Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, bez obzira na Poslovnik, mislim da je Odbor za poljoprivredu trebao da kaže neku reč o ovom zakonu, iako po Poslovniku nije nadležan.

Najviše ovih memorijala, najviše grobova su ostavili zemljoradnici, odnosno seljaci. Najslavnija vojska Srbije i Srba je bila seljačka vojska. Ona je branila svoj dom, svoju kuću, pardon, branila je svoju njihovu, branila je svoju šljivu, branila je i nikad nije napadala ono ispred sebe, već uvek branila ono što je iza sebe imala i zato je bila slavna i zato je kao takvu treba pamtiti.

Srpska vojska je kroz balkanske ratove i kroz Prvi svetski rat napravila jednu veliku državu. Da se ne lažemo, tu veliku državu su njihovi sinovi, pojedini sinovi, srpski komunisti, zajedno sa neprijateljskim vojnikom, pretvorili u šest nacionalnih država i dve pokrajine, sedam, do sada sedam. Nadam se da ćemo se makar vratiti na šest.

Dakle, tu jedinstvenu državu smo dopustili svojom glupošću da pretvorimo u šest nacionalnih država, da pod noge bacimo milion i 264 hiljade žrtava u Prvom svetskom ratu, da dozvolimo da ih komunisti pogaze i da državu u kojoj su svi Srbi živeli u jednoj državi pretvorimo u šest. Kažu da nas je kralj Aleksandar ostavio bez mora. Nije tačno. Nas su bez mora, bez izlaza na more, ostavili komunisti, stvaranjem jedne veštačke nacije i preraspodelom morske obale. Nije nju delio kralj Aleksandar, nju su delili srpski komunisti, zajedno sa neprijateljskim vojnikom, sa lažnim hrvatskim komunistima, jer je za mene Socijalistička Republika Hrvatska bila samo prelaz iz jedne NDH u drugu NDH i bila samo sredstvo da se dovrši Pavelićev program da se ona treća trećina protera. To je istina.

U tim ratovima smo najviše stradali.

Crna Gora kaže da smo ih okupirali. A Crna Gora neće da kaže da je 1918. godine imala obalu od Sutomora do Ulcinja, a da je sve drugo okupatorska vojska donela u sukobu sa saveznicima, kralj Aleksandar, doneo Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca odnosno kasnije Kraljevini Jugoslaviji. Oni su do obale došli jednim pištoljem i jednim kožnim mantilom Blaža Jovanovića i raspravom o životnim namirnicama u Kotoru, aprila 1945. godine, pre završetka rata.

Komunisti su ostvarili program koji je za mene bio sličan ustaškom - stvaranje nacionalnih država na teritoriji države za koju su Srbi ginuli, pretežno zemljoradnici.

Ima izreka - kad izbiju ratovi, država da topove, bogataši daju volove, a siromasi sinove. S tim što je država često davala topove sa različitim kalibrom u Prvom svetskom ratu, pa su srpski seljaci više ginuli jer su morali da čekaju da se municija koju smo dobili od saveznika prilagodi topovima srpske vojske. Znači, dobijali smo neispravnu artiljeriju na takav način. Bogataši su često davali rage, a seljaci su davali jedince, te seljačka vojska koja je stvorila veliku državu, koju nismo ispoštovali, imamo memorijale.

Ti memorijali u Austriji, to će ministar potvrditi, se vode ne srpskim vojnicima, nego srpskim zemljoradnicima. Zato sam u uvodu rekao da je trebao ipak Odbor za poljoprivredu nešto da kaže u slavu tih junaka. Tamo su ih tako zaveli zbog ženevskih konvencija. Često su ti ljudi od komada uniforme jedino imali šajkaču.

Danas u Vojvodini imate onog što je bio tamo da osnaži Mila Đukanovića, koji kaže da je fašizam držati liturgiju. Nenad Čanak kaže da je fašizam držati liturgiju. Zaprečiti puteve, paliti gume kamenicama, pucati, to nije fašizam za njega, za njega je fašizam liturgija, a napad na miran crkveni obred Srpske pravoslavne crkve je za njega fašizam. On kaže da je protiv šajkače.

Šajkača je bila obeležje vojnika Srba Šajkaškog bataljona na teritoriji današnje AP Vojvodine. Oni su u znak poštovanja prilikom oslobađanja Beograda poklonili kapu svojim sunarodnicima i tako je ta šajkača ušla kao obeležje srpske vojske, jer dotle su Srbi nosili fesove. To se vidi po slici Vuka Karadžića.

Danas on kaže - nećemo gusle. Da li neko zna da su obe guslarske akademije bile na teritoriji Vojvodine? Jedna je bila u Irigu a druga je bila u Starom Slankamenu.

