Dame i gospodo narodni poslanici, Poslovnik koji ja imam ima neka pravila, ali bože moj, na kraju se ispostavi da jedino ja na poštujem pravila. Pravilo je da se pravila krše.

Dame i gospodo narodni poslanici, kad govorimo o katastrofama na Zapadnom Balkanu, ne mislim tu samo na prirodne katastrofe. Dobra je saradnja i ja podržavam „Balkan open“ – „Otvoreni Balkan“, posebno zato što mislim da mi ipak imamo najsnažniju privredu u regionu, posebno poljoprivredu, i da što veće tržište – to su veće šanse za razvoj. Tu ne mislim samo na ekonomski razvoj.

Oni koji malo zrelije razmisle, znaju da kroz ekonomski razvoj se uvećava politička moć, ali se stiču i sredstva za nabavku naoružanja. Ja sam od onih koji se zalažu da jedna trećina rasta BDP-a se uloži u novu tehniku, najmoderniju, da budemo dobro naoružani, da ako, ne daj bože, dođe do nekog sukoba na Zapadnom Balkanu ili sa nekim drugim, da tim modernim naoružanjem možemo da čuvamo ljude – dronovi, najbolje letilice, najbolja artiljerijska oruđa, sve što može da nam sačuva ljude. Ljudi nemamo za bacanje, a samo je ekonomija ta koja može da nam isporuči dovoljno novca da sem ekonomskog razvoja, tehnološkog razvoja, naučnog razvoja možemo da imamo i veću vojnu moć, a već je uveliko stečena da možemo da budemo ozbiljan faktor u odbrani i bezbednosti na teritoriji Zapadnog Balkana.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne mogu da se ne setim nekih katastrofa drugih vrsta. Ja vas pitam, dame i gospodo, da li naše seosko stanovništvo ima ista prava kao i gradsko? Pitam. Da li naše seosko stanovništvo, koje je izuzetno patriotski raspoloženo prema državi i prema njenim svim reprezentacijama sportskim, da li ima pravo da gleda prenos kvalifikacija svoje reprezentacije? Da li je katastrofa kada lišite polovinu građana Republike Srbije zakonom garantovanog prava da mogu da prate prenose svoje reprezentacije na televizijama koje pokrivaju celo tržište Republike Srbije i imaju slobodan pristup?

Dakle, s obzirom da je ministar policije prisutan, ja ću podneti krivičnu prijavu za organizovani kriminal protiv funkcionera REM-a i protiv ljudi iz „Junajted medija“ i SBB grupe za udruženi da ne kažem zločinački poduhvat, za organizovani kriminal kojim su gledaoci, posebno u ruralnim sredinama, lišeni zakonskog prava da imaju mogućnost da prate svoju fudbalsku reprezentaciju.

Ja sam malo stariji. Sećam se čuvenog prijema na grudi Dragana Džajića, a nisam zvezdaš, kojim je izvarao sve Engleze u polufinalu Evropskog prvenstva u Italiji i dao vrlo lep gol. Sećam se i onog sudije, da li je bio Benks, golman je bio Benks, a sudija je bio neki, ne mogu sad da se setim, sudac, kako su ga Hrvati zvali, koji nas je drastično oštetio. Sećam se i Karasijevog gola u Atini. Zašto se sećam Katalinskog i majstorice u Frankfurtu? Zašto se sećam Radanovića u Splitu? Zato što je bilo mogućnosti da svi građani mi na selu da pratimo utakmice svoje reprezentacije, mada onda to zakonom nije bilo regulisano, ali nam je bilo omogućeno. U selu sa tri hiljade i nešto stanovnika imali smo četiri televizora, ali smo onako zbijeni svi pratili te najvažnije sportske događaje.

Pitam vas – zašto je polovina građana Republike Srbije lišena zakonskog prava da gleda utakmicu u Lisabonu i da se raduje u trenutku postizanja gola Aleksandra Mitrovića, da se raduje uspehu svoje reprezentacije, odnosno uspehu svoje zemlje? Tog prava lišila ih je „Junajted medija“. Navodno je kupila sportska prava od UEFA-e. Ona je kupila sportska prava, a i članom 64. našeg zakona stoji da isključivo pravo prenosa najvažnijih događaja sa liste događaja od interesa za sve građane Republike Srbije, političke, kulturne i sportske, imaju televizijski kanali koji pokrivaju celu teritoriju Republike Srbije, a definiše se na listi najvažnijih događaja regulator koji su to sportski događaji najvažniji. Na toj listi stoji da su to kvalifikacije za evropska i svetska prvenstva.

Taj deo zakona nije poštovan i "Junajted medija" je nezakonito prenosila utakmice i time lišila, a to je za mene katastrofa, polovinu Srba i polovinu građana Srbije, jer je i u regionu, zato što to nije bilo na RTS-u, bila smanjena mogućnost da Srbi koji navijaju za srpsku reprezentaciju a žive izvan Srbije takođe mogu da gledaju reprezentaciju koju obožavaju.

To je za mene katastrofa koja mora da bude sankcionisana, jer se kršilo nekoliko zakona - Zakon o elektronskim medijima, Zakon o oglašavanju, Konvencija o prekograničnoj televiziji i Zakon o zaštiti konkurencije. Prekršili su nekoliko zakona da bi na katastrofalan način lišili građane Republike Srbije da se raduju uspehu svoje zemlje kroz uspeh svoje reprezentacije, gde im je zakonom ta mogućnost garantovana. Znači, isključivo pravo su imali televizijski kanali koji pokrivaju celo tržište, a mislim da ih ima pet ili šest sa nacionalnom frekvencijom i imaju slobodan pristup, dakle mogu da se gledaju i na antenu.

To što piše u zakonu je prekršeno i mi moramo one koji su kršili zakon da privedemo pravdi. Pri tome su stečena sredstva, zato što su se ljudi koji su mogli preplaćivali na kablovske mreže da bi to mogli da gledaju i stečeni su nezakoniti prihodi od reklama, koji su emitovani pre, za vreme, u poluvreme utakmice, itd, itd, kao i čuvena neka kladionica i sve što je reklamirano toga dana.

Oni kažu, s obzirom da su kupili prava od UEFA, da nemaju veze naši zakoni. Nije tačno. Mi možemo, ako imamo novca, da kupimo avione i falkone kao što kupuje vlasnik "Junajted medije" Šolak, Đilasov partner, mi možemo da kupimo avione, ali nemamo pravo da ih vozimo. Ovde moramo da pokažemo da imamo licence, da imamo pravo, da nam je odobreno da zakonski možemo da koristimo te avione. To što smo ih kupili ne znači da imamo pravo da ih vozimo. Isključivo pravo prenosa je garantovano televizijama sa nacionalnom frekvencijom.

Ja tvrdim da je postojao određeni dogovor, s obzirom da se RTS nije baš preterano bunio i nije pominjao ova zakonska pravila, da tu postoji neki odnos i da su gledaoci na teritoriji Republike Srbije izigrani. Za mene, posebno zato što zastupam seosko stanovništvo, kao zaštitnik seljana, za mene je katastrofa na Zapadnom Balkanu da gledaoci u ruralnim sredinama nemaju pravo, nemaju zakonom garantovano pravo, da ne budu lišeni gledanja prenosa, ukoliko žele, svoje fudbalske reprezentacije. To je ono - što ti zakon dade, niko ti ne uze. To kaže Valtazar Bogišić i to pravilo tužilaštvo, a tamo ću podneti krivičnu prijavu, mora da procesuira. U suprotnom, mi nemamo pravosudne organe.

Druga katastrofa su na Zapadnom Balkanu zelene i crvene brigade koje su se ovih dana pojavile u Beogradu. Tamo gospođa Aida, koja verovatno sad Aćifa u Novom Pazaru skida, jer je to simbol fašizma. Ovde smo čuli da ljudi iz Novog Pazara tvrde da je Srbija duboko potonula u fašizam. Nije cela Srbija, samo jedan deo jednog grada je potonuo u fašizam kada je digao spomen obeležje Aćif Bljuti Hadžiehmetoviću efendiji u Novom Pazaru. Kad su stavili to spomen obeležje, taj deo Novog Pazara, ne tvrdim da je ceo Novi Pazar, ne tvrdim da je ceo Sandžak, je potonuo u fašizam. Zato što je Aćif efendija imao jedinice koje su služile Adolfa Hitlera i zbog te službe je nagrađen i odlikovan Gvozdenim krstom. Ako postoji neki nacista na teritoriji Srbije kome je podignuto spomen obeležje, onda je to Aćif efendija, čiju ploču su stavile upravo iz stranke gospodina Imamovića u delu Novog Pazara.

Ja očekujem da se Aida Ćorović sa onom petokrakom, kao vođa nekih novih crvenih antipa brigada, onda ovi zeleni koji takođe tvrde, ova Viola fon Kramon, zato kažem zelene brigade, koji takođe tvrde da smo mi neka fašistička zemlja, da je Srbija potonula u fašizam, takođe očekujem da nasrnu tamo na živog Nasera Orića, jer on je kažnjen za ratne zločine. To što je Mladić kažnjen, sudija Niambe, to je bilo preglasavanje, tvrdi da tog genocida nije bilo, Gideon Graf itd. To što je on kažnjen a Naser Orić nije kažnjen, nije krivica do nas, ne znači da je Mladić kriv a Orić nevin. Znači da je sud kriv, da je oslobodio krivog a kaznio verovatno nevinog, ja bih se usudio i to reći. To dokazuje političko instruisanje sudova koji su donosili presude u Hagu i domaćih sudova, posebno onih u Sarajevu i Zagrebu.

To što je Gotovina oslobođen na čudan način, ne znači da nisu počinili etničko čišćenje Srba, da nisu pobili Srbe u Hrvatskoj na teritoriji Hrvatske, da nisu izvršili te zločine, to znači samo da je sud bio politički pristrasan i da je bio jednostran, odnosno da je iz političkih razloga krivicu pripisivao za ratne zločine isključivo Srbima.

To što Haradinaj i Tači još uvek nisu kažnjeni, nije dokaz da nisu krivi, jer su živim Srbima vađeni organi. Ljudi, živim Srbima su vađeni organi. To što niko nije kažnjen za to je krivica sudova i pravosuđa i pravosudnih međunarodnih i domaćih sudova koji to nisu kaznili. To je, recimo, krivica ne samo Nasera Orića, Haradinaja i Tačija, po pitanju zločina u južnoj pokrajini, već i krivica sudije Majića, koji je oslobodio albanske teroriste "Gnjilansku grupu" koju su usmrtili 23 Srbina, mučili 80, na najsurovije moguće načine, a u tom procesu je svedočio jedan od Albanaca ili Šiptara koji je učestvovao u tim zločinima plus srpske žrtve koje su preživele te monstruozne zločine. To je jedna katastrofa na Zapadnom Balkanu i onda oni pripisuju Srbiji duboki fašizam.

Da li u Knesetu, gospodine Marinkoviću, neko može da izađe i da kaže da je Izrael nacistička, fašistička zemlja, da je potonula u fašizam? Izrael je demokratsko društvo. Da li neko tamo može to da kaže i sme da kaže? Posle Jevreja su Srbi sigurno najveće žrtve nacizma, fašizma itd.

Pripisivati naciji koja je u 20. veku, koji su usmrtili razne "SS" handžar divizije, između ostalog, jel tako gospodine Martinoviću, pripisivati tri miliona u dva rata izgubljenih srpskih duša, gledano sa natalitetom pet miliona. Dakle, danas bi nas bilo više pet miliona. Pripisivati razne zločine i fašizam naciji koja je izgubila tri miliona, koja je usmrtila tri miliona ljudi, a izgubila praktično pet miliona, pripisivati to Srbima. Pripisivanje je fašizam. Borba protiv Srba i srpskih nacionalnih interesa i to predstavljati kao borbu protiv fašizma. Postoji li jezik mržnje prema Srbima? Ja vas pitam sve, da li postoji jezik mržnje prema Srbima ili samo postoji jezik mržnje kada govore Srbi? Sasvim je normalno mrzeti Srbe i govoriti protiv Srba. To onda nije jezik mržnje, onda to zovu antifašizam.

Onda izađe Aida i jajima pokušava da mural sad skida. Očekujem da Aida ode tamo gde je bila u Upravnom, Nadzornom odboru one firme kada je provereno 400 hiljada evra u Novom Pazaru. Tamo gde je svom političkom lideru pripisala 60 ari građevinskog zemljišta, da ode tamo i da se zaleti na Aćif Efendiju. Tako se bori protiv fašizma i nacizma, tako što napadneš nacistu koji je odlikovao Hitlera gvozdenim krstom, a ti dođeš u Beograd. Ti dođeš i kažeš da je nacija fašistička koja je izgubila pet miliona ljudi, u dva rata usmrćeno tri miliona, raseljeno i etički počišćeno tri miliona. U poslednjem ratu sa teritorije federacije, da vam kažem da je to ona muslimansko-bošnjački deo, iseljeno je, raseljeno je, etnički počišćeno 450 hiljada Srba, a sa teritorije Hrvatske 400 hiljada i najmanje 200 hiljada iz naše južne pokrajine Kosova i Metohije.

Preko milion Srba je etnički počišćeno sa svojih teritorija. Srbija je jedina bivša jugoslovenska republika koja bitno nije menjala svoj etnički sastav, uprkos stotinama hiljada izbeglica koje je dobila.

Protiv Bošnja Srbija ne vodi nikakvu politiku, to se vidi iz prirasta stanovništva. Nisam ja protiv, ima ih svake godine, trude se, ima ih svake godine sve više i nemam ništa protiv toga, ali tvrditi da se ova država protiv njih nešto odnosi posebno i da krši neka pravila ponašanja, njihova neka prava je, po meni, fašizam. Nema fašizma u Srbiji, sem onih koji Srbiji žele da pripišu fašizam, a Srbija nikada nije bila fašistička zemlja.

Ono što je u Bosni i Hercegovini urađeno u toku 20. veka, pa nisam ja, nije moja familija bila šuckori ili kako se ono zvalo u Prvom svetskom ratu. Celo selo mog oca i mog dede su oterali u dobojski logor. Samo dve babe su bile ostale u Bogovićima. U Drugom svetskom ratu su usmrtili nebrojeni broj moje široke familije koja je tad živela u Bosni. U poslednjem ratu ni jedan više Rističević od stotinu, ne živi u kućama gde je živeo 1991. godine u Bosni i Hercegovini. U tim kućama žive Bošnjaci ili su do temelja uništene i spaljene. Rodno selo mog oca, Bogovići, je imalo devet stanovnika. To selo je sa 18 kuća do temelja spaljeno, a svo stanovništvo ubijeno. Danas ja treba da slušam kako je moj narod genocidan i kako se oni bore protiv fašizma.

Kako su se to borili u selu Kukavice gde su usmrtili tri rođaka moje majke koji su godište od 1912. do 1927, od njih troje dve su bile žene? Ja treba da verujem u to da smo mi genocidni, a oni su, eto, nevine žrtve.

Neka mi pokažu, ali to je katastrofa, i jednog njihovog značajnijeg političara, poslanika koji je izašao i došao u Bratunac i rekao – izvinite na žrtvama zločina koji je počinjen na 3.657 Srba u i oko Srebrenice, mi razumemo vaš bol, sem Ibrana Mustafića, kome skidam kapu i koji je svedok o klanju sudije u Zaleđu od strane Nasera Orića kojeg, gle čudo, oslobodili ga i međunarodni i sarajevski sudovi. Sad mi treba da verujemo da je Naser Orlić antifašista, a Mladić sa petokrakom koju nije skinuo do sredine ratova devedesetih godina, kome su ustaše ubile oca, da je on fašista, a Naser Orlić antifašista.

Neće da može, jer ono što ja znam o Bosni i Hercegovini je da je u 20. veku izvršen genocid nad Srbima. Što se tiče devedesetih godina ni jedan Srbin u Srebrenici nije preživeo u varoši. Kada je srpska vojska ušla u Srebrenicu zatekla je samo jednu zaklanu staricu od osamdeset i nešto godina, srpske nacionalnosti.

Treba ja da verujem u njihov antifašizam i da me oni ubede da je moj narod fašistički, a oni se, eto, bore protiv fašizma. Neka pošalju Aidu, sa ne znam koliko jajaca, neće da vredi, neće da može, ja u to ne verujem - genocid devedesetih godina u Srebrenici.

Mogu ja da iznesem sve priloge koliko je od 1.333 boraca Nasera Orića, čije sam izvore koristio u mojoj rezoluciji, koliko je sahranjeno u Potočarima – polovina od 1.333 poginula vojnika u 28. diviziji. Kao mesto pogibije Naser navodi da su to čista srpska naselja i čista srpska sela. Kako je to agresija Srba na Bošnjake koja je izvršena u vlastitim selima? Svi oni su sahranjeni u Potočarima.

Neka kažu gde je sahranjen Suljagić, otac ovog što je direktor Memorijalnog centra. Sahranio ga je, iako je poginuo u Bratuncu, u napadu na Srbe 1992. godine, sahranili su ga u Potočarima. Zašto bih ja verovao u tu njihovu istinu?

Zato, kažem, prava je katastrofa na zapadnom Balkanu to što oni radi Srbiji i srpskom narodu. Pri tome, Srbi nisu imali SS „Handžar“ diviziju na Staljingradu. Srbi nisu imali jedinice koje su služile Adolfu Hitleru, gde su njihove vođe, kao Aćif efendija, dobili gvozdene krstove.

Zato je prava katastrofa što taj genocid stalno pominju, a on se nije desio. Neka pitaju Grajfa Nazurofa, neka pitaju sutkinju Nijambe, ja tvrdim – u Srebrenici, ovo što sad pričaju, devedesetih godina izvršen je genocid, ali genocid nad istinom, od njihove strane.

Hvala.

Zahvaljujem.

Zategnite te transparente. Dakle, „Uvek zauzmite stav – neutralnost pomaže krvniku, nikad žrtvi. Ćutanje ohrabruje mučitelja, nikad mučenog.“ Dakle, iz onoga što sam uspeo da rezolucijom uhvatim. Nisam čuo sledeće – žalim ponovo, žalim za svim žrtvama građanskog rata na teritoriji bivše Jugoslavije. Posebno žalim nad svim žrtvama građanskog rata u Bosni i Hercegovini.

S obzirom da tri četvrtine moje familije, a nastao sam u braku Todorovića i Rističevića, s obzirom da imam deset žrtava u bližoj i daljoj familiji u BiH, znam šta je tuga i neću da trgujem tugom.

Niko od Rističevića više ne živi u kućama i stanovima gde su živeli 1991. godine. Nikoga nisu ubili. I bez obzira na desetak žrtava u familiji i bez obzira na paljevinu, otimačinu itd, na celo spaljeno selo Bogovići sa 18 kuća, na likvidiranje devet stanovnika, ja i dalje žalim nad svim žrtvama, bez obzira na naciju, veroispovest itd. Za mene su žrtve jednake pred zakonom.

Sa one druge, strane ne vidim žal nad srpskim žrtvama. Ne vidim žal nad 3567 žrtava srpske nacionalnosti u i oko Srebrenice, što je prouzrokovalo zločin i nad muslimanskim, odnosno bošnjačkim stanovništvom 1995. godine.

Osveta i odmazda nisu pravda i ja osuđujem svaki zločin koji je počinjen nad bošnjačkim stanovništvom, ali i onaj koji je počinjen prethodno nad srpskim stanovništvom, koji je prouzrokovao ovaj drugi zločin. Ne vidim da neko drugi tako osuđuje.

Jednostavno želim da osudim i selektivno privođenje pravdi zločinaca, gde se sudilo samo jednoj strani. To što neko tvrdi da je Mladić kriv i to što su neki sudovi proglasili Mladića krivim, a Nasera Orića ne vidim, nije dokaz da je Naser Orić, koji je klao onog sudiju u Zalazju nevin, niti je to za mene dokaz da je Ratko Mladić kriv. Za mene je to dokaz krivice sudova i njihove političke pristrasnosti koja je urađena iz sledećeg razloga.

Očigledno je da neko Republiku Srpsku smatra genocidnom. Očigledan je pokušaj unitarizacije BiH i cela politička kampanja, koju ja osuđujem, koja se vodi oko žrtava bilo čije nacionalnosti, treba da posluži u korist unitarizacije BiH. Ono kao - vi ste genocidni i sada morate pristati na to BiH bude unitarna i našu dominaciju nad vama. To je poruka sarajevskih vlasti.

Genocida je bilo u 20. veku, ali nad Srbima. Srpskog stanovništva, pravoslavaca 1931. godine je bilo 44%. Po poslednjem popisu sarajevskih vlasti Srba ima 31%, a muslimana, znači, po veroispovesti 1931. popisivana, je bilo 30%, po njihovim popisima ima 50,1%. Dakle, ima više 20%, a Srba manje 30% u ukupnom stanovništvu BiH. Onda je osnovno pitanje, a statistika je nauka, nad kim je u 20. veku izvršen genocid? Ja tvrdim nad Srbima.

Što se tiče Srebrenice, ja to tvrdim da je bio zločin u i oko Srebrenice i za mene je svaka žrtva podjednako vredna. Na kraju ću da se usudim da kažem da je u ovom slučaju Srebrenice učinjen genocid, ali genocid nad istinom. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, naravno da će poslanička grupa SNS podržati oba ova zakona. Ona su veoma značajna u usklađivanju zbog zaštite zemlje, vazduha i vode. Pozdravljam sve organizacije koje se zalažu za zaštitu životne sredine, jer su one veoma bitne.

Međutim, postoje parapolitičke organizacije koje se navodno zalažu za zaštitu životne sredine, a u stvari se bave politikom, što nije sporno, ukoliko se radi o političkim strankama. Moram da vas upozorim da se posebno stranci zalažu za čistu životnu sredinu u Srbiji, da je to gotovo neverovatno.

Pazite, Viola fon Kramon dolazi na dan kada smo imali dijalog sa onom poslaničkom zajedničkom grupom sa Evropskim parlamentom, dolazi u Loznicu i dolazi dizel automobilom. Ona se zalaže za zaštitu životne sredine, posebno za Zelenovića koji je kvalifikovan za zaštitu životne sredine samo zato što u prezimenu ima zelen. Nije on baš tako zelen. Mogla je proveriti da se malo oporavio sa pet miliona evra, što je utvrdila DRI i da samo zahvaljujući našem žutom pravosuđu i zastari koja je nastupila za već donetu presudu, nije kazna postala pravosnažna.

