Dame i gospodo narodni poslanici, kao i kod prethodnog amandman ja nemam drugog izbora, već da ovo podržim. Mene naprosto prošli put dirnuo aplauz iz redova bivšeg režima. Mislim da uopšte nisu razumeli suštinu.
Ja ne glasam za ovaj zakon ne zato što sumnjam u trenutnu vladajuću većinu na republičkom nivou. Dakle, s obzirom da se radi o lokalnom prihodu, a ja živim u sredini gde oni vrše vlast, iz tog razloga koga zmije ujedaju i guštera se boji. To je jedan od razloga zašto ja prihvatam ovaj amandman da se članovi koji govore o poljoprivrednom zemljištu, o građevinskom zemljištu, brišu.
Iz toga podržavam amandman koji su podneli poslanici iz poslaničke grupe DSS. Pokušao sam da navedem i primere za to i u koliko su razumeli, a pre svega zbog gledalaca, radi se o opštini iz koje ja dolazim, a to je opština Inđija.
Dakle, u toj opštini su proglasili preko tri hiljade hektara građevinskim zemljištem. Dakle, svako selo koje ima svoju katastarsku opštinu, a samo jedno nema, dakle, čini mi se da to sedam katastarskih opština ukupno je polovina poljoprivrednog zemljišta proglašeno ujedno i građevinskim.
Do sada se plaćala taksa za građevinsko zemljište i plaćao se porez na katastarsku osnovicu koja se ovim setom zakona ukida. Međutim, uvodi se kao imovina, kao mogući porez na imovinu i poljoprivredno zemljište, odnosno šumsko zemljište i građevinsko zemljište.
Pitam se i sve glasno pitam – ko će sprečiti takve lokalne samouprave koje se ponašaju u stilu – što oko vidi leva ruka isplati u privatni desni džep?
Ko će ih sprečiti da u buduće poljoprivredno zemljište ujedno bude i građevinsko i da lokalne uprave prihoda to procenjuju na 200 hiljada evra i da na takav način ukoliko to uzmete da je to neka prva zona i ako uzmete onih 0,4% na poljoprivredno zemljište, dakle, doći ćemo do procenta 1, 4% zemljišta koje je i poljoprivredno i građevinsko, koje zemljoradnicima služi i kao poljoprivredno i nikada neće, po meni, postati građevinsko, posebno neće postati polovina lokalne samouprave proglašena građevinskom zonom.
Ko će njih sprečiti da to urade? Dakle, izbori i građani na izborima svi smo svedoci da takve vlasti mogu na određeni način sa tim novcem i da potkupe građane i da ponovo overe izbore, na takav način što će deo sredstava koje prikupe raznim tokovima usmeriti da svoju vlast overe što duže.
Ja u takvoj sredini živim i zato to pitanje postavljam, sledeće, ukoliko se razvrsta nepokretnost na ovaj način, na koji se predlaže zakonom, ja se opravdano bojim da će jedna procena biti po utvrđivanju poreza, a sasvim druga procena, ako hoćemo da stavimo hipoteku. A onda nešto što mi oni procene kao građevinsko zemljište da košta 200 hiljada evra po hektaru, a ima poljoprivrednika koji u takvim zonama imaju i po 15 hektara zemljišta koje se tretira i kao poljoprivredno i građevinsko, dakle, oni bi, ukoliko lokalna samouprava sa onom lokalnom vlasti ostane, mogla vrlo lako da ih obuhvati porez i do 20 hiljada evra, što na imovinu, što na poljoprivredno zemljište, jer nema nikakve granice u zakonu koja to može da spreči, a ukoliko želite da stavite hipoteku na takvo zemljište,a ono ne vredi 200 hiljada po hektaru, onda bi ta ista poreska uprava, proceni ga na vrednost od 10 hiljada evra.
Dakle, s obzirom da je hipoteka dvostruka i trostruka za takvo zemljište ne možete dobiti pod hipotekom, odnosno podići kredit od trećine te vrednosti.
