Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram član 104. i član 107. Poslovnika, ali pre svega se oslanjam na član 104. pravo na repliku.
Dakle, prethodni govornik je dobio pravo na repliku na pominjanje imena i prezimena sadašnjeg predsednika SDS. Dakle, stranke o kojoj niko nije govorio. Bori Tadić je pomenut u konotaciji jer je bio predsednik Republike, i tada je bio predsednik jedne druge stranke. Dakle, ne ove, nije bio predsednik, posle toga je postao predsednik još dve stranke, koliko ja znam, pa me ne bi čudilo da se pojave tri stranke koje će tražiti repliku po osnovu pominjanja imena i prezimena Borisa Tadića. To u Poslovniku čak ne stoji.
Taj stav dva, vaše je pravo da procenite kome ćete dati repliku, to je pravo predsedavajućeg, ali na osnovu prethodnih parametara, koji otprilike glase – ako se uvredljivi izrazi odnose na poslaničku grupu, odnosno politički stranku čiji narodni poslanici pripadaju toj poslaničkoj grupi, u ime poslaničke grupe pravo na repliku ima predsednik poslaničke grupe.
Ako se narodni poslanik, u prvom stavu, u svom izlaganju na sednici Narodne skupštine uvredljivo izrazi o narodnom poslaniku koji nije član iste poslaničke grupe navodeći njegovo ime i prezime ili funkciju, odnosno pogrešno protumači njegovo izlaganje narodni poslanik na koga se izlaganje odnosi ima pravo na repliku. Nigde ne stoji u Poslovniku da svako pominjanje Borisa Tadića je automatski pravo na repliku, tim pre što je Boris Tadić pominjan kao predsednik Republike Srbije koji nije bio sposoban da privede pravdi stranačkog prijatelja Šarića. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, gospodine predsedavajući, reklamiram član 103. u vezi sa članom 106. i 107. Poslovnika Narodne skupštine.
U ovom prepucavanju je grubo narušeno dostojanstvo Narodne skupštine zato što su iznete neistine koje pogađaju, posebno moje sugrađane. Ovde je spominjano, kolega iz vlasti, mislim na vlast iz Vojvodine, ovde je pomenuo slučaj prebijanja Vladimira Ješića. Povređeno dostojanstvo Narodne skupštine, jer naprosto to nije tačno. Sasvim obrnuto je. Pomenuti gospodin povredio i polomio glavu čoveku koji je krenuo da jede, taj je popio batine, čovek se zove Milan Čačić. Nesporno je da je Vladimir Ješić,

Povreda Poslovnika.

Gospodine predsedavajući, vi ste prečuli činjenicu da je ovde rečeno da je on dobio batine, a sasvim je suprotno. I zato reklamiram povredu Poslovnika, zato što je time narušeno dostojanstvo Narodne skupštine.

Evo, ja se vama izvinjavam ako niste taj deo čuli, ja sam čuo, evo tu su druge kolege poslanici, ja sam taj deo čuo potpuno su zamenjene teze. Čovek koji je zadao batine, ovde je navedeno da je dobio batine. Naprosto ja s tim ne mogu da se složim zato što je povređeno dostojanstvo Narodne skupštine. Ja treba da dođem u Inđiju i moji birači će da kažu - zašto si ćutao na sve to. Zahvaljujem se.  

Dame i gospodo narodni poslanici, ja takođe želim da čestitam svima onima koji slave Đurđevdan, da njima i njihovim gostima poželim sve najbolje, pre svega puno zdravlja.
Takođe želim da im kažem i njima i nama da treba da se prisetimo i one čuvene pesme „Đurđevdan“ koju su ispevali 1942. godine 3000 mladih Srba koji su vozom odvođeni u Jasenovac. U tako teškim okolnostima kada nisu imali ništa, kada su bili sigurni da idu u smrt ispevali su jednu od najlepših pesama „Đurđevdan“ koja se danas peva na više desetina jezika širom sveta.
