Razumem, politika je politika i niko nije dužan da prihvati argumente one druge strane. To je jedini razlog kako ja mogu da objasnim da se nikako ne razume ono što govorim – 2.062.856 imena i prezimena. Dakle, uopšte ne govorim o količina novca koja je veća za 8%, govorim o 2.062.856 imena i prezimena ljudi koji uplaćuju doprinose u PIO fond, a uplaćuju ih iz svoje zarade, a zaradu ostvaruju tako što idu na radno mesto, a radno mesto imaju zato što je neko otvorio radno mesto na kome oni rade. Šta je tu nerazumljivo i šta je tu toliko strašno? To je jednostavno činjenica, to je tako.
Ako hoćete i drugim brojkama da govorim o povećanju zaposlenosti, onda da vam kažem – primetili ste da se penzije isplaćuju u dan i na vreme. Država Srbija svakog meseca doplati određenu količinu novca da bi penzija mogla da se isplati u dan i na vreme i u odgovarajućoj količini.
Količina tog novca koji uplaćuje država Srbija je u protekla tri meseca smanjena za dve milijarde dinara, a penzije su isplaćene u dan i na vreme. Znači, više novca je ušlo u kasu, više osiguranika je uplatilo novac u kasu, više ljudi je zaposleno. Nema tu šta posebno više da se objašnjava, osim naravno ako nećemo da razumemo i uvek ćemo se praviti da to nije tako, jer nam u ovom trenutku ne odgovara.
Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti je prvenstveno zakon o licima koja su već bez posla. To nije zakon koji reguliše obaveze u radnom odnosu, to nije zakon koji nekog zapošljava. Naravno, postoje mere i aktivne politike zapošljavanja i ovim zakonom dajemo veći spektar upravo takvih mera da omogućimo sebi veći prostor da više ljudi obučimo, da više ljudi zaposlimo.
Ovaj zakon se bavi, između ostalog i time, ali na prvom mestu, on se bavi evidencijom ljudi, odnosno ljudima koji su na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, dakle ljudi koji nemaju posao, koji traže posao. Ovo je zakon o njima i nemojmo sad objašnjavati Srbiji nešto što nije istina. Ovo jeste zakon koji se bavi upravno njima. Najveći izazov za nas kao Vladu jeste kako da izađemo na kraj, pošto se ovde pominjali veliki izazovi, kako da izađemo na kraj sa stotinama hiljada onih koji su ostali bez posla, kao posledica pljačkaške privatizacije.
Ovih 530 preduzeća o kojima govorimo su preduzeća koja su već jednom opljačkana, koja su zadužena, koja nemaju imovinu, koja imaju samo dugove i radnike i ništa drugo nemaju. Nisu ovo preduzeća iz tih zlatnih vremena pljačkaške privatizacije. Ovo su žrtve pljačkaške privatizacije. Ovo su preduzeća koja ne znaju ni kako su opstala. Opstala su iz političkih razloga, uplaćivalo im se nešto da rade kako znaju i umeju, da se kupi još neki glas. Ovo su preduzeća u kojima se radnicima duguju milioni, u kojima se duguju zaostale zarade, u kojima se duguje državi. Ovo su preduzeća koja duguju pet milijardi evra. Nema tu šta da se opljačka. Pet milijardi evra duga, pa ona ne vrede ni blizu pet milijardi, da se nešto odnese. Ali je privreda koja je privatizovana dovela do toga da ovih 530 preduzeća budu opljačkana.
Tako se nekada radilo. Tako se više svakako neće raditi.
Dakle, zbog građana Srbije, ni jedno pravo se ne uskraćuje i da budemo i tu precizni, kada smo govorili o ovoj zloupotrebi koje ima i koju ćemo na ovaj način zaustaviti, nije to specifikum samo onih koji su sada dobili otpremnine. Vi imate i ljude koje svojom krivicom izgubio posao, pa je sklopio neki drugi ugovor na deset dana, pa se prijavio u Nacionalnu službu za zapošljavanje i dobio 12 meseci ponovo platu iako nema pravo na to. Zakonom iz 2009. godine je uspostavljeno pravilo da ne možete doći na Nacionalnu službu za zapošljavanje i dobijati nadoknadu u koliko se svojom krivicom raskinuli radni odnos. Znači, ne 2015. godine, 2009. godine, Zakon koji je donela neka druga većina.
Građani Srbije ne gubite ni jedno jedino pravo. Onaj, stoti put ću ponoviti, jer je to najvažnije da ljudi razumeju, da ih ne lažu i ne plaše, onaj koji je dobio otpremninu veću od zakona nego što mu garantuje Zakon o radu, ne može posle toga da sklopi fiktivni kratki radni odnos i da odmah dođe u Nacionalnu službu za zapošljavanje i još jednom dobije 12 meseci nadoknadu. Može da se zaposli sutradan, može da radi gde god hoće, niko mu ne spori to pravo, ako ima tu mogućnost, 12 meseci kasnije, ako ostane bez posla, može da dođe u Nacionalnu službu za zapošljavanje, ali ne može da uzme otpremninu, sklopi fiktivni ugovor i za deset dana evo ga za još 12 meseci. To ne može, ali to nikada nije ni moglo, samo, šta da vam kažem, ljudi ne vole da čitaju zakone, ne vole da čitaju ono što su sami doneli. Hvala.

Ja se zahvaljujem. Pomenuli ste, to je važno, treba da skrenemo pažnju javnosti da znaju i to je jedan od razloga zašto donosimo ovaj zakon, kad kažem ovaj, mislim na Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, jesu zbog dva člana, člana 8. i člana 9,  zato što su neprecizno napisani.
Dakle, zbog toga što neko nije razmišljao, neko nije pogledao, a posle toga više niko nije obraćao pažnju na to što je usvojeno i što je jednom napisano. Mi smo samo u 2013. i 2014. godini, na odgovarajućim sudovima, dakle, samo zbog nepreciznosti, nikakva zla namera, niko nije nikome uskratio pravo, zbog nepreciznosti u tumačenju računanja osnovice, što sada ispravljamo ovim Predlogom zakona. Izgubili smo kao država. Nacionalna služba za zapošljavanje je platila 101.878.564 dinara, to su nadoknade licima i plus na to još 173.432.080 na ime naknade za troškove sudskog postupka. Dakle, daleko preko 200 miliona dinara zbog nepreciznosti koja nije ispravljena. Mi je sada ispravljamo.
Znači, ovo što ste vi danas uradili, i što ćete uraditi u danu za glasanje, će uštedeti državi, ako ništa drugo, nekih budućih 200 miliona dinara. Ali, za ovih 200, ili koliko je već para je kasno. Zakasnili smo, trebali smo i ranije to da uradimo. Ali, bolje i sada da smo uradili, nego da se čeka i dalje. Ovde se predlaže da se ide u javnu raspravu, pa jedno tri meseca, ako je moguće, pa da nek se naplati još jedno 200 miliona.
Ovo su razlozi, ovo je vrlo bitno. Mi moramo u svakom zakonu, ne samo u ovom, gde pozivam i narodne poslanike, upozorite svoju državu, upozorite ako vidite u ovoj šumi, u ovom moru zakona, da postoji negde nešto, neka nelogičnost, da postoji nešto što treba hitno i brzo promeniti, zato što gubimo novac. Ovaj novac, samo da znate, nismo to mahom dobili nekakvi korisnici, kao što vidite mahom je to otišlo na razne advokate.
Mi smo imali slučajeve da ljudi ne znaju da su tužili Nacionalnu službu za nadoknadu. Ne znaju. Nego su se pojedini nesavesni advokati dočepali spiska, pa po spisku sudovi. Sudovi prihvatali. Vodili smo mi odgovarajuće krivične prijave, da ne sumnjate, i to će se jednog dana istražiti i saznati ko je šta radio.
Dakle, nije ovo, čak i da hoćete da budete ne znam kako humani, nije ovo da ste vi sadan nekom uskratili pravo da zaradi na neki način. Ne. Samo za sudske troškove, 1.173.432.000 plus ovih 101 milion o kojima smo govorili. Zato, samo zbog nepreciznosti u članu 8. i 9. Sada to ispravljamo. To se više neće desiti.

