Dame i gospodo narodni poslanici, na početku bih da ispravim jednu nepreciznost, s obzirom da je prethodni govornik rekao da je na ovaj član podneto tri amandmana. Podneta su četiri. Srđan Šajn je podneo četvrti amandman na član 6, koliko sam ja čitao materijal nije povučen, ali dajem za pravo, videćemo u nastavku da li je povučen ili ne. Ali, mislim da je usvojen, a ne povučen. Usvojen amandman je podneti amandman.
Dakle, da ispravim tu nepreciznost, što se tiče amandmana, on na prvi pogled izgleda veoma lepo, rado bih ga podržao, da ne živimo u državi u kojoj živimo.
Dakle, pacijent u amandmanu ima pravo na dostupnu i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu. Izostavljene su reči "u skladu sa svojim zdravstvenim stanjem", pa i dalje ono "u granicama materijalnih mogućnosti sistema zdravstvene zaštite".
Ukoliko bi usvojili ovaj amandman, onda bi pacijentima dali za pravo ona prava koja u stvari ne mogu da ostvare. Ukoliko nema drugog dela ovog prvog stava, ukoliko izbrišemo i usvojimo ovaj amandman, onda se zdravstvene usluge pacijentu, ima pravo na dostupnost zdravstvenih usluga i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu, bez obzira na materijalne mogućnosti iz sistema zdravstvene zaštite, što znači da ukoliko bi on imao prava koja ne može da ostvari, jer nema materijalnih mogućnosti da ispuni ovaj amandman, dakle, ukoliko bi ga usvojili, ne bi pacijent mogao da ostvari na tu vrstu zaštite ako ona nije u skladu sa materijalnim mogućnostima iz sistema zdravstvene zaštite.
Tako pravo koje bi mi dali na papiru, bilo bi papirnato pravo. U praksi bi bilo nesprovodivo. Na određen način ovaj amandman nije prihvatljiv, s obzirom da ne uvažava realnost u kojoj se zemlja nalazi. Da nismo nasledili državu koju smo nasledili, da nismo nasledili 26% nezaposlenih, da je zaposlenost veća, da 300.000 ljudi nije ostalo bez posla, da smo imali onih 200.000 ljudi zaposlenih, odmah sada bi imali veći broj lica koja uplaćuju zdravstveno osiguranje.
Nažalost, ne da nismo dobili 200.000 novih osiguranika, izgubili smo 300.000 lica koja su umesto da budu zaposleni i plaćaju zdravstveno osiguranje, postali su u zadnjih četiri, pet godina nezaposleni i time se kvalitet zdravstvene zaštite na određen način smanjio, odnosno materijalne nemogućnosti, a to nisu samo finansijske, već i mogućnosti u opremi, samim tim što je ostalo toliko ljudi bez posla, materijalne mogućnosti zdravstvene zaštite su sve slabije.
Ovim amandmanom te materijalne mogućnosti su izuzete, tako da pacijent ima pravo na kvalitetnu zdravstvenu zaštitu, bez obzira na materijalne mogućnosti, što je po meni nesprovodivo, zbog toga što živimo u državi koja gotova nema ekonomiju, u državi u kojoj trošimo 20% više nego što zarađujemo. Ukoliko bi usvojili ovaj amandman, ne vidim kako bi mi ispunili uslove iz ovog člana zakona. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo i četvrtog amandmana na član 6, kao što sam pravilno pročitao. Naravno da sam zahvalan zato što je usvojen ovaj amanmdan, ali bih voleo i da ga protumačimo na način na koji ga je protumačio Srđan Šajn. U osnovnom tekstu piše -  u postupku ostvarivanja prava itd, bez diskriminacije u odnosu na finansijske mogućnosti, mesto stanovanja, vrstu oboljenja ili vreme pristupa zdravstvenoj zaštiti.
Sam stav 2. u članu 6. je bio relativno dobar, ali je dopunjen još kvalitetnijim amandmanom gospodina Šajna. On je rekao da diskriminacije nema ni na neku drugu različitost, a ta različitost može biti, pored onih nabrojanih, i politička. Ne mora biti samo rasna, verska, nacionalna, a on je naveo i neke zbog seksualnog opredeljenja.
Ona može biti profesionalna, može biti mešavina zavičajne i profesionalne. On je tu naveo poljoprivredne proizvođače. Ja bih tu naveo kompletno seosko stanovništvo, bez obzira da li se bavi poljoprivredom ili se ne bavi poljoprivredom. Dakle, na selu žive i penzioneri i oni koji se ne bave poljoprivredom. Bez obzira na bilo koji zakon koji je donet, oni su na određeni način diskriminisani. Zahvalan sam na usvojenom amandmanu, koji makar tekstualno naglašava težnju zakonodavca da spreči takvu vrstu diskriminacije, jer se sada spominje ta neka druga različitost, a u samom tekstu kaže mesto stanovanja, vrstu oboljenja itd.
Posebno je zanimljiva ova druga različitost koju usvajamo i mesto stanovanja, jer sela često nemaju lekara. To što mi zakonom usvojimo, silom prilika ili neprilika, nećemo biti u stanju da to sprovedemo u praksi zato što mnoga sela, vrlo su malobrojna, neka su gotovo izumrla, ona u kojima još uvek ima stanovnika, mislim da gotovo pet hiljada ima manje od sto stanovnika, najverovatnije ta sela nemaju lekara. Zamislite tu vrstu neke prisilne diskriminacije kada živite na selu ukoliko doživite moždani udar ili srčani udar mogućnosti za lečenje, oporavak ili spasenje su vam daleko manje nego kada živite u gradu. Na selu često nemate ni ambulantu, lekara, nemate dom zdravlja, posebno nemate bolnicu. Kliničko-bolnički centri i bolnice su veoma daleko. Dakle, onaj ko bi i želeo da vam ukaže pomoć , ima jako dobru volju, bez obzira na sve zakone, sticajem okolnosti zbog naših ekonomskih nedaća, zbog migracija itd, seosko stanovništvo je na određen način, bez obzira na dobru volju zakonodavca, silom prilika diskriminisano.