Naša je sveta obaveza da se setimo i tih naših žrtava s obzirom, nisam Kolinda, ali s obzirom da teške optužbe i teške priče dolaze iz nama susedne države, dužni smo da se prisetimo i tih žrtava i prisetimo i tog Đurđevdana koji danas mnogi Srbi slave. Treba da slave, ali treba i da se setimo kako su to proslavljali Srbi koji su bili sigurno da od njih 3000 se gotovo niko neće vratiti i u tim okolnostima su smoli snage da proslave Đurđevdan jednom pesmom, zbog koga su u stočnim vagonima zatvoreni šiberi, pa od njih 3000 svega 2000 je živo stiglo do Jasenovca, a retki su samo preživeli i ostavili nam svedočanstvo na tu jednu od najlepših pesama.
Što se tiče ova dva zakona, podržavam posebno uzajamno priznavanje vozačkih dozvola sa Albanijom i tu ću pohvaliti onoga ko je pisao taj sporazum. dakle, došli smo u poziciju da Albanija prizna vozačke dozvole koje Republika Srbija izdaje i za teritoriju KiM jer se ovaj sporazum odnosi na celu teritoriju Republike Srbije, odnosno na sve vozačke dozvole koje su izdali srpski organi. Stoga taj sporazum, odnosno zakon kojim se potvrđuje ovaj sporazum iziskuje svake pohvale. Pravo je čudo da se to pre nas nisu setili pripadnici stranke bivšeg režima.
Što se tiče privatnog obezbeđenja, tu su problemi nasleđeni. Nije bilo nikakvog zakona, nikakvog uređenja. Naravno, neki prvi zakon iziskuje nužno i promene protekom određenog vremena. Da iz prve ni ova Vlada ni ova Skupština, tu računam i vlast i opoziciju nije mogla iz prve da osnovnim zakonom i amandmanima na perfektan način uradi niti da predvidi određene stvari i mogućnost da se podzakonska akta donesu u nekom određenom roku.
Obuka me posebno zainteresovala i mislim da je ona potrebna i da te agencije i firme koje se bave obezbeđenjem objekata i ljudi, posebno sportskih objekata da tu moramo da budemo izuzetno perfektni. Ovo što gledamo na nekim velikim utakmicama, velikim pod znacima pitanja, samo po broju gledalaca, više liči na ratište nego na ozbiljnu sportsku priredbu i mi o tome bez obzira koje vlast, ko opozicija, tom nasleđenom problemu moramo posvetiti posebnu pažnju. Koliko vidim više se pirotehnike i baruta potroši na jednom derbiju nego u oba srpska ustanka.
Mislim da je zbog toga veoma nužna obluka i ta obuka bi trebala da bude kao obuka za specijalne jedinice, jer bi ti ljudi koji obezbeđuju sportska borilišta, sportske priredbe morali da budu izuzetno odvažni, hrabri, ali i dobro obučeni, s obzirom da sam prisustvovao i utakmici Srbija – Albanija, kada neki pripadnici obezbeđenja meni nisu ulivali sigurnost. Misli da je nekima i marker onaj na kome je pisalo obezbeđenje bio pretežak. Ta obuka mora da bude temeljna, posebno za ljude koji će se baviti obezbeđenjem sportskih priredbi.
Takođe, želim da pohvalim ovaj član u kome su izmene obavezno obezbeđeni objekti. S tim u vezi, ja od ministra policija tražim kao narodni poslanik da se jedan specijalno, obavezno obezbeđeni objekat, ne znam od koga, koji se zove hotel u Andrevlju, da se ispita da je on bio po čijom ingerencijom obavezno obezbeđeni objekat i koje obezbeđenje je obezbeđivao taj objekat nedavno kada je to rezultiralo prebijanjem gospodina Čačića podpredsednika opštine Beočin, zamenika, samo zato što je rešio da jede popio je batine.