Ja bih glasao svakako za ovaj zakon, samo da je uneta jedna odredba, da ukoliko onaj kome se zemljište, na takav način proglasi u građevinsko, ukoliko je nezadovoljan visinom poreza, da može, a da lokalna samouprava ima obavezu, da ukoliko vlasnik tog zemljišta, koje je ujedno i poljoprivredno i građevinsko, da ukoliko ima želju da proda to zemljište, po toj ceni, da je lokalna samouprava u obavezi, sa obzirom da je to utvrdila za građevinske potrebe, da je u obavezi da taj hektar plati 200 hiljada evra, koliko će najverovatnije u mojoj opštini proceniti da jedan hektar poljoprivrednog zemljišta, koga su oni sticajem okolnosti ucrtali u građevinsko zemljište, želeći, pre svega da od građevinskih taksi napune budžet, da u takvim slučajevima, lokalna samouprava ima obavezu, da otkupi od onoga ko je nezadovoljan visinom poreza, odnosno procenjenom utvrđenom osnovicom vrednosti nepokretnosti, a ja kažem, što se mene tiče, uglavnom se radi o poljoprivrednom zemljištu.
Moja obaveza je tim veća, bez obzira koje mogu dobiti stranke bivšeg režima, jer sam ja iz Narodne seljačke stranke, u izbornoj kampanji smo govorili, doduše i sa nekim drugim, da će biti sveta obaveza da oživimo selo, da branimo poljoprivredu, a uvođenjem dvostrukog oporezivanja poljoprivrednog zemljišta kao poljoprivrednog, pa plus kao građevinsko, pa plus kao moguća taksa koja je određena u lokalnim samoupravama,kao što je moja, mogu da utvrde, sa tim smo daleko od onoga što sam ja i moja stranka obećavali u predizbornoj kampanji.
Dakle, to su razlozi zbog čega ja to radim, i nije demokratija jednoglasje. Demokratija u okviru jedne celine je pravo na razlike i ukoliko je neko primetio pravo na razlike, onda je trebao da vidi, da i ova poslanička grupa, i vladajuća većina, da ima određene razlike i da je to odraz neke demokratije, jer svako od nas ima pravo da misli svojom glavom i glasa svojim prstom.
Ukoliko neko misli samo jednom glavom i glasa samo jednom glavom i jednim prstom, onda taj ne shvata šta je demokratija i u tom slučaju ja ne zameram njihove nastupe, u kome oni govore o nekoj tobože krizi u vladajućoj većini, zato što određeni poslanici, neće da glasaju za određena zakonska rešenja, to je njihovo pravo i osnovna odlika nekog demokratskog sistema, biti različit, pa makar biti različit i u određenoj vladajućoj grupi i poslaničkoj grupi.
Dakle, da se razumemo, ovo što ću sam ja protiv i što tražim da građevinsko zemljište i poljoprivredno budu izuzeti, posebno poljoprivredno, ne može građevinsko, i da bude izuzeto iz osnovice, odnosno da ta nepokretnost ne bude razvrstana kao osnovica za plaćanje poreza od 0,4 i 0,8 i 1%, zavisi koju će skalu upotrebiti na nama je odraz mog lošeg iskustva, baš sa strankama bivšeg režima koje vladaju u mom mestu, gde samo gledaju kako će pare da uzmu, a ne računaju kako će pare da zarade, gde se javni sektor gomila, a broj zaposlenih i sve to, gde proizvodnja ne raste, jer vidi se samo nastojanje, posebno lokalnih samouprava da se uzme što više i napune budžeti.
Ovu svađu u Skupštini vidim kao svađu oko raspodele budžeta, šta će pripasti lokalnim samoupravama, a šta Republici. Nisam video da niko kritikuje ministra, evo, ja ću biti prvi, što se javni sektor ne smanji, što imamo 600 hiljada zaposlenih u javnom sektoru, što imamo manje od 300 hiljada zaposlenih. Pre svega sam za to da prvo smanjimo javni sektor na neki pristojan broj činovnika, pa onda da razgovaramo o mogućem povećanju određenih poreza.
Svaka čast poslanicima, ukoliko sam se zabunio, koji su na takav način imali pristup, ali uglavnom oni koji su vlast u lokalnim sredinama traže da što više napune lokalni budžet. Oni koji su na vlasti u Republici žele da Republika zadrži što više sredstava. Mislim da su ovim zakonom namireni i jedni i drugi.
