Dame i gospodo narodni poslanici, mogao bih da postavim pitanje kakva je poljoprivredna politika u Francuskoj. Srbija je slobodna demokratska zemlja, toliko slobodna da i strani državljani mogu da budu narodni poslanici u Skupštini Srbije. Dakle, mogu i francuski državljani da budu narodni poslanici u Skupštini Srbije, pa bih mogao da poredim francusku poljoprivrednu politiku, odnosno zajedničku evropsku poljoprivrednu politiku i poljoprivrednu politiku u Srbiji. Sada bih mogao francuskog državljanina da pitam da li je on protiv toga da i Srbija vodi poljoprivrednu politiku kakva se vodi u Evropi. Verovatno da bi se složio, ali u njegovom nastupu vidim dirigovanu ekonomiju i vidim ono da država odredi cene i baš bih voleo da vidim da li francuska država određuje cene svih poljoprivrednih proizvoda kao što ovde francuski državljani preporučuju.

Ovo jeste tema zato što se ja malo slabije u ekologiju razumem i nisam onaj koji je vodio Ekološku zelenu stranku, pa vršio proteste sa hiljadu dizel automobila i potrošio ne znam koliko tona CO2, izazvao maltene ekološku katastrofu i nisam Ekološku zelenu stranku predao ili prodao tajkunu koji je težak 619 miliona evra samo za 50.000. Mislim da je francuski državljanin mogao ipak izvući malo više novca od tog tajkuna koji je težak 619 miliona evra.

Ali moram zbog zajedničke evropske poljoprivredne politike da kažem da smo mi u nju ušli neobuveni. Znači, SSP je parafiran 2007. godine, a potpisan 2008. čuvenim potpisom onog Đelića, Bože derikože, kako su ga zvali već. Neki su ga zvali Miki Maus, ja nisam. Tetkin kauč, dobro.

Dakle, potpisivanjem SSP-a mi smo postali deo evropskog tržišta. To je, kao kada bi u Kup šampiona, u Ligu šampiona ubacio „Polet“, iz Novih Karlovaca. Znači, potpuno nespremnu poljoprivredu, najlošije poglavlje koje su potpisali je bilo poglavlje o poljoprivredi. Neka poglavlja su dobra, ali smo totalno nespremni ubačeni u evropsko tržište, znači hrane, prehrambenih proizvoda, pale su carine, a da pri tome smo imali deset puta manje podsticaje, a prve godine ih uopšte nismo imali.

Dakle, ukoliko neko je imao tamo cene poljoprivrednih proizvoda 40% podsticaja, mi smo imali nulu i onda mi zajedno učestvujemo na tržištu i pri tome, naravno da trpi naša poljoprivredna proizvodnja. Naši poljoprivrednici su veoma izdržljivi i da nisu takvi, danas, u Srbiji, gotovo da ne bi bilo poljoprivrede, ali takvi kakvi jesmo imamo suficit i izvoz od 4,96 miliona dolara. Znači, prošle godine smo od izvoza u poljoprivredi zaradili 4,96 miliona dolara, da kažemo da 4,96 milijardi dolara, to je sad jednako koliko i evro, jel tako?

Dakle, dame i gospodo nestašica mleka nije proizvod manje proizvodnje, jeste da imamo nešto manje krava, ali smo ih zamenili visokomlečnim kravama, koje daju daleko više mleka, nego što je to bio slučaj do 2012. godine. Ukupno smo premijama isplatili 800 i nešto miliona litara godišnje. Znači, proizvedemo 880 i nešto miliona litara mleka ili 110 litara po stanovniku, to je samo ono što je premirano, a više od polovine proizvodnja mleka posebno kod malih nije u sistemu premije, jer oni to rade za komšiluk itd, kućnu upotrebu, snabdevaju okolna tržišta i ne podležu premijama, zato što nemaju određenu kvotu.

Ja vas pitam, da li je tačno da mi popijemo 110 litara mleka po stanovniku. Mislim da trošimo manje, jer imamo izvoz, imamo SSP za koji sam rekao iz 2008. godine, imamo CEFTA tržište, dakle to je sklonost ka zajedničkoj evropskoj poljoprivrednoj politici i deo našeg mleka koje mi subvencionišemo, ode u Makedoniju koja nema dovoljnu proizvodnju mleka, ode u izvoz i zašto ode u izvoz? Zato što prerađivači nemaju razumevanja za nestašicu mleka na domaćem tržištu? Zato što tamo dobiju 10, 20 centi više i ukoliko bi mi podigli cene, dodatno bi opteretili naše stanovništvo.

Dakle, mi na određen način subvencionišemo i potrošače na CEFTA tržištu, a još da kažem da je recimo naša mlečna industrija, odnosno prerađivači, da je ostala u srpskim rukama verovatno bi imala razumevanje, ali gle čuda, privatizacija kompletne mlečne industrije u mlekarstvu je izvršena za vreme čije vlasti? Pa, recimo da ima tu i neki francuskih fondova ili firmi koji su vlasnici određenih mlekara i bilo bi u redu da jedan francuski državljanin dođe i kaže Francuzima, znate šta, vi ste kupili mlečnu industriju u Srbiji, zato vas molim, nemojte da izvozite mleko, zato što vas mi premiramo, premiramo vas da vršite snabdevanje domaćeg stanovništva, pošto ne možemo da naredimo, zamolili bih vas eto da nas razumete, jeste da smo vam jeftino to prodali u privatizaciji, pa sada nam vratite tako nemojte da jurite profit po svaku cenu. Takva poljoprivredna politika koju zagovaraju ovi Evropejci, ne postoji nigde, sem trenutno u sali Narodne skupštine prilikom izlaganja jednog od prethodnih govornika.

Dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče organizacije ministarstva, država nije vlasnik naroda, narod je vlasnik države. Narod kontroliše svoje vlasništvo i bira, na izborima, ko će da upravlja tim vlasništvom. Narod je nekada birao vas, a sada, od 2012. godine narod je promenio stav i ne menja ga i vidi ko je daleko uspešniji u organizaciji vlasti i koje daleko uspešnije i u privredi, u izgradnji infrastrukture, u nabavci oružja, jačanju vojske, u čuvanju kursa.

Recimo, za vreme bivše vlasti, za jednu godinu dana, evro je vredeo 78, pa 119 dinara, sada kurs miruje deset godina. A, pri tome, gle čuda, ako se veštački drži kurs, ako nije proizvod privredne aktivnosti, onda bi devizne rezerve trebale da padaju, a devizne rezerve su porasle za šest milijardi ili za 57%. Zlatne rezerve sa 15 tona otišle na 38, ako ne grešim. Znači za 150%. Znači, da je to očuvanje naše valute i očuvanje kursa nepromenjeno, čak nešto manje nego 2012. godine, da je to proizvod snage naše privrede koja je u međuvremenu podignut.

Mi smo imali, zatekli smo, ima ovde kolega koji su bili 2012/2013. godine, potpuno razrušenu državu, državu bez države. To je bila kuća golih zidova. To je bila maltene ekološki čista država. Mislim bilo je zatečenih ekoloških problema, ali su u tom trenutku bila dva dimnjaka u Srbiji koja su se dimila. Nikakve privredne aktivnosti nije bilo i ovi ekolozi pripadnici samoplaćajućih organizacija su mogli da budu oduševljeni da je ta vlast ostala, jer bi u potpunosti imali ekološki čistu državu bez privrede. Bože moj, ne možemo svi da živimo od donacija Abazija, da li se Abazije zove ovaj što donira ove zelene samoplaćeničke organizacije. Ne možemo mi da živimo ni od donacije Viole fon Kramon. Ne možemo svi da živimo ni od „River voča“ koji subvencioniše ove strano plaćeničke organizacije, koje su prerasle u ekološke aktiviste, odnosno bolje rečeno skoro teroriste. Znači, to im postaje zanimanje, tuku ljude, organizuju okupljanja nasilna i nasilničko ponašanje i tako dalje, još samo puške da potegnu, može tu da bude na kraju svega jer na sve su oni spremni.

Moram da upozorim ne možemo svi, mogu oni, ali ne možemo svi da živimo od ekološki čiste države bez ikakve privredne aktivnosti. Ovi pre nas su napravili gotovo ekološki čistu državu, jer nikakve privrede nije bilo. Ako smo krivi, krivi smo što smo podigli privredu, infrastrukturu, bolnice, zdravstvo je bilo na poslednjem mestu, sad smo pretekli više od polovine zemalja EU po njihovim merilima, po pitanju kvalitet zdravstvo.

Znači, u svemu smo napredovali čak i u sportu. Pogledajte koliko imamo i reprezentacija, pogledajte klupska takmičenja i tako dalje, gotovo smo svugde napredovali. Kažem, mogli smo više, imamo određene probleme, ali Bože moj, mi treba da organizujemo vlast ovim zakonom, na takav način da ona što bolje funkcioniše. Narod je glasao za nas, mi izaberemo Vladu na način na koji smo predložili u sastavu u kojem smo predložili i mi smo u obavezi da ih nadziremo i da kritikujemo baš zbog toga što je narod vlasnik države, a država je zajednica ljudi,

Ima naroda bez države, ali nema države bez naroda. Dakle, to su činjenice. Ima čak i država bez demokratije, ali nema demokratije bez države. Moj savet vam je, a ja vidim da se vi nudite, pod pritiskom da priznamo Kosovo i da uvedemo sankcije. U jednom i drugom slučaju gubi država. Ako uvedemo sankcije Rusiji, ja pitam šta ćemo sa jabukama i voćem gde je tržište bilo Rusija. Šta ćemo sa energentima? Ako priznamo Kosovo i Metohiju, to ne priznaje pet zemalja EU. Ali, od ovih pripadnika koji zagovaraju EU po svaku cenu, traže da mi priznamo divlju državu na našoj teritoriji. Pa, to ne priznaje pet evropskih država iako ta divlja država nije na njihovoj teritoriji. Zašto bi mi onda priznali nešto što ne priznaje preko sto zemalja. Da vas podsetim da imamo 26 od priznanja. Zato vas ja pozivam na jedinstvo.

Vidim da smo podeljeni. Srbiju ne mogu srušiti spolja ako im neko ne pomaže iznutra. Vidim da ima ovih raspoloženih koji bi dali Kosovo, dali bi se, oni se, naprosto nude, poput one Trivićke u Republici Srpskoj.

E, ako bi mi bili vlast, evo mi da dovedemo Bosnu i Hercegovinu do unitarne islamske države, jer nema većinske islamske države, a da je građanska to ne postoji.

Evo, mi bi se odrekli Kosova, oni bi nastavili izgradnju divlje države kao što ste radili, kao što su radili. Dakle, oni su išli u Američku ambasadu i rekli – ne, nemojte da Albanci proglašavaju nezavisnost, nego su tražili samo da se odloži priznanje dok ne overe vlast, i dok Tadić ne bude izabran za predsednika Republike Srbije, što se i desilo, čim je dao zakletvu tri dana kasnije Albanci su po dogovoru sa njima proglasili nezavisnost.

Rekli su da neće da prelaze crvene linije i nisu ih prelazili zato su naručili mišljenje Međunarodnog suda pravde, zato su menjali rezoluciju i pregovore premestili iz Ujedinjenih nacija u Evropsku uniju i tako eliminisali iz procesa Rusiju i Kinu.

To su radili i žele da nastave. Ne govorim o kompletnoj opoziciji, govorim o ovoj Šolakovoj. Nemam ja problem sa opozicijom, već sa Šolakovim biznisom, sa ovim neregularnim medijima neregistrovanim, ovi što kradu oglasni prostor domaćim medijima, oni su selektirali određeni deo opozicije, tako što postoje opozicioni birači, oni su najčešće nudili na pijacu, ti mediji su nudili ove, neću reći izdajnike, već nesrećnike, i naravno da je opozicioni birač morao da se opredeli i da nam pošalje ovde one koje je poslao i to je legalno i legitimno, s tim što mediji koji su selektirali nisu legalni, nesu legitimni, kradu oglasni prostor, kradu i kupuju one fudbalske klubove.

Dakle, dame i gospodo, ja vidim da Evropa i velike sile koje su igrači hoće da opet Srbija bude igrač. Vidim da žele da nas podeljene koriste jedni protiv drugih, u borbi samih sa sobom sigurno gubimo mi.

Zato vas pozivam da promenite stav, da ostvarimo neko jedinstvo. Mislim da preci nekih pojedinih poslanika, kada bu ustali iz groba, a to je nemoguće, ali kada bi ustali da bi tražili DNK analizu, oni ne bi verovali da su to njihovi potomci.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ne branim vlast, branim državu. Bolje da me zbog vernosti države i kazne, nego zbog izdaje nagradi Viola fon Kramon.

Hvala.

Dame i gospodo, član 106. i član 107.

Član 106. kaže da govornik treba da govori o tački dnevnog reda.

Član 107. dostojanstvo Narodne skupštine.