I ona ide u Loznicu automobilom koji nije električni, nego je dizel, da se eto založi za to da Rio Tinto ne radi u Srbiji i pri tome da vrati uslugu koju su 90 zelenih, kako se zove ta organizacija u kojoj je recimo, bio Čabradi koji je ovde potpisao da je u Srebrenici načinjen genocid, da su Srbi načinili genocid i još neki koji su kvalifikovani onako protiv zemlje Srbije, koji su ovde potpisavali sve i svašta. E oni

su podržali zelenu stranku u Nemačkoj prilikom nedavnih izbora u kojoj je naravno Viola fon Kramon, koja je vratila uslugu dolazeći da podrži zelene, jer eto, njoj je stalo do zaštite životne sredine u Srbiji. Pri tome nije ušla u električni automobil.

Recimo, mi smo se za vreme Đilasove vlasti, a svi ovi zeleni su nešto bili u tim bivšim strankama bivšeg režima itd. i koji se sada navodno zalažu za zaštitu životne sredine, pa ću navesti jedan primer.

Recimo, u Inđiji su napravili reciklažu olovnih akumulatora na vodozahvatu. Da bi dobili studiju na uticaj životne sredine, održali su sednicu Skupštine opštine Inđija i izbrisali vodozahvat iz prostornog plana, jer nisu bez toga mogli da dobiju dozvolu i da izgrade to na vodozahvatu, a otpadne vode idu u upojni kanal. To je kilometar i 200 od centra Inđije i ukoliko nastupi pomor jednog dana u Inđiji, znate da su to uradile stranke bivšeg režima koje se sada odjednom zalažu za zaštitu životne sredine.

Samo da vas podsetim za aflatoksin koji je veoma bitan, koji nastaje iz prirode, iz poljoprivrede, da je jedan njihov predstavnik rekao da mleko nije zdravo iako u 4/5 sveta zadovoljava kriterijume, ali, eto, vancarinska mera Evropska unije je veoma čudna, pa se on založio za zdravo mleko itd, a kasnije smo ga uhvatili, Gorana Ješića, da ima divlju mlekaru koja nije bila registrovana u tom trenutku, za „Milk Republik“, on ima više republika nego SFRJ, ima i Užičku republiku ima i „Fruit Republik“.

Našli smo mu divlju, negde kod Aleksandrovca, divlji pogon za proizvodnju nekih marmeladica, ajvara itd, koji naravno nije prošao sve te analize, niti sirovine, niti gotovi proizvodi, ali, eto, i on se zalaže za zaštitu životne sredine. Kada je bio u pitanju njegov novčanik, isporučivao je mleko koje nije prošlo nikakve analize, ne samo na aflatoksin, verovali ili ne, Kliničkom centru Vojvodine. Gde je, gle slučajno, jedan od direktora bila i gospođa Pajtić, koja nije po nepotizmu došla tu, već je baš ona bila stručna i baš je kod nje to mleko koje nije prošlo i mlečni proizvod nikakvu analizu.

Dakle, to je ta ekipa koja se navodno zalaže za zdravu vodu, zdrav vazduh, kako se zove ona Ćutina organizacija, nešto, „Branimo reke Stare planine“. Ako mi ne date hidrocentralu, ja ću onda biti protiv svih hidrocentrala u Republici Srbiji, ali prethodno podnese zahtev, kad je odbijen iz osvete kaže – e, kad ja ne mogu da gradim u Srbiji, neće da gradi niko.

Priznao čovek na televiziji, ja gledao, da je dobio od organizacije koja se zove „River voč“, da li to znači „posmatrači reke“ ili „čuvari reke“, iz Austrije, koja ima 4.500 hidroelektrana. Imaju 4.500 elektrana, a u Srbiji ima 10, ali su oni rešili da se bore za srpske reke i on je dobio nekoliko puta od te organizacije iz Austrije novac da ono što ne škodi Austriji, navodno škodi Srbiji, da se on bori protiv hidrocentrala iako je nekada bio za hidrocentralu.

Onda kad uzmete sve te ekološke organizacije, onda dobijete recimo jedan zanimljiv slučaj. Održan je protest organizacije koja se zvala - Zelena ekološka partija. Tih zelenih stranaka ima puno, ali ova je specifična. Dakle, održan je pre nekoliko godina protest, to su bile njihovi ovako inicijali, koji vodi izvesni Bulatović. On je bio prvo član te organizacije, onda na jedan čudan način postao šef te organizacije i on je održao protest u korist zaštite životne sredine. Protest je izrazio tako sa 100 dizel automobila i kružio je četiri sata kroz Šid u znak pažnje prema zaštiti životne sredine i pri tome potrošio između tri i četiri tone dizela, a gotovo ni jedan automobil, evo ga, nema laži nema prevare, ni jedan automobil nije imao katalizator.

Da vas podsetim na onog Čabradija, kada mu se automobil pokvario i kada je oterao u servis u Novom Sadu i čovek mu kaže, radnik, otišao vam je katalizator, da li da menjamo ili da vadimo? Ako menjamo, to vas košta. Ma, ne, kaže, vadi ga. Tako je i ovde bilo, bez katalizatora više stotina automobila u znak zaštite životne sredine kruži četiri sata.

Ja bih to nazvao zagađenjem životne sredine, ali, eto, čovek koji je ovu stranku predao ili prodao Draganu Đilasu, koja se zvala - Zelena ekološka stranka, on je čuo da je riđi sklon zelenima zato što je posekao 400 platana, je li tako, gospodine Bakarec, i onda je mislio pošto je ovaj posekao zelenilo u Beogradu, a pošto na isti način škodi životnoj sredini kao ovaj sa automobilima, ko veli, kao rođen za kvazi borbu za zaštitu životne sredine protiv zagađenja. Sečom platana su se bili kvalifikovali i zagađenjem, odnosno vožnjom dizel automobila četiri sata kroz Šid. Oni su tako hteli da skrenu pažnju da oni štite životnu sredinu.

Što se tiče podrške Viole fon Kramon, gde su te zelene ekološke organizacije tražile da Srbi u Nemačkoj glasaju za Violu fon Kramon, to je zelena stranka onog Fišera, koji se energično zalagao za bombardovanje Srbije, a to je valjda bilo u korist životne sredine, to bombardovanje i ne znam, 22 hiljade tona bombi, to je bilo blagotvorno izgleda. Onda je ta ekipa te ekološke organizacije rekli – e, da se glasa za tu stranku koja je tražila bombardovanje Srbije, za Violu fon Kramon, i ona je došla kasnije u uzvratnu posetu da podrži te ekološke organizacije.

Da građani Srbije znaju da je Viola fon Kramon zaštitni znak divlje države Kosovo i traži od Srbije, ona zahteva od Srbije da mi priznamo tu lažnu državu, da sami sebi pucamo u nogu itd. Za mene je nepojmljivo da ekološke organizacije, jednu stranku koja je učestvovala u odluci da se Srbija bombarduje i da se Nemci vrate ovde ponovo u ratnu pohodu na teritoriji Srbije, meni su čudne srpske organizacije koje daju podršku Violi fon Kramon. Nije ni čudo da ona podržava njih, jer u suštini oni rade u korist naše štete.

Dakle, ja vam govorim pet godina da su oni spremni da priznaju Kosovo, da se odreknu Republike Srpske, interesa Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori Srba, sve samo ne bi li na divlji način došli do neke vlasti. Poslednja poseta ovog ekologa iz Zelene ekološke partije koja je promenila ime, najbolje govori da sam sve vreme bio u pravu.

Ove ekološke organizacije kažu – protest u Beogradu. Niko od njih nije došao biciklom, sem možda Marinike, to je onaj model – Nikola Jovanović 2019, 2020, čini mi se da je ona jedina došla biciklom tako tvrde njeni saborci, a svi drugi su došli automobilima dizelima, kao i ovaj nesretni Bulatović i pri tome štetili životnoj sredini i oni su održali protest.

Oni hoće puteve, ali neće kamenolome. Hoće puteve bez kamena, tako ja vidim, ili da se kamen uvozi iz Evrope ili nekih dalekih zemalja i da ti troškovi budu veći. Oni hoće električnu energiju, ali neće termoelektrane, neće nuklearne elektrane, neće termoelektrane, neće hidrocentrale, neće vetroparkove, plašimo ptice, one mogu da postradaju itd, ali bi oni struju.

Oni valjda pamte kada smo se kod Đilasa grejali na solarnu energiju, oni su za solarnu energiju i električne automobile, ali su protiv litijuma. Oni su za slikanje telefonom, ali su protiv litijuma bez obzira što su litijumske baterije i u električnim automobilima i u mobilnim telefonima. Oni jesu za litijum, ali da se ti automobili proizvedu u nekoj drugoj zemlji te baterije, a njihova filozofija – može se uvesti, ali se ne može proizvesti, jer uvezeni litijum manje šteti nego domaći litijum zato što, šta ja znam, radna snaga će negde u nekim zemljama da zaradi, a Srbi treba da žive od vazduha.

Svaka industrija utiče na životnu sredinu. Na nama je da standardima procenimo da to bude najmanje moguće, dakle i ovi zakoni idu u tom pravcu, da se što manja šteta u prirodnoj aktivnosti nanese životnoj sredini.

Da li znate koliko poljoprivreda utiče na životnu sredinu? Vrlo puno. Mi u nekom narednom periodu treba da se zalažemo za održivu poljoprivredu, s obzirom da upotreba preteranog đubriva i pesticida znatno oštećuje vazduh, vodu, zemljište, a bez zdrave zemlje ne možete da dobijete zdravu biljku, bez zdrave biljke nema zdravih životinja, a bez zdravih biljaka i životinja ne može da bude ni zdravih ljudi. Zato nam se prepliće zdravstvo i poljoprivreda u znatnoj meri, zato što se narod hrani u poslednje vreme na način iz intenzivne poljoprivredne proizvodnje koja nanosi štetu životnoj sredini, posebno stočarstvo koje u Evropi, recimo se ograničava broj kilograma đubriva koje može jedna farma da proizvede što kod nas još uvek nije slučaj.

Dakle, mi ćemo morati da prilagođavamo svoju agrarnu politiku, jer u Evropi nemate samo direktna praćenja i ruralni razvoj praćenja, već sad je ubačena i ekologija, dakle, da se poljoprivreda odvija pod ekološkim standardima. Dakle, ono što je dobro za Evropi mora da bude dobro za nas po pitanju metana, oštećenja, efekta staklene bašte, načina pripreme hrane o tome mogu da govorim satima.

Dakle, poljoprivreda, mnogi su u zabludi, misle da ona ide u korist životne sredine, međutim nanosi ozbiljnu štetu životnoj sredini ukoliko ne promenimo malo način i ne prilagodimo to održivom razvoju poljoprivredne, odnosno da malo ispoštujemo tradicije da što više koristimo stajska đubriva, da što manje koristimo mineralna đubriva, po pitanju pesticida da to ne bude preterano itd, jer se time direktno nanosi šteta, ne samo zdravlju životinja, već i zdravlju ljudi.

Dame i gospodo narodni poslanici, posebno me iritiraju ekološke organizacije koje to rade u političke svrhe. Vi danas imate ekološke organizacije koje priznaju da primaju novac iz inostranstva. Imate organizaciju "žuta patka" ili "Ne davimo Beograd", koja je priznala da dobija novac iz inostranstva, a ja se čudim kako je Fond za otvoreno društvo, ovaj Sorošev, finansirao organizaciju "Ne davimo Beograd", kad je jedan od uslova kod Soroša da ne mogu da se finansiraju projekti koji imaju političku svrhu, u korist politike, narkomanije, itd. Ali, eto, bože moj, oni mogu da primaju novac iz inostranstva, iako se radi o parapolitičkoj organizaciji, u stvari o udruženju građana, koje je prikrivena stranka koja izlazi na izbore, a naš zakon kaže da političke stranke ne mogu da budu finansirane iz inostranstva, što očigledno organizacija "Ne davimo Beograd" i ova Ćutina kako se zove, krše i direktno dobijaju novac iz inostranstva.

Sad imamo udruženja građana koja su neregistrovane političke stranke i imamo neprijavljene skupove u korist životne sredine i drugih pitanja, gde učestvuju neregistrovane organizacije, ali učestvuju, ne samo izveštavaju, i neregistrovani mediji i sve se to na određeni način udružilo protiv Republike Srbije, ne samo protiv političkog rukovodstva, protiv narodnih poslanika, protiv Skupštine, protiv Vlade, protiv predsednika Republike, udružili su se direktno protiv države Srbije, gledajući da nanesu štetu državi, a pri tome ne prezaju da podrže i one koji su bitno ugrožavali životnu sredinu u Republici Srbiji.

Čovek je taj koji nanosi štetu životnoj sredini i života sredina se brani. A rat protiv životne sredine i prirode i protiv Boga niko nije dobio. Klimatske promene su najbolji dokaz koliko je čovek sam kriv, a tome su uglavnom doprinele velike industrijske zemlje koje su razvojem industrije bitno ugrozile životnu sredinu, stvorili efekat staklene bašte itd, a sad se tobože one brane, što ja mogu da podržim ako je ta borba iskrena, u zaštiti životne sredine, jer se postavlja pitanje opstanka čoveka koji je ugrozio životnu sredinu preko mere koja je na određen način bila dozvoljena.

Naime, baciti 22 hiljade tona na Srbiju, to je 22 miliona kilograma, svako od nas je dobio tri kilograma eksplozivnih materijala na teritoriji Republike Srbije 1999. godine, a jedna od organizacija koja je iz Nemačke podržavala takvo surovo bombardovanje, ne znam koliko bolnica, škola, itd, da vas podsetim da su oštetili hemijsku industriju, da su oštetili dve rafinerije, odnosno da su pogodili dve rafinerije, skladište amonijaka itd, transformatore, bitno su narušili životnu sredinu i danas oni sa ovim nesrećnicima iz Republike Srbije, da ne kažem izdajnicima, koji zarad neke kinte podržavaju sve što je protiv nas, ne bi li nekim nasiljem, vešanjem, streljanjem i ne znam čime nam sve prete došli do vlasti.

Dakle, oni koji su nas bombardovali, sada se oni najviše brinu za životnu sredinu u Srbiji, koju su bombardovanjem ugrozili, što je sigurno i po pitanju bombardovanja rafinerija i po pitanju bombardovanja raznih pogona "Krušika", "Slobode", "Bariča", ne mogu sad tačno da se setim šta su sve bombardovali, ali, uglavnom, bombardovanje nije bilo u korist životne sredine, već je bilo u korist Albanaca, za koje Viola traži da priznamo divlju državu Kosovo, nastalu surovim bombardovanjem, a opet naših 90 ekoloških organizacija traži da Srbi u Nemačkoj glasaju za Violu fon Kramon, čija stranka je učestvovala u odluci o bombardovanju i čija zemlja je učestvovala u oštećenju životne sredine u Republici Srbiji. Tako da mislim da oni sigurno nisu kvalifikovani za to i hoće da nam kažu da je osiromašeni uranijum neškodljiv, da je maltene lekovit. Pa, kad je neškodljiv i kad je lekovit, neka ga bace sami na sebe. Hvala.

Dotle ću valjda završiti.

Dame i gospodo narodni poslanici, ima izreka da lovac na lavove ne treba da troši municiju na zečeve. Ali, evo, ja ću odstupiti od te izreke i pričaću o određenim zečevima.

Juče sam ovde doneo jedan tenkić koji je bio namenjen Zdravku Ponošu i gospodinu Šutanovcu. Njihova reakcija na društvenim mrežama nije baš prijatna. Ali, ja ću ipak ponovo da pričam o zečevima a prištedeću malo municije i za lavove kada za to dođe vreme.

Dame i gospodo narodni poslanici, moja poruka gospodinu Šutanovcu i gospodinu Zdravku Ponošu je sledeća - da građani imaju pravo na zaštitu od agresije, da građani imaju pravo na suverenitet svoje zemlje, da građani imaju pravo na teritorijalni integritet svoje zemlje, a da im je to pravo uskratila bivša vlast oličena u Demokratskoj stranci.

Naime, poznato je da su se sa američkom ambasadom dogovorili da prilikom drugog izbora gospodina Tadića za predsednika Republike Albanci ne proglašavaju nezavisnost, jel tako kolega Martinoviću, sve dok se ne završi drugi krug izbora i gospodin Tadić ne postane ponovo predsednik Republike.

Zakletvu je Boris Tadić položio dao 14. februara 2008. godine. Albanci su poštovali dogovor koji su demokrate Borko Stefanović, Vuk Jeremić i ekipa napravili sa Amerikancima. Uticali su na Albance koji su nezavisnost proglasili 17. februara 208. godine. Pri tome, načelnik Generalštaba nije prstom mrdnuo. Šutanovac je imao neka druga posla, a Boris Tadić je pobegao u Rumuniju. Boris Tadić se zavukao u Rumuniju, a ovi miševi ili pacovi iz bivšeg režima su pobeli u nečije mišje i pacovske u rupe. Uglavnom, nikakve reakcije na veoma mogući gubitak dela teritorije Republike Srbije nije bilo. Za šta nam onda služi vojska? Za šta nam služe kasarne? Za šta nam služi naoružanje?

Boga mi, a da su i hteli da reaguju pitanje da li su imali sa čim, jer su se prethodno sa Amerikancima dogovorili da unište većinu oružja i naoružanja Vojske Srbije i Crne Gore, Vojske Jugoslavije, odnosno Vojske Republike Srbije koja je smetala NATO paktu, odnosno Amerikancima.

Posebno su na meti bili tenkovi. Ukupno je pretopljeno ili prodato preko 400 tenkova, 120 oklopnih transportera, 50 haubica, preko 9.500 raketa, ukupno preko 10.000 raketa, ali 9.500 raketa strela M2, ili kako se već zvala, 1.500 tona municije, 23.000 pušaka. Dakle, da sasvim možete da naoružate još jednu armiju u Republici Srbiji. Međutim, oni umesto dobro naoružane armije stvorili su dobro razoružanu armiju, umesto vojno neutralne napravili su vojno neutralizovanu državu. Da su hteli Šutanovac i muž Tadićeve svastike, tenkić, i da su hteli Zdravko Ponoš i ekipa nešto da reaguju više nisu imali sa čim, jer su se već dogovorili da je Ohajo važniji od Rusije i od nabavke oružja. Već su se dogovorili da dobro razoružaju našu vojsku. Da su hteli da brane teritorijalni integritet kakvi jesu pitanje je da li bi mogli, čime i sa kime da odbrane, jer nije bilo ni oružja, a, Boga mi, sve oficire koji su branili teritoriju Republike Srbije i teritoriju Republike Srpske su oterali u Hag. Sve što je Hag tražio oni su izručivali i time demotivisali i ostavili oficirski kadar od mogućnosti da brane svoju državu.

Oni su tada lansirali čuvene patike da bi sve zamaskirali. Dve devojke koje su ukrale patike su bile bitnije od toga što je Tadić pobegao u Rumuniju dok mu se zemlja, teritorija krunila. Bilo je bitnije od toga što Zdravko Ponoš i Šutanovac ne mrdaju malim prstom da zaštite državu Srbiju.

Naši građani, sem Zaštitnika građana, imaju vojsku koja ih štiti od svake moguće agresije. Amerikancima je posebno smetala ona strela M2 koja je rušila njihove tomahavke, koji su zahvalni ciljeve za tu vrstu raketa strela M2. Zato im je posebno smetao raketni sistem i gledali se to unište i da tako u nekoj drugoj mogućoj agresiji na lakši način sruše Republiku Srbiju, odnosno ugroze njenu teritoriju nekom novom agresijom.

Što se Zaštitnika građana tiče, nisam razumeo da li treba da ima 10 godina iskustva u radu ili 10 godina studentskog iskustva. Baš nisam dobro razumeo da li treba da ima 10 godina i više iskustva u studiranju ili na nekim…

(Aleksandar Martinović: Radnog iskustva.)

A, radnog iskustva, pa i studiranje je iskustvo.

Dakle, ja i dalje tvrdim da je Zaštitniku građana mnogo dve smene. Dakle, da, kao oni carinici što su rekli – šta da mu poklonimo za rođendan, ajde da mu damo još jednu smenu. Kao – nemoj, puno je dve smene.

I dalje mislim ono što sama i pre govorio, da plata Zaštitnika građana, koji uglavnom štiti svoju veliku platu, ne sme da bude veća od plate predsednika Skupštine, plate predsednika Republike, itd. i da oni ne mogu ovde da nastupaju prema nama sa visine svoje plate.

Ne tražim da mi imamo takvo visoke plate kao oni, nego da i oni dele sudbinu i hleb zajedno sa narodnim poslanicima koji prolaze kroz izborne cikluse, kampanje, domove kulture. Ja sam zaštitnik seljana, ja to priznajem.

Dakle, treba u izbornu kampanju da dođete da vidite kolege koje su prošle kroz sela kako duva, kako duva hladno u onim domovima kulture kad je izborna kampanja, kako seljaci umeju i da psuju, itd. Zaštitnik građana je zaštićen od svega toga i ona ima četiri, pet puta veću platu od predsednika Republike i predsednika Skupštine i nizašta ne odgovara.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja odgovorno tvrdim da sam primio više građana licem u lice i razgovarao sa njima o njihovim problemima nego Zaštitnik građana. Oni u onu statistiku stave i telefonske pozive koje su dobijali, onda nama to u izveštaj upakuju, ali ja tvrdim da Zaštitnik građana bez svojih pomoćnika i zamenika nije obavio sa građanima direktno razgovore više nego pojedini narodni poslanici.

Verujem da ima da ima dovoljno aktivnih narodnih poslanika koji takođe više građana prime i sa njima razgovaraju, što u Narodnoj skupštini, što kući, što u biračkoj bazi. Dakle, svako od nas na svoj način razgovara sa građanima. Telefonske razgovore koje dobijamo, mi ne knjižimo u razgovore sa građanima, nego otprilike znamo sa koliko građana smo razgovarali. Moj prosek je tri.

Ja ne verujem da Zaštitnik građana licem u lice primi tri građanina dnevno, ali zato ima tri ili četiri puta veću platu od narodnih poslanika, predsednika Skupštine, predsednika Republike. Nikada se neću složiti sa tim da ta nezavisna regulatorna tela i organi i njihovi zamenici imaju veće plate. Privilegija svakog od narodnih poslanika dolazi većinom svojim automobilom, a ovi imaju automobile, specijalizovane usluge i tako dalje, imaju i vole sve što vole mladi, a koliko ja vidim i pri tome kada dođu ovde u Skupštinu slušamo njihove izveštaje, i maltene prema nama gledaju sa visine, mi imamo četiri, pet puta veću platu, šta mi ima da razgovaramo sa ovom boranijom i tako dalje koji imaju četiri puta manju platu.

Zato kada budu neki zakoni na dnevnom redu o tim platnim razredima, dobro da vodimo računa i da vidimo da li će Zaštitnik građana, poverenik, zaverenik, onaj Šabić što je bio, da li će možda dati ostavku ukoliko plate svedemo na poslaničke i, evo, recimo na platu predsednika Narodne skupštine, a neka im ostanu sve one privilegije dobar automobil, benzin, sve na državni trošak, što narodni poslanici nemaju.