Danas imate diskriminaciju, ovde piše, pacijenata. Da li je pacijent lice koje nije uplatilo zdravstveno osiguranje? To je posebno dobro ukoliko se zakon odnosi na tu vrstu pacijenata, s obzirom da imamo nezaposlene radnike koji imaju pravo na zdravstveno osiguranje i na zdravstvene knjižice i imamo moguće pacijente koji sticajem okolnosti rade, a poslodavci im ne uplaćuju zdravstveno osiguranje i njihove zdravstvene knjižice nisu overene. S toga bih voleo da čujem da li je ta vrsta diskriminacije isključena, s obzirom da ne njihovom krivicom neki poslodavac nije platio to osiguranje.
Danas je Zakonom o zdravstvenoj zaštiti predviđena besplatna promena pola. Danas je lakše živeti u gradu, lakše čak i onima koji menjaju pol, nego mnogima koji žive na selu, koji uopšte ne mogu da dođu do lekara.
Još mi je nešto zasmetalo u vezi ove različitosti. Zašto se osuđuju funkcioneri koji razgovaraju sa političarima u vinogradima? Dakle, bolje da funkcioneri odu, pa makar i u inostranstvo, gde ne biraju gde će ih domaćin voditi, odu negde u prirodu, u selo, odu pogledaju vinograd, razgovaraju u vinogradu. Po meni je bolje razgovarati na takav način, nego što smo imali slučaj da bivši funkcioneri razgovaraju, recimo, u Šilerovoj, u bazenu uz viskić itd. Mislim da je prirodnije ono prvo i da je to prirodnije za iole ozbiljnije funkcionere. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, bez obzira ko je predlagač ovog amandmana, mislim da je amandman smislen i da je trebalo da se prihvati, s obzirom da ko god ulazi u APR mogao je da vidi da su preduzetnici samo deo registra, a da su privredna društva u koje spadaju gotovo sva druga pravna lica, da je to sasvim drugi registar i da je ovaj amandman uputan.
Dakle, oni predlažu da se reč "preduzetnik" i u ovom stavu se obavljanje delatnosti odnosi preduzetnika, pod uslovima i na način utvrđen zakonom, on može da obavlja delatnost. Nema privrednih društava, a preduzetnik po samoj formulaciji je, u stvari, zanatlija. Tu spadaju trgovačke radnje, ugostiteljske radnje itd, dok su privredna društva društvo sa ograničenom odgovornošću, zadruge, akcionarska društva, svrstana u privredno društvo, tako da ne vidim razlog zašto ovaj amandman nije prihvaćen. U danu za glasanje, ukoliko budem uspeo da čujem da se glasa za ovaj amandman na član 7. na stav 4. ja ću svakako glasati za ovaj amandman, jer je daleko precizniji od onog što je Vlada predložila. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram reći da je član 9. veoma precizan i da on govori o poslovima upravljanja na delu železničke infrastrukture za koju društvo nema ekonomski interes, mogu se preneti u preradne infrastrukture koga osniva autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave.
Dakle, već je samim članom predviđeno da se određeni poslovi upravljanja mogu preneti na autonomnu pokrajinu, na lokalnu samoupravu. Amandmanom se ne govori o prenosu nadležnosti već se govori o izričitom, bezuslovnom prenosu nadležnosti na AP Vojvodinu. S obzirom na odnose i na federalizaciju, na težnju za federalizacijom Srbije, bojim se da bi se to prenelo i na ovo javno preduzeće, odnosno da bi se to prenelo na Železnice Srbije.
Imajući vidu da živimo u okolnostima u kojima živimo društveno ekonomskim, političkim, nije teško pretpostaviti da bi usvajanjem ovog amandmana moglo da dođe do velikih nesporazuma, svađa koje bi se kasnije sa profesionalnog železničkog terena i te kako mogle preneti i na politički. Razumem predlagača zato što je to stranka regionalnog karaktera. Razumem od prilike šta bi oni želeli, ali se bojim da bi tu napravili još jedan propust koji po meni ne znam da li bi bio u skladu sa Ustavom.
Dakle, predlagač je već predvideo da se određene nadležnosti iz upravljanja na delu železničke infrastrukture mogu preneti na lokalnu samoupravu, odnosno na jedinice AP Vojvodine, ali da predlagač amandmanom to traži bezuslovno tako da bi Železnice Srbije izgubile bilo kakvo pravo upravljanja na celoj teritoriji Republike Srbije pa bi s obzirom na političke odnose to moglo biti preneto i na železničke. Recimo, tamo bi neki delovi pruge mogli da imaju sasvim drugačije upravljanje od onoga čime upravlja Republika. To bi naravno u nekim situacijama dovelo i do međunarodnih sporova, do zastoja u železnici.
Govorim sve šta bi se moglo desiti, ne tvrdim da bi se to desilo. Ali, bojim se, s obzirom na sadašnji Ustav, na sadašnje zakone i prenete nadležnosti, na odluke Ustavnog suda, na političke okolnosti koje vladaju u Srbiji, s obzirom i na političke okolnosti koje vladaju u okruženju, ja kao neko ko je 1990. uvažavao potrebu za određenim stepenom autonomije Vojvodine, na tom stanovištu sam i sada.