Dakle, za njega postoji osnovana sumnja da je vršio obezbeđenje na način da je prebio čoveka koji je došao na ručak i mene interesuje da li je on prošao neku vrstu obuke? Da li je kao fizičko lice bio licenciran za tu vrstu posla? Da li je imao legitimaciju i da li je pokazao? Sa tim u vezi mi insistiramo, mi koji živimo u Sremu, mi koji živimo u Inđiji, insistiramo da se taj slučaj ispita do kraja, tim pre, što je čak i fascikla gospodina Vladimira Ješića bila obezbeđena dok je vladala stranka bivšeg režima na celoj teritoriji zato što je samo zbog povrede ugleda i časti zaštićena fascikla, koja je procenjena i koja je dobila štetu presudom suda za vreme vladavine stranke bivšeg režima od milion i po dinara, što je bilo četiri puta veća vrednost od one koja se isplaćivala za poginulom na KiM…
Ako je za vreme vladavine stranke bivšeg režima mogla da bude obezbeđena jedna fascikla, na takav iznos, ja sam opravdanim razlogom tražim da se slučaj na Andrevlju ispita do kraja i ni pod kojim razlogom ne može da izbegne niko odgovornost ko je učestvovao u tom nemilom događaju tim pre što mislim da je glava gospodina Čačića ipak vrednija od jedne fascikle i taj slučaj se mora krivično isterati do kraja s obzirom da je isti gospodin našao je za shodno da optuži neke druge ljude za nasilje, a da nikakvog nasilja nad njim nije bilo.
To je izazvalo veoma veliko uznemirenje u javnosti, nanelo veoma veliku političku štetu čak i organima u Vladi Republike Srbije i bez obzira što dotični gospodin odbio poligraf, ja tvrdim da organi unutrašnjih poslova i tužilaštvo moraju, odnosno zahtevam, moraju da isteraju tu stvar do kraja, da se zna tačno šta se desilo u tom objektu, da li je on bio obavezno obezbeđen objekat, od koga, da li su lica koja su to obezbeđivala, uključujući i pomenutog, imala odgovarajuću licencu, da li su bili angažovani od agencije ili od firme koja se bavila obezbeđenjem objekata.
Podržaću naravno ove izmene i dopune Zakona. Veoma sam dirnut zato što neki bivši ministri unutrašnjih poslova postavljaju pitanja da li je bilo određene kontrole kod privatnih firmi za obezbeđenje. Sa pravom mogu da se pridružim mom kolegi vinodelcu da se ta kontrola tih agencija i tih firmi mora na adekvatan način obavljati, da mora biti što češća, da ne sme dolaziti do slučajeva do kakvih je došlo na Andrevlju, ali pomalo mi je dirljivo kada to kaže bivši ministar unutrašnjih poslova.
Pa ću pitati ministra unutrašnjih poslova - kakva se kontrola vršila kod oficijalnih službi BIA, recimo Savezne policije, Saveznog MUP-a, Republičkog MUP-a u periodu od 2000. do 2004. godine kada je dopušteno da potpredsednik jedne stranke i budući potpredsednik Vlade posećuje zemunski klan koji je bio u zatvoru, da posećuje jednu ulicu, mislim da se zove Šilerova u Zemunu, a da se kasnije utvrdilo da su ta lica umešana u ubistvo premijera na čije je mesto došao kasnije savezni ministar unutrašnjih poslova? Tako da me interesuje - da li je u tom periodu vršena kontrola, ne ovih privatnih agencija za obezbeđenje, već ko je vršio kontrolu organa bezbednosti koji su bili oficijalni i koji su trebali da budu pod kontrolom da se ne desi da nam ljudi sa kojima se družio bivši potpredsednik Vlade stranke bivšeg režima ubiju premijer?
Dakle, nema opravdanja, ne može neko da se brčka u bazenu sa ubicama, a da kasnije ostane potpuno nekažnjen i da avanzuje u potpredsednika Vlade.
Kada se već postavljaju razna pitanja o privatnim agencijama za obezbeđenje, ja sam pravom postavljam naravno i to pitanje. S obzirom da je ministar unutrašnjih poslova mnogo kasnije došao za ministra verujem da su mu neke činjenice u vezi toga poznate.