Da li neko zna kako se zvalo selo Višnjićevo između dva rata, kad smo najviše poštovali junake, pa i protivničkih vojski? Zvalo se Grk. Promenilo je ime, dobrovoljno, u Višnjićevo, zbog srpskog Homera Filipa Višnjića. I danas Nenad Čanak u Vojvodini kaže - nećemo gusle, nećemo šajkaču.

Kad smo već kod toga, da kažemo i sledeće. Ko danas dovršava taj Drezdenski proces u Crnoj Gori, ko to sve čini, ko su ti ljudi? Hajde da krenemo redom. Ko je to tamo bio najaktivniji? Milo Đukanović, komunistički predsednik vlade, Nenad Čanak, sin komunističkog gradonačelnika, Vuk Drašković, komandant, odnosno sin komandanta ili zamenika komandanta komunističke partizanske vojske.

Komunisti u drugim dresovima još uvek dovršavaju program iz Drezdena, sprska crkva postaje žrtva zbog toga što je deo, najveći deo srpskog identiteta, odnosno srpske nacionalnosti. Milo Đukanović je video razliku između broja građana koji poštuju SPC u Crnoj Gori, broja građana koji govori srpskim jezikom, a jezik određuje narod u većini slučajeva.

Mi svi i kažemo da su Srbi pravoslavci i on je video veliku razliku koja se topi između onih Srba koji su se izjasnili kao Srbi i onih građana Crne Gore koji su se izjasnili da govore srpskim jezikom i da poštuju srpsku crkvu. S obzirom da se ta razlika topi, u pomoć je pozvao svoju braću komuniste, komunističke sledbenike, naslednike i otuda mi imamo problem u Crnoj Gori. Ne pravimo ga mi, oni imaju problem sa građanima Crne Gore koji i dalje poštuju Njegoša, koji i dalje znaju da su Srbi i s obzirom da se taj broj Srba verovatno uvećava, popisa nema, mi danas imamo dve Milove politike, bez obzira na ovu akciju i tako dalje.

Ja i dalje mislim da mi imamo posla ne samo Milom Đukanovićem, već sa Milom Krivokapićem. Imamo dve gotovo istovetne politike prema Srbima u Crnoj Gori i ma šta drugi mislio. Mislim da sa jednom Milovom politikom ne može tući druga Milova politika.

Danas mi raspravljamo o srpskim grobljima. Mislim da je vreme da više razmišljamo o životu.

Mi smo toliko puta bili ludo hrabri, često i ludi, niti nam je trebao 27. mart, jer smo izgubili 15% stanovništva, a oni Englezi, Ujedinjeno kraljevstvo, tu računam sve koji su nas u to uvukli za 200.000 funti što su dali Simoviću, znate koliko su oni izgubili? Oni su izgubili 0,8%, a mi od 13% do 15% stanovništva.

Mi tvrdimo da smo izgubili 28% stanovništva u Prvom svetskom ratu, da je Srbija izgubila 28%, a zaboravljamo da je sa teritorije današnje Makedonije i sa današnje AP KiM bilo svega 6.000 regruta i da tamo odmazde gotovo nisu postojale.

Sa teritorije Srbije pre balkanskih ratova, kad izračunate koliko je izginulo, 44% Srba je izginulo na teritoriji Srbije, pred balkanske Srbije za vreme Prvog svetskog rata, ne 28%, nego 44%. Da toga nije bilo, da nas Englezi kasnije nisu uvlačili u novi rat, danas bi nas možda bilo više nego Engleza.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je došlo vreme da ne budemo ludo hrabri, već da budemo malo i mudri. Neka nas, bolje da nas žive Englezi kude i proglašavaju genocidnim, što nismo, nego da nas mrtve hvale.

Mislim da je vreme d smo dosta ratovali za druge, jer u tom ratu se najčešće cena plaćala kožom balkanskih naroda. To ovi drugi ne osećaju, mi to i te kako osećamo, zato što je najčešće to bila koža srpskog naroda.

Došlo je vreme da budemo malo i mudri i da u ratove ne ulazimo olako. Mislim da Srbija treba da počne da živi za sebe. Isus Hrist je gajio ljubav prema drugima.

Vreme je, dame i gospodo narodni poslanici, da Srbi malo to koriguju, vreme je da gajimo ljubav prema sebi i svojoj državi.

Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, naravno da podržavamo prihvaćeni amandman i s obzirom da je Zakon o potrošačima treba da imamo u vidu i prepodnevni deo sednice i da zahvalimo i Narodnoj banci Srbije na dobroj monetarnoj politici, da zahvalimo vladajućoj većini koja je omogućila rast bruto domaćih proizvoda, koja je omogućila da se zaposli novih 320.000 ljudi u proizvodnji i naša je privreda, zahvaljujući tome, proizvela novac.