Mislim, da bi ipak u ovom trenutku bilo previše ukoliko bi usvojili ovaj amandman bez obzira što vidim u ovome i dobru volju predlagača da na određeni način udovolji i AP Vojvodini i da u određenim situacijama poslove upravljanja na delu železničke infrastrukture može da poveri, dakle, može, a ne mora da poveri ukoliko bi se amandman usvojio onda bi to bilo bezuslovno. Poznavajući političku garnituru predlagača, njima svaka čast, ali poznavajući sadašnju političku garnituru u Novom Sadu bojim se da bi to bio razlog za još veće sporove i za još veću neefikasnost naše železnice i moguće plaćanje određenih penala ukoliko bi došlo do železničkog sukoba koji bi se dao očekivati u ovim okolnostima, ukoliko bi do toga došlo, onda bi došlo do određenih šteta za neke druge međunarodne predstavnike.

Prvo želim da kažem da često kada slušam svoje kolege koje dolaze iz Vojvodine, odakle dolazim i ja, često ne mogu da ih razumem.
Dakle, interes građana u Vojvodini, interes građana u Srbiji je isti. Njihov interes je da imaju efikasan celovit železnički prevoz, da se ne događa da lokomotive ostanu bez goriva, da se događaju udesi, da se putuje brže itd.
Mislim da je taj interes ne podeljen. Što se tiče ovog amandmana, već sam rekao da je članom 9. predloženo da se određeni poslovi upravljanja mogu preneti na AP Vojvodinu i jedino što ne piše mora, a predlagač amandmana želi, ne insistira na tome da se bezuslovno prenesu ta prava na AP Vojvodinu. Rekao sam da kao stranka koja je prva uvažila autonomiju Vojvodine još 1990. godine kada mnogi nisu smeli to da pomenu, kao prva, ja sam protiv toga da se usvoji ovaj amandman iz razloga koje sam naveo. Kada slušam ove predlagače, bojim se da oni brkaju interese građana sa interesima Vlade Vojvodine.
Dakle, Vlada Vojvodine nisu građani Vojvodine. Vlada Vojvodine je ovakva kakva jeste, mislim da počiva na svega 25 do 30% birača koji su izašli na izbore.
Izborni sistem, da ne govorim o tome koji je doprineo da ova Vlada bude u Vojvodini formirana, sasvim je legitiman i ja uopšte sa te tačke ne želim da osporavam. Svi smo svedoci da Vlada Vojvodine pokušava da svoje funkcije poistoveti sa funkcijama Vlade države Srbije. Dakle, oni vodeća stranka u Vladi Vojvodine ima neku federalno uređenje u svojoj partiji i to uređenje želi da prenese na celu Srbiju i ja želim da kažem da se ovde brka šta su ovlašćenja autonomije i države i mislim da je predlagač ovog puta u pravu i da je jasno definisao šta radi država, a šta pokrajina. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo sam pročitao ovaj amandman. Dakle, ukoliko bi se on ugradio, onda bi na određen način zakon izgubio smisao. Drugi deo amandmana je sasvim u redu, a taj drugi deo amandmana glasi: "za koji društvo nema ekonomski interes, prenose se upravljači infrastrukture koga osniva AP, odnosno jedinica lokalne samouprave".
Bez obzira što je izostavljena reč: "mogu", taj deo amandmana bi bio prihvatljiv, ali imamo prvi deo amandmana, a pošto je amandman jedinstven – posle upravljanja na delu železničke infrastrukture na kojoj društvo ne može da obavlja redovno održavanje, odnosno organizovanje i regulisanje železničkog saobraćaja u smislu člana 2. ovog zakona. Taj prvi stav je u koliziji zato što je društvo upravljač infrastrukture u obavezi redovnog održavanja.
Uopšte ne znam koji bi momenat prenosa nadležnosti bio, s obzirom na obaveze društva da to redovno održava, što znači da bi društvo koje upravlja infrastrukturom trebalo da zanemari svoj posao da bi ovaj amandman mogao da bude ispunjen, tako da je ovaj drugi deo za mene prihvatljiv, a ovaj prvi deo amandmana nažalost nije, zato što je teško definisati kada je to društvo prestalo da obavlja redovno održavanje, odnosno organizovanje i regulisanje železničkog saobraćaja, s obzirom da je ovim zakonom a i ranijim zakonima ono u obavezi da to organizuje. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u potpunosti bih se složio o zapuštenosti pruga i u potrebama da to, na zahtev AP Vojvodine, Vlada Republike Srbije prenese ukoliko se ne vrši i ne obavlja redovno održavanje i saobraćaj. Dakle, u potpunosti razumem smisao amandmana.
Mogu i da se složim sa zapuštenosti pruga u Srbiji, samim tim i u Vojvodini. Dakle, ranije su sve pruge u Srbiji, pa samim tim i u Vojvodini, bile u daleko boljem stanju. Prevoz putnika je vršen u većem procentu nego sada. Bila je bogatija privreda i imali smo bolju ekonomsku situaciju. Više se roba prevozilo tim prugama. Bilo je više novca za njeno održavanje i za njeno obnavljanje. Sve razumem i bio sam voljan da glasam i rekao sam da je drugi deo amandmana prihvatljiv. Jedino što nije definisano ovim amandmanom je ko je taj ko će u određenom trenutku utvrditi da društvo ne obavlja redovno održavanje. Ovde piše samo kako se to prenosi, a ne piše koji organ i ko će se to ustanoviti da to ne može.
Dakle, u jednom slučaju će AP Vojvodina utvrditi da društvo ne može da održava pruge, odnosno da ne može da organizuje i reguliše železnički saobraćaj, a neko drugi će tvrditi sasvim drugačije, a u onom drugom stavu već piše na koji način se sprovodi vaš amandman, što takođe nije sporno. Dakle, na zahtev AP Vojvodine, a odluku o tome donosi Vlada. Jedino nemamo organ koji će utvrditi u kom to trenutku društvo nije obavljalo poslove održavanja.