Narodni poslanici ovde u Narodnoj skupštini kad odu u menzu da se hrane, ja ne idem šest godina, uglavnom budu predmet rasprave u medijima i tako dalje, cenovnik i ne znam šta, mada mi nemamo svoj restoran, restoran pripada Upravi za zajedničke poslove koja je po istim cenama, sve republičke organe snabdeva, naš je samo prostor. Međutim, mi smo uvek predmet nekog gađenja. Gle, ministri i narodni poslanici imaju takve privilegije, međutim kada mi to malo razgrnemo dođemo do raznih nezavisnih regulatornih tela. Pogledajte malo, probajte da proverite, to je zabranjeno, da vidimo kolike plate imaju ove vođe nevladinih organizacija, posebno ovih koje finansira zapad, da podrže Ponoša, Šutanovca i tako dalje, tek ćemo tu dođi do stravičnih plata. Dakle, da rade za pet ili šest puta veću platu, da urušavaju imidž narodnih poslanika, a bogami i imidž države.

Dakle, moja poruka Zaštitniku građana je sledeća i prošli put sam pitao, nadam se da gleda prenose, s obzirom da se ovaj zakon tiče i njega, dakle, da nam odgovori, kada će početi da štiti prava građana po pitanju prenosa najvažnijih događaja, odnosno sportskih manifestacija koje pripadaju, spadaju u listu najvažnijih događaja od interesa za sve građane.

Zakon o elektronskim medijima, član 64. koji Šolak i Đilas nikako ne poštuju, kaže, da svi građani u Republici Srbiji imaju pravo na direktan prenos utakmica koje spadaju u listu najvažnijih događaja, kvalifikacija za svetsko i evropsko prvenstvo, a zadnjih četiri, pet godina tog prava su lišeni zato što zakon kaže da to isključivo pravo imaju mediji koji pokrivaju celu teritoriji Republike Srbije, imaju slobodan pristup. Time svi građani imaju pravo da prate sportske događaje, odnosno događaje sa liste najvažnijih događaja. Onda se pojavio Šolak i Đilas i sada to pravo ne postoji.

Dakle, prenosi se na kablovskim televizijama koje ne pokrivaju celo tržište i Zaštitnik građana treba u ime građana koji su lišeni tog prava da kaže, proveri moje navode, pročita član 64. Zakona o elektronskim medijima, i kaže - ukoliko postoji zloupotreba podnosim, zbog zaštite građana, podnosim krivičnu prijavu Šolaku i Đilasu, pa ću onda razmisliti, možda, i da manje pričam o njegovoj malecnoj plati koja je četiri, pet puta veća nego naša. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao učesnik čuvenog dijaloga, jednog i drugog, gospodine Orliću bili ste prisutni, jedan od bivših narodnih poslanika nas je nazvao šljamovima ili se to odnosilo samo na mene. Uglavnom je to uradio čovek koji dve godine nije dolazio na posao, a redovno primao platu, pa čak i putne troškove. Kad god je bio u Beogradu, ako Skupština zaseda, on se na prijavnici lepo upiše, naplati od Trstenika putne troškove, na sednicu ne dolazi, svoj posao ne radi. Mi smo radili i njegov posao i on je našao za shodno da nas uvredi bez obzira što je od države iz budžeta dve godine primao platu za nerad, a mi koji smo radili i njegov posao ispali smo, kako je on to rekao, šljamovi.

Dame i gospodo narodni poslanici, čuo sam da će Zdravko Ponoš da bude kandidat opozicije. Našu opoziciju je nemoguće oslabiti. Kakva opozicija takav i kandidat – Zdravko Ponoš. Zdravko Ponoš se proslavio time što je radio za vojsku i državu samo ne za našu, već za nek drugu. Uglavnom su to bile države NATO pakta. On i Šutanovac, ministar odbrane, su se takmičili ko će više tenkova da pretopi, ko će više da razoruža našu vojsku, pa nismo imali vojno neutralnu državu, već vojno neutralisanu. Nismo imali dobro naoružanu vojsku već dobro razoružanu vojsku.

Bilo je to takmičenje između njega i Šutanovca, a kao nisu se voleli, ali je bilo takmičenje ko će više pretopiti. Zdravko Ponoš, kandidat opozicije. Već sam rekao, kakva opozicija, takav i kandidat. Takvu opoziciju je nemoguće oslabiti.

Zdravko Ponoš je najviše činova formacijski dobio kad se doznalo da je po činu muž Tadićeve svastike. Astronomski je napredovao, pa formacijski, jel tako generale, od komandira čete postao načelnik Generalštaba i služio državu, ali ne svoju. Služio je NATO pakt, razoružavao sopstvenu vojsku u korist političkih i nacionalnih interesa drugih zemalja, a ne u korist nacionalnih interesa vlastite zemlje.

Iza Ponoša i Šutanovca ostao je samo jedan plastični tenk, inače su sve što je moglo da ide na gusenicama pretopili u Smederevu. Posle toga su se Amerikanci pokupili i otišli, kad su pretopili naoružanje.

Međutim, posle promena, Srbija je ponovo dobro naoružana i verovatno Ponoš misli, a svojim govorom to i tvrdi, da je došlo vreme da opet neko dobro naoružanu vojsku razoruža i vojno neutralnu zemlju da vojno neutrališe. I otuda je potvrdio one moje navode ovde što ja gospodinu Martinoviću tri godine tvrdim, da Srbiju niko ne može srušiti spolja ako im neko ne pomogne iznutra i da se ovi nesrećnici, to sam stalno tvrdio, nude spoljnom faktoru, koji baš nema dobru nameru prema Srbiji, da im pomognu.

Otprilike, to ide ovako. Ako bi mi silom promenili vlast, vi nam to podržali, onda bi mi, tj. oni, bili radi da dovrše nezavisnost Kosova koju su započeli do 2012. godine, pa ih promene omele da dovrše nezavisno Kosovo, pa bi oni bili radi u Republici Srpskoj da priznaju unitarnu Bosnu, da porade i na tome, i da se Republika Srpska utopi onako u unitarnu BiH. Dalje, bili bi radi da se i u Crnoj Gori odreknu Srba i Srpske pravoslavne crkve i na takav način pomognu spoljnom faktoru, posebno Englezima, ovima koji nisu ni malo dobronamerni prema nama, da na određeni način reše situaciju na Balkanu, ali na štetu Srbije i Srba, kao što je to bilo dok su oni vladali, kad su energično pomagali sve druge protiv sopstvene zemlje, pa izađe ono - hvala Vuče, oni kod ovog Vuka što ga hvale Albanci i pozivaju se na mišljenje Međunarodnog suda pravde koje je on tražio, pozivaju se na rezoluciju kojom su pregovori izmešteni iz UN u EU, pa sada ni dalje ne mogu da dovrše taj posao. Vuk Jeremić misli da smesti svoju stražnjicu opet u neke fotelje, u avione, ali pošto nemaju dovoljno glasova, pošto će Zdravko Ponoš da bude kandidat, taj ne može da pobedi ni na nekim izborima za kućni savet i to ako ima deset stambenih jedinica, ni tu ne bi uspeo da pobedi, ni podmićivanjem ni bilo čime, oni misle da otprilike ako se oni lepo ponude zapadu, da će im zapad pomoći da silom, streljanjem, vređanjem, vešanjem, jurenjem po ulicama itd, zatvaranjem u logore, osvoje vlast i da Srbiju liše određenog dela svoje teritorije i nacionalnih interesa koje Srbija ima na Balkanu.

Ja sam bio učesnik onog dijaloga i osećam se malo poniženo. Ja im nikada ne bih dao ono što im je Aleksandar Vučić dao. Nikada. To raspoloženje nisam ni krio. Zamislite kad nekome ko nije u parlamentu vi date šest članova RIK, šest članova, a RIK broji 17 članova i ni jedna partija, bez obzira što SNS ima većinu poslanika, ne može da ima više od polovine, dakle samim tim je na određen način oštećena, i još sad daš šest članova RIK-a u stalnom sastavu opoziciji koja nije prisutna u parlamentu, a mislim, to je moje iskreno mišljenje, da oni ni ne zaslužuju da budu u parlamentu. Čak po delima odnosno nedelima koja imaju prema sopstvenom narodu i zemlji, mislim da ne treba da budu ni na glasačkom listiću i da ne treba oni da bojkotuju izbore i Narodnu skupštinu, već narod treba da ih bojkotuje, bilo ih ili ne bilo na glasačkom listiću, što i oni sami znaju.

Gospodine Orliću, za šest članova RIK mi smo izračunali tamo da nam treba poslanička grupa od 90 narodnih poslanika. Tu ima SDA jednog, itd. I zato ja kažem - ono što im je Aleksandar obećao, kao predsednik najmoćnije grupe u poslaničkoj većini, dakle, mi smo to podržali, ali ja lično im nikada to ne bih dao, jer oni ne zaslužuju šest članova RIK-a kao vanparlamentarna opozicija.

I opet su se raskukali na kraju, kažu, dobili su polovinu nadzornog tela za medije i opet su se raskukali, ne, kao, ali to jeste dobro, ali mi bi hteli nešto još, a to još znači samo vlast bez izbora. A oni tvrde da će izbori biti pokradeni. Ovamo će da dobiju šest članova RIK-a u stalnom sastavu, onaj jedan iz SDA je sedmi, i ko zna ko još može tu da se nađe i svaka izborna lista u proširenom sastavu koja odlučuje kao i stalni sastav u izborima i izbornoj kampanji ima po jednog člana i jednog zamenika. Ako bude 20-ak lista ili kandidata za predsednika Republike ili izbornih lista na parlamentarnim izborima, znači da će oni u proširenom sastavu imati najmanje još 18 članova RIK. Dakle, imaće apsolutnu većinu u RIK, što je zabranjeno SNS-u ovde u stalnom sastavu, po onome da ne može niko da ima, ni jedna partija, itd.

Ne mogu a da se ne zapitam da li će oni delegitimizovati izbore tako što sa tom većinom u odlučujućem trenutku neće proglašavati rezultate izbora kada vide da imaju jedan, jedan i po, 0,5, 0,3, kao Živković sedam hiljada glasova, itd, da li će oni hteti da, recimo, proglase rezultate izbora, da li će hteti da utvrde rezultat ili će se razići pa neće biti kvoruma, ili će biti, kako da ti kažem, krajnje oportuni prema radu RIK.

Izbore ne sprovodi Vlada. Oni non-stop javnosti kažu kako će vlast pokrasti izbore. Izborima rukovodi RIK. Dakle, od trenutka raspisivanja izbora, vlast sem obezbeđivanja finansijskih i materijalnih uslova da se izbori održe, nema apsolutno nikakve veze sa sprovođenjem izbora sem što na nekim izbornim listama učestvuje sa svojim kandidatima ili kandidatima za predsednika republike. Nikakve više uloge vlast nema u izborima, u izbornoj kampanji. To javnost treba da zna. Nju uglavnom sprovodi u celosti RIK, u proširenom sastavu, jer se svaka lista koja podnese kandidaturu dopunjava sa po jednim članom i jednim zamenikom RIK-a.

To se isto dešava i sa biračkim odborima koji na terenu učestvuju u praćenju izbora, prebrojavanju na biračkim mestima, pakovanju, dostavljanju materijala itd. uglavnom, lopta je na njihovom terenu, u njihovom igralištu i gotovo je nenormalno tvrditi da će vlast pokrasti izbore kada će oni imati većinu i u biračkim odborima, i u RIK-u, pa ako izbori budu pokradeni, onda su oni u to upleteni, a ne vlast, jer u oni u svakom trenutku u svakom biračkom odboru, sa proširenim sastavom imaju većinu.

Dakle, obzirom da ta većina može da bude destruktivna i da može izbore da okrene naopako, da neće da proglasi rezultat, da imamo probleme, pa da bude da za more tih raznih izbornih radnji koje se dešavaju pre izbora, u toku izbora, prilikom prebrojavanja, utvrđivanja rezultata, može da dođe do toga da sve to mora da utvrđuje Upravni sud. Poznavajući njih, verovatno kada vide rezultate izbora i koliko ih narod voli, poput Zdravka Ponoša koji nas je dobro razoružao i koji želi da se kandiduje, da nas još jednom razoruža, da još jednom pretopi što se pretopiti može, da još jednom onih 13, 14 migova koje smo stekli, da i to nekako udomi negde, da budemo laka meta za eventualne teritorijalne i agresivne apetite okolnih i drugih država koje nam baš ne misle dobro.

Dakle, nisam siguran da je dobro što ćemo olako davati članove RIK-a, ali bože moj, prvi čovek najmoćnije stranke je tako odlučio. Još da vam kažem da u REM-u, u prethodnom dijalogu je već dato pet članova RIK-a. Dakle, u Savetu REM-a imaju takođe većinu i za opoziciju ništa nije strano to što sam zamerao, da oni podržavaju da nam se strani mediji, tzv. luksemburški mešaju u te izbore procese.

Pitam vas – koja to zemlja dozvoljava da strane televizije učestvuju u njihovoj zemlji u izbornom programu, da ga kreiraju, da vode izbornu propagandu, izborne spotove, da puštaju čak i one koji bojkotuju izbore, da rade u korist bojkota? U kojoj to zemlji će pustiti da strane televizije, stranih država mogu da igraju takvu ulogu u njihovom izbornom procesu kakvu ulogu imaju strane luksemburški mediji na našoj teritoriji?

Dakle, to nije moguće. Zamislite da mi u Parizu, u Londonu, u Berlinu, u Rimu zakupimo neki studio i kažemo – ovo su televizije iz Inđije i sad pravimo izbornu propagandu protiv Makrona, protiv Merkelove ili onog drugog sad koji ju je nasledio, pa pravimo protiv italijanske Vlade, italijanske većine. Da li bi to našim televizijama bilo dozvoljeno? Ono, kao, mi smo prekogranična televizija, ne bavimo se izborima u Srbiji, već ćemo se baviti izborima u Nemačkoj, u Belgiji, u Francuskoj, u Italiji. Da li bi to nama bilo dozvoljeno?

Našoj opoziciji strano uplitanje, kao i Ponošu, apsolutno nije sumnjivo, za njih je sve izvodljivo samo ne bi li se nekako, prekim putem, dokopali vlasti, jer na izborima sami znaju koliko se trudili toliko će i zaslužiti. Jedna stranka se podelila u 10 stranaka,. Tako, gospodine Martinoviću, Demokratska stranka je podržavala raspad same sebe. Recimo, „Ne davimo Beograd“, „Žuta patka“, Bastać, svi ti pokreti koji su nastali. Demokratska stranka je sve trčala da to podržava, ne znajući da je to sastavljeno od njihovog biračkog tela. Kad su se raspali u 10 raznih frakcija i 10 raznih stranaka, e onda smo im krivi mi. Sami sa sobom oni ne mogu, posvađali su se. Kako vi mislite i kako ja sam mislim da oni mogu prema nama da nastupe fer, ma koliko mi činili ustupaka njima?

Sećam se 2011. godine, ovde nas je bilo 100.000. Sto hiljada ljudi je došlo, bez podrške jednog medija. Nismo imali ni ovaj list, kako se zove, „Nova“, ni „Blic“, ni „Danas“, ni „Vreme“, ni „Nedeljnik“, ni „NIN“, nismo imali ni televizijske kanale, nismo imali celog kablovskog operatora, itd, ali smo tražili izbore. Tražili smo izbore samo godinu dana pre vremena.

Dakle, da se organizuju prevremeni izbori i to od vlasti koja je u tom trenutku uživala podršku 25% biračkog tela, ne više. Znači, postojali su legitimni uslovi da se organizuju izbori makar godinu dana ranije, a vlast je počivala na 128, dobro ugrađenih u budžet, narodnih poslanika koji su se svađali samo oko toga ko je koliko dobio. Postojali su legitimni uslovi da se raspišu prevremeni izbori makar godinu dana.

Ne da nam to nisu dali, već su nas ismejavali. Onda, na zakupljenom terminu na „Kopernikusu“, dva sata, kad se pojave ti novinari, oni kažu– ajde, maltene iš, vi niste novinari, kao što se danas Dragan Đilas ponaša prema novinarima koji ne rade u Šolakovim i Đilasovim medijima. On kaže – vi niste mediji, itd. Sloboda medija je vladavina prava. puna su im usta toga, ali, recimo, NUNS uzme pare od Đilasa, pa, recimo, kad se nešto desi novinaru koji objektivno izveštava za neku drugu stranu, kad se nešto desi njemu NUNS se ne meša u svoje poslove. Hvala Bogu, oni su dobili određene pare.

I danas imamo ne registrovane političke stranke, tipa „Pokret za preokret“, PSG, ne znam, „Ne davimo Beograd“, „Jedan od pet miliona“, itd. Kaže – pokreti. Registar pokreta ne postoji, postoje udruženja građana, političke stranke i sportske organizacije. Registar pokreta ne postoji. Onda ne registrovane stranke organizuju ne prijavljene demonstracije, javne skupove i mi to sve tako tolerišemo, još nas nazivaju diktatorima. To u njihovo vreme nije bilo moguće. Recimo, sa tih skupova izveštavaju ne registrovani mediji. To u njihovo vreme nije bilo moguće i Ranko Panić je to platio glavom. Na prijavljenom skupu, na prijavljenom protestu na Trgu Republike je primena sile nad dosta mirnim demonstrantima rezultirala smrću jednog čoveka. Oni to maltene nisu ni objavili u medijima. E, tolika je bila sloboda medija.

Što se tiče pravne države i vladavine prava, oni to najbolje negiraju svojim postupcima za koje ne snose odgovornost, jer ne možete organizovati ne prijavljene skupove, ne možete imati ne registrovane stranke. Oni su doneli propis da treba 10.000 članova da bi se osnovala jedna politička stranka, a sad kad treba njima, onda Đilas kupi od onog Bulatovića za pet miliona i 700 hiljada, a drugi rade ne registrovano.

Ova vlast toleriše ne prijavljene skupove, ne registrovane stranke, što prenose ne registrovani mediji. Ja ne znam kada ćemo jednom povući crtu i reći – dosta? Što kaže Saša Radulović – dosta je bilo. Dalje, kaže – neće da može, što kaže Šojić. Mislim da je vreme da im kažemo – ili ćemo se oko nekih stvari složiti ili jednostavno mi ne možemo podnositi to, te stalne sukobe. U sukobima, ako do toga, ne daj Bože dođe, u sukobima sami sa sobom sigurno gubimo mi.

Moj apel i dalje je da se dozovu pameti. Bolje da uspemo složni, nego da propadnemo podeljeni.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, teško je govoriti o ovoj temi, a da se ne setimo čuvenog dvojca bez kormilara - Rodoljub Šabić i Saša Janković.

Kada su mene svojevremeno smenjivali sa mesta predsednika Skupštine opštine Inđija ja sam se obratio Saši Jankoviću, s obzirom da je prekršena izborna volja građana, tako što sam smenjen na sednici koju je DS održala u zgradi Uprave vodovoda.

Dakle, ja sam jedini funkcioner koji je smenjen u zgradi Uprave vodovoda gde se nalazilo i sedište DS, pa je ta sednica održana u zgradi Uprave vodovoda u sedištu DS, gde je bila i kancelarija predsednika opštinskog odbora DS. Odgovor Saše Jankovića, tada prvog Zaštitnika građana, u stvari zaštitnika svoje velike plate je bio da ga moja prava ne interesuju. Verovatno da ga posle izbora stvarno nije ni interesovalo.

Sećamo se Rodoljuba Šabića, čuvenog, nezavisnog, regulatornog tela, ili kako se to već zove, koji je bio toliko nezavistan da je u svojoj karijeri promenio tri političke partije i bio funkcioner u tri političke partije. Dakle, predsedavao je Narodnom skupštinom. Bio je ministar. Dakle, ne znam šta je još trebao da bude pa da bude uistinu nezavistan, ali ta njegova nezavisnost se ogleda u funkcijama koje je vršio u svom prethodnom radu pre nego što smo ga izabrali za Poverenika, odnosno izabrala ga je DS. I tako Sašu Jankovića bivšeg julovca i ne znam šta sve nije bio i gospodina Šabića izabrala i postavila neodgovorne ljude na odgovorna mesta.

U principu kažu da je demokratija vladavina većine. To je ono iz naroda, za narod itd, od naroda, iz naroda, za narod, da je vladavina većine. Bojim se da sistem koji trenutno prenosi deo vlasti na nezavisne organe i tela i nevladine organizacije, da njih ne zaboravim, to je onaj čuveni Martinovićev zakon koji je proistekao kao paralelni deo bivše žute DS, bojim se da je deo vlasti, deo javne vlasti u državi prenet na nezavisne organe, nezavisna tela ili kako se to već zove i nevladine organizacije koje nas vrebaju na svakom ćošku itd.

Znači, narod, sastavi se njih troje i registruju neku nevladinu organizaciju i oni se onda direktno mešaju, upliću u vršenje vlasti i ako se zamerite nevladinom sektoru koji je dobar sa tobož nezavisnim regulatornim medijima i još ako vam Šabić i Saša Janković sednu za grbaču, onda imate problem koji smo mi morali da prevazilazimo. Dakle, na takav način se bivši režim odnosio prema tim navodno odgovornim funkcijama.

Tvrdim da većina od narodnih poslanika, posebno mi koji smo nešto duže ovde, dnevno primi više ljudi nego Poverenik, u slučaju Šabića to je bio zaverenik i Zaštitnik građana, dakle, nema dana da ne primimo po tri, četiri, pet, šest osoba itd. dok ovi tamo beleže svaki telefonski razgovor, ubeleže kao, evo, oni su radili sa građanima i u principu to rade za velike pare.

Sledeći Zaštitnik građana koga ćemo izabrati po ovom zakonu biće izabran na osam godina. Zamislite koliko jedan građanin može da dobije na Bingu, ili kako se to zove, oni koji dobiju 100.000 evra, 200.000 evra, 300.000 evra su slabiji dobitnici od Zaštitnika građana. Ja sam ovako izračunao, pošto će mu plata biti kao plata predsednika Ustavnog suda, ja sam izračunao da to neće biti ispod 4.000 do 5.000 evra mesečno i ja se već duže vreme protivim da mi kao poslanici Narodne skupštine koji prolazimo izborne cikluse maltene svake dve godine, kad god neko zatraži ili ne zatraži izbore mi to organizujemo, izborne kampanje u okviru stranaka itd. Krvavo mora ipak da se radi, to građani treba da znaju, da bi se uopšte došlo na izbornu listu. Ima da lepite plakate, ima prstići da budu od lepka itd, ima da idete na javne skupove, da se kvalifikujete, imaju tom prilikom građani koje će navodno ili tog trenutka štiti Zaštitnik građana, ima građani da vam kažu koješta na tim tribinama, ima da, posebno mi iz manjih stranaka, recimo, koja zastupaju seosko stanovništvo, ima da se malo i smrznete po ovim salama, jer tu obično na selu duva promaja, obično je hladno itd, ima i lošijih poslova od naših, ali da bi vi došli ovde i da bi birali čoveka ili da bi odredili Zaštitnika građana zakonom, vi morate da prođete neku proceduru koja nije baš tako laka i pri tome birate osobe sa četiri puta većom platom.

