Dame i gospodo narodni poslanici iz unutrašnjosti i gospođo narodni poslaniče iz Beograda, vas je lako prebrojati. Dakle, pokušaću da pričam o ova dva zakona koja su na dnevnom redu, ali posle ovakvih burnih diskusija ništa ne garantujem. Morate dobro paziti na mene i onaj drugi poslovnik koji je namenjen za mene neka bude za svaki slučaj pri ruci.
Kada već govorimo o jednakim pravima, mislim da sam ja ovde najviše oštećen, a, što je interesantno, o pravima govori onaj koji je najviše kršio u nekoliko saziva prava svih drugih narodnih poslanika, pa i onih koji danas nisu više poslanici.
Da govorimo o prvom zakonu, a to je sporazum sa Ruskom Federacijom, to ćemo svakako podržati jer mi neki drugi izlaz i nemamo. Hteli ili ne hteli, mi taj sporazum treba da podržimo, time pre što se ne radi o lošem sporazumu. Pod broj dva, nisu nam oni krivi što su energenti skupi. Oni te iste energente mogu prodati u Evropi, uzeti novac od Evrope, lepo ga uštekovati i Evropi napraviti nove nevolje.
Rusija zahvaljujući tom gasu i energentima doživljava određeni privredni bum i dok u Evropi standard građana pada, u Rusiji i evroazijskoj uniji on raste. Dakle, zahvaljujući upravo tim energentima mislim da smo mi ipak na neki način tu beneficirani, za razliku od pojedinih evropskih zemlja koje zahvaljujući nekim svojim drugim aranžmanima dobijaju na prvi pogled nešto povoljnije uslove. Za sada to moramo da radimo preko Mađarske, a to poskupljuje cenu gasa svakako. Mađari znaju šta rade i taj svoj tranzit kroz njihovu zemlju su nam i te kako skupo naplaćivali, posebno dok nismo imali skladište i Banatskom Dvoru. To je svima jasno, ko iole poznaje gasifikaciju u Srbiji.
Ne mislim da su nešto u Vojvodini ljudi privilegovani. Jesu imali gas kao izbor energenta. Međutim, svi energenti su po meni sada podjednako skupi zato što nisu dostupni građanima, odnosno zato što zbog, ne svetske ekonomske krize, već neke druge krize koja je izazvana u poslednjih deset godina. Zahvaljujući lošoj organizaciji države, stanovništvo je u takvoj bedi i siromaštvu da ne može da plati energente, bilo da se radi o gasu, drvima ili uglju.
Energetska efikasnost je ona ušteda koja treba da bude ušteda, a da ne bude na uštrb standarda stanovništva, niti na uštrb proizvodnje. Dakle, ušteda koja bi uskratila na određeni način standard građanima i koja bi smanjila proizvodnju ne bi bila energetska efikasnost. Dakle, ušteda energije mora da bude takva da proizvodnja makar ostane ista, ako ne i da poraste, nadam se da će porasti, a da uštedimo određenu električnu energiju.
Zašto ovo govorim? Zato što Srbija u ovom trenutku, čini mi se, gotovo 60% ukupne energije troši na domaćinstvo. Svega 40 i nešto procenata troši za neke druge aktivnosti, što pokazuje da Srbija danas nema proizvodnju. U poslednjih 12 godina, a trajalo je malo duže, to moram da priznam, u Srbiji su se proizvodile samo mašta i iluzije i ništa drugo se dobro nije proizvodilo kao te dve stvari.
Uštede energije mogu se postići na više načina. Mogu se postići adaptacijom postojećih zgrada, adaptacijom određenih toplana itd, ali takođe se postižu i tzv. zelenom gradnjom. Dakle, da se prilikom gradnje odmah poštuju standardi energetske efikasnosti, a to se zove zelena gradnja, da se izbor materijala i izolacija izvrši tako da garantuju što manju potrošnju energije.
Što se domaćinstva tiče, to se obično radi kroz štedljive sijalice, zamenom stolarije, izolacijom na zidovima, izolacijom na krovu, pa i grejnim pločama. Dakle, samo izolacijom zidova i zamenom stolarije može da se postigne ušteda od 30%.
Dok sam bio predsednik Skupštine opštine u Inđiji, na svim javnim ustanovama, školama, vrtićima zamenili smo stolariju zbog energetske efikasnosti, a da pri tome nismo imali u to vreme, a znamo ko je vladao 2006/2007. godine, nikakvu stimulaciju od strane Vlade, od strane države, pa čak nismo imali ni pristup raznim evropskim fondovima koji bi nam garantovali neke subvencije u tom smisli. Ali, za seda godina se nama kroz uštedu energije ta investicija otplatila.
Dakle, u potpunosti je vraćen novac kroz uštedu energije, onaj koji je uložen uz zamenu dotrajale stolarije na svim školama i predškolskim ustanovama, javnim ustanovama u opštini Inđija. Mi smo to uradili i možda je bolje bilo da sačekamo jer bi možda neke novac sada dobili iz ovog fonda.
Ušteda energije, naravno, može da se postiže i na razno razne druge načine. Naravno i kroz obnovljive izbore energije. Mislim da u ovom trenutku Srbija na grejanje, koliko znam, troši gotovo 500 miliona evra godišnje. Ako bi ušteda bila samo 10%, to znači da bi godišnje, a to nije toliko teško postići, Srbija uštedela gotovo 50 miliona evra, što je ravno veleprodajno ceni oko 100 miliona litara dizela, čime se može obraditi milion hektara zemlje.