Govornik je govorio o varvarskoj agresiji Rusije na Ukrajinu. Pri tome, nije rekao, a to je povreda dostojanstva, da je varvarska agresija 19 zemalja NATO pakta izvršena na SRJ. Uglavnom se radilo o Srbiji.

Ta agresija, za razliku od vojne intervencije u Rusiji, nije imala nikakvog smisla, zato što nijedan građanin na Kosovu nije bio građanin zemalja NATO pakta. Oni su surovom, varvarskom agresijom, velikom vojnom silom napali jednu malu zemlju i privremeno oteli komad teritorije. Ja se ne sećam da je pomenuti gospodin ili stranka kojoj on pripada u tom trenutku izašao i rekao – ovo je varvarska agresija NATO pakta, sa ciljem da se otme deo teritorije.

Ne braneći Ruse koje često umem i da kritikujem, u Ukrajini živi nekoliko miliona Rusa koji su osam godina surovo bombardovani u Dombasu i Donjecku i nisam čuo da je to varvarsko, surovo granatiranje civila, da je to oduzimanje prava, da je spaljeno 46 ljudi u Odesi, itd. Pri tome, ne opravdavam narušavanje teritorijalnog integriteta Ukrajine, ali daleko su veća prava Rusa da zaštite svoje stanovništvo u Ukrajini nego što je to razlog bio da 19 zemalja NATO pakta surovo napadne Srbiju.

Zbog toga sam reklamirao povredu Poslovnika i ne tražim da se o tome glasa. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ima u Zakonu o finansiranju političkih aktivnosti, ima član 12. koji kaže da politički subjekti, ne samo političke stranke, politički subjekti nemaju pravo da primaju novac od fizičkih i pravnih lica iz inostranstva.

Prethodni govornik je u emisiji Olje Bećković priznao da krši taj zakon i da ga finansiraju, čini mi se, „River voč“ ili tako dalje, neke organizacije iz Austrije, a Austrija ima 4.500 malih elektrana a njega finansiraju da se bori u Srbiji protiv nekoliko desetina malih elektrana, ta organizacija iz Austrije.

Priznao je da je kršio zakon, kao što je malopre priznao nasilničko ponašanje svoje grupe, a danas se ljutio kada sam ja govorio da mi se čini da će eko-aktivisti prerasti u eko-teroriste.

Upravo je potvrdio jedan od po meni terorističkih akata, da su srušili ogradu ni krivu ni dužnu i time doveli do oštećenja tuđih stvari, ometanja državine i niz drugih dela koje treba sankcionisati zakonom.

To su oni koji brinu o poljoprivrednicima, a recimo na mostu presretnu seljaka, izvuku iz automobila, prebiju uz povike „mamu ti seljačku“. Veoma su rečiti po pitanju obmane poljoprivrede i poljoprivrednika, evo ja sam poljoprivrednik, na njihovoj listi ne vidim ni jednog poljoprivrednika, na njihovoj listi ne vidim nikog iz Nedeljice svete. Koliko ja vidim oni su samo zloupotrebili ekologiju da bi dobili po neki glas. Ja poštujem zaštitu vazduha, zemlje, vode, ali mislim da njima do toga nije stalo, da jednostavno vide samo priliku da oštete privredni sistem u Srbiji, jer svaka privredna aktivnost šteti donekle životnoj sredini, ali oni misle da treba uništiti privredni sistem, tako bi ostali bez plata, bez penzija. Privreda proizvodi novac, ne možemo svi živeti od donacija Viole Fon Kramon i stranih donatora. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, prozvan sam kao predsednik Odbora, pa radi istine moram da kažem da su podsticaji za vreme vlasti predsednika stranke čiji je pripadnik ovde govorio, podsticaji u najvećem iznosu godišnje bili 186 miliona evra. Od 127 do 186 miliona evra.

Od kada sam ja predsednik tog Odbora, iznosi podsticaja su skakali na gore i danas iznose 430 miliona evra, sa tendencijom da rebalansom budžeta to premaši 500 miliona evra. Znači, to će biti jedno tri puta više od najvećeg njihovog iznosa.

Ali, da vidimo šta je prethodni govornik dobio za vreme vlasti predsednika njegove stranke od tih podsticaja. Ja bih voleo da mi objasni, ali otprilike ću ja izneti podatke od kada sam ja predsednik Odbora i od kada su kao podsticaji manji, jel, a već sam objasnio da su tri puta veći, šta je prethodni govornik dobio od ove zle vlasti i da vas podsetim, a to ću na kraju reći o ponudi Devenporta i njegove malenkosti.

Ovako, za traktor je dobio 894 hiljade dinara od zle vlasti Aleksandra Vučića. Za mehanizaciju jedne godine je dobio 385 hiljada, za podizanje zasada 355 hiljada, pa za mehanizaciju još 88 hiljada, pa ukupno je dobio negde oko dva miliona 300 i nešto hiljada za nekoliko godina.

Na konto člana drugog domaćinstva, koji je takođe registrovao gazdinstvo, dobio još 955.000, što je ukupan iznos od 3.122.000. Dakle, to su bili podsticaji u poljoprivredi. To je od onih 430 miliona evra ili prošle godine blizu 400, to je ono što je prethodni govornik dobio.

Da na kraju zaključim, pošto je replika kratka, kada smo tako loši, što se dva puta nudio da pređe u SNS, odnosno vladajuću većinu i pri tome koristio ambasadora Devenporta?

Hvala.

Zahvaljujem.

Gospodine predsedavajući, ne znam odakle ova količina buke, ali ja ću da nastavim da govorim. Oni mene omesti ne mogu.

Poznavao sam jednog lokatora, poznavao sam jednog žutog dobošara, poznavao sam jednog prodavca pljeskavica u Kruševcu, koji je ovde pričao da je Tito imao problem sa nogom. Očigledno da on ima problem sa glavom i onim u glavi. Čujem da su ga skenirali i nisu našli ništa.

Što se tiče Lukija, gospodina Lukija sam upoznao 2012. godine na izborima i to su jedini izbori u Sremu koje sam izgubio od Lukija koji je pripadao jednoj žutoj stranci, gde je ovaj dobošar žuti, odnosno prodavac pljeskavica, bolje reći trovač, i lokator po potrebi.

Dame i gospodo narodni poslanici, lako je njegovom bratu bilo da kupi, a to je teško reći, da kupi one mine i kasetne bombe, zato što je imao brata za lokatora i znao je tačno gde se te mine nalaze, jer je jedan brat naručivao, a drugi je kasnije vrlo dobro znao gde je brat naručio i to je tako i skupio.

Što se tiče odbrane Kosova. Tvrdim da je on bio veliki vojni obveznik i da je prilikom agresije NATO pakta branio Kosovo. Branio ga je tako, ne samo što je bio lokator, nego kažu da su ga svrstali u radnu brigadu, bio rezervista, ali su mu dali lopatu, nisu mu dali pušku, a znate zašto, nisu bili sigurni na koju stranu će da puca.

Posle toga je otvorio prodavnicu brze hrane i postao opasnost uz administrativnu liniju jer je u stvari otvorio trovačnicu. Neki ljudi iz Kruševca meni kažu i tvrde da u vreme dok je on držao tu trovačnicu i trovao građane Kruševca, da nije imalo šta da zalaje u Kruševcu i da im nije trebala šinterska služba.

Drugi put ću pričati kako je kao pripadnik Gorske službe spašavanja tražio Artura Takača. Obično ljudi angažuju šarplaninca, a bivša vlast je angažovala dobošara, trovača i, takozvanog, lokatora.

Dame i gospodo narodni poslanici, toliko o njegovoj odbrani Kosova ili dedovskih navika, itd. Imali smo sreće, niti nas je otrovao, nekako je lekarska služba to sanirala, brat je pokupio kasetne bombe, jer je tačno znao gde je ovaj to naručio, i eto, građani Kosova su malo bezbedniji uz administrativnu liniju.

Dame i gospodo, Balkan nije uređen po želji balkanskih naroda ni po interesima. Balkan je uređen po želji interesa velikih sila.

Ja sam jedan od onih koji nije glasao za Briselski sporazum. Ovi preko jesu. Imao sam tu ustavnu dilemu, i evo, jedan autokrata nosilac liste, nije mu palo na pamet da me kazni zbog toga što nisam glasao za Briselski sporazum.

Ta ustavna dilema otklonjena je od strane Ustavnog suda. Verovatno bih sada glasao da mogu. Ali, pošto oni tvrde da je Briselski sporazum poguban, ja ih pitam – zašto Albanci odbijaju Briselski sporazum kada je on toliko poguban za Srbe, a dobar za njih? Kako to da su prihvatili mišljenje Vuka Jeremića i rekli – hvala Vuče? Kako to da su prihvatili to da se pregovori iz Ujedinjenih nacija premeste u Evropsku uniju? Zašto su to zahvalno prihvatili, a Briselski sporazum za koga kažete da ništa ne valja i da je izdaja od strane Srbije, to oni ne prihvataju? Ako je loš za Srbe, svakako bi ga Kurti prihvatio.

Međutim, dame i gospodo, neki od vas su trebali da budu optuženi za veleizdaju, a ne samo za izdaju, zbog toga što je neko od vas otišao u Ambasadu SAD i tražio da se Albancima preko Amerike skrene pažnja da ne proglašavaju nezavisnost dok se ne završi drugi krug izbora i dok Boris Tadić ne bude izabran za predsednika. To se i desilo. Nazvali su Ameriku svetionikom demokratije i obećali da neće prelaziti crvene linije koje Ambasada SAD njima da u zadatak. To se i desilo, 14. februara je Tadić dao zakletvu. Gospodine predsedniče, posle toga 17. februara Albanci su proglasili nezavisnost, a Tadić je tada zbrisao u Rumuniju, jer nije znao šta će da se desi posle te, za mene, neke vrste izdaje ili veleizdaje.

Dame i gospodo narodni poslanici, te crvene linije su se zvale mišljenje Međunarodnog suda pravde, na koji način ste učestvovali u izgradnji divne države Kosovo i Metohija.

Posle toga ste paralelno sa tim izdejstvovali premeštanje pregovora i udruženje nacija u Evropsku uniju i time iz mogućih pregovora izbacili Rusiju i Kinu, jer ste to prebacili u Evropsku uniju gde, sem pet zemalja svi drugi su priznali Kosovo i Metohiju. To su crvene linije koje ste obećali, gde ste deo zemlje menjali za svoje fotelje i danas nam vi držite pridike.

Prilikom usvajanja Briselskog sporazuma usvojili smo sve iz ranijih dijaloga, što je postigao, čini mi se i neko od vas ovde što je sedeo i vi sada nećete da glasate za Izveštaj za koji ste već jednom glasali o dijalogu koji se vodio do 2013. godine.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da ovo što se događa na ovom delu Balkana po patronatom velikih sila, da je to samo nastavak etničkog čišćenja i genocida nad Srbima u dvadesetom i dvadeset i prvom veku, kojim da su Srbi bili izloženi, mogu da iznesem i statističke podatke, u Jugoslaviju, za mene spomen-kosturnicu, ušli smo sa 48,7% stanovništva, a izašli sa 36%, dok su svi drugi narasli na 61%, Srbi su pali za 12,5% 1991. godine, kada su izašli.

Da nije bilo genocida nad Srbima koji se i dalje po meni sprovodi i da je ovo samo neka vrsta završnice na KiM i Republici Srpskoj, danas bi Srba na Balkanu bilo tri miliona više. Zato ja tvrdim da je to na neki način nastavak tog genocida i etničkog čišćenja.

Dame i gospodo, Balkan je uređen po interesima velikih sila. One su vrlo jake. One su mogle, recimo Britanci, da nateraju kralja da izda kraljevinu i nemojte ih uzimati, to će gospodin Martinović o tome govoriti, kao neozbiljne. Nemojte ni Albance da potcenimo, ali nemojte ni da ih precenimo. Oni mašu mišićima NATO pakta. Moramo nekako to sve prolongirati. Moramo biti uporni, moramo se boriti. Moramo da vidimo ishod ratova koji se vode na istoku. Moramo se pripremiti za neka bolja vremena. Moramo tražiti šansu da u ishodu budućih američkih izbora malo olabave pritisak na našu zemlju.

Neće zapadne sile tako lako odustati od nezavisnog Kosova. To je njihovo čedo i oni će ga ljuljati čak i kada je nemirno. Zato ja pozdravljam „Open Balkan“. Kroz ekonomiju mogu da se smanje tenzije u regionu. Ne znam kako Kosovo ili UMNIK može pristupiti „Open Balkanu“, to svakako predsednik može da kaže, ali šansu ekonomskoj saradnji, da poslodavci, pa i radnici koji međusobno komuniciraju, da kroz fluktaciju radne snage padnu te tenzije na Balkanu, da dođemo u dijalogu do nekog kompromisa. Zato je ekonomija veoma bitna. Dok ekonomija raste možemo za ne daj bože ako bude nekog sukoba i da kupimo najmodernije oružje na kome ne treba štedeti, da u koliko, ne daj Bože, dođe do ratnog konflikta možemo da štedimo ljude, a da žrtvujemo opremu.