Sve prigovore mogu da podnesem, ali veoma su neosnovani. Mislim da siromaštvo koje smo dodirnuli, za koje je zaslužna stranka bivšeg režima, koja još uvek vrši vlast na više od četvrtine teritorije Vojvodine, da bi naš narod lakše podneo siromaštvo i bedu, u koju su je gurnuli nego oholost, bezobzirnost i bahatost pripadnika stranke bivšeg režima, koje su sa narodom delili dobro i zlo tako što su sebi uzimali dobro, a narodu ostavljali zlo.
U to vreme, ja sam čak predlagao, dok su oni vladali da se himna promeni, da ne bude „Bože pravde“, nego „Bože sačuvaj“. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, što se tiče zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama, ja sam u dilemi. Dakle, poštujući sve argumente o produžetku karijere tih sudija sa 65 na 67 godina, ja imam dilemu, s obzirom da poštujem argumente da se radi o sudijama Vrhovnog kasacionog suda i da ta profesija iziskuje nešto starije sudije, da treba da imaju iskustvo, da to iskustvo, pre svega, moraju da koriste da se izjednači ili ujednači suđenje na celoj teritoriji Republike Srbije, budući da razni sudovi, opštinski, osnovni sudovi, apelacioni sudovi donose u različitim krajevima različite presude.
Moja dilema je tim veća zato što sam, poštujući sve ove argumente, bio protiv kada se gospodinu Vladimiru Vukčeviću, tužiocu za ratne zločine, produžavao mandat posle navršenih 65 godina života. Tada sam bio protiv. Poštujući tu funkciju, imao sam mnogo zamerki zašto se tada pravio „leks individualis“, kako su to tada nazvale neke moje kolege, s obzirom da je tada opozicija bila jednoglasna da se Vladimiru Vukčeviću treba produžiti mandat, odnosno da traje i posle navršenih 65 godina života.
Ja sam bio sasvim drugačijeg mišljenja zato što smatram da nije trebalo to raditi, iz prostog razloga što je on svoj posao obavljao veoma selektivno i o svom poslu, poštujući njegovu samostalnost, nije izveštavao našu Vladu, ali je zato izveštavao službenike stranih vlada, odnosno američke ambasade, i zbog toga sam i podneo krivičnu prijavu za špijunažu, misleći da je takva vrsta opštenja sa stranim ambasadama od strane našeg tužilaštva i naših organa koji su samostalni nedopustiva.
Iz tih razloga ću se dvoumiti do kraja glasanja da li da glasam za opravdane razloge koje je ministar izneo da se sudijama Vrhovnom kasacionog suda produži mandat do 67. godine.
Ono što mene zabrinjava da moj kolega vinodelac je imao dva različita stava. Jedan je imao po pitanju tužioca za ratne zločine gospodina Vukčevića, a sasvim druge argumente je upotrebio danas kada su u pitanju sudije Vrhovnog kasacionog suda. Imamo dva različita aršina, po gotovo istom pitanju, tako da, bez obzira što mislim da je gospodin Vukčević neophodan, da je Tužilaštvo za ratne zločine neophodno, smatram i dalje da nije trebalo produžavati mandat, tim pre što sam tom istom tužiocu podneo blagovremeno i već sa velikim protokom vremena dokaze o zločinima koji su počinjeni i nad srpskim stanovništvom u Podrinju, radi se o 298 civila, i do dana današnjeg nisam dobio odgovor, bez obzira što mu je mandat produžen.
Što se tiče suđenja u razumnom roku, taj zakon ćemo podržati, s obzirom da je tu 240.000 predmeta starije od deset godina. Dakle, imamo 240.000 predmeta koji su po starosti maltene isto stari kao predmeti Vojislavu Šešelju u Haškom tribunalu, da nisu dovršeni. Ako imamo prigovore za rad Haškog tribunala, moramo biti objektivni i takav prigovor istaći i za domaće pravosuđe. Bez obzira što je izvršena tzv. reforma 2009. i 2010. godine, naše pravosuđe je sporije čak i od tog zloglasnog haškog kazamata, odnosno Haškog tribunala.