Uopšte, kada govorimo o položaju osoba sa invaliditetom, a sada je suštinski na dnevnom redu položaj osoba koje su gluve ili nagluve, da kažemo jednu malu stvar koja menja život i koju smo čekali, iz meni neshvatljivih razloga, decenijama.
Javni servis RTS, ako ste informisani o tome, ili ako ste primetili, po prvi put jedna domaća serija „Ulica lipa“ je titlovana, tako da gluve i nagluve osobe po prvi put mogu da gledaju domaću seriju.
Eto, jedna jednostavna stvar, a koliko je zapravo važna i koliko menja život.
Svih ovih godina to jednostavno nije bilo, nije se brinulo o tome. Mi razgovaramo intenzivno sa RTS, a inače, ovim zakonom je predviđeno da svi emiteri, ne možemo ih naterati da to rade, ali da tražimo mogućnost da se na ovaj način ponašaju.
Konkretno, sa RTS mi finansiramo ovaj projekat, kao Ministarstvo, a trudićemo se da na prvom mestu, informativni program potpuno učinimo, da se tako izrazim, prevedenim za gluve i nagluve osobe, da mogu da prate živi program.
Uostalom, izvinite, to su osobe koje takođe plaćaju porez, pretplatu i imaju pravo na svaki servis koji koristimo vi ili ja i mi smo dužni da to učinimo mogućim i da im prilagodimo.
To je za sada jedan skromni pomak „Ulica lipa“ je titlovana. Ja se šalim sa RTS i kada smo razgovarali o tome, kažem, da li ste vi svesni da ćemo kada jednog dana čitavu arhivu RTS budemo titlovali, da ćete imati ljude koji po prvi put gledaju „Bolji život“, posle 100 vaših repriza, bar ćemo nešto uraditi.

Kao što poslanica sigurno zna, interresorne komisije su isključivo u nadležnosti Ministarstva prosvete, ali slažem se potpuno sa vama da treba da razgovaramo o njima. Ima i raznih primedbi na njihovo funkcionisanje i da ih treba malo osvežiti, malo drugačije, tako da računajte da ću preneti ministru, pa zašto da ne da razgovaramo o tome.
Vi ste iz Ivanjice i „Javor“ je baš dobar primer. Ako se ne varam, u „Javoru“ je 512 radnika uzelo socijalni program, što je sve, skoro svi su uzeli socijalni program. Sad, zamislite da se njih 512 dogovori sa komšijom, na šest dana raskine radni odnos i svih 512 na Nacionalnoj službi za zapošljavanje i kaže – e, narednih 12 meseci mi smo obezbedili još jednu platu.
Ali, sa druge strane, zaista postoji realna nada da će doći do oživljavanja proizvodnje u „Javoru“ i da će svih 512, a ko drugi, nastaviti da rade. Eto, to je ovaj zakon. Hvala.

Osobe sa invaliditetom jesu deo našeg društva i dužni smo da im ne pravimo više problema, nego što je priroda već učinila. Jedan od velikih problema sa kojim se suočavaju osobe sa invaliditetom, pored nerazumevanja sredine, jeste i ne odgovarajuća dostupnost obrazovanja. Zato me je posebno obradovalo što ste rekli da vam je otac mašinski inženjer. To je retko, pogotovo gluve i nagluve osobe. Oni nemaju ni jedan drugi problem, osim pristupa obrazovanju da bi došli do odgovarajućeg znanja. Gluvoća nije prepreka za sticanje bilo kog stepena znanja i bilo koje veštine, ali bez tumača, bez mogućnosti da ih na odgovarajući način uključimo u obrazovni proces, ljudi neće doći do znanja koje im je potrebno da bi mogli da normalno žive i da žive bolje.
Inače, nije nikakva predrasuda u pitanju, ali gluve i nagluve osobe su poznate kao izuzetno vredni radnici. Nedavno sam bio u preduzeću koje zapošljava osobe sa invaliditetom u Novom Sadu. Oni zapošljavaju veliki broj upravo gluvih i nagluvih. Izuzetno su zadovoljni njihovim radnim angažovanje. Nije nikakva predrasuda u pitanju. To je činjenica. To je jednostavno tako.
Ovim zakonom poboljšavamo mogućnost da se gluva i nagluva osoba obrazuje i da dođe do bilo kog stepena akademskog znanja. To je nešto što ćemo određenim podzakonskim aktima, pravilnicima regulisati u saradnji sa Ministarstvom prosvete i u skladu sa Zakonom o obrazovanju, itd. Sve su to stvari na kojima treba da radi čitavo društvo, kao što ste i sami primetili.
Da, kol centar ćemo sigurno da napravimo. Prvo u Beogradu. Nadam se da će se to onda primeniti i na ostale velike gradove u ovoj zemlji. To je izuzetno dobar način. Posebno je dobar primer pošte, banke. Vi sa tabletom uspostavite video vezu i predate službenici, koja ne može da kaže da vas ne razume. Ovo razume i moći će potpuno normalno da funkcionišu. Za početak ćemo krenuti sa Beogradom i siguran sam da ćemo se proširiti. Ne samo za gluve i nagluve, već moramo da vodimo računa o svim osobama sa invaliditetom.
Jedan od projekata koje je ministarstvo pokrenulo zajedno sa „Parking servisom“ u Beogradu, a širićemo to i na sve ostale, jeste jedna vrlo jednostavna aplikacija ne telefonu koja će osobi sa invaliditetom, bez obzira odakle dolazi, samo da se uloguje, pokazivati gde se nalaze slobodna parking mesta predviđena za osobe sa invaliditetom. Ukoliko se neko parkirao na tom parking mestu, on će moći vrlo jednostavnom operacijom da pošalje SMS na odgovarajući broj, koji će pozvati pauka i skloniti nesavesnog komšiju koji je bio tu.
Jednostavno, život se sastoji od milion malih detalja, a na nama je da svaki od tih detalja pokrijemo i učinimo život lakšim i normalnijim. Hvala.

Pošto smo govorili o osobama sa invaliditetom, samo da se jezikom brojeva pokaže koliko ova država vodi računa.
Za 46 zaštitnih preduzeća u kojima rade osobe sa invaliditetom, tu je zaposleno negde 1.550 osoba sa invaliditetom, država godišnje izdvaja 700 miliona dinara za plate, mašine, repromaterijal.
Za aktivne mere zapošljavanja za osobe sa invaliditetom Nacionalna služba za zapošljavanje je ove godine izdvojila 500 miliona dinara. Ministarstvo rada je za finansiranje rada saveza izdvojilo preko 300 miliona dinara. Prošle godine na osnovu raznih mera Nacionalna služba za zapošljavanje je registrovala zapošljavanje od 4.100 osoba sa invaliditetom. To su konkretne stvari. Ovo je način kako ova država brine za osobe sa invaliditetom.
Kao što vidite, bez obzira da li se neko smeje ili ne smeje, nije smanjila ni jedan jedini dinar davanja za osobe sa invaliditetom. Nijedan dinar. Nije smanjila ni za jedan jedini dinar novčano socijalnu pomoć, ni dečiji dodatak, ni porodiljski dodatak, ni invalidske nadoknade, ni boračke. Nijedan jedini dinar, ni za jedan dinar nismo umanjili ni jedno jedino davanje, a da bi naši građani razumeli koliko je to novca, samo da vam kažem da se za novčanu socijalnu pomoć mesečno izdvaja 14 milijardi dinara i ne kasni ni jedan jedini dan.
Budžet ovog ministarstva je 150 milijardi dinara. To je trećina budžeta Vlade Republike Srbije. Od toga 97% tog budžeta ide striktno na davanje, striktno na prava i na davanja. Toliko ova država brine i treba joj biti zahvalan za to.

Kada je u pitanju Inspekcija rada, prošlog meseca je Inspekcija rada izvršila 3.295 pregleda, od toga je pronašla 864 neprijavljena radnika, 395 radnika je prijavljeno odmah na osnovu rešenja, ali je uvidom u Centralni registar obaveznog socijalnog osiguranja u dve oblasti koje smo posebno tretirali u prošlom mesecu, a to su kockarnice i pekare, zaposleno, odnosno prijavljeno 1.400 ljudi u kockarnicama i 800 ljudi u pekarama. To je borba protiv sive ekonomije svakako.
Mi smo organizovana država. Radimo stvari unapred. Možda nas nekada ne razumeju zašto nešto radimo ali mi radio stvari unapred upravo očekujući „Beograd na vodi“, očekujući velike projekte doneli smo Zakon o zapošljavanju stranaca u ovoj zemlji, zakon koji je čekao tridesetak godina da se donese zato što smo očekivali ovakve projekte i zato što ćemo tako regulisati ljude koji će dolaziti ovde da rade. Isto tako nadam se da ćemo vrlo brzo pred ovim parlamentom imati priliku da branimo i Zakon o agencijama za zapošljavanje koje su upravo izvor ovoga o čemu ste govorili, prijavljivanja negde drugde i zapošljavanja, a neplaćanja odgovarajućih doprinosa.
Ono što je sigurno dobra vest, a siguran sam da će vas posebno zanimati jeste da se nivo doprinosa u PIO fond značajno povećao. U ova tri meseca ove godine za 8% u odnosu na tri meseca prošle godine, a računajte da su plate u javnom sektoru smanjene pa samim tim i ukupna suma doprinosa koja se izdvaja. Samim tim je i pao procenat obaveznih dotacija države sa 45% na 40% u naš PIO fond. To su dobre vesti.

Znate, mi smo mesecima slušali šale na račun „Beograda na vodi“, Beograd pod vodom jer se to nikada neće desiti. Sećate se da smo sve vreme slušali od naših uvaženih kolega iz opozicije da se „Beograd na vodi“ nikada neće desiti, da je to marketinški trik za jedne izbore, da je to nešto što se nikada neće ostvariti, a sada kada su videli da će se sigurno ostvariti, sada napadaju zakon kojim se to ostvaruje.
Ako ste primetili, niko ne polemiše sa tim da je ovo dobro, da je ovo dobro za građane Beograda, da je ovo dobro za građane Srbije, da je dobro da nam dođu stotine miliona evra investicija, da je dobro da zaposlimo najmanje 15.000 ljudi, da je dobro da ostvarimo dohodak iz poreza, iz PDV, da je dobro da zaposlimo našu industriju, da je dobro da oživimo građevinsku industriju. Niko ne polemiše sa zakonom. Ovde se isključivo radi o politici i ničemu drugom. Baš ničemu drugom.
Baš kao što nije tačno da u Srbiji postoji 1.700.000, kako rekoste jedva 1.700.000 zaposlenih. U Srbiji na osnovu ankete o radnoj snazi, koju sprovodi Republički zavod za statistiku, koji je, da podsetim, referentna institucija, 2.322.201 lice je zaposleno. Ovo je tačno. Ovo je istina, a možemo govoriti o tome politički, kao što ovde govorimo, i ponižavati svaku instituciju u ovoj zemlji.
Bilo bi dobro i bilo bi jako dobro da su ovi advokati, o kojima govorite i koji govore o zaštiti u sprečavanju pljačke privatne imovine, da su digli svoj glas kada je tada demokratska vladajuća većina donela Zakon o privatizaciji koji je doveo do pljačkaške privatizacije, koji je direktno kršeći Ustav ukinula društvenu i zadružnu svojinu, direktno, uvodeći obavezu privatizacije za kolektivne oblike svojine iako su bili zaštićeni Ustavom, a u Ustavu je pisalo da su svi oblici svojine ravnopravni. Tada su trebali da dignu glas, pa ne bi bilo pljačkaške privatizacije, pa ne bi bilo ovakve zemlje, odnosno zemlje u kojoj još uvek žive posledice pljačkaške privatizacije koju ste upravo vi sproveli.
Niko ne polemiše sa projektom, niko ne polemiše sa ovim što će se uraditi, polemiše se sa zakonom, a čak ni sa zakonom. Kao što vidimo, ovde se nije ni čitao zakon, pa se ne vidi gde piše kako je obrazloženo, koliko je šta navedeno, koliki su troškovi. Niko ovde nije bežao od rasprave. Naprotiv, rasprava je odavno mogla da se završi. Upravo je na inicijativu predsednika Vlade zakon ušao u redovnu proceduru. Nije se pokušala praviti nijedna jedina prečica. Dakle, ovo je dobro za građane Beograda, ovo je dobro za građane Srbije. Možemo politički napadati, ali bez ijednog jedinog argumenta. Hvala.

Često se u žaru političke borbe kaže nešto što se možda ne misli ili što u datom trenutku zvuči zgodno, ali zbog javnosti ovde moram da govorim isključivo o činjenicama, samo o činjenicama i vodeći računa da čuvamo dignitet institucija Republike Srbije.

Republički zavod za statistiku nije nikakva ad hok institucija koja daje lažne podatke. Republički zavod za statistiku je referentna ustanova. Za one koji ne znaju šta to znači, to znači da se njihovi podaci na evropskom nivou ni ne proveravaju, nego se prihvataju kao takvi, zato što je to institucija koja radi po odgovarajućoj metodologiji, koja je usvojena, koja radi u skladu sa odgovarajućim pravilima i u njen kredibilitet se ne sumnja. Zato, kada kažem broj zaposlenih ili nezaposlenih na osnovu ankete o radnoj snazi, on je takav kakav jeste.

Znate, ovde je u suštini na snazi ono – posle mene potop. Republički zavod za statistiku je po istoj ovoj statistici i po istoj ovoj metodologiji u aprilu 2012. godine rekao da je bilo 25,9% nezaposlenih. Po istoj toj metodologiji on kaže da danas ima 16,8%. Poštujmo ono što je važilo 2012. godine, jer važi i 2015. godine. Hvala.

Snovi i bajke nisu isto. Mi imamo san, to je tačno.

Snovi i bajke nisu isto. Mi imamo snove. Mi sanjamo jednu bolju Srbiju. Sanjamo jednu pravedniju Srbiju i sigurno uspešniju Srbiju nego Srbiju koju smo zatekli 2012. godine, to sigurno. Kao što ste svojevremeno pričali da je bajka da ćemo ikad sklopiti dobar i uspešan aranžman sa MMF-om, pa se ostvarilo. Tako ste govorili i da će Železara Smederevo biti najobičnija bajka, pa kao što vidite, stavili smo je na noge, i to se ostvarilo. Tako sad govorite da će „Beograd na vodi“ biti bajka, kao što vidite, sigurni smo da će i te kako biti ostvaren.

Ovde su se pominjale reči, kao što je „sprdnja“. Jedina „sprdnja“ ovde jeste da mi godinu dana već slušamo priče kako je štednja loša, kako ne treba, kako samo investicije mogu da nas probude i učine uspešnim, a onda kada obezbedite investiciju iz inostranstva koja samo u ovoj fazi najmanje 100 miliona evra, onda tu istu investiciju napadate.

Možda mi nemamo pojma, ali gospodin očigledno nema pojma da ovo nije zakon koji se bavi izgradnjom. Ovo nije zakon koji se bavi projektom jedne zgrade. Ovo je zakon kojim se utvrđuje javni interes. Ovo nije građevinska materija. Hvala.

U Srbiji kada god nešto počnete da radite, onda vam uvek stigne spasonosno rešenje – nemojte slučajno nešto da radite. Samo neka ostane kako je bilo, jer nama baš tako odgovara. Nema ništa lepše, nema boljeg pristupa Savskom amfiteatru, nego da se probijate kroz čopore pasa lutalica i da izbegavate zmije i pacove. E, to da ostane, tako je najbolje, to je moderno. To je sada najmodernije, to je ekološka praksa, potpuna priroda. Ni slučajno da se ništa ne promeni. To bi trebalo da bude organski. Tako je, organske zmije, organski pacovi, organski čopori pasa lutalica. Nemoj slučajno da mi neko počne da diže zgradu.

Mi se pravimo da ne razumemo, ali razumemo, naravno, koliko bi ovaj projekat pomogao, ne samo Beogradu i Srbiji, već i našoj građevinskoj industriji, ali ne samo u smislu da će dobiti posao, nego da će naučiti ono što sada ne zna. Naša građevinska industrija je izgubila korak sa svetom, mi ne znamo da radimo kao što svet radi. Ovo je prilika da naučimo od najboljih. Da je samo to, bilo bi dovoljno. Hoćemo pristup? Bilo bi dovoljno.

Pošto čujem da pitaju ko će da vraća kredit, znate li u čemu je tajna? Nema kredita, pa nema šta da se vraća. Strani investitor donosi svoje pare. Neprihvatljivo? Evo, kaže ministar Vujović – to je vrlo neobično. Jeste, ali, kao što vidimo, za neke je to i sasvim neprihvatljivo. Želim da promenimo tu praksu da je u Srbiji najbolje da ne radiš ništa. Mislim da to možemo da uradimo. Hvala.

Mi ponekad jednostavno ne razumemo da se svet oko nas menja i da uči i da napreduje a da mi stojimo u mestu i da mislimo da jedna zgrada nije modernizacija.
„Beograđanka“ je visoka 101 metara. Poslovni centar „Ušće“ je visok 115 metara. Avalski toranj je visok 204 metra. Toranj koji će se graditi u „Beogradu na vodi“ će biti visok 220 metara.
Ne postoji na žalost građevinsko preduzeće u Srbiji koje to može samo da napravi, ne postoji. Nemamo tehnologiju da tako nešto uradimo, ne znamo to da uradimo, nemamo odgovarajuće materijale. Nemamo dovoljno novca da uradimo.
Da, napraviti zgradu od 220 metara će za nas biti modernizacija, naučićemo nešto i to nije mala stvar da naučimo nešto i to je nešto što ćemo posle moći da prodajemo drugima pa ćemo moći da radimo na drugim tržištima zato što smo naučili nešto što nismo znali.
Struka, jedni misle ovako, druge misle onako naravno treba verovati i jednima i drugima. Konkretno, kada je gospodin Kresović u pitanju, neki ga osporavaju, smatraju da je najlošiji gradski arhitekta koga je Obrenovac imao. Optužuju ga da je nekontrolisano gradio stambene zgrade bez dovoljno parking prostora, verovali ili ne.
Siguran sam da to nije tako, jer eto struka ko struka, jedni misle ono, drugi misle ovo, ali svako od nas može biti predmet kritike, tako i ovde i ne vidim zašto bi se ljutili.

Vrlo ću kratko. Opet hvala na razumevanju ovog zakona i naravno da ćemo razgovarati sa Kinološkim savezom i svim ostalim, jer nismo mnogo, pošto je u međuvremenu politika preuzela podijum, pa nismo mnogo razgovarali o zakonu, a trebali smo i više da razgovaramo o ovom zakonu.

Da vam kažem, oko cena, svakako to su izuzetno visoke cene, da bi se došlo do jednog adekvatnog psa vodiča, da bi se obučio čovek.

Najteže je krenuti. Mi već radimo na tome, u saradnji sa našim partnerima iz EU, da obezbedimo nešto pasa i da obezbedimo odgovarajuću obuku za ljude koji bi se time bavili. Tu će ovo ministarstvo svakako pomoći. Bićemo tu i naravno da ćemo na kraju, kao i u svemu što radimo, sigurno spustiti cenu više puta. Samo da krenemo. Samo da to bude prva stvar i svakako će ministarstvo raditi na tome.

Što se tiče konkretnog amandmana, problem je sledeći. Ne može lekar da prepiše upotrebu psa vodiča. Zašto? Prvo, zato što lekar nije stručan za to, on to ne može da radi. Pas, pogotovo ovim zakonom, on se ne reguliše kao neka vrsta ortopedskog pomagala, on je nešto drugo. Postoji i treći element, a to je dobrovoljnost. Slepa osoba je ta koja traži psa vodiča. Dakle, ona kaže – ja želim psa vodiča, želim da prođem obuku za psa vodiča, imam odgovarajuće uslove da bih mogla da držim psa vodiča, ne može lekar da mi prepiše psa vodiča.

Bojim se da bismo na ovaj način ostavili mogućnost da lekari doživljavaju pse vodiče kao neku vrstu ortopedskog pomagala, što on nije. Ne može ga prepisati. Vidite koliko je elemenata potrebno da bi se došlo do psa vodiča.

A što se tiče konkretnog kretanja, čitav zakon se odnosi upravo na kretanje sa psom vodičom, neće on sam da se kreće, podrazumeva se da se on kreće sa čovekom. Hvala.

Ima. Imamo i kvalitetna legla, imamo i dresere pri Ministarstvu unutrašnjih poslova, niste ih pomenuli, a koji su takođe izvanredni. Dakle, ima ih i nije sporno, svako će raditi sa njima.

Ako nisam bio dovoljno jasan, da budem kristalno jasan – pas nije ortopedsko pomagalo. Pas vodič je zapravo više socijalna nego medicinska usluga. Tako ga tumačimo ovim zakonom. Samo da se razumemo.