Dame i gospodo, sutra je Dan zastave, dan srpskog jedinstva, a vi nećete da glasate za izveštaj i ako ste vi taj dijalog započeli sa njima, a mi ga samo nastavili. Vi nećete da se okupite oko srpske zastave.

Moram da vas upozorim da ne može Srbiju niko srušiti spolja dok ne nađe neke nesrećnike da im pomognu iznutra i da nas podeljene koriste jedne protiv drugih. Kada je god bio neki sukob prema nama, kada god su napadali na nas, mi smo kretali u sukobe protiv sebe i između sebe. U takvim sukobima sigurno gubimo mi.

Ne treba da budemo ludo hrabri, treba da budemo mudri i hrabri. Možda u ovoj situaciji nekome izgleda da smo malo popustili, ali Sun Cu kaže – odglumiti slabost ponekad i biti onako slab na rečima je šansa da nahranite protivničku aroganciju. On je vodio onu pobedu bez upotrebe sile. To su njegove čuvene izreke.

Daj da budemo malo mudri, daj da ne ratujemo, da u svakim ratovima i sukobima ne učestvujemo mi. Daj da ne ratujemo ni za Rusiju, koja je meni simpatična, daj da ne ratujemo ni za EU, daj da izbegnemo da ne ratujemo i sami protiv sebe. Veliki sukobi i veliki računi ovih velikih zapadnih sila na Balkanu su se plaćali kožom balkanskih naroda. Najčešće se to plaćalo srpskom kožom i zato mislim da treba da budemo ne samo ludo hrabri, da budemo hrabri, ali ne i ludi, a pre svega da budemo mudri.

Hvala.

(Zoran Lutova: Replika.)

(Miroslav Aleksić: Replika.)

(Srđan Milivojević: Replika.)

Dame i gospodo narodni poslanici, seljaci kažu – ko dobro poseje, taj dobro i žanje.

Dakle, lako je sa punom kasom raspolagati, ali prethodno je to trebalo i zaraditi. Trebalo je organizovati državu, trebalo je podići investicije, trebalo je podići fabrike. Trebalo je uporedo sa tim podizati i infrastrukturu, da bi investitori bili zainteresovani da svoje investicije lociraju u Republici Srbiji.

Takođe je bilo potrebno i da političko rukovodstvo države napravi takvu vrstu političkog ambijenta da oni koji žele da investiraju, da naiđu na dobar privredni ambijent, odnosno da imaju svoje razloge i da imaju podsticaje da bi svoj novac uložili u Republiku Srbiju. Posebno je to bilo neophodno posle 2012. godine, kada je zemlja u potpunosti bila privredno razorena, kada se nije mogao zaraditi novac, kada privreda nije mogla isporučiti dovoljno novca za svoje stanovništvo.

Da samo podsetim da je 2012. godine fond mesečnih plata bio 560 miliona evra, a da je sad fond plata premašio milijardu i 200, gotovo milijardu i 300 miliona evra na mesečnom nivou, što automatski znači punije fondove penzijsko invalidske, dakle, samim tim znači i sigurnost u isplati penzija, takođe, zdravstveni fondovi, izgradnja domova zdravlja, bolnica itd. Sve se kroz privredu i razvoj privrede zanavljalo.

Tako su i budžetski prihodi zahvaljujući tome što je fond plata porastao, što su investicije porasle, tako je i budžet uvećan u odnosu na 2012. godinu za dva puta i samim tim, u budžetu ima dovoljno novca da se pomognu određene kategorije stanovništva.

Samo da podsetim da su podsticaji u poljoprivredi, koja je veoma bitna, posebno u ovim uslovima, svaka čast IT tehnologijama i prihodima, oni su veoma značajni, ali poljoprivreda garantuje, posebno u uslovima ovakvih kriza, pandemije i mogućih sukoba i konflikata na evropskom tlu, dakle, poljoprivreda nam garantuje prehrambenu sigurnost stanovništva i garantuje nam prehrambeni suverenitet i neku meku moć u regionu, zato što imamo dovoljno hrane za naše stanovništvo, imamo značajne viškove i oni koji imaju manjak hrane, posebno u regionu, moraju da vode računa o tome u političkim odnosima sa Srbijom, da na određeni način zavise od našeg izvoza poljoprivrednih i prehrambenih namirnica.

Samim tim, sve se sklopilo, ima dovoljno novca. Ova država zavisi od zarađenog, a ne od zaduženog novca, kao što je to bilo do 2012. godine. Plate su značajno porasle. Zaposleno je preko 400.000 građana više nego što je to bilo 2012. godine, pa umesto, recimo, milion 600, 700 hiljada, sada imamo zaposlenih preko dva miliona 200 hiljada. Time su i dotacije iz budžeta za penziju potrebe na manjem nivou nego što su bile 2012. godine, kada su se penzije isplaćivale iz budžeta gotovo 50%.

Sve je to donelo i bolje naoružavanje naše vojske, veću sigurnost naših građana. Sve je to donelo bolju snabdevenost našeg tržišta. Sve je to donelo i ovaj višak novca, koji se uplaćuje ovog puta mlađim kategorijama. Ne mogu nikako da me ubede da je to zbog izbora, zato što, recimo, šesnaestogodišnjaci nemaju pravo izbora, a obuhvaćeni su ovim merama.

Ja pozdravljam i to što su dotirani penzioneri sa 20.000 dinara, zato što se smanjuje na takav način ona razlika, ako povećate u procentima, onda sve više raste razlika između najmanje i najveće penzije, a ovo kada se jednokratno ili višekratno dotiraju penzije i penzioneri onda najveću dobit imaju oni sa najmanjim penzijama kojima je najneophodnija takva vrsta podrške.

Voleo bih da na određen način, a to je predlog Odbora za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu, da dotiramo u ovom trenutku da bi imali što više poljoprivrednih i prehrambenih namirnica, da dotiramo azotna đubriva, da subvencionišemo sa dodatnih 20% od cene, da na takav način mineralna đubriva budu u kupovini što češća. Dakle, da se kupi što više mineralnih đubriva, da se izvrši prihrana pšenice, jer žitarice su poljoprivredni proizvodi koji će imati prođu u narednom periodu, da se prihrane postojeće žitarice, ozime usevi, a da se određene količine azotnih đubriva pripreme za setvu kukuruza i industrijskog bilja. Time bi dobili veće prinose.

Ukoliko ne prihranimo u dovoljnoj meri moguće je da izgubimo 10% prinosa, što bi kada sabere kukuruz i pšenicu moglo da dostigne i negde 800.000 tona, odnosno toliko bi mogli imati više žitarica, pšenice i kukuruza ukoliko bi dodatno još subvencionisali, ukoliko u budžetu ima prostora da dodatno subvencionišemo prihranu ozimnih useva i prolećne setve, da na takav način obezbedimo i prehrambenu sigurnost stanovništva, ali i prehrambeni suverenitet ove države, koji svakako postoji.

Zato je Odbor za poljoprivredu preporučio i Ministarstvu finansija i Ministarstvu poljoprivrede da razmisle o našem predlogu, jer je to po nama veoma bitno s obzirom na razvoj situacije u Ukrajini koja je veliki izvoznik žitarica i Rusiji. Rusija je zabranila izvoz svojih žitarica. Ukoliko dovoljno ne prihranimo nećemo imati značajnije količine u izvozu. Ukoliko neka tržišta u izvozu izgubimo, ta tržišta će zauzeti neki drugi proizvođači.

Bilo bi neophodno, s obzirom da se pojavljuju i protesti na našim drumovima, bilo bi neophodno da vidimo da li je moguće sa pet do šest milijardi dinara subvencionisati dodatno kupovinu i upotrebu mineralnih đubriva. Mislim da bi naši poljoprivrednici napravili veću proizvodnju da bi porastao izvoz, a što je najznačajnije verujem da bi i u preradi dali neke rezultate i da bi porastao BDP i na određeni način taj bi novac došao do nas.

Značajno je to i za preradu poljoprivrednih proizvoda, za prehrambenu industriju, da zadržimo ovaj izvoz makar od pet milijardi dolara godišnje. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ponovo ću da postavim pitanje, kako se zove srpski ubica tenkova? Kornet. Kako se zove hrvatski ubica tenkova? Zdravko Ponoš, koji je na našu žalost daleko efikasniji i kome verovatno Tužilaštvo može da pokrene neku krivičnu prijavu, gospodine Martinoviću, za krivična dela protiv države zato što su verovatno uništavanjem oružja ta krivična dela i izvršena.

Dame i gospodo, nastaviću želeći da krivična dela koja je učinio Borko Stefanović, predstavim građanima Republike Srbije. Čuo sam neku pesmicu koja otprilike glasi ovako, kaže, to ti je u stilu onog „Goci benda“, pošto moji potiču preko Drine, to je najpoznatija grupa koja peva u Republici Srpskoj. Ta pesmica glasi : „S Garom ide Rističević Savo ka Vračaru po biračko pravo, sada Gara po vračaru šeće, za Đilasa ona glasati neće“. To će verovatno biti stihovi ugrađeni u pesmu.

Što se tiče krivičnog dela, gospodine Martinoviću, vi svakako znate da je širenje rasne, verske mržnje, nacionalne i netrpeljivosti, da je kažnjivo po zakonu i da postoji biće krivičnog dela koje je Borko Stefanović, a da podsetim da se radi o osobi koja je zbog izbora promenila ime, promenio zbog izbora nekoliko stranaka, zbog izbora promenio prebivalište, samo još pol nije promenio, a ni to nije isključeno, da bi bio izabran. Da podsetim da je pred beogradske izbore iz Novog Sada prešao u Beogradu samo da bi bio izabran za odbornika. Dakle, onaj ko je promenom prebivališta, koji je promenom prebivališta postao izabrano lice, osporava nekome da samo ima izborno pravo, iako taj koji želi, koji uzima državljanstvo i eventualno želi da stekne biračko pravo, izborno pravo, to želi samo radi glasanja, a na radi funkcije.

On koji je to uradio zbog funkcije, sada zamera nekome na državljanstvu, koje je samo preduslov da se kroz prebivalište ostvari pravo glasa ili da se glasa negde u konzulatu ili ambasadi na teritoriji BiH. Pri tome, ja znam da deo naših građana koji žive u Sandžaku istovremeno glasaju u Sarajevu i recimo u Novom Pazaru, Tutinu, Sjenici itd. i niko ne postavlja to pitanje, baš ne želimo da se prebrojavamo.

Ima mnogo onih koji žive u Makedoniji pa glasaju i na Kosovu, glasaju u Medveđi, Bujanovcu i Preševu, takođe ne postavljamo pitanje, ali se eto javio Borko Stefanović, koji je pri tome, po meni, učinio krivično delo širenja netrpeljivosti. Naravno, Tužilaštvo ništa nije učinilo.

Sada, mi koji smo glasali da Tužilaštvo bude potpuno nezavisno se pitamo zašto nije onaj Manojlović Savo, da li je tako, Ćute, zašto nisu sankcionisani? Mene su učili da kada tužilac u javnosti dozna da je izvršeno neko krivično delo pokreće po službenoj dužnosti postupak. Ja nisam video, gospodo iz Tužilaštva, da ste vi podneli bilo kakav postupak, da ste pokrenuli protiv Sava Manojlovića i protiv Ćute i ne znam kojih sve organizatora, inspiratora, raznih neprijavljenih okupljanja, što je prekršaj, pri čemu je sprečavana sloboda kretanja, što je kažnjivo, pošto verovatno tužioci ne čitaju Krivični zakonik pa mi nešto moramo koji želimo to da komentarišemo, a to je prekršaj Ustava, a kažnjivo je po Krivičnom zakoniku, član 133.

Ni jedan tužilac niti zamenik nije pokrenuo nikakav postupak u vezi vršenja tih krivičnih dela, a bilo je i nasilja prilikom blokade još međunarodnih puteva, bilo je i nasilja pa su neki štitili selo Nedeljice uz povike i prebijanje vozača, uz povike „mamu vam seljačku“. Dakle, i to se dešavalo, ali ne vidim da je Tužilaštvo pokrenulo te postupke da se po zakonu nešto kazni.

Kaže neka izreka – ko zlo ne sprečava, taj novo zlo čini. Dakle, ukoliko se zlo ne kažnjava, ono se na određeni način podstrekava i podstiče da se neko novo zlo počini. Dakle, nisam video da je Tužilaštvo, a kamoli pravosuđe, da su reagovali i zato bez obzira što mislim da nećemo barem u prvo vreme dobiti vladavinu prava, dobićemo vladavinu sudija. Dobićemo prepune travnjake raznih ambasada po Beogradu, prepune pravosudnih funkcionera, barem ja to tako mislim, pa imam valjda pravo i da kažem. Dobićemo u nekim manjim sredinama čast možda više od 60% sudija i Tužilaca su verovatno časni ljudi, ali postoji određena grupa koja će i te kako ovu slobodu zloupotrebljavati i ja mislim da ćemo mi dobiti vladavinu sudija u nekim sredinama, da ćemo dobiti zbir samostalnih trgovinskih radnji, većih ili manjih i da će se određene presude preko nekih advokatskih kancelarija naručivati poput narudžbe pića itd.

