Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, poštovani predsedavajući, pravo je svakog poslanika da predlaže zakon i amandmane. Mada se tvrdi da sam ja to nekada sporio, ja tvrdim da iz prepisa stenograma se jasno vidi da nikada nisam opoziciji osporio da predlaže amandmane. Čak, naprotiv, ja sam više puta glasao za predloge opozicije.
Akademski, poslanički je čestito predlagati amandmane, posebno je poslanički čestito predložiti takvu vrstu amandmana „briše se“. Tu je i akademska čestitost nesumnjiva, ali ja sam više puta retorikom, pre svega, bio ubeđen da treba da glasam za amandmane opoziciji i to sam uradio.
Možete statistički da proverite koliko puta sam glasao za amandmane prethodnih govornika, predlagača, ali tvrdim da se to desilo najmanje deset puta. Na moje iznenađenje, predlagači amandmana koji imaju puno pravo da predlože taj amandman sami nisu glasali za svoje amandmane.
Sada, možda bih glasao za ovaj amandman da su me predlagači na ranijim sednicama, na ranijim glasanjima svojim glasanjem za svoj amandman, pa makar svojim prisustvom ubedili da valja glasati za takve amandmane. Kvalitet jednog amandmana ja kao poslanik mogu da cenim prisustvom ili neprisustvom prilikom glasanja za taj isti amandman.
Kao svedok i gospoda narodni poslanici, mogu da potvrde da prilikom glasanja predlagači ovih amandmana obavezno neprisustvuju glasanju, pa samim tim ne glasaju za svoje amandmane, za koje nas u toku rasprave vatreno ubeđuju kako je akademski i poslanički čestito glasati baš za taj amandman. Kada me ubede i kada rešim da glasam za taj amandman i kada glasam za taj amandman, onda ustanovim da sam predlagač amandmana ne da nije glasao na toj sednici, već nije ni prisutan za vreme glasanja o njihovim amandmanima.
To nam govori o kvalitetu tih amandmana i govori nam o tome da i sam predlagač veoma sumnja u kvalitet svog amandmana, čim je izbegao da svojim neprisustvom ne glasa za amandman koji je predložio.
Iz tih razloga ne mogu da prihvatim da ubuduće glasam za amandmane opozicije, koja ima pravo da predlaže, iz prostog razloga što oni sami ne žele da podrže svoj amandman i time govore o kvalitetu predloga koji su podneli. Hvala.

Dame i gospodo, narodni poslanici, ne mogu da glasam za ovaj amandman iz prostog razloga što sam čuo obrazloženje zbog čega je u predlogu amandmana navedeno da se član 15. briše.
U prvom stavu stoji – za obavljanje poslova, davanje saglasnosti u skladu sa zakonom kojim se uređuje privatizacija, zakon koji uređuje pravni položaj privrednih društava, zakon koji uređuje stečaj i zadruge, direktor agencije obrazuje jednu ili više komisija.
Komisija iz stava 1. ovog člana ima pet članova od kojih je jedan predsednik Komisije, u skladu sa zakonom. Član 15. je vrlo jasan. Ukoliko ga izbrišemo ne znam šta ćemo onda dobiti. Mislim da su amandmani isprazni i otprilike neko ne želi da ima tu komisiju. Čak su govorili o članu 15b. kojim se obrazuje i komisija za kontrolu izvršenja obaveza kupca.
Izgleda da su stare navike čudo, neko drugi izgleda da treba da se brani, nećutanjem. Mi ćemo morati da se branimo vrlo argumentovano, s obzirom da u ranijim privatizacijama u kojima je učestvovao i predlagač amandmana je bilo vrlo čudnih privatizacija, gde obaveze kupca nisu ispunjene, gde su izvršene prave kriminalne grabizacije, na štetu zaposlenih, na štetu građana Srbije, gde je ogromni kapital prešao iz ruku radnika, iz ruku društva, iz ruku građana prešao u korist nekoliko tajkuna, nekoliko prijatelja, vladajućih partija od kojih su neki bili čak i direktori određenih stranaka, pa su kupovali za cela tri evra. Pri tome su imali obavezu da regulišu dugove, te dugove nisu regulisani, nego su im upravni odbori raznoraznih javnih preduzeća pod kontrolom partije, čiji je čovek bio direktor te stranke, opraštali više milionske, više desetina milionske u evrima dugove, kojima su preduzeća bila opterećena i koja su prodata za tri evra.
Dakle, navika predlagača amandmana od 2000. do 2003. godine, visokog funkcionera i premijera je bila da se bez ikakve komisije, bez ikakve kontrole vrši privatizacija preduzeća, gde se ogromni društveni kapital prelio iz više hiljada preduzeća za simboličnih reći ću, dva zapeta nešto milijardi evra. Pri tome je bilo neposrednih prodaja, prodaja mimo Zakona o privatizaciji za cele tri milijarde.
Dakle, predlagač koji je u to vreme vršio vlast, koji je na takav način privatizovao razne firme, već sam govorio o čudnoj privatizaciji zgrade Ušća na Novom Beogradu, koja je bila veoma kriminalna i koja je prodata firmi koja nije učestvovala na konkursu u prodaji pomenute zgrade, dakle, neko ko je dopustio i pored upozorenja Saveznog javnog pravobranilaštva da kao predstavnik i to za unutrašnje poslove Savezne vlade, dopusti takvu vrstu privatizacije, sada amandmanom sa rečima – briše se, želi da ospori pravo direktora Agencije da izabere komisiju koja će se starati o davanju saglasnosti, a kasnije čak predlaže da se član 15b. briše i da nema nikakve apsolutne kontrole po pitanju ispunjenja obaveza kupca određenog privrednog subjekta.
To je za mene neprihvatljivo, kao što je neprihvatljivo reći da ministar treba da se brani ćutanjem. Mislim da prvo mora da nastane krivično delo, a da je ono nastalo za vreme bivše vlasti, pa se onda ono goni, onda se neko brani ćutanjem, pa onda neko treba da dokazuje na kakav način je izvršena privatizacija „Sartida“, zgrade Ušća, „Beopetrola“ itd. Taj neko treba da se brani. Po meni neće moći da se odbrani ćutanjem. To što se nije desilo, nije naša krivica. To je pre svega krivica pravosuđa,tužilaštva koje nažalost nije nezavisno. Jeste nezavisno u sadašnjoj vlasti, ali jeste nezavisno u bivšoj. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja se bojim da nezavisni poslanici nisu do kraja pročitali član 17. Predloga zakona.
Dakle, ova odredba se briše zato što informacije o hartijama o vrednosti su se odnosile samo na hartije od vrednosti koje idu na tržište. S obzirom da je ta obaveza novim Predlogom zakona prestala da važi, iz tog razloga građani ne mogu da budu informisani o hartijama od vrednosti koje ne idu na tržište. Obaveza je bila samo da se informacije pružaju koliko sam ja razumeo, a ministar neka me ispravi ukoliko nisam u pravu, ta obaveza se odnosila samo na akcije koje idu na tržište, a novim Predlogom zakona te akcije ne idu na tržište i ne možemo obaveštavati građane o onome što se ne dešava. Možemo da ih obaveštavamo samo o onome što se dešava, što je bila zakonska obaveza pre usvajanja, odnosno pre ovog predlaganja zakona, pošto predlog definiše da te hartije ne idu više na tržište hartija od vrednosti, s time obaveza postaje bezpredmetna i stoga je i ministarstvo predložilo da se ta obaveza izbriše, jer bi bila rogobatna ukoliko bi bila ostala ugrađena u zakon.
Ono što mene čudi što o informisanju pričaju ljudi koji su za vreme kada su rasprodavali imovinu, recimo, „Sartida“, kad su započeli rasprodaju imovine i objavili tender za recimo, „DIN“ i „DIV“ koji su u vreme kada su to činili zabranili nekoliko novina. Zabranili su opozicionu štampu, da ne bi slučajno pisala o privatizaciji „Sartida“.
Dakle, sada neko traži da bude informisan o nečemu što se ne dešava novim Predlogom zakona, a u vreme dok je vladao nije mu bilo sporno da zabrani novine, da se građani ne bi slučajno informisali, opozicione novine, i to čim je došao na vlast, dakle, čim je preuzeo Vladu Republike Srbije, da se slučajno građani ne bi kroz opozicione novine informisali o privatizaciji „Sartida“ koje je izvršeno mimo svih zakonskih pravila u to vreme.
Započeta je privatizacija imovine „DIN“ fabrike duvana u Nišu, započeta je privatizacija fabrike „DIV“ industrije duvana u Vranju. Interesantno je da je sve urađeno posle posete tadašnjeg premijera Americi. Interesantno da su sva tri preduzeća, čija je privatizacija obavljena za vreme vanrednog stanja ili je započeta za vreme vanrednog stanja, da je ta privatizacija izvršena u korist američkih firmi.
U to vreme su zabranjene najmanje nekoliko novina, opozicionih novina, a čak koliko se sećam, zabranjeno je rasturanje Podgoričkog „Danas“, dakle jedne strane štampe, jednog stranog lista…

Po amandmanu govorim.
Amandman predviđa informisanje i čovek koji hoće da bude potpuno informisan u vreme svoje vladavine, u vreme privatizacije najvećih srpskih firmi je zabranio čak i opozicione novine. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, ja sam pročitao ovu izjavu Zaštitnika građana. Ovo je Izveštaj koji je potpisao gospodin Saša Janković.
Prvo, u ovom izveštaju ne piše ko će biti izvestioc na sednici. Ja sam očekivao Zaštitnika građana. On je poslao osobu koju preko ekrana identifikujemo kao gosta, ne želeći da ga uvredim.
Očekujem da Zaštitnik građana, pošto se nije ovde pojavio… Prošli put smo imali masovno napuštanje od predstavnika regulacionih tela i organa i tako dalje. Imali smo masovno napuštanje zato što po našem Poslovniku se tumačilo da ima pravo na reč i nema pravo na reč. Sada smo otišli korak dalje.
Gospodin Meho Omerović je nesporan ispred Odbora, Zaštitnik građana bi bio nesporan po nečemu što smo zaključili prošli put, ali zamenik ili neko drugi ko zamenjuje Zaštitnika građana, to je za mene već sporno, s obzirom da se radi o čoveku vrhunskom poznavaocu prava, Poslovnika, akata Narodne skupštine, državnih organa i tako dalje i on svakako zna da, recimo, kada neki predlog dođe u Skupštinu od strane Vlade, njega zastupa ministar. Zameniku, odnosno državnom sekretaru to nije dopušteno.
Ponavljam, gospodin Omerović nije sporan, ali sam ovde očekivao da se pojavi Zaštitnik građana. Ako se ovako nastavi, može se desti da nam sledeći put pošalje portira, ne želeći nikog da uvredim.
Ako može da ne bude prisutan Zaštitnik građana kada je njegov izveštaj tema dnevnog reda, ako neko drugi može da ga menja, on onda ima pravo da iz svoje kuće, iz svoje ustanove, iz svog organa odabere osobu koja će ga menjati. Čak ovde nije navedeno, za razliku kada to radi Vlada, ko je ovlašćeni predlagač ovog izveštaja. Razumeo bih da je ovlastio nekoga, mada je i to diskutabilno, ali ovde to nije navedeno.
Svakako da kao neko ko se od 1988. godine bavi politikom, doduše, 1988. godine dosta amaterski, nije bilo dozvoljeno formiranje političkih stranaka, neko ko je bio predmet razno-raznog političkog progona, sam protiv bilo kakve torture.
Svakako da bih glasao za ovaj izveštaj i svakako da ću glasati za ovaj izveštaj, bez obzira na njegove manjkavosti.
Ovde je opisana tortura u zatvorima, policijskim stanicama, psihijatrijskim ustanovama i tako dalje. Mnogo građana dolazi u Narodnu skupštinu i tako je nedavno mene kao poslanika posetio čovek koga je predsednik suda iz Šida nekoliko puta slao kao građanina na psihijatrijsko veštačenje u psihijatrijsku ustanovu, uprkos činjenici da je još na prvom veštačenju utvrđeno da je čovek u redu, samo zato što je podnosio pritužbe na rad pravosudnih organa u periodu od 2005. do 2012. godine. To je neka vrsta torture.
Ovaj izveštaj takođe ne obuhvata torturu koju naši građani, pripadnici našeg naroda doživljavaju van Srbije, recimo u Crnoj Gori, gde im nije dostupna lična karta, sveštenstvo, gde su izloženi progonu. Ovde smo čuli podatak da neko nije dobio ličnu kartu mesec i po dana, odnosno da ne može da je dobije. Postoje naši građani koji imaju daleko veće probleme – ne mogu da dobiju potvrdu o državljanstvu, ne mogu da dobiju lična dokumenta kako ovde, tako i u inostranstvu.
Ovaj izveštaj je manjkav. Navešću stranice od 117. pa do sto dvadeset i nešto. Ovde je javni poziv. Na javnom pozivu ne stoji datum kada je javni poziv urađen. Radi se o javnom pozivu o saradnji u obavljanju poslova Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture. To je poziv nevladinim organizacijama da one prate prekršaje, odnosno da prate torture u ustanovama koje sam nabrojao. Znači, jedan dokument, ako je ozbiljan, mora da ima datum. Ovaj to nema.
Sledeći dokument koji se zove Odluka o obrazovanju komisije, odnosno rešenje o obrazovanju komisije za izbor udruženja po javnom pozivu, takođe nema datum, tako da ne znamo kada je to objavljeno, kad je javni poziv upućen.
Sledeći, Izveštaj Komisije za izbor udruženja sa kojima će Zaštitnik građana sarađivati u obavljanju poslova Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture, takođe nema datum. Doduše, u izveštaju piše u tekstu da je to bilo 20. januara.
Sledeće, Odluka o udruženjima sa kojima će Zaštitnik građana sarađivati u obavljanju poslova Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture, takođe nema datum. U odluci ne stoji na koje vreme se sklapa, mada u prethodnom nekom dokumentu stoji da će to biti na godinu dana. U odluci ne stoji kada stupa na snagu, što bi po meni bilo obavezno, posebno ako to radi vrhunski pravnik, a radi se o Zaštitniku građana, da jednostavno znamo kad je odluka stupila na snagu. U nekim drugim delovima Izveštaja stoji da neke njegove odluke stupaju na snagu odmah.
Onda imamo Sporazum o saradnji sa nevladinim organizacijama, koji konačno ima datum i nosi datum od 31.10.2012. godine. Na kraju piše – ovaj sporazum je zaključen na period od jedne godine. Radi se o devet udruženja građana, koja čak imaju i određenu političku težinu, često politički i nastupaju. To meni ne smeta. I sam Zaštitnik građana je vrlo sklon davanju političkih izjava, ali recimo, imamo sporazum o saradnji samo sa jednom od devet organizacija. Sporazum važi godinu dana, govorim o izveštaju, to je materijal. Sporazum važi godinu dana i imamo samo jedan od devet. Ali, sporazum je potpisan 31.1.2012. godine, što znači da je prva godina istekla 31.1.2013. godine.
S obzirom da Sporazum obuhvata celu 2013. godinu, mi nismo dobili od Zaštitnika građana potpunu dokumentaciju, a ja sam na to već navikao, iako se radi o organu čiji pripadnici imaju jako visoka primanja. Sam Zaštitnik građana ima jako visoku platu, ovde je obrazlagao na koji način, u to neću da ulazim, ali smo valjda zaslužili da ovi dokumenti koje dobijemo da budu potpuni, da imaju svoje datume, da imamo svih devet sporazuma, a ne da imamo samo jedan, da imamo i sporazum o produženju sporazuma, jer on važi samo na godinu dana.
Kad bi strogo gledali po pravu, ovaj sporazum ne garantuje, ovako kako je prezentiran, udruženjima građana da su mogli da prate torturu, odnosno Nacionalni mehanizam za prevenciju torture, takvu vrstu programa ove nevladine organizacije po dokumentaciji koja je nama dostavljena nisu imali pravo da sprovode, jer nema dokumenta koje potvrđuju da su ta udruženja bila ovlašćena i na koji način, tim pre što na mnogim odlukama i dokumentima nema datuma, gotovo je neverovatno za tako jednu visoko-profesionalnu instituciju koja se drži prava i pravila.
Na kraju da kažem da od 2000. godine, a i ranije, svi naši građani su doživeli takvu torturu da smo maltene slični Marsu. U Srbiji, kao i na Marsu, ima uslova za život, ali nema života. Hvala.

Za mene je neprihvatljivo da materijal koji smo dobili, koji je naslovljen na Narodnu skupštinu Republike Srbije, materijal koji su dobili svi poslanici, koji se zove izveštaj, da nemamo pravo da ga tumačimo povodom zaključka tri odbora, jer je on prateći dokument. Na osnovu toga treba da uporedimo da li su naši skupštinski odbori dovoljno dobro ocenili ovaj izveštaj, da bi sa tim u vezi mogli da donesemo svoj stav o tim zaključcima. Ne sporim da su odbori imali pravo da donesu zaključak, ali sporim činjenicu da neko drugi spori da imamo pravo da čitamo izveštaj i da povodom razmatranja tog izveštaja i zaključaka Odbora, koji je baziran na izveštaju, imamo pravo da tumačimo. Apsolutno se slažem. Mislim da bi to bilo nedovoljno transparentno. Slažem se da nismo istureno odeljenje Vlade, ali svakako nismo istureno odeljenje Zaštitnika građana. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, reklamiram član 108, a u vezi člana 107. i člana 106.
Dakle, član 108. u drugom stavu kaže – zbog povrede reda na sednici predsednik Narodne skupštine može da izrekne mere opomene oduzimanja reči i udaljavanja sa sednice. Član 107. kaže – govornik na sednici Narodne skupštine dužan je da poštuje dostojanstvo Narodne skupštine. Član 106. – govornik može da govori samo o tačkama dnevnog reda o kojima se vodi pretres.
Dakle, smatram da govornik zbog čijeg govora i reklamiram ovu povredu Poslovnika nije poštovao dostojanstvo Narodne skupštine i nije govorio o tački dnevnog reda. Govoreći o privatizaciji i pokušavajući da svali krivicu za opštu grabizaciju koja je sprovedena od 2000. godine na novu vlast, pokušavajući to da uradi grubo je povredio dostojanstvo Narodne skupštine i nije govorio o tački dnevnog reda. Za mene je to isto kao kad bi krivac vršio uviđaj.
Dakle, oni koji su naneli najveću štetu društvenoj svojini, oni koji su ostavili 500 hiljada ljudi bez posla, kada ovde govore o tome kako je za to kriva neka nova vlast, treba da znaju da je to grubo povređivanje dostojanstva Narodne skupštine. Oni koji gledaju ovaj TV prenos imaju malo više pamćenja nego što imaju prethodni govornici, tako da verujem da su mogli da primete da oni koji su izvršili privatizaciju šećerana za tri evra u vremenima kada su građani gubili sve, a majstori tranzicije, prijatelji njihove političke partije dobijali sve, da danas ljudi koji su im to omogućili, da se naglo preko noći obogate, grubo pokušavaju podvalom da povrede dostojanstvo Narodne skupštine i da krivicu prebace na neku novu vlast, koja je zatekla samo ostatke ostataka nekad moćne privrede. Hvala .

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministri, dragi gosti, ja ću odmah na početku da se složim da je bilo dosta spornih privatizacija sa mojim prethodnim kolegom koji je govorio po redovnom postupku, da su Arapi mogli uložiti više, nego pasoš.
Nas pasoš košta 3.700 dinara, to je negde protivvrednost 30 evra. Za vreme mandata vlade, mog prethodnog govornika, tri šećerane su prodate za tri evra. Sada ne razumem šta je veći greh, izdati pasoš za 30 ili 35 evra ili potencijalnim investitorima, ili finansijskom direktoru svoje stranke prodati tri šećerane za tri evra? Neka naši poštovani gledaoci odluče sami šta je spornije i šta je skuplje, a šta jeftinije.
Takođe se slažem, a izgleda da taj fruškogorski vazduh koji zajedno udišemo utiče na bistru misao, slažem se da ne valjaju specijalni aranžmani, ali moram da podsetim na specijalni aranžman koji se zove „Sartid“, koji je sproveden, čini mi se, u vreme „Sablje“, za vreme dok je moj prethodni govornik bio premijer, kada je napravljen jedan specijalni aranžman gde su svi dugovi pripali državi, a čini mi se da se radilo o preko milijardu maraka, to gospodin Martinović sigurno zna, a „Železara Smederevo“ je prodata za 26 miliona po specijalnom aranžmanu, iz stečaja sa umešanosti Kolesara i Janjuševića, specijalnih savetnika u vladi, koju je između ostalog vodio i moj prethodni kolega, poljoprivrednik.
Što se tiče besplatnih akcija koje su dobili 4,5 miliona građana Srbije, ako se ne varam, moram napomenuti da oni koji se ne sećaju, da je to bio sastavni deo jedne izborne krađe.
To je urađeno neposredno pred jedne predsedničke izbore, da bi partija na čijoj listi je bio i moj prethodni govornik, dobila izbore, odnosno njihov predsednički kandidat, lansirana ideja o besplatnim akcijama koje će vredeti 1.000 evra za četiri i po miliona građana, ali da bi proverili da li ta prava ostvaruju, morali su da provere neposredno pred izbore da li su na biračkom spisku.
Najbolja provera da li su u biračkom spisku je bila izaći na izbore, a kada već izađeš na izbore, onaj ko ti nudi 1.000 evra, može da vidi na neke načine, da iskontroliše za koga si ti glasao, pa je sam onaj ko je lansirao tu ideju, tvrdio od novina do novina, u vestima je tvrdio da je predsedničkom kandidatu te stranke obezbedio od 100 do 700.000 glasova u zavisnosti kome je kada koju izjavu davao.
Toliko u vezi akcija koje su bile besplatne, o pravima koja su građani nasledili na besplatne akcije i novčanu naknadu, koju građani ostvaruju u postupku privatizacije.
Dakle, nimalo transparentno, nimalo pošteno od bivše vlasti da se jedna privatizacija na tako grub način zloupotrebi u svrhu jedne predizborne kampanje, jednog izbornog postupka, jednog kandidata i da nas upravo oni koji su na takav način profitirali politički, imaju najviše prigovora na neke sporne privatizacije.
Hajde da pričamo o spornoj privatizaciji koja se zove zgrada Ušće. U vreme te privatizacije je moj kolega koji je govorio pre mene bio savezni ministar unutrašnjih poslova, a Savezno pravobranilaštvo je upozorilo Saveznu vladu u kojoj je bio on, u čijem sastavu je učestvovao, u čijem radu je učestvovao i upozorilo na nezakonitosti koje se tiču zemljišta i sporne privatizacije zgrade Ušće, koja je prodata na konkursu na kome nije bilo konkursne komisije, već je imenovana naknadno i prodata je firmi koja u decembru mesecu, koja apsolutno nije učestvovala u konkursu koji je bio u junu i julu mesecu.
Dakle, jedne firme su učestvovale, a sasvim sa drugom je sklopljen ugovor i u to vreme je moj kolega bio član Savezne vlade koja je upozorena na tu nezakonitost. Možemo da pričamo o Šećerani Kovačica, Šećerani Bač, Šećerani Pećinci, „Sartid“ sam već pomenuo, možemo da pričamo o „Kongrapu“, možemo da pričamo o „B92“, o privatizaciji na koji je način izvršena, ko je privatizovao, „Azotari“ Pančevo, „Zorki“, „Azotari“ Šabac, „Luka Beograd“, „C marketu“, Nacionalnoj štedionici, Veterinarskom zavodu, „Galenici“, „Zastavi“, „Elektrozastavi“ Surdulica, „Tehnohemija“, „Srbolek“, „Jugoremediji“.
„Jugoremedija“ je prodata licu koje je u trenutku kada je bila osnivač, to lice je bilo na Interpolovoj poternici. To se čini mi se desilo 2002. godine u Zrenjaninu, dakle, za vreme mandata Vlade čiji je premijer kasnije bio i kolega koji je govorio pre mene. „Srbolek“, „Šinvoz“, „Keramika Kanjiža“, „Centrosrem“, „Ukus“, itd, razne afere koje su drmale po pitanju privatizacije.
Preko ove privatizacije je ustanovljen jedan divlji predatorski kapitalizam koji ima svoje dobitnike u tranziciji svoje gubitnike. Jedni su narodu pred te izbore pričali bajke, a sebi dizali dvorce, sem prodaje preduzeća, prodavali su maštu, iluzije, maglu. Meni ne bi bilo krivo što su prodavali maglu, meni je krivo što je narod bio neprestano mušterija. Dakle, živeli su kao u bajci, narod je živeo kao u basni, letovali su na Himalajima, jurili se jahtama. Ja nisam upoznao radnika koji ima čamac ispod Fruške Gore na Dunavu, koji je imao…

Ja govorim o privatizaciji.
Nisam upoznao radnika koji se okoristio privatizacijom, koji je letovao na Fruškoj Gori, a imao čamac na Dunavu, ali sam zato upoznao mnoge dobitnike tranzicije koji su imali jahte, zimovali, letovali na belosvetskim letovalištima, penjali se na neverovatne stvari. Dok su ljudi gladovali, oni su stezali kaiš oko sve praznijih stomaka.
U vezi svih ovih privatizacija ću nastaviti, ali hoću da se osvrnem na Predlog zakona o utvrđivanju javnog interesa. Svakako ću ga podržati, posebno što se tiče energetike, ali preporučujem ministru koji je ministar za energetiku i rudarstvo, da moramo da vodimo računa i o proizvodnji električne energije, o obnovi kapaciteta u Kolubari, da moramo voditi računa i o proizvodnji električne energije, ne samo transport iz poljoprivrede, jer se kroz stočarstvo može proizvesti dosta takozvane električne energije.
Pomoću te energije možemo preraditi poljoprivredne proizvode, koje prave seljaci i onda ne moramo raspravljati ko je šta pošto prodao, već ćemo raspravljati najverovatnije o budućnosti ko je šta stvorio, ovi ispred nas, osim prodaje, u stvaranju nisu učestvovali. Ja se nadam da će ova Vlada imati više pameti.
Kad smo već kod toga, kod javnog interesa, voleo bih da se on proglasi regionalno za više opština i više regiona, da se proglasi javni interes za podizanje industrijskih zona, da na takav način lakše dođemo do investitora zbog eksproprijacije zemljišta, zato što je gotovo nemoguće obezbediti za velike investicije industrijsku zonu od sto hektara, jer se radi o dosta sitnim posedima koji se bez javnog interesa i eksproprijacije ne mogu raditi.
S tim u vezi, ja ću navesti industrijsku zonu „Stublenica“, koja će uskoro biti građena i mislim da tu treba proglasiti javni interes, da bi se izvršila eksproprijacija i još neophodnog dela zemljišta. Tu se radi o industrijskoj zoni koju će izgraditi Kinezi na 120 hektara koje će u budućnosti zaposliti znatan broj ljudi, daleko više nego što postoje potrebe za radnom snagom na teritoriji Uba. Dakle, zaposliće neke radnike iz okoline. S tim u vezi, premijer je i sklopio neke sporazume, dogovore u Kini. Dakle, voleo bi da taj javni interes bude proglašen i po pitanju ovih industrijskih zona.
Što se svih ovih zakona o privatizaciji tiče, posle ove neviđene grabizacije, pitanje je šta je ostalo, moramo voditi računa da nešto radimo. Kad seljak hoće da jede neku slatku voćku on mora prvo da zasadi, ne samo vinograd, već mora da zasadi i voćku, da bi jeli ukusan hleb moramo da posejemo pšenicu i problem Srbije u prethodnom periodu je bio što su svi brali, otresali, što su svi žnjeli, što su svi drpali, a niko nije sejao i niko nije sadio.
Navešću primer Hrvatske. Hrvatska je uhapsila bivšeg premijera, Hrvatska je uhapsila gradonačelnika svog glavnog grada, uhapsila je premijera Sanadera. Mislim da je naš problem što mi nismo uhapsili bivšeg premijera, jednog, dva, tri.

Po pitanju privatizacije, završavam.
To nismo uradili zato što oni koji su trebali da budu uhapšeni su postavili tužioce za vreme svog mandata, reformom i deformom pravosuđa i s tim u vezi uhapšen je gradonačelnik Bandić, a kod nas ovi mnogi „Bandići“, „Bandići“ i banditi nisu uhapšeni i s tim u vezi sam potpuno nezadovoljan. Hvala.

Mislim da me je moj prethodni kolega, uz svo uvažavanje prema profesiji koja je slična mojoj,  pogrešno razumeo.
Govorio sam o periodu, gde je on nedvosmisleno potvrdio da je prodat gotovo ceo društveni kapital za 2,7% milijardi evra. Dakle, toliki je prihod koji je Agencija za privatizaciju prihodovala do 2012. godine.
Ostali prihodi su bili iz direktne pogodbe koje je on osporavao. Taj prihod, čini mi se, bio još tri milijarde, ali se radilo o direktnim pogodbama prethodnih vlada, dakle, direktnim dogovorima, koje je on osuđivao.
U to vreme je ostalo 400 do 500 hiljada radnika bez posla. Tragedija je još veća, jer kad ih izbacite sa prihodovane strane, prebacite ih na rashodovnu stranu. Dakle, oni na određen način postaju teret.
U isto vreme, broj radnika u javnom sektoru je porastao na 781 hiljadu. Dakle, to je ono što je ostalo. Zemlja je zadužena gotovo do gornjeg limita. Novoj vlasti je ostalo samo da se zadužuje da bi se razduživala po pitanju kamata i servisiranja obaveza koje su nastale u vreme kada se zemlja enormno zaduživala, a ništa se nije gradilo, već, naprotiv, sve je prodavala, gubila su se radna mesta i radnici su ispadali iz privrednog lanca.
Dakle, nedvosmisleno je potvrdio sve moje navode da se to dešavalo u vreme u kome sam opisao, od 2000. do 2012. godine. Dakle, sve je upropašćeno. Mogli smo slobodno da pevamo „Mirno spavaj, nano, sve je propalo“. Dakle, to su rezultati Vlade, između ostalog, i one koju je on vodio.
Što se drugog tiče, ja ne znam ko je bio osnov za repliku. Nijednom nisam spomenuo njegovo prezime. Spominjao sam neke Bandiće, Bandiće, Bandiće i nisam kriv što se neko u tome prepoznao. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja se svojim seljačkim poreklom ponosim. Samim tim, ne smatram da se ono „zeka“ nešto prepoznao. Znam na šta misli. Idite u ratno tužilaštvo.  Ja se neću baviti biznisom vaše žene, ali nema veze, znam šta ste mislili. Mislite da nisam dovoljno hrabar.
Nije baš bilo hrabro uzeti 525 hiljada evra i da tri godine budete vinogradar. Nije baš bilo pošteno imati ugovor sa narodom o restituciji, a onda ući u parcelu i zasaditi vinograd, navodno ga zasaditi, u parceli koja je oteta od porodice Jakšić 1946. godine i nikad im nije vraćena. Sada tu parcelu, s obzirom da ste preprodali firmu, mora država Srbija da plati 500 hiljada evra, da obešteti pravne sledbenike te porodice. Nije bilo hrabro biti suvlasnik sa tajkunom vinarije. Nije bilo hrabro biti suvlasnik sa firmom sa Devičanskih Ostrva. Nije bilo hrabro fakturisati sadni materijal Vinarije Živković sopstevenoj firmi koja se zove „Empresa“. Nije bilo hrabro izbeći služenje vojnog roka. Mnogo toga nije bilo hrabro, ali ja neću reći da ćete se vi prepoznati u rečenici „zeka“.
Što se tiče pokojnog Zorana Đinđića, vaša politika ne liči na njegovu. I lav može obučavati miša, ali će miš uvek biti samo miš.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je ovo smišljen amandman ukoliko to posmatramo iz praktičnog ugla. Dakle, u Predlogu zakona licima koja omogućavaju sportistima da koriste doping bila bi izjednačena kazna kao i licima koja omogućavaju uživanje opojnih droga. Sama reč – uživanje znači da to neko koristi radi svog užitka. Ako to neko koristi da bi u sportu nekome dao da koristi doping u sportu na nesportski način napravio bolje rezultate, a time komercijalizovao svoj uspeh koji se može meriti milionima, što od direktnih prihoda, što od indirektnih reklama, onda pretpostavljam da je predlagač amandmana mislio na tu okolnost, mada je nije istakao u obrazloženju, da je jedno ako to neko omogućava licu da uživa droge, a sasvim drugo je da ukoliko neko to omogućava sportisti da napravi bolji rezultat, da na prevaru uzme medalju, novac, slavu itd.
Mislim da je teži prekršaj ovo drugo i da ovo povećanje kazni ima smisla, ali takođe imam razumevanja i za predlagača zakona i iz tih razloga ne mogu jedino da glasam za ovaj amandman, ali o njemu treba u budućnosti razmišljati. Da li izmenom ovog zakona ili nekim drugim zakonom, recimo, Zakonom o krivičnom zakoniku, izmenama Krivičnog zakonika da se ovo delo kada je u pitanju sport malo više i sportski rezultat malo više goni, nego kad je uživanje droge u pitanju?
Navešću primer Majkla Felpsa, mislim da se tako zvao plivač. Ne znam šta bi bilo sa njegovim kažnjavanjem i kažnjavanjem lica koje mu je to omogućilo, s obzirom da je on uhvaćen u korišćenju marihuane i s obzirom da ni pravila kada su sportisti u pitanju i doping nisu ista, da jedni važe za jedne sportiste, a da sasvim druga pravila važe za američke sportiste, pa s tim u vezi on je dobio kaznu od svega dva ili tri meseca i to u letnjoj pauzi kada nije bilo takmičenja.
Kada je u pitanju bio Viktor Troicki, on je dobio disciplinsku kaznu sasvim druge vrste, pa pretpostavljam da i po članu ovog zakona stranci će na način biti izuzeti. Šta ukoliko neko ko je sportisti omogućio da koristi ova sredstva i koji treba da podlegne kazni ovog zakonodavstva, šta ako taj neko izvadi američki pasoš i kaže da je on Amerikanac i da za njega ove zakonske odredbe ne važe? Šta ako strani ambasadori kažu da mi ovaj zakon ne možemo primeniti, recimo, na američkim sportistima ili na Amerikancima koji svojim sportistima omogućavaju da na teritoriji naše zemlje dođe do boljeg rezultata?
S tim u vezi, mi već imamo to mešanje raznih ambasadora koji se ovde ponašaju kao lideri političkih partija i svi smo sinoć videli onu nacionalističku političku brljotinu koja je izazvana na isti takav način, pa se ja bojim da ovaj zakon, bez obzira što je izuzetno dobar, neće moći da se primenjuje na strance koji prave prekršaje u našim uslovima.
Dakle, predlagač amandmana imao je dobru nameru, ali se bojim da, s obzirom da ovaj zakon mora da bude kompatibilan sa raznim međunarodnim preporukama, da u ovom trenutku to nije sprovodljivo, ali ostaje nama za razmišljanje da izmenama nekog drugog Krivičnog zakonika pooštrimo delo kada neko deli doping sportistima, jer nije isto koristiti nešto zbog uživanja i koristiti nešto zbog rezultata, zbog prevare, zbog boljeg prihoda, zbog boljeg prihoda od reklame, zbog slave, zbog zlatne medalje, srebrne itd. Jedno je uživati nešto, a drugo je koristiti se nečim nedozvoljenim da bi savladao nekog drugog i prigrabio slavu i novac koji ti ne pripada. Hvala.

Dakle, nisam govorio samo o međunarodnim sportistima, govorio sam o licima, pošto ovaj član govori – ko sportisti u cilju dopinga u sportu propiše ili izda ili na sportisti primeni doping sredstvo ili pomogne i na drugi način omogući sportisti da upotrebi doping sredstvo kazniće se zakonom od šest meseci do pet godina.
Govorio sam o licima koja omogućavaju stranim sportistima, a pri tome su i oni strani državljani. Izvade američki pasoš i kažu – ovi zakoni za mene ne važe.
Da li će se ovaj zakon primenjivati, s obzirom da su Amerikanci izuzeti od nekih doping testova bar tako kruže priče u sportskoj javnosti, i na strana lica, strance koji budu omogućavali našim ili stranim sportistima da koriste doping sredstva? Hvala.

Hvala.
Hvala gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, odmah na uvodu da kažem da se ne slažem sa mojim prethodnim kolegom, nije Vlada fontana želja, da ispunjava želje poslanika koji ministar treba da dođe, povodom kog zakona.
Vlada jednostavno ovlasti, ovog puta je ovlastila gospodina Ilića da zastupa ove zakone. Prema tome nas poslanika, neka pojedinačna želja se ne može ticati Vlade.
Kada bi to tako bilo onda bi nas 250 poslanika imalo 250 želja i svaki od nas bi birao ministra po nekoj svojoj želji, po nekom svom utisku, a već kad smo kod utiska mislim da nekima ne treba uzimati utisak, nego otisak.
Dakle, ukoliko želite da vidite pravu katastrofu onda treba da imate predsednika partije koji je bio premijer i koji je učestvovao u temeljnom upropašćavanju države.