd-Bar uspeli da obiđu vozove za koje su se izdvajala ne mala sredstva. Mislim da su milijarde subvencija za železnicu isplaćene, a da se ta železnica nije mogla… Tema su železnice. Dižemo kredit da bi popravili ono što neko ko je već dizao kredit nije popravio, ubacivao pare u "Železnice Srbije", a vozovi su nam bili takvi da bi ih bicikli sa lakoćom pretekli. Da ne govorim o sportskim biciklistima, govorim o onim običnim. Naše pruge su i ranije bile dotrajale, ali u poslednjih dvanaest godina je bila propast božija.
Što se tiče drugih sporazuma, odnosno izgradnje železničke stanice u Prokopu, tu nema šta da se doda, dakle krediti se povlače za infrastrukturu, sada ne mogu da ne glasam za to. Bilo bi dobro da je svojevremeno opredeljenje 2000. godine bilo, da infrastrukturu, puteve damo pod koncesiju, a da se zadužimo za poljoprivredu, prehrambenu industriju, za nove pogone, za nova radna mesta, itd.
Nažalost, opredeljenje je bilo takvo da podižemo kredite, da pravimo infrastrukturu koja nije napravljena i državu smo zatekli, kakvu smo zatekli, a novac u privredu nije dolazio. Rezultat toga je gubitak 450.000 radnih mesta u privredi.
Dakle, da su krediti uzimani za proizvodnju, a da smo infrastrukturu dali u koncesiju, danas bi imali i jedno i drugo, dakle, imali bi razvijenu privredu, imali bi pruge, imali bi puteve, imali bi robu, našu robu, našu proizvodnju, imali bi šta da vozimo tim prugama.
Što se tiče ovih sporazuma sa Arapskim Emiratima podržavam tri sporazuma. Na četvrti imam rezervu. Moja rezerva je principijelna. Bio sam protiv da stranci mogu da kupuju zemlju u Srbiji. Bio sam protiv Britanaca, bio sam protiv Mađara, bio sam protiv Hrvata, govorim o firmama koje su iz Mađarske, Hrvatske, Britanije, Irske, došle u Vojvodinu, kupile za vreme bivše vlasti zemlju na prikriveni ili manje prikriveni način i na takav način došli do zemljišta u Srbiji, odnosno u Vojvodini.
Mislim da je prodato preko 500 kvadratnih kilometara. Dakle, zemlja se gubi uzurpacijom, okupacijom i prodajom. Kad se uzurpira, možete da vratite na sudu, kad se okupira možete da se oslobodite, kad se proda ona se definitivno proda, dakle, tu povraćaja nema.
Za vreme bivšeg režima prodato je preko 50.000 hektara oranica, najplodnijih oranica u Vojvodini strancima. Razumeću ovu žrtvu, ukoliko je ona zbog višeg interesa. Žrtvu koju ima bivši režim, nije imao nikakav interes, dakle, tu se radilo o kupovini zemlje po što jeftinijim cenama, da bi se ona kasnije preprodala po daleko većim cenama. Oni tajkuni koji od gore imaju preko 150.000 hektara zemlje samo čekaju pet, šest godina, da cena zemlje skoči i onda će je prodati po 50 puta većim cenama nego što su kupili za vreme bivšeg režima.
Ono što je meni ovde zasmetalo je nekoliko stvari. Govorilo se o slaboj produktivnosti, govorilo se o niskom izvozu i govorilo se o subvencijama koje su navodno zloupotrebljene. Što se tiče subvencija, na 232.000 izdatih u zakup državnih hektara, država je u prošloj godini dobila pet milijardi, a za subvencije na tu istu površinu dala je dve i po milijarde.
Dakle, nije isplativo nekome da prosečno hektar plati 200 evra, zakup, a da radi toga da povukao subvenciju od 12.000 dinara, odnosno to je iznosilo nešto malo više od 100 evra.
Što se produktivnosti tiče, u ovom trenutku srpska poljoprivreda ima podsticaje koji su najmanje pet puta manji po hektaru, nego Hrvati. Tačno je da je hrvatski izvoz po hektaru daleko veći, ali takođe je tačno da na 800.000 obradivih oranica Hrvati ukupno u agrarni budžet izdvajaju skoro osam miliona evra. Mi na četiri miliona hektara poljoprivrednog zemljišta ukupno izdvajamo nešto više od 400 miliona evra.
Dakle, premije su subvencije koje se dele u Hrvatskoj, a posebno u EU su daleko veće nego u Srbiji. Još nešto, danas je sedam godina od smrti Slobodana Miloševića. Mi koji smo se borili protiv njega, mislili smo, a koji smo se bavili poljoprivredom da će kada se vlast promeni, da će poljoprivredi biti vraćeno sve ono što je devedesetih godina iz nje izvučeno. Devedesetih godina poljoprivreda je izgubila zamah zato što su poljoprivredni proizvodi prodavani po nekoliko eura centi po kilogramu, deset puta ispod cene, zbog sankcija i svega drugog.
Poljoprivreda je bila ta koja je podnela sav teret socijalnog mira, vojnih i ekonomskih pritisaka kojima je bila izložena naša zemlja i mi smo mislili da će to buduća vlast posle 2000. godine ceniti i to poljoprivredi vratiti. To se nije desilo. Iz te iscrpljene poljoprivrede ne možete napraviti veliki izvoz ako u nju ne ulažete. Od ukupno preko 50 milijardi, koliko duguje privreda, država i stanovništvo svega 385 miliona je plasirano u poljoprivredu.
To je 0,8% ukupnog našeg duga. Kako mislite da nam poljoprivreda napreduje ukoliko je u nju uloženo svega 385 miliona evra ili nešto manje od 1%? Takva poljoprivreda bez ulaganja ne može da napreduje. Pozivam sva ulaganja u poljoprivredu ali ću se usuditi da pored ovog sporazuma predložim i još jedan model za koji mislim da je dobar.
Prvo treba izvršiti denacionalizaciju i vratiti u fizičkom obimu ono što se poljoprivrednicima može vratiti. Ta državna zemlja nije nastala tako što je pala sa neba, nego je nastala otimačinom od 1945. do 1953. godine od privatnih zemljoradnika ili zemljoradnika čiji su očevi ili dedovi imali tu zemlju. Treba izvršiti restituciju u onom obimu u kojem to zakon predviđa. Sve ostalo, mislim da ima preko 60.000 hektara, treba podeliti poljoprivrednim gazdinstvima na kredit od 20 do 30 godina. Ukoliko im to date za 10.000 evra na 30 godina svake godine će država dobiti 200 miliona evra. Tih 200 miliona evra neka država uloži u vraćanje kredita koji može da povuče u vrednosti od pet milijardi. Tih pet milijardi uložite u poljoprivredu kao kredite i vraćaće vam se i jedno i drugo. Vraćaće vam se kredit za zemljište, a sa druge strane će vam kroz povećanu poljoprivrednu proizvodnju vraćati sve ono što u poljoprivredu uložite, u navodnjavanje, u infrastrukturu, u stočarske farme, zelene farme za proizvodnju energije itd.
To je moj predlog da posle ovog sporazuma uzmete i porodičnim gazdinstvima omogućite da dođu do 20 hektara zemlje. Tako ćete zbrinuti 30.000 porodica i oni će imati čime da prave biznis, a država neće biti oštećena, Svake godine će dobijati 200 miliona evra sa kojima će moći da servisira kredit na 30 godina koji može da bude najmanje pet milijardi evra. Voleo bih da ubuduće se takmičimo ko je šta kupio i kome smo šta pozajmili, a ne da se takmičimo u tome šta je ko pošto pozajmio i šta je ko pošto prodao. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne bih se javljao da tema koja se nameće sa one strane nije upravo povreda Poslovnika člana 106. i člana 107.
Dakle, govornik se po drugi put ne drži tačke dnevnog reda i govori o mleku. Budući da sam profesionalni zemljoradnik to skretanje sa teme donosi meni i mojim kolegama nepopravljivu štetu. Istine radi, da ne bi bilo zabune u javnosti dužni smo da kažemo da su pre dve godine bivša vlast prepravila jedan pravilnik o mleku, ali je zaboravila da prepravi pravilnik…
(Predsedavajući: Gospodine Rističeviću molim vas nemojte sada koristiti povredu Poslovnika…)
Sačekajte molim vas. Molim vas njemu ste dopustili, a meni ne dopuštate da kažem u čemu se sastoji povreda Poslovnika.
(Predsedavajući: Dozvoljavam vam da vi obrazložite povredu Poslovnika ali repliku sad voditi nije korektno, onda vi kršite Poslovnik.)
Govorim u čemu se sastoji povreda Poslovnika. Dakle, govornik je govorio o tome da je mleko otrov. Znači, nije govorio o temi dnevnog reda, a time što nije govorio o temi dnevnog reda pravi nama nepopravljivu štetu. Zbog kolizije pravilnika za koju priznajemo da je nastala greška, zbog toga što mleko nije dovoljno kvalitetno ali je bezbedno za ishranu, dakle, ovde se pravi ….
(Predsedavajući: Molim vas Rističeviću.)
Dozvolite da završim. Dakle, skreće se sa teme dnevnog reda kada njima odgovara, a ja kad pokušam to da obrazložim. Samo da vam kažem da smo mi zbog te politike spali sa 900 hiljada krava na 400 hiljada krava.
Njima su u kampanji te krave tako bile mile za milovanje, ali sada gotovo da vi vršite pravi kravocid. Dakle, dužan sam to da kažem zato što sam profesionalno vezan za tu proizvodnju. Dakle, nisam skrenuo sa teme dnevnog reda, skrenuli su prethodni govornici i o ovome neću govoriti ukoliko oni ne izazovu novom povredom Poslovnika, odnosno reklamacijom moje nove povrede Poslovnika ukoliko oni ne izazovu svojim nastupom. Moja namera nije da govorim o mleku, ali ovo je već drugi put.

Ne tražim da se o ovome glasa.