Dakle, ne radi se o zanemarljivim vrednostima, da čisto zbog gledalaca to pojasnim, da ovo nije neka tema bezveze, već da može da donese i te kako ekonomsku korist, ne samo za državu, već može da bude ekonomska korist za svako domaćinstvo koje se opredeli da na određeni način štedi energiju, a kroz ovaj zakon to će prerasti i u neke obaveze.
Što se tiče energije, mislim da Srbija ima svoja naftna polja. Ja se otprilike bavim poljoprivredom i mislim da su poljoprivreda i energetika dve nerazdvojne grane u nekoj vrlo bliskoj budućnosti, a to ću pokušati da obrazložim sa kravama, ako je to dozvoljeno. One su toliko bile ljubimice, tako drage i mile u kampanji bile, pa valjda ćete dopustiti da energetiku, a pomoćnici, verujem, i ministarka znaju o čemu se već radi kada govorim da su krave veoma bitne za energetsku efikasnost zbog obnovljivih izvora energije.
Dakle, bez obzira što su bile drage u kampanji, gotovo da su doživele kravocid. Nama je od 2000. godine od 900 hiljada ostalo samo 400 hiljada krava. Imamo 400 hiljada najmanje neobrađenog zemljišta uglavnom u centralnoj Srbiji. Dakle, to su zemljišta lošijeg kvaliteta, ali su idealna za voćarstvo, ali pored voćarstva, ako nisu baš najidealnija za poljoprivrednu proizvodnju, jesu za uzgajanje zelene mase od koje se prave energenti.
U kombinaciji zelene mase i kravlje balege na 200 hektara površina i 150 krava se dobija jedan megavat struje ukoliko se ne varam. Vi me demantujte, znači sa 200 hektara zelene mase i sa 150 krava se dobija u kombinaciji zelene mase i balege, se dobija jedan megavat struje, odnosno 1000 kilovata na čas. Ukoliko imamo 400 hiljada od 2000. godine zapuštenih hektara, nije teško izračunati da je to negde, podeljeno sa 200, da je to oko 20 hiljada raznoraznih farmi, a onih 500 hiljada krava kojima nedostaje samo da imamo 300 hiljada krava više, dakle, mogli smo da proizvedemo 2000 farmi koje su mogle da proizvode po jedan megavat čas struje.
Kad to pretvorimo u novac, dobićete jednu cifru, koja otprilike glasi da je to negde po ceni od 14 evro centi ili koliko se već plaća, dakle, dobićete cenu za 200 takvih farmi, to je 200 megavata puta 24 časa. To sve kad pomnožite dobićete električne energije u vrednosti oko šest miliona evra dnevno, puta 365 dana. Gubitak samo na kravama, zbog toga što je izvršen kravocid od 2000. godine do danas, zato što nemamo umesto 400 hiljada makar 700 hiljada krava, imali smo 900, što su poklane, što je samo onako bilo u kampanji bile onako poželjne, gubitak na tome je sada dve milijarde.
Kroz amandmane za poljoprivredu sam branio stav da Evropa ima hiperprodukciju mleka i da mi treba da uzgajamo krave koje daju prilično dosta mleka, osrednje neka bude, ali da daju i dosta mesa. S obzirom, da Evropa ima manjak mesa, a hiperprodukcijom mleka i cela mlečna afera je zbog toga nastala. Sem mesa, krave prave električnu energiju u zelenu masu, a sve te farme se mogu prekriti panevima, dakle, takva vrsta poljoprivredne proizvodnje u kombinaciji sa energetikom može da da dopunsku vrednost oko dve milijarde evra.
Cela naša proizvodnja, sva naša roba koju mi proizvedemo bez trgovine usluga itd, u BDP ne učestvuje gotovo ni sa 10 milijarde evra. Dakle, mi moramo da se okrenemo u proizvodnji i mislim da poljoprivredni energetika su prve dve grane koje treba da idu uporedo ruku pod ruku, ali nije energent, to su naša naftna polja i naše prirodne resurse ne treba davati, treba ih koristiti da bi se podigao standard našeg stanovništva da bi se napravila dodatna vrednost, da niko ne bude bos, da niko ne bude go, da niko ne bude gladan, da niko ne bude rob u ovom trenutku mi imamo, od 2000. godine, preko 450 hiljada radnika koje treba uposliti, koji su otpušteni.
Pored energetike i poljoprivrede, energetiku treba iskoristiti da se prerade ostali poljoprivredni proizvodi i tako ćemo doći do prerađivačke industrije i sve druge prateće delatnosti treba da plate ove tri grane. Na takav način mi možemo da obezbedimo posla za naše stanovništvo.
Mene pogađa što se u zakonu o energetskoj efikasnosti optužujemo, svi kolektivno, za neke senke, duhove prošlosti. Svakako, u tome se lično nisam prepoznao. Dakle, navešću samo nekoliko činjenica da nam je izvoz u poslednjih 11 godina, znači od 2001. godine bio nepunih 60 milijardi evra, a da nam je uvoz bio preko 120 milijardi evra. Jedanaest godina prethodnih je napravljen deficit od 65 milijardi evra samo u trgovini. To je ono što nas sprečava da taj novac uložimo u one grane u koje sam rekao i zato me pogađa to što taj nedostatak novca, olako potrošeni novac, olako zaduženi novac, sad sprečava sve energetski poljoprivredne projekte da ovu zemlju razvijemo.
Za razliku od nekih drugih, ova zemlja treba da iskoristi svoje prirodne resurse, a neko je pre mene rekao, a znam i ko, da postoje zemlje koje su bogate prirodnim resursima, ali su ljudi siromašni zato što to nema ko da organizuje i da se to upotrebi u korist ljudi. Postoje zemlje koje nemaju ništa, imaju samo pesak, ali su bogate jer se tamo ljudi organizuju i to znaju da iskoriste. Mislim da je vreme da se okrenemo onom prvom, da naša Vlada, Vlada za koju sam ja glasao, da ona bude prva koja će znati da organizuje državu, koja će znati da organizuje privredni život i koja će svoje prirodne resurse iskoristiti za dobrobit svog stanovništva. Dakle, da ovo ne bude više najplodnija bogata zemlja u kojoj žive siromašni, gladni ljudi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ukoliko mi se dozvoli da govorim, rekao bih nešto po ovom mom amandmanu. Bojim se da je meni uskraćeno ustavno pravo govora, zbora nije, dopušteno mi je da uđem u salu, ali mi je uskraćeno pravo govora, pravo govora na način na koji to moj narod radi u unutrašnjosti, pravo govora da me svi razumeju. Preksinoć sam dobio opomenu, pa sada moram dobro da vodim računa o čemu ću da pričam, pa ću možda morati da čitam moj amandman.
Dakle, neću pričati o hrvatskom jeziku, o ijekavici, o hrvatskom jeziku posebno, iz razloga što su to moji prethodnici govorili sasvim neometano, a ja smatram da hrvatski jezik ne postoji, da je pokraden od srpskog i zato neću to komentarisati.
U osnovnom tekstu zakona se kaže da javni beležnik mora imati prebivalište na području opštine, odnosno grada, koji je u odluci o imenovanju određen kao njegovo službeno sedište, a ako je u odluci o imenovanju javnog beležnika kao njegovo službeno sedište određena gradska opština, javni beležnik mora imati prebivalište na području grada kojem pripada ta gradska opština. Amandmanom sam iz nekoliko razloga dodao dve reči: "ili susedne".
Zakonom je predviđeno na svakih 25.000 stanovnika da bude po jedan javni beležnik. Verovali ili ne da ima manjih opština od Beograda i gradskih opština sa teritorije grada Beograda. Ima i opština u Srbiji koje ne broje ni popisanih 10.000 stanovnika. Imate opštinu Bela Palanka, za koju verujem da nema 10.000 stanovnika. Imate opštinu Crna Trava, imate Lebane, imate Medveđu, imate izuzetno male opštine. U obrazloženju za odbijanje mog amandmana piše da će ministar svakako dozvoliti da u svakoj opštini bude po jedan javni beležnik i da će to otprilike biti po zakonu 25.000, što znači da neće ova druga odredba zakona od 25.000 moći da bude ispoštovana ukoliko u svakoj opštini budemo imali javnog beležnika.
Veliko je pitanje da li će iz svake opštine položiti po jedan javni beležnik. Nisu svi oni rođaci ili snahe članova komisija, pa će im taj prolaz biti osiguran. Ima onih iz unutrašnjosti koji su dali 600 evra, pa nisu položili. Položio je svaki osmi. To je njima bio zadnji novac. Dakle, nije garantovan prolaz beležnicima, da će svaka opština na ispitu dobiti po jednog izabranog javnog beležnika, da ovo bude ispoštovano. Zato sam predložio da beležnik može da ima prebivalište u susednoj opštini, a da funkciju javnog beležnika vrši u onoj drugoj. Svaka opština se graniči sa najmanje jednom ili više opština koje su udaljene 10 do 20 kilometara. To jeste neki trošak, ali nije najvažniji.
Pitam vas - zašto teramo ljude da menjaju fiktivno prebivalište? U takvim situacijama koje sam ja opisao, kada ne bude dovoljno onih koji su položili, kada ne bude dovoljno rodbine i familija članova ispitne komisije, a gle čuda, recimo, u biračkim odborima ne mogu da budu dva srodnika, ali po pitanju javnobeležničkih ispita može, može neko da bude član komisije, a može i njegova familija da dođe na ispite, što je za mene neverovatno, pa pošto takvih u Srbiji nema puno, može se desiti da dođe do puno rupa, bez ikakvog javnog beležnika.
Da li ćemo onda terati ljude da menjaju prebivališta u ličnoj karti, da bi ispunili uslov i imali prebivalište na teritoriji gde vrše svoju javnobeležničku dužnost?
Još nešto, ne bih bio u koži ovog ministra pravde. Ovaj ministar pravde mora da ispravi mnogo toga što je krivo, da bude pravo. Ovaj zakon i ovaj amandman vode u tom smeru. Dakle, nasledio je mnogo tih problema. Verujem da će on biti pravedan i da će rasporediti javne beležnike po opštinama, da budu što bliže građanima. Ali, recimo, ukoliko neko drugi dođe, pa ukoliko neko drugi uspe da selektuje ispitnu komisiju, na način na koji je to do sada bio slučaj, pa ako javne beležnike budemo imali kao poslanike, ako budemo imali jednu polovinu iz Beograda, pitam – kako će oni uopšte u Srbiji, javni beležnici, vršiti svoju funkciju?
Pitam se, ukoliko ovo ne regulišemo ovim mojim amandmanom, kako će taj budući ministar da se ponaša prema javnim beležnicima prema sedištu? Verujem da će ovaj odrediti da tamo gde je javni beležnik položio, gde ima 25 hiljada stanovnika, verujem da će ovaj ministar odrediti da to bude javnobeležničko mesto. S obzirom da je to njegovo pravo iz zakona, pitam se, kao što su prethodni bili jako pravedni, da li će budući poštovati ono što će najverovatnije ovaj ministar poštovati.
Stoga, imajući u vidu kakva je bila prethodna vlast i imajući u vidu da je vlast smenjiva, da nam niko ne garantuje da će u ovoj postavi Vlada opstati, da će u Ministarstvu pravde ostati ovi ljudi, da će ispitne komisije biti pravedne, da se možemo vratiti na staro, pa da budu javni beležnici, da u tom javnom beležništvu bude prepuno rođaka, familije itd, predložio sam ovaj amandman, svestan toga da i ako ne bude prihvaćen, neće biti neke velike štete, da će javnobeležnička dužnost i da će javni beležnici svoje obaveze vršiti i da će biti što bliže građanima. Ali, bojim se da u buduće to može da bude veliki problem. O kupovini glasova i paketima ne bih govorio jer je u maju u Inđiji podeljeno osam hiljada i stvarno bih voleo da znam ko ih je delio. Bojim se da nikada neću doznati. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, lingvisti, naučnici to kažu, a ja to mislim. Dakle, mislim da je do hrvatskog jezika došlo tako što je pokraden srpski jezik i zato što su uzete samo latinične oznake. Moje pravo je da mislim, moje pravo je da sumnjam, a vaše pravo nije da me ograničite u tome, da ograničite moja prava vašim pravima. Vaše pravo je da mislite da je srpski jezik čak nastao od hrvatskog. To vam dajem za pravo, ali se sa vama ne slažem.
Isto tako, ako se vi ne slažete sa mnom i ne slažete se sa delom struke, ne samo sa mnom, da je hrvatski jezik nastao od srpskog, dakle, da su ispunjene sve norme koje je Vuk Karadžić rekao i napisao, dakle, da su samo latinične oznake, to smatraju lingvisti, stručnjaci, ne smatram samo ja. Samo mislim da je taj jezik nastao tako što je pokraden srpski. Tu nema ništa loše. Pokrali su nas ne jednom, pokrali su nas više puta. To mislim i imam svoje pravo. Imam pravo da vam budem smešan zato što sam različit, ali takođe, imam pravo da se smejem vama zato što ste mi svi isti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, predloga amandmana se odnosi na primenu zakona.
Dakle, u osnovnom tekstu, koje je predložilo ministarstvo, odnosno Vlada, rok je pomeren do 1. marta 2014. godine, za primenu, a ja sam predložio da to bude još šest meseci i da se zakon počne primenjivati od 1. septembra 2014. godine.
Razlozi za to su mnogobrojni. Prvi razlog je što bez obzira na dobru volju, i Narodne skupštine i ministarstva, taj zakon može da bude ne sprovodljiv za godinu dana. Dakle, predložio sam da to bude još šest meseci, imajući u vidu da u ovom trenutku imamo samo 50 i nešto javnih beležnika sa položenim ispitom. Da bi zakon funkcionisao treba nam 100 od 400 kandidata koji su polagali ovaj ispit, položilo je nešto više od 50. Oni su za taj ispit uplatili 600 evra. Kandidat mora da bude pravnik sa položenim pravosudnim ispitom i da ima 600 evra, a čini mi se da će u budućnosti trebati 500.
Kako da motivišemo tih 400 pravnika sa položenim pravosudnim ispitom i iskustvom od pet godina da se ponovo prijave? Pitanje je i koliko tih osoba uopšte ima u Srbiji da bi se prijavili i da bi došli do one magične cifre gde imamo 100 javnih beležnika da bi zakon mogao da se primenjuje. Bojim se da i pored najbolje volje ministarstva, vlade, pa i Narodne skupštine da ovaj rok od godinu dana za početak primene ovog zakona nije dovoljan i da ga treba produžiti za još šest meseci, što sam predložio, a možda i za godinu dve dana.
Šta će se desiti ako se, a u raspravi smo čuli, eventualni kandidati pravnici sa položenim pravosudnim ispitima i sa pet godina radnog iskustva, oni isti koji su već jednom potrošili 600 evra, pa su spremni da nekako pozajme te pare da još jednom izađu na ispit. Šta ako se poplaše činjenice da je u okruženju notari, odnosno javni beležnici da su doživeli gotovo svaki drugi da završi u zatvoru? Šta ako se poplaše toga i ne budu želeli i budu demotivisani i ne budu želeli da se prijavljuju na ovaj ispit?
Znači, ukoliko nemate sto javnih beležnika sa položenim ispitom džaba vam komisija. Ukoliko nemate kandidate, sve da komisija hoće i da ih propusti, sve da su rođaci članova ispitne komisije, ukoliko se ne prijave ne mogu da prođu.
Dakle, moraju da imaju novac, moraju da imaju pet godina radnog iskustva, moraju da imaju pravosudni ispit, moraju da budu pravnici, moraju da budu motivisani i moraju da se ne boje eventualnih posledica jer je svugde u okruženju prilikom primene ovih zakona u prvim godinama, većina javnih beležnika je završavala u zatvorima.
S toga sam predložio da se odloži primena ovog zakona i da taj rok za primenu se produži za šest meseci. Mislim, da je Vlada trebala da prihvati ovaj amandman. Možda bi u tom nekom roku uspeli da prokopamo i taj kanal, pa da otvorimo tu javnobležničku kancelariju i u Stalaću za područje prve opštine, mislim da je Ćićevac, nisam siguran. Dakle, da otvorimo tu javnobeležničku kancelariju za Kruševac, Ćićevac itd. u gradu Stalaću. Taj kanal bi možda iskopali za godinu i po dana, ali moram da kažem, da jedan drugi kanal, a to je kanal za iznošenje para iz ove zemlje, a strane organizacije kažu da je nezakonito iz ove zemlje izneto 51 milijarda u poslednjih 10 godina.
Molim vas, nisam ja govorio o Stalaću, neko drugi je govorio. Da nije bilo tog kanala mi bismo iskopali ova tri i imali tu javnobeležničku kancelariju u Stalaću gradu kojim se ide prema Kruševcu. Dakle, mogla je biti lučka kapetanija, mogle biti kancelarija javnobeležnika, ali se bojim da je ovoj sirotinji taj novac otet i da smo toliko osiromašeni da nećemo imati dovoljan broj kandidata koji će moći da se prijavi ako bude polagao svaki osmi, onda nama treba da se prijavi još 400 ljudi koji moraju da imaju 200 hiljade evra.
Nadalje, to nije jedini trošak. Da bi neko ušao u ovu avanturu treba mu još novca. Mora da ima svoju nekretninu ili da iznajmi u kiriju, dakle, to mora da bude najverovatnije neki višegodišnji zakup i za to mu je potrebno još nekoliko hiljada evra bez obzira u kojoj sredini otvori javnobeležničku kancelariju. Još nešto, oprema u toj kancelariji koju on mora da opremi sopstvenim sredstvima, mora da košta najmanje 10 hiljade evra, po nekoj mojoj slobodnoj proceni.
Dakle, gde ćemo naći, za narednih godinu dana toliki broj kandidata da se prijavi sa novcem koji ima 600 evra, koji ima prostor za službene prostorije, koji ima 10 hiljade evra da kupi opremu. Gde ćemo naći toliko kandidata, a da oni budu čestiti, pošteni i da su za pet godina svog radnog iskustva, sa položenim pravosudnim ispitom zaradili 15-ak hiljada evra da bi se bavili ovim poslom.
Mislim da Ministarstvo pravde i pored najbolje namere neće moći ovaj zakon da sprovede u narednih godinu dana. S toga sam ja predložio da se ovaj zakon počne primenjivati tek od septembra 2014. godine, dakle, produžio sam rok primene za šest meseci, što mislim da je čak i malo ali uz vrednoću, napor, motivisanje eventualnih kandidata, da možemo taj rok da dostignemo. Hvala.

Bojim se da neko nije bio u sali kad sam govorio i pogrešno protumačio moje izlaganje. Dakle, nisam govorio ni o kakvom mleku, ni o kakvim ministrima, govorio sam o Ministarstvu pravde, Vladi, Narodnoj skupštini, početku primene zakona i predložio da se taj zakon primenjuje šest meseci kasnije nego što je to predložila Vlada Republike Srbije. Dakle, hteo sam da promenim predlog i naveo sam razloge koji se toga tiču.
Mleko apsolutno nisam spominjao, nisam spominjao ostavke ministara. Mislim da će biti prilike da i o tome raspravljamo, pa ću vam dokazati da greške nije bilo dosadašnjih ministara već do bivših, a to možete pročitati i u medijima. Dakle, ima nekih osoba koje mogu da pričaju kvalifikovano o trovanju namirnicama, ali postoje određene osobe koje to nikako ne bi smele da pričaju ukoliko su imale iskustva sa trovanjem ljudi, ukoliko su bili zaslužni za trovanje, čini mi se, samonelom. To je ono što mogu da dodam.
Dakle, ne želeći da ulazim u suštinu toga koji će ministar podneti ostavku. Što se mene tiče, nemam ni portira u Vladi. Svi ministri mogu da daju ostavke. Ja sam za Vladu naroda, iz naroda za narod. Takvu Vladu nismo imali 12 godina i zato smo prošli kako smo prošli. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo na početku ja da kažem pošto se meni često ispravljaju gramatičke greške, da kažem da nisam zadovoljan kada jedan pravnik i profesor Zakon o javnom beležništvu, odnosno izmene Zakona o javnom beležništvu nazove izmenama zakona o javnim beležnicima. Verujem da ovaj zakon tretira širu delatnost od one koju obuhvataju javni beležnici, da obuhvata celu delatnost, ne samo javne beležnike, već i način n koji oni funkcionišu, kako se to radi, otvaraju kancelarije, itd.
Takođe, nisam zadovoljan stranim izrazima, ja koliko sam nezadovoljan, međutim, moj kolega iz Leposavića je stavio primedbu da se ovde upotrebljavaju hrvatski izrazi i meni to ne smeta, ali njemu smeta.
Umesto "jemči" kaže se "jamči". Ja mogu očekivati da se ujutru neko oglasi "zoroklikom", da opet imamo "okolokućne travopase" itd.

Izvinjavam se, gospođo, ali, dok ste vi predsedavali, mene su upozoravali da pismeno i pisano nije isto i da konačno moramo da razgovaramo srpskim jezikom. Dakle, ukoliko su mene ti koji su me upozoravali, sada napravili sličnu grešku, nemojte da imate dva kriterijuma.
Podržavam njihovu tvrdnju da smo mi precenili sebe i da smo kao poslanici, to nije bila predložila Vlada, već mi kao poslanici, koliko se sećam, tražili da se odloži primena ovog zakona šest meseci jer nisu doneti odgovarajući pravilnici, nije položio odgovarajući broj kandidata za javnog beležnika, tako da je zakon bio u tom trenutku nesprovodljiv.
Mi smo stvarno pogrešili, jer nismo znali kakve oni zakone donose, da su oni gotovo bili nesprovodivi u praksi, da u tom roku nije bilo šanse da ih sprovedemo i zato su oni bili u pravu da je rok od šest meseci bio kratak da ispravimo sve njihove greške.
Ne smatram da je greška ispravljati tuđe greške. Mislim da je greška ponavljati tuđe greške i činiti neke svoje koje smo već videli kod njih. Odlaganje primene ovog zakona sam ja predložio amandmanom, a to ćete videti, još za šest meseci iz više razloga.
Prvo, stvarno treba otkloniti sve te nedostatke i što smo imali samo jednu komisiju, koliko sam ja razumeo, šest članova. Ta komisija je mogla da ispituje i ovim zakonom se to menja, može da se imenuje više komisija sa pet članova, ali ispiti se daju pred svih pet članova komisije. To do sada nije bio slučaj, koliko ja znam. od šest članova komisije, mogla su da budu samo tri prisutna i samo tri su mogla da ispituju kandidate i zato su se kandidati žalili, da od četristo kandidata, da je prošao svaki osmi. Žalili su se na taj podatak, ali sa druge strane, bilo je da prođe svaki prvi.
U komisiji od šest članova, moglo je da ispituje samo troje, pa se moglo desiti da Nata Mesarović, Dragor Hiber, Dragiša Slijepčević, ispituju čak i najbliže krvne srodnike i tu je prolaznost bila stopostotna.
Dakle, tu nije bilo obnavljanja, bez problema su položili, krvni srodnici, članovi najbliže familije, recimo, Nate Mesarović, snaha bez problema, položila iz cuga, prolaznost 100%.
Takođe, pred tom komisijom položila je sestra državnog sekretara iz cuga i tu nije bilo nikakvih žalbi, što znači, mogao si da prođeš ukoliko si imao u komisiji odgovarajući broj rođaka i rodbine.
Koliko znam, kućni ljubimci se nisu prijavili na taj ispit, a kakvi su, ja verujem da bi i kućni ljubimci taj ispit položili.
Ovim predlogom je omogućeno da svih pet članova komisije učestvuje u ispitivanju kandidata za javne beležnike i time je otklonjena svaka mogućnost da dođe do eventualnog nepotizma i zloupotreba u radu komisije, koliko se ja razumem u zakon.
Ovim predlogom je tako omogućeno teritorijalno, ravnomerno raspoređivanje javnih beležnika, da oni žive na teritoriji, odnosno da imaju prebivalište na teritoriji gde vrše svoju funkciju, delatnost i ja sam predložio da to može da bude iz susedne opštine, s obzirom da sam imao u vidu Crnu Travu, Belu Palanku, Babušnicu, manje opštine, za koje ne znam da li će imati kvalitetnog kandidata i kandidata koji ima 600 evra da potroši da bi se kandidovao za funkciju javnog beležnika.
Kada smo već kod troškova, ono što meni smeta, a ja bih molio ministra da me isprati je sledeća činjenica, sem troškova koji su neophodni sa jedne strane za kandidata, sa druge strane, imamo astronomska primanja o kojima se priča u javnosti i kaže se da je u toku 2012. na komisiju i prateće osoblje te komisije, na sekretare, ko je već sve učestvovao u ispitivanju, potrošeno 180.000 evra.
Za moj ukus je to previše. Kada smo već kod ove komisije i kod ovih troškova, pitam ministra pravde, kako je članica komisije, Nata Mesarović uspela preko Ministarstva pravde da jedan stan od 60 kvadrata zameni za dva bolja…

Zbog čega? Da li vi znate da je Nata Mesarović bila članica te komisije? Da li vi tvrdite da nije zamenila jedan stan preko Ministarstva pravde, pitam ministra pravde, za dva, na elitnim lokacijama? Govorim o radu te komisije, ona je bila član te ispitne komisije, a ako ne verujete, vi proverite. Za moj ukus je ovo sve previše u veku ovakve sirotinje.  U sto godina, ovakva beda nije zapamćena, u vreme takvih astronomskih honorara, takvo nagrađivanje, dovodi u sumnju naše pravosuđe i vi nikada ne dozvoljavate da ja završim, i meni to liči na ispiranje nečiste savesti i to baca sumnju na sve presude koje su donete, jer je ona vršila i jednu drugu funkciju, koju ne spominjem, jer nije u skladu sa ovim zakonom.

Ja stvarno ne znam, hoćete da iščupam ovaj mikrofon i da vam donesem da vi govorite. Ja kažem, neću se mešati u tu drugu funkciju, govorim samo o funkciji člana komisije koja je ispitivala javne beležnike, a sada govorim o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o javnom beležništvu, tema je osnovni zakon i dopuna Zakona, tema je i komisija, a vi meni ne dozvoljavate da govorim.
Ja hoću da kažem, da u ovu bedu kada ljudi idu bosi, goli, gladni, kada deca nemaju šolju mleka, da 180.000 evra i dva stana je mnogo, pa ma ko to bio, ma ko bio član te komisije, ma koliko mu rođaka položilo taj ispit. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo ću pročitati stav zbog koga mislim da valja podržati ovaj amandman. "Ukoliko u obavljanju svakodnevnih zadataka rukovodioci zaposleni u državnim organima, organizacijama i službama, organima autonomnih pokrajina, jedinicama lokalne samouprave, organizacijama koje vrše javna ovlašćenja, pravna lica i pripadnici Vojske Srbije, dođu do podataka i saznanja iz delokruga rada VBA, dužni su da o tome izveste, posebno u slučajevima unutrašnjeg i međunarodnog terorizma". Dakle, to je stav 4. koji je predložen da se doda.
Kad imamo u članu 2. Predloga ovog zakona, stav 2. ili stav 3. tačka ): "U okviru kontraobaveštajne zaštite VBA otkriva, istražuje i prikuplja dokaze za krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije, krivična dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom", e sad, posebno je ovo bitno, "krivična dela organizovanog kriminala, krivično delo pranje novca, kao i krivična dela korupcije, zloupotrebe službenog položaja, trgovina uticajem, primanje i davanje mita, iako nisu rezultat delovanja organizovane kriminalne grupe unutar Ministarstva odbrane i Vojske Srbije". Znači, da VBA radi ovo što stoji u tački 3), što je dobro, ali postoji problem. ukoliko usvojimo ovaj amandman, taj se problem smanjuje.
Nije tajna da je u ovoj državi svaka državna i vojna tajna postala javna, a sve javne nabavke i svi lokalni i drugi kriminali su postali tajni. Dakle, iz tog razloga bih predložio da se ovaj amandman prihvati, da oni zaposleni u lokalnim samoupravama, autonomnoj pokrajini, gradovima itd. imaju obavezu da kad naiđu na ova dela, ne samo po Krivičnom zakoniku, obaveste policiju ili opštinskog javnog tužioca. Nije tajna, to je javna tajna, da mnoge lokalne vlasti i mnogi oni koji su počinili zloupotrebe vezane za korupciju, za zloupotrebu službenog položaja, da su često, a posebno u zadnjih osam godina, itekako u određenim vezama, pa i u dilovima sa organima gonjenja na teritoriji na kojoj počine ova krivična dela.
Zaposleni koji rade u tim organima nemaju obavezu da ovo prijave VBA. Dakle, oni su u obavezi da to prijave samo organima po Krivičnom zakoniku, koji vrlo lako mogu da budu u dosluhu, dilu i u podeli plena sa lokalnim vlastima, što su mnoge istrage i pokazale.
Dakle, ovde se radi o trgovini uticajem. Šta bi bilo da je ovakva odredba i ovakav amandman bio do sada na snazi? Zaposleni u gradskim upravama, lokalnim samoupravama i u pokrajini bi bili u obavezi kad naiđu na nešto ovako, da obaveste o tome VBA, a ne da ona, ukoliko ode tamo, to će biti da je to ravno nekom vojnom puču.
Dakle, zaposleni kada naiđu na ovaj podatak, nije zgoreg da obaveste malo više organa, s obzirom da kod nas u ovoj državi nema države, bar za sada, da smo u pokušaju da napravimo. Zato predlažem da ovo usvojimo.
Pitanje je veliko, jutros smo naišli na hapšenje desetak lica, pitanje je veliko da je neko bio u obavezi da takvu vrstu korupcije i kriminala prijavi na teritoriji grada Novog Sada, da li bi se takva zloupotreba položaja, da li bi se takav kriminal, takva korupcija desila? To što se desilo u Kaću i što je jutros bio predmet hapšenja, to se desilo i u Inđiji. Naš narod kaže i postoji izreka – bolje sprečiti nego lečiti. Nije zgoreg da više organa znaju šta se radi, posebno po lokalnim samoupravama, gradovima i pokrajinama koje nisu predmet pažnje VBA, a ukoliko bi oni koji su zaposleni u tim organima imali obavezu da o nepravilnostima koje uoče izveste i ovu agenciju, to ne bi bilo zgoreg.
Mi smo svedoci da su lokalni vlastodršci u poslednjih deset godina bili sve bogatiji, da je narod bio sve siromašniji i da su svi organi gonjenja u tome ako ne pomagali ono omanuli u čuvanju imovine, odnosno sprečavanju negativnih uticaja prilikom javnih nabavki. Velike sume novca su otuđene, u privatizacijama posebno. Dakle, više od dve trećine korupcije i kriminala, koji su počinili političari, mislim da je izvršeno u unutrašnjosti.
Ono što se desilo u Kaću desilo se u Inđiji. To su dva različita dela. Očigledno da bez obzira što je prijavljen nadležnim organima, ja sam svedok da je prijavljen, ništa po tom pitanju nije urađeno, jer su se kako to kaže i organi ako ništa nisu uradili onda se makar ugradili u taj kriminal koji nam se dešava po lokalnim samoupravama.
Za sada smo rašili Bojnik, Crnju i Brus. Dakle, da potvrdim da borba protiv korupcije još uvek nije potpuna. Dakle, mislim da bi ovaj amandman pomogao da se ta borba protiv korupcije i kriminala unapredi. Zahvaljujem.

Dame i gospodo, meni je ovaj amandman i te kako zanimljiv s obzirom da sam i periodu od 2000. do 2003. godine bio narodni poslanik u sazivu kada nam je potpredsednik Vlade uhapšen sa dolarima sa jednim stranim diplomatom pod znacima navoda, gde je bilo očigledno da se radilo o špijunaži. Verujem da je toga u poslednjih desetak godina bilo toliko da nam neki strani špijuni nisu ni trebali. Mislim da su neki naši odgovorni pod znacima navoda državni funkcioneri odnosili ono što je nekome napolju bilo zanimljivo. Ne verujem u čvoroviće, ne verujem u onaj film, ali verujem da smo predmet obožavanja raznih stranih službi, a da je moral naših građana, a posebno političara i funkcionera veoma nizak.
S toga mislim da je ovaj amandman smislen jer sprečava da recimo bivši potpredsednik Vlade ode i sastane se, a da se pri tom postupci ne mogu koristiti u krivičnom postupku. Ovim amandmanom se mogu donekle sprečiti posledice koje jedan funkcioner ili bilo ko koje neodgovoran, ko nema odnos prema svojoj državi, ko uopšte ne zna šta je država, kome je stalo samo do zelembaća ili novčanica u stranoj valuti neke druge boje, kome je stalo samo da strpa nešto u džep, da ponese i iz ove zemlje iznese. Mislim da ovaj amandman može da spreči donekle takvu vrstu delovanja, da pokušamo što više da smanjimo da strani agenti i strane službe dolaze vrlo lako do naših podataka. Da se u slučaju takve vrste mogu primeniti mere koje najbrže i najefikasnije postižu rezultate, jer ukoliko dođe do štete svaki kasniji postupak nema nikakve veze. Vidim da je ovo smešno bivšem ministru odbrane. Verujem da je ovaj amandman smislen bez obzira na taj zajedljivi osmeh. Zahvaljujem.

Dame i gospodo, meni je ovaj amandman i te kako zanimljiv s obzirom da sam i periodu od 2000. do 2003. godine bio narodni poslanik u sazivu kada nam je potpredsednik Vlade uhapšen sa dolarima sa jednim stranim diplomatom pod znacima navoda, gde je bilo očigledno da se radilo o špijunaži. Verujem da je toga u poslednjih desetak godina bilo toliko da nam neki strani špijuni nisu ni trebali. Mislim da su neki naši odgovorni pod znacima navoda državni funkcioneri odnosili ono što je nekome napolju bilo zanimljivo. Ne verujem u čvoroviće, ne verujem u onaj film, ali verujem da smo predmet obožavanja raznih stranih službi, a da je moral naših građana, a posebno političara i funkcionera veoma nizak.
S toga mislim da je ovaj amandman smislen jer sprečava da recimo bivši potpredsednik Vlade ode i sastane se, a da se pri tom postupci ne mogu koristiti u krivičnom postupku. Ovim amandmanom se mogu donekle sprečiti posledice koje jedan funkcioner ili bilo ko koje neodgovoran, ko nema odnos prema svojoj državi, ko uopšte ne zna šta je država, kome je stalo samo do zelembaća ili novčanica u stranoj valuti neke druge boje, kome je stalo samo da strpa nešto u džep, da ponese i iz ove zemlje iznese. Mislim da ovaj amandman može da spreči donekle takvu vrstu delovanja, da pokušamo što više da smanjimo da strani agenti i strane službe dolaze vrlo lako do naših podataka. Da se u slučaju takve vrste mogu primeniti mere koje najbrže i najefikasnije postižu rezultate, jer ukoliko dođe do štete svaki kasniji postupak nema nikakve veze. Vidim da je ovo smešno bivšem ministru odbrane. Verujem da je ovaj amandman smislen bez obzira na taj zajedljivi osmeh. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, izgleda da poslanička grupa penzionera ima najviše iskustva. Dakle, verujem da je sve zasnovano na iskustvima, a ne samo na teoriji. Doduše, svi stari stručnjaci koji su imali neko iskustvo i znanje su na brzinu penzionisani, pa nije ni čudo što su ovi amandmani dosta kvalitetni. Usudiću se da kažem sve što je smetalo u ovoj zemlji. Neko je u sopstvenom interesu sklonio, odnosno…

Sačekajte, obrazlažem amandman.

Naravno, amandman kaže – kada razlozi hitnosti to zahtevaju, a posebno u slučajevima unutrašnjih i međunarodnog terorizma, direktor VBA može da naloži odmah primenu posebnog postupka iz člana 12. stav 1. tačka 5) i nastavlja sa primenom po dobijanju odluke nadležnog suda. Ako mislite da ne čitam zakone, čitam.
Stav 5. – sudija iz stava 2. ovog člana, bez odlaganja, a najkasnije u roku od osam sati, donosi odluku za primenu posebnog postupka i mere iz člana 12. stava 1. tačka 5) ovog zakona i dostavlja je VBA. Razlika između predloženog rešenja i amandmana je da se može delovati pre nego što se dobije odluka nadležnog sudije, a ona se može dobiti odmah iza osam sati. Osam sati je jako veliko vreme i to moram da uporedim sa nekim bivšim vremenima.
Znate, Vrhovni savet odbrane je kupio neki satelit, koji je trebao da nam daje podatke tek posle 24 sata, a platili smo ga 50 i nešto miliona evra. Dakle, mislim da su predlagači amandmana to bazirali na osnovu toga što smo kupili nešto što je trebalo da nam o terorizmu dostavlja podatke 24 sata kasnije, što znači da komotno može da se izvrši terorističko delo spolja i iznutra, da se počinioci udalje, a da se to ne može dokumentovati, niti VBA ima ovlašćenja za to.
Predlagač amandmana je to premostio, on nije rekao da će se ovo raditi bez naloga suda, ali da zbog razloga hitnosti to može da započne da se radi i da se nastavi po dobijanju odluke suda, jer kakve su naše sudije može da se ne pronađe u prvi sat, u drugi sat, možete i da ga pronađete, ali on ima rok od osam sati i može lepo da razmišlja natenane sedam sati, a da izvršioci budu spokojni i da ne budu čak ni preterano uznemiravani.
Dakle, mislim da je amandman smislen, da je pravljen na bazi nekih iskustava i o tome sam govorio. To što poredim amandmane sa nečim što se u praksi dogodilo, nešto što smo platili 50 i nešto miliona evra, a što nam nije ništa ni koristilo, nismo ga ni dobili, platili smo satelitske snimke sa odloženim emitovanjem 24 sata i time smo valjda hteli da svim teroristima stavimo do znanja da imaju 24 sata da se izgube sa naše teritorije, a bojim se da po predlogu ovog zakona oni takođe znaju da imaju osam sati da izvrše neko delo i da se udalje, bez mogućnosti da VBA deluje na odgovarajući način.
Mislim da ovu državu treba malo utegnuti, da se ovo previše razglavilo, da je sve manje državnih jakih struktura. Mislim da je amandman smislen i u danu za glasanje, a predlagač treba da mi kaže, glasaću svakako za ovaj amandman, zato što sam služio vojsku. Hvala.