U principu, ja sam za to da one koje mi biramo nemaju veću platu od predsednika Skupštine ili predsednika Republike. Za mene nije normalno da Zaštitnik građana ima veću platu od predsednika Republike, koji prolazi danas, predsednik Republike prolazi kroz toplog zeca, cela porodica, a Zaštitnik građana lepo ušuškan sa četiri puta većom platom.

Pa, vi izračunajte, gospodine Arsiću, četiri, pet puta veća plata od predsednika Skupštine pa puta osam godina. Ja izračunao, to je 500.000 evra i ako je prethodno bio još pet godina, to je 800.000 evra. Retki su oni koji na Bingu ili tim igrama na sreću mogu da dobiju 800.000 evra, i naravno slava im udari u glavu. Ja sam to posmatrao ovde, nezavisna regulatorna tela, oni kad dođu rašire se ovde po ovim klupama i onda prema nama nastupaju i postupaju sa visine svoje plate. Kao, šta ovi poslanici, pa, oni imaju četiri puta manju platu. Šta, pa, ja imam vozača nekoliko automobila, pa, da, ja imam ne znam, četiri pomoćnika, ne znam koliko sekretara itd, i ovi pomoćnici upadnu u med, onako, zajedno, koliko ih ima, četiri sa Zaštitnikom građana, i oni postanu država u državi i vlast, deo vlasti i pripada im mnogo više slasti nego parlamentu, predsedniku Vlade, predsedniku Republike. Onda se oni sa nama ponašaju tako kao sa visine njihove plate i kao, šta sad ovi sirotani tamo hoće i bitni smo im samo dok ih ne izaberemo imenom itd.

Za mene nije prihvatljivo da oni imaju veće plate. Ja ne tražim da mi imamo njihove plate, evo ja tražim da oni imaju naše plate. Pa da vidite kako neće biti gužva i neće biti otimanja za mesta Zaštitnika, Poverenika.

Obično u drugom delu mandata… znate onu priču o cariniku, kao šta da mu kupe za rođendan. Pa razmišljaju, razmišljaju i jedan se seti i kaže – ej, ljudi, a da mu damo još jednu smenu. Ovaj treći kaže – nemojte ljudi, pa mnogo je dve smene. Tako i ovo, mislim da je mnogo osam godina bez ikakvog reizbora. Verovatno ćemo da postavimo bilo koga u Srbiji, u drugom delu kada oseti da više ne može da bude reizabran po ovom zakonu, verovatno će krenuti u politiku kako je to kretao Saša Janković, pa priželjkivao da onaj ko ima četiri puta manju platu od njega i ko radi njegov posao svakodnevno, prima građane, kao što je to predsednik Vlade Aleksandar Vučić radio, kasnije predsednik Republike, i primao građane, a ovaj drugi se bavio politikom.

Imali smo suludu situaciju, red pred Kancelarijom predsednika Vlade, red građana koje on prima, sluša o njihovim problemima, ko je gladan, ko je bos, ko je nezaposlen, ko je slabo plaćen, kome treba za lekove, a kod Zaštitnika građana nema gužve. Onda se ja pitam, čekaj, što ovaj koji treba da štiti, a ne štiti ima četiri puta veću platu od predsednika Republike koji radi njegov posao?

Saša Janković je naravno, to je svima poznato, bio opasan i po okolinu još kao student i kada se domogao funkcije sada svi drugi zaštitnici će možda da okupiraju njega, pa će u drugoj polovini mandata da kažu – e, sad malo da se ja kvalifikujem za politiku i počnu da rade naš posao kao što su to radili Rodoljub Šabić i Saša Janković.

Posebno je recimo zanimljiv ovaj Šabić. Napao ga beton posle neke pijanke i on je onda bio ljut, kao, vidi šta su mi uradili od države, skače trotoar, onako bezobrazan beton skače i ugrožava sirotog Poverenika zaverenika. Posebno mu je parlament bio onako pod kontrolom. Umesto da parlament kontroliše njega, šta on radi za tako veliku platu, bivši političar se setio da bi on sa tog mesta mogao da kontroliše nas, pa sam ja bio lažljivi lupež itd.

Sad, zamislite čoveka koga smo mi izabrali, potvrdili njegov izbor, kao hajde sad da mi ne menjamo Poverenika, da ne menjamo Zaštitnika građana, da im damo još jednu šansu. Oni tu šansu upotrebili, bolje reći zloupotrebili da se politički kvalifikuju sa željom, znaš, ako nekom stane srce mogao sam uskočiti na njegovo mesto i postati političar.

Samim tim što vam je Zaštitnik građana postao kandidat na predsedničkim izborima, dovoljno je reći to i videti koliko su oni spojili svoju funkciju sa politikom. Privilegije, svi narodni poslanici dolaze uglavnom svojim automobilima, Zaštitnik građana ima nekoliko automobila na raspolaganju, ima kabinet, dok narodni poslanici primaju građane i podnose deo tereta koji treba da podnose oni.

Zato treba biti pažljiv. Ja ću da glasam za ovaj zakon. Videćemo kako će on da bude sprovodljiv, ali u principu sistem koji nam nude iz Brisela uglavnom traži određene žrtve. U politici ne dobijete uvek što vi hoćete, često dobijete i ono što drugi hoće i zemlja kao zemlja mora da se uklopi ukoliko želi da bude članica EU, a meni EU sve više.

Nisam ja ni evroskeptik, jesam ali u malim količinama, meni ta EU kako rešava svoje probleme, sve više me podseća na SFRJ negde iz 1989. godine međusobne optužbe itd, ali prema Srbiji su veoma surovi. Treba vam ovo, treba vam ono, stavite Zaštitnika, stavite neke ljude koji su nama simpatični i onda dođe Tanja Fajon i neko od tih evroparlamentaraca i kaže, čak koji se ne pitaju u svojoj zemlji kao Bilček itd, a vi morate sad ovako, pa dajte opoziciji, od 1996. godine sam učestvovao, dajte im 30 nekih tačaka. Mi ispunimo 30 tačaka, oni neće na izbore. Onda evroparlamentarci – hajde sad ponovo dajte im ovo, itd.

Mi onda vodimo naporne pregovore, oni nas nadziru, nevladine organizacije nas nadziru, tobož nezavisni novinari nas nadziru, kad se pojavio Zaštitnik građana i rekao – ljudi, ne mogu da postoje neregistrovane političke stranke, one moraju da se registruju, po zakonima koje su doneli ovi žuti pre nas. Da bi registrovali političku stranku, treba vam 10 hiljada potpisa. Tako su oni smislili kako da se reše opozicionih stranaka i da imaju što manje konkurenata na političkom tržištu i to su bili prava građana da se bave politikom. Znači, više nije moglo 100 potpisa, nego je moralo odjednom 10 hiljada potpisa i sve političke stranke koje su bile registrovane morale su kao ono u SFRJ, da samo prešaltaš u sve republike, tako sve političke stranke kažu – e, sad, svi na šalter, ima da se preregistrujete, eto, žuti bog, Boris Tadić naredio i Dragan Đilas, Vuk Jeremić itd, naredio da mora da bude 10 hiljada članova u jednoj političkoj stranci.

Da li su građani uskraćeni da mogu da osnuju političku stranku? Naravno da su bili uskraćeni. E, sada, kad su se posvađali posle gubitka vlasti i od jedne kvočke nastalo sto pilića, sa političkom snagom koja je manja od moje stranke koju su stalno ismejavali, e, onda je bilo – mi smo pokret.

Sad ja vas pitam, gospođo ministarko, šta je to pokret? Ja nikako ne mogu, bavio sam se politikom, pokušavam još uvek, ali nikako da saznam šta je pokret? Malo ja pročešljam, pokret je Pokret za preokret. Onaj naš kolega koji je bio ovde, koji je ustanovio pravilo da politička stranka mora da ima 10 hiljada članova. Ali, kad je to došlo da se odnosi na njih, kad nemaju više 10 hiljada članova, niti mogu to da prikupe, onda kažu – mi smo pokret. Ja to malo pogledao, kad ono udruženje građana. Potrebno je tri člana, recimo, u slučaju tog preokrenutog, on, žena i svastika i on registrovao Pokret za preokret. Odjednom, niti je stranka, niti je baba, niti je devojka, ne možeš da utvrdiš šta se to dešava.

A Zaštitnik građana, boli ga briga za prava onih građana koji se bave politikom i moraju da osnuju političku stranku da bi to činili. I onda imate nezavisna regulatorna tela, pa imaš medije. Još nisam čuo da je Zaštitnik građana i Poverenik za informacije od javnog značaja stao na stranu građana i rekao – vi imate pravo na objektivno informisanje, imate pravo na medije, mediji koji pišu o vama i koji vaš informišu ili dezinformišu moraju da budu registrovani u Republici Srbiji da bi vi mogli da iskoristite pravo prigovora, pravo na odgovor, itd. Imate neregistrovane političke stranke, te pokrete, registar pokreta ne postoji, postoji registar sportskih organizacija, postoji registar udruženja građana, postoji registar političkih stranaka, ali registar pokreta ne postoji i oni zloupotrebljavaju pravo okupljanja.

Onda o aktivnostima neregistrovanih političkih stranaka na neprijavljenim i nezakonitim javnim skupovima, gde se, recimo, prozivaju lekari zbog korone, vakcinacije itd, znači na neregistrovanim skupovima, a odatle izveštavaju, informišu ili dezinformišu tzv. nezavisni slobodni ali neregistrovani mediji. I onda dreka – Zaštitnik građana ćuti, Poverenik od informacija od javnog značaja, a informacija koja dolazi iz medija bi trebala da bude predmet rada Zaštitnika i Poverenika, i onda oni kažu – znate šta, dragi protestanti, evo pred RTS-om nema nikog i onda sa osam kamera se organizuju nemiri u državi, lupa Skupština, na neprijavljenim javnim skupovima, registrovane političke stranke prave krš i lom a izveštavaju neregistrovani mediji koje ne možete ni tužiti u Republici Srbiji za dezinformisanje, zato što dobijete odgovor da oni nisu registrovani u Republici Srbiji i da oni nisu strana koja može da bude tužena u Republici Srbiji.

Na sve to onda građani imaju prava da budu obavešteni o određenim proizvodima, da putem oglašavanja saznaju šta treba da kupe u „Maksiju“, itd, koje su cene, i onda vidite te nezavisne medije, sloboda medija i pravna država, vladavina prava. To su uglavnom zamerke, jel tako, koje dolaze – odakle? Ko prenosi to? Ovi iz EU što su izlobirani.

Ja mislim da ako žele da se mi borimo protiv korupcije, prvo u EU bi trebali malo da se pozabave korupcijom, jer neke odluke da u mnogim zemljama operator ne može da bude vlasnik medija, a u Srbiji nam vrate zakon, kaže, e, kod vas operator može da bude vlasnik medija. Onda on nije vlasnik, on je operator u Srbiji, ali on nije čak ni vlasnik medija u Srbiji, već je on vlasnik medija u Luksemburgu, pa onda ne odgovara nikom. Onda imamo nezavisne medije koji kukaju na slobodu medija, a registrovani. Navodno, program emituju, ovde ga samo istovremeno preuzimaju, a navodno program emituju u Luksemburgu ili u Sloveniji.

Čak i napišu tako ovi iz nezavisnog regulatornog tela iz REM-a kako oni nama pakuju program, iz Beograda tako ide malo do Luksemburga iz Luksemburga u Sloveniju, gde nam „pakuju“ program, čak su upotrebili taj izraz, to nije reemitovanje već šetanje signala i odande nas, kao, informišu i pri tome nikom ništa ne plaćaju.

Domaći mediji moraju da plate sve, REM-u, RATEL-u, SOKOJ-u, OFPS-u autorska prava itd, dok ovi nezavisni, kao slobodni mediji, profesionalni, kako kažu, u vlasništvu Đilasa i Šolaka, znači u vlasništvu političara, Evropsku uniju baš boli briga što je Đilas umešan u medije, što ne bi trebalo da jedan političar bude vlasnik medija, nema nikakve veze, živela sloboda medija. Ako su za slobodu medija, onda je trebalo da se zalažu u Luksemburgu za slobodu medija. Imate izveštaj N1 televizije koja kaže da je odlikovan dopisnik N1 televizije u Luksemburgu. Kako dopisnik N1 televizije u Luksemburgu, kad Šolak i Đilas tvrde da su ti mediji registrovani u Luksemburgu? On je dopisnik ovde, a ne tamo.

Znači, malo-malo pa im se otkine neka istina, saopšte je, a da nisu ni svesni da su je saopštili. I onda nezavisna regulatorna tela koja ovde ne plaćaju ništa, ne moraju da imaju dozvolu, ali u Zakonu o oglašavanju i piše da ne mogu da emituju srpske reklame, a onda oni uzmu i emituju srpske reklame i tako direktno utiču na slobodu medija koji su registrovani, zato što kad ostanu bez prihoda, nema slobode medija bez prihoda od oglašavanja, da medij može da ima plate za zaposlene, tehniku itd, da može da emituje program njemu trebaju prihodi, a prihodi se ostvaruju uglavnom oglašavanjem.

Ali strani mediji koji reemituju navodno program nemaju pravo, po članu 27. Zakona o oglašavanju, na reklame, nemaju pravo da obaveštavaju građane o proizvodima, akcijama itd. I vi danas gledate na luksemburškim medijima, pa čak na „Foksu“, gledate srpske reklame gde pišu čak i cene – 399 dinara itd. I sad neko hoće da mi dokaže da, recimo, ide akcija u dinarima u Vašingtonu, u Njujorku, u Berlinu, u Parizu. I sad zamislite da mi registrujemo, recimo, u Inđiji, fiktivno. Kao, u Evropi možeš da registruješ televiziju, a ne mora da emituje program. Ona direktno krši konvenciju, jer gađa državu-članicu koja je potpisala konvenciju, u celini ili pretežno, a to se smatra zloupotrebom prava. To radi N1 televizija.

Ovi koji nam naturaju razna nezavisna tela, organe itd, uglavnom ćute na takve prekršaje. Ono što nije dozvoljeno u njihovim zemljama, dozvoljeno je da se radi u Srbiji. Zamislite da mi otvorimo studio u Parizu, u Beču, u Berlinu itd. i krenemo mi da emitujemo njihove reklame, napadamo Makrona, Merkelovu itd, njihove partije, žalimo se na manjak slobode medija itd. Mi kažemo – znate šta, mi smo registrovani u Inđiji, mi tamo ne moramo da emitujemo program, evo, mi malo reemitujemo program ovde.

Mislim da bi takve televizije, divlje, bile zatvorene za 15 minuta, da bi kazne bile veoma velike, da bi se ponašali veoma surovo protiv divljih, piratskih medija, a kod nas divlji, piratski mediji u „Junajted mediji“, tužili državu Srbiju, tj. građane koji čine tu državu, koji bi trebali da plate njima štetu, i evo njihove investicije koje dolaze iz Luksenburga, belosvetskih ostrva, ne znam odakle, iz Holandije, itd. njihove investicije su ugrožene.

Gospođo ministarsko, ja vas upozoravam, kao člana Vlade, da je velika mogućnost da izgubimo arbitražu, s obzirom da i njihove sudije, te spolja, mi to dobro poznajemo, vole sve što vole mladi, ono što ne mogu da koriste u svojoj državi, vrlo rado će da koriste iz Srbije, a ovi Šolakovi, Đilasovi, mediji imaj te crne pare, stečene reklama, nezakonitim reklamama, suprotno članu 27. i viškom tih crnih para, mogu da utiču na one što, vole sve što vole mladi, i na takav način država i građani mogu da izgube spor, a pri tome Zaštitnika građana i Poverenika za informacije od javnog značaja, to neće nikako interesovati.

Zamislite sada te nezavisne medije koji izveštavaju sa skupa koji nije prijavljen. Oni čak te proteste, na neki način organizuju, sazivaju, pozivaju, izveštavaju, sve oni rade, i sebe nazivaju objektivnim novinarima. Pri tome njihovi novinari imaju tri puta veću platu. Kako imaju tri puta veću platu ili više puta veću platu od novinara u registrovanim medijima itd? pa, zato što uzmu prihode od oglašavanja od medija koji na to imaju pravo, i zbog toga se registruju u Srbiji. Oni koji se ne registruju i nemaju pravo na oglašavanje, uzmu te pare, i kupuju tako, ne samo novinare, kupuju političare, kupuju, ne znam… Izašao je onaj spisak Đilasa šta je sve platio, kako je kupio političku stranku od onog Bulatovića i tako dalje za 5,7 miliona. On je bio vođa Zelene ekološke partije, i čim je čuo da je sve platane posekao Đilas u Beogradu, on rešio da nekoliko godina posle toga ustupi političku stranku, jel, Bože moj, treba skupiti 10.000 potpisa. Onda vam osvane jedan nezavisni poslanički klub u korist Đilasa, a da na izborima nisu bili. To je bilo normalno i za Poverenika, zaverenika i tako dalje, i danas se mi bavimo tim temama.

Da pitam sledeće – da li građani imaju pravo na listu najvažnijih događaja, koji po zakonu član 74. ne smeju da budu lišeni prava na najvažnije događaje? Recimo, fudbalske utakmice reprezentacije su na listi najvažnijih događaja, koje isključivo pravo, piše u zakonu, imaju pravo da prenose mediji koji pokrivaju celo tržište Republike Srbije, celu Republiku Srbiju i imaju slobodan pristup. Vi odjednom vidite nezavisno regulatorno telo, ćuti, a utakmice prenosi - ko? Utakmice prenose Šolakove i Đilasove televizije i pri tome direktno krše član 74. jer takve događaje od interesa za sve građane, ne smeju da liše tog svog prava, oni lišavaju, i ako pokrivaju samo polovinu tržišta i nema slobodnog pristupa, nego se radi o kablovskim kanalima.

Znači, takav građanin mora da se pretplati da bi to gledao, mora da se pretplati. Koja su to njegova prava? Ko štiti građanina? Kad zakonom ima pravo da prati te događaje na televizijama koje su mu dostupne, koje pokrivaju celo tržište. Oni to ne mogu da prate zato što je neko uzurpirao zakonom garantovano pravo. I ništa.

Nezavisno regulatorno telo ćuti, i ako ga plaćaju upravo televizije koje pokrivaju celo tržište, odnosno, one koje su registrovane, oni plaćaju, odakle masne plate primaju članovi Saveta REM-a, funkcioneri, ne znam, izvršni direktor, itd, kao da zakon ne postoji. Zakon ne važi, sem za nas koji smo registrovani, radimo u skladu sa procedurama. To je isto kao kada bi ja otvorio obućarsku radnju, plaćao sve doprinose, onda se pojavi obućar koji ne plaća ništa, i vrši iste usluge, i kaže – eto, ja malo registrovan u Luksemburgu.

Još nisam video Zaštitnika građana, odnosno, a baš, očekujem da Pašalić pokrene to, da kaže – znate šta, ne mogu moji građani da budu lišeni prava da gledaju fudbalsku reprezentaciju Srbije, ili košarkašku, ili bilo koji događaj sa liste najvažnijih događaja, to je njima zakon garantovao, i ja Zaštitnik građana sa ovako malom platom, ima da poginem da moji građani ostvare ta prava. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, svi ste svedoci da dve glavne primedbe, a posebno Evropski parlament i EU, imaju na slobodu medija i na vladavinu prava, pa moj zakon, u skladu sa evropskim zakonodavstvom, ide baš u tom pravcu.

Naime, ta vika oko slobode medija uglavnom ide, uglavnom kuknjava ide iz tzv. prekograničnih televizija, a to su televizije koje pripadaju Junajted grupi, odnosno Junajted mediji, odnosno, bolje rečeno, to su TV kanali čiji vlasnici su Šolak i Đilas.

Dakle, uglavnom kukaju prekogranični evropski kanali. Ukoliko oni kukaju na slobodu medija, pitanje se postavlja zašto ne kukaju u zemlji odakle navodne reemituju program, a to su Luksemburg, Slovenija, u zavisnosti, kako već navode, da program emituju, odnosno istovremeno ovde preuzimaju emitovanje koje se vrši, sam zakon kaže - o prekograničnoj televiziji? Dakle, emitovanje se vrši negde preko granice, a ovde istovremeno preuzima. Ukoliko ima kršenja slobode medija, onda se ono dešava u mestu gde se taj program proizvodi, odnosno gde počinje početno emitovanje, jer mi samo preuzimamo gotov program.

Pod broj dva, zakoni koji slede Konvenciju o prekograničnoj televiziji, koja je ratifikovana ovde, Zakon o elektronskim medijima kaže da svi domaći mediji moraju da budu registrovani u Republici Srbiji, pružaoci medijskih usluga, kako se to zove, sem onih televizija koje reemituju program, a to su i ove televizije koje sam pomenuo, koje pripadaju Junajted mediji.

Dakle, oni se ne registruju i samim time izbegavaju sve dažbine, ne plaćaju ništa Sokoj-u, OFPS-u, ne plaćaju ništa REM-u, nikakve naknade i poreze ne plaćaju, jer oni samo reemituju program i zbog toga domaće televizije, po Zakonu o oglašavanju koji prati ovaj set zakona, imaju pravo na marketinško tržište u Srbiji, i to je isključivo pravo zato što plaćaju sve ovde, registrovani su ovde, a programe koji se reemituju ne mogu da emituju naše domaće reklame po našim pozitivnim zakonima.

Svedoci ste da se to ne dešava, da masovno emituju program te televizije koje se bune zbog slobode medija, iako se, recimo, ne bune klasični prekogranični kanali tipa BBS-a, „Skaj“, „Eurosposrt“ i drugi klasični prekogranični kanali. Samo ovi piratski koji se švercuju kao programi koji se reemituju oni se bune protiv slobode medija.

Pri tome, Zakonom o oglašavanju emitujući reklame, kršeći taj zakon uzimaju deo prihoda domaći medijima i samim tim utiču na slobodu medija u Srbiji, jer nema slobode bez prihoda. Tako smanjuju plate domaćim novinarima u domaćim medijima, a kupuju voditelje, političare itd. tim novcem dobijenim od pljačke domaćih medija.

Moj zakon ide u tom pravcu da se Konvencija o prekograničnoj televiziji sprovede skroz do kraja i da takvih zloupotreba više ne bude. Oni koji krše Zakon o elektronskim medijima, Konvenciju o prekograničnoj televiziji, Zakon o oglašavanju, oni su našli nama da prigovaraju, a radi se o podršci iz EU, Junajted mediji, oni su našli nama da spočitavaju još kako mi ugrožavamo slobodu medija i vladavinu prava, a očigledno je da se to čini iz Junajted medije uz podršku EU. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, godine 2012. podsticaji su iznosili 22 milijarde, podsticaji u poljoprivredi, ili 186 miliona evra. Danas sa ovim najnovijim rebalansom podsticaji u poljoprivredi su ukupno 48.583.845.000 dinara. Dakle, preko 400 miliona evra. Dakle, za vreme žutih žohara bilo je 186 miliona evra. To je ukupan iznos podsticaja na godišnjem nivou, a danas je to preko 400 miliona, tačnije 417 milina evra iznose podsticaji u poljoprivredi.

Agrarni budžet, koji je iznosio 28 milijardi, danas iznosi 60 milijardi. Dakle, agrarni budžet je trenutno 530 miliona evra. kao predsednik Odbora za poljoprivredu sam zahvalim zato što sam 2014. godine, dve godine posle promena, zatekao 24 milijarde, a zajedno sa članovima Odbora u prethodnim sazivima i u ovom sazivu uspeli smo da za poljoprivredu obezbedimo 48. 583.845.000.

Ono što nama poljoprivrednici zameraju jeste što na određeni način naša poljoprivredna politika ne može ili nije sticajem okolnosti dugoročna i nije predvidiva. Dakle, nismo napravili plan rashoda, tako da dolazi do disproporcije između iznosa koji su podneti na osnovu zahteva i onoga što je bilo obezbeđeno u budžetu.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam u obavezi da vam kažem da je 2008. godine potpisan SSP, koji je parafiran 2007. godine, a koji je u delu poljoprivrede veoma loše ispregovaran. Naime, bivša vlast je izgleda od poljoprivredi mislila tek posle pregovora i posle potpisivanja.

Naime, mi smo tog trenutka postali tržište Evropske unije, dakle potpisivanjem SSP-a u smislu trgovine i plasmana poljoprivrednih proizvoda, mi smo postali deo Evropske unije i EU je postala deo našeg tržišta. Postali smo zajedničko tržište sa vrlo kratkim rokom za prilagođavanjem. Vrlo brzo su nam pale zaštitne mere, carine itd. kojima se štitila naša poljoprivredna proizvodnja.

O čemu se radi? Samim ostvarivanjem tog zajedničkog tržišta mi smo dobili damping. Dakle, EU u kojoj u ceni poljoprivrednog proizvoda podsticaji učestvuje sa preko 30% a kod nas učestvuje sa manje od 6%, dakle, oni su mogli da budu konkurentniji i na svom tržištu i na našem. To je tzv. damping.

Oni su mogli nama da prodaju svoje poljoprivredne proizvode ispod cene koštanja, da se tako osvaja naše tržište i da se oni reše viškova. Dakle, na tom zajedničkom tržištu oni su imali podsticaj. Ako uzmemo hektare kao jedinicu mere, imali su preko 500 evra po hektaru, dok smo u to vreme mi njima konkurisali sa 80 evra, a sada je to negde od 120 evra do150 evra još uvek nedovoljno da bi se ravnopravno takmičili.

To vam je kao kad bi nepripremljeni 2008. godine FK „Polet“ iz Novih Karlovaca poslali da se takmiči sa „Mančester Junajtedom“ koji je pripremljen, dobro organizovan itd. i s tim još u gorem položaju da mi sa FK „Poletom“ izađemo sa sedam igrača, a da „Mančester Junajted“ izađe sa 10 igrača, s obzirom da u ceni poljoprivrednih proizvoda oni imaju subvencije vredne 30%. Dakle, sa sedam na 10 igrača, potpuno nepripremljeni, bili smo laka meta i rezultat toga je u stočarstvu najprepoznatljiviji, zato što u ovom trenutku mi više uvozimo svinjskog mesa i svinja nego što izvozimo za 600.000 komada.

Zemlja Karađorđa, Miloša veliki izvoznik, tradicija, izvoznik svinja u ovom trenutku je neto uvoznik mesa ukupnog. To je rezultat onoga što su žuti pre nas potpisali SSP, ne vodeći računa o poljoprivredi sada dva i po puta veći podsticaji ne mogu da nadoknade to što EU ima prednost.

Onog trenutka da smo danas ili onog trenutka kada budemo EU srpska poljoprivreda je od Evropske unije bi dobijala, srazmerno njihovim podsticajem, 1,5 milijardi. Znači, u ovom trenutku, mi smo u minusu milijardu u podsticajima i takmičimo se sa tim u Evropi. Zahvaljujući tome što je naš seljak žilav, otporan, zato što se snalazi, još uvek imamo prehrambenu sigurnost, još uvek imamo prehrambeni suverenitet posebno na CEFTA tržištu.

Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, da su moji dedovi koji su bili Ravnogorci, mogli da dožive danas da govorim posle unuka Josipa Broza, ja mislim da bi bili ponosni na neke promene i ponosni na generacije koje su izjednačili dva antifašistička pokreta.

Meni nije žao što nas za jedan antifašistički pokret napadaju Hrvati, Slovenci, Muslimani, ili Bošnjaci, meni je krivo što nas napadaju neki Srbi, a pre bih rekao zlo Srbi. Mislim da ono posvećenje koje je bilo pre 85 godina treba ponoviti jer na žalost, svih nas, Jugoslavija u 20. veku se može smatrati spomen kosturnicom srpskog naroda.

Dame i gospodo narodni poslanici, mostovi spajaju ljude. O BiH i narodima koji žive u BiH mislim sve najbolje. Mislim da su ih drugi posvađali i da su to krvlju platila sva tri naroda u 20. veku, a najčešći račun je ipak, na moju žalost, isporučen Srpskom narodu.

Dame i gospodo narodni poslanici, statistika kaže popis 1931. godine, pet godina pre osvećenja ove Skupštine, jel, tako gospodine Martinoviću, najbolji popis u BiH izvršen na osnovu verske pripadnosti. To je bilo najtačnije. Takav je popis bio. Muslimana u tom trenutku je bilo 30%, od 28 do 30%, ali da uzmemo da je podatak 30% onaj koji je tačan. Srba je bilo 44%. Srba je bilo 44%, odnosno pravoslavaca 44%, što pokazuje da su to bili Srbi, a muslimana je bilo 30%, što pokazuje da su to bili po nacionalnosti muslimani, kako su se kasnije zvali.

Ali, 1991. se stvar okrenula, Srba je bilo 31,8% u BiH, a muslimana je bilo, bošnjaka još nije bilo, muslimana je bilo 43%. Na poslednjem popisu, koji su izvršile sarajevske vlasti, oni su prikazali da muslimana, odnosno bošnjaka ima 50,1%, a Srba 30,8%.

Sada gledajte, u 20. veku, Srba je bilo 1931. godine, Srba je bilo 44%, 2013. godine Srba ima 30,8%, a 1991. godine ih je bilo 31,8%. Muslimana je bilo 30%, a po njihovim podacima, sada ih ima 50,1%. Prosta statistika kaže, da genocid u Bosni je bio, evo, ja ne negiram genocid, ni u Srebrenici, ni u BiH, ali genocid je po meni, izvršen nad Srpskim narodom, još što je gore, nad istinom i moralom.

Ne mogu mostovi spojiti ljude, tako što će spojiti dve obale. Mostovi moraju da spoje ljude osećanjima da je i onoj drugoj strani načinjeno zlo, ako ništa drugo, da tu bude oproštaj, ne moraju da zaborave, ali da to bude nekog oproštaja, da bi se dve strane složile i razumele.

Jedna građevina, jedan most, a Mehmed Paša Sokolović na Drini ćuprija, to lepo prikazuje i brat Makarije, koji oživljava Pećku Patrijaršiju u kojoj je bio sveštenik. On pokazuje da dva brata mogu da žive u slozi i jedan drugog ispomažu. Ali, u poslednje vreme ne znam šta je bilo sa Muslimanima, danas sa bošnjacima. Prirodno je bilo da budu uz Srbe i u 20. veku i 21. To što oni nisu, možda i želja za zapadom, zapadnom Evropom itd, ali sam ja mislio da su oni nama najbliži.

Mostovi neće spojiti ljude ukoliko ljudi ne žele da se spoje sami. Bojim se da ne postoji dobra volja.

Genocid je načinjen u Srebrenici, al opet nad Srbima i nad istinom. Kada je srpska vojska ušla, kažem ušla, ne osvojila, ne zauzela, ne oslobodila, ušla u Srebrenicu, od 2000 Srba, u samoj varoši, zatekla je samo jednu staricu, preklanu.

Postoji, ja mislim da je Ivanišević, jel tako, gospodine Martinoviću, koji je ušao odmah na početku sa srpskom vojskom i preneo stanje koje je tamo zatečeno, nijedan srpska glava u Srebrenici nije zatečena, pa ako se desio genocid, svi uslovi za genocid u Srebrenici, su bili da je on izvršen nad srpskim narodom, zato su što su trupe Nasera Orića, ne selektivno, ne izdvajajući žene i decu, u 106 sela, u opštini Srebrenica i oko opštine Srebrenica, gde su upali u potpunosti zatečeno stanovništvo poubijali, žene , decu, starce, a i vojne obveznike koje su zarobile.

Prema tome, ja ne negiram genocid, ja tvrdim da ga je bilo, al nad istinom i nad srpskim narodom, u Srebrenici, u BiH, a boga mi i na teritoriji cele Jugoslavije koja je po meni tako postala u 20. veku spomen kosturnica srpskog naroda.

Ja ću probati na sopstvenom primeru i ja muslimanima i bošnjacima, ne podmećem nogu, ja im prvo pružam ruku, ali ni oni ne treba da podmeću nogu.

Za mostove treba da se spoje ruke ljudi, a ne samo dve obale. Ja ću na svom primeru, izdvojiti, s obzirom da je polovina očeve familije, posle preseljenja 1957. godine, u Srem, a to nije bila kolonizacija, već je to bila ekonomska migracija.

Ovo je selo mog oca i moje majke, nalazi se na tromeđi Goražda, Pala, opština Goražde, Pale i Foča, pripada opštini Goražde. Ovo je 1991. godina, selo se zove Bogovići, po tome što su posle jedne seobe moji preci rešili, pošto je bilo dobre vode, šume, i pašnjaka, a bavili se stočarstvom, po tome što su mislili da je to samo Bog stvorio tako, oni su selo nazvali Bogovići.

Više vekova je opstalo, ovo je 1991. godina i bilo je 18 kuća i 9 stanovnika, uglavnom staraca. Godine 1992. nije bilo ni staraca, ni kuća, nije bilo rodbine moga oca, nije bilo rodbine moje majke.

Godine 1992. je oslobođenje Goražda, i evo, ovo su spaljene i razrušene kuće. Ovo su nazvali oslobođenjem.

Ni jedan Rističević u BiH, a bilo je stotinak, u Sarajevu, Goraždu i okolnim selima, ni jedan više ne živi, niti je živeo posle Dejtona u kući u kojoj je živeo 1991. godine, a mnogi su ostali i bez glave. Poginuo mi je stric, poginuo mi je ujak, od drugog ujaka sin, poginulo je devet rođaka moje majke, poginuo je njen najmlađi brat. Ovo su groblja u selu Bogovići. To su groblja koja su devastirana. Ovo je spomenik u Kukavicama, to je na putu između Ustiprače i Rogatice.

Ovde su rođaci moje majke, po dogovoru posle odustajanja od Goražda, trebali da se izvuku prema Rogatici na srpskoj teritoriji. Bio je 27. avgust 1992. godine. Ovo su sve bili naši prijatelji, komšije, ovo je bila rodbina. Rodbina i moja majka. Ovde je 26 nastradalih, postoji spomenik, koji ne samo da su ubijeni, sačekani, iako je dogovoreno da se civili izvuku, ovde su godišta 12, 14, itd. ne trebam da objašnjavam da među ovima ima 12 žena srednjih i starijih godina, ne treba da objašnjavam da one nisu bile za pušku. Iz zasede su pobijeni, 80 je ranjeno, a zločin je pripisan kao zločin ne nad Srbima, već zločin Srba nad muslimanima. To je prikazano na „CNN“, kao što je i selo mog oca prikazano u prilogu strane televizije kao muslimansko koje su, gle čuda, spalili Rističevići, samo što ih u tom trenutku u tom selu više nije bilo. Jedan je ranjen zamakao, a ostali su likvidirani.

Dame i gospodo, na Svetog Nikolu u Jošanici, iza linija razdvajanja, ubijeno je 56 Srba, a među njima koliko znam i dece starosti do 12 godina, na slavu Svetog Nikolu. Likvidirani su od strane svojih bivših komšija i mi takvim komšijama ne zaboravljamo, pamtimo, ali praštamo i pružamo ruku, ali lažima najnovijim, kao što su bile ove, o genocidu u Srebrenici nad muslimanima i bošnjacima, tim lažima i dodavanjem broja žrtava, a ja taj zločin tamo, veliki zločin osuđujem i onaj koji su počinili moji Srbi, toliko snage imam, bez obzira što je zločin izvršen u inat, majčinom familijom, očevom familijom i bliskim rođacima.

Mi Srbi smo spremni da pružimo ruku, ali ne možemo da pružimo ruku ako oni podmetnu nogu. Možemo da gradimo mostove, možemo da želimo da se spojimo sa njima, možemo da želimo razumevanje tog naroda sa našim narodom, ali niko ne treba da se stidi ni u Srbiji, ni van Srbije, zato što nije Srbin. Niko ne treba da se stidi zato što nije Srbin, ali niko nikada više neće, posle stranke bivšeg režima, tražiti od Srba da se stide zato što su Srbi.

Srbi nemaju ni jedan razlog da se stide zato što su Srbi, ali i ne tražimo od onih drugih da se stide zato što to nisu. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ima izreka Valtazara Bogišića, to gospodin Martinović često citira: „Zakon je za svakoga zakon.“ Dakle, i za sudije.

Ustav je zakon svih zakona, ako se slažemo oko toga. Ustav kaže sledeće, član 103. stav 2. - Narodni poslanik ne može biti pozvan na krivičnu ili drugu odgovornost. Narodni poslanik ne može biti pozvan na krivičnu i drugu odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje u vršenju svoje poslaničke funkcije. Za izraženo mišljenje ili glasanje u vršenju svoje poslaničke funkcije, narodni poslanik ne može biti pozvan. Dakle, ne može biti pozvan, ne presuđen. Ne može biti pozvan na krivičnu ili drugu odgovornost.

E sad, ovaj Ustav važi za sve, sem za mene. Ali, ovde ne piše sem, ovde treba da se dopiše - sem ako se ne radi o Marijanu Rističeviću. Onda, u tom slučaju suspendovan je ovaj član.

Ima narodnih poslanika koji su bili sa mnom kada je krivičnu tužbu protiv mene podneo Saša Radulović za reči izgovorene za govornicom Narodne skupštine. Kao prilog u tužbi je bio prepis stenograma sa više sednica. Recimo, ja sam mu rekao kad me napadao ovde iz poslaničke klupe – šta si stao tu ispred mene kao ukočen paradajz. On je smatrao da se to radilo o njemu i da sam ja izvršio neko krivično delo, iako sam to uradio dok sam govorio na sednici Narodne skupštine, a on me ometao.

Najteža kvalifikacija mu je bila i najveći duševni bol zato što sam ja pominjao tamo neku grupu „kradulović del boj kompani“. On je smatrao da se to radi o njemu i da je to duševni bol, a uz tužbu je išao prepis stenograma. Tužba je bila napisana latinicom, pa sam ja, u skladu sa članom 10. Ustava: „U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo“, zatražio da mi se to dostavi na mom jeziku i na mom pismu.

Sudija je i za jednu i za drugu povredu Ustava, u Prvom osnovnom sudu, a to je sudija iz čuvene one reforme iz 2009. godine, koji je postao sudija na osnovu partijske knjižice, rekao otprilike ovako - pa, piše to u Ustavu, ali ja mislim drugačije. Za to čak imam i svedoke. I ništa se sudiji nije desilo. Visoki savet sudstva nije smatrao da je povreda Ustava povreda zakona i da je to razlog za odstranjivanje sudije sa pravosudne funkcije, jer to radi Visoki savet sudstva, a ne Narodna skupština.

Drugi put, koliko sam čuo, tužio me Nikola Kojo za reči izgovorene za govornicom, zato što sam tvrdio da su on i ovi glumci koji stalno napadaju vlast i Vladu dobili od Filmskog centra Srbije sto i nešto miliona za razne filmove, a taj Filmski centar se finansira iz budžeta. Dakle, niko iz vlasti ne mrzi te glumce zato što su drugačije politički orijentisani, a dokaz za to su sredstva koja su oni dobili i koja iznose desetine miliona. Onaj Bjelogrlić je dobio preko 100 miliona, a ovaj dobio 20 miliona i hteo da snima neki film o tome kako srpski lekari, uz podršku policije, vade organe na crno i prodaju na crnom tržištu i to se dešava u Kliničkom centru Srbije. On je priložio uz tužbu video snimak sa sednice. Video snimak sa sednice! Koliko čujem, i tu hoće da mi sude.

Od gospodina Martinovića su tražili, ove Radulovićeve sudije, čudne sudije, da mi se ukine čak i imunitet, kao da sam ubio čoveka. Mada, ja se nisam pozivao na imunitet, jer Ustav ti garantuje imunitet po automatizmu. Ovo ustavno pravilo su upisali ustavotvorci da bi se zaštitila opozicija, da vlast ne može da progoni opoziciju ili nekog poslanika zbog toga što je izneo nešto što se vlastima ne sviđa. Ali, gle čuda, kod nas se sve obrnulo, kod nas se ispostavilo da opozicija, na čiju stranu se svrstavaju određene sudije koje su došle na te pozicije uz pomoć te vladajuće tadašnje stranke 2008/2009. ili 2010. godine i uglavnom se svrstale u tu kolonu. Recimo, u nekim sudovima možete, a to bi bio dobar predlog, veliki broj sudija su časne sudije i njima se izvinjavam, ali u nekim sudovima možete da oformite odbore Demokratske stranke. Pošto se Demokratska stranka raspala, najčvršći njihovi odbori su u pojedinim sudovima.

Lepo, recimo, u inđijskom sudu da sklopite lep odbor Demokratske stranke, jer sve se drugo raspalo, da bude daleko jači od onoga. Recimo, Nataša Kandić je predlagala sudije, pa su to postale sudije. Recimo, iz Sremske Mitrovice su baš dopali u Inđiju. Ako nema mesta, ako nisu dobri za Mitrovicu, ono za Inđiju će baš da budu dobri. E, tako se naše pravosuđe ponaša.

Znači, zakon je za svakoga zakon, Ustav je za svakoga Ustav. On treba da zaustavi, sa jedne strane, neograničene slobode, sa druge strane bezgranična prava i slobode, a sa druge strane da zaustavi vlast. Ali, kod nas izgleda da smo po pitanju Ustava i zakona samo mi predmet raznih političkih procesa, a da su svi drugi amnestirani kada uvrede, povrede, kada prete itd. To je otprilike neka vrsta umetničkog dela, duhovitosti, slobode, da može da se opsuje predsedniku majka, može svašta da se uradi. Mogu da se jedu ljudski ćevapi, može svašta da se dešava, ali sudije otprilike su nadležne, pojedine sudije, uglavnom za poslanike i političare vladajuće većine.

Šta reći o sudiji Majiću? Ja ne znam šta treba Visoki savet sudstva da doživi, a ovim sudijama predlažem da se nikako ne ugledaju na njega i na ove sudije o kojima ja govorim, nego da sude po zakonu, da poštuju Ustav i zakon, da pravda bude dostupna svima, da kažnjavaju krive, da štite nevine, a ne kao u slučaju Majića.

Zamislite sudiju kome je Vrhovni kasacioni sud dva puta proglasio povredu zakona. Dakle, Vrhovni kasacioni sud je napisao, odnosno rekao i napisao da je sudija Majić dva puta povredio zakon, prekršio zakon.

Prvi put je to bilo u suđenju „Gnjilanskoj grupi“. Vrhovni kasacioni sud je presudu koju je potpisao sudija Majić, kojom je oslobodio 11 albanskih terorista, koji su ubili 80 civila, nealbanske nacionalnosti, većinom srpske nacionalnosti, 34 se vodi kao nestalo, a još 153 je bilo protivpravno lišavano slobode i mučeno. I zamislite, on je našao za shodno da oslobodi okrivljene teroriste, zbog toga kako je naveo, se to desilo posle Kumanovskog sporazuma, pa je on mislio da to nije ratni zločin, nego tek tako je povredio zakon u korist optuženih, a na štetu oštećenih.

Vrlo lepo odigrano, u takvim situacijama kada se usvoji zaštita zakonitosti i kada se ustanovi da je došlo do povrede zakona od strane sudije, pošto to nije bilo na štetu okrivljenih, takav sudski postupak se ne ponavlja. Tako su se albanski teroristi dokopali slobode uz pomoć sudije Majića. Zašto je on to uradio, ne smem da pitam pošto, nego samo zašto? Da se razumemo. Pitao sam zašto je on to uradio? To sveti Bog zna.

Uglavnom, žrtve albanskih zločina nisu dočekale pravdu, zločinci nisu kažnjeni i zločin je prošao bez kazne, a našim oficirima, rukovodstvu, civilnom i vojnom, uglavnom sude i imate presude bez zločina, krivce bez zločina, a u ovom slučaju imate zločine gde su krivci oslobođeni, zločine bez krivaca, jer je sudija Majić našao za shodno da on to treba da oslobodi.

Vrhovni kasacioni sud je rekao da je došlo do povrede zakona od strane sudije, ali gle čuda, u takvim slučajevima treba razrešiti, gospodine Arsiću – jel tako, treba razrešiti sudiju koji je povredio zakon. Posebno u slučaju kada su žrtve bile 80 osoba koje su ubijene, 34 je nestalo, a 153 su protivpravno zatvarane i mučene.

U takvim situacijama, to je tako teška povreda da to nije slučajno moglo da prođe nekažnjeno. E, gle čuda, 2017. godine isti sudija ponovo ima povredu zakona i opet ne kažem to ja, već Vrhovni kasacioni sud, sastavljen, valjda, od najboljih sudija. Ako, oni kažu da je sudija Majić ponovo povredio zakon, onda je to za mene više nego tačno, s obzirom da mu se to dešava drugi put.

On je u slučaju obljube deteta od 13 godina zaključio, a pri tome po meni izazvao i neku vrstu segregacije romske nacionalne manjine, smatrao je da, pošto se radi o maloletnici staroj 13 godina, a ovaj nije maloletnik, D. Č. 24 godine i sudija Miodrag Majić je smatrao da nema krivičnog dela, odnosno oslobodio je D. Č. za to krivično delo zato što on misli da su i optuženi i devojčica pripadnici romske nacionalne manjine u kojoj su polni odnosi sa decom prihvatljivi.

Jel tako gospodine Ackoviću? Takvu je on presudu doneo. Tako je on štitio romsku nacionalnu manjinu. Po meni je narušio ravnopravnost građana, a na određeni način vrlo, vrlo loše postupio prema jednoj nacionalnoj manjini, govoreći da je to za njih uobičajeno itd. Vrhovni kasacioni sud je rekao da je povređen zakon, da je sudija povredio zakon i sudiji se ništa nije desilo.

Gle čuda, taj sudija ima neku nevladinu organizaciju, pre bih rekao anti vladinu, CEPRIS jel tako, u kojoj redovno kritikuje Narodnu skupštinu, bavi se politikom, ide u političke emisije kod Olje Bećković itd, učestvuje u raspravi i političkim raspravama u medijima, a da pri tome nije tražio dozvolu nadležnog starešine u sudu, što je obaveza. Oni kažu da je to prevaziđeno. Nema veze što je to pravilo, ali oni kažu da je to prevaziđeno. I tako nastupa, kritikuje Skupštinu.

Kada je već donosio ovakve presude, on bi da naruči zakone koji bi mu bili prihvatljivi i ako su zakonodavci, tj. Narodna skupština i ukoliko krene da radi naš posao, mi bi onda trebali da idemo, zamisliste sada, da idemo mi da donosimo presude. Sigurno bi donosili bolje presude nego sudija Majić, sigurno da ne bi oslobodili 11 terorista za ubistvo najmanje 80 ljudi i to na najsuroviji način. Sigurno ne bi oslobodili pedofila iako bi radili njegov posao. Mi ne radimo njegov posao.

On se zanosio mišlju i njegovi politički istomišljenici da bi on mogao da bude i dobar kandidat protiv nas, pa se eto, nevoljno odrekao i kaže –evo, neću da budem kandidat iako se bavio politikom.

Ovim sudijama koji će biti izabrani, želim da ne ponavljaju greške koje je činio sudija Majić, a ima još takvih sudija. Rekao sam, čast sudijama koji časno i pošteno rade svoj. Posao raditi na način na koji to radi Majić, to nije sudijski posao, to je nešto što sudije nikako ne smeju da čine.

Takođe sam nezadovoljan zato što su sudije recimo, blagonaklone prema Šolaku i Đilasu. To što Šolak i Đilas nisu u zatvoru, to nije dokaz njihove nevinosti, to je dokaz krivice suda. Dakle, ne njihove nevinosti, već krivice nadležnih sudova i sudija koje su njihovim stazama i bogazama došli na funkciju, čuvenoj deponiji pravosuđa 2008. i 2009. godine, kada je partija rešila da osnuje svoje sudove, posebno u Beogradu, jer su mu tu bili najvažniji.

Evo sinoć je bio televizijski prenos na Šolakovoj televiziji. To je događaj sa liste najvažnijih događaja, koji je utvrdio REM. U Zakonu o medijima član 64. piše da događaje sa najvažnije liste događaja od interesa za sve građane, mogu da prenose isključivo televizijski kanali koji pokrivaju celu teritoriji Republike Srbije i imaju slobodan pristup. To znači da može i na antenu. Gle čuda, u zakonu to piše, isključivo pravo su mogli da ostvare pet ili šest nacionalnih kanala koji pokrivaju celu teritoriju. Međutim, desilo se, kažu – oni su kupili prava, pa eto oni kao emituju na delu teritorije Republike Srbije, što je povreda zakona. Niko iz tužilaštva, iz pravosuđa ne reaguje na to, sve je dopušteno. Pri tome se emituju reklame, a to su prekogranične televizije, „Junajted grupa“, „Junajted medija“, emituju se reklame za skupe pare i na takav način uzima deo marketinškog tržišta.

U zakonu takođe piše, član 27. Zakona o oglašavanju da televizije koje reemituju program, a to su ove televizije „Junajted grupe“, ne mogu da emituju marketing, sem onog koji je za izvorni deo programa iz zemlje odakle se reemituje program. Dakle, oni emitovanjem domaćih reklama, otimaju hleb domaćim televizijama, učestvuju u marketinškom tržištu, uzimaju deo novca iako nisu registrovani na teritoriji Srbije, jer navodno reemituju taj program.

To znači da ovi koji plaćaju sve obaveze i koji su registrovani u Srbiji, koji posluju po zakonu, gube deo novca, što naravno utiče i na slobodu medijskog izveštavanja, jer nema slobode medija bez izvornih prihoda koje ostvaruju od marketinga, čime mogu da čuvaju svoju uređivačku politiku od uticaja. Recimo opština koje raspisuju konkurse itd. ukoliko nemate deo marketinškog tržišta, možete da poslujete samo na osnovu konkursa za mediji koje lokalne samouprave objavljuju. I niko iz pravosuđa ne reaguje. Preporučujem ovim sudijama novoizabranim da ipak malo obrate pažnju na to.

Inače se radi o kanalima koji su samo fiktivno registrovani u Luksemburgu, a recimo, konvencija koja je potvrđena u ovom parlamentu zakonom, Konvencija o prekograničnim televizijama sama kaže da prekogranične televizije emituju program odande u zakonu član 24. kaže ovako – ako jedna televizija iz inostranstva gađa svojim programom, pretežno ili u celini, državu u kojoj se vrši prijem, tim programom ukoliko gađa, ako je taj program namenjen državi u kojoj se vrši prijem, to se smatra zloupotrebom prava.

Ne treba da vam dokazujem da je to 100% sigurno, „N1“ televizija, „Nova S“ i još neki Šolakovi i Đilasovi kanali koji krše i Konvenciju o prekograničnim televizijama koja je zakonom potvrđena ovde, a ti zakoni koji se potvrde ovde međunarodni su stariji čak i od nacionalnog zakonodavstva, I ako tamo piše da ukoliko jedna televizija prekogranična gađa isključivo i pretežno programom tržište druge zemlje i program namenjuje toj zemlji u kojoj se vrši prijem, onda se to smatra zloupotrebom prava, jer se to čini da bi se izbegle obaveze i registracija u toj zemlji.

U ovom trenutku to Šolak čini onako kako hoće, uzeo je marketinško tržište, prepravio je prave prekogranične kanale „Foks“, „Histori“, „Sinestar“ itd, to su prekogranični kanali u kojima, gle čuda, ne idu izvorne reklame, već imate reklamu 599 dinara itd. Koji to kanali iz Amerike vrše reklame, ili iz nekih drugih zemalja, izvorne reklame sa cenovnikom „Maksi“, ne znam, 599, 399 dinara itd.

Očigledno da prekraja prekogranične kanale, čime se gubi status reemitovanja i niko od tužilaštva ne reaguje, i stoga je opozicija uvalila one u REM, pošto nadležnost nad elektronskim medijima nije na Skupštini, nije na Vladi, nije na Ministarstvu, nad regulatornim telom i otad onoliko buka da se Đilasu i Šolaku obezbedi preko Tanje Fajon, one međunarodne evropske delegacije, da im se obezbedi da imaju pet članova u savetu REM-a, da bi se na takav način obezbedio Šolak i Đilas.

Mi nemamo problem sa opozicijom, imamo problem sa Šolakovim biznisom i Đilasovim preduzećem i dnevno nezakonito reemituju dve stotine hiljada sekundi. Samo da je dva evra sekund, a na RTS-u se kreću i do 100, dakle, samo da je dva evra sekund, četiri stotine hiljada evra dnevno se uzme od domaćih medija nezakonito za medije koje su navodno prekogranični ili su prekogranični prekrojeni kanali u korist „Dajrekt medije“, „CAS medije“, „Junajted medije“ i „Junajted grupe“. To je tako nabacano. Ko je koga tu osnovao, uglavnom vlasnici su Šolak i Đilas. Dnevno uzmu toliko, to je puta 365 dana, 150 miliona evra uzmu godišnje i time finansiraju i pozajmljuju novac, time finansiraju svoje pristalice koje izmišljaju, lažu, kleveću itd, koji ne napadaju vlast, njima je cilj napad na državu i oni se naprosto nutkaju da priznaju Kosovo, da unitarizuju Bosnu, samo da im neko dozvoli da nasilno promene vlast, a to su pokušali prošle godine da učine finansirajući ih isključivo novcem o kojem sam ja pričao, koji je nezakonito stečen.

Kaže izreka, opet Valtazara Bogišića, je li tako, gospodine Martinoviću – najveća je nepravda kad neko od zla dela svog još kakvu korist ima. Svi naši gledaoci mogu da prepoznaju Dragana Đilasa u toj izreci. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću probati da vam u praksi prezentiram šta sve buka može da izazove i šta sve može buku da proizvede. Ovo se dešava 5. septembra.

(Narodni poslanik pokazuje snimak na telefonu.)

Nadam se da čujete, 5. septembra, mesto je Cetinje. Ove rafale koje čujete niste u sredstvima informisanja mogli da čujete, jer su u Crnoj Gori uglavnom pod nogama ili rukama Mila Đukanovića, podgoričkih vesti, Šolaka i tako dalje.

Da ne slušamo sve, znači, ima preko 50 pucnjeva. To je buka koja je proizvedena od strane onih koji su na Cetinju dočekali patrijarha Srpske pravoslavne crkve. Ovde za milogorce nije bila potrebna zašta od buke. Ovo je trebalo da bude zaštita od bruke. Neviđena bruka u Njegoševoj Crnoj Gori, da grupa koja sebe naziva komitama dočeka srpskog patrijarha i mitropolita crnogorskog, da ih dočeka pucnjevima i spreči da izvrše jedan crkveni obred – liturgiju. Pri tome su pokušali da kažu da je sramota da se njih dvojica nalaze iza zvučne barijere koja se zove pancirno ćebe, koje ih štiti ne samo od zvuka, već i metaka koji kada se ispale negde moraju da prođu i negde moraju da padnu. Nije sramota zaštititi se od ovakve buke, sramota je pucati na sveštenike koji žele da izvrše jedan crkveni obred u svojoj srpskoj pravoslavnoj crkvi. Još veća sramota je što imamo bivšeg poslanika koji je tvrdio da nikakvog pucnja toga dana na Cetinju nije bilo.

Sada znamo da Nenad Čanak laže, i to da masno laže. Možda je ovo bila pucnjava oduševljenja, možda je Milo Đukanović bio oduševljen kada je video osobe u crnom, Nenada Čanka i Stašu Zajović, osobe u crnom. Nadam se da je znao ko je tačno žena u crnom. Verovatno je bio oduševljen i rešen da ih rukopoloži u patrijarhe Crnogorske pravoslavne crkve sa sedištem u Lovćencu, verovatno. Je li tako beše? Je li to neka prestonica najveća u Vojvodini, to im je jedina Crnogorska pravoslavna crkva koju imaju? Možda je ta buka bilo to oduševljenje kada je video njih dvoje. Zamislite tu borbu vatrenim oružjem oružjem protiv fašističke, navodno, kako je to Čanak rekao, pravoslavne crkve koja je, eto, uzela jevanđelje i rešila da održi jedan crkveni obred koji se vekovima vrši na Cetinju. E, to su oni koji ne dopuštaju da se ode na Cetinje, a pri tome su zauzeli Vračar i Dedinje.

Dame i gospodo narodni poslanici, druga vrsta nesrećnika je imala daleko manje buke nego danas. To su ove stranke bivšeg režima do 2012. godine. One gotovo da su stvorile ekološku državu, gotovo da su u potpunosti zaštitile životnu sredinu, vazduh, zemlju od industrije, zaštita od buke od saobraćaja je bila gotovo, niti su pravili auto-puteve. Jedine zvučne barijere, koliko se ja sećam, do 2012. godine su bile pored „Franš“ restorana, koliko se ja sećam, možda grešim.

Ali, to su jedine zvučne barijere koje su valjda da ih ne uznemiravaju vozila koja idu preko gazele, pa su to stavili da na miru mogu da ručaju Đilas ekipa i ta vrsta nesrećnika i da večeraju, pa su jedino tu imali zaštitu od buke, inače nije potrebe nisu ni imali auto-puteve niti su gradili.

Danas, mislim da ima na stotine kilometara zvučnih barijera pored svih naseljenih mesta. Oni su bili rešili saobraćaja, oni su bili rešili totalno industrije, znači nije im trebao prevoz putnika, radne snage, nije im trebao prevoz sirovina, nije im trebao izvoz gotovih proizvoda, nisu im trebali ni brze pruge, njima i one spore su mogle da prevezu to što su proizveli gotovo, da su proizvodili samo, da su iznosili samo novac i tako dalje, nije im bilo potrebno mnogo vozila, pa i avionski saobraćaj im je bio redukovan i to u vrstu buke su oni bili rešivi.

Dva odžaka su se fabrička dimnjaka dimila u celoj Srbiji. Sećam se dobro 2012. godine, kada krenemo u izvornu kampanju prema Makedoniji, kada prođemo kroz celu Srbiju, kada idemo u Niš, kada idemo u Vranje, jedva da vidimo dva fabrička odžaka da su se dimila u celoj Srbiji. Šta će njima zvučne barijere kada saobraćaja nisu imali, izvoza nisu imali, uvoza sirovina nisu imali, nisu imali investitore, nisu imali ništa, nikakve potrebe nisu imali gotovo da su stvorili ekološku državu, jer nije bilo ni zagađenja vazduha, nije bilo industrije, nije bilo prevoza.

To su ovi ovde koji dižu ekološke ustanke sad. To su ti likovi. Zamislite oni su za auto-puteve kao… jesu oni za auto-puteve, ali su protiv kamenoloma. Pa, kako misle da napravimo puteve ako nemamo kamenolome? Ne misle valjda da uvozimo kamen iz Rumunije, Bugarske i iz nekih drugih zemalja da bi pravili puteve to bi povećao cenu gotovo da bi putevi izlazili kao onaj most na Adi koji je koštao pet puta više od projektovane cene. Verovatno dok su se svi namirili, da svi po jednom, verovatno da je to Paones, čuveni onaj konsultantski ugovori, verovatno da kad se krene od 150 miliona dogurali do 500 i taj most na Adi spaja, služi sa slikanje mladenaca i spaja dve mesne zajednice u Beogradu. Da bi bio u funkciji treba nam još milijarda za tunele, pristupne saobraćajnice itd.

E, to su oni radili, ali su sad, eto, za izgradnju puteva, ali nisu za kamenolome. Oni su za izgradnju, ali nisu za izgradnju, ali nisu zato da se proizvodi cigla, blokovi, cement itd. Bože to zagađuje životnu sredinu. Oni su da se sve može uvesti, a ništa ne može da se proizvesti. Oni su ovde protiv zagađenog vazduha, svi su došli na protest automobila. Niko od njih nije došao biciklom, makar je Marinika mogla doći u novom modelu. Ja sam prošli put pogrešio, model Nikole Jovanović 2020. godine, makar i ona veliki borac za zaštitu životne sredine, trebala je doći na biciklu, model Nikole Jovanović 2020. godine. Ni ona to nije učinila.

Onda imate, oni tvrde valjda da smo se za vreme Đilasa vozili električnim automobilima po Beogradu, jer saobraćaj slabiji, manje zagađenje, zato što ljudi nisu imali novca, plate su bile 320, minimalci 150 evra, sada je to 560, u Beogradu 700 i nešto evra, prosečna plata, sada ljudi imaju para, pa voze automobile, još ne voze električne, ali recimo, oni misle da smo se u Đilasovo vreme kroz Beograd vozili električnim automobilima i grejali na solarne elektrane.

Oni su za struju, da bude struje i da bude jeftine struje, ali su protiv termoelektrana, električnih centrala, oni su protiv hidrocentrala, oni su protiv svega što proizvodi, oni što protiv kopanja uglja, oni su protiv svega što proizvodi energiju, oni su eto i za električne automobile, ali su protiv litijumskih baterija, a automobili idu na litijumske baterije. Oni se slikaju tako rado mobilnim telefonima i koriste ih, ali su protiv litijumskih baterija u telefonima, oni su protiv litijuma. Opet su oni za to da se to može uvesti, a da se ne može proizvesti.

Moramo živeti od proizvedenog, od zarađenoga, a ne od zaduženog. Oni su navikli da uzmu kredite iz inostranstva po 7% kamate i da tako skupim kreditima isplate penziju umesto od zarađenog iz proizvodnje, od zarađenih ličnih dohodaka, da se iz fonda što više penzija isplati, oni su to radili, pare uzmu sa 7% kamate, podele neke više penzije i tako su napravili veliku krizu zemlje. Sve su oni stvorili uslove da budem ekološka država, da ne radi industrija uopšte, da nema saobraćaja itd. E, sad, ne znam od čega bismo mi živeli, šta bi se dešavalo u ovoj zemlji da se to tako radilo.

Što se poljoprivrede tiče i ona ima buku i poljoprivrednici ne samo gradsko stanovništvo je izloženo buci, izloženo je seoskoj, ima tu svadba, veselja i tako dalje, doduše ne koristimo više vatreno oružje kao Milo Đukanović kada vidi Stašu Zajović i Nenada Čanka, dve osobe u crnom, mi otprilike sad to više ne radimo, negde se ponešto desi, ali ima buke koju proizvode automobili koji idu auto-putevima, ali ima i buke koje proizvode stari traktori i zato ih treba zanavljati. Stare mašine koje posebno u ovim većim selima, naseljenim mestima prave dosta veliki intenzitet buke, a vrlo je to loše i za poljoprivrednike koji rade na tim mašinama, koji su izloženi nekad i po 12 sati prilikom oranja. Izloženi smo toj vrsti buke iz traktora i te mehanizacije, a imamo 400 hiljada traktora, prosečna starost je gotovo 20 godina, znači da ih zanavljamo u narednih dvadeset godina, svake godine moramo da kupimo 20 hiljada komada. Zato treba koristiti ove nacionalne mere, ipak mere da se zanovi mehanizacija.

Dame i gospodo narodni poslanici, poljoprivreda jeste zagađivač životne sredine, poljoprivreda malo utiče na buku. Koje posledice buke mogu da budu? Ja samo mogu da posvedočim zato što sam u mladosti bio disk-džokej, dakle i tih dvesta vati na malom prostoru kada se odvrne to proizvede takvu vrstu zvuka da danas malo se slabije razaznaju tonovi, posebno visoki i zato često imam napor da kada slušam kada neko u grupi govori, imam problem sa sluhom. Svi mi koji smo izloženi toj vrsti buke imamo taj problem i zato podržavam ove zakone. Na vlastitom primeru znam šta je šteta po sluh.

Poruka građanima u vezi onih koji su želeli da stvore ekološku državu bez buke, bez automobila. Imali su oni i dobru poruku za ove mini centrale, nemoj da stavljate, kaže nemojte da stavljate te male potoke kroz cev, u čega ćemo bacati pvc ambalažu, stare šporete i tako dalje, ako nam reke stavite u cevi onda nemaju u koju vodu to da bacaju.

Moja poruka građanima za te nesrećnike, izašli ili ne izašli na izbore, mislim da nisu vredni njihovog poverenja zato što pokušavaju da izvedu podelu u društvu. Na sreću, to im ne uspeva i zato apelujem na slogu građana oko, ja predlažem vladajućoj većini, da ne veruju ovim nesrećnicima jer od naših podela ranije, koji žele da podele ovo društvo, od naših podela, a istorija nas uči, da jedino mi nismo imali koristi. Građani treba da budu složni oko jedne opcije, jer je takvo vreme došlo, veoma osetljivo ili ćemo uspeti i uspevati i dalje složni kao što smo i do sada, zajedno sa građanima, ili ćemo propasti podeljeni, ukoliko se ukaže poverenje nesrećnicima o kojima sam govorio. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, 2012. godine smo zatekli kuću golih zidova, zemlju bez šansi za sadašnje i buduće generacije. Od tada je prošlo devet godina. Ako kažem, samo da se u Srbiji ne pamti da je za devet godina mirovao kurs, dakle, bio je između 117 i 118 dinara i danas devet godina kasnije je kurs isti. Dakle, stabilnost kursa je jedan od uslova da ekonomija normalno radi.

E sada, da je to učinjeno trošeći devizne rezerve to ne bi dovoljno dobro cenio, ali uprkos stabilnom kursu i ne menjanju devet godina devizne rezerve su rasle. U tom periodu devizne rezerve su porasle za pet milijardi evra. Dakle, one sada iznose 15 milijardi, a bile su negde 2012. godine na nivou 10 milijardi.

Ako kažem da od toga rezerve u zlatu su 10%, da su sa 21 tonu porasle na 36 tona zlata, onda treba ceniti uspeh države za vreme dok je uglavnom vladala ova vladajuća većina, a to opoziciji treba i da posluži kao parametar zbog čega je poverenje građana u odnosu na 2012. godinu na današnji dan poraslo prema vladajućoj većini i strankama vladajuće većine i zašto su njihove šanse za pobedu minimalne, odnosno ni mikroskopom se ne mogu utvrditi šta oni mogu da urade na narednim izborima.

Ono što retko poslanici govore, to je koliko su plate porasle. To govorimo, ali ne i njihov uticaj na održanje ekonomije na rast itd. Dakle, plate su bile 328 evra je bila prosečna plata, minimalac je bio 2012. godine, čini mi se oko 150 evra, danas je minimalac duplo uvećan, a prosečna plata sa 328 evra je otišla na 560 evra. Sa 328 do 560 to je razlika oko 230 i neki evro. Mesečno naši zaposleni dobiju negde oko 460 miliona više, nego što su dobijali 2012. godine. Pri tome, stotine hiljada radnika je dobilo posao ne u javnom sektoru, nego u realnom sektoru i to je ono što pogoni našu ekonomiju.

Dakle, 460 miliona evra više u platama mesečno među građanima mora da se oseti. Zato je poverenje u vladajuću većinu i stranke vladajuće većine rastu. Na godišnjem nivou to znači da zaposleni građani dobiju 5,5 milijardi više nego što su dobijali 2012. godine. Toliko mogu da potroše, oni tih 5,5 milijardi neće izneti na Kukova ostrva i Mauricijus, nego uglavnom zaposleni taj novac troše u našoj zemlji i na takav način, ukoliko to potroše, što zarade više nego 2012. godine, ukoliko potroše u našoj zemlji, a troše, to je više poreza 1,1 milijardu evra više poreza i poreskih prihoda u državnoj kasi nego što je to bio slučaj 2012. godine, a 12% PDV na 5,5 je milijardu i 100 miliona čistog prihoda u budžetu Republike Srbije.

Obzirom da sam vezan za poljoprivredu, moram da tražim, obzirom da je u poslednje vreme oko osam milijardi država potrošila zbog Kovida, moram da tražim da podrška poljoprivredi bude veća, to je moja obaveza prema ministru finansija, zato što pokušavam da predstavim interese seoskog stanovništva i poljoprivrednika, koji kao i u EU zavise od toga da li će biti podsticaja, da li će biti isplaćeni, u kojoj meri i u kom iznosu će biti isplaćeni u toku godine.

Stoga je danas bavljenje poljoprivredom nešto bolje nego 2012. godine, isplativije je, ali je još uvek to kao lizanje meda sa trna. Dakle, veoma zavisi od prirodnih uslova, od cene repromaterijala itd. koje rastu i mislim da je vreme da razmislimo o tome da uvećamo podsticaje obzirom da su oni manji negde od tri do pet puta, nego u zemljama EU. Podržati poljoprivredu nije samo podržavanje poljoprivrednika, to je podržavanje i prerađivačke industrije koja dobija jeftiniju sirovinu i biva konkurentnija na domaćem i okolnim tržištima. Dakle, može da napravi konkurentan proizvod, pre svega za regionalna tržišta, ali i za tržišta EU, Rusije, Kine, istoka itd.

Podsticaje treba srazmerno ekonomskoj moći zemlje podizati u poljoprivredi, obzirom da to garantuje prehrambenu sigurnost stanovništva, a sa druge strane, to je kako ja zovem, prehrambeni suverenitet zemlje, jer zemlja koja u ovim uslovima ima višak hrane, svakako i politički u ovom području u regionu dominira na onima, relativno dominira, ima neku prednost političku nad onima koji tu hranu nemaju, koji moraju da deo stanovništva snabdevaju sa teritorije Republike Srbije.

Mislim da tu prednost treba više koristiti, najslađi su plodovi svoje bašte. Onaj koji ima prehrambenu sigurnost i prehrambeni suverenitet, uz vakcine koje garantuje zdravstveni suverenitet, novu opremu itd. Srbiju i te kako u povoljniji položaj stavljaju u odnosu na zemlje u regionu koje moram priznati, baš ne gaje nešto preterano ljubav prema Srbiji, ali ljubav prema hrani iz Srbije i te kako neguju, uz naravno, jezik mržnje koji dolazi iz nekih okolnih bivših jugoslovenskih republika koje posle razbijanja Jugoslavije žele da razbiju i Republiku Srbiju.

Zamolio bih ministra finansija da u sledećem predlogu budžeta nađe prostora da se dugovi koji su sada evidentni prema podsticajima u poljoprivredi anuliraju i da pokušamo da srazmerno prihodima u republičkom budžetu, pokušamo da uvećamo, obzirom da pitanje poljoprivrede nije više samo pitanje poljoprivrede, već i demografije, opstanka seoskog stanovništva u ruralnim oblastima, jer ukoliko se ne isplati poljoprivredna proizvodnja, oni će se seliti u veće gradove i tako ćemo opusteti određene teritorije. Ukoliko naš narod napusti te teritorije, ukoliko na određen način, kroz podsticaje u poljoprivredi ih ne zadužimo u tim oblastima, onda ako ispraznimo te teritorije kao na Kosovu, doći će možda neki drugi narodi i naseliti tu teritoriju i zato je pitanje poljoprivrede ne samo pitanje isplativosti poljoprivredne, nije pitanje samo poljoprivrede, već je pitanje pre svega demografije, bezbednosti i suvereniteta zemlje.

Moj apel je da te podsticaje srazmerno ekonomskoj moći zemlje, koja je sve veća, da unapredimo, jer da vam kažem, poljoprivreda nije samo rashod u budžetu. Iz poljoprivede se stiču i prihodi. Kada kupujemo dizel za poljoprivredu plaćamo akcizu, akciza je porez na luksuz, plaćamo prilikom poljoprivredne proizvodnje akcizu i PDV 86 dinara u litri.

U poljoprivredi se troši oko 250 miliona litara dizela, prihod samo iz PDV i akcize na dizel je negde oko 20 milijardi dinara što je polovina sume namenjena za podsticaje. Tu su porezi na mehanizaciju, rezervne delove, đubriva, sredstva za zaštitu bilja i druge impute u poljoprivredi, tako da i za zakup poljoprivrednog zemljišta, tako da iz poljoprivrede, iz proizvodnje u republički budžete legne više novca nego što se poljoprivredi vrati.

Zato bih ja voleo da se agrarni budžet u sledećem predlogu budžeta koji će stići za par nedelja uveća i da pokušamo da pronađemo novac za one delove subvencija koje nisu isplaćene poljoprivrednicima. Posebno je stočarstvo osetljivo zato što ako izgubimo neko grlo stoke treba po dve, tri godine da se stočni fond zanovi, a mi bi biljni potencijal trebali da koristimo upravo za stočarstvo, a kroz to da vršimo preradu mesa, mleka, jaja i biljne proizvodnje i da na takav način kroz prerađivačku industriju uvećavamo još više bruto domaći proizvod, a i javne prihode koji se kroz tu delatnost slivaju u republički budžet. To je uzajamno vezano.

Dakle, ništa ne bi izgubili ukoliko bi za nešto podigli podsticaje u poljoprivredi, tako bi garantovali našem stanovništvu, što sam već rekao, prehrambenu sigurnost, ali bi državu zaštitili od mogućih novih vojnih i ekonomskih pritisaka kojima zemlja može biti izložena. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi koji smo nešto stariji znamo koliko je SPC stradala u vreme komunističkog poretka u bivšoj SFRJ. Ja sam jedan od retkih koji je imao običaj da ga roditelji vode u crkvu i dobro znam i posledice koje su proisticale iz toga što ste u to vreme verovali u Boga, odnosno što ste bili pripadnik SPC kao vernik.

Dakle, ukoliko želite kao dete da recitujete pesmice za Svetog Savu, to znači da ste isključeni iz svih nekih dečijih i omladinskih aktivnosti koje su u to vreme preduzimali komunisti i komunistička partija, u osnovnim pa i u srednjim školama.

Više puta sam prisustvovao i represiji koja je vršena nad roditeljima, pa i deci koja su imala hrabrosti da budu vernici. Jedan sam od retkih koji je recitovao pesmice za Svetog Savu, što je bio običaj, barem u Sremu gde sam ja živeo, da deca iz osnovnih škola, pa nekada i nešto mlađa recituju te pesmice najvećem srpskom svetitelju i osnivaču SPC. Najlepša pesma koju sam ja zapamtio je bila pesma Vojislava Ilića koja je počinjala: „Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira, na kapiji zaključanoj Svetogorskog manastira. Otvorite mi časni oci manastirska teška vrata i primite carskog sina za najmlađeg svoga brata“.

Dakle, ti stihovi se uglavnom i pamte, za razliku od stihova koji su bili posvećeni velikom diktatoru i neprijateljskom vojniku, koji je u to vreme imao u svakom selu najbolju svoju ulicu pod nazivom ulica maršala Tita. Retko je naseljeno mesto, a čitavi gradovi kojima bi ja zbog toga vratio ta imena, čitavi gradovi su uzimali, ne znam, Titovo Užice, Titov Veles, Titov Vrbas itd.

Sećam se da smo u osnovnoj školi mi koji smo imali obične nazive ulica, recimo Pregrevica, ja kad ustanem, moram onako stidljivo da kažem, kad nastavnik ili učitelj pita: “A iz koje si ti ulice“, ja kažem: „Pregrevica“, dok su deca komunista, oni koji su se ponosili time, ponosno ustajali da kažu: „Ja sam iz Titove“.

Sećam se i toga da nisam nikada nosio štafetu, jer nisam bio dovoljno podoban i da sam imao dvojku iz ruskog jer je nastavnik ruskog jezika u osnovnoj školi bio predsednik partijske ćelije u mom selu i nikako njemu nije odgovaralo da njegovi učenici idu u crkvu i da budu vernici, a posebno da recituju.

Sećam se i u Novim Karlovcima prve velike pobune, verničke, omladinske kada su omladinci rešeni da ne izgube deo srpskog nacionalnog identiteta, SPC je sastavni deo, jedan od glavnih sastavnih delova srpskog nacionalnog identiteta.

Recimo, trebala je da bude neka igranka, padalo na Božić, onda su oni verni Titu, svom bogu, neprijateljskom vojniku, iščupali te maršale ili kako se zvala ta pojačala i zabranili neku vrstu igranke koja se završila u crkvi sa - Roždestvo Tvoje, Hriste Bože naš, vozsija itd, na šta je reakcija bila, fiće plave sa plavim svetlima, plave marice oko crkve itd.

Sećam se sveštenika Bulatovića koji je meni izgledao veliki kao kuća, koji je zabranio naoružanoj policiji da uđe u crkvu, stavši ispred nas na vrata i rekavši – ne može crveni đavoli u crkvu sa oružjem, toga se sećam.

Dakle, tada mi sve nije bilo jasno, sada mi je jasno da je srpska crkva jedan od glavnih nosilaca srpskog nacionalnog identiteta, da to svakako treba čuvati, kulturno i drugo nasleđe Hilandara, ali treba čuvati sve crkve i sve manastire na teritoriji bivše Jugoslavije, treba ih čuvati naravno i širom sveta zato što su puno značila nekima koji su živeli pre nas, ali značiće svakako i nekima koji žive posle nas.

Logično je da povedemo računa o Hilandaru. Posle Oca, Sina, red je da dođemo i do Svetog duha koji tu negde lebdi iznad Hilandara. Dakle, zbog Svetosavlja itd, posle Stefana Nemanje i hrama Svetog Save, logično je da još više učinimo na zaštiti Hilandara.

Da li postoje neki političari koji obično nešto ostave? Postoje političari, čak i među komunistima je bilo političara koji su tajno ili javno pomagali SPC i nešto ode u crkvu, nešto se stavi na ikonu, nešto pored ikone, da se neki prilog, budete možda i ktitor nekog manastira. Iz pokajanja srpsko sveštenstvo daje priliku, kao Bog daje svima pravo da se predomisle, mada ja ne mislim da su se ti komunisti baš iskreno predomislili, ali Bože moj, nisam ja Bog. Sveštenici su Božje sluge i oni misle da povratak nekih nevernika u verničke redove je značajna.

Mnogi od njih su ulazili u crkvu da nešto prilože, ostave, ali ima i političara koji su u crkvu išli radi sopstvene dobiti. Ja ću vam navesti, vama je svakako poznato, gospodine Martinoviću, ime i prezime, ako ja kažem „Boško Ljotić“, vi ćete znati „Boškić Ljotić“ ko je to. Dakle, to je jedan od retkih političara koji je otišao u crkvu ne da nešto ostavi, već da nešto uzme. Svakako se sećate i onog sveštenika koji je javno u novinama rekao šta se desilo na Hilandaru, kada je ovaj muzao svojevremeno rudare, one koje rade pod zemljom. Znači, rešio je malo i oko tog Duha svetoga da se okoristi, pa mu je bilo malo 50.000 evra od rudnika Kolubara, pa je kao u ime porodične organizacije otišao na Hilandar i da predstavi sebe kao zaštitnika porodičnih vrednosti itd, što je crkva zdušno podržala i to svakako nije bio problem.

Problem je bio što je dotična persona „Boško Ljotić“ itd, pred ikonom Trojeručicom dao zakletvu da neće praviti stranku, da se neće baviti politikom, već da će njegova organizacija isključivo štititi porodične vrednosti, što bih i ja pozdravio i u to vreme smo, mnogi od nas, na sitno donirali takvoj porodičnoj organizaciji da se bavi zaštitom porodice, porodičnih i tradicionalnih vrednosti.

Međutim, gle čuda. On je dao zakletvu i slagao. Slagao, a sveštenici koji su bili takođe zainteresovani za porodične vrednosti, čuvanje tradicionalnih vrednosti, pa i odlaska u crkvu, duhovnih itd, je darivala personu, „Boška Ljotića“, sa pet hiljada evra.

Dakle, sveštenici na Hilandaru su bili, bez obzira što se crkva nije bavila politikom, a nije bila politička tema, on je rekao da će se baviti porodicom, oni su to darivali sa 5.000 evra a on ih je slagao. I otuda ja čoveka koji se pred Trojeručicom zakleo i slagao zovem - sveti boškić ljotić levoručica. On je otprilike prvi političar koji je iz koristoljublja ušao u crkvu. Ne računam tu pripadnike ustaških pokreta koji su ulazili i pljačkali crkveno blago, popalili 500 crkava za vreme Drugog svetskog rata. Eto među političarima koji neguju tradicionalne duhovne i verničke vrednosti Boško ljotić levoručica je popalio, odnosno zapalio, ne mislim fizički, nije zapalio manastir, zapalio je sveštenike za 5.000 evra i to posle onog tragičnog požara koji se desio na Hilandaru. Umesto da nešto priloži da pomogne, on je rešio da pomogne sam sebi i na takav način će kod mene ostati upamćen.

Takođe, treba se osvrnuti malo i na Crnu Goru. Da je Milo Đukanović bezobziran, to je svakako poznato, da se Crna Gora odvojila od Srbije 2006. godine, u vreme dok je Srbijom i Crnom Gorom upravljao Sveto Marović, jel tako? Crnom Gorom je upravljao Milo Đukanović a Srbijom je upravljao, predsednik Srbije je bio Boris Tadić, po poreklu Crnogorac. Dakle, Crna Gora se zemaljski razdružuje od Srbije u trenutku kad upravljaju i Crnom Gorom i zajedničkom državom i Srbijom, dakle koriste tu vrstu prednosti, da se odvoje i posle odvajanja, naravno, reakcija Vuka Jeremića je bila, kako beše ono - još 20 noćenja sa Svetog Stefana dajte meni vi, i sebe je predstavio sa ovim njihovim savetnikom ili ministrom spoljnih poslova Roćenom kao čoveka koji zajedno sa njim j… majku Srbiji. I danas Vuk Jeremić želi poverenje Srba, želi poverenje vernika prema njegovoj političkoj opciji, bez obzira što se na tako dosta svirep način obratio prema državi u kojoj je bio ministar spoljnih poslova, gde je izjavio da i on sa Roćenom j… da ne govorim dalje, veoma je vulgarno, majku Srbima. Na takav način su se oni teritorijalno razdružili i Srbija postala nezavisna.

Milo Đukanović nije baš glup čovek, on je shvatio da bi se rešio srpskog identiteta u Crnoj Gori, pošto je Crna Gora za mene srpska država, a i za mnoge građane Crne Gore, on je rešio da napadne svetinje i onih državljana Crne Gore, svetinje koje se nalaze na toj teritoriji, shvativši da je srpska crkva jedan od glavnih nosača srpskog nacionalnog identiteta, rešio je da se reši Srba. A kako da se reši Srba? Mora prvo da udari u crkvu i zato je ceo pokret nastao - Ne damo svetinje. Milo Đukanović je mislio kada ostavi Srpsku pravoslavnu crkvu bez imovine, da će u tom slučaju lakše nestati Srbi u Crnoj Gori, što je ustaška politika, što je bila politika Komunističke partije Jugoslavije koju su zacrtali u Drezdenu 1928. godine, gde su po toj recepturi posle rata kao pobednici, što meni nije bilo drago što se to desilo, što su kao pobednici realizovali svoj program i jednu veliku državu stvorenu krvlju srpskog naroda isparcelisali u šest nacionalnih država, gde su svakom od tih naroda dali teritoriju koju je taj narod naseljavao, plus teritorije, velike teritorije koje su bile naseljene srpskim narodom.

Naravno, posle prelaza jedne NDH u drugu NDH, to je SR Hrvatska, kad se to desilo, onda je Tuđman pokušao da realizuje treću trećinu programa Ante Pavelića i raselio je, nešto pobio, Srba 90-ih godina, dakle, realizovao je doprinos da se u potpunosti realizuje Pavelićeva politika - jednu trećinu pobiti, jednu trećinu pokrstiti, otuda i napadi na SPC u Crnoj Gori i Milo Đukanović ima kopi-pejst od te ustaške politike, gde je zahvaljujući komunističkoj ustaškoj politici određeni deo Srba bio u tim republikama koje su komunisti osmislili. Naravno da su svi oni kad su dobili nezavisnost rešili da se reše srpskog nacionalnog pitanja i jedino je Srbija zadržala gotovo identičan etnički sastav, bez obzira na priliv više stotina hiljada izbeglica, gotovo da je zadržala etnički sastav iz 1991. godine.

Sve druge bivše jugoslovenske republike, srećni dobitnici komunizma, stvarajući svoje nacionalne države rešavaju da se reše Srba, a najviše napada je bilo na SPC i Milo Đukanović je tako rešio da se posle zemaljskog razduženja i duhovno Srbi u Crnoj Gori imaju razdružiti od Srba.

Zato je značaj SPC jako veliki. Mi koji živimo u Sremu znamo i za nemanjičke i za brankovićke manastire, da je nekom narodnom istorijom veliki greh prema Brankovićima jer nisu bili izdajnici i posle pada Smedereva dodatno su posrbili Srem i Frušku goru i tako doprineli da danas Vojvodina i da u Vojvodini ima građana srpske nacionalnosti toliko da ona nikada više neće biti dovedena u pitanje bez obzira koliko se to ne dopadalo Nenadu Čačku.

Zamislite sledeću stvar - da mi registrujemo negde srpsku rimokatoličku crkvu u policiji. Rešimo mi, hajde sada, dopada nam se recimo katolička crkva ili bilo koja druga i mi rešimo u policiji da osnujemo crkvu. Nađemo tri, četiri građanina, nađemo nekog raspopa, ne daj Bože, i mi to registrujemo i kažemo - to je ta crkva i mi u Srbiji ne priznajemo Rimokatoličku crkvu i zamislite da oni još žele da drže misu i mi skupimo neke barabe, ološe i dođe neko sa strane da nas podrži - kao borba protiv fašizma.

Zamislite Nenada Čanka koji smatra da borba protiv patrijarha i mitropolita koji nose Sveto pismo, Jevanđelje itd. i koji žele da drže jedan crkveni obred u svojoj crkvi na svojoj imovini i on se kao bori protiv fašizma, bori se protiv vladike, mitropolita i bori se protiv patrijarha da ne mogu da vrše službu jer on misli da je vršenje službe fašizam.

Ja mislim obrnuto. Ja mislim da je fašizam ono što je on radio, da je to širenje verske netrpeljivosti i da tu njegovu političku organizaciju, ako je to stav i političke stranke kojoj je on predsednik, treba dovesti pod sumnju i videti da li je to uslov da tužilac pokrene postupak za zabranu te partije s obzirom da je to očigledno širenje verske mržnje i netrpeljivosti.

Zamislite sada da mi dođemo tako i dođu katolički sveštenici da drže službu i kažemo - ne, vi ste nelegalni, vi ne možete da vršite službu tu, vi ne možete, recimo, da to radite u Inđiji, vi to morate da radite negde u Smederevu, imate vi dovoljno katoličkih crkava. Zamislite na šta bi to ličilo i zato se čudim svim ovim Evropljanima, svaka čast EU, evropskoj zajednici, što nisu osudili takvo teško ometanje verskih prava pripadnika SPC jer danas, sutra, ne daj Bože, ja to ne zagovaram, niti bi zagovarao bez obzira šta se dešavalo crkvi čiji sam ja vernik, zamislite sutra da to neko uradi Protestantskoj, Rimokatoličkoj i drugim crkvama, to mislim da bi Evropa osudila, čak i da smo to radili prema ovim sektama, da bi i u tom slučaju Srbi bili krivi.

Ljudi koji veruju, treba to ceniti, svačiju bogomolju treba ceniti. Ne treba nikoga ubiti zato što na drugi način veruje svom Bogu i ne treba ga kažnjavati. Ne treba ništa od toga raditi i zato se čudim svima onima koji nalaze razumevanja na ponašanje Mila Đukanovića, Vuka Draškovića i Nenada Čanka prema našoj SPC. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, po pitanju naše južne pokrajine, već više puta smo mi u svojoj istoriji doživeli da budemo ludo hrabri. Vreme je da budemo svakako hrabri, ali da budemo i mudri.

Postoji izreka da je lakše rat izbeći nego iz njega izaći. U našoj novijoj istoriji smo imali više takvih slučajeva i ovog puta treba biti izuzetno tvrd, ali otporan na pritiske i pokušati, dok god se to može, izbeći bilo kakvu eskalaciju eventualnih sukoba, jer ja mislim da je Priština izašla ovo da isprovocira neku oružanu ili nasilnu akciju od strane Srba da bi se time pokrili kod, pre svega, Britanaca, Amerikanaca ili nekih drugih svojih saveznika, koji očigledno ih podržavaju. Zato kada kažu da traže suzdržanost od obe strane, to za mene znači da još uvek podržavaju Albance, čak i da čine sulude akcije poput ovih iz poslednjih dana.

Zato verujem u mudrost našeg rukovodstva, verujem u strpljenje našeg naroda. Nevolju trpeti dok god se može, ali biti izuzetno tvrd i sprečiti svaki mogući pogrom, kakav je to bio 14. mart 2004. godine, ili na neki drugi datum, ako sam pogrešio ,ja se izvinjavam. Takav pogrom poput tog, kao što su bili „Bljesak“ i „Oluja“, svakako ne treba dozvoliti i samo u toj krajnjoj nuždi treba povući neke poteze koji sada neki ljudi, neki politički predstavnici preporučuju da se onako vrele krvi upustimo eventualno u neku avanturu.

Glava mora da bude hladna, srce mora da bude vruće, ali hladna glava mora da prikoči vruće srce da ne bi učinili neki sulud potez i tako svojim političkim protivnicima možda pomogli da izvrše neku vojnu akciju, koja može da liči na onu koja se desila u Hrvatskoj kada su „Bljeskom“ i „Olujom“ proterane na hiljade, na stotine hiljada naših građana. Tu moramo biti veoma oprezni, dakle, biti mudri, biti hrabri, ali nikako ludo hrabri, jer bi tako ušli verovatno u neku avanturu koju je Priština verovatno ukalkulisala kao mogući potez Srbije. Mislim da ta neka gotovost borbena itd, u ovoj državi već postoji. U politici i u ovakvim okolnostima se sve ne kaže. Ja verujem da su snage naše bezbednosti i te kako spremne da spreče svaki mogući pogrom, svaki mogući budući „Bljesak“ i „Oluju“ i pogrom koji je bio 2004. godine.

Ja čvrsto verujem u naše rukovodstvo i verujem da naši građani, posle reči predsednika Republike i državnog rukovodstva, svakako znaju da nešto nećemo dozvoliti, ali da nešto moramo da istrpimo određeno vreme da bi na kraju realizovali svoje interese.

Što se tiče ovog Kodeksa, Kodeks je verovatno namenjen protiv narodnih poslanika, protiv onih koji se neće dopasti nekima. Ja verujem da ću vrlo brzo biti predmet tog Kodeksa, bez obzira što niko ne može da navede nijednu moju uvredljivu reč od 2009. godine, ali se bojim da će ironija biti ta zbog koje mogu biti sankcionisan pomoću ovog Kodeksa.

Ja mislim da treba da postoji Kodeks i za onu drugu stranu. Teško je ostati pribran ako vas istuku na stepeništu. Ja sam se i posle toga trudio da ne opsujem, da u Skupštini budem sabran, da pokušam da izbegnem bilo kakvu reakciju na napad, a sila akcije ne izazove reakciju, i da na takav način onaj koji je tim napadom nešto isplanirao, bude uskraćen za nešto drugo.

Verujem čak i da ovi sudovi mogu u sudskom postupku da kazne napadače na mene srazmerno napadu na Borka Stefanovića, koji, gle čuda, kad se desio napad na mene, on je došao ispred Skupštine i podržao napadače. Ja sam očekivao da on kao žrtva napada pred mesnom zajednicom u Kruševcu, da će imati nekog razumevanja, da kad jedan poslanik dođe na dan zasedanja, kada ima sigurno status službenog lica, kad se desi napad na službeno lice na ulazu u njegovo radno mesto, ja sam očekivao da Borko Stefanović takav napad osudi. Međutim, on je osudio žrtvu i prešao kod napadača i podržao zdušno Boška Obradovića, govoreći kako se na medijima napad na njega nije video.

Ja se sećam da je odmah to veče u Dnevniku prikazano sve to, čak i ukazivanje pomoći u domu zdravlja. Uopšte nisam protiv što je RTS to objavio, s obzirom da se radi o momku ili mužu jedne od glavnih urednika u RTS-u. Gle čuda, žene opozicionih prvaka rade u RTS-u, a opozicioni prvaci se stalno žale na tu medijsku kuću.

Dakle, ja bih voleo da postoji neki kodeks protiv ovih što će da siluju. Jovo Bakić, kako se zove onaj, Srđan Nogo, Jovo Bakić. Recimo, Vukadinović koji kaže – nemojte ih vešati na Terazijama, kao nas, treba nas vešati na nekom drugom mestu, jer su na Terazijama vešali rodoljube. Znači, mi smo onako neka grupa ljudi koju treba obesiti na nekom skrovitom mestu, da se to čak ne da prilika ni da se vidi da smo obešeni, već to treba uraditi na nekom mestu, verovatno bi nam kao oni komunisti što su Dražu Mihajlovića prelili kiselinom itd, verovatno nam se ni za grobove ne bi znalo, ukoliko bi se realizovale sve one pretnje koje dolaze protiv nas.

Teško je ostati sabran ako neko hoće da siluje, ako neko hoće da strelja, ako neko hoće da obesi, ako neko hoće to da uradi dugim cevima i ne znam sve koje pretnje smo dobili. Ono što mene čudi, da sve te pretnje su došle od navodno visokoobrazovanih osoba koje su od akademika, profesora itd, sa veoma zvučnim akademskim titulama. I sada će, recimo, umesto oni da budu na nekom sudu, tužilaštvo, naravno, ne radi svoj posao, sud se ne meša u svoj posao, s obzirom da su ga selektirali baš oni protiv kojih bi trebali nešto da urade. I sad, gle čuda, neće odgovarati nigde žrtve, ali mi ukoliko odgovorimo na te napade za skupštinskom govornicom, u tom slučaju ćemo mi biti predmet ovog Kodeksa.

Prava je sreća da još uvek nisu na vlasti, verovatno bi njihov kodeks glasio – streljati Martinovića, streljati Jovanova, streljati Atlagića, streljati Bakareca itd, sve one koji su se zamerili drugu Đilasu.

Dame i gospodo narodni poslanici, po pitanju Agencije za borbu protiv korupcije, koja se sad zove Agencija za sprečavanje korupcije, verovatno je namera ove vladajuće većine da preventivno deluje ta agencija i ja to pozdravljam, ali ona koja se borila protiv korupcije pre toga apsolutno ne zaslužuje pažnju i nije trebala u istom sastavu da preraste iz Agencije za borbu protiv korupcije u Agenciju za sprečavanje korupcije, jer po rezultatu koji je postigla, da se borila protiv korupcije, ti ljudi nisu zaslužili da imaju ta službenička mesta u toj agenciji, s obzirom da su im uglavnom mete bili siroti poslanici koji niti su u tenderskim komisijama, niti raspolažu novcem itd.

Obično su im mete bile, ukoliko napravi neku tehničku grešku, nešto nije prijavio, karabin, automobil, na vreme itd, obično su im poslanici bili mete. U poslednje vreme su to i odbornici. Uglavnom se bave vladajućom većinom, dok su veliku korupciju zaboravili.

Hajde da vidimo koji sve to oblici korupcije postoje u našoj državi kojima se Agencija nije bavila. Prvo se trebala baviti korupcijom sama sobom. Zamislite Agenciju za borbu protiv korupcije koja na zahtev države ode da poseti onu „Beobanku“, kako se zvala, na Zelenom vencu, zgradu „Beobanke“ da se smeste u te prostorije. Onda su oni zaključili da te prostorije nisu dovoljno atraktivne, ali negde u povratku su videli na Zelenom vencu na uglu novu fensi zgradu i onda su doneli odluku da tu zgradu kupe od čoveka koga neki smatraju mafijašem, koji je kupio te firme sa nekoliko zgrada. Onda su za tu jednu zgradu dali dva puta više novca nego što je država dobila za tri zgrade, oni su dva puta više novca dali za jednu zgradu.

Gle čuda, nije bilo tendera, nego su sve to ostvarili bez javne nabavke, odlukom Vlade Mirka Cvetkovića. Zamislite Agenciju za borbu protiv korupcije koja je zgradu kupila bez ikakve javne nabavke, znači kupila javnom pogodnom, jer eto čelnicima te Agencije i sastavu te Agencije, koja je još uvek tamo, se dopalo to. Zamislite sada ćerka od jednog službenika u Agenciji za borbu protiv korupcije bude na listi dosta ih je bilo.

Sada gledajte u toj organizaciji je bilo dosta koruptivnih stvari. Recimo, da su novac koji je, a otvoreno su svedočili članovi te organizacije, da taj novac koji je bio namenjen radu političke stranke, a politička stranka je bila nevladina organizacija… Sada ja pitam kako je uopšte dozvoljeno da se nevladine organizacije takmiče za vlast? Šta ako pobede? Hoće li oni biti dalje nevladine organizacije? Sad mi liče na antivladine. Ali, ako bi pobedili, da li bi one bile nevladine organizacije ili bi bile vladine organizacije? Da li oni to kažu da ako pobede na izborima neće da formiraju Vladu ili ja ne znam kakva je poruka?

Uglavnom, gospodin koji je sedeo gore, koga sam ja nazivao kradulović Del Boj kompani, tu organizaciju, zamislite, on je sav novac koji je dobio, bez ikakve pratnje Agencije za protiv korupcije, bez skenera, da se vidi gde je novac itd, po rečima njihovih pripadnika, transferisao u sopstvene džepove.

Hajde da vidimo šta je, gospodine Martinoviću, uradila Agencija za borbu protiv korupcije povodom ovog Srpskog pokreta Dveri o kome ste vi govorili, koja je novac namenjen za kampanju i redovno finansiranje te političke stranke kroz ad hok osnovane privatne zanatske radnje za izradu, pazite, video klipa, koji ja gore uradim za nekoliko sekundi, oni su za to isplatili negde preko 300.000 evra i sav novac koji su te radnje dobijale preduzetničke je ispumpan odmah sutradan u kešu bez ikakvih nabavki repromaterijala itd.

Ja sam otišao i korak dalje i proveravao kome pripadaju. Sve te preduzetničke radnje su bile registrovane na kandidate koji su bili na listama odborničkim i na listama republičkim tog Srpskog pokreta Dveri. Ja sam dobio materijal. Agencija za sprečavanje korupcije, ranije se zvala za borbu, je dobila isti materijal kao i ja i nije mrdnula malim prstom. Da je to uradila vladajuća većina, ja verujem da bi to bilo uveliko sudski proces itd, da bi tu bilo prijava, da bi to zvečalo.

Da vidimo šta je Agencija za borbu protiv korupcije, kasnije za sprečavanje korupcije, uradila povodom kupovine dugova stranaka. Vi svakako znate da postoje limiti gde pravno lice i fizička lica mogu da učestvuju u kampanji jedne političke stranke. Ako recimo u kampanji ta politička stranka potroši daleko više sredstava nego što je imala prihoda, napravi ogroman minus i pojavi se jedan čovek sa svojom firmom i kupi ogromnu količinu duga, on je u stvari učestvovao u izbornoj kampanji. Znači, postoji dogovor, vi ćete da napravite dug, ne brinite, ja ću vam dug zatvoriti. Onda, gle čuda, to se ne računa u finansiranje izborne kampanje, iako je očigledno da je tim sredstvima pokriven trošak u izbornoj kampanji i da je to nelegalno finansiranje, jer 10 puta prekoračuje limite koja pravna lica mogu, i više puta, da upute u izbornoj kampanji jednoj političkoj organizaciji.

Šta se dalje dešava? Dakle, ta sredstva se okamaćuju, stiču se prihodi i kontrola nad radom te političke stranke od strane pravnog lica i njihovog šefa koji istovremeno kupuje jednu drugu političku stranku i tako dolazite do nelegalnih političkih organizacija koje koriste novac iz reklamnih prostora i onda ne znate da li imate problem sa političkom strankom Dragana Đilasa ili sa njegovom firmom, s obzirom da svi politički aktivisti za koje ja znam, koji predstavljaju tu njegovu stranku koju je kupio od tamo nekog iz Šida. Svi su zaposleni u firmi „Multikom“. Ja ne znam da li je „Multikom“ stranka ili preduzeće ili je SSP od stranke postao preduzeće.

Drugu stranku iz te grupacije on kontroliše tako što je drži u dužničkom ropstvu onim finansiranjima, koja sam opisao, i na takav način postaje daleko uticajniji, a upravo smisao borbe protiv korupcije je da se spreče takve aktivnosti. Takvim finansiranjem jedne političke stranke postaje na određeni način vlasnik i te druge organizacije, jer je, kako to kažu, izelenašio i oni su žrtva jednog zelenaša koji kupuje jednu stranku, a zelenašenjem ima apsolutni uticaj na drugu.

Još dve nevladine organizacije Pokret za preokret i PSG, kako se zovu, su u toj grupaciji i onda kao četiri organizacije su izašle i vi mislite četiri političke stranke, a u stvari je to jedna politička stranka. Čovek je jednu kupio, drugu ima kroz zelenašenje pod uticajem, u svom vlasništvu, takođe, a ove druge dve nisu političke stranke, a to bolje pred evroparlamentarcima zvuči i stvara se… To su pokreti. Ja ne znam da postoje registri pokreta. Ti isti ljudi su nama ubacili da jedna stranka mora da ima 10.000 overenih potpisa. Sada kada su oni došli u poziciju da to ne mogu da skupe, razmnožavaju političke organizacije kroz tri člana, pa recimo Pokret za preokret. On, tašta i komšinica osnuju Pokret za preokret i sad je to ta jedna od organizacija koja se pita o izborima u Republici Srbiji, način na koji će se izbori sprovoditi itd.

Nisam znao da je to smisao nevladinih organizacija.

Onda imate, kao, navodno, Dragan Đilas je iz kamate dao LJubi Davidoviću te fondacije. Ali, to Agenciju za sprečavanje korupcije, tada se zvala Agencija za borbu protiv korupcije, apsolutno nije interesovalo, kao što je nisu interesovala ni ogromna finansijska sredstva, trgovina uticajem, itd, i Đilasa i Vuka Jeremića, ogromna finansijska sredstva, njih apsolutno nisu interesovala. Nije ih interesovalo kako to fondacija dobija od Dragana Đilasa 200 hiljada evra, ali, gle čuda, Dragan Lutovac i Dragana Rakić tvrde da su oni te pare potrošili za stranačke aktivnosti. Ali, zakonom je zabranjeno da fondacija finansira političke stranke.

Dakle, ja ne znam šta radi Agencija za sprečavanje korupcije kada je dopustila da jedna fondacija iz kamate Dragana Đilasa, iz zelenašenja, protivzakonito finansira jednu političku organizaciju koju, kad se finansira iz fondacije, ne može da radaru da vidi Agencija za borbu protiv korupcije, s obzirom da nije nadležna, govorim o sprečavanju korupcije, da kontroliše fondacije? To je toliko očigledno, samim njihovim izjavama Agencija je trebalo da otvori neki postupak protiv dotičnih i na takav način spreči nelegalno finansiranje političkih subjekata, što bi trebalo da bude njihova osnovna delatnost.

Na kraju, Vuk Jeremić, dok je bio narodni poslanik, posle i predsedavajući Narodne skupštine, ali je bio konsultantskim ugovorom, što nigde nije prijavio, Patriku Hou savetnik, konsultant, što je rezultiralo sa 7,9 miliona evrića ili dolara, izvinjavam se, koje je on prihodovao na "pi ar", znači, imao je udruženje koje je nazvao "Pi ar Vuk Jeremić konsalting" ili ona neka "Cepris" ili kako se tad zvala, organizacija, koja ima kao NVO itd, sa ogromnim sredstvima od 7,9 miliona koje su upumpane u kampanju Vuka Jeremića kada je bio predsednički kandidat i naravno da se Agencija za sprečavanje korupcije nije apsolutno bavila time.

I na kraju, Vuk Jeremić dobija 200.000 evra od katarske ambasade u Nemačkoj i 120.000 od katarske ambasade u Vašingtonu. Katar mi je nešto oko ISIS-a bio veoma zanimljiv i gle čuda, Vuk Jeremić sve to dobija.

Ja sada pitam vas i nas – da li je to možda bio novac koji je isplaćen zbog mišljenja Međunarodnog suda pravde, koji je on tražio, tek toliko da ojača mogućnost za kosovsku nezavisnost Albanaca, divlje države, da li je on te pare dobio zbog toga? Da li je on možda zbog toga naručio ono mišljenje ili je dobio 320.000 evra?

Gle čuda, hajde da vas pitam, znate vi ko je ambasador u Kataru, Srbije? Jasminko Pozderac. Što je meni to nekako blisko rodbinski, zvuči sa ovim Omerovićem, to je on nešto sa familijom Pozderac, „Hakija“, „Hamdija“, „Čakija“. Ne, „Čakija“ nije bila. Nama bi Vuk Jeremić „čakijom“, koliko ja vidim, zapretio. Verujem da to neće njemu pasti na pamet, ali, gle čuda, to tako ide.

Sad kad ja ovo govorim, oni kao, evo, sad on brani vlast. Ne, ja ne branim vlast. Ja ni portira nemam u Vladi. Ja branim državu Srbiju i njeno pravo da postoji. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde je često spominjan Stefan Nemanja i njegove reči da nema naroda bez zemlje i nema naroda bez jezika.

Nema naroda bez zemlje i jezika. Nema. Mi smo dopustili da nam uzmu i zemlju i jezik. Ovde govorimo o zaštiti srpskog jezika unutar Republike Srpske i unutar Republike Srbije. A kako da zaštitimo jezik van Republike Srpske i van Republike Srbije?

Dame i gospodo narodni poslanici, Amerikanci govore kojim jezikom? Engleskim, sem Indijanaca koji su očišćeni sa teritorije tog kontinenta, ali ni svoj jezik nisu prepustili Amerikancima. Nestali su, ali Amerikanci ne govore ni indijanski, govori neka manjina, a ne govore ni američki. Amerikanci govore engleski, jer Ujedinjeno Kraljevstvo, Englezi ne dozvoljavaju da njihov jezik tek tako ode i da njime govori neki drugi narod, jer Englezi znaju da narod čine zemlja i jezik. Bez jezika i komunikacije taj narod ne može da bude potpun.

Mi Srbi smo prepustili teritorije AVNOJ-em u zemlji koju su stvori srpski ratnici, srpska seljačka vojska. Ta zemlja je po drezdenskom receptu izdeljena u šest ili osam drugih država. Na teritoriji koju su u Balkanskim i Prvom svetskom ratu stvorili srpski seljaci nikle su nacionalne države i onog trenutka kad smo se ujedinili sa poraženima, mi smo se razjedinili sami sa sobom. Preraspodelom teritorija u korist realizacije zaključaka Drezdenskog kongresa stvoreno je šest, pa čak možda i osam nacionalnih država. Ne da smo im dali države, nego smo im dozvolili da na tom delu zemlje odvedu i milione Srba, jer njima je bilo malo da dobiju teritoriju koju su naseljavali tim narodom, odnosno tom nacijom kojima su stvarane te nacionalne države na teritoriji zemlje koju je ujedinio kralj Aleksandar.

Onog trenutka kad smo se ujedinili sa poraženima, tog trenutka smo razjedinili sami sebe. Oni su stvorili nacionalne države i svako je uzeo po nekoliko stotina hiljada Srba ili nekoliko miliona, da bi te njihove novostvorene države bile što veće, a naša bila što manja. I mi smo na to pristali. Mi smo na to pristali, bez obzira što je to bila neka diktatorska, komunistička itd. vlast, koja, gle čuda, svi ovi navodno demokratski novi narodi su prihvatili sve te darove koje im je dala komunistička diktatura, sve teritorije koje su im dali komunisti, sve su oni prihvatili to kao dar. Ali su Srbi bili balkanski kasapini, bili boljševici, komunisti, diktatori itd, a oni poklone komunističke diktature su tako rado prihvatili, po recepturi ruskih komunista koji su darovali Ukrajini teritorije itd, i ostavili milione Rusa van Ruske Federacije. E, tako smo i mi, kao srpski komunisti, tako smo i mi u ranija vremena darovali i teritorije i jezik i pismo itd. I dalje se to nastavlja.

Odjednom se pojavio montenegrinski, crnogorski jezik ili maternji, kako ga oni zovu, gle čuda, ima 32 slova. Pismo sa 32 slova. Ja imam pragmatičan predlog, da mi ovlastimo Srbe u Crnoj Gori da govore srpskim jezikom, a ovi Milovi montenegrini nega govore svojim maternjim jezikom koji je sastavljen od dva slova. Neka oni nama, gospodine Martinoviću, vrate naših 30 slova, neka zadrže svoje  ź i ś, pa nek se šekiraju na svom maternjem jeziku. E, to je moj predlog. Kod nas otprilike Srbi pišu onako kao što govore, govore onako kako čitaju. U Crnoj Gori je to malo drugačije i u ovim nekim bivšim jugoslovenskim republikama. Uglavnom govore protiv Srba. Uglavnom pišu kao što im je rečeno u stranim ambasadama, a čitaju onako kako im je u stranim ambasadama napisano. Zbog pritiska kojima je naša zemlja Srbija izložena, otprilike koriste se našim jezikom i govorom mržnje koji može da bude sastavni deo jednog jezika pisma, uglavnom to pismo i govor koji je usmeren prema nama je govor mržnje. Dok mi gajimo ljubav prema drugima i prepuštamo svoje pismo i svoj jezik, oni gaje mržnju prema Srbima, prema govoru mržnje koji je uglavnom okrenut prema Srbima i srpskoj zemlji, u onom delu što nam je još ostalo.

Dame i gospodo, mislim da treba da povedemo računa zato što Šafarik govori da se u Dalmaciji, Hrvatskoj, Bosni, u tim delovima, on govori da se govorilo srpskim jezikom. Ono što je govorio Šafarik valjda možemo da govorimo i mi. Da vidimo, evo, bošnjački jezik. Uzmite popis 1991. godine, nemate uopšte da neko govori bošnjačkim jezikom, niti ta nacija u tom trenutku se izjašnjava kao Bošnjaci. Godine 1993. nekim nacionalnim inženjeringom, ili kako se to već zove, etničkim, odjednom se rodila jedna nova nacija koja govori jednim novim jezikom, koji je u stvari srpski jezik. Ja sad pitam – a kojim jezikom su oni govorili dok su bili muslimani, gospodine Martinoviću? Vi ćete svakako, kao pismeniji čovek od mene, moći da mi odgovorite na to pitanje.

Meni to nikako nije jasno, da mi tek tako olako dopuštamo da neko prisvoji naše pismo, jezik, teritorije, koje su već prisvojili, još da ih moramo nešto da molimo, ono kao, nemojte, nemojte da dozvolite, evo, mi ćemo helikopterom da držimo litiju, itd. Moramo da im se izvinimo, izvinite, znaš ono, izvini se bratu Đuri što te tukao. Tako da, potpuno raskomadana naša teritorija koju smo stvorili na 1,264 miliona žrtava, i Balkanskim ratovima pre toga, samo da vas podsetim, na teritoriji Srbije, pre Balkanskih izginulo je 44% stanovništva u Prvom svetskom ratu, da bi bila stvorena jedna velika država i jedna obala.

Zašto, gospodine Martinoviću, sigurno ste zaboravili, zašto, kada smo stvorili tu državu i veliku obalu itd, zašto su je komunisti raspodelili u korist nekoliko naroda, i pri tome, izostavili one koji su tu teritoriju osvojili 1918. godine. Boka Kotorska je bila donela odluku, pošto je crnogorska obala bila od Ulcinja do Bara, Boka Kotorska je 1918. godine, donela odluku da se pripoje Kraljevini Srbiji, istu odluku koju su u Sremu Sremci doneli 1918. godine, istu odluku koju je donela Velika skupština Bačka-Baranja-Banat. Dakle, istu takvu odluku su doneli oni, a gle čuda, mi smo okupatori tako što smo proterali Austrougare i tako što smo omogućili da oni kasnije dobiju obalu do Herceg Novog, pištoljem Blaža Jovanovića i kožnim mantilom, na dnevnom redu u Kotoru je bila sednica posvećena snabdevanju životnim namirnicama stanovništva i onda se on setio da Boku Kotorsku, da tu odluči, pod tačkom razno, da Boku Kotorsku, Budvu itd, obalu od Sutomora-Bara, pa do Herceg Novog pripoji Socijalističkoj Republici Crnoj Gori.

Hrvatska, koja je za mene kao socijalistička država, to sam već rekao, bila samo prelaz iz jedne NDH u drugu NDH, u velikoj meri na teritoriji te Hrvatske se govori srpskim jezikom, koji je možda latiničnim oznakama, itd, iskazan.

Uglavnom, mi treba više pažnje da posvetimo jeziku, pismu i teritorijama. Nisam siguran da su komunisti, oni koji su otišli, ostavili ideologiju ovim drugima, kako da ih nazovemo, montenegrinima, da nisu baš podvukli crtu dokle može da ide razdvajanje srpskih teritorija u korist nekih drugih nacija.

Svi su se odvojili od Srbije, svi. Srbija ne može, zapamtite, i da hoće da se odvoji od svoje pokrajine. I dalje se svi koji su se odvojili, kojima je Srbija, srpski narod, kao pobednica darovala, na određen način, i teritorije države, jezik, pismo itd, i dalje se prema Srbiji ponašaju kao prema ostatku SRFJ i žele da se ona uređuje na način na koji je uređivana SFRJ nastala u Jajcu. Hvala.