Sada imamo nekih sličnih iskustava sa time, tim pre što u pravosuđu mi nemamo sud vladajućih partija trenutno, imamo sud partije bivšeg režima, dakle sa onom čuvenom reformom, deformom 2009, 2010. godine napravili sud svoje partije, što su i kucali u obrazloženju „častan je, član je DS itd“, to im je bilo glavno da izaberu svoje sudije da ne bi odgovarali kada su izgubili vlast što se i desilo. Zahvaljujući toj reformi niko nije od obih što su celu društvenu svojinu potrošili, pokrali, niko nije odgovarao jer su imali sud svoje partije, a naravno vrana vrani oči ne vadi, svoje meso se ne jede i nije došlo do kažnjavanja raznih krivičnih dela i bogaćenja na grbači naroda.

Đilas je najbolji primer, pobegla mu ona direktorka, Drinić, valjda se tako zove, njega niko u pravosuđu i ne pominje, a kamoli da pokušaju da tog princa od Mauricijusa pokušaju da privedu pravdi ili da ovog vojvodu Šolaka od Sautemptona privedu pravdi zbog toga što je kršenjem zakona o oglašavanju i kršenje medijskih zakona zgrnuo ogromno bogatstvo i samo na protivzakonitim reklamama godišnje uzme oko 150 miliona evra protivzakonito. Nikome ne pada u tužilaštvu napamet da pokrene postupak protiv vojvode od Sautemptona a onda nam on kupuje neke tamo prvoligaške engleske klubove za 120 miliona evra i preuzima još obaveze, to ljudi treba da znaju, dugove Sautemptona, još za 120 miliona evra. Dakle, ta transakcija od 240 miliona evra je nezakonito stečena u zemlji Srbiji. Neka proba tamo da medijski krši zakone i da na takav način reemituje programe u Velikoj Britaniji i reemituje protivzakonito reklame, pa će da vidi kako će proći u toj Engleskoj.

Lako je bilo njima da u žuta vremena pokradu Srbiju i da to investiraju poput onih ruskih oligarha koji tako iz Rusije uzmu. To postoji samo u Rusiji i Srbiji, ti nesretnici, što su pokrali pare, izneli ih i kupuju i baškare se po Engleskoj. Ali, Engleska ne dopušta da njih pokradu pa da to donesu u Srbiju. To je uspelo samo Saši Raduloviću da Amerikance opelješi i da dođe u Srbiju i ja moram taj pozitivan primer da pomenem, ako je pozitivan, da je Saša Radulović uspeo da pokrade Amerikance i da te pare verovatno donese u Srbiju. Recimo, on je daleko časniji od Đilasa i Šolaka koji su pokrali pare u Srbiji i izneli ih u Englesku, pa nam se čak na određeni način i podsmevaju.

Ja pozivam sve iz Republike Srpske, sve građane bivših jugoslovenskih republika, bez obzira na nacionalnost, da ukoliko imaju izborno pravo ili ga u međuvremenu steknu, da svakako iskoriste priliku i iskoriste svoje izborno pravo i da glasaju za koga hoće, ukoliko to stvarno žele, u skladu sa svim zakonima, bez obzira na nacionalnost, a posebno Srbe iz Republike Srpske, da ukoliko im treba neko prebivalište eventualno ili nešto drugo, bez ikakvih problema, da možemo to da regulišemo. Jer, njihovo je pravo da ukoliko ispune sve zakonske pretpostavke, da dođu na biračko mesto da glasaju, kao i da iskoriste ambasadu i konzulate u BiH. Oni su mi nekako zbog porekla mog oca i dede najdraži. Zato verujem da će u negativnom svetlu gospodin Đilas i gospodin Borko Stefanović biti opevani u onoj pesmici koju sam već izrecitovao.

Dame i gospodo, u vezi Republičke izborne komisije da kažem da naši građani treba da znaju da je Aleksandar Vučić po svom zahtevu poklonio šest članova RIK vanparlamentarnim strankama, a za toliko članova RIK bilo bi vam potrebno negde oko 90 narodnih poslanika. Dakle, bez obzira što nisu imali 90 narodnih poslanika u Skupštini, on im je na određen način, molbom, kod nas, dodelio šest članova RIK-a u stalnom sastavu. Pošto će biti sigurno 20-ak opozicionih izbornih lista, to znači da će opozicija imati apsolutnu većinu u RIK, u lokalnim izbornim komisijama i u biračkim odborima, gde je u stalnom sastavu, vanparlamentarnim strankama, takođe darovano 16 hiljada članova i zamenika članova biračkih odbora.

Hoću da naši građani znaju, s obzirom da ovi nesrećnici koji su sve živo prodali, pa i nacionalni interes države Srbije, hoću da im kažem da vlast ne može da pokrade izbore i da hoće, jer izbore sprovodi RIK, lokalne izborne komisije i birački odbori, a ne vlast, a u svim tim organima nema Vlade Republike Srbije, opozicione stranke će činiti većinu i ako neko može teoretski da pokrade izbore, verujem da se to neće desiti, to mogu da urade samo opozicione stranke, jer imaju većinu, kao što su imale i prošli put, bez obzira što određeni deo političkih stranaka nije izašao na izbore.

Dakle, opozicija je imala većinu i 2020. godine, imala je većinu i 2016. godine, posebno, jer je imala 22 predstavnika u RIK. Neko ko želi da pokrade izbore može samo ako je član i ima većinu u organima za sprovođenje izbora. Vlast ili Vlada Republike Srbije obezbeđuje samo tehničke, finansijske i materijalne preduslove, prostor, finansije za izbornu kampanju, finansije za sprovođenje izbora i za utvrđivanje rezultata. Sve drugo rade organi za sprovođenje izbora i zato ne treba da nasedaju na priče Dragana Đilasa i nesrećnika oko njega. Iznenađen sam da, recimo, Marinika, nosilja liste, udari na Đoku Vlaha, gotovo sam iznenađen. Ja sam mislio da će udariti na Đuku, a ona udarila na Đoku Vlaha. To je za mene iznenađenje, a to govori o tome da su spremni između sebe da se jedu, samo da dokažu da je navodno bilo nekih zloupotreba i krađe, da bi mogli da podižu ustanak, a gospoda nezavisni tužioci i sudije neće biti nezavisni od zakona božanskih i svaku vrstu te pobune ili poziva na pobunu treba da tretiraju po Krivičnom zakoniku.

Na kraju da kažem da nisam zadovoljan, kao i građani, što Šolak i Đilas nisu procesuirani na ozbiljan način i što nisu na ozbiljan način prikupljeni dokazi. Kaže Valtazar Bogišić da je najveća nesreća kad neko od zla dela svog još kakvu korist ima, a to se očigledno odnosi na Šolaka i Đilasa. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što budem pričao o obrazovanju, čisto da našim gledaocima saopštim da ćemo verovatno danas u danu za glasanje usvojiti Zakon o oružju i municiji, što je za njih značajno, jer se rok za preregistraciju i rok za zamenu oružanih listova produžava za dve godine. Po raspoloženju narodnih poslanika i po mišljenju Vlade Republike Srbije, koja preporučuje da zakon usvojimo, verujem da ćemo večeras taj zakon i usvojiti. Tako da nema potrebe da stvaraju gužve i da pokušavaju da u vrlo kratkom roku preregistruju oružje, zato što rok ističe 5. marta, a večeras kada usvojimo zakon rok produžavamo do 5. marta 2024. godine.

Što se obrazovanja tiče, investicija u obrazovanje daje najveće prihode. Obrazovanje i učenje vam je za ceo život. Nikada ne treba da prestanete da učite. To vam je kao vožnja biciklom ili veslanje, čim prestanete da veslate vraćate se unazad, a kao vožnja biciklom, čim prestanete da vrtite pedale padate. Dakle, bez obzira koliko imate godina života, treba da računate koliko ima života u vašim godinama, treba neprestano da učite, jer znanje je po izreci bogatstvo koje svoga vlasnika svuda prati. Ono što naučite kaže – vatra ne može sagoreti, niti voda može odneti. Dakle, to je, a uistinu, pravo bogatstvo i zato je moj savet svima koji žele da pokušaju da nešto nauče, kažu da ko želi da uči, svugde može da nađe učitelja. S obzirom da je danas kratko vreme za raspravu, jer popodne raspravljamo o amandmanima, ja ću ovde završiti moj govor. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ponovo postavljam pitanje koje sam postavio juče – kako se zove srpski ubica tenkova? „Kornet“. Kako se zove hrvatski ubica tenkova? Zdravko Ponoš. Na našu žalost, ovaj drugi je daleko efikasniji nego što je to do sada bio „Kornet“. Uništio je na stotine tenkova. Uništio je hiljade raketa „strela“, uništio je topove, uništio je druga oklopna vozila. Znači, vojsku je sveo na onaj vatrogasni orekestar ili, kako se to zove, vojnički orekstar za pleh muzikom. Dakle, vojska nam je bila slabija od lovačkog društva.

Dame i gospodo, ja i on smo kolege. Po komandnoj funkciji, ja sam u vojsci bio komandir voda. Prethodno sam bio i komandir odeljenja.

Zdravko Ponoš je bio takođe komandir voda. Brzo unapređen, znači nije bio komandir odeljenja, odmah je postao komandir voda. To što je postao po komandnoj funkciji to je i ostao. Znači, ničim više nije komandovao u svom vojničkom životu, osim što je bio komandir voda. On je specijalizovao neko prisluškivanje itd. i samo da znate, dok se zemlja zaduživala, Zdravko Ponoš je odbio da ide u Krajinu zato što je rođen u Golubiću, tamo gde je rođen i Janko Veselinović. Zamisli tu sreću, za Golubić, Janko Veselinović i Zdravko Ponoš.

Janko Veselinović je svojevremeno kupio izbeglice iz Hrvatske, proterane ljude, vozio ih u Knin, vozio ih u Golubić i pred samu stacionažu ulaze ljudi iz HDZ, Janko Veselinović naređuje Srbima da glasaju za HDZ, čini mi se taj nešto… Ne mogu da se setim kako se kandidat za načelnika ili gradonačelnika u Kninu zvao. Znači, ono što je započeo politički Janko Veselinović, to je vojnički radio Zdravko Ponoš.

Recimo, Zdravko Ponoš je imao, kao i svi oficiri koji su rođeni preko, kako to imaju običaj da kažu, preko Drine, koji su rođeni u Republici Srpskoj i na teritoriji Republike Srpske Krajine, imali su preporuku Generalštaba da se vrate u svoj zavičaj i da pokušaju da pomognu u odbrani Republike Srpske Krajine i Republike Srpske. Gotovo svi oficiri koji su rođen i živeli na teritoriji Republike Srpske i Krajine su to uradili sem jednog. Taj jedan nije bio Janko Veselinović. To je onaj što je govorio Srbima da glasaju za HDZ. Ovaj što je radio u korist HDZ i hrvatske vojske zvao se Zdravko Ponoš. To je jedini oficir koji nije želeo da se vrati u Golubić da pomogne odbranu Republike Srpske Krajine, na desetine njegovih kolega oficira je poginulo.

Mada, i da je otišao tamo, pošto je bio stručnjak za prisluškivanje veze itd, verovatno bi bio daleko od fronta, ali mu je i Beograd bio tesan, pa je bio rešio, po sopstvenom priznanju, hteo je da napusti Srbiju, hteo je kao Dušan Teodorović verovatno da prebegne u toku rata na agresorsku stranu. To što nije uspeo za vreme rata u Republici Srpskoj Krajini to je uspeo kasnije, posle i na Kosovu, to što nije uspeo da pobegne za vreme ratova uspeo je da završi dva kursa.

Sad obratite pažnju. Jedan kurs je završio na Kraljevskom koledžu u Londonu, Velika Britanija, Englezi, vekovni prijatelji Republike Srbije. Pazi, školuju budućeg načelnika Generalštaba, onda možete znati šta su ga naučili, ali to je malo jedan kurs. Da bi se kvalifikovao po familijarnoj liniji, bio je potreban još jedan kurs koji je, gle čuda, bio u Nemačkoj. Ne znam neka NATO baza ili kako se zvala. E, tu je doškolovan i na takav način se preporučio za budućeg načelnika Generalštaba.

Odmah posle raspada Srbije i Crne Gore, kao pomoćnik ili zamenik načelnika u Generalštabu, postaje načelnik Generalštaba srpske vojske, zapamtite. Takva osoba koja je komandovala samo vodom, i to u vreme nekoliko ratova koje smo vodili kao pripadnici jednog naroda, on se našao da bude načelnik Generalštaba bez ikakvih ratnih ili mirnodopskih iskustava u komandovanju. To nije zapamćeno u celom svetu za vreme ovih 20 godina koliko posmatram vojsku. Dakle, ne postoji država koja je imala takvog oficira i takvog načelnika i takvog generala. E, to nam je protivkandidat, to je ono vreme kad su se oni zaduživali.

Kažu da je dug bio 15 zarez nešto milijardi 2012. godine. Na kraju te godine kad smo podvukli crtu dug je bio 17,7 milijardi, to je bio spoljni dug zemlje. Dakle, 17 zarez, ali pri tome su zaboravili da su upropastili Razvojnu banku Vojvodine i da su Agrobanku upropastili i da smo morali da se zadužimo još milijardu da bi štedišama tih banaka omogućili da im ulozi ne propadnu. Znači, to je bio dodatni dug od milijardu. Zaboravljaju da kažu da su kamate samo u prvih sedam godina na njihove dugove, koje su bile velike, iznosile pet milijardi, što je ova vlast morala da vrati. Dakle, novim zaduženjem da vrati samo kamate na njihove dugove i da nekim novim zaduženjima menja dugove sa visokim kamatama za dugove sa nižim kamatama.

Takođe, zaboravili su da kažu da su potrošili celu društvenu privredu koju su prodali samo za 6,7 milijardi. Zamislite da nama neko sada da 6,7 milijardi. Dakle, da smo zatekli tu privredu verovatno ne bi prodali, ali 6,7 milijardi je bilo ono dopunski što su prodali, sem što su imali dug 17,7 milijardi.

Imaju oprost od Londonskog i Pariskog kluba koji je bio 2003. na 2004. godinu, a koji je iznosio 4,5 milijardi, što znači da su oni to što su nam oprostili popunili do 17,7 milijardi. Sa onih 6,7 to je negde 11 milijardi i donatorsku podršku koju su potrošili, bila je četiri milijarde. Sem tih 17 i nešto milijardi, koštali su nas još 15 milijardi i pri tome je zemlja bila potpuno nerazvijena. Sada hoće da kažu da je dug bio 17,7. Zaboravljaju sve ovo što sam rekao o prodaji cele privrede, društvenog kapitala, donatorske podrške, popunjavanju, oprosta Pariskog i Londonskog kluba. Znači, zaboravljaju tih 15 milijardi.

Sada da ih pitam, žao mi je što kolega iz opozicije nije tu, pošto je dug porastao, čini mi se, za desetak milijardi, a pri tome vraćamo i Titove kredite i njihove kredite sa visokim kamatama, da li bi se bez obzira na to oni zadužili 10 hiljada evra, da li bi uzeli kredit? Vi, ministre, 10 hiljada evra, da zarađujete svake godine 19 hiljada evra više? Da li bi uzeli kredit? Ja bih uzeo i poljubio u ruku onog ko mi da kredit od 10 hiljada evra da svake godine to gurnem u investicije i da svake godine zarađujem 19 hiljada više. To bi svaki građanin u Srbiji uzeo, svako onaj ko želi da razvije svoje domaćinstvo ili da razvije svoju zanatsku radnju. Znači, uzmeš 10 hiljada evra i svake godine imaš više, 19 hiljada evra.

Da to prebacim na BDP, sa 33 milijarde zadužili smo se 10 milijarde, ali svake godine, prošle godine smo imali 19 milijarde više BDP, ove godine ćemo imati tih 19 i još možda dve milijarde i, uprkos vraćanju tih njihovih i Titovih dugova, mi ćemo svake godine zarađivati više, 19 milijardi, što se vidi u potrošnji. Bruto plate su skočile mesečne sa 560 miliona evra koliko su iznosile u njihovo vreme i sada su one preko milijardu i 200. Neto plate su mesečno, znači u toku godine, umesto 6,5 milijardi narod dobije na ime plata 14,4 milijarde i to svako ko je pošten može da vidi na putevima, može da vidi u prodavnicama, po broju šoping molova, samoposluga koje su otvorene, po potrošnji.

I želim da naši građani dobijaju što više i da troše što više, ali da bi se to desilo mora da se investira, a bogami za javne poslove i javnu infrastrukturu država mora da se zaduži da bi omogućila uslove da investicija uđe, a investicije strane i domaće su gorivo u automobili koji se zove država. To je pogon privrede koja je motor i menjač. Bez toga nema pokretanja vozila.

Dakle, i ovi zajmovi koje sada uzimamo su u korist razvoja infrastrukture, u korist javnih poslova, u korist javnog vlasništva. Dakle, to omogućava da država Srbija bude uređena ne samo za građana, već za buduće potencijalne investitore.

I da meni da neko sada pet milijardi da podelimo stanovništvu ili da neko kaže evo vam pet milijardi da uložite u privredu, da razvijete privredu, onaj prvi slučaj da neko da pet milijardi da se to razdeli, Đilas bi svakako prihvatio, a mi bi prihvatili onu drugu varijantu, da se tih pet milijardi uloži u privrednu aktivnost i da na takav način svake godine imamo sve više novca i da da taj novac bude zarađen, da ova država živi od zarađenog, da građani po kvalitetu života dostignu što više zemalja EU na način tako što će se to dešavati od zarađenog, a ne od zaduženog. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, 5. marta 2022. godine, po Zakonu o oružju i municiji, koji je važeći, ističe rok za zamenu oružnih listova i preregistraciju, a time, po odredbama istog zakona, oni koji to ne učine moraju da vrate oružje ili će im oružje biti oduzeto uz pisanje odgovarajućih prekršajnih prijava.

Da se to ne bi desilo, s obzirom da je u poslednje dve godine korona uzimala maha, moj predlog je, a i predlog više poslanika, ja sam samo potpisnik, moj predlog je da se rok za preregistraciju produži u naredne dve godine i tako se stiče vreme da oni zakonsku obavezu učine. S tim u vezi, u tom roku, verovatno će posle izbora biti izabrana nova Vlada, neko će dužiti Ministarstvo unutrašnjih poslova, stiče se i uslov da ukoliko se ukaže potreba da se zakon promeni više nego što je to sada moj predlog, odnosno da se neke zakonske odredbe sačine da budu u korist vlasnika oružja.

Trenutno imamo 950.000 komada oružja. To je 8% od stanovništva, ali imamo 580.000 vlasnika, što znači da imamo negde 6% do 7% lica sa oružjem. Trenutno je preko trista i nešto hiljada nepreregistrovanih oružnih listova, odnosno vlasnika koji poseduju oružje, njih ima oko 350.000. Možete zamisliti koje bi gužve nastale, ne samo u Ministarstvu unutrašnjih poslova, nego i kod lekarskih komisija, nego i na streljanama, zato što je obaveza prilikom zamene oružnih listova da vlasnik mora da prođe obuku, to znači na streljani, i da vlasnik mora da izvadi lekarsko uverenje.

S tim u vezi, moja preporuka budućem ministru unutrašnjih poslova, ili sadašnjem, ako to mesto bude zauzimao, da razmisli o tome da lekarsko uverenje bude lekarsko uverenje koje će važiti sve dok ga ne ospori neki lekar, jer za čuditi je da, recimo, kada sam vadio lekarsko uverenje za vozača, pa to lekarsko uverenje „B“ kategorije mi je važilo do 65. godine, bez obzira na zdravstveno stanje. Znači, imali ste pravo da dobijete lekarsko uverenje i da vam vozačka dozvola na osnovu lekarskog uverenja važi do 65. navršene godine.

Takođe, polagao sam kasnije „C“ i „E“ i lekarsko uverenje mi je važilo 40 godina, bez obzira što je to profesionalna vozačka dozvola, za mene je gotovo neverovatno da vlasnik oružja mora da ide svakih pet godina. Mislim da bi u nekim budućim izmenama, koje treba da budu obimnije od ove moje, pokušaju ili pokušamo da ugradimo odredbu da se lekarsko uverenje jednom vadi, ali da je lekar, specijalista ili izabrani lekar, u obavezi da obavesti organ koji vodi unutrašnje poslove za svakog pojedinca koji više ne ispunjava uslove da drži oružje, tako bismo skratili muke.

Moram da vas podsetim da ima raznih vlasnika oružja. Zakon kao da je pisan samo za gradske vlasnike oružja koji vrlo lako mogu da dođu na streljanu i koji vrlo lako mogu da nađu lekarsku komisiju koja vrši preglede koji su vezani za sadašnji važeći zakon. Zamislite da vam Albanci pucaju tamo negde kod Kuršumlije, da u celom selu imate tri starca koja imaju tri lovačke puške koje brane stado od vukova i divljači i da pri tome strepe od ulaska na administrativnoj liniji od ulaska Albanaca koji kradu drva, a nedavno je bio veliki obračun između naše žandarmerije i albanskih kradljivaca drva. Dakle, možete zamisliti čime mogu da se zaštite stanovnici u tim selima koja su veoma slabo nastanjena. I drugo, starije osobe nemaju interes da idu na lekarske preglede. Sa druge strane, teško mogu da im budu dostupne streljane na kojima se vrši obuka.

Mislim da svako onaj ko je služio vojni rok zaslužuje da može da poseduje oružje. Recimo, u Švajcarskoj svaki vojni obveznik ima pušku kod kuće i dve kutije municije i to ne sme da dira, jer Švajcarska nema vojsku, ali svi Švajcarci su vojska. Dakle, možete zamisliti da i naprednije zemlje imaju daleko više vlasnika oružja nego što u ovom trenutku ima Srbija.

Mislim da imamo najmanje problema sa registrovanim oružjem i registrovanim vlasnicima oružja i da ćemo ukoliko ubuduće malo ne dopunimo ovaj zakon, koji ja samo dopunjavam da u naredne dve godine ne mora da se vrši zamena oružnih listova, i tako dajem vreme ne samo vlasnicima, već i budućem ministarstvu da eventualno doradi zakon i da ovo što sam izneo kao nepravilnosti da pokuša da ugradi u neke nove izmene.

Dame i gospodo narodni poslanici, veoma je bitno da imamo naoružane lovce, jer nam je gospodin Ponoš budući kandidat, on nam je samo lovce ostavio kao najveću oružanu silu. To je bio načelnik generalštaba, oficir, brzo unapređeni oficir, po činu, čini mi se, muž svastike Agima Čekua i Borisa Tadića ili tako nekako, brzo unapređeni oficir, koji je radio na razoružavanju vojske, kao da je bio alergičan na oružje.

Da vas podsetim da je nedavno Srbija nabavila ubicu tenkova. Srpski ubica tenkova se zove "Kornet". Znate li kako se zove hrvatski ubica tenkova? Zove se "Ponoš". Zdravko Ponoš. Nas je "Kornet" verovatno koštao daleko više nego što je Zdravko Ponoš koštao Hrvate. Zdravko Ponoš je radio, eno generala tamo pa neka kaže da li sam u pravu ili ne, na dobro razoružanoj vojsci, zato je lovačko društvo, odnosno lovački savez, za njegovo vreme bio najveća oružana sila u našoj zemlji. Zdravko Ponoš je radio ne na vojnoj neutralnosti Srbije, već na vojnom neutralisanju, odnosno dobro razoružanoj vojsci, što je i radio. Nestalo je na stotine tenkova. Ovo je poslednji što je ostao od Zdravka Ponoša i pripadnici obezbeđenja, moram da kažem, da su me upozorili da bi trebalo to da vratim, a ja sam rekao - nemojte, to mi je od oružja za vojsku, jedino što je od Ponoša ostalo, nemojte mi to uzeti.

Dakle, Zdravko Ponoš, kandidat NATO pakta, čiju kandidaturu samo treba da potpiše Đilas, mora da se upozori na sledeće. Kandidaturu Zdravka Ponoša vežite, ja sam seljak čovek, ja sam bio poslanik od 2000. do 2003. godine, tada su mi ubili premijera i tada su nama koji smo živeli u Srbiji ubili premijera i da znate da je u to bio umešan, gospodine Đukanović, M-6 i CIA.

Hoćete li vi meni da kažete, vi koji se bavite poslovima bezbednosti, hoćete li vi meni da kažete da Milo Đukanović i onaj njegov Zvicer, da su sami, na svoju ruku, rešili da isplaniraju atentat a da za to nije znala CIA i M-6? Jel ima nekog u sali da veruje u to?

Zato kandidaturu ovog kandidata NATO pakta za dobro razoružanu srpsku vojsku dobro uvežite sa mogućnosti atentata, jer ide izborna kampanja. Zdravko Ponoš živog Aleksandra Vučića ne može da pobedi. Ono drugo ja neću da iskažem, jer, ne daj bože da se nešto ponovi što sam ja doživeo 2003. godine. Ali, morate imati to u vidu, da M-6 i CIA znaju gde svi đavoli spavaju.

Dakle, oni su morali znati za namere Zvicera, odnosno njegovog političkog pokrovitelja Mila Đukanovića.

Narko klanovi su navodno ubili premijera. I ovaj drugi atentat je navodno plan narko klana. Narko klan, da vas upozorim, je samo Li Osvald, zapamtite, kojima se posluži CIA, kao što se poslužila Li Osvaldom prilikom ubistva Kenedija. Ja vas upozoravam na Zdravka Ponoša da nije bezazlen i da pristaje na sve.