Što se tiče prigovora koji su dozvoljeni, ja ću to u tom zakonu takođe podržati, i to snažno, ali i u sadašnjem zakonodavstvu postoje određeni prigovori, tu pre svega mislim na sudske izvršitelje, odnosno na rešenja o izvršenju, gde sudski izvršitelji otimaju plate i imovinu, kuće itd, a da pri tome sudovi ne rešavaju prigovore u roku jer svako od stranaka koje su na taj način ugrožene su dužne da u roku od pet dana podnesu prigovor. To isto važi i za sudije. Sudije treba da reše prigovor u roku od pet dana, međutim, one te prigovore ne rešavaju ni u roku od nekoliko meseci, bez obzira što se po Zakonu o izvršenju to smatra nemarom sudije.
Takođe ću ovo podržati zbog slučajeva koji zastarevaju. Ovde je spomenut slučaj Dade Vujasinovića, a u poslednje vreme nam se javlja i slučaj zaštićenika građana, ne zaštitnika, već zaštićenika, odnosno zaštićenog Zaštitnika građana, koji umesto da rešava probleme koje ne rešavaju sudovi, on je sam postao problem i problem tumačenja oko zastare određenih slučajeva određenih krivičnih predmeta.
Ovde je spominjana često rečenica „sloboda bez straha“. Oni koji se zalažu protiv plagiranja i za akademsku čestitost trebalo bi da znaju da je delo „Sloboda bez straha“ i Zakon o slobodi bez straha pisao Dragoljub Jovanović. On je bio vođa Narodne seljačke stranke, a ja kao neki pravni sledbenik Narodne seljačke stranke, koja je nastavila svoj rad od 1990. godine, moram da kažem da nije akademski čestito i da nije lepo jedan zakon koji je pisao Dragoljub Jovanović danas na takav način plagirati, s obzirom da sa iste izborne liste dobijamo prigovore o plagijatima i o akademskoj čestitosti, tako da treba imati iste aršine kada su u pitanju dve različite političke strane.
Slobodu bez straha, kada smo se već toga dotakli, treba da garantuju sudovi i ja verujem da se situacija iz dana u dan popravlja. Oni moraju garantovati tu slobodu jer danas sirotinja ne može zbog reforme pravosuđa iz 2009. i 2010. godine gotovo za kvaku da uhvati dok oni koji imaju novac i koji su na vreme instalirali svoje sudije i te kako se provlače kroz naše pravosuđe. Mnogo će nam trebati truda, vremena, rada i znoja da se popravi situacija koja je nastala.
Taj život za slobodu bez straha, koji ja, kao demokratski orijentisana ličnost, u potpunosti podržavam, ne mogu da garantuju sudije, recimo, mrtve sudije koje su izabrane, kojima je Ministarstvo pravde platilo čak i troškove sahrane, pa ga posle dve godine nisu odjavili iz članstva neke stranke, pa ga oni izaberu, taj život za slobodu bez straha ne mogu da garantuju takve sudije. Mogu da garantuju neke koje će postaviti ova Skupština posle donošenja odluke na Visokom savetu sudstva.
Tu slobodu, naravno, bez straha, jer ne mogu da garantujem ni sudija u Prokuplju, protiv koji je bio pokrenut postupak za razrešenje, a recimo u toj nekoj reformi pravosuđa su avanzovali, postali sudija apelacionog suda. Takvu pravdu i pravo ne mogu da garantuju sudije koje su izabrane 2009. i 2010. godine. Mnogi od njih su rezervni partijski sastav određenih političkih struktura, odnosno stranke bivšeg režima. Nema dovoljno crne boje u kojoj bi se oslikalo stanje u pravosuđu, koje smo zatekli 2012. godine i zato sa indignacijom odbacujem sve primedbe koje su istakli poslanici opozicije, pa i moj kolega „vinodelac“. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, naravno da predlažem da se ovaj predlog amandman odbije.