Nešto malo siromaštva što je ostalo i nešto malo slabije plaćenika, moram da vas podsetim da je minimalac sa 15.000 dinara otišao na 35.000, da je prosečna plata sa 328 evra iz 2012. godine porasla na 560 evra, da je zahvaljujući tome porasla potrošnja. Mislim da i dalje novac treba raspoređivati što više prema onima koji manje imaju i oni koji su nešto slabije plaćeni, iz prostog razloga što oni kao potrošači pune budžet Republike Srbije.

Džabe Đilasu njegovih 619 miliona evra, mi nikakve koristi nemamo kao država od tih 619 miliona evra, s obzirom da su oni, kako mladi kažu, uštekovani negde daleko, na Mauricijusu i drugim belosvetskim ostrvima, tako da nisu predmet potrošnje u Republici Srbiji. Takav novac nije oporezovan i s toga nešto siromašnije, nešto slabije plaćeni nisu zbog toga, ne proizvode ga siromašni, nego ga proizvode bogati, kao što je Dragan Đilas, koji, kada novac odnese na belosvetska ostrva on više nije u opticaju u Republici Srbiji.

Zahvaljujući tome što su prosečne plate skočile, zahvaljujući tome što smo zaposlili 320.000 ljudi, kupovna moć potrošača je skočila. Trebalo je videti sa zadovoljstvom naše turiste po svim morima koja su nama bila dostupna se razišli, s toga smatram da i dalje treba da imaju dovoljno novca i da imaju još više novca, da zahvaljujući tome mogu da zadovolje svoje potrebe, pa i da odu na more.

Hajde da se vratimo u 2012. godinu, na prste gotovo možemo nabrojati obične porodice koje su mogle da priušte sebi bilo koja letovanja, a kamoli zimovanje. Uglavnom su oni kao Balša Božović, Goran Ješić i ta ekipa leti zimovali, a zimi letovali, zato što su to bile skuplje varijante, dok su obični ljudi, njima more, njima zimovanje, njima skijanje nije dostupno, što je danas i te kako moguće i pravo je zadovoljstvo videti naše turiste kada odete negde na more i kad vidite obične porodice i višečlane koje sebi mogu da priušte zahvaljujući tome što su plate porasle, što su porodični novčanici deblji.

Pravo je zadovoljstvo videti da ljudi od zarađenog novca, dakle, realno zarađenog novca iz privrede, iz privrednog rasta mogu svoje porodice da odvedu na more, da mogu više novca da potroše, pa i u ovim stranim trgovačkim lancima i da na takav način, da vrate kroz poreze državi i da na takav način oni koji se zaposle u javnom sektoru dođu na neki način realnih zarad. Zato mislim da u buduće što više pažnje treba posvetiti našim potrošačima, odnosno da ne budu predmet raznih prevara koje se mogu odigrati na našem tržištu.

Voleo bih da su ovi strani trgovinski lanci naši, ja bih naravno voleo da je sve više robe domaćeg porekla, mislim da će se to jednog dana i desiti, ali moram reći da zahvaljujući privrednom rastu, stranim investicijama, gde strani investitori nama, sem što ulažu ovde kapital, na određeni način donesu i sigurnost da svako od njih već ima tržište za robu koju proizvodi ovde. Zahvaljujući njima raste nam izvoz i sve što od strane robe kupimo ovde, mi nadoknadimo povećanim izvozom, jer danas je pokriveno izvozom gotovo 80%, dok je za vreme onih žutih žohara bilo 50%.

S tim u vezi, podržavam što je ovaj amandman prihvaćen, zato što politika koju vodi državno rukovodstvo i vladajuća većina ide u korist siromašnih i slabije plaćenih što ranije nije bio slučaj za vreme ovih nesretnika koji se negde inostranstvu nude kao neka politička snaga kojoj ako dopuste, ako bi strani faktori dopustili da silom izvrše promenu vlasti koja je omogućila ekonomski napredak, oni otprilike šalju poruku da bi u tom slučaju oni priznali ono što nisu uspeli da priznaju do 2012. godine, priznali nezavisnost Kosova. Jasna je poruka Đilasove ekipe da bi u toj situaciji, oni promenili politiku i ne bi štitili Srbe u Crnoj Gori, BiH i drugim bivšim jugoslovenskim republikama. Poruka koju oni šalju bi bila sledeća, da bi u toj situaciji kada bi neko dozvolio i priznao eventualno nasilno promenu vlasti, da bi oni prihvatili i nestanak Republike Srpske, odnosno prihvatili bi unitarizaciju BiH.