Podsetiću vas samo da je veoma veliki majstor za prisluškivanje. Dakle, ove slušalice ću mu ja pokloniti onda kad ubedljivo izgubi izbore. On je prisluškivao i samog Jeremića. Jer, onaj razgovor između Roćena i Jeremića je verovatno snimio Zdravko Ponoš.

Samo da vas podsetim da je Zdravko Ponoš i funkcioner, ne samo Jeremićeve stranke i Đilasov kandidat, već je Zdravko Ponoš, dame i gospodo, bio funkcioner i onog njegovog udruženja koje se zove CIRST, centar za ne znam čega, Zdravko Ponoš je bio predsednik skupštine tog udruženja i sada ima funkciju višeg savetnika Jeremića. Dakle, Jeremić je dopustio, zato što je morao, da Đilas u ime NATO pakta kandiduje Ponoša, jer je morao, zato što Ponoš prisluškivanim razgovorima zna mnogo o Jeremiću, a zna i o njegovim kontaktima sa belosvetskim kriminalcima tipa Patrika Hoa.

Sve to uvežite i molim vas da glasate za ovaj zakon o oružju da prolongiramo rok, da svih 580 hiljada vlasnika oružja mogu posle 5. marta da budu legalni, jer to je jedina oružana sila koja nam je ostala posle Ponoša, jer ko zna šta Ponošu može da padne napamet posle toga, a verujem da ćemo u nekom budućem sazivu doneti još bolji zakon nego što sam ja sad predložio. Ja sam predložio samo da se dve godine produži rok za zamenu oružanih listova i da svi vlasnici budu legalni, da ne moramo da im otimamo oružje posle 5. marta i da im pišemo prijave. Hvala unapred.

Kao predlagač Zakona o oružju da kažem da naoružana lica nemaju pravo da budu članovi biračkih odbora, odnosno da sa ličnim naoružanjem ne mogu da ulaze i da pokušam da dopunim, jer je ministarka iznela samo podatak o stalnim članovima u biračkim odborima.

U Republičkoj izbornoj komisiji imaju dodatnih onih šest što je častila vladajuća većina, što je nezapamćeno. Za šest članova RIK-a, govorim o RIK-u, vam je potrebno, recimo, 80 do 90 poslanika u Narodnoj skupštini, ali je Srpska napredna stranka insistirala da im se pokloni šest članova RIK-a.

Što se biračkih odbora tiče, poklanja im se tih 16 hiljada članova i zamenika članova u biračkim odborima, ali u proširenom sastavu sa istim pravima imaće koliko izbornih lista budu imali, a imaće dvadesetak, kao i do sada, i uvek su imali većinu u prethodnim izborima, i sada će imati, u proširenom sastavu sa istim pravima. To je negde, otprilike, po mojoj proceni 320 hiljada članova biračkih odbora, i imaće jedno 26 članova u Republičkoj izbornoj komisiji, što znači da će imati apsolutnu većinu u svim organima za sprovođenje izbora i da nema krađe bez Republičke izborne komisije.

Ukoliko je, ne daj Bože, bude, a u tim organima oni će imati ubedljivu većinu, vlast ne sprovodi izbore, građani to treba da znaju i moji dragi lovci, Republička izborna komisija i birački odbori sprovode izbore, a vlast omogućava samo prostor u kome će boraviti birački odbori, izborne komisije i gde će se sprovoditi glasanje. Znači, vlast ne može da ukrade izbore, a ako ne daj Bože do krađe dođe, ni vladajuća većina ne može da ukrade izbore, to može samo opozicija, jer će imati većinu i u biračkim odborima i u RIK-u zato što im je to Srpska napredna stranka omogućila. Ja lično im to nikad ne bih dao. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, kolega Milićević je propustio jednu stvar da kaže zato što po Zakonu o izboru narodnih poslanika jedan birač može da potpiše više kandidatura. Budite uvereni da će opozicija sa jedva prikupljenih 10.000 glasova verovatno multiplikovati i broj lista i da ono što mi očekujemo da će biti do dvadesetak izbornih lista može da bude i premašeno. Dakle, u toj situaciji od izašlog biračkog tela gotovo 10% će biti članovi biračkih odbora na strani opozicionih stranaka koji predlože te liste.

Dame i gospodo narodni poslanici, vama je svakako poznato da smo mi otvorili dva muzeja – Muzej savremene umetnosti i Narodni muzej. To su oni bili zatvorili, ali su u vreme dok su oni vladali otvorili jedan najveći muzej na svetu – cela Srbija je bila muzejski eksponat. Srbija koja, ne da nije napredovala, već nazadovala, Srbija sa starim, lošim putevima, Srbija bez autoputeva, i ono što je bilo bilo je sasvim loše, Srbija bez bolnica, Srbija bez kliničkih centara, Srbija bez škola, Srbija sa razoružanom vojskom, Srbija bez obučenih kadrova, Srbija potpuno zastarela koja je išla nazad, u pravcu pećinske Srbije ili Srbije, kasnije Srbije, osnivača Srbije, Stefana Nemanja.

Verovatno oni žele tu neku pećinsku Srbiju ponovo da stvore, zato im smeta i tvorac srpske države, Stefan Nemanja. Oni bi da ga sruše, premeste, ali ja mislim da na njegovo mesto hoće da stave Tanju Fajon i Violu fon Kramon. To je neki moj osećaj, jer po njima izgleda da su im Tanja Fajon i Viola fon Kramon daleko dragocenije i važnije od osnivača srpske države, Stefana Nemanje.

Stefan Nemanja je rekao da nema naroda bez zemlje i mi moramo čuvati našu zemlju. Ali, da vas ja podsetim, sem što su od naše zemlje napravili najveći muzej, da vas podsetim kako smo mi kukali 2012. godine. To kolega Martinović sigurno pamti.

Dakle, u vreme kada smo tražili izbore samo godinu dana ranije da zaustavimo propadanje tog muzeja koji su oni napravili od Srbije, nismo mogli da dobijemo iako se okupilo dva puta preko 100.000 ljudi na protestima koji su bili prijavljeni u skladu sa zakonom. Dakle, nije bilo moguće.

Od medija, oni koji se zalažu za slobodu medija zalažu se za slobodu svojih medija, odnosno da mediji budu slobodni pod njihovom kontrolom, da streljaju sad, jel, urednike i da, šta su rekli, da pohapse urednike, vlasnike. Da vas podsetim, u njihovo vreme jednog su i uhapsili. Zvao se Raja Rodić, osnivač „Glasa javnosti“ i „Kurira“.

U „Kurir“ su upadali u to vreme sa policijom, u „BK televiziju“ koju su zatvorili su ušli dugim cevima i zaustavili jednu televiziju koja je, po meni, bila sasvim normalna i koja je, onako, bila veoma politički neostrašćena, za razliku od nekih drugih televizija. To je bila njihova sloboda medija.

Nismo mi podelili nacionalne frekvencije. U to vreme sve nacionalne frekvencije su podelile stranke bivšeg režima. Nisu naše supruge bile urednice u RTS-u, nego su njihove supruge i njihovi uređivački timovi su ušli u RTS i do dana današnjeg su ostali.

Dakle, nismo mi zabranjivali štampane medije. Oni su zabranili, čini mi se, list koji se, dok su vladali, koji se zvao „Nacional“ koji je bio najtiražniji. Nije niko od nas bio na neprijavljenim demonstracijama, niti ih je vršio. Oni su tukli ljude i na prijavljenim javnim okupljanjima, a jednog demonstranta su tom prilikom i ubili.

Dakle, ništa od toga mi nismo radili, a samo smo tražili godinu dana da izbori budu prevremeni. Izborne zakona nismo ni smeli pomenuti, a kamoli tražiti promenu izbornih zakona u našu korist. Nismo smeli zamisliti da vanparlamentarne stranke imaju neki termin u RTS-u, to je bilo nemoguće. Vanparlamentarnih stranaka nije bilo, a pobogu, još da budu neregistrovane političke stranke, nevladine organizacije ili antivladine organizacije, udruženja građana koje nisu registrovane kao političke strane koje primaju novac spolja, što političke stranke ne mogu i zakonom je zabranjeno, to nisi mogao zamisliti. Zamisli u njihovo vreme vanparlamentarne stranke nisu mogle, zamisli još vanparlamentarne neregistrovana stranka. Pa, mogao si da se ubiješ, ali takva osoba, predstavnik takve organizacije nije mogla tamo da se nađe. I registrovane stranke su veoma retko dobijale priliku da u informativnim emisijama RTS-a se nađu na tom programu.

Sada, oni koji ničim nisu garantovali slobodu osim sami sebi, nisu hteli ni godinu dana ranije da pomere rok za izbore da se Srbija što pre izvuče iz blata, jer to je po meni bio nacionalni interes da se odustane čak od vlast, da sami vide da imaju podršku 20% građana u tom trenutku i da kažu – ljudi, mi smo sve upropastili do sada, hajde da damo šansu da na izborima godinu dana ranije možda neko drugi pobedi i pokuša da zemlju izvuče iz krize.

To nije jednostavno bilo moguće. Sa 127 poslanika i 20% podrške rejtinga, vladali su do poslednjeg dana do koga su mogli da vladaju. Kako su postupali sa političkim protivnicima u kampanjama, ja sam najbolje osetio, jer sam kao protiv kandidat Borisu Tadiću na Svetog Stefana bio mučki prebijen u centru Beograda, a da pri tome su mediji izvestili tamo neki sporedni portali, negde tek treći dan posle prebijanja.

Dakle, nikom nije bilo poznato da je jedan protivkandidat, kakav je – takav je, Borisu Tadiću bio prebijen u centru Beograda i da tom prilikom nisu našli za shodno da se izvine, već su čak rekli da je pod uticajem alkohola napao grupu mladića od deset momaka. Nikada nismo saznali šta je ta grupa itd. Bili su veoma surovi i sirovi dok su bili na vlasti, i sada mi činimo ustupak.

Prošli put kada sam činio ustupak, gospodine Martinoviću, nisam baš dobro prošao. Prošli put sam ovde došao na Svetog Marka 2020. godine i oni, vernici iz Dveri, veliki vernici, na Svetog Marka između dva konja me prebili magarcem. Dakle, kad smo hteli da im olakšamo prikupljanje potpisa. To za vreme njihove vlasti nisi mogao zamisliti, da opštinski organi pomognu u skupljanju potpisa ili, bože moj, kao ovim predlogom da jedan birač može da potpiše više kandidatura, pa na takav način imamo više lista kada izađemo na izbore, jer je bilo kontra nego danas.

Vladajuće stranke su imale niz tih izbornih lista i većinu u RIK-u i biračkim odborima. Najsnažnija stranka, Srpska radikalna stranka, koja je kasnije prerasla u Srpsku naprednu stranku, one su imale biračke odbore i pokušavale da opoziciju održe u životu koliko se to moglo. Ali to su bila organizovane partije, za razliku od ovih, spolja kreiranih, ne kreativnih, već spolja kreiranih nesrećnika, koji demokratiju doživljavaju, a ja im kažem – postoje države bez demokratije, ali nema demokratije bez države, a oni bi državu da sruše.

Oni demokratiju doživljavaju kao imperijalni proizvod koji treba da im daju Englezi, Amerikanci, Tanja Fajon i Viola fon Kramon, da im naruči demokratiju, dve, tri kofe, pa da im donese u Beograd. Ali demokratija nije imperijalni proizvod koji se da usaditi narodu tek tako. Demokratija je pre svega proces i u tom procesu opozicija ne može da preti streljanjem, vešanjem, ubijanjem, jurenjem po ulicama, silovanjem, pučevima, nasilnim promenama vlasti itd. i pri tome čineći niz krivičnih dela. Dakle, ne možete imati demokratiju protiv opozicije, dela, velikog dela opozicije, koja se zalaže da nasiljem osvoji vlast, jer nasilje ne može da bude demokratija.

Sve što mi njima želimo da učinimo i sve što možemo da učinimo, mi im činimo. Znači, cenzus smo skinuli sa 5% na 3%, a oni umesto da pohvale to, jer većina njih teško može i 3% cenzusa da pređe, oni su za to rekli da menjamo zakon uoči izbora itd, iako ta odredba treba da pomogne njima da uđu u parlament i da građani koji su glasali za njih budu zastupljeni. Oni su tvrdili da je to, ne znam, promena izbornih zakona pred same izbore, da to nije u redu itd. Čak i Tanja Fajon je bila stala na njihovu stranu.

Danas, za razliku od njihovog vremena, imate njihovog kablovskog operatera. Eno, javio se Šolak od Sautemptona da podrži Đilasa od Mauricijusa, tvrdeći da srpski narod živi u naučnoj fantastici, u matriksu itd. Ni u naučnoj fantastici ne možete toliko da zaradite, tolike pare, da vozite tri „falkona“. Od te naučne fantastike najviše su Đilas i gospodin Šolak imali koristi. Dakle, ne bi danas kupovali Sautemptone da su taj kapital napravili negde napolju, što bi bilo nemoguće, ne bi danas kupovali fudbalske klubove i na Mauricijusu imali 619 miliona evra.

Znači, imaju kablovskog operatora, imaju 30 luksemburških registrovanih kanala koji, navodno, reemituju program, u principu lažu, program se pravi u Beogradu. Znači, imaju televizije. Za vreme njihove vlasti na „Kopernikusu“ je Srpska napredna stranka poslednjih šest meseci imala dva ili tri sata zakupljenog termina, i to je bilo sve. Godine 2012. su bile kržljave društvene mreže, veoma slabo dostupne velikom broju građana u Republici Srbiji.

Danas, u eri društvenih mreža, kada se preko 70% građana obaveštava preko društvenih mreža, daleko su povoljniji uslovi za opozicioni rad nego što je tada bilo. Danas imaju „Vreme“, NIN, „Nedeljnik“, „Blic“, „Danas“ itd. Opozicija je ugasila i onaj list „Pravdu“ pre 2012. godine, kada je ova vladajuća većina sačinjavala opozicione stranke. Danas ni to im nije dobro, oni i dalje pričaju o tome kako mediji nisu slobodni i pri tome najviše galame neregistrovani mediji, jer imate u Srbiji niz neregistrovanih televizija, imate niz neregistrovanih portala, imate neregistrovane političke stranke, imate neprijavljene skupove, dakle, niko ih ne ubija, čak ni prilikom drumskog razbojništva i sprečavanja slobode kretanja, gde su neki iz „žutog“ otišli u „zeleno“ i pri tome maltretiraju građane.

Oni misle da su elita i da su samo oni narod. Mi nismo narod. Oni koji sede strpljivo u automobilima koje su blokirali i oni koji su prebijani uz povike: „Majku ti seljačku“ itd, braneći kao Nedeljicu, znači, oni za njih nisu narod, samo su oni narod. Oni drugi koji ne misle kao oni nisu narod, to je Marinkova Bara itd, i pri tome oni misle da samo oni imaju pravo, kao elita, na slobodu, oni mogu da budu vlasnici svoje slobode, ali i naše slobode. Valjda i mi imamo pravo da mislimo, valjda i mi imamo pravo da budemo narod, međutim, oni smatraju da je to pravo ekskluzive i da to mogu da imaju samo oni u Beogradu. Oni su najnezadovoljniji, iako imaju najbolje puteve, pozorišta, stadione itd, oni glume neku elitu, jer oni su protiv države, koja najviše ulaže u Beograd.

Mi imamo patriotska osećanja, mi koji znamo šta je zemlja, preko brvna, naši birači idu preko brvna da glasaju, zemljanim putem kroz blato, idu da glasaju jer znaju šta je interes zemlje, znaju šta je patriotizam, znaju šta znači spašavati državu od nesrećnika koji su se okupili oko Šolakovog, je li tako, gospodine Đukanoviću, i Đilasovog biznisa. To sam govorio kod vas u televizijskim emisijama još pre četiri-pet godina da će se oni svi okupiti oko tog biznisa da brane Šolaka i Đilasa, koji su postali gazde za vreme njihove vladavine, a sada su oni postali njihove sluge. Znači, pomogli su im da postanu gazde, a sada su postali njihova sluganerija.

Zamislite, na izborima derbi, derbi na izborima, zamislite kako to oni zamišljaju. „Multikom“ protiv „Sautemptona“. Đilas igra centarfora, a Marinika će tek da odluči za koga će da brani, nosilja liste, ona će tek da vidi, naša visokopreletačica, za koga bi ona htela da brani. Zamislite Sergeja Trifunovića kao upravnika u Moraviću, tamo upravnika, jer on od koka misli da je kokain, za njega je koka kokain, i zamislite Čeda mu pomaže, Čeda pomoćnik, je l'?

E, tako oni vide demokratiju. Ono što je gospodin Vučić omogućio opoziciji, da budem iskren, ja im nikad ne bih dao. To nisam ni krio. Dakle, ja nikada ne bih dozvolio da mogu tako neregistrovanim medijima, sa neregistrovanim strankama, sa neprijavljenim skupovima, da divljaju po drumovima, jer bih tražio da se silom zakona spreči zakon sile koji oni guraju ovih meseci, razni ekolozi kojima je svetinja – neće oni ovo, neće ono. Uglavnom gledaju da spolja im neko pomogne, jer Srbiju niko ne može srušiti spolja, dok ne nađu neke nesrećnike koji su voljni da im pomognu iznutra.

Setite se generala Simovića, isti raspored snaga, tamo neki Britanci, tamo neki, dobro, Amerikanci su još bili daleko, dao bog da su toliko daleko i ostali, setite se generala Simovića. Sad shvatam koje su ga misli naterale da bude izdajnik, da za 200.000 funti uvede Srbe u rat i da pobegne kao Teodorović, da pređe maltene na agresorsku stranu kao Teodorović, odnosno da ode u London, u Veliku Britaniju, uvede kraljevsku vojsku u rat, omogući rasparčavanje bivše Jugoslavije, time u Jajcu nastaje onaj biološki fenomen – iz jednog Jajca šest proizvoda, šest republika. Dakle, bez njega se to ne bi desilo.

Srbiju je gurnuo u propast, a onda došao 1946. godine, jel tako gospodine Martinoviću, da svedoči protiv Draže Mihajlovića koga je on uvukao u rat i poslao da preko planina i gudura ratuje i da se bori, nažalost i protiv komunista koji su želeli da kroz revoluciju. Sad shvatam šta je nagnalo Simovića, po ponašanju ovih iz današnje opozicije koji su spremni, ja to nikada nisam bio spreman, da igram kako drugi svira. Oni koji su naučili da igraju kako drugi svira, očigledno lako nađu gazdu svirača. Jednog trenutka je to Tanja Fajon, drugi put ova fon Kramon, koja nam se bori za ekologiju i ako je njena država učestvovala u bombardovanju osiromašenim uranijom ove zemlje i valjda ona misli da je litijum toliko štetan, a da eto, osiromašeni uranijum lekovit.

Vrlo je jasno da su se međusobno udružili, da ovi koji nas spolja pritiskaju i ovi nesrećnici koji im iznutra pomažu, da su voljni, ne da obore vlast u Srbiji, nego da ponovo Srbiju vrate putem u muzej koji su bili stvorili 2020. godine.

Dakle, vrlo je jasno da oni žele borbu između nas, da pozivaju na sukobe. Ja moram da podsetim nesrećnike okupljene oko Đilasa, da u sukobu samih sa sobom sigurno gubimo mi, da je Dučić davno rekao da naši sukobi mržnji, jedinu korist imaju naši neprijatelji. Moj savet im je da poslušaju Dučića i da shvate od međusobnih podela i mržnji i međusobnih sukoba svakako da mi nećemo imati korist, nego će korist imati naši protivnici i neprijatelji.

Ja bih voleo da naši protivnici, neprijatelji imaju načelnike generalštaba, tipa na našu nesreću nemaju, tipa, Zdravko Ponoš jer u tom slučaju ne bi postojala neke opasnosti iz okruženja protiv države Srbije. Na našu nesreću oni nemaju takvu vrstu načelnika generalštaba koji bi razoružao vojske u okruženju, to se desilo samo Srbiji, njima je lakše bilo da kupe Ponoša, a posebno govorim o Hrvatima, nego da isfinansiraju neki efikasan raketni sistem protiv tenkova.

Ono što kao manjinski partner, ja molim vladajuće stranke koje su daleko veće i moćnije od mene od njih mi nećemo tražiti ništa, sem ubedljive pobede nad ovim nesrećnicima. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, čini mi se da je Linkoln rekao "Vlada naroda iz naroda za narod", tako da smo mi u praksi u Srbiji to i dobili i kad uporedimo 2012. godinu i ovu, videćemo da prethodna vlast nije delila nikome ništa, oduzimala je od koga je sve mogla da stigne, a prilikom podele vodila je računa da to podele samo sebi, odnosno da podele između sebe, srazmerno funkcijama i moći koje su u tom trenutku imali. Koliko vidim, Dragan Đilas je bio najveštiji u toj podeli i oni nisu znali kako se novac stvara, znali su samo kako se taj novac između njih deli. Nismo živeli od zarađenog, uglavnom smo živeli od prodaje imovine i od zaduživanja.

Kada govore o dugovima koje Srbija trenutno ima, oni zaboravljaju da sem duga od 17 milijardi koji su ostavili, da su ostavili kamatne stope od 6%. Zaboravili su i pri tome da su celu društvenu imovinu prodali za 6,7 milijardi i da je to zaduženje zahvaljujući tome bilo nešto manje, znači bilo 17 milijardi. Ako uzmemo da su potrošili društvenu svojinu, ako uzmemo pri tome da nam je londonski pariski klub otpisao preko četiri milijarde evra, da su i to popunili vrlo brzo, kada uzmemo i donatorsku podršku koja je bila takođe između četiri i pet milijardi, na onih 17 milijardi koje su ostavili, treba im dopisati i ovih 15 milijardi od donatorske podrške, od pariskog londonskog kluba i od prodaja gotovo kompletne društvene imovine u privatizacijama koje su bile, kako to zovu "burazerske" i u kojima su prodavali neke fabrike, šećerane za tri evra komad.

Dakle, ti prihodi, em je društvena imovina prodata ispod cene, em su novac potrošili a da pri tome nisu stvorili nova preduzeća i nisu stvorili novi privredni ambijent. Nije bilo fabrika koje su trebale da stvaraju novac. Imali su samo jednu veliku "žutu fabriku" koja je trošila novac.

Danas je budžet u odnosu na 2012. godinu veći za 100%. Znači, umesto 750 milijardi, govorim napamet sada je to 1.500 milijardi, a budžet se puni iz realnih izvora i pokušaću da objasnim i kako.

Dakle, u odnosu na fond plata koji je onda bio sada je fond plata uvećan za više od dva puta. Ukoliko su oni u toku godine u fondu plata trošili maksimalno negde od šest do šest i po milijardi sada je fond plata negde, čini mi se, na godišnjem nivou oko 14 milijardi. Fond penzija je u ovom trenutku negde oko šest milijardi. U njihovo vreme penzije su dotirane sa 48%, što znači da nije bilo uplata zaposlenih u PIO fond, nego se to dotiralo iz budžeta sa 48%. Trenutno su dotacije za penzije iz budžeta Republike Srbije nešto ispod 20%, što govori o tome da je broj zaposlenih daleko veći nego što je bio 2012. godine i da to govori o onom povećanom fondu plata o kome sam već govorio.

Naravno, kad narod ima više para, i treba da ima još više, onda on i više troši, to se vidi u našim prodavnicama, trgovinskim lancima, putevima, itd. onda i prihodi rastu i ja verujem da ovo sad kad podelimo mlađim osobama, kad podelimo kasnije penzionerima da će se na određen način jedna petina automatski kroz 20% PDV vratiti u budžet Republike Srbije, a mnoge akcizne robe će doprineti da to bude više od 20%. Dakle, došli smo u vreme kada Vlada ne mora samo, država, da uzima, već da može i da deli.

Kad smo već kod podele novca prvo apelujem na ministre i na Vladu Republike Srbije i nosioce izborne liste da razmisle malo više o prehrambenoj sigurnosti i prehrambenom suverenitetu ove zemlje, što nosioci izborne liste, odnosno predsednik Republike Srbije čini i da u ovom trenutku moramo da posvetimo pažnju pripremi prolećne setve, jer novac treba ne samo deliti, već ga prethodno i zaraditi i poljoprivreda je veoma bitna i u ovom trenutku hrana i te kako je značajan potencijal ove zemlje i ona garantuje, sem prehrambene sigurnosti stanovništva, garantuje i to da će imati višak hrane, odnosno da ćemo biti prehrambeno suverena zemlja u odnosu na CEFTA tržište, pa i neka druga tržišta. Onaj koji ima višak hrane sigurno ima neku vrstu političke moći nad onima koji u okruženju nemaju dovoljno hrane.

Najslađi plodovi su sopstvene bašte i zato apelujem da se u pripremi setve nađe novac i dodatno subvencionišemo mineralna đubriva. U ovom trenutku poljoprivrednici isporučuju kroz Direkciju za robne rezerve, isporučuju narodu brašno po 30 dinara, a u ovom trenutku mineralna đubriva koja su neophodna za setvu i za dobre prinose, a da podsetim da smo mi značajan izvoznik i da mi spadamo u prvih 10 izvoznika pšenice i kukuruza i da prolećna setva sledi, proizvodnja suncokreta, uljarica, proizvodnja šećerne repe, itd. nam sledi, da bi rod bio bogat treba nam i odgovarajuća količina mineralnog đubriva.

U ovom trenutku đubrivo mineralno je skuplje četiri puta od brašna, znači četiri puta od pšenice, četiri puta od brašna koje pekarima isporučuje država kroz Direkciju za robne rezerve. Da bi nam rezerve bile pune, da bi imali dobre prinose moramo prihraniti pšenicu i moramo u setveni sloj prilikom setve kukuruza, šećerne repe, setve, uljarica, itd. moramo da ubacimo određenu količinu azota i to košta.

U ovom trenutku je mineralno đubrivo sa neodrživom cenom evro kilogram, što u odnosu na cenu pšenice može da bude i do četiri kilograma i zato je moj apel na Vladu Republike Srbije da na određen način subvencionišemo nabavku mineralnih đubriva dodatno, da se obezbede sredstva jer su ovo vanredne okolnosti. Dakle niko nije mogao znati ni predvideti da će mineralna đubriva verovatno zbog gasa, itd. dostići cenu od jedan evro kilogram u odnosu na to, tona košta hiljadu evra a ako vam je potrebno 500 kilograma đubriva za plodonosnu njivu, onda znači da vas samo setva u mineralnim đubrivima košta 500 evra po hektaru i naši poljoprivredni proizvođači to ne mogu da plate i stoga će pribegavati tome da neće prihranjivati pšenicu, neće u setveni sloj razbacivati mineralna đubriva ili će drastično smanjiti količinu.

Preti nam opasnost da izgubimo recimo samo 10% prinosa, na pšenici bi izgubili 200 hiljada tona, na kukuruzu bi izgubili negde oko 600 hiljada tona i na uljaricama uglavnom bi šteta bila negde oko po mom proračunu između 800 hiljada i milion tona, što po 250 evra dobićete manje u izvozu, u prodaji dobićete manje od 250 miliona evra.

Moj apel je s obzirom da će ovo sigurno da košta negde oko 150 miliona evra uplate mladima, penzionerima pozdravljam takođe uplatu, ali verujem da novac koji bi se dao za poljoprivrednu proizvodnju da bi se vratio tako što bi recimo za taj državni deo mineralnog đubriva subvencionisani seljaci na leto isporučivali ili u jesen određenu količinu pšenice u razmeni i određenu količinu kukuruza, što bi bilo u pravcu koji je predsednik Republike i nosilac izborne liste ove većine, bilo u pravcu njegovih težnji da se maksimalno obezbedi što veća količina hrane, što veća količina žitarica, da se obezbedi i da država na takav način ima prehrambenu sigurnost i da ima neku vrstu suvereniteta, odnosno da izvozom može da zadovolji potrebe regionalnih tržišta.

Da vas podsetim da ukoliko budu prinosi manji zbog sirotinjske prihrane žitarica, ukoliko prinosi budu manji u ovoj količini koju sam rekao, 10%, to za pšenicu i kukuruz znači oko 800 hiljada tona, da ćemo izgubiti deo tržišta zato što ćemo smanjiti izvoz, a kada smanjimo izvoz tako ćemo izgubiti deo tržišta koji trenutno držimo i zauzimamo i zato je moj apel i na ministra i na Vladu Republike Srbije da razmisle da se jedno šest milijardi uputi za subvencionisanje mineralnih đubriva na takav način da učestvuju sa jednom trećinom troška tog đubriva. Na takav način bi se upotrebilo oko 150 hiljada tona đubriva, a što bi donelo prinos – obično jedan kilogram đubriva donese između tri i četiri kilograma žitarica i u ovom trenutku to znači da bi na 150 hiljada tona imali veće prinose, 600 hiljada tona, što ide u onom balansu da ne izgubimo 800 hiljada tona.

Mislim da kilogram đubriva donosi tri i po do četiri kilograma. Da u ovom trenutku kada je cena žitarica 250 evra, a cena đubriva je hiljadu evra, poljoprivrednici nemaju motiv to da rade. Još ako predvide da će biti suša onda taj kilogram đubriva ne donose četiri već dva i po kilograma dodatna i mogu da izgube motiv da ne prihrane poljoprivredne useve, što će rezultirati značajnim gubitkom u izvozu, a i gubitkom određenih tržišta.

Mislim da na kraju završim sa Kisindžerovom izrekom da onaj ko kontroliše hranu na određen način kontroliše ljude i mislim da mi u proizvodnji hrane imamo i te kakvu šansu i da treba pronaći sredstva pre prolećne setve, da se maksimalno iskoriste priroda, plodno zemljište i mnogo vredni ljudi i da ne izgubimo na prinosima, odnosno da ako je to moguće, s obzirom da je prošla godina bila sušna i da će prošlogodišnji izvoz kukuruza koji će se dešavati sve do oktobra i novembra ove godine, da će biti nešto manji i mi treba da nadoknadimo i taj gubitak, odnosno da se pripremimo za jednu, ako Bog da, rodnu godinu i da iskoristimo, što sam rekao, i prirodne okolnosti i plodno zemljište i veoma vredne ljude kojima zahvaljujem na svemu što su uradili u setvi pšenice do sada. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo razmatrali „Open Balkan“, kako se to popularno zove, i kao predsednik najvažnijeg Odbora, po meni, zato što je izvoz poljoprivrede i prehrambene industrije 20% ukupnog izvoza Srbije. Dakle, to je najvažnija grana, koja najviše doprinosi i gde je pokrivenost uvoza izvozom 186%.

Dakle, kada uvezemo kafu, banane, kivi itd. i sve druge poljoprivredne i prehrambene proizvode iz celog sveta suficit je 86%. Vrednost izvoza je dostigao 4,7 milijardi.

Najvažniji partneri su EU, pa onda ide CEFTA, pa Rusija. Zato ovima koji nas stalno kritikuju zbog toga što smo između Rusije i Evropske unije, sada mogu da odgovorim, mada nisu tu, na primeru maline i jabuke. Ukoliko se odreknemo Rusije, gubimo izvoz jabuka. Ukoliko se odreknemo EU, gubimo izvoz maline. Ukoliko se ne odreknemo ni jednih, ni drugih, trgujemo i sa jabukama i sa malinom, što je u korist poljoprivrede i poljoprivrednih proizvođača.

Vrednost izvoza u EU je 55% do 60% ukupnog izvoza poljoprivrede i prehrambene industrije. Od 2008. i 2009. godine mi smo postali tržište EU. Potpisivanjem SSP-a, odnosno verifikacijom 2007. godine, potpisivanjem 2008. godine mi smo postali tržište EU i teško se takmičiti sa EU, s obzirom da u poljoprivredi oni još uvek imaju podsticaje koji su nekoliko puta veći nego što su u Srbiji.

Hoću da kažem da se sa EU često takmičimo po damping uslovima zato što EU ume u Srbiju da ubaci poljoprivredne prehrambene proizvode koji su ispod cene koštanja zahvaljujući podsticajima koji su nekada i pet puta veći nego što su u Srbiji. To je osvajanje tržišta sa proizvodima ispod cene koštanja.

To nam se ne dešava sa CEFTA tržištem. Pokrivenost uvoza izvozom je značajna u CEFTA-i zato što je veća od proseka i iznosi 240%. Znači, ono što uvezemo iz zemalja CEFTA tržišta je Bosna, Crna Gora, Albanija, Makedonija, Moldavija, čini mi se i 240% je pokriveno, odnosno za 140% više izvezemo nego što uvezemo.

Zato je CEFTA tržište veoma značajno, zato što se sa njima takmičimo pod ravnopravnim uslovima. Znači, nema podsticaja u vrednostima koje su istaknute sa takmičenja sa EU. Zato je „Open Balkan“ veoma značajan. Makedonija i Albanija za sada… Ne znam zašto Bosna neće, ne znam zašto Crna Gora neće, ali ove dve države koje hoće, moram da kažem našem poljoprivrednicima da je izvoz u Albaniju 198 miliona, uvoz 62 miliona. Znači, višak je 136 miliona, odnosno Makedoniji više prodamo 136 miliona nego što uvezemo. Uvoz iz Makedonije je 62, a mi izvezemo u Makedoniju za 198. Sa Albanijom je vrednost izvoza srpskog 51 milion evra, uvoz 25. Pokrivenost uvoza izvozom u Makedoniju i Albaniju je 300%. Znači, 120% iznad proseka.

Naši najvažniji proizvodi su brašno, pšenica, kukuruz uopšte, a posebno na tržištima CEFTA.

Uvoz, to naši poljoprivrednici treba da znaju, je iz Albanije uglavnom paradajz, krastavci, nešto od mlečnih proizvoda moguće, ali to je samo u proleće. Tada su u nekom položaju koji je dominantniji prema našim poljoprivrednicima, jer mi moramo da garantujemo slobodno trgovinu kao što i oni garantuju nama.

Ukoliko bi mi uvodili neke mere, što često predlažu, onda bi izgubili izvoz koji je vredan 250 miliona evra. Uvoz je, samo da posetim, 87 miliona evra, znači, tri puta manji i mi moramo, naravno, kao i oni, dopustiti konkurenciju, ali naši proizvođači paradajza se bune kada je u proleće cena niska, ali kada dostigne cenu od 200 dinara u julu, u avgustu itd, onda se naši proizvođači ne bune, što je shvatljivo. Ali, moramo znati da nismo sami. Ja pozdravljam ukupno „open“, posebno zbog poljoprivrede i prehrambene industrije, ali sveukupno to je veoma značajno, jer su to principi EU, slobodan protok ljudi, roba i kapitala, i mislim da kao Srbija možemo da budemo dominantni, a svi drugi mogu da poprave svoje ekonomske bilanse.

Srbija nije ono što je bila 2012. godine. Srbija je sada znatno jača. Da podsetim ove razne ekologe itd, da poljoprivreda jeste na određen način zagađivač životne sredine, ali ne vidim ove ekologe na biciklima, ne vidim da su prestali da jedu, ne vidim da se žale na kvalitet hrane. Svaka proizvodnja iziskuje određenu štetu po životnu sredinu. Bitno je da to bude u skladu sa propisima, a poljoprivreda je grana koje se mi ne možemo odreći i koja u stočarstvu, recimo, zagađuje životnu sredinu u vazduhu, odnosno staklenu baštu više nego sva prevozna sredstva na zemaljskoj kugli.

Ali, pošto se ne mogu odreći hrane, meni je drago što nemamo tu vrstu pobune raznih ekologa. Stoga, ja očekujem da barem po pitanju „Open Balkana“, po pitanju poljoprivrede, prehrambene industrije, velikog izvoza koji ostvarujemo, i to sam već rekao, uprkos tome što EU daje pet puta veće podsticaje, uprkos svemu tome, mi imamo suficit, mi imamo pokrivenost uvoza izvozom 186% i to treba pozdraviti i zahvaliti našim poljoprivrednim proizvođačima, koji za razliku od proizvođača u EU, po znatno lošijim uslovima ostvaruju ovakve izuzetne rezultate. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, odmah na početku, kao i do sada, želim da kažem da žalim nad svim muslimanskim žrtvama koje su se desile u Bosni i Hercegovini, pa i na teritoriji bivše Jugoslavije. Očigledno da oni koji tvrde da je u Srebrenici počinjen genocid ne žale i nisam čuo do sada da žale nad srpskim žrtvama, ali ja mislim da oni ne žali ni sopstvene žrtve, već da ih politički upotrebljavaju u političkim ciljevima, ne samo svojim političkim ciljevima, već i ciljevima svojih mentora.

Nisam baš mislio da se javljam za reč, ali Sveti Nikola je bio nedavno. Na Svetog Nikolu u kraju mog oca, u kraju moje majke gde su rođeni, 1992. godine u selu Jošanica, opština Foča, prema Goraždu, ubijeno je od strane armije Bosne i Hercegovine 56 Srba na slavu. Ubijeni su sekirama i noževima i do dana današnjeg za to nikada niko nije odgovarao. To je dokaz da Haški sud nije uspostavio poverenje između zaraćenih naroda, već da je svojim presudama i svojim činjenjem i nečinjenjem, kažnjavanjem nekad nevinih, nekažnjavanjem puno puta krivih, raspirivao nepoverenje između ne tako davno zaraćenih naroda.

Među 56 žrtava 21 su bile žene, žene, 16 Višnjića, dve familije kompletne su poklane noževima i ubijene sekirama, troje dece. Najmlađa Danka Tanović je imala dve godine, Dražen je imao osam, a Dragana je imala 10. Zato sam se javio, jer oni zaslužuju da budu pomenuti i da kažem da za taj zločin nikada niko nije odgovarao, što je za osudu, ne samo nas Srba, već i za osudu onih koji danas nisu došli, a insistiraju da je u Srebrenici počinjen genocid.

Ako može u jednoj opštini da bude počinjen genocid, zašto ne bi mogao u jednom selu, tim pre što ovde nije bilo odvajanja žena i dece? Surovo su svi likvidirani na dan slave Svetog Nikole.

Zato tvrdim da su zločini u Srebrenici i oko Srebrenice međusobno povezani, ali da to nije genocid, ni da ovaj surovi zločin takođe nije genocid, jer to nije uništavanje cele jedne populacije i tako dalje, neselektivno. Ako je genocida bilo, a bilo je 21. veku u Bosni i Hercegovini, genocida je bilo nad Srbima, a poslednji genocid koji se dešava je genocid na istinu. Hvala.