Naprosto bih želeo da raste proizvodnja, a da padaju porezi, ukoliko je to moguće. To bi bila moja zamerka ovim zakonima. Podržavam ovaj amandman, s obzirom da nemam ni jedno drugo rešenje u ovom slučaju. Hvala.

Govoriću po amandmanu, bez obzira što sam pogrešno protumačen.
Ja sam gotovo uvređen načinom na koji stranka bivšeg režima, bez obzira na svoj naziv, posmatra moje pravo na razliku. To pravo na razliku je demokratska tekovina i neko ko uopšte želi da bude demokrata mora to pravo na razliku da poštuje, čak da ga smatra nečim pozitivnim.
Čak sam naveo zbog čega sve ovo radim i naveo sam da je razlog mog neslaganja vladanje stranke bivšeg režima u mojoj opštini.
Dakle, ta mogućnost takvog vladanja da se može ponovi, recimo, i ovoj vladajućoj većini. Za sada se to nije desilo, ali jedan od razloga zašto ja mislim drugačije je moje negativno iskustvo koje se po ovom amandmanu i po ovom zakonu i po predloženom rešenju dešavalo u ovoj opštini.
Bojim se da to što razmišljam svojom glavom i što u okviru vladajuće većine po mnogim pitanjima određeni poslanici razmišljaju svojom glavom nije razlog za kritiku. Dakle, ovde smo kritikovani zato što ja ili neko drugi razmišlja svojom glavom, a to ne priliči jednoj vladajućoj većini?
Ja nisam kriv što su oni razmišljali jednom glavom, što su grešili, što je iz toga proistekla ona čuvena pljačka građana itd. samo zato što se niko iz vladajuće većine u bivšem režimu nije smeo usprotiviti mišljenju one jedne glave.
Niti hoću da razmišljam jednom glavom, niti hoću da glasam jednim prstom. Dakle, pravo na razliku je moje osnovno pravo i zato prihvatam ovaj amandman i zato ne želim da glasam za ovaj zakon iz razloga koje sam naveo, zbog lošeg iskustva u vladavini bivšeg režima u mojoj opštini. Hvala.

Po treći put govorim zašto prihvatam ovaj amandman, odnosno zašto ću glasati ovaj amandman i zašto, ako se ništa ne izmeni, zbog poljoprivrednog zemljišta ne mogu da prihvatim ovaj zakon.
Nisam rekao da ću misliti jedno, a glasati drugačije. Naprotiv, rekao sam da je moje pravo i da mislim drugačije i da glasam drugačije, ali privilegiju da neko misli svojom glavom, može da oseti samo onaj ko takođe misli svojom glavom. Onaj drugi to nikako ne može znati. I nije problem samo imati glavu, treba nešto imati u glavi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, meni ovaj amandman izgleda smisleno i gotovo da sam bio rešen za to da glasam, ali tu ima jedan problem. Čitajući tekst – poreski obveznik koji u stanu živi, stiče olakšice od 50%.
Ima raznih poreskih obveznika. Ima onaj ko živi u 16 kvadrata, ima onaj ko živi u 30 kvadrata i onaj ko živi u 50 kvadrata, a znam i neke pripadnike bivšeg režima koji žive i u 1.000 kvadrata. Ukoliko živi u penthausu od 250 kvadrata, njega bi obuhvatila poreska olakšica kao i onog radnika koji je jedva otkupio stan i možda živi u 25 do 35 kvadrata.
Da je ovo malo stepenovano i da je ograničeno određenim brojem kvadrata, svakako bih za ovo glasao. Da je pisalo da je to, otprilike, neki radnički stan do 60 kvadrata i kuća do 100 kvadrata, koja nije u nekoj ekstra zoni, sa zadovoljstvom bih glasao za ovakav amandman. Međutim, nije isto ako neko živi u stanu od 35 kvadrata i neko ko ima tri stana od 100 kvadrata, da ne navodim imena, radi se o pripadnicima bivšeg režima, ili žive u penthausu koji ima 240 kvadrata i vredi, po njihovim procenama u mojoj opštini, oko 500.000 evra.
Kako su do njega došli, to je neko drugo pitanje. Ukoliko bi odredili ovakvu olakšicu, koja obuhvata sve, onda mislim da to ne bi bilo pravedno prema onima koji su plaćali porez, siromašili dok su se drugi bogatili, da ista poreska olakšica ne može da obuhvata jedne i druge.