Gospodin Babić mi je već uzeo deo od matematike. Dakle, nije bilo osam članova upravnog odbora, nego devet, tako da je predlagač amandmana pogrešio i u broju članova upravnog odbora koji je do sada u Upravnom odboru Nacionalne službe za zapošljavanje bio.
Moram da kažem da uštede od dva člana nisu značajne ukoliko se ne uzmu i drugi podaci. Ova skupština je smanjila broj članova Upravnog odbora i u Upravnom odboru penzijskog i invalidskog osiguranja, sa 21 na sedam. Nadzorni odbor, čini mi se, više ne postoji. Takođe, smanjen je broj članova u Upravnom odboru Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, sa 21 na sedam. Smanjen je i broj članova Nadzornog odbora u Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje.
Dakle, te uštede, koliko sam shvatio, samo u Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje su bile preko 100.000 evra, uštede u Upravnom odboru penzijskog i invalidskog osiguranja su takođe preko 100.000 evra. Za tih 200.000 evra možete da, recimo, kupite stotinu krava. Znači, svake godine, umesto da to ide u džepove članova upravnog odbora, mogli ste poljoprivrednicima da poklonite stotinu krava. Svaka od njih daje 2.000 evra, što u mleku, što u mesu, znači da one proizvedu, umesto raznih gubitaka, oko 200.000 evra godišnje što u mleku, što u mesu.
Znači, te uštede treba prebacivati na proizvodni deo. Sa rashodovne strane novac treba prebacivati na prihodovnu. Stoga, kao član jednog od upravnih odbora, pozdravljam intenciju Vlade da se smanjuje broj članova upravnog odbora u svim organima i telima, u svim upravnim odborima. Samo bih da kažem da, kada smo smanjili broj članova Upravnog odbora u RFZO-u, sa 21 na sedam, broj zemljoradnika smo sveli sa dva na jedan. Tada je povedena neviđena kampanja protiv zemljoradnika, samo zato što nije lekar, iako su oni u sazivima stranaka bivšeg režima pre ovog poslednjeg Upravnog odbora imala dva zemljoradnika, imala 21 člana, onda su poveli kampanju protiv nove Vlade zato što je sa 21 člana to smanjila na sedam. Dakle, vodi se kampanja protiv onih koji štede.
Moram na kraju da kažem da naš narod, s pravom, kaže da je ušteda najbolja zarada. Zato mislim da ovaj amandman treba odbiti.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarka, ja mislim da, bez obzira što je kolega Bradić jedan od najaktivnijih narodnih poslanika, poštujući njegovu aktivnost, poštujući uvek njegovu volju da ostane do kraja na sednicama, uvek pažljivo pročitam njegove amandmane i uvek sam voljan da glasam za njegove amandmane pre nego za amandmane nekih drugih narodnih poslanika, ali ovog puta mislim da je Vlada u pravu i da stoga ne treba prihvatiti ovaj amandman. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, i mi rečnik za trku imamo.
Malopre sam slušao pažljivo odbranu amandmana od jednog univerzitetskog profesora i primetio sam da je reč „treba“ izgovorio sa „trebaju“.
Reč „treba“ se ne menja po licima. Dakle, ja mislim ono što sam i pre tvrdio, za neke naše profesore sa tim titulama, da to nije dokaz, da je to dokaz zvanja ali ne i znanja. Ja sam se ranije zalagao da neke od naših profesora treba poslati na neku proveru, posebno ove starije, jer su jednom čak upotrebili izraz „mereno na vazi“, umesto „mereno na vagi“.
Dakle, verujem da treba izvršiti proveru određenih profesora tek toliko da polože prijemni ispit na fakultetu na kome predaju. Dakle, ne moraju da ga završe, ali makar da polože prijemni ispit na fakultetu na kome predaju i osnovu neke gramatike, mislim da bi bilo dovoljno za naše današnje studente koji su ovako u ekspanziji znanja itd.
