Pričam o prirodnim katastrofama, gospodine predsedavajući.

Gospodine predsedavajući, nije bilo veće elementarne nepogode, ako mi verujete.

Da li možete da upozorite kolegu, ometa me.

Dobro, ja verujem da, vi meni verujete da je to bila prava katastrofa. Dakle, zahvaljujem na upozorenju, međutim, kolega me ometa non-stop, on stalno stoji, drži tu podignutu ruku, staće mu krv, zabrinut sam za njegovo zdravlje.
Malo upozorite njega, a ne samo mene.
Što se tiče zakona posebno podržavam otvaranje graničnih prelaza sa Rumunijom. Dakle, Rumunija je jedna zemlja sa kojom imamo izuzetne istorijske odnose dakle miroljubive. Mislim da je to država sa kojom vredi sarađivati. Mislim da je to država sa kojom treba otvoriti ne granične prelaze, nego celu granicu.
To je država koja nikada sa nama nije ratovala. Država koja može sa nama ekonomski da sarađuje. Država koja može sa nama da dopunjuje određene privredne delatnosti i ja sam bio jedan od onih koji je podržavao ideju pokojnog premijera Zorana Đinđića da se napravi između 2000. i 2003. godine do njegove pogibije da se napravi savez sa Rumunijom i mislim da je to bilo korisno za obe zemlje, posebno kad imamo u vidu poljoprivredu, prerađivačku industriju i mislim da smo mi tada propustili neku određenu priliku.
Zahvaljujući onima koji danas baštine navodno Đinđićevu politiku koja apsolutno nema veze sa onim što je on hteo. Dokaz za to je ta saradnja sa Rumunijom koja nije nastavljena posle njegove smrti.
Ja podržavam što nova Vlada otvara granične prelaze. Doći će vreme da se otvori cela granica i da zahvaljujući tome što je Rumunija država sa kojom se mi privredno možemo nositi, država koja ima daleko više potrošača nego mi, država kojom mi ekonomski ako nastupimo možemo da razvijemo svoju ekonomiju koja mora da bude motor razvoja ove države.
Mi ekonomiju koju smo zatekli bila je u takvom stanju da nikakva saradnja ekonomska nije mogla da donese rezultat i jednostavno naša ekonomija je razvaljena i ubijena katastrofom koja nas je zadesila između 2000. i 2014. godine.
Godine 2012. prilikom preuzimanja vlasti videli smo da ne možemo ekonomski sarađivati sa tim državama, džaba nam prelazi i prolazi kada je stanje ekonomije bilo takvo da niste imali šta da izvezete i sa čim da sarađujete u prekograničnom prometu sa bilo kojom zemljom, pa tako i sa Ramunijom.
Što se sporazuma sa Makedonijom tiče, pozdravljam ovaj sporazum, posebno u vezi sa tim što je on predvideo i moguće zloupotrebe koje mogu nastati iz jednog dela Makedonije, a koja je poznata po aktivnostima koje se razvijaju na Kosovu i Metohiji i jugu Srbije i delu Makedonije, da te vozačke dozvole ne budu zloupotrebljene, s tim u vezi pozdravljam što je zakonom predviđena izuzetno precizna provera ličnosti i dokumenata koje se prilažu u zemljama članicama, kako u Makedoniji, tako i u našoj zemlji.
Ukoliko dođe do pokušaja određene zloupotrebe, onda se proverom koja je propisana ovim zakonom, vrlo lako može proveriti, odnosno ustanoviti pravovaljanost određenih vozačkih dozvola i sa tim u vezi ovaj sporazum je detaljno propisao način na koji se te zloupotrebe mogu sprečiti.
Što se tiče ovih elementarnih nepogoda i katastrofa, u vezi Sporazuma sa Hrvatskom, mislim da ništa ne raduje kao što može da obraduje tuđa nesreća i mislim da ovog puta Hrvati se nisu obradovali samo našoj nesreći, jer je nesreća pogodila i njih, pa sa tim u vezi su pristali na ovakav sporazum koji ubuduće garantuje saradnju, a koja nije zakonom bila precizirana u vezi poplava koje su nas zadesile.
Kao pojedinac, imamo izuzetnu štetu od reke koja teče i kroz Hrvatsku i Republiku Srbiju, neko ko je imao izuzetnu štetu, želim da kažem da i stanje koje smo zatekli u vezi sa našom kanalskom mrežom, sa našim rečnim vodotokovima, u vezi sa naši mogućim akumulacijama za prihvatanje vode je bila neverovatna.
Dakle, neko ko je trebalo da sređuje vodotokove, on je išao po poplavljenim područjima i nudio sedative kokoškama.
Dakle, ja sam video među prvima iz bivšeg režima, kako je išao tamo negde u Trgovište i nije bio toliko zabrinut za zdravlje građana, za bezbednost građana, za bezbednost imovine i u sred tih nedaća, koje su tada zadesile Srbiju, on je bio zabrinut za zdravlje kokošaka i to izuzetno cenim, zato što je ponudio kao psiholog izuzetnu terapiju, a na brzinu je smislio jedan kokošiji sedativ i ponudio.
Ne znam šta vam je smešno, to je uradio prvi čovek ove države u mandatu do 2012. godine, lider jedne političke stranke, koja je sada daleko manja nego što je bila, ali su oni na takav način rešavali katastrofe, a o katastrofi koja nas je zadesila od 2000. godine, govori podatak da je iz ove zemlje izneto preko 50 miliona evra.
Nisu nas koštale toliko ni sankcije, ni bombardovanje, ni osiromašeni uranijum, ništa nas nije koštalo toliko, koliko nas je koštala elementarna katastrofa i nepogoda koja nas je zadesila od 2000. do 2012. godine.
Sa tim u vezi, mislim da nije u redu da neko ko baštini te stare vrednosti, ko želi ovde da izabere ministra, mislim da nije u redu birati ministra, kada su imali takvog eksperta, mislim da treba da požele da njega dovedemo ovde, da saslušamo i da ga pitamo u saradnji oko elementarnih katastrofa, kako je to čovek zamislio da treba zbrinjavati katastrofe na način, odeš i obiđeš poplavljena područja, uđeš u jedan kokošinjac i kažete – kokoške su živa bića, mislim da je ovde rešenje jedan mali kokošiji sedativ.
Dakle, neko ko je vodio takvu brigu na takav način o poplavljenim područjima, mislim da nije primereno da danas zamera na jednom veoma dobrom zakonu u saradnji sa Hrvatskom oko elementarnih nepogoda i katastrofa koje su nas zadesile i za koje se bojim da nas mogu zadesiti.
S tim u vezi, ja kao predsednik Odbora, moram da kažem da ćemo mi kao Odbor uskoro pokrenuti tačku dnevnog reda, koja će se odnositi na obnavljanje naše kanalske mreže, na čišćenje naše kanalske mreže, na jednom velikom projektu i na zbrinjavanju naših slivova i vodotokova za celoj teritoriji Republike Srbije.
S tim u vezi, valja da država odredi određene sredstva, jer voda može da bude velika korist, ali može da bude i šteta. Velika voda može da bude velika nevolja, ali ukoliko se velika voda na pravi način koristi, ukoliko se mudro postupa, ukoliko se ne bavimo nekim kokošijim sedativima, u svakom slučaju, ako se bavimo pravim poslovima, ako ne trošimo 50 milijardi na neke trice i kučine, ako to utrošimo u naše vodotokove, u slivove reka, ukoliko nađemo prostora za akumulaciju iz nužde, kada dođe velika voda da imamo to gde da ispustimo, a ukoliko imamo jasne planove, ukoliko obnovimo i zanovimo i očistimo kanalsku mrežu na teritoriji Vojvodine, u tom slučaju voda ne mora da bude nevolja, tu i takvu vodu i te vodotokove smo nasledili 2012. godine.
Sve je bilo zapušteno, država je surovo istrgnuta iz ruku siromašnih građana, novcem koji je otet od građana i novcem kojim je zadužena neka buduća generacija građana, ništa se nije izgradilo, nikakav plan nije postojao u odbrani od katastrofa, uglavnom smo se bavili sekundarnim stvarima, zaštitom kokošaka, zaštitom hrasta „lužnjaka“ kod obrenovačkog nasipa, gle čuda nisu obnovili nasip, nego su pored nasipa potrošili…

To je reka Sava koja teče iz Hrvatske i prolazi kroz Obrenovac.
Gospodine, ovde su pričali o svemu i svačemu.

Ja vas razumem i svakako poštujem taj vaš stav da kritike uglavnom uputite pripadnicima vladajuće većine. S tim u vezi, želim da podsetim da reka Sava protiče kroz Hrvatsku i Srbiju i da određene reke koje se ulivaju u Savu veoma utiču na katastrofe koje se dešavaju i u Srbiji i u Hrvatskoj.
Govorim o tome da u budućnosti ne treba da radimo, da učimo na tuđim greškama, jer je najbolje naučiti se na tuđim greškama i da ne ponavljamo greške tako što ćemo novac ulagati u zbrinjavanje hrasta lužnjaka trošiti više miliona, a pri tome nasip pored Save koji treba da štiti građane Obrenovca, dakle, potpuno zapustimo i ne uložimo ni jedan beli dinar.
O tome sam samo hteo da kažem, a poštujući veoma vas kao predsedavajućeg, poštujući vašu intenciju da ne zakinete ni na jedan način pravo opozicije da ne bi ulazili u spor želeći da uštedite vreme ovoj Skupštini. Poštujem vaš stav i prema tome ja se neću protiviti vašem stavu, podržaću sve ove zakone kao predsednik Narodne seljačke stranke, s obzirom da moja stranka i pripadnici moje stranke, ma koliko ih malo bilo, su u ovim elementarnim nepogodama najgore prošli. S tim u vezi, ja sam u obavezi da podržim posebno ovaj zakon o sprečavanju katastrofa koje ubuduće mogu da pogode Srbiju, bez obzira što se taj sporazum potpisuje i sa Hrvatskom.
U Sporazumu se otprilike govori o prinudnoj evakuaciji građana sa jedne teritorije na drugu. U potpunosti ne zanemarujem onu evakuaciju koja je sprovedena Olujom, Bljeskom, itd. I dalje mislim da je to bilo veoma loše, posebno po građane Republike Srbije, po građane Republike Hrvatske koji su proterani, ali to nas ne sprečava da obnavljamo odnose, s obzirom da prirodne katastrofe mogu da ugroze jedne i druge. S tim u vezi, zahvaljujem što ste me prekinuli samo dva puta, ali i dalje mislim da je ono bila katastrofa. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u vezi amandmana koji sam podneo na predlog ovog zakona ja sam shvatio u potpunosti nuždu koje ovo vreme donosi, s obzirom na dešavanja na međunarodnoj sceni.
Nije naša krivica kao države i kao društva što su se okolnosti u svetu zaoštrile i što određeni dobrovoljci, određeni „Psi rata“ u određenim zemljama prave stravične zločine. Naša odgovornost prema delu međunarodne zajednice, koja je i sama kriva za novonastale okolnosti, govorim o delu međunarodne zajednice, tim veća što smo mi na prostorima bivše Jugoslavije, koja je dok se raspadala bila u građanskom, a na određeni način u verskom ratu i bila izložena sličnim dešavanjima, zverskim rešavanjima života građana bivše SFRJ i, s tim u vezi, ja cenim plemenite namere predlagača zakona.
Ja sam u amandmanu dodao da državljanin Srbije, koji pa sam dodao „svojom voljom učestvuje u ratu ili oružanom sukobu u stranoj državi“.
S obzirom da mnogi državljani Srbije rade na rizičnim područjima, mogu se naći kao pripadnici vojnih i paravojnih formacija, a da to ne žele svojom voljom da učine, već jednostavno mogu da biraju, ukoliko neka teroristička ili neka vojska na tom prostoru osvoji njihovo gradilište ili njihovu firmu u kojoj rade, u tom trenutku oni mogu da biraju ili odsecanje glave ili da pristupe takvim jedinicama. Ukoliko pristupe tim jedinicama, a to nisu učinili svojom voljom, već je to bilo pod prinudom, oni mogu biti predmet ovog zakona i mogu biti kažnjeni, a da pri tome nisu krivi ni odgovorni za pristupanje toj organizaciji, jer je to bilo prisilno.
Takođe sam dodao da pripadnici vojnih i paravojnih formacija strana u sukobu koje su proglašene terorističkim organizacijama od strane UN. Dakle, mislim da postoje paravojne formacije koje su službene i koje u nekim zemljama predstavljaju pomoćne vojne snage, to je slučaj u Americi i u Rusiji, pa pristupanje takvim paravojnim formacijama mogu, oni koji pristupe, doći u dodir sa kršenjem ovog zakona, što, po meni, nije baš pravedno. S tim u vezi, terorističke organizacije, terorističke grupe ne moraju biti paravojne i vojne formacije, pa sam predložio ovu vrstu amandmana.
Svestan da nam je potrebno veoma brzo donošenje ovog zakona i da on nije potpun, da u narednom periodu možemo doneti potpuniji zakon, za čega ću se ja zalagati.
S obzirom da je situacija kakva jeste, ja sam predložio da ipak na neki način omogućimo ljudima koji iz plemenitih namera budu želeli da učestvuju u nekim sukobima, jer može doći do masovnog kršenja ljudskih prava od strane vojnih diktatorskih jedinica u nekim državama, u takvim situacijama ne bi, po meni, trebalo kažnjavati one koji dobrovoljno uđu u sukob na teritoriji druge države.
Shvatam da vremena imamo malo, da naše međunarodne obaveze takođe stoje. Takođe sam svestan da je deo međunarodne organizacije i sam odgovoran za ono što se dešava. Kada se nama to dešavalo, ovakvog zakona na njihovim teritorijama nije bilo, što ne znači da mi ne treba da učimo na njihovim greškama i da usvojimo ovaj zakon.
Želeo bih da ovaj amandman bude usvojen. Ukoliko ne, ja sam spreman čak na određen način da ga pismeno povučem. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, mom kolegi poljoprivredniku ne zameram što je predložio ovakav amandman, s obzirom na njegovo vrlo tanko, gotovo nikakvo iskustvo u ratovima, vojskama, oružanim jedinicama, jer on nije imao sreću ili nesreću da u tome učestvuje.
Dakle, neko ko nije služio vojsku, neko ko nije učestvovao u ratu sebi može dati za pravo da predloži ovakav amandman. Pravo je čudo da nije predložio kaznu streljanja ili doživotnu robiju. Posle njihove vlasti smrtna kazna je ukinuta, ali je narod na doživotnoj robiji. S obzirom na te okolnosti, pravo je čudo da nije predložena još oštrija kazna.
Pristojno ili nepristojno na tu dilemu prethodnog govornika mogu reći da je pristojno i služiti vojsku. Pristojno je ponekad i učestvovati u ratu, pristojno je i nekad poželjno zaštititi slabije od sebe, pristojno je možda učestvovati ukoliko postoji neka vojna diktatura i progoni civile, kao što je to bilo u Ruandi, pristojno je pružiti otpor, pristojno je u španskom ratu. U španskom građanskom ratu je veoma bilo pristojno se suprotstaviti fašističkoj diktaturi, pristojno je bilo učestvovati u Oktobarskoj revoluciji, kao Aleksa Dundić i voditi određene borbe u revolucionarnim borbama, u ratnim vojnim sukobima.
Bojim se da ovde grešimo. Ovde polazimo od toga da su učesnici u sukobu svi krivolovci, da su im ruke krvave do lakata, da seku glave, da ubijaju civile, da vrše zločine. To je nešto sasvim drugo. Počinioci takvih zločina odgovaraju pred međunarodnim sudovima i sudovima zemalja u kojima počine te zločine, ukoliko je to moguće i čim je moguće.
Biti dobrovoljac u nekom sukobu ne znači izvršiti najteži zločin. Možete učestvovati u ratu na pristojan način. Recimo, možete biti lekar i bolničar, pripadnik nekih vojnih snaga, spašavati živote vojnika i civila, pri tome ne počiniti nikakav zločin, pri tome čak ne uzeti ni pušku, pri tome na human način učestvovati u tom sukobu i u takvim slučajevima možete biti kuvar u nekoj ratnoj jedinici.
Dakle, u takvim situacijama naš državljanin, za strane državljane se u ovom prvom stavu zakon ne odnosi, mogu biti kažnjeni šest meseci. Ukoliko ste bili kuvar u oružanom sukobu, u oružanoj formaciji u nekoj stranoj zemlji, možete po predlogu predlagača dobiti šest meseci. Predlagač amandmana koji nema iskustva sa ratovima i vojskom je predložio da to bude 10 godina. Zamislite nekog ko na human način želi, na pristojan način, da smanji patnju civilnog stanovništva učestvuje u nekom građanskom sukobu želeći da odbrani ljudska prava ljudi učestvuje na takav način. Mislim da je šest meseci i previše za takav prekršaj, ako je to prekršaj, ali tako nekome dati 10 godina zatvora zbog takvog učešća mislim da je preterano.
Cenim nameru kolege poljoprivrednika da oni najžešći zlikovci koji seku glave, koji čine neverovatne zločine i koji se angažuju sa naše teritorije budu osuđeni. Govorio sam da ovaj zakon ima mnogo nedostataka. On se ne odnosi čak na one koji nemaju naše državljanstvo. Ako neki apatrid ode sa ovih teritorija i učestvuju u oružanom sukobu napolju, on neće odgovarati. Ukoliko neko ko nema naše državljanstvo sa ove teritorije ode u taj sukob, neće odgovarati. Odgovaraće samo državljanin RS, čak i onaj ko je bio kuvar, bolničar, lekar, ko je spašavao živote ili učestvovao u prehrani određene vojne jedinice.
Mislim da je i šest meseci mnogo, a deset godina bi tek bilo vrlo drakonski i ne verujem da će predlagač ovog zakona, odnosno gospodin Meho Omerović prihvatiti ovaj amandman.
Što se mene tiče, ne pada mi na pamet da glasam za ovakvu vrstu amandmana. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, posle nastupa mog kolege poljoprivrednika ne znam da li da podržavam i dalje ovaj zakon. Najverovatnije da ovaj zakon, bez obzira što ima veoma plemenite namere, najverovatnije da ima i neke svoje manjkavosti.

Zasmetalo mi je ono što je prethodni govornik govorio, da bi ga bilo sramota da je potpisao itd. sa nekim svojim kolegama. Upotrebio je vrlo neverovatne izraze. To me ne iznenađuje, jer se bojim iskreno da se radi o pendžentiranom obrazu koji može da nastupa onako kako misli da svojim bahatim nastupom treba da nastupi. On je govorio ovde o učešću u nekim paravojnim formacijama itd. Verujem da je on vrli poznavalac paravojnih formacija, ali se bojim da je on izbegao da služi regularnu vojsku.

 

Ovo je Predlog o dopunama Krivičnog zakona, o učestvovanju u ratu i oružanom sukobu u stranoj državi. Želim da kažem da prethodni govornik nije služio našu državu, za stranu nisam siguran, dakle, 1999. godine. To je bio moj uvod u diskusiju o ovom zakonu.
Verujem da su predlagači potpisali ovaj zakon, a i ja sam, iz jedne plemenite pobude da se učini nekoliko stvari, pre svega, da se zaštite životi ljudi u tim stranim državama, ukoliko je to moguće, a, takođe, jedna od plemenitih namera predlagača ovog zakona je da se zaštite porodice od ljudi koji idu na strana ratišta. Dakle, da ti ljudi tamo ne ginu, drugo, da njihove porodice ne snose psihičke i druge patnje dok oni tamo ratuju, a takođe mogu da budu izloženi i bolu zbog smrtnog ishoda koji može rezultirati zbog angažovanja određenih pojedinaca u oružanim sukobima u stranoj državi. U potpunosti mogu da podržim taj deo plemenitih namera predlagača zakona, ali među nama je bili i razlika.
Što se tiče ovog zakona, mislim da ćemo morati da donesemo jedan potpuniji zakon, da ovo nisu potpuna rešenja, da se radi o rešenjima koja su nužna da bi se međunarodna zajednica, pre svega, zaštitila od rastuće napetosti na određenoj teritoriji u Iraku i Siriji, da ima dešavanja koja su u Ukrajini, ali mislim da nismo na sveobuhvatan način uspeli u ovom kratkom roku da rešimo ova pitanja.
Zakon govori o oružanim sukobima u stranoj državi. Kada je neko kao pripadnik vojnih ili paravojnih formacija strana u sukobu, a nije državljanin te strane države, kao ni pripadnik zvanične misije međunarodne organizacije čija je Srbija član mi tu imamo problem.
Imamo mnogo ljudi koji nisu državljani Republike Srbije. Dakle, ovaj zakon će se odnositi samo na državljane. Na stanovništvo koje nije regulisalo državljanstvo i koje nema sticajem okolnosti državljanstvo ovaj se zakon neće primenjivati i sa te strane je ovaj zakon nepotpun, jer će izbeći da sankcioniše, recimo, građane Republike Srbije koji nemaju državljanstvo a budu učestvovali u tim sukobima.
Sa druge strane, definicija paravojne formacije ne obuhvata terorističke organizacije. Dakle, neko ko pristupi terorističkoj grupi u inostranstvu ne mora biti sankcionisan ovim zakonom, iako posledice njegovog terorističkog delovanja, bez obzira u kojoj državi deluje i bez obzira koje je nacionalnosti, posledice terorističkog akta, koji čak može biti individualan ili vezan za grupu, mogu biti daleko veće nego ako učestvuje u nekom ratnom sukobu.
Takođe, paravojna formacija je izraz za pomoćne jedinice, recimo u SAD, čak i u Rusiji. Tako da, ako ste pripadnik i državljanin Srbije, ako ste pripadnik te jedinice koja je pomoćna jedinica SAD, vas ovaj zakon može tretirati ukoliko budete pomoćna jedinica negde u svetu i možete doći pod ovaj udar zakona. Iz tih razloga ja predviđam da ćemo mi morati da uradimo jedan poseban zakon koji će ovo tretirati.
Takođe, iz ovog zakona se kaže - vojnih i paravojnih formacija u sukobu. Šta ako uđemo u neku diktatorsku armiju koja nema drugu stranu u sukobu, ali proganja civile itd? U tom slučaju nećete biti sankcionisani na način kako to predviđa ova izmena i dopuna Krivičnog zakona.
Takođe u vezi sa ovim zakonom, zakon kaže da će se sankcije primenjivati prema državljanima Srbije koji nisu državljani neke druge države, što znači da ako ja imam dvojno državljanstvo i, ne daj bože, učestvujem u sukobu koji se može desiti recimo u BiH, u nekim okolnim državama, ukoliko nemam dvojno državljanstvo ja ću odgovarati, a ukoliko imam dvojno državljanstvo, u tom slučaju ja neću odgovarati po pravilima ovog zakona. Nemoguće je u ovako kratkom roku doneti jedan zakon koji bi bio sveobuhvatan. Zakon svakako ima tu plemenitu, humanističku crtu, ali ćemo morati mnogo toga da doradimo u narednom periodu.
Što se tiče državljanstva, moguće je da recimo odemo u rat u Ukrajini dobrovoljno i ukoliko odemo u Kijev, tamo će nam Vlada iz Kijeva dati državljanstvo, a ako odemo na neku drugu stranu možemo da ne dobijemo državljanstvo. Tako da, pristupanje određenim vojnim formacijama i paravojnim formacijama može da bude takvo da prvo dobiješ državljanstvo, a onda učestvuješ u sukobu i tako se građani koji učestvuju u nekoj državi stavljaju u neravnopravan položaj, jedni će odgovarati, a drugi neće.
Takođe, ovim zakonom nije, i zato predlažem da to bude u dogledno vreme jedan poseban zakon, predviđeno šta je sa ljudima koji pristupe vojnim formacijama a nisu vojnici, ni šta je sa lekarima koji iz najplemenitijih namera pristupe tim jedinicama, želeći pre svega da pomognu ugroženim vojnicima, ali i ugroženim civilima u tom regionu i budu sticajem okolnosti pripadnici te formacije.
Nismo kao predlagači ni razradili slučaj prinudnog učešća u ratu. Dakle, ako ste u Libiji na nekom naftnom postrojenju i dođe neka teroristička grupa, odnosno paravojna formacija i silom vas natera da učestvujete u toj formaciji, jer ćete u suprotnom biti streljani, vi ste na određen način, barem u određenom periodu, učestvovali u vojnim i paravojnim formacijama u inostranstvu, a da to niste želeli.
Zato, podržavajući ovaj zakon, želim da kažem da ćemo u narednom periodu morati malo to sveobuhvatnije da obuhvatimo, ali imam razumevanja da je „Spašavanje redova Rajana“, da je veoma nužno spašavati međunarodnu zajednicu, koja je delimično i sama kriva zbog razvoja situacije na mnogim ratištima. Imam razumevanja za njihove probleme, s obzirom da smo i sami bili obuhvaćeni ratom. Rat je nešto najgore što može zadesiti neki narod. Stoga mogu da podržim ovaj zakon do donošenja nekog novog zakona kojim ćemo regulisati da, recimo, u našoj istoriji ima mnogo plemenitih dobrovoljaca koji su učestvovali na našoj teritoriji i pomagali nama da se oslobodimo od drugih, ali takođe ima i mnogo naših građana, naših državljana koji su učestvovali u pomaganju da se oslobode neki drugi narodi. Navešću Aleksu Dundića, pa ću navesti Žikicu Jovanovića Španca, čoveka koji je ubio dva Srbina i tako je počeo otpor Jugoslovena protiv Nemaca. To su španski borci.
Takođe, u našoj istoriji su poznati dobrovoljci, recimo da se radi o ruskom dobrovoljcu Alekseju Aleksijeviću Rajevskom, koga je opisao Tolstoj u knjizi „Ana Karenjina“ kao grofa Vronskog. Dakle, imamo mnogo primera koji nas iz istorije uče da učešće u nekim ratovima da bude i plemenito. Mislim da u ovom trenutku, u ovoj konstelaciji snaga trenutno ne možemo baš da taj plemeniti deo odvojimo od onoga drugog plaćeničkog dela. S tim u vezi, ovaj zakon treba podržati, ali takođe u nekom narednom periodu otkloniti sve nedostatke koje ovaj zakon donosi. S tim u vezi, svi znamo za Če Gevaru. Po ovom zakonu, da je Če Gevara Srbin i da kojim slučajem ode u Boliviju i da ga ne odbiju, kad bi se vratio morao bi da odgovara, odnosno bio bi kažnjen sa deset godina zatvora zbog organizovanja gerile u Boliviji. Dakle, i kad bi preživeo, on bi morao da odgovara.
S tim u vezi, jedno su dobrovoljci, lica koja po sopstvenoj želji i bez prinude stupaju u neke oružane snage iz plemenitih namera, da bi učestvovali u oslobodilačkim i humanitarnim misijama, a sa druge strane imamo trenutnu situaciju koja iziskuje ovo rešenje. S tim u vezi, kao jedan od predlagača trenutno mogu da podržim ovo, ali s obzirom na razvoj situacije u svetu i regionu, mislim da ovaj zakon trebamo doraditi, s obzirom da ima puno nepreciznosti u vezi raznih termina. Mislim da je inicijator pre svega, koji nam je ponudio, imao najplemenitije namere, da zaštiti, ne samo teritoriju Republike Srbije od mogućih dešavanja kada se određeni dobrovoljci vrate, već da je imao plemenitu nameru da zaštiti njih, njihove živote, da zaštiti njihove porodice i s tim u vezi valja podržati ovaj zakon. O svemu onom drugom što sam govorio treba razmisliti.
S tim u vezi, ne želim istorijski da opteretim ni jednu stranku, jer su mnogi pripadnici mnogih stranaka učestvovali dobrovoljno u ratovima na teritoriji bivše SFRJ prilikom njenog razbijanja. Mnogi su, što po nacionalnoj, što po verskoj liniji, učestvovali u građanskom ratu. S tim u vezi ne bih želeo da se međusobno optužujemo, nego da ovaj zakon usvojimo u vezi razloga zbog kojih se ovaj zakon donosi, ali da u nekoj bližoj budućnosti donesemo malo kompletnija zakonska rešenja, koja će razlučiti šta je, jer ovako kako ja vidim, zakon čak nije terorističke organizacije i grupe ni obradio, a terorističke grupe mogu da ne budu vojne i paravojne formacije. S tim u vezi, mislim da svakako ovaj zakon treba dorađivati, ali ću ga ja svakako podržati, kao i svi drugi, s obzirom da nužda zakon menja. Hvala.

Dame i gospodo, poštovani ministre, poštovani predsedavajući, meni je ovo treće prijavljivanje po tri amandmana.
Najverovatnije da nisam bio dovoljno nervozan, najverovatnije da nisam dovoljno mahao rukama, najverovatnije nisam pravio dovoljno promaje, tako da, za razliku od nekih mojih kolega, tako se u jednom trenutku poplašio da mu ne nazebe sat, da mu ne padne sa ruke, a taj sat iz kolekcija koja košta preko 10 hiljada evra je ravan naoružanju jedne omanje čete.
Neću raspravljati o tome, o cica micama, mada sam zabrinut gde se delo ta četa drugarica sekretarica od 27, 28 iz „Krušika“. Mislim da je do te čete došlo tako što je neko u Libiji video da Gadafi ima telobraniteljke, pa je sam rešio da ustanovi omanju četu sekretarica i tako da pokuša da odbrani svoj položaj.
Meni se ovaj amandman dopada zato što predviđa da u slučaju nestanka naoružanja i vojne opreme obaveza lica je da to prijavi ministarstvu nadležnom za unutrašnje poslove u roku od 24 sata od momenta nastanka ili oštećenja naoružanja, odnosno vojne opreme. To mi se dopada, ali ne znam da li je korišćeno to ranije.
Silno naoružanje je nestalo u proteklih 14 godina. Nestali su tenkovi, neki kažu da su pretopljeni, neko kaže da nisu, najverovatnije da su prethodno isečeni, pa onda pretopljeni, nestalo je mnogo dugih cevi, nestalo je mnogo municije, prodato je mnogo municije, izveženo je mnogo municije. Samo da vas podsetim o tragediji koja se desila u Užicu, čini mi se 2009. godine, kada je nastradalo sedam radnika, da bi naš izvoz naouružanja bio što veći. Postoje indicije da se naoružanjem i vojnom opremom u prethodnih 14 godina nije baš trgovalo u skladu sa propisima, posebno u skladu sa nekim normama koje važe za Evropu.
Poznato je da je 2009. godine jedan predsednik države dobio odlikovanje i da je naša jedinica učestvovala u vojnoj paradi u Libiji. Danas ta ista stranka je protiv vojne parade u sopstvenoj zemlji, ali je onda vodila omanju jedinicu vojske Srbije da prodefiluje ispred Gadafija, okupljenih ispred predsednika države koji je odlikovan Gadafijevim odlikovanjem sa Gadafijevim likom, povodom 40 godina revolucije Libijske Džamahirije. Tom prilikom, ne zameram im što su učestvovali, Gadafi je stari prijatelj ove zemlje, ali im zameram zašto nije realizovan posao koji je tada ugovarana. Najverovatnije da privatno to nekome nije odgovaralo, možda Tadži iz Turske nije Gadafiju sašio dobro odelo, a sašio je nekom drugom, ovde u Srbiji. Dakle, nije realizovan posao od 160 hiljada pušaka, vredan 47,7 miliona dolara, nije realizovan posao „Zastava oružje“ od 5,3 miliona dolara i nije „Sloboda Čačak“ realizovala posao u iznosu od pet miliona evra. Nemam ništa protiv što je bivši predsednik dobio odlikovanje na toj vojnoj paradi, nemam ništa protiv što su sada pristalice neke druge parade, a ne više vojne parade koja je trebala da bude održana kod nas. Nisam protiv toga što su se odrekli Gadafija, mada to nije lepo, ako te neko odlikuje odlikovanjem sa sopstvenim likom, a ti ga se odrekneš posle pada sa vlasti, ali primiš to odlikovanje, nije mi žao ni što su se odrekli njegove omiljene kamile Ajše, mislim da se tako zvala, ali mi je žao što ovaj posao nije realizovan, s obzirom da su naši radnici proizvodili veoma kvalitetno oružje, a pri tome rizikovali zdravlje, pa i živote, što je dokaz u Užicu, gde je nastradalo sedam ljudi 2009. godine.
Tako da, ovaj amandman koji je usvojen i koji predviđa da se prijavi nestanak i oštećenje naoružanja i vojne opreme bi trebalo da bude dopunjen. Šteta što nije dopunjen, da se provere sva naoružanja, municija i oprema koja su izvezene u prethodnom periodu, šta je realizovano, a šta nije i zbog čega nije. Najverovatnije da se radilo o privatizaciji poslova koji su trebali da donesu i te kakav devizni prihod našoj državi, odnosno da kroz taj prihod obezbedimo plate za radnike, a samim tim da oni učestvuju popuni našeg budžeta, odnosno da njihove porodice imaju korist od njihovim primanja i njihovih plata. Umesto toga dobili smo privatne poslove privatnih lica i očigledno, po skupim satovima koje nose, koji vrede više desetina hiljada evra, očigledno da imaju razloga da danas budu nervozni i da mašu tim rukama sa tim časovnicima. Samo se bojim da ne spadnu i ko će u tom slučaju platiti štetu od nekoliko desetina hiljada evra. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, naravno javljam se po amandmanu.
Zakon o javnoj svojini koji je donet 2011. godine je tada, koliko se sećam, doneo žestoku raspravu između snaga koje su se zalagale da Republici pripadne što više javne svojine i onih koji su pre svega za AP Vojvodinu tražili da joj pripadne što više svojine.
U to vreme, moje raspoloženje i raspoloženje većine građana u Vojvodini je bilo da se to pravedno podeli i da to pitanje – čija je naša javna svojina, bude rešeno na zadovoljstvo obe strane.
Oni koji su se tada zalagali da što više imovine pripadne AP Vojvodini su ujedno vršili vlast i u Republici Srbiji, tako da je postavljeno pitanje ustavnosti nekih amandmana. Uglavnom, ovaj zakon je bio predmet spora između nekoliko struja tada vladajuće stranke i njihovih koalicionih partnera.
U međuvremenu, oni koji su se zalagali da što više javne svojine pripadne AP Vojvodini su promenili svoj stav u poslednje tri godine i on je došao otprilike sa gubitkom vlasti. Kako su na izborima izgubili vlast, tako se i njihovo raspoloženje prema javnoj svojini promenilo. Koliko ja vidim iz ovih njihovih nastupa, više se ne teži da AP Vojvodini pripadne što više svojine da što više upiše. Njihovo raspoloženje se dakle dijametralno promenilo i sada nastupaju u korist republike ili smatraju da gubitkom vlasti, gubitkom rejtinga i svakako da će uslediti potpuni gubitak vlasti u nekom narednom periodu, dakle gubitkom vlasti smatraju da više naša javna svojina nije toliko bitna i da treba da napuste one rovove i pozicije koje su imali 2011. godine.
Dakle, potpuna promena stava onih koji su se zalagali za što veća ovlašćenja u tome AP Vojvodine da AP Vojvodina upiše što više svojine, tada su imali jedne amandmane, a sada sasvim suprotnim amandmanima žele da u korist Republike uknjiže što više svojine. Nisam protiv toga da se to upiše, da to postane državna imovina i da korisnici budu lokalne samouprave, AP Vojvodina, ali se bojim da će iste političke snage kroz nekoliko godina pitanje javne svojine ukoliko se uknjiži u korist Republike Srbije, ukoliko se ovaj zakon ne donese, ukoliko se ne produži rok u kome AP Vojvodina i lokalne samouprave treba da uknjiže svoju javnu svojinu, onda se postavlja političko pitanje – šta će te stranke uraditi kroz jednu, dve, tri ili četiri godine. Hoće li to biti argument da se ukazuje na neku novu centralizaciju, na novu neku pljačku lokalnih samouprava i na novu pljačku AP Vojvodine, na šta su ukazivali da 2011. godine i što je bio predmet spora između njih samih?
Naprosto, više ne razumem šta predlagač amandmana hoće i zato sam na stanovištu da taj amandman koji su oni podneli treba odbiti, jer ukoliko bi usvojili taj njihov amandman onda bi uradili nešto što je bilo suprotno njihovim idejama 2011. godine.
Dakle, ili su se oni promenili, promenili svoje stavove ili ih gubitkom vlasti više imovina javna u lokalnim samoupravama i AP Vojvodini zanima. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, kolege poslanici i vi tamo koji ste veseli, kao neko ko je služio vojsku, kao neko ko je dužio oružje, dužan sam da kažem poneku dobru reč o ovom zakonu, mada koliko vidim po prethodnim govornicima koji nisu služili vojsku, koji su izbegli služenje vojnog roka i time nisu rukovali oružjem, dakle, možda ja nisam dovoljno kvalifikovan, možda su oni kvalifikovaniji za to, jer specijalnost nekih je bila u tome kako izbeći vojnu službu, kako izbeći oružje a ne kako služiti svojoj zemlji…

Govorim o oružju gospodine predsedavajući. Vi ste makar služili vojsku.

Zahvaljujem.
Dakle, pričaćemo o oružju. Dakle, kao neko ko je služio vojsku kao i vi, dužan sam da nešto kažem o tom oružju, s obzirom da sam služio u državi koja ideološki nije bila moja, ali je bila sređena. Služio sam u državi u kojoj vojska ideološki nije bila meni bliska ali sam je služio i bila je sređena.
U to vreme je proizvodnja oružja, izvoz oružja bio i te kako značajna stavka u privrednom razvoju ove zemlje. Dakle, u nekom uvodu želeo sam samo da objasnim koliko je bilo bitno imati vojsku da bi se moglo prikazati naoružanje koje ta vojska ima i koje ta zemlja proizvodi.
S tim u vezi sam i napravio takav uvod da nismo imali armiju, da ona nije bila u to vreme naoružana u skladu sa naoružanjem nekih vojski koje su bile konkurentne, manje konkurentne, ali smo bili u vrhu zahvaljujući tome što smo imali dobru vojsku, imali smo i dobar izvoz naoružanja i dobar devizni prihod. Proizvodili smo od streljačkog naoružanja, od pištolja, pušaka, minobacača, aviona, tenkova itd. Ta proizvodnja se vršila na teritoriji cele bivše države. Neko je proizvodio jedne delove, neko druge, zajednički smo proizvodili tenkove koji su u to vreme bili jedni od modernijih tenkova. Tih tenkova danas više nema. Neki kažu da su pretopljeni, neki kažu da nisu, ali uglavnom su netragom nestali iz ove države.
Dakle, ukoliko neko želi da izbegne bilo kakve sporove on preventivno mora da bude naoružan, mora da bude spreman na sukobe da bi očuvao mir, da bi bio spreman na te sukobe, on mora da proizvodi, uvozi-izvozi oružje. Vojska je ta koja će uvek imati podršku zemljoradnika, nas koji živimo na selu, nas profesionalnih zemljoradnika, za razliku od nekog mog kolege, mi želimo da apsolutno podržimo ovaj skup, ukoliko je neophodan uvoz opreme, naoružanja za njene potrebe, da to naoružanje bude moderno, da to bude sila koja će odvratiti sve moguće neprijatelje, jer mi poljoprivrednici imamo izreku da ne valja sve plugove prekovati u mačeve, niti sve mačeve valja prekovati u plugove. S obzirom, ono što plug zaradi, mač treba da očuva.
S tim u vezi, mi seljaci smo uvek bili seosko stanovništvo, uvek bili odani vojsci, bili odani oružju. Opšte je poznato da svaka seljačka kuća ima odgovarajuće naoružanje i s tim u vezi, svaku namensku industriju, svaku trgovinu oružjem, ukoliko je ona legalna, mi ćemo podržati.
Mi ćemo, takođe, podržati u vezi sa naoružanjem i paradu sa tim oružjem, da li je ono uvozno ili izvozno. Apsolutno ćemo podržati.
Mi seljaci svakako ne podržavamo onu vrstu parade koju podržavaju ovi drugi, dakle, ima i ona druga koja je već održana, a ona koja će biti održana sa našim oružjem ili oružjem koje je uvezeno apsolutno ima našu podršku, u tom smislu i naše rukovodstvo i naša Vlada, a takođe i oni koji dolaze u posetu, bez obzira što se obeležava datum koji ideološki je označen na jedan način na koji ga ja ne doživljavam kao potpuno svoj, ali to je nešto što je posvećeno oslobađanju ove zemlje i sa tim se ne treba sprdati. Dakle, ne trebaju nam ni Marija Antonaeta, ni Enver Hodža, ne trebaju nam ni neki ljudi koji apsolutno nisu želeli da vide oružje u svom životu i ne treba nam takva vrsta komentara.
S tim u vezi, da bi naša država mogla da ispuni nove standarde u trgovini oružjem, svakako treba podržati ovaj zakon, a u sklopu ovog zakona uvoz i izvoz oružja. Treba podržati našu vojsku i treba želeti da naša privreda stane što pre na noge. Dakle, da možemo da imamo tu ekonomsku snagu da uvezemo najmodernije oružje i da imamo silu koja će odvratiti sve moguće ambicije potencijalnih agresora na ovu zemlju. Zato ja podržavam ovaj zakon. Hvala.