Znači, čista tehnička stvar. Jedan i još jedan stav kojim treba ovlastiti – taj i taj utvrđuje da društvo nije obavljalo održavanje na toj i toj deonici, pa to na zahtev AP Vojvodine Vlada prenosi na AP Vojvodinu tu deonicu, odnosno spornu prugu.
Bio sam voljan da podržim, međutim, ima taj tehnički nedostatak. Imajući to u vidu, ne znam kako to može da se ispravi. Jednostavno, razumem amandman, ali ne mogu zbog ovog nedostatka da podržim amandman.
Verujem da ste pogrešno razumeli da sam nešto protiv ovog amandmana, naprotiv. Veoma je smislen i dobar, ali fali samo to ko će biti taj koji će utvrditi da društvo nije obavljalo poslove održavanja, odnosno regulisanja i sprovođenja saobraćaja. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, tvrdim da je ovaj amandman dovoljno kvalitetan. Do zadnjeg trenutka ću razmišljati da li da ga prihvatim, s obzirom da poslovi upravljanja na delu železničke infrastrukture mogu se preneti upravljaču infrastrukture koga osniva AP, odnosno jedinica lokalne samouprave, mogu, znači, i ne mora. Ovaj ekonomski interes koji je bio definisan članom 9. baš i ne mora da stoji u tom prvom stavu. Dakle, za mene je to prihvatljiv amandman, ali su obrazloženja, bar usmena koja sam čuo, veoma sporna.
Nisam od onih koji spore ustavni položaj AP Vojvodine. Nisam od onih koji je učestvovao, sem glasački, u usvajanju novog Ustava Republike Srbije. Po tom Ustavu i kasnije Ustav je zakon svih zakona, definisane su mnoge stvari, pa i pravo železnice.
Pravo predlagača na predlaganje amandmana je nesporno, kao što je nesporno da je ovaj amandman dovoljno kvalitetan. Radi se o jednoj verziji amandmana koji je podnela grupa političke stranke Mađara. Dakle, nesporan je amandman, nesporna je sadržina. Razmišljam da o njemu glasam, ali obrazloženja koja sam slušao ne stoje. Bojim se, kada se govori o obrazloženju, da se otprilike govori o podeli železnice, a železnica nije stvar koja se može deliti i glavni autoputevi, magistralni putevi i pravci, to nisu stvari koje se mogu deliti. One treba da služe svima, ali nisu za administrativne podele.
Dakle, u određenim situacijama stiču se uslovi da lokalne samouprave upravljaju delom infrastrukture. Ona je u Srbiji, a ne samo u Vojvodini, krajnje zapuštena. Tu možemo da se složimo o zapuštenosti infrastrukture u Srbiji, o nasleđenoj zapuštenosti. Verujem da je to nasledila i ova prethodna Vlada i Vlada iz 2000. godine. Mnogi putevi su rupa do rupe. Železnica nam je takva kakva jeste. Slažem se da to treba obnoviti.
Posle obnove, čiju ćemo robu voziti po tim prugama? To se pitam. Dakle, ono što mene zabrinjava je proizvodnja koju nemamo i robe koje ne proizvodimo, a koje bi trebalo da prevozimo po uređenoj infrastrukturi. Prihvatam da razmišljam o ovom amandmanu da ga podržim, ali mi obrazloženje koje ide na to da se otprilike između Vlade Vojvodine i Vlade Srbije naprave partnerski odnosi, dakle, takvu vrstu obrazloženja ili kontekst takvog obrazloženja za mene nije prihvatljiv, s obzirom da država nije stvar oko koje mogu da se dogovaraju Novi Sad i Vlada Srbije. To je za mene nesporno.
Autonomija je ono o čemu mogu da se dogovaraju. Ukoliko to nije prihvatljivo za neke, postoji ustavna procedura kako se ojačava ustavno-pravni položaj Vojvodine. Svedoci smo ovih dana da ima raznih intencija, raznih inicijativa. U ovom trenutku verujem da je amandman veoma dobar, ali usmena obrazloženja vode u nekom pravcu u kojem ide i Vlada Vojvodine, a taj pravac i ta zalaganja Vlade Vojvodine, za mene koji živim u Vojvodini, su sasvim neprihvatljiva, iz prostog razloga što oni žele da se dogovore šta je to država Srbija. Mislim da Srbija nije stvar dogovora, da se možemo dogovarati šta je to AP Vojvodina ukoliko za to postoji dobra volja ovih vodećih političkih stranaka, a do tada Ustav Republike Srbije mora da važi i odluke Ustavnog suda, po meni, treba da se poštuju. Zato kažem da obrazloženje baš i nije u skladu sa amandmanom koji je veoma prihvatljiv. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, rekao sam da ovaj amandman je donekle prihvatljiv i da se bitno ne razlikuje od predviđenog rešenja u stavu 1. člana 9. Međutim, na to moje izlaganje je bio pravi talas replika tako da gotovo ne znam zbog čega se to desilo. Uglavnom, svi ovi predlozi od kada sam došao u ovu Skupštinu idu ka tome da se iz svih zakona sva ovlašćenja prenesu na AP Vojvodina. Dakle, težnja predlagača ovog amandmana, dakle amandman koji glasi – posle upravljanja na delu železničke infrastrukture mogu se preneti upravljaču, bez onog ekonomskog interes.
Takva vrsta amandmana je prihvatljiva i bitno se ne razlikuje od predloženog 1. stava člana 9. Mislim da je predlagač iskoristio priliku da predloži amandman pre svega da bi se ovde razgovaralo o pregovorima. Da bi se razgovaralo o pregovorima između Vlade Vojvodine i Vlade Republike Srbije. Dakle, neko uporno pokušava da izravna Vladu Republike Srbije, državnu Vladu sa vladom jedne pokrajine. To je ono što mene zabrinjava, s obzirom na novo nastale okolonosti i političke napetosti i političke sporove koji vladaju između Vlade Srbije, odnosno države Srbije i njene AP Vojvodine.
Dakle, amandman mi ne smeta, ali obrazloženja su takva da, onaj što je rekao da je šokiran sa ovim što je čuo, ja sam u obrnutoj situaciji šokiran kada neko pokušava u svim zakonima sve nadležnosti da prenese sa republike na pokrajinu. Dakle, u takvoj situaciji, pitam se, šta im je to falilo u prošlih sedam, osam, 12 ili 13 godina da te nadležnosti koje sada žele da prenesu na AP Vojvodinu, prenesu pre formiranja ove skupštine i ove vlade. Dok su bili nosioci vlasti i u Republici i u Pokrajini Vojvodini, onda im takvi odnosi nisu smetali, a onog trenutka kada su izgubili vlast i kada je drže samo u Vojvodini i kada su stranku preorjentisali i preuredili u neku vrstu federalne ili konfederalne stranke, takvu vrstu uređenja koje imaju u svojoj stranci, žele da prenesu na sve zakone koje donosi ova skupština, pa i kroz podršku ovom amandmanu koji nije toliko ni sporan, ali kroz diskusije pokušavaju da one odnose koje imaju u svojoj stranci, prenesu na odnose u državi Srbiji i zato nude pregovore, s obzirom da su pregovorima došli do uređenja u svojoj stranci i oborili predsednika stranke koga su nudili svim građanima.
Ovde je posle moje diskusije takođe rečeno da smo mi neki proizvod prošlosti, o nekim bedževima, a ja kao predsednik Narodne seljačke stranke, nikada 90-ih godina nisam bio u vlasti, u Vladi Slobodana Miloševića, ali stranka bivšeg režima koja je bila nosilac bivše vlasti, koja se toliko busa u prsa i koja toliko drugima prigovara na prošlost i na nekim koalicionim vladama, moram da ih podsetim da su od 1993. do 1997. godine bili sastavni deo republičke vlade, da su bili u dve vlade Slobodana Miloševića, da su bili Đorđe Đukić i gospodin Radulović, a u Saveznoj vladi je bio gospodin Perišić. Tako kada neko govori o prošlosti, kada meni želi to nešto da prebaci, ja to nikada nisam bio, za razliku od njih koji su bili i najverovatnije da im se to isplatilo. Kada mi neko spominje neku centralnu otadžbinsku upravu, nikada takav organ u svojoj stranci nisam imao, ali njima mogu reći da će oni svoj glavni odbor sledeći održati, neke od sledećih sednica glavnog odbora te stranke bivšeg režima održati u Centralnom zatvoru. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u jednu ruku razumem predlagača, a u drugu ne razumem. Dakle, licencu za upravljanje infrastrukturom ne mogu dobiti lica koja su pravosnažno osuđena za teška krivična dela i privredne prestupe. To piše i u predlogu koje je podnelo ministarstvo, odnosno Vlada Republike Srbije.
Predlagač amandmana je dodao – i lica protiv kojih se vodi krivični postupak. Ukoliko poštujemo pretpostavku nevinosti, lica protiv kojih se vodi krivični postupak ne moraju biti osuđena. Dakle, ukoliko sprečimo da zahtev za izdavanje licence dobiju lica protiv kojih se vodi bilo kakav krivični postupak, jer predlagač za razliku od Vlade nije razdvojio teška krivična dela i privredne prestupe, već je uopštio i predlaže da se licenca ne može izdati licu protiv koga se vodi bilo kakav krivični postupak. Bilo kakav krivični postupak i osuđen za krivična dela i privredne prestupe je velika razlika. Em je razlika, em lice koje je okrivljeno ne mora biti pravosnažno osuđeno, a često se razne krivične prijave podnose, svedoci smo, iz političkih razloga.
Politički neistomišljenici, pa i konkurencija, ekonomska konkurencija u određenim oblastima, umeju, pa često i znaju, da nameštaju raznorazne krivične postupke, uključujući i krivične postupke koje su podnete na osnovu poreskih prijava. Dakle, jedan drugome umeju, kako to naš narod kaže, znaju da nameste krivičnu prijavu na takav način da se liše konkurencije prilikom konkurisanja za izdavanje licence.
Predlagač amandmana je upravo to predložio, da podnosilac zahteva za izdavanje te licence ne može biti ni lice protiv koga se vodi krivični postupak bez obzira da li će ono kasnije biti pravosnažno osuđeno ili ne. Razumeo bih predlagača da je dodao posle ovoga – i lice protiv koga se vodi krivični postupak za teška krivična dela i privredne prestupe, ukoliko budu pravosnažno osuđeni. Takvu vrstu amandmana bih podržao. Ovako, nažalost, ne mogu, jer se time narušava pravo onoga čija krivica nije sudski pravosnažno dokazana da konkuriše za ovu licencu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, nisam hteo da se javljam po oba amandmana, zato ću reći da ću podržati jedan od ova dva amandmana, da li gospodina Stojanovića ili gospođe Banović, iz prostog razloga što ovaj član 15. nije baš neko sretno rešenje. Oko toga moramo da se složimo.
U stavu 1. kaže se – upravljač infrastrukture može obustaviti javni prevoz putnika i robe na železničkoj infrastrukturi ili delu infrastrukture na kojoj javni prevoz putnika i robe postane nerentabilan, uz saglasnost Vlade.
Razumeo sam da prevoz putnika i robe železnicom uopšte nije rentabilan. Dakle, ovde nema kriterijuma po kome će upravljač infrastrukture birati ono što želi da zatvori za saobraćaj. Dakle, kompletne pruge su nam za sada nerentabilne. Ovde ne piše – tamo gde je nerentabilnost povećana u odnosu na druge pruge ili neko tako drugo rešenje, pa da se vidi šta je apsolutno nerentabilno što uveliko opterećuje i ne daje odgovarajuće efekte u prevozu putnika i robe ili su, recimo, sela uzduž te pruge u potpunosti izumrla, kao što preti opasnost da se desi, pa nema nikakve potrebe da ta pruga ili lokalna deonica postoji i da se njome upravlja. Ne slažem se sa kolegom Stojanovićem da upravljač ne može ukinuti prugu.
U stavu 2. piše – železničku infrastrukturu ili njen deo na koji se zbog nerentabilnosti obustavi javni prevoz putnika i robe upravljač infrastrukture može da preuredi u manipulativnu prugu i za druge namene i da propiše uslove i način korišćenja.
Dakle, posle dobijanja saglasnosti Vlade, onaj ko je zatvorio saobraćaj tu prugu može da upotrebi u druge svrhe, za druge namene i da propiše uslove i način korišćenja. To može da bude i u turističke svrhe. U ovom drugom stavu to može tako da ostane, ali takođe po meni treba da postoji neka saglasnost Vlade da upravljač koji obustavlja saobraćaj na delu pruge, kada želi da promeni namenu, takođe mu je potrebna saglasnost Vlade ukoliko to želi da preuredi u neke turističke i druge namene, a i dalje posle saglasnosti Vlade o obustavljanju saobraćaja on ima pravo da upravlja tom deonicom. On može nju iskoristiti u druge namene, a pri tome mu nije potrebna više saglasnost Vlade, što po meni baš i nije dovoljno sretno rešenje.
Takođe, želim da kažem da i u stavu 3. baš nije sretno rešenje kada ga veže za stav 1. Bilo bi dobro da pre dobijanja saglasnosti Vlade, ovo što piše u stavu 3. – upravljač infrastrukture je dužan da odluku o obustavljanju prevoza iz stava 1. ovog člana dostavi železničkim prevoznicima za sopstvene potrebe, organima AP, organima jedinice lokalne samouprave i objavi u dnevnim listovima. To se sve događa na kraju. Nemoguća je bilo kakva njihova reakcija, bilo kakva njihova eventualna prevoznička i druga pobuna ili zahtev prema Vladi da ne izda tu vrstu saglasnosti. Bilo bi dobro da je to spojeno, da Vlada može da da saglasnost, ali pre toga da obavesti AP, lokalne samouprave na koje se ta deonica odnosi, da obavesti pre davanja saglasnosti i prevoznike za sopstvene potrebe ili prevoznike na tim prugama da oni znaju pre dobijanja saglasnosti Vlade da upravljač želi da zaustavi saobraćaj na toj deonici i da oni imaju pravo da preduzmu te mere.
Dakle, zamolio bih predlagača zakona da od ova dva člana pokuša da nađe neko rešenje. Gospodin Stojanović je išao time da se saobraćaj zatvara otprilike konačnom odlukom, da Vlada sa time izađe pred Narodnu skupštinu i da onda Narodna skupština bude ta koja će dati odobrenje za zatvaranje dela pruge, odnosno obustavljanje prevoza. Mislim da je predlagač zakona svakako imao dobru nameru, ali da je trebao da uskladi stav 1. sa stavom 3, odnosno stav 2. da nije moguće preurediti prugu za nek druge delatnosti bez saglasnosti Vlade koja je data na zatvaranje saobraćaja. Hvala.

U potpunosti se slažem sa mišljenjem ministra da treba samo jedna mala dodatna dorada oko saglasnosti Vlade, da onaj ko dobije saglasnost Vlade za zatvaranje treba da traži saglasnost Vlade i za otvaranje pruge za neke druge namene. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo sam pročitao ovaj amandman i neka rešenja su veoma zanimljiva.
Pročitao sam i obrazloženje Vlade i shvatio da to ne zavisi samo od dobre volje Vlade, da to treba projektovati i budžetom, da je jedan od izvora finansiranja budžet, a drugi su sopstveni prihodi, ali ovde ima jako zanimljivih rešenja i predlagač je definisao kako da se finansira prevoz putnika i robe, ali takođe kako da zanovimo, obnovimo postojeću zapuštenu infrastrukturu.
Dakle, voleo bih da u nekim budućim razmišljanjima o nekim dopunama eventualnim zakona ili u nekom novom zakonu predlagač, Vlada, odnosno Ministarstvo uzme u obzir sve ovo što je gospodin Stojanović izneo.
Nećemo glasati za amandman u potpunosti shvatajući teškoće koje bi se, usvajanjem amandmana, odrazile na celokupni zakon. Shvatio sam i da to baš i nije u skladu sa evropskim propisima.
Na kraju želim da kažem, bez obzira što ovde ima od čega bi se finansirala obnova infrastrukture itd, bojim se da ova sredstva svakako postoje, ali time uvećavamo cenu goriva, dizela, benzina. Mislim da je najbolje da korisnici usluga, tu pre svega mislim na privredu, finansiraju razvoj železnice, obnovu infrastrukture i sve dok ne zavrnemo rukave i ne napravimo neki privredni sistem i ne napravimo neku proizvodnju bojim se da nećemo uspeti da obnovimo infrastrukturu. Dakle, od siromašnih građana ne može se toliko uzeti koliko je naša infrastruktura zapuštena. Shvatam da će tu biti kredita i s tim u vezi mislim da ima zanimljivih ideja u amandmanu gospodina Stojanovića, ali bih tome dodao još da svi zajedno treba da radimo na rastu proizvodnje, da imamo šta da prevozimo tim prugama. Kada budemo imali šta da prevozimo od svoje robe tim prugama, onda ćemo prevozom svoje robe, strane robe, svojih putnika i stranih putnika uspeti da finansiramo železničku infrastrukturu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, govoriću prvo o Predlogu zakona o objavljivanju zakona i drugih propisa i akata i pohvaliti taj zakon iz prostog razloga što će nam štedeti papir. Time što štedi papir pomoći će i u zaštiti životne sredine. Manje će drveća postradati zato što će, umesto štampane verzije, veliki broj pravnika i građana koristiti elektronsku verziju.
Dakle, novina u ovom zakonu je da, pored štampane verzije, bude i elektronska i da ta elektronska verzija bude dostupna na internetu.
Time će pomoći i nama, narodnim poslanicima. Do sada smo imali priliku da samo predloge zakona dobijamo u elektronskom obliku i da to možemo da skinemo sa interneta i kada sve to bude dopunjeno amandmanima nikada nismo imali priliku da u istom elektronskom obliku uporedimo zakone koji su počeli od predloga zakona, o onoj verziji koja je usvojena, dakle i ona koja je objavljena, nikada nismo mogli to da uporedimo, posebno nismo mogli da uporedimo u elektronskom obliku radi lakšeg pregleda. To će sada biti dostupno.
Da vas podsetim i na činjenicu da je, ne tako davno, jedna verzija zakona, a sigurno na vlasti nismo bili mi, bila usvojena u Skupštini, da bi kod predsednika Republike došla druga. Verujem da se moglo desiti da bude objavljena i treća.
Ovim zakonom se takva mogućnost izbegava, jer svako može na internetu da pronađe verziju koja je objavljena, a takođe gledaoci mogu da prate ovaj prenos. Takođe mogu da uporede sa predlogom zakona i tačno ćemo znati šta je predloženo, šta je usvojeno i na najbrži način omogućiće nam da utvrdimo i šta je objavljeno u "Službenom glasniku". S te strane svaka pohvala za predlagača ovog zakona.
Što se tiče Zakona o izmeni i dopunama Zakona u krivičnom postupku, već je rečeno da će poslanička grupa kojoj pripadam podržati taj zakon.
Voleo bih da ovaj zakon, pošto je vrlo kratak, a u ovom elektronskom obliku ima jednu grešku, u drugom stavu stoji "za osuđenog sradnika", a treba da piše valjda "saradnika", pa bih voleo prvo to da se ispravi. Dakle, ovaj zakon veoma kratak kakav jeste, mislim da je mogao da bude predmet nekog amandmana, jer smo već do sada imali, čini mi se, dve ili tri izmene i dopune Krivičnog zakonika.
U sadašnjim društvenim i ekonomskim okolnostima bojim se da će nam trebati mnogo dopuna u izmenama i dopunama Zakona o krivičnom postupku s obzirom na porast kriminala, s obzirom na ekonomsku i društvenu situaciju u kojoj žive građani naše zemlje.
Mislim da je i ovaj zakon, kao i neke buduće izmene, da je trebao biti predmet jedne temeljne izmene i dopune Zakona o krivičnom postupku, jer ovo se ponavlja. Svaka dva meseca menjamo Zakon o krivičnom postupku. Dakle, s te strane mislim da je ovo moglo proći kao amandman u nekoj bivšoj izmeni ili je to moglo proći u nekoj sledećoj izmeni.
Ovde u obrazloženju takođe se navode imena dva lica koja su već osuđena, za koje nemam nijedne dobre reči da kažem. Dakle, Zakon gotovo da je malo personalan i naglašavaju se dve osobe koje su pravosnažno osuđene. Da ponovim još jednom, o njima ne mislim ništa dobro i mislim da je dobro da budu predmet ovog zakona.
Međutim, u ovom predlogu izmene i dopuna Zakona o krivičnom postupku takođe stoji da, sem najstrože kažnjenih od 40 godina zatvora, se ovo odnosi i na lica koja su osuđena kao nosioci, odnosno organizatori kriminalne grupe. Tu već imamo problem.
Ovde imamo poslanika koji kaže – znamo mi šta se dešavalo. Evo ja baš
nisam siguran da znamo šta se sve dešavalo za vreme bivšeg režima, ali sam siguran da je bilo velikih političkih pritisaka na sud.
Nedavno je u javnosti kao predmet političkog pritiska na pravosuđe na izašao slučaj Brisa Tatona. Dakle, ta presuda organizatoru te grupe i članovima te grupe doneta je pod neviđenim političkim pritiskom ne samo političara, već i pod političkim pritiskom i samog tužilaštva. To smo nedavno videli u javnosti, da ta presuda baš i nije bila van svake sumnje, a pošto tih grupa, tzv. mafija, ima jedno stotinak, koje su fabrikovane za vreme vladavine bivšeg režima, bojim se da ćemo uskratiti mogućnost mnogim vođama tih organizovanih grupa, tu ne govorim o one dve osobe zbog kojih je predlagač zakona i predložio najverovatnije ovaj zakona, ali ćemo doći u situaciju da vođe tzv. kriminalnih grupe, koje su postale zbog političkog pritiska i osuđene zbog toga i koje nisu osuđene van svake sumnje, već zbog uticaja politike, funkcionera, pa i nekih ljudi koji su bili zaposleni u tužilaštvu, koji se baš ne mogu nazvati onako svecima i nosiocima visokih pravosudnih funkcija, nezavisnim institucijama, odnosno nezavisnim predstavnicima nezavisnih institucija. Dakle, verujem da svi znate koliko su portparoli tužilaštva se ogrešili o neke slučajeve, o nezavisno pravosuđe. Dakle, to pravosuđe koje je bilo ne reformisano, nego deformisano, nije donosilo takve presude.
Treba da vas podsetim na presudu za putarsku mafiju. Vođama putarske mafije presuda je saopštena u sledećem obliku, da sud žali što u toku sudskog postupka nije došao do pravih počinioca, odnosno što je kaznio periferne počinioce, koji su nazvani organizovanim kriminalcima, putarskom mafijom.
Bilo bi vrlo zanimljivo šta bi oni danas posle promena mogli reći, oni koji su osuđeni za krivično delo organizatora u organizovanoj kriminalnoj grupi. Bilo bi jako zanimljivo šta bi oni nama mogli reći o tome ko su bili njihovi nalogodavci i ko su bili pravi izvršioci krivičnog dela po pitanju putarske mafije i veliki malverzacija sa velikim novčanim sredstvima.
Dakle, ovaj zakon ne samo da sankcioniše te najteže kriminalce do 40 godina, već sankcioniše i razne kriminalne grupe za koje hoću da podvučem da nije baš 100% utvrđeno u tim sudskim postupcima koji su vršeni pod političkim pritiscima, da su oni van svake sumnje organizatori tih kriminalnih grupa, a govorim pre svega o putarskoj i raznim mafijama koje su u buljucima isporučivani za vreme vladavine bivšeg režima pravosuđu, da se valjda ne bi došlo do onih najvećih počinioca krivičnih dela, odnosno najvećih malverzacija sa najvećim iznosima u ovoj državi.
Bilo bi takođe zanimljivo reći šta će biti u slučaju, recimo, kod Razvojne banke i Fonda za kapitalna ulaganja ukoliko to bude neka kriminalna osuđena grupa, šta bi ti ljudi mogli reći, ko su pravi inspiratori i nalogodavci neviđene pljačke u ovoj zemlji?
Podržaću ovu izmenu zakona, mada po meni ona ne obuhvata na jedinstven način kompleksnost ovog problema, jer zaista postoje ti izvršioci koji nikako ne smeju da budu osuđeni saradnici, ali takođe postoje neke grupe kojima se na vrlo čudno načine sudilo, koje bi mogle da pomognu da se rasvetle do kraja ti slučajevi, a ja sam naveo putarsku mafiju kao za primer i naveo sam za primer osuđenu grupu za koju se sada u javnosti, već i vrapci znaju, da je osuđena pod političkim pritiskom. Znači, grupa tzv. "Bris Taton", grupa koja je učestvovala u tuči, gde je među osuđenima došlo i do toga da lica koja su bila sasvim na drugom mestu, koja su bila u rukama policije, budu osuđena da su bila na mestu na kome je došlo do tuče, došlo do neviđene tragedije. Bojim se za te grupe koje bi nam nešto mogle reći, da ovaj zakon nije baš na kompletan način to obradio.
Mislim da neko ko je pravnik je trebao zakon dopuniti i krivičnim delom, koje bi nazvao - krivično delo preterane korupcije, nedavno sam rekao i preteranog čerupanja naroda, jer se bojim da u tom segmentu nismo dovoljno popravili Krivični zakonik. On mora biti daleko strožiji, ne samo zbog bivše vlasti, već i mogućih krivičnih dela koje može uraditi sadašnja vlast, ili neka buduća vlast, u tom smislu moramo da delujemo i da ne dođemo u situaciju da male lopove šaljemo u zatvor, a pred velikima da skidamo kape. Hvala.

Dame i gospodo reći ću da na sreću nisam pravnik. Na primedbu da nisam pravnik, reći ću da na sreću nisam pravnik. Pravnici su ovu državu veoma usrećili.
Nisam govorio o počiniocima najtežih krivičnih dela. Rekao sam da u tom delu podržavam zakon. Ali sam rekao da je za vreme bivšeg režima bilo političkih pritisaka i da su neke grupe označene kao organizovane kriminalne grupe i da se ovim izmenama sprečava da recimo, vođe osuđene putarske mafije kaže ko je nalogodavac onog celog posla oko malverzacije sa sredstvima od putarina. Dakle, sud sam je rekao da žali prilikom donošenja presude što nisu utvrdili prave počinioce, već su kaznili periferne krivce. Oni su osuđeni za organizovani kriminal i danas vođa te organizovane putarske mafije više ne može da bude osuđeni saradnik. Deset puta podvukao, da pri tome podržavam ovaj deo da lica koja su osuđena na 40 godina zatvora, posebno ona dva koja nisam ja upisao imenom i prezimenom, već vi u vaše obrazloženje. U potpunosti sam protiv da oni budu bilo kakvi svedoci saradnici ili osuđeni saradnici kako vi kažete. Nisam personalno naveo imena i prezimena nekih osuđenih lica, nego vi. To se ovde vidi.
Podržavam vaš napor da oni ne mogu to da budu, ali takođe kažem da je bilo političkih procesa gde su neke grupe fabrikovane u razne mafije gde bi bilo vrlo zanimljivo čuti šta oni imaju da kažu. Iznenadio sam se da ste našli da imam nešto protiv zakona, posebno protiv ovog prvog dela, pa ste čak rekli – pucanje na premijera. Nikad, niispodčijih skuta ne pijem rujno vino. Ne znam gde ste to videli u mom izlaganju. Znam stavove jedne stranke u to vreme, koja sada tvrdi nešto sasvim drugačije. Vrlo dobro znam koliko su kritikovali baš tog premijera koji je na nesreću ubijen ispred zgrade Vlade. Hvala.