Ja sam takođe primetio da u toj odbrani amandmana je upotrebljena i reč „oprostiti“, kao - oni bi oprostili. Izgleda da su oni zamislili da su bogovi. Samo Bog može da oprosti i mislim da moj kolega poslanik je dao sebi pravo da se obrati u ime Boga.
Prošla su vremena kada su se oni ponašali kao Bog i kada su mislili da su Bog i batina u ovoj državi. Mislim da su imali sreće što su regularno, što smo ih onako na regularan, poprilično regularan način, bez obzira na silne pritiske itd. smenili sa vlasti. S obzirom da su umislili da su Bog i batina, pretila je velika opasnost da narod uzme batinu i da ubije boga u njima. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, i mi rečnik za trku imamo. Zahvalan sam što su nam poslanici iz opozicije omogućili da se i mi koristimo rečnicima. Ovo je Rečnik Matice srpske 1971. godina, strana 224. Meni je žao što kolega profesor doktor Janko Veselinović nije tu, pa da vidi da nema reč „blizo“, ne postoji u rečniku. Postoji blizu. Kada neko kaže – ja nisam blizo, taj vrlo loše brani svoj amandman.

Ja govorim o amandmanu. Znači, obrazloženje je da je moj kolega prof. dr Janko Veselinović upotrebio izraz koji ne postoji u rečniku. Za mene nije prihvatljiv, zato što odbrana amandmana nije leksički dobro urađena. Očekujem od jednog profesora da malo gramatički bolje i lepše brani svoje predloge. To je jedan od razloga zašto ja nisam za to da se prihvati ovaj amandman.
Naravno, meni je drag i gospodin Bradić i mi treba da poslušamo nekada i njega, a ne trebamo, ali ja njemu ne zameram, zato što je on jedan od najboljih poslanika opozicije, bar po meni. Ja verujem da oni sa puno žara brane taj svoj amandman, ali to nije razlog da se prave ovolike greške i neki ovde docenti će se svakako sa mnom složiti.
Tu ima i druga suština. Malo mi je neprijatno kada se za radne sate i za radnička prava zalažu oni koji su poput cunamija opustošili fabrike i preduzeća, gde su radna mesta naprosto počišćena i danas se oni zalažu da ta radnička prava budu veća. Ja bih se sa njima mogao složiti, posebno kada se radi o žičarama. Ja verujem da je posebno ugrožen, recimo, zgrabinovac, koji ne znam koliko apartmana uzme, od koliko kvadrati na Kopaoniku.
Ja neću biti u tom riziku. To je malo preskup spor za nas zemljoradnike, bar za ovog jednog od nas dvojice koji smo u Skupštini. Verujem da onaj drugi posećuje skijališta. Ja nemam nameru da se vozim tim žičarama, ali mislim da su oni zabrinuti za zdravlje bivšeg ministra zgrabinovca, da bi nešto moglo da mu se desi, s obzirom da je on čest posetilac tih skijališta koja su veoma skupa i da uzima veoma skupe apartmane. Ne znam kako to sve postiže sa platom koja je manja od 1.000 evra, kada uzmemo da je junački osvaja neke pašnjake tamo, forsirao pašnjak u blizini Hrama Svetog Save, u tom junačkom jurišu zauzeo i pri tome izgubio 400.000 radnih mesta odmah.
Meni, da ne bude grubo poređenje, možda je grubo, zaštita radnika od njih liči na zaštitu Jevreja od partija Adolfa Hitlera. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, slažem se sa mojim kolegom poljoprivrednikom u jednoj stvari da je pruga Beograd–Bar politička stvar. Dakle, verujem da je tom prugom došlo mnogo političara iz Crne Gore u Srbiju, a i on sam treba da se zamisli da nije …

Ne razumem, kako?

Ja kažem da je mnogo političara došlo tom prugom, a vi verujete da nije.