Hvala.
Što se tiče slanja naših trupa u međunarodne mirovne operacije, Skupština je ta koja odlučuje kada naše jedinice odlaze, kada se vraćaju, kada ih upućuje, Skupština to radi, a mi smo predlog poslali u novembru mesecu. Skupština u skladu sa svojim dnevnim redom može da odlučuje kako misli da treba. To je njeno suvereno pravo na koje ne može niko da utiče. Jedan od razloga zašto donosimo izmene zakona jeste upravo to da ne bi morali da opterećujemo Skupštinu da onog momenta kada jednom usvojimo da naše jedinice, da naše trupe idu u mirovne operacije, a ne menja se karakter mirovnih operacija, da ta odluka važi dokle god traje mirovna operacija u skladu sa odlukama koje je Narodna skupština podržala i prihvatila.
Dakle, nemojmo onda to napadati, nego da vidimo da je to rešenje koje svakako dobro funkcioniše.
Samo da znate, po svim istraživanjima, ne znam koja ste istraživanja vi gledali, Vojska je sada najpoštovanija institucija u našoj zemlji, a pošto se kod nas rade neprekidno, u inspekcijskom nadzoru se uvek rade anonimne ankete sa pripadnicima Vojske, da znate da nivo zadovoljstva raste, nije dovoljno i nikada nije biti dovoljno i daćemo sve od sebe da bude bolje, ali da znate da raste, i evo, da se i vi obradujete.
Što se tiče opremanja Vojske, rekao sam već koliko naoružanja smo nabavili. Ali, evo, samo o tim uniformama. Mi smo zaključno sa decembrom mesecom naručili i platili 35.000 čizama i 22.000 pari uniformi, naručili i platili. Svaki pripadnik aktivne Vojske će imati dva para uniformi i nove čizme. To nije bilo od JNA. Trebalo bi valjda svi da se obradujemo tome.
Znate, činjenica je, i to nije ništa sporno, da plate moraju, mi bi voleli da budu veće, ali su plate veće nego što su ikada bile. Godine 2012. profesionalni vojnik je primao 33.000 dinara, danas 39.764 dinara, 2012. godine podificir je imao platu prosečnu 43.686 dinara, danas 52.824 dinara, oficir 63.428, danas 74.030. I, računajte, bez inflacije, nema inflacije, nema obezvređivanja dinara. Imamo najnižu inflaciju ikada i najniži evro ikada.
Dakle, i to svakako govori da se trudimo da poboljšamo kvalitet, trudimo se. Evo samo da vam kažem jednu sitnicu koja znači vojnicima. Ne znači ništa, naravno, nama koji nismo u samoj vojsci Srbije, koji ne kupujemo u kantini, koji se ne hranimo u kantini. Imamo najniže cene u kantinama ikada. U vreme vlasti te stranke o kojoj ste vi govorili cena u kantinama su bile iznad cena u prodavnicama. Sad više nisu. Sad su onako kako treba da budu, pa i to utiče na standard vojnika i utiče na standard života.
Znate, za ukupno povećanje plata u Vojsci Srbije izdvojeno je oko negde dve milijarde dinara i nešto preko toga. Samo vojni penzioneri o kojima ste ovde govorili, samo vojni penzioneri koji su tužili državu Srbiju zbog odluka ministra Šutanovca koje je Ustavni sud proglasio neustavnim su dobili od države Srbije preko pet milijardi dinara. Znači, dvogodišnje povećanje Vojske Srbije, plata Vojske Srbije nam je otišao na penale zato što ministar Šutanovac nije hteo da sprovodi Ustav i zakon. Samo to.
Kad govorite o standardu vojnika i penzionera, setite se i ovoga, samo ovde je država Srbija izgubila pet milijardi dinara koje je dala na penale i najvećim delom su otišli sudske troškove, otišli na advokatske troškove i dobar deo smo spasili zato što smo se vansudski dogovorili sa penzionerskim udruženjima da nas ne bi tužili do kraja, jer to su ljudi koji vole svoju državu i koji su bili spremni da učestvuju u tome da pomognu svojoj državi.
Dakle, pet milijardi dinara smo sa svim ovim izgubili zato što vaš ministar nije bio u stanju da poštuje Ustav i zakon i to je odluka Ustavnog suda, a ne moja ili bilo koga drugog.
Naravno da se ja ovde optužujem za nekakvu nediplomatičnost, zato što ne volite istinu. Ja ne razumem kakva je to diplomatija u kojoj se ne govori istina. Šta sam ja to pogrešno rekao? To je kao kad slušam gospodu iz Hrvatske koja uvek kaže – ima teške ili zapaljive izjave, a nikad ne kažu koje su to izjave. Zar nije Alojzije Stepinac bio vikar ustaške vojske? Zar je sramota reći istinu? Zar nije činjenica da su se na grobu jasenovačke dece pojavile zastave „Za dom spremni“? Da li treba ćutati, da se pravimo zbog diplomatije da se to nije desilo?
Nije ova vlast i vlast koju vodi Aleksandar Vučić… Citiram Borisa Tadića – mi Srbi smo za prsa krivlji za rat u Hrvatskoj. To nije takva vlast. Mi nismo ti. Da opet citiram, sećate se razgovora sa dragim Ivom, e pa znate u vreme kada smo mogli da rešimo pitanje imovinskih prava Srba proteranih iz Hrvatske, kada smo mogli da rešimo pitanje njihovih penzionih prava, njihovih imovinskih prava, njihovog radnog staža, u vreme kada je Evropska komisija rekla hrvatskoj državi da mora najpre o svimo ovim pitanjima da se dogovori sa srpskom državom, pa tek onda da uđe u EU, mi smo govorili o dragom Ivi i džentlmenski rekli sve ćemo to rešiti kada postanete članica EU.
Kao što vidite, postali su članica EU, umeju nas da zadržavaju na tom putu, a nisu nam učinili ništa od ovoga što smo tražili. Imovinska prava nisu rešena, penzije nisu rešene, nisu rešena pitanja radnog staža, nije rešeno sve ono što smo mogli da rešimo tada kada smo trebali da govorimo istinu i da budemo hrabri. Mi smo tad govorili „dragi Ivo“ i da smo za „prsa krivlji za rat“ i zbog svega toga sačekaćemo kada postanete članovi EU. Oni su članovi EU, a mi ostali bez penzija, imovine i svega ostalog bez čega su ostali Srbi u Hrvatskoj. To ova vlast neće. Hvala.

Ja bih da se zahvalim i vama gospodine Đukanoviću i gospođi Miladinović na zaista, očigledno, pažljivom čitanju i sa zaista velikim strpljenjem ne samo što učestvujete na sednici, nego što ste uložili veliki trud da ovaj obimni dokument pročitate i da izvučete iz njega ono što smatrate da je najbitnije.
Stvarno želim da kažem, evo, jedna od stvari koju niko nije primetio, a jeste zaista veoma važna, ljudski važna, a to je da ono naše dete koje završi Vojnu akademiju, a iz bilo kog razloga njegovo zdravstveno stanje se pokvari, razboli se dete, povredi se ili desi se bilo šta slično, ako je završi, ne može da bude oficir, ali zašto ne može da bude zaposlen u sistemu odbrane? To je ljudska stvar. Mi smo se trudili da na puno tih malih primera, gde god smo videli način gde možemo da pomognemo našem pripadniku, gde možemo da pomognemo našem pitomcu, našem gimnazijalcu da to i uradimo.
Imali smo nekoliko, evo, prošle godine smo imali primer dva naša dečaka, našli su im srčanu manu koja nije bila na početku. Oni su završili školu i ne mogu da budu oficiri. Pa, jel treba da bude bačeno četiri godine njihovog života? Naravno da ne treba. Eto, to je način i hvala što ste to primetili, kao što želim da zahvalim poslaniku Đukanoviću na onome što ste primetili, to je suštinski važno.
Setite se koliko puta je bilo pitanje da li ćemo zadržati vojnu neutralnost ili nećemo, pa, evo i u zakonu. Znači, morate da promenite zakonom. To ne možete, nije to tako lako i tako jednostavno. Nije to više politička odluka danas ćemo jedno, sutra drugo, nego to je temeljna orijentacija ove države. I hvala što ste to primetili. To je stvarno od izuzetnog značaja.
Bilo je ovde pitanja o tome ko ima kakvu kvalifikaciju. Znate, ja sam, ako to nešto znači, političar, to ne mora ništa da znači, ja sam završio visoke studije bezbednosti i odbrane. To je najviša škola u sistemu našeg vojnog obrazovanja. Najviša, nema više od toga. Ovo što nosim ovde to znači. Nisam završio FBI kurs, priznajem. To ne mogu da završim, FBI kurs ne mogu da završim, sigurno ne bih mogao da budem primljen tamo, ali visoke studije bezbednosti i odbrane Vojske Srbije mogu i jesam i veoma sam ponosan zbog toga. Nije to glavna stvar.
Hajde sada i to da sklonimo sa strane. Hajde da budemo potpuno realni. Da li stvarno neko misli da ijedan civilni ministar odbrane zna više o Vojsci Srbije nego načelnik Generalštaba koji je čitav svoj život proveo u vojsci? Ne zna i ne treba da zna. Naopako bi bilo da znam o vojsci više nego general Diković, koji je čitav život proveo u vojsci. Veći je problem u tome što su prethodni ministri u vreme DOS-ove vlasti mislili da znaju više o vojsci nego od vojnika, i tako su se i ponašali.
Šta je moj posao u vojsci. Moj posao je da imam veliki budžet. Moj posao je da promenim zakone, tako da ti zakoni odgovaraju pripadnicima Vojske, da obezbedim da istraživanja idu tako da dobijemo što više dobrog i kvalitetnog naoružanja, da obezbedim kao političar da imamo otvoren prolaz kao vojska u drugim državama, u drugim ministarstvima odbrane. To je moj posao i ja se trudim da ga radim najbolje što mogu, a naravno da će načelnik Generalštaba i svako od ovih generala, svako od ovih oficira ovde, da zna više o vojsci. To im je posao, tako treba da bude i onda svako radi svoj posao. Moje je da obezbedim da oni funkcionišu i da se bore za svoju zemlju. Moje je da obezbedim prijatelje, moje je da obezbedim komunikaciju, moje je da obezbedim da Vojska može da napreduje i raste. Ko će to da radi? Vojnici, pa zato ih plaćamo, zato ih školujemo i zato su oni važni. Tu se mi razlikujemo.
Mi razumemo da upravljati vojskom i učestvovati u upravljanju vojskom je najveća čast, a nije nikakva komandna dužnosti gde se vi postali gospodar preko 30 hiljada ljudi i tako se ne i ponašamo. Mi smo zahvalni ovim ljudima u uniformi na njihovom požrtvovanju i hrabrosti i oni treba da znaju više, a mi treba da možemo da im omogućimo da njihovo znanje bude pretočeno u svakodnevni život pripadnika Vojske Srbije i da čuvaju našu zemlju. Hvala.

Da se zahvalim još jednom svim poslanicima koji su pre govorili, pa evo sada da malo pojasnimo stvar. Dakle, prosečna plata oficira nije 63 hiljade, tolika je bila 2012. godine. Sada je 74 hiljade dinara. Molim vas da vodite računa i o tome, povećali smo dnevnice, sa 800 dinara su otišle na 1.100 dinara. Dakle, i to ulazi u ukupna primanja. Takođe ulaze i uvećani troškovi stanovanja za one koji nemaju rešeno stambeno pitanje, a za one koji rešavaju stambeno pitanje, pitanje putem povoljnog kreditiranja od strane Vojske, i dalje dobijaju uvećane troškove, tako da im Vojska i na taj način smanjuje ratu, što je, priznaćete, nešto što biste u civilstvu mogli samo da maštate da je to moguće a zaista nije. Takođe imamo i dodatke na specifičnu službu, to je kada ste pilot, specijalac itd, pa to dobijate.
Naveli ste brojeve koji se odnose na plate naših vojnika na dobrovoljnom služenju vojnog roka. Da vas obradujem da su za sve pripadnike koji dobrovoljno služe vojni rok, zatim za sve naše kadete, za sve naše pitomce takođe povećana, naredbom vrhovnog komandanta, primanja za 10% od 1. marta. Dakle, i njima su povećane nadoknade.
Kao što vidite, gde god možemo i kad god možemo radimo na poboljšanju standarda svih naših pripadnika, bez obzira u kom delu Vojske oni bili.
Takođe, uveli smo nešto što godinama jednostavno nije bilo moguće, evo, tu su i penzionisani generali, pa znaju da je to nekada u JNA bilo moguće, a u Vojsci Srbije skoro da se to ne pamti, a to je da smo uveli i dnevni bon za ishranu koji su i do sada dobijali Bataljon specijalne policije „Kobra“, ali sada dobija i Specijalna brigada i uskoro ćemo, nadamo se, imati budžetske mogućnosti da to proširimo i na pripadnike vojne policije i na pripadnike izviđačkih jedinica, što puno znači. To je veliki broj ljudi i to puno znači našim pripadnicima kada dobiju, jednostavno, kao da su dobili novac koji mogu da potroše u kantini, bilo za svoju ishranu, bilo da kupe nešto što je potrebno njima i njihovim porodicama.
Po pitanju stanova i stambene izgradnje, zato smo i pokrenuli ovu veliku aktivnost oko izgradnje stanova za pripadnike bezbednosnih struktura. U pravu ste sa brojevima, veliki broj naših pripadnika nema rešeno stambeno pitanje, ali na ovaj način se to rešava i prvi put od JNA i od SFRJ to se rešava ovako masovno. Možda je malo, ali je značajno. Pitajte pripadnike Prve brigade u Novom Sadu kada su poslednji put dobili stanove? Sada su dobili nakon bukvalno decenije, sada je u Novom Sadu podeljeno nekih 14 stanova. Dugo, dugo to nije bilo, ali čim nešto može, mi to i uradimo. Radi se na kasarni „Jugovićeva“, to što ste rekli u razgovoru sa gradonačelnikom Vučevićem. Uskoro treba da potpišemo sporazum po kome se u kasarni „Jugovićevo“ određuje koliko stanova dobijamo, a grad Novi Sad počinje da nam gradi, da projektuje, pa da nam gradi bazu „Majur“. To je nešto što će takođe biti velika stvar. Mi decenijama nismo imali veliki novi vojni objekat.
Vidite, stvari se menjaju i manjaju se na bolje. Hvala.

Zahvaljujem generalu Deliću na zaista iscrpnom izlaganju i na energiji koju je uložio u proučavanju svih ovih zakona, pa bar ono što mogu da odgovorim, da kažem, kada je u pitanju bila terminologija oko poslovođenja, i slažem se, ja više volim srpske reči koje zvuče kao srpski jezik, ali to je prilagođavanje sa civilnim Zakonom o visokom obrazovanju i tamo piše da se poslovodi, to je jednostavno usaglašavanje, nije do nas.
Što se tiče datuma koji ste naveli to ćemo proveriti. Ni jedan vojnik, ni jedan policajac koji su stradali, koji su poginuli ne sme da ostane van zaštite države zato što mi smo datumski to regulisali. Dakle, proverićemo i videćemo ako ima jedna, jedna žrtva naći ćemo načina da bude u datumu ili šta god, ne sme niko da izgubi pravo zato što to u tom trenutku neki datum nije odgovarao. To ni slučajno. To, hvala na tome, obratićemo posebno pažnju.
Što se tiče dostavljanja izveštaja generalnog inspektorata, to u stvari nije po zakonu. Može izveštaj generalnog inspektorata može da dobije samo ministar odbrane i vrhovni komandant, niko drugi. Tako da, ukupni možemo da napravimo, ali ne možemo da napravimo pojedinačno, jednostavno to ne može.
Što se tiče godišnjeg izveštaja o stanju priprema za odbranu, to je kao što znate, strogo poverljive prirode, a sednica Narodne skupštine ne može da bude zatvorena za javnost, nikada. Ona uvek mora da bude otvorena za javnost. Ne možemo da je zatvorimo, a pogotovo što oni koji bi to slušali morali bi da imaju sertifikat o tajnosti podataka, to nema svaki narodni poslanik, jednostavno je tako. Moramo se pridržavati toga.
I da je takva praksa već ustanovljena, moram da vam kažem od 2011. godine ni jedan godišnji izveštaj o stanju pripreme za odbranu nije razmatran na sednicama Narodne skupštine, ali jeste na odborima i to je sasvim prihvatljivo rešenje i uostalom, 2014. godine predsednik Odbora za odbranu i unutrašnje poslove je i prihvatio upravo ovo rešenje.
Mislim da to, sve stranke su zastupljene, svi članovi odbora imaju odgovarajuće sertifikate o čuvanju tajni i rukovanju podacima, tako da mislimo da je to sasvim u redu. U krajnjoj liniji nije politička stvar.
Što se tiče VTI, njemu poklanjamo posebnu pažnju. Potpuno ste u pravu, VTI je mozak naše industrije. Bez VTI nema ničega. On je taj koji je razvoj, on je taj iz koga i odbrambena industrija Srbije crpi nove projekte, crpi nove ideje, crpi u krajnjoj liniji nove tehnologije. Između ostalog, zato smo i u ovom zakonu uveli rojaliti, dakle, uveli nadoknade VTI, jer do sada odbrambena industrija je koristila patente VTI, koristila znanje VTI, a za to nije ništa morala da mu plati. E, pa to je način da ga ojačamo.
Mi takođe razrađujemo pravilnik, nadam se da ćemo imati podršku Ministarstva finansija da se posebno stimulišu inženjeri VTI koji rade na određenim projektima, jer, to je jedini način da ga sačuvate. I upravo i ovo ulaganje u odbrambenu industriju Srbije je način da ga sačuvate da radi ovde, jer vi ne možete da se nosite na tržištu. Možete li da zamislite koliko košta jedan inženjer koji projektuje raketu? Mi nikad nećemo moći da platimo. Nikad. Na ovaj način kada dođe neko ko će imati interese velikim novcem da ga zadrži ovde, možda ćemo ga zadržati. Ovako nećemo. Budimo realni. Nećemo ga zadržati.
Znate, evo hladno termovizijski detektor, linija za proizvodnju toga što je sad svetski hit, košta između 500 i milijardu evra. Da li nam je to potrebno? Jeste. Da li bi bilo jako dobro da to možda? Bi. Da li ćemo imati taj novac? Nećemo. Na ovaj način možda možemo da ga imamo. Možemo da dovedemo tehnologiju. Tehnologiju čak i mnogo primitivniju, da ne govorimo sada ovo je zaista sada sofisticirano, ovo je svetski vrh, ali govorimo recimo o polimerskoj dršci koju mi nemamo, zato je naš pištolj mnogo skup. Zato naš pištolj vi pravite od kilograma aluminijuma. Nemate polimersku dršku za njega. Kad budete imali tu liniju, koju treba neko da donese, treba neko da plati i pravićete ga i biće mnogo konkurentniji, biće mnogo jeftiniji itd. Samo jedan od primera, i samo da se vratim još jednom na ovu važnu stavku oko produženja vremena vojnicima po ugovoru.
Vidite, kada je doneta odluka, politička odluka, naravno kao i svaka o uvođenju profesionalne vojske. Smatralo se da će profesionalni vojnik biti do svojih najboljih godina, do 40 godina života kada je čovek negde u najvišoj fizičkoj snazi i intelektualnoj, itd. I posle toga on više neće biti potreban vojsci, ali će mu država obezbediti novac za njegovu otpremninu, obezbediće novac da on može da ode, da započne nešto svoje i da bude stimulisan u krajnjoj liniji da ode i da radi tih dvadesetak godina, siguran da će imati značajan novac kada bude odlazio. Taj novac nikad nije obezbeđen. I zbog toga je ta odredba od 40 godina.
Na nama je sada tog vojnika koji možda više nije u najboljoj fizičkoj kondiciji, nije više na tom nivou, ali može da radi neke druge dužnosti u vojsci, pogotovo za specifična zanimanja koja ne možete da ih nađete da ih nađete na tržištu rada, treba da ga obučite dug vremenski period, nije da mi sada imamo ni mnogo bogatije zemlje, ni mnogo razvijenije vojske koje nemaju obavezu služenja vojnog roka, nemaju neki neograničeni rezervoar mladih ljudi koje odmah možete da stavite u funkciju. Nema. Morate da radite sa onim što ima i onda morate da stimulišete tog vojnika da on sa svojih 20 godina uđe u vojsku i da kaže – Pa dobro, bar ću ostati do penzije.
Sa druge strane, što vi odlično znate, nemamo mi taj broj formacijskih mesta za sve podoficire, ne može svako od njih da postane podoficir u vojsci, za one koji ne znaju, nije moguće da dobijete viši čin ili unapređenje ukoliko ne postoji upražnjeno mesto za vas sa tim činom, inače bi ste imali, ne zna, hiljade vodnika koji nemaju vod, koji nemaju ono što mogu da rade, nemaju mesto gde će da rade. Dakle i tu je problem.
E sad, upravo zbog toga, mi smo se borili sa tom dilemom, nije to nama ništa novo, ali zato smo i uveli ovo da produžavate ugovor na po tri godine da bi uvek ostajao onaj ko zaslužuje. Dakle, nećete vi odmah u startu reći – Ostaješ do 53 godine, nego na svake tri godine, što je duže nego što traži Zakon o radu, na tri godine vi ćete praktično proveravati tog čoveka i stimulisati ga da uvek bude što bolji da bi ostao do kraja. Mi ćemo se truditi da nađemo prostor za njega i prostor za njegov rad.
Zaista, još jednom da se vratim na VTI, radimo na tom pravilniku koji je jako važan i zaista očekujemo podršku i to moramo dobiti podršku ne samo Ministarstva finansija, nego čitave Vlade i čitavog društva, decenijama su zapuštani, odlazili su inženjeri, sada moramo da ih zadržimo i da vratimo.
Sada očekujemo prijem, neću da budem neskroman, ali koliko godina nismo primili takav broj inženjera, 10 ili 12 godina nismo primili taj broj inženjera, očekujemo da ćemo primiti 70 novih inženjera, to je za nas, general kaže da ih nismo primili otkako smo ih otpustili. To je 70 mladih inženjera i biće spas za VTI, biće velika promena. Hvala.

Celo jutro slušamo partije DOS-a koje stavljaju primedbe na to što se vojska naoružava, što se vojska oprema, što se vojska modernizuje i postavlja se pitanje zašto i za koga? Svaka vojska, nijedna pa ni srpska, se ne pravi preko noći, ona mora kontinuirano da se razvija, jer ukoliko zaostaje, kao što je zaostajala od 2000. do 2012. godine, ona prestaje da ispunjava svoju osnovnu funkciju, a njena osnovna funkcija je odbrana zemlja. Da biste branili zemlju, morate da imate jaku vojsku. I da, mi jesmo garant stabilnosti u regionu zato što smo jaki, ne zato što smo slabi. Kad ste slabi, niste garant ničega i nikome i svi se prema vama tako ponašaju.
Zanimljivo bi bilo, recimo, pogledati neko drugo pitanje. Hrvatska je podigla svoje učešće budžeta u BDP-u za odbranu sa 1,23 na 1,30. Možda bi njih trebalo pitati od koga se oni brane, zašto se oni naoružavaju kao članica jednog vrlo moćnog saveza koji bi ih zaštitio? Mi sa tim nemamo razloga da se plašimo, ali moramo da pratimo šta se dešava oko nas. Možda bi bilo zanimljivo pitati Slovence zašto su podigli svoj odbrambeni budžet za 48 miliona evra? Zašto je Češka to uradila za 235 miliona evra, a Slovačka za 110 miliona evra? Zašto je jedna mirna, neutralna Švajcarska podigla svoj budžet, koji iznosi 4,38 milijardi, za 200 miliona evra? Švedska je to uradila takođe.
Dakle, nije ovde u pitanju zašto se mi opremamo i zašto se modernizujemo, već je više pitanje zašto to rade neke druge zemlje za koje bi valjda moralo da bude da su one mirnije i manje ugrožene.
Misliti o Srbiji kao zemlji oko koje će večno cvetati ruže i u kojoj nikada neće moći da dođe do bilo čega što ugrožava našu bezbednost je u najmanju ruku neodgovorno. Ne možete to na Balkanu da kažete nikada. Uostalom, kao što svi dobro znamo, znate, za mir je potrebno bar dvoje, za rat je dovoljan samo jedan. Samo jedan vam je potreban da vam ugrozi bezbednost. Vi tu ni na šta ne možete da utičete.
Hajde da razjasnimo i to, pošto nismo imali prilike da govorimo o vojnom budžetu, vojska ima tri osnovne misije. Prva je odbrana zemlje, druga je učešće u mirovnim misijama, mirovnim operacijama i treća je pomoć civilnim organima vlasti kada dođe do elementarnih nepogoda ili nečega sličnog, kako bismo pomogli civilnim organima da se rešava sa posledicama. Sve te tri tačke su obuhvaćene ovim budžetom. Povećali smo i novac za učešće u mirovnim misijama. Vraćamo sektor civilne odbrane, i ne samo civilne odbrane, baš da bismo mogli da učestvujemo snažnije i u pomoći za rešavanje posledica raznih prirodnih katastrofa, kada je to moguće. Uostalom, setite se 2014. godine, da nije bilo te vojske, za koju se sad čudimo što se naoružava, oprema i što povećava svoj borbeni i brojni sastav, ko bi pomagao Obrenovcu, ko bi spasio Šabac, ko bi bio tu gde je bio. Hvala.

Pošto se ovde nekoliko puta pominjalo ulaganje u vojsku, želim da podvučem još jednom da je svako ulaganje u vojsku ulaganje u našu industriju, ulaganje u naš razvoj, u našu odbrambenu industriju. Svaki metak koji kupimo, kupićemo ga od odbrambene industrije Srbije, tako se otvaraju nova radna mesta. Svaki dobar deo remonta koji radimo naše borbene tehnike radi se kod nas u našim kapacitetima, što je opet ulaganje u odbrambenu industriju, što je osvajanje novih tehnologija, što je nešto što nam je svakako i te kako potrebno.

Javio sam se zbog jednog drugog razloga. Želim zbog naše javnosti da kažem, napad koji se desio na pripadnike UN u Kongu, gde je stradalo 14 pripadnika, izgleda da je ranjeno više od 40, mi tamo imamo osam pripadnika naše vojske. Svi su dobro, svi su zdravo, niko od njih nije povređen i želim da to znaju njihove porodice, želim da to znate vi. Eto, vidite, naša vojska je uvek tamo gde je teško, gde je najteže, čuva mir i drugih i možemo svi zajedno da kažemo – dobro su i neka se čuvaju. Mi ćemo ih čuvati. Hvala.

Ja sam stvarno očekivao malo dosleldnosti od nekih ljudi. Pre svega sat vremena su tvrdili da smo bombardovani, zato što smo sami krivi. Kako je onda Ramuš Haradinaj ratni zločinac, ako smo sami krivi za bombardovanje, kao što ste ovde govorili.
Naravno, slušali smo svakakve gluposti, a vi slobodno vičite, dobacujte, to je muzika za moje uši kada vi vičete, dobacujete.
Prvo, to znači da vas nervira.
Drugo, da ste u dubokoj opoziciji gde vam je i mesto, a ja sam kao što vidite na vlasti, pa slušam kako dobacujete, kako histerično dobacujete.

Zahvaljujem se.
Naravno, izrečeno je nekoliko grubih neistina i samo zbog javnosti treba da ih demantujemo konkretnim brojevima.
Dakle, prosečna plata profesionalnog vojnika 2012. godine, u vreme kada su vladali ovi iz DOS-a, bila je 33.308,00 dinara. Posle svih smanjenja, plata je 35.284,00 dinara. Sa uvećanjem 1. janura će biti 38.812,00 dinara, bez inflacije, bez kursa, bez unižavanja plate vojnika. Treba da podsetimo da smo podigli i dnevnice, da smo uveli po prvi put i solidarne nadoknade i da radimo sve što možemo da uradimo da se standard pripadnika Vojske Srbije poveća.
Znate, mi smo za povećanje plata vojnika izdvojili 1.781.223.000 dinara. To je, dakle, za godinu dana čitava Vojska Srbije. E, pa više od toga se Smederevska Palanka zadužila. Dakle, mogli bismo još toliko da podignemo plate čitavoj Vojsci samo za dug koji su napravili u Smederevskoj Palanci. Ništa više. Na to da dodamo još što su zbog sujete i zbog brutalnog kršenja zakona, nepoštovanja odluka Ustavnog suda prema vojnim penzionerima država Srbija u vreme, naravno, vlasti DOS-a, sada morala da isplati odštetu od pet milijardi dinara. Dakle, saberite dug Smederevske Palanke i uzmite ovo što su dosovci uradili vojnim penzionerima, to je sedam milijardi dinara. Pogledajte koliko bismo mogli da podignemo plate vojnicima i svima ostalima u sistemu bezbednosti samo na osnovu ova dva primera i ničega više.
Kako se radilo i kako se poslovalo možemo da pogledamo samo po tome što smo u vreme, nećete se naljutiti, ne govorim o poslanicima histerične potrebe da uništimo Vojsku Srbije, uništili, između ostalog, 9.218 komada raketa strela 2M, plus lansere i za to dobili po svakoj raketi 250 evra. Da smo ih sada sačuvali mogli bi da ih prodamo po komadu od 10.000 dolara. Tako su radili i oni sada pričaju o vojsci i pričaju o standardu vojske. Hvala.

Nažalost, ovde smo sada mogli da vidimo i primer ne samo zlonamernosti, nego i potpunog neznanja o materiji o kojoj se govori. Da ne govorimo samo o tome da je font uvek bio isti u Skupštini, ko god vladao ovom Skupštinom, pa do toga da se priča o tome kako navodno naša tajna služba nema na svom sajtu ili u budžetu precizno izdefinisane razdele, a da imaju neke druge službe, što je naravno notorna laž, jer nijedna jedina ozbiljna služba ne govori o takvim stvarima na sajtovima i u javnosti. Za to postoje nadležni skupštinski odbori koji vrše kontrolu službi. Postoje čak i nadležne budžetske inspekcije koje vrše kontrolu trošenja novca. Dakle, sve postoji. Ali, očekivati od naše službe da izlazi sa takvim podacima u javnost bi bilo isto kao očekivati od američke CIA-e da izađe sa podacima koliko je koštao 5. oktobar i koliko je koštalo paljenje ove Skupštine. Kad to nismo videli, nećemo videti ni ništa ostalo.
Znate, govornik je rekao kako su ministri bez portfelja neka bruka i sramota, a zaboravio je da je on u vreme svoje vlade imao pet potpredsednika bez portfelja – Koraća, Kasu, Jovanovića, Isakovića, Čovića i Dušana Mihajlovića. Od toga je samo Dušan Mihajlović bio ministar. Svi ostali nisu imali nikakvo, naravno, zaduženje, ali, evo, vidite, i to se svakako zaboravilo.
Potpuno nepoznavanje materije i onoga što je ovde govoreno govori o tome da se ne zna šta je strategija odbrane i nacionalne bezbednosti. Strategije odbrane i nacionalne bezbednosti su, evo, imamo generala koji to može da potvrdi, svakako su najširi doktrinarni dokumenti koji ne govore o planu opremanja. Plan opremanja donosi načelnik Generalštaba, a usvaja ga ministar odbrane i onda ga dalje dostavlja. Samo da znate, plan opremanja vojske, na osnovu čega su nabavljeni MIG-ovi, a ne verujem da postoji Srbin koji se nije obradovao nabavci MIG-ova i koji se ne raduje tome što jačamo svoju armiju, donet je 2014. godine i od tada je, inače, tri puta menjan. Strategija odbrane i nacionalne bezbednosti doneta je 2009. godine, dakle, baš u vreme vlade DOS-a i nadamo se da će biti vremena da je promenimo do kraja ove godine jer jednostavno ne odgovara potrebama vremena i ne može više od toga da postoji.
Dakle, šta se ovde traži? Ovde se traži nastavak politike koja je uništavala vojsku. Ovde se traži nastavak politike koja je 2012. godine, kada je Aleksandar Vučić postao ministar odbrane, zauvek prekinuta. Traži se da vojska nastavi sa uništavanjem svoje opreme, svog naoružanja. Traži se da vojska smanjuje svoj borbeni sastav i dalje. Traži se da vojska istera iz svojih redova svakog borca. Traži se da iz svojih redova isteramo sve one koje su izručivali i slali u to vreme svakom ko je to zatražio. Strategije odbrane u ovoj zemlji su donosili oficiri stranih armija, nisu ih donosili srpski oficiri, a sada je donose srpski oficiri i sasvim je razumljivo što se tome protive. Ova vojska neće uništiti više nijedan tenk, neće proterati nijednog oficira, neće se nikada više stideti svojih vojnika, nikada. Naravno da oni smatraju da nas zbog toga napadate.
Ako ste verovali, u vreme kada ste imali apsolutnu vlast, da nikada neće biti rata, da nema pretnje, da nema opasnosti, pa što niste ukinuli vojsku, što ste je zadržali? Vojska služi samo za jednu stvar – da se spremi za rat i ni za šta drugo ne služi. Ako rata nikad neće biti, kao što vi ovde govorite, i ako rata nikad nije ni trebalo da bude, kao što ste smatrali u vreme vaše apsolutne vlasti, pa što je niste ukinuli? Što niste bili dosledni? Za šta ste je onda pripremali? Ako ne treba da naoružavamo vojsku, pa daj da je raspustimo. Onda je ne 70 milijardi, koliko smo dobili, nego je sedam miliona previše. Šta će nam? Vojska služi samo za jednu stvar, da se priprema za rat, a na politici je da rat izbegne, koliko god može. To je, dakle, posao političara, a posao političara vojske jeste da vojska bude moćna, da bude jaka, da bude zadovoljna, da bude naoružana. Naravno da se svi radujemo nabavci MIG-ova i naravno da je nabavka MIG-ova doneta u skladu sa planom opremanja.
Znate, mi smo bili svedoci toga kako je vojska mirno stajala i gledala kako 17. marta 2004. godine gori Kosovo i Metohija, bili smo svedoci da gledamo kako se sprovodi martovski pogrom, vojska nije reagovala, država nije reagovala, politika nije reagovala. Gledali smo kako Kosovo proglašava nezavisnost, nije reagovala, ćutala je. Zato se pravi moćna i jaka vojska, da se to više ne desi, da se ne desi više nikada tako nešto nikome. Ako vojska nije potrebna, onda je ukinite, ali dok je ne ukinete biće i naoružana, imaće veće plate, radiće i napredovaće.
Znam da je vama iskreno žao što je ovo istorijski najveći budžet u istoriji od 2000. godine naovamo, kada je u pitanju Vojska Srbije. Znam da vam je žao. Naravno da vam je žao što niste uspeli da završite proces uništavanja armije, znam da vam je žao, ali niste uspeli. Niste uspeli da je uništite. Kao što čujete i od predstavnika Vojske kada govore o vašim vremenima, govore o vremenima kada su im naređivali šta su naređivali, kada su im naređivali da prestanu da budu vojska. E, zbog toga su to radili.
Sada toga više neće biti. Ovo je srpska vojska koja će biti ponosna na svoju državu, a naša država je ponosna na nju. Naravno da ćemo se naoružavati po jasnim planovima, planovi su jasni, dostupni kome treba da budu dostupni, u skladu sa politikom ove zemlje, u skladu sa potrebama ovog naroda. Potreba ovog naroda je da ima snažnu vojsku. Nisu ovo vremena kada se govorilo da Srbija nema nijednog neprijatelja, nikad više nećemo ratovati, mi to ne možemo da kažemo i ne znamo to.
Podsetiću vas na izjavu jednog ministra spoljnih poslova u vreme dosovske vlasti koji je ukinuo šifrovanje naših telegrama i rekao – mi pred našim prijateljima nemamo tajni. Bili smo jedina zemlja na svetu koja je ukinula šifrovanje telegrama, a da vas podsetim da smo ukinuli i SID, bezbednosnu službu Ministarstva spoljnih poslova, jer mi prema našim prijateljima nemamo tajni.
E, pa, nismo jedina zemlja na svetu koja neće razvijati svoj sistem bezbednosti. Razvijaćemo, jačaćemo, naoružavaćemo, i to na veliko zadovoljstvo svih pripadnika vojske, ali svakog građanina ove zemlje. Povećane su plate u vojsci, povećane su dnevnice u vojsci, uvedena je solidarna pomoć, po prvi put u vojsci. Pripadnici vojske mogu sa zadovoljstvom da očekuju da će imati kao i ostali pripadnici bezbednosnog sektora masovnu stambenu izgradnju, gde će moći da očekuju da će u naredne tri godine već početi da dobijaju prve stanove. Sve ono što do sada nisu imali.
Sve ste to mogli da uradite. Niste to uradili, a radili ste samo na uništavanju vojske, i radili ste samo na rasturanju oficirskog kadra i samo na uništavanju naoružavanja vojske. Zašto niste nabavili te MIG-ove u vreme kada ste mogli sve? Ili, zašto niste nabavili fantome u vreme kada ste mogli sve, uopšte ne pravim pitanje. Mogao je i neki drugi avion da dođe, evo ne mora MIG, mogao je F-16. Zašto ga niste tražili? Zašto jedan jedini tenk niste uveli. Jedan, samo jedan? Zašto jedan tenk niste uveli u naoružanje? Samo jedan jedini i ništa više.
Zašto ste rasterali sve oficire koji su vredeli. Sve oficire koji su prošli ratove i ratišta sistematski uništavani i proterivani. Nekoga slali…Ako su izgubili te ratove…
(Narodni poslanik Radoslav Milojičić sve vreme dobacuje.)

Zašto vojno-tehnički sporazum ne glasi kao kapitulacija, već kaže - prekid neprijateljstava? Zašto ne piše kapitualcija, nego prekid neprijateljstava sa jasnim pravima i obavezama koje ima naša država, ali koji ima i međunarodna zajednica. Nažalost, međunarodna zajednica dobrim delom nije se držala onog što smo potpisali, a mi takvi kakvi jesmo, jesmo, i svakako smo se držali.
Ovde se pokazalo, kao što vidite i potpuno nepoznavanje materije, ali nažalost, zlonamernost prema vojsci. Kada možete da pomislite da naoružavanje naše vojske je loša stvar? Naoružavanje naše Vojske? Pa, šta treba drugo da radimo? Mogli ste da rasformirate armiju, niste je rasformirali, ako ste verovali da nema neprijatelja i da neće biti rata.
Oficiri koji su tada učestvovali u donošenju Strategije odbrane danas glasno govore ono što su tada morali da ćute, da škrguću zubima, ali su se bar za to izborili. Znate li, da u toj Strategiji odbrane je trebalo da piše – nema agresora, nema neprijatelja, ima protivnika. Dakle, kada protivnik dođe u našu zemlju, ne neprijatelj, ne agresor. Jedva su se izborili da ostane reč neprijatelj. Jedva su se izborili, kao da onaj koji dolazi da vam okupira zemlju može da bude vaš protivnik. Pa, ne igramo fudbal, nego dolazi da vam okupira zemlju, da vam uništi način života, da vam uništi zemlju. Zvali ste ga protivnik. Jedva se vojska izborila da se bar napiše neprijatelj.
Ukinuli moral, ukinuli Upravu za civilnu odbranu. Nigde na svetu, kada uvodite profesionalnu vojsku, profesionalna vojska je manja i treba da bude bolje obučena. Jedan profesionalan vojnik treba da zameni četiri neprofesionalna vojnika. Nijedna vojska kada to uradi ne ukida široku obučenost stanovništva, jer nema drugi način, osim srpske vojske, osim vojske tog vremena, koja je ukinula civilnu odbranu. Ukinula, dakle, ukinula pripremanje za odbranu. Ništa drugo nisu radili, nego su gledali kako da smanje borbenu gotovost vojske, kako da je onemoguće da se brani, kako da je onemoguće da brani ovu zemlju. To su radili.Sada slušate kako se bune zato što se vojska naprema i naoružava. Pa, nego šta će nego da se oprema i naoružava. Što je najvažnije, oružje je oružje, ali ljudi su najbitniji. Dižemo im standard i vraćamo samopoštovanje. Ovi ljudi nisu mogli da uđu na Akademiju. Nisu mogli da proslave dan svoje jedinice u nekoj od vojnih zgrada, nego su se skupljali po kafanama. Nisu smeli, nisu smeli da uđu u kasarne, nisu smeli da uđu u Dom Vojske, a život su proveli u vojsci i dali sve za nju.
Tako je to izgledalo, a sada smo došli do toga da se bune zato što se vojska oprema i jača. To mi samo govori da smo na pravom putu, da radimo dobru stvar, da naša vojska i te kako ima razloga da se oprema.
Znate, kada pogledate naše okruženje, mnoge države kupuju naoružanje, čak i članice jednog od moćnijih vojnih saveza, za njih je pitanje zašto se naoružavaju, od koga se to oni štite? Da li se to oni štite od Srbije? Od naše male miroljubive zemlje? Od koga se štite?

Izvinite. Za koga se naoružavaju? Kada se Srbija kao vojno neutralna zemlja oprema, ona mora da se oprema jer u trenutku nevolje biće sasvim sami i zato moramo biti spremni. Hvala vam.

Hvala lepo.
Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, pred vama se nalazi Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Češke Republike o zaštiti ratnih grobova i vojnih memorijala.
Vlada Republike Srbije polaže zaista veliku pažnju očuvanju našeg istorijskog nasleđa, kulturi sećanja. Naš narod je uvek bio na pravoj strani istorije, a nezamislive žrtve koje smo podneli tokom naše istorije zaslužuju i pažnju, kao što zaslužuju i sećanje.
U 40 država sveta razvejane su kosti naših sunarodnika, u 40 država sveta nalazi se ukupno 676 srpskih memorijala. Do sada imamo potpisane sporazume sa Slovačkom i Ruskom Federacijom o očuvanju naših memorijala. Verujem da ćemo imati vašu podršku i da ćemo potpisati i sa Češkom Republikom. Ostalih 37 zemalja nemamo.
Za ubuduće želim da vam kažem da će Vlada Republike Srbije raditi, već smo počeli razgovore sa većinom zemalja, da sa svakom od ovih zemalja obezbedimo zakonsku mogućnost da čuvamo grobove naših predaka, kao što verujemo da i oni žele da čuvaju svoje.
Na teritoriji Češke Republike nalazi se pored drugih zaista brojnih spomenika našem stradanju, nalazi se i slavna kosturnica u mestu Jindrihovice, gde je sahranjeno 7.200 naših zemljaka, naših interniraca, zarobljenika. Ostavili su tamo svoje kosti. Mi se trudimo da sačuvamo sećanje na njih, trudimo se da sačuvamo dostojanstvenu uspomenu na njih, ali ovaj zakon nam je potreban da bismo imali legitimnu, legalnu mogućnost da platimo održavanje groblja i ako i sada plaćamo dobar deo, iako plaćamo čuvara, iako smo uvek tu da pokrijemo sve što je potrebno da bi se sačuvalo sećanje na našu slavnu istoriju, ali ovakvi zakonski osnovi su neophodni da bismo mogli na dostojanstven i zakonom uređen način da se odnosimo prema našem spomeničkom nasleđu. Više od toga, više od novca, više od svega onog što mi prevaziđemo u neposrednom razgovoru sa predstavnicima drugih zemalja jeste naša poruka da Srbi pamte svoju istoriju i gde god se nalazila mi ćemo biti tamo da sa ponosom, sa tugom, sa pijetetom obeležimo mesto stradanja naših predaka.
Nemamo razloga da se stidimo svoje istorije, nemamo ni jednog jedinog razloga. Naši preci nas nisu nigde obrukali i zato ne smemo ni mi njih da obrukamo svojim ponašanjem. NJihova smrt ne sme da bude obrukana našim životom. Zato vas molim i tražim vašu podršku i za ovaj zakon, kao što ću vas moliti i nadam se za još 37 zakona, da u svakoj zemlji gde se nalazimo sačuvamo uspomenu i sećanje na naše pretke. Hvala.

Samo kao informaciju poslaniku Lazanskom. Razgovara se upravo na tu temu i na postizanju odgovarajućeg sporazuma koji bi regulisao naš odnos i međusobni odnos između Vlade Republike Nemačke i Vlade Republike Srbije.
Za nas je zaista od ogromne važnosti da sva istorijska mesta obeležimo, 676 poznatih memorijala srpskog naroda postoji u 40 zemalja. Govorim o poznatim, ima sigurno i nepoznatih. Iznenadite se, npr. nađete verovali ili ne u Švedskoj postoji grob jednog srpskog zarobljenika koji je pobegao iz Norveške pa je tamo stradao. Dakle, masa je naših grobova.
Kada govorite o onome što malo znamo, u Mathauzenu je strašna grobnica, 12.000 oficira i vojnika, zarobljenika iz Kraljevske vojske, nekih 5km dalje u selu koje se zove Guzen je grobnica za 8.000 srpskih zarobljenika iz Prvog svetskog rata. Dakle, gde god pogledate srpska vojska je ostavljala za sobom tragove borbe za slobodu. Zato bi bilo lepo i ovde na ovom zasedanju Skupštine da, ako možemo, da se ne šalimo na ovaj račun. Pustimo to, šale i doskočice, sve je u redu, ali nemojte, ni naši, ni tuđi grobovi ne zaslužuju da ih na bilo koji način stavimo u politiku ili političke igre.
Svaki od ovih zakonskih predloga koje smo stavili pred vas, kao što vidite ima elemente inostranosti, svaki. Ovo bi suštinski morao da obrazlaže ministar inostranih poslova. Svi i te kako imaju veze, jer kao što vidite imaju odnos prema nečemu što je između naše države i inostranstva, naše Vlade i nekih drugih vlada. Važno je da se ovi veoma važni sporazumi usvoje, da naša Vlada može da funkcioniše po njima, da naša država može da funkcioniše po njima i zaista više nego dovoljne veze ima između njih. Više od toga, vidite da su ovde svi ministri koji su predložili nešto od ovog, svako od nas je dužan da brani svoj zakon. Nisu ovo ona vremena kad ministri nisu dolazili u parlament da brane svoje zakone i svoje predloge. Hvala.

Hvala vam.
Već dva dana učestvujemo u skupštinskoj raspravi u kojoj nikako da dođemo do toga da neko zameri konačno nešto sporazumima koje smo predložili. Čujemo ponekad mržnju, uglavnom čujemo neistine. Vrlo često čujemo predloge i ideje da bi najbolje bilo da Srbija bude nekakvo ostrvo kroz koje niko ne treba ni da prolazi, ako je moguće da niko ne dođe. Naravno, da niko sa strane ne donese ni novac, ni kapital, ni pamet, ništa sve mi imamo dovoljno, samo da se sakrijemo iza što više ograde i onda će biti u redu. Sada čujemo da je jako opasno što stranci prolaze Tisom da bi brže stigli do nekakvih svojih gradova ili čega već. Ne znam, zaista to ne mogu da razumem.
Što se tiče, pošto se ovde vodila polemika o predsedničkim izborima, ko ima koliko posto, da li ja imam nula ili pet, ili deset. To ne znam, to bi se dalo proveriti. Možda ćemo proveriti već sada na lokalnim izborima u Vrbasu gde Pokret Socijalista nastupa samostalno, a partija izvesnog predsedničkog kandidata koja nije uspela da dogura ni do 2,50, nije uspela da skupi ni potpise. Videćemo, daće se to videti i ne samo tu, ali to je manje važno, vrlo je zanimljivo, znate, izvinjavam se cenjenim poslanicima što nisam mogao da prisustvujem sve vreme ovoj važnoj raspravi i zbog toga što sam između ostalog razgovarao sa predstavnicima sindikata „Goše“. Čuje se ovde kako svi štrajkuju i protestvuju protiv nas. Odlično, samo što svi ti koji štrajkuju i koji protestvuju u vašoj mašti su glasali za Aleksandra Vučića, dva miliona glasova, preko dva miliona glasova. Da li su to ti koji protestvuju? Da li su to sabrani protestanti? Pa, nisu, neće biti da je baš tako.
A kada govorite o sindikatima Vojske i policije, reći ću vam da u policiji ima 26 sindikata, jedan je u protestu, a svi ostali nisu. Mogao bih tako dugo, dugo da govorim o tome ali time opterećujem našu skupštinsku raspravu. Ono što je važno, to je da niko još nije dao jednu ozbiljnu primedbu na sporazume koje treba da zaključimo, a to je ono što je jedino važno, što treba da brine naše građane. Hvala.

Hvala, predsedavajući.
Jako je dobro što je Narodna skupština ograničila svojim Poslovnikom izlaganje na dva minuta, jer da smo slušali prethodnog govornika, koji je izazvao sve ovo, da je trajalo četiri ili pet minuta, počeo bi da baca bombe koliko se uzbudio, zapalio bi Skupštinu, pozvao bi na demonstracije i našao bi valjda već nekoga sa kime bi mogao da se pojavi pred Skupštinom. Ako nikog drugog, onda bar onu decu iz Čačka kojima se priključio, pa su ga uljudno zamolili da im se više ne priključuje i da bi bilo bolje da bude što manje sa njima, svakako.
Ne znam šta on misli i šta zna o levici, ali znam da ja ne čestitam nikom Veliki petak, kao što znam da ja mogu da odem na Hilandar uvek, a nisam siguran da li moj uvaženi prethodnik može da ode na Hilandar i da li bi ga tamo ko primio i da li bi mu ko omogućio uopšte da stupi nogom tamo, ali to je neko drugo pitanje i uopšte neću dublje da ulazim u njega.
Ono što je levica, levica nije kada bacate lažna obećanja, levica nije kada pričate ono što ne možete da ostvarite, levica je kada 2012. godine dođete i preuzmete odgovornost za upravljanje ovom zemljom, zateknete stopu od 23,8% nezaposlenih, a danas imate stopu od 13%. To je levica. Levica je, takođe, i to što danas, na današnji dan, u PIO fond imate veću uplatu doprinosa za 3,4 milijarde dinara, nego što je predviđeno planom i zato možete da finansirate socijalnu zaštitu, i zato ne umanjite ni jedno jedino pravo, i zato sačuvate svakog kome je pomoć potrebna. Levica je to da se svi dodaci od roditeljskog, pa nadalje, isplaćuju u dan, u sekund, neumanjeni, a računajte da će ove godine biti i značajno uvećani. U ovoj Skupštini ću pred vama braniti te zakone. To je levica.