Inače, cenim ovaj amandman veoma pozitivno, sem što nemate limite, vrednost nekretnine ili broj kvadrata u određenoj zoni. Da to sadrži ovaj amandman, svakako bih za njega glasao. Ovako, ne mogu, jer u isti položaj stavlja i one koji su pljačkali i one koji su opljačkani. Hvala.

U potpunosti podržavam ova izlaganja, ali iz ovog amandmana ne vidim da će neki pojedinac koji sam živi u nekretnini, koja ima 250 kvadrata i samo živi u njemu, da ne ulazimo u način kako je došao do toga, ne vidim da će biti izuzet od ovog člana zakona, ukoliko usvojimo ovaj amandman.
U svemu ostalom, vaše izlaganje podržavam, samo je problem u onima koji imaju 250 kvadrata, žive sami. Bez obzira što je to nešto veći porez on opet ima olakšice od 50%, kao i oni najsiromašniji koji žive od 25 do 30 kvadrata. Ne možete to sporiti. Da ste to limitirali do određene vrednosti za to bih svakako glasao. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman je na član 12, to je porez na nasleđe i poklon. Plaća se na prava svojine, ukoliko ja nisam pogrešio, nadam se da nisam.
U ovom slučaju ja ne mogu da glasam za ovaj amandman, čak naprotiv, ne postoji amandman, a bilo bi dobro da postoji, koji bi dopunio ovo. Ovde se porez za nasleđe i poklon plaća na nasleđe, odnosno na poklon primljen, gotov novac, štedni ulog, depozit u banci, novčano potraživanje. Ovo pod tri, depozit u banci. Žao mi je što ne stoji, a ne znam da li ću dobiti to objašnjenje – u zemlji i inostranstvu.
Znam mnogo ljudi iz stranke bivšeg režima koji sve što im se pronađe kažu da su dobili na poklon iz inostranstva, od bogatog ujaka iz Hrvatske, od bogate tetke iz Australije itd, tako da ne znam šta će biti sa tim nasleđenim novcem koji je uglavnom bio našeg porekla, koji je uglavnom izvučen na razno razne načine iz budžeta, kroz javne nabavke itd. Ovaj član 12. svakako treba da ostane, a po meni, Ministarstvo finansija treba da razmisli da ubuduće taj zakon dopuni, da se tu precizira da pokloni, posebno koje dobijaju ljudi koji su bili na vlasti, koje dobiju i prikažu u Agenciju za borbu protiv korupcije, da depozite u banci, gotov novac i štedne uloge koje dobiju od bogatih tetaka, bogatih ujaka, stričeva itd, bliže i dalje rodbine, koja je uglavnom pomrla posle poklona, pa se to više ne može ni utvrditi, da se to debelo preispita i da se ta poreska stopa, na takve poklone uveća, a i da bude predmet neke istrage. Hvala.

Ja ću i dalje govoriti o amandmanu koji je podnela poslanička grupa DSS, odnosno gospodin Mihajlov. Mislim da prethodni govornik uopšte nije govorio o tom amandmanu, da je malo pobrkao, da govori o amandmanu koji je davno prošao. Međutim, ne zameram predsedavajućoj, stvarno je ovo naporno, pa vam ne zameram na propustu koji ste nehotice učinili.
Što se tiče ovog amandmana, već sam rekao da bih ga vrlo rado prihvatio i u tom obliku bih ga prihvatio. Nisam kriv što se neko prepoznao u bogatom ujaku iz Hrvatske. Postoje neke naše kolege koje su vršile vlast u prethodnom periodu, postoje stranke bivšeg režima koje su reketirale određene firme, a kad se novčana i materijalna situacija poboljšala, da bi opravdali to među svojim građanima, oni su rekli da su to nasledili od bogatog ujaka iz Hrvatske koji je, gle čuda, umro, pa su oni to nasledili i odjednom postali bogati, nekada bili siroti otporaši, odjednom se preko noći obogatili i to je najbolje pripisati pokojnom ujaku iz Hrvatske. A ja sam baš osetljiv na te ujake iz Hrvatske, tako da sam voleo da se ovaj amandman dopuni, a ko se tu prepoznao, to je već njegova krivica.

Ja sam strpljivo 14 sati slušao sve ovo što sam imao da čujem. Naprosto sam iznenađen i frapiran govorima koje sam čuo od strane nekih. Nisam mogao da poverujem da neko na ovu stranu prebaci neku bahatost, da govori o bahatosti 15 minuta, a da pri tome ta osoba zaspi uveče praznih džepova na tetkinom kauču, a kada se probudi, na računu mu osvane 12 miliona evra. Ako to nije bahato …

Gospodine predsedniče, držim se dnevnog reda makar 50% više nego što su se do sada držali svi govornici.

Ja sam ovde slušao razne priče o dahijama, o raznim likovima iz romana "Hajduci". Nema šta nisam slušao, a sada ću pričati malo o razlozima zbog čega se donose ovi poreski zakoni.
Pitanje je da li bi se ovi poreski zakoni donosili da smo, kada smo dolazili, stekli neku sređenu zemlju. Po količini zamerki koja je došla sa suprotne strane, neupućen čovek bi rekao da smo ovde došli u jednu sređenu državu, bez ikakvih problema, državu koja nije imala, a imala je, 36 milijardi spoljnog duga, državu u kojoj je nezaposlenost samo u poslednje četiri godine skočila za 350.000 ljudi. Sada tih 350.000 ljudi naravno ne uplaćuju doprinose i zato menjamo ovaj zakon. Tih 350.000 ljudi samo na zaradama bi imali milijardu, na doprinosima 700 miliona evra i ne bi bilo potrebno menjati ove zakone.
Ono što sam slušao od onih koji su pričali o privredi, o porezima, a koji u životu, to moram slobodno da kažem, nisu imali nikakve privredne rezultate, gotovo da gumicu na česmi nisu zavrnuli, mislili bi da mi kada smo došli na vlast da smo sve upropastili.
Ovi zakoni se ne bi donosili da nismo zatekli ogromne dugove, ogromne deficite, da nismo zatekli 370.000 novonezaposlenih ljudi, da je u Srbiji je samo 44% radno aktivnog stanovništva radilo, da je od 2000. godine u Srbiji nestalo 900.000 radnih mesta, da je bez penzija 320.000 ljudi starijih od 65 godina, da ima preko 500.000 penzionera čije su penzije 13.000 dinara, da 180.000 ljudi smo zatekli koji navodno rade, a ne primaju lične dohotke. Dakle, u sve to bih poverovao, u njihove zamerke da nismo zatekli opšte rasulo.
Mi smo čuli neku pesmu koja je ovde navedena. Ja mislim da bi njima najbolje pristajala pesma: "Mirno spavaj nano, sve je opljačkano". Što je oko videlo, leva ruka isplatila do desnog džepa.
Možda ne bi morali da menjamo ove zakone da bivši režim od javnih funkcija i javnih poslova nije napravio privatni biznis.
Ne znam koje su te dahije? Najverovatnije se misli na ove iz beogradske nahije, na gradonačelnika, na Gangulu. Možda se mislilo na Đilasa? Možda se mislilo na Ješića i na njegov stan u Beču od 116 kvadrata za koji su rekli da to nije istina? Možda mislite na onih 937 miliona evra koje je njihov predsednik stranke zaradio onog trenutka kada je došao na javnu funkciju u narednih pet godina? Baš bih voleo da čujem koji je on to proizvod imao kada je zaradio gotovo milijardi dolara.
Kada smo mi došli, nije se živelo od zarađenog, već od zaduženog. Prodata je gotovo sva društvena imovina. Neprestano peglamo njihove deficite. Govore oni da se ovim zakonima dere koža građana, zaboraveći da su oni tu kožu nekoliko puta već odrali.
Ovi zakoni koje sada donosimo su rezultat njihovog ekonomskog koncepta koji je zasnovan na stranim bankama, na stranim trgovinskim lancima, na prodaji strane robe, na obaranju carina. Njihova ekonomska politika je dovela do ovde, da su prodali gotovo sve fabrike koje su imale monopol, fabrike cigareta, cementare, pivare, preradu nafte. Prodali su telekomunikacije i sav taj novac su potrošili. Ostatak imovine prodali su svojim prijateljima tajkunima, a ono što nije valjalo, to je ostalo da osiromašeni građani kroz porez izdržavaju.
Danas nam oni zameraju na ovim zakonima, iako su neprestano, ne samo četiri godine, već u zadnjih 12 godina, devet godina uzimali od siromašnih i davali bogatima.
Kolika je beda i siromaštvo u Srbiji, gotovo da je izlično govoriti. Srbija koju smo zatekli je bila potpuno zapuštena zemlja u kojoj su se dimila dva fabrička odžaka, zemlja bez proizvodnje, zemlja u kojoj se proizvodila laž, prevara, obmana, itd. Pokušaj da sa stranim investicijama nadomesti izgubljena radna mesta je samo nastavak pogubne ekonomske politike koju je vodio bivši režim. Te strane investicije dolaze zbog toga što smo jeftina radna snaga i onda siromašni građani treba da plaćaju subvencije firmama da bi bili radna snaga stranim investitorima. Hiljadu zaposlenih na jednog zaposlenog koji radi kod stranih investitora gubili smo 9,5 zaposlenih u malim i srednjim preduzećima. To je bila njihova ekonomska politika, to je bila ekonomska politika propalović.
Već kad smo kod romana "Hajduci" tamo postoji još jedan lik koji se zove "Trta-Mrta", koji je vozio gondolu, pravi pljeskavice i bio poprilično mastan. Mislim da oni koji su od naše privrede napravili suvu drenovinu i nama zameraju što iz nje ne može više ništa da se iscedi, oni koji su u javnom sektoru ostavili 550 hiljada ljudi, a u proizvodnji broj radnika se vodi na 300 hiljada ljudi, danas nama zameraju na svojim greškama.
Kada smo kod zakona na dobit ja moram reći da za taj zakon ne mogu glasati. Iz prostog razloga što se poljoprivredno zemljište uvrstava kao imovina, kao osnovica za porez na imovinu i sada neko ko ima 15 hektara treba da plati gotovo 600 evra poreza na imovinu, na poljoprivredno zemljište to zemljoradnici u ovom trenutku posle sušne godine i posle propasti koju smo imali ne mogu da izdrže iz toga ukoliko se amandmanom ne ispravi Zakon o porezu na dobit i poljoprivredno zemljište ne bude izuzeto iz poreza na dobit, ja za takav zakon ne mogu glasati.
Mislim da moramo prekinuti sa pogubnom ekonomskom politikom koju nam je ostavila vlada bivšeg režima, da jednostavno uložimo novac u poljoprivredu i prehrambenu industriju i da bivši režim umesto što je napravio dubioze od 600 miliona evra u "Agrobanci" i Razvojnoj banci Vojvodine i da je napravio jedan funkcionalan most za 50 miliona evra, a ne onaj od 450 miliona evra da su tih milijardu uložili u poljoprivredu, da su nabavili stočni fond, da su kupili 500 hiljada krava, danas bi od mesa, mleka i prerade mesa i mleka imali gotovo svake godine milijardu društvenog proizvoda i na takav način povratili čast i dostojanstvo, ne samo srpskom seljaku već i srpskom radniku. Umesto da su to uradili oni neće da nam oproste ni svoje greške. Toliko. Hvala.

Ne razumem neartikulisane krike, ali nema veza, ne možete me dekoncentrisati.
Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram član, gospodine Andriću…
(Ivan Andrić s mesta: Evo neću.)

Molim vas da opomenete, možete li da stvorite uslove da ja mogu da iznesem šta imam.
Reklamiram član 103. stav 1, 2, 4. i 7, reklamiram član 108. i član 111. Poslovnika.
Član 103. kaže – narodni poslanik ima pravo da ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine. Stav 2. – narodni poslanik ne može da ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine na koju je već ukazano. Stav 4. – narodni poslanik je dužan da navede koji član ovog poslovnika je povređen postupanjem predsednika Narodne skupštine i da obrazloži u čemu se sastoji ta povreda. Stav 7. člana 103. – predsednik Narodne skupštine je dužan da narodnom poslaniku koji se ne pridržava odredaba stava 1, 2, 4. i 6. ovog člana ili na drugi očigledan način zloupotrebljava prava predviđena ovim članom izrekne mere predviđene članom 108. i 111. Te mere se sastoje u izricanju opomene.
Dakle, ovde su narodni poslanici više puta reklamirali član 27. iako se posle prvog ukazivanja nije smelo dopustiti da se na takvu povredu ponovo ukazuje. Više puta je dopušteno, predsedavajući je dopustio da narodni poslanici nastupaju, da vatreno govore, a da pri tome uopšte ne kažu na koji član Poslovnika misle da je predsedavajući prekršio Poslovnik.
Dakle, ja molim predsedavajuću da u skladu sa Poslovnikom član 103. ubuduće, a shodno članu 7, poslanicima koji nepravilno ukazuju na povredu Poslovnika izrekne mere iz člana 108. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, očigledno da kada su u pitanju lekari i advokati, kada su te teme na dnevnom redu, onda diskusija naprosto živne. Imam osećaja da postoji određena vrsta sukoba interesa da je pojedinim pravnicima veoma stalo da ovaj drugi deo bude besplatan.
Krenuću redom, s obzirom da sam slušao izuzetno nadahnutu diskusiju jednog govornika, pa sam se zapitao – šta je to njima falilo u prethodnih pet godina da ovo rešenje koje sada nude, da to urade u prethodnom periodu da "Službeni glasnik" ne bude samo štampan, da bude u elektronskoj formi, da ga bude na internetu, da ti osnovni propisi, akti koji se objavljuju u "Službenom glasniku" budu dostupni svim građanima? Šta je falilo tom nadahnutom govorniku da u prethodnih pet godina predloži neko rešenje koje je ovim zakonom predloženo i da omogući širokom krugu korisnika, tj. građanima, pa i nama poslanicima da možemo da uporedimo početni predlog zakona sa štampanom verzijom zakona u elektronskom izdanju, radi lakšeg pregleda. Šta je to njima smetalo da to urade, da na određeni način te usluge budu besplatne, te osnovne?
"Službeni glasnik" se do sada štampao i naplaćivao. Nije bio dostupan u elektronskom izdanju, nije bio dostupan na internetu i sada kada slušam te nadahnute govore, gotovo da sam bio zaboravio da je "Službeni glasnik" prikupljao zbog tog štampanog izdanja ogromne svote novca, da je narod to morao da kupuje, a da su u "Službenom glasniku" deljeni masni honorari, da su se ponašali u stilu – ja sam u "Službenom glasniku" Bog, pomogao sam sebi i bližnjega svog, odštampaju nekoliko desetina hiljada knjiga i plate te usluge, knjige ne prodaju. Uglavnom su se bavili pomaganjem sebe i svojih bližnjih.
To je bilo obavezno, morali ste da kupite, niste mogli da nađete u elektronskom izdanju. Od novca koji se prikupljao i te kako je bilo raznih zloupotreba. U javnosti je poznato da je pre mesec dana taj slučaj sa "Službenim glasnikom" eksplodirao i nisam mogao da verujem da se i u "Službenom glasniku" moglo doći do takvih zloupotreba.
Naravno da podržavam da se izbriše stav 2. i ostane član 33. stav 2, onda dođemo u koliziju dva člana, ne zna se ko će da plati ove druge usluge koje navodno treba da budu besplatne. Građani treba da znaju da sve ono što se njih tiče da je besplatno, ali baš nisam sreo građane koji su zaintersovani toliko za sudsku praksu. Mislim da sam više sreo advokate nego građane, koji su zainteresovani da usluge i sudske prakse takođe budu besplatne, što ovim predlogom zakona nije omogućeno. Usvajanjem ovog amandmana je nemoguće sprovesti.
Advokati pokušavaju da svojoj struci pokažu koliko su zainteresovani da ova sudska praksa bude besplatna i složio bih se sa vama. Hoću da glasam za ovaj amandman, ali s obzirom da advokati imaju i te kako masne honorare kada brane klijente i da će tu sudsku praksu uglavnom oni koristiti, mogu da kažem da bih se složio sa tim nadahnutim govornikom da i ovo može da bude besplatno. Glasao bih za to, ali da advokati svoje klijente brane besplatno.

Po amandmanu da ne bude zabune.
Pokušao sam da objasnim da, kad su u pitanju advokati i lekari, mi ovde imamo problem. Ovde država finansira, u ovom članu je vrlo jasno, usluge onom širem broju korisnika. Dakle, tvrdim da čak te propise i akte neće gledati svi građani već samo oni koji imaju računare i oni koji su vezani za internet. Dakle, ipak je to malo uži krug od najšireg kruga građana, ali i taj malo uži krug država finansira iz budžeta. Dakle, osnovni propisi, akti sve ono što se objavljuje u "Službenom glasniku" vezano za donošenje propisa akata koji se tiču građana. Država, odnosno na predlog Vlade, će plaćati u korist tih korisnika tih usluga. Dakle, građani to neće plaćati na takav način se upoznavati sa zakonima i propisima.
Sad ovaj drugi deo prakse, sudske prakse, stručne prakse, ja bih to tako nazvao, ta vrsta usluge je potrebna veoma malom broju ljudi koji se bave uslugama, dakle advokatskim uslugama, ili iz nekog svog stručnog ugla za koji primaju lične dohotke i nadoknade. Oni iz tog ugla koriste ovaj drugi deo koji se naplaćuje. Radi se o malom broju ljudi koji i kad brane po službenoj dužnosti, ovde je to navedeno, svoje klijente, ipak te usluge naplaćuju od države. Kroz tu uslugu je do sada bila sadržana i cena celog "Službenog glasnika", a ovog puta može da bude sadržana i cena manjeg dela, odnosno te sudske prakse koja će se naplaćivati prilikom korišćenja u elektronskom internet izdanju "Službenog glasnika RS".
Ovo je daleko naprednije od onoga što smo imali, a ovaj drugi deo koji se ne finansira iz budžeta treba razumeti ovako. Ko puni budžet? Budžet pune svi građani. Ti građani imaju pravo da koriste ovaj prvi deo besplatno, a ovaj drugi deo, koji je vezan za veoma mali broj korisnika, zašto bi siroti seljaci, siroti otpušteni radnici kroz porez ubacivali novac u budžet iz koga bi se finansirale usluge lica koja i ovako preskupo, za naš standard, naplaćuju svoje advokatske i druge stručne usluge po pitanju zainteresovanosti građana za njihove usluge. Ako oni to već naplaćuju, zašto bi onda morali taj uži krug svi građani da finansiraju kroz budžet, na određeni način, njihove usluge koje oni inače naplaćuju svojim klijentima. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram član 127. i član 128. S tim u vezi da kažem, jutros smo imali jednu onako vaspitnu meru gospodina Milivojevića, koji nas je upozorio da ne kasnimo 10 minuta ili već koliko se kasnilo.
Pri tome, gospodin Milivojević je prilikom ulaska u salu zaboravio da po članu 127. stav 1. da je narodni poslanik dužan da svoju poslaničku karticu ubaci u poslaničku jedinicu. Hajde i to da mu oprostimo.
Međutim, posle cele te pridike, posle predavanja koje je ovde održao o moralu narodni poslanik Srđan Milivojević, po ko zna koji put je izašao, karticu ostavio u svojoj poslaničkoj jedinici, ali ovog puta je maskirao, tako što je presavio sistem i na karticu stavio Poslovnik da ne vidimo da je karticu ostavio u poslaničkoj jedinici, lažno prikazao svoje prisustvo i u ovom trenutku šeta, možda po Beogradu, možda po Solunu, možda je negde u Turskoj, možda je otišao na godišnji odmor. Uglavnom, kao što vidite, u ovom trenutku možda je u Kruševcu, možda vozi gondolu, ali u ovom trenutku njega nema.
Ja tražim da se proveri da li je u ovom trenutku poslanik Milivojević u poslaničkoj jedinci, da li je grubo prekršio član 128. Poslovnika i time prikazao sebe da je u kvorumu, da sedi u sali, a da trenutno kao što vidimo svi nije prisutan i ne samo da je zaboravio karticu, već očigledno da je želeo da prikrije svoje odsustvo iz Skupštine time što je stavio Poslovnik preko kartice da se ne bi videlo šta je učinio.
Ja ne bih ovo reklamirao da uporno od tog istog poslanika ne čujemo moralne pridike koje iz te klupe dolaze, pa bi bilo reda da se utvrdi da li je ta, moralna veličina, trenutno u sali i da li je učinila ono što sam ja rekao.