Samim tim građanima treba da bude jasno da takva politička snaga ne bi radila u korist građana Srbije, ne bi radili u korist povećanja plata i penzija, da bi uglavnom radili na tome da povećaju svoje račune, da podebljaju svoje novčanike, na štetu novčanika građana Srbije.

Još da kažem za tu ekipu, da vam bude jasno, da u ovom trenutku oni neki novac izdvajaju da bi podigli atmosferu, a taj novac pokradu od marketinga, domaćim medijima zato što neovlašćeno, nezakonito emituju reklame svakog dana, gotovo pola miliona evra ukradu medijima i tim novcem finansiraju politiku protiv državnog rukovodstva, a usudi ću se reći i protiv države.

Dragi moji građani da znate, da oni koji misle da sa tim novcem mogu da urade sve, da znate da bi zbog novca oni bili spremni da urade baš sve protiv države i protiv građana Republike Srbije. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, postoji izreka da niko nije dobio rat protiv prirode i protiv Boga. Ovo drugo posebno važi za Mila Đukanovića, Nenada Čanka i njihove pristalice. Ovo prvo da niko nije dobio rat protiv prirode, treba svi da uzmemo u pamet.

Govorim o amandmanu na Protokol iz Montreala o supstancama koje oštećuju ozonski omotač. S tim u vezi treba da znamo da poljoprivreda kakva je danas, moderna poljoprivredna proizvodnja više oštećuje ozonski omotač nego sva prevozna sredstva na svetu. Dakle, ozonski omotač poljoprivreda samo iz oblasti stočarstva ošteti više nego sva prevozna sredstva na svetu, ne samo putnički automobili, vozovi, šinobusi, autobusi. Sva prevozna sredstva na svetu, na zemaljskoj kugli ne oštete ozonski omotač koliko se to čini u stočarstvu.

Mislim da je vreme da i poljoprivrednu proizvodnju uređujemo na način da ona to što manje čini. S tim u vezi stočnu hranu treba pripremati tako da se dodaju razni dodaci koji smanjuju emisiju gasova koju stoka proizvodi i čime se u mnogome oštećuje ozonski omotač.

Poljoprivredna proizvodnja u Srbiji je pretrpela teret socijalnog mira devedesetih godina i vojnih i ekonomskih pritisaka na našu zemlju i bila je dragocena u odbrani naše zemlje. Veliko je pitanje da li bi se tenkovima, raketama, vojnim snagama odbranili da nismo imali sopstvenu hranu, da nismo imali poljoprivredu koja je doprinela da ti vojni i ekonomski pritisci mogu da se umanje, odnosno da država i narod izdrže, dakle, da mogu da jedu, da koriste hranu, da budu puni energije, da ne budemo gladni i da na takav način smanjimo štetu vojnih i ekonomskih pritisaka.

Nažalost, ti vojni i ekonomski pritisci mogu se u određenom trenutku ponoviti. Oni mogu da budu uzrokovani nekim bolestima i videli smo šta znači prehrambeni suverenitet koji smo imali u vreme kada je pandemija korone nastala. Dakle, svi koji su imali probleme u regionu u mnogome su zavisile i od Srbije koja je nahranila i sebe i druge, bez obzira na to šta drugi o Srbiji misle i šta drugi Srbiji misle da urade u nekom konačnom obračunu, kao što oni to vide.

Dame i gospodo narodni poslanici, svi smo svedoci događaja u Crnoj Gori, svi smo bili svedoci događaja u Srebrenici i svi na osnovu tih nekih parametara možemo oceniti da neke naše dobre namere neki drugi narodi, neke druge države na različit način cene, na različit način pristupaju tome i proizvode probleme u regionu. Mislim da na Balkanu velike sile balkanske narode dele, vrlo vešto dele i koriste jedne protiv drugih.

Moram reći i to da onima koji pristaju na takvu vrstu podele, a Srbija ne pristaje na to, da se uglavnom računi za sukobe koji se dese na Balkanu plate kožom, pre svega, balkanskih naroda, najčešće to budu, na našu žalost, Srbi. Dakle, u poslednjem velikom svetskom ratu Srba je poginulo između 13% i 15%, a Engleza koji su nas, to gospodin Martinović najbolje zna, u taj rat uveli plaćajući generalu Simoviću da 27. marta demonstracijama izazove napad na Srbiju, dakle Engleza je izginulo, koliko ja znam, 0,8%.

To je nepobitni dokaz da se svi ti veliki sukobi na koji pristanu balkanski narodi, kao da jedva čekaju, kao pijanac u krčmi, da se veliki potuku pa da se i on priključi, da takve račune najčešće plaćamo vlastitom kožom, a naši balkanski narodi koji žive pored nas i zajedno sa nama treba takođe upozoriti da i njihova koža često dođe u opasnost zato što veliki misle sa nama, da mogu i bez nas i zato što plaćanje kožom nas balkanskih naroda za njih nije neka velika šteta.

Dame i gospodo, postoji izreka Kenedija, to je u vezi ovih sporazuma koji se tiču naše odbrane. Postoji izreka koja se pripisuje uglavnom Titu itd, ali nešto modifikovana je bila Kenedijeva – samo spremni za rat, suludo je reći, ali samo spremni za rat možemo sačuvati mir. Da bi bili, ne daj bože, takve opcije da se dese ovde, da bili spremni za takvu mogućnost mi moramo biti dobro naoružani.

Ne treba vas ubeđivati da smo 2012, 2013. godine zatekli dobro razoružanu vojsku. Srbija nije u tom trenutku bila vojno neutralna, Srbija je u tom trenutku bila vojno neutralisana. Takvu zemlju smo zatekli, kuću golih zidova, potpuno ekonomski razvaljenu i trebalo je imati strpljenja i dizati ekonomiju i srazmerno dizanju ekonomije dizati našu vojsku, kupovati naoružanje i postati neka sila na ovom Balkanu.

Vojsku stalno treba unapređivati, i to gospodin Marinković često predstavlja na primeru Izraela. Mislim da moramo približno Izraelu da imamo sličnu politiku i da moramo dobro da se naoružamo. Da bi se dobro naoružali moj predlog je da iza rasta BDP svake godine na različite načine izdvajamo 25% tog rasta za opremu i vojsku koja nam, ne daj Bože, može zatrebati.

U politici i vođenju države nije bitno samo šta pričate, već i šta prećutite. Mislim da politiku jedne zemlje treba voditi, a ona se tako vodi, da morate srazmerno mogućim protivnicima, mogućim prijateljima, mogućim neprijateljima, mogućim saveznicima planirati svoje poteze. Ne samo da morate planirati svoje poteze, već morate i predviđati poteze, eventualne poteze protivnika i na takav način kreirati mere i politiku koju ćete sprovoditi i na takav način izbeći, odnosno ukoliko bude štete smanjiti štetu što je više moguće.

S tim u vezi, moj apel je da i dalje kupujemo vrhunsko naoružanje, da vojsku opremamo vrhunskom opremom, da na takav način, dronovima, savremenim raketama, sistemima u kojima se koristi što manje ljudstvo, mada sam i za služenje vojnog roka, da taj vojnik bude tehnološki vrlo dobro opremljen i da može da rukuje odgovarajućim tehnikama i opremom i da na takav način, ne daj Bože nekog sukoba, možemo da žrtvujemo tehniku i tehnička sredstva, a da ljude u eventualnom sukobu sprečimo.

Moram moje seljake koji se bave poljoprivrednom proizvodnjom i koji najviše vole državu, barem ja tako mislim, da upozorim da zemlju i dalje treba voleti na način na koji oni to čine, da i dalje treba ceniti našeg vojnika, da ono što u poljoprivredi, prerađivačkoj industriji zaradimo, što plug zaradi mač treba da odbrani, da moramo da imamo savremenu, dobro naoružanu vojsku i da, pre svega, seljački sinovi, ukoliko ih ima, treba što rađe da idu u vojsku, bilo da se to dešava po ugovoru, bilo da postanu oficiri, podoficiri, ali da mi moramo voleti svoju zemlju.

Seljacima treba reći da ne treba da gledaju ove, srazmerno ovoj prvoj tački o kojoj sam ja govorio, ne treba da budu licemeri kao što je to Đilasova ekipa, razne ćute, kako se već zovu. To su osobe koje se navodno staraju o životnoj sredini. Ja poljoprivrednicima preporučujem da rade, koliko je to moguće, da proizvode organsku hranu, da se vratimo na određeni način na poljoprivrednu proizvodnju koja što manje šteti životnoj sredini, da ne cene životnu sredinu na način na koji to rade naši politički protivnici koji žele dobre puteve da doputuju u Beograd na protest, ali neće kamenolome.

Dakle, na protest će doći verovatno automobili, a voleli bi čist vazduh. Onaj ko toliko ceni čist vazduh mogao bi da dođe biciklom, onaj model Nikola Jovanović 2019. godina. Mogli bi da dođu biciklom na taj protest. Koliko je to licemerno, ja na njihovom mestu, tog dana bih došao električnim automobilom, ali oni hoće električne automobile i hoće da država to podržava, subvencioniše, ali neće litijum. Dakle, hoćeš automobil električni, ali nećeš da imaš bateriju od litijuma.

Još nešto bih im preporučio, kada se već toliko zalažu za životnu sredinu, kada su toliko protiv litijuma, da tog dana ne prave fotografije mobilnim telefonima. Ako si protiv litijuma, onda budu protiv baterija koje su u mobilnom telefonu, nemoj to da koristiš, nemoj te fotografije da eksploatišeš, jer u suprotnom ti baš i ne štitiš životnu sredinu, jer životna sredina je globalno pitanje. Nemoj neko da mi kaže da ćemo sad, ako svi drugu zagade vazduh, zemlju itd, mi ostati onako izolovani.

Da se vratimo na vojsku, moje omiljeno pitanje. Mi treba da znamo da izbegavamo sukobe, često treba malo odglumiti slabost, što u ovom trenutku naše rukovodstvo ume da radi, da popusti, prepusti, i da ne zameri previše, recimo, Crnoj Gori, Srebrenici, odnosno BiH, na napadu, da popustimo. To je Sun Cu rekao, jel tako gospodine Marinkoviću, često treba odglumiti neku vrstu slabosti da bi nahranio protivničku aroganciju, jer onda kad mu nahraniš tu aroganciju, onda je on lakši protivnik nego kada krenete u neku vrstu konflikta, zato što je on na određeni način bezobrazan i zato što vas napada.

Lakše je preduprediti neki sukob, u njega ne ući, nego izaći. Ja cenim sadašnje napore državnog rukovodstva da uprkos mnogobrojnim napadima koji se dešavaju iz nekih okolnih bivših jugoslovenskih republika, kojima smo mi na određeni način stvorili državnost a oni to zaboravili, da im ne odgovaramo na isti način i to ne smatram slabošću.

Mi treba da budemo svesni svega, da uvek dok su se svi borili protiv nas, mi smo se uglavnom borili protiv sebe. Mi ne trebamo više da budemo ludo hrabri, sad moramo malo da budemo i mudri i moramo da cenimo svoju zemlju.

Mi moramo da imamo velike gradove, meni je to jasno. Veoma je bitno koliko Srbija ima stanovnika, ali, dame i gospodo narodni poslanici, daj da vidimo kako je to stanovništvo raspoređeno, da nešto ostane i selu, da postoje tamo i ljudi, da se ne prazne naše teritorije, jer ako ispraznimo naše teritorije, na njih će doći neki drugi narod. Da podsetim da su Turci u Srbiji definitivno pukli kada su se povukli svi u velike gradove, onda su bili lakši protivnik za savladanje.

Zato treba ceniti onu izjavu Stefana Nemanja koju je on svojevremeno dao, da narod bez zemlje nije narod i zato moramo ceniti i voleti svoju zemlju, jel tako gospodine Orliću, i podizati što više ekonomiju, jer kad podignemo ekonomiju do kraja, još više ćemo podići glavu naših građana i našu zastavu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, 2016. godine u Švajcarskoj je bio jedan referendum sa jako čudnim pitanjem oko čega su se opredeljivali građani Švajcarske. Naime, njima je ponuđeno da se izjasne o tome da bez rada dobiju 2500 franaka mesečno, što je iznos negde oko 2300 evra. Zamislite takvu vrstu referenduma na Balkanu. Mislim da bi odziv bio sto posto i mislim da bi valjalo kada bi se takav referendum mogao održati na Balkanu da bi valjalo da bude uslovljen vakcinacijom.

Verujem da bez obzira na skepsu oko vakcinacije da bi odziv bio 105 posto, verovatno bi se prijavilo više nego što je upisano u birački spisak. Verovatno bi se neki i doselili na Balkan sa istoka da iskoriste to pravo.

Švajcarci su bili mudri, oni su znali da takav novac koji je poklonjen može da dovede do pada proizvodnje. Meni kada bi neko ponudio nepovratno pet milijardi bespovratno novca da podelimo građanima Srbije ili da mi ponudi pet milijardi investicija koje treba da zaposle, recimo, dvesta hiljada ljudi, verovatno bi svi građani glasali za ono prvo, odnosno veliki broj bi glasali za ono prvo da se podeli novac bez rada. Ja bih se lično opredelio za ono drugo, jer bi nas prvo dovelo u teškoće, verovatno bi za taj novac kupovali stranu robu, robu stranog porekla, verovatno bi nam proizvodnja pala, verovatno bi nam izvoz pao i verovatno bi to dovelo do propasti srpske ekonomije.

Hoću da kažem da bez proizvodnje nema robe, a bez robe teško je imati trgovinu, teško je imati ugostiteljske usluge, jer je potrebno da bi se bavili trgovinom uslugama da imate sem rada i neku robu s kojom ćete u tom trenutku raditi i pružiti uslugu u trgovini, ugostiteljstvu, itd.

Novac je roba i narod treba u ovoj državi da živi od proizvedenog i od izvezenog. Novac treba proizvesti. Ne treba živeti od zaduženog, kao što je to bilo za vreme stranaka bivšeg režima. Treba živeti od zarađenog.

Kada se živi od zarađenog i kada se napravi proizvodnja, raste i potrošnja i naši potrošači imaju pravo da ih država zaštiti. U suštini, državu su stvorili ljudi, to je zajednica ljudi. Oni su se udružili pre svega da ih država štiti, ali uzajamno ljudi treba da štite državu i država treba da štiti ljudi i to mora da bude obostrana ljubav. To je predmet ovog zakona.

Moram reći nešto o srpskim potrošačima - da su to ljudi širokog srca.

Svi ste pratili situaciju oko navodne okupacije Crne Gore. Naši potrošači su par meseci okupirali crnogorsko primorje, evo ja priznajem. Milo Đukanović je delimično u pravu - srpski potrošači su okupirali primorje Crne Gore, sve sa kupaćim gaćama, peškirima i sa evrima i tako pomogli da se propast Crne Gore, to je ona država o kojoj sam već govorio, model države bez proizvodnje, da na određen način popuni svoje budžete. Da su naši potrošači, a i država, mrzeli Crnu Goru na način o kome govori Milo Đukanović, mi smo mogli samo propisom o PCR testu prilikom povratka redukovati za dve trećine turiste koji bi se našli u Crnoj Gori.

Srbija to nije uradila kao država, potrošači iz Srbije to nisu učinili i gotovo da od srpskih turista u Crnoj Gori niste imali gde da stavite peškir. To je pomoglo da se ublaže nevolje Crne Gore, koja u ovom trenutku ima trgovinski deficit od 1,7 milijardi evra, što je gotovo 40%, i ne gotovo već preko 40% njihovog BDP-a. Uz dug od 104%, uz budžetski deficit od 350 do 400 miliona evra, Crna Gora ekonomski i socijalno postaje nemoguća država, država o kojoj sam govorio u prvom trenutku, jer "milogorci" ili kako ih neki drugi nazivaju su stvorili švercersku državu kojoj šverc polako staje, uhvaćena je tona i po kokaina i ona ima sve veće i veće probleme jer nema proizvodnju.

Ako vam kažem da izvoz iz opštine Inđija van Srbije je veći od kompletnog izvoza Crne Gore, onda sam vam dovoljno rekao u kakvoj situaciji se nalazi "Milokapić" odnosno "Milo Krivokapić". Mislim da nisam napravio lapsus, mislim da sam stvari ispravno nazvao.

Potrošači Srbije su ispoštovali Crnu Goru. Deo Crne Gore nije ispoštovao državu Srbije, neosnovano su je optužili za okupaciju. Ako je najezda srpskih turista na crnogorsku obalu i ljubav prema crnogorskoj obali, sa peškirima i kupaćim gaćama i evrima, ako je to bila okupacija, eto, ja priznajem da smo izvršili turističku okupaciju nad Crnom Gorom i popravili njihovu ekonomsku situaciju. To pokazuje da država Srbija, njeni građani kao potrošači, nemaju ništa protiv Crne Gore, niti su priznali drugu državu na teritoriji Crne Gore, niti su im proterali ambasadora, niti su proterivali pripadnike, ako postoje, crnogorske pravoslavne crkve koja je registrovana u službi unutrašnjih poslova i policiji u Crnoj Gori, ništa od ovoga, niti usvajala rezoluciju o tome da su Crnogorci izvršili genocid nad Dubrovnikom. Ništa od toga Srbija nije uradila u Crnoj Gori. Sve drugo su oni uradili nama, a srpski narod je jedan čestiti narod koji ume da prašta i potrošači Srbije koji su letovali u Crnoj Gori to su najbolje pokazali.

Nedavni događaji u kojem su učestvovali Milo Đukanović i Nenad Čanak pokazuju na koji način Crna Gora uzvraća ljubav građanima Republike Srbije, rukovodstvu Republike Srbije, državi Srbiji i nekim budućim generacijama koje treba na osnovu poštovanja između Crne Gore i Srbije da se obrazuju, da se edukuju i da nastave uzajamno poštovanje koje građani dve države treba da imaju.

Posle teritorijalnog razdruživanja, u trenutku kada su Zajednicom Srbije i Crne Gore, kada su Crnom Gorom i Srbijom upravljala tri Crnogorca, a Srbin iz Srbije u Crnoj Gori nije bio ni predsednik kućnog saveta, 2006. godine, prilikom razdruživanja, Crnom Gorom je upravljao Milo Đukanović, Srbijom Crnogorac Boris Tadić i Zajednicom, koliko se sećam, Svetozar Marović. Tog trenutka smo se teritorijalno razdružili i težnja Crne Gore, da bi poništili i stvorili nacionalni inženjering, da bi stvorili neku naciju koja bi bila milogorci, njihova težnja je da posle teritorijalnog i zemaljskog razdruživanja pokušaju da građane Srbije i Crne Gore razdruže i duhovno i da ponište sve veze između, po meni, dva dela istog naroda, bez obzira kako se trenutno izjašnjavaju.

Problem Mila Đukanovića i tog nacionalnog inženjeringa je sledeći, a njega u velikoj meri poništavaju potrošači odlazeći u Crnu Goru, družeći se sa ljudima iz Crne Gore, sa Srbima iz Crne Gore i svim ljudima iz Crne Gore, problem Mila Đukanovića je što te veze nisu definitivno raskinute i to što on zna da se 30% izjašnjava kao Srbi, ali srpskim jezikom govori, čini mi se, više od 50%, a da SPC na određeni način poštuje preko 60%, 70% građana Crne Gore, a s obzirom da zna da je SPC jedna od komponenti srpskog nacionalnog bića, on je rešio da spreči približavanje nacionalnog dela prema ovom duhovnom i prema srpskom jeziku, odnosno da taj broj Srba ne bi porastao u Crnoj Gori.

Nama kao potrošačima i kao turistima koji mogu da letuju za svoj novac koji smo proizveli u državi Srbiji na nama je da biramo gde ćemo da letujemo. Mnogi preporučuju da to ne bude Crna Gora, ali ja, bez obzira na dve politike gotovo istovetne koje vodi "Milo Krivokapić" ili „Milokapić“, bez obzira na sve to i na trenutno stanje, preporučujem našim potrošačima da što češće odlaze na letovanje u Crnu Goru i na takav način neguju odnose između dva dela, po meni, istog naroda i da na takav način sprečavamo Mila Đukanovića i politiku onu drugu koja je slična veoma toj njegovoj, jer se ne može Milo Đukanović rušiti njegovom politikom, bez obzira na tu politiku i na deo mržnje koja se ispoljava prema državi Srbiji, savetujem naše potrošače da oni koji to mogu što češće letuju u Crnu Goru, prave neke ljudske veze sa drugim delom naroda i tako sprečavaju pretvaranje Srba u neki drugi narod, što se dešavalo ranije u Hrvatskoj i u nekim drugim bivšim jugoslovenskim republikama.

Potrošači su i gledaoci. Gospodine predsedavajući, vi to svakako znate, potrošači su i gledaoci i oni imaju određena prava. Nedavno je fudbalska reprezentacija igrala sa Luksemburgom. Utakmicu je prenosila televizija koja po zakonu to pravo nema.

Utakmice reprezentacije Jugoslavije, kvalifikacije za svetska i evropska prvenstva, mogu da prenose isključivo televizijski emiteri koji pokrivaju celu teritoriju Srbije i imaju slobodan pristup svih građana tim kanalima. To znači da može prenos da se prati ne samo na kablovici, već i na daljinskom upravljaču, odnosno preko antena.

To se ponovo nije desilo. Dakle, već drugi ili treći krug kvalifikacija, televizijski kanali koji su fiktivno registrovani u Luksemburgu, piratski televizijski kanali, bez obzira što zakon, član 64, garantuje pravo potrošačima u Srbiji, posebno onim pretplatnicima RTS-a, da mogu da gledaju prenos svoje reprezentacije i da gaje, kroz sport, na određeni način, kroz najmasovniji sport, da gaje i ljubav, preko reprezentacije, prema svojoj državi koju jedna sportska ekipa reprezentuje u svetu i u Evropi na međunarodnim takmičenjima. Oni su uskraćeni za zakonom garantovana prava.

Član 64. kaže da televizijski emiteri koji pokrivaju celu teritoriju Republike Srbije imaju isključivo pravo na prenose najvažnijih događaja od interesa za sve građane Republike Srbije, a na toj listi najvažnijih događaja nalaze se i ove kvalifikacije o kojima sam govorio. Ovo je već treći put. Na takav način se ne poštuje ni reprezentacija svoje zemlje, jer građani nisu u prilici da gledaju te prenose, sem onih koji su pretplatnici ovih nekoliko piratskih kanala, a ima ih ukupno 30, a i čini mi se da se ti prenosi vrše na „Sport klubovima“. To je od tri do sedam kanala, zavisi da li gledate to na „Totalu“ ili to gledate preko „SBB-a“ i „EON-a“.

Po pitanju „EON“-a potrošači su takođe oštećeni, jer se silom prilika moraju pretplaćivati na takve platforme, a onda im samostalno, bez njihove dozvole, posle mesec dana pretplate produžavaju tu vrstu pretplate ovi iz „Junajted medija“, itd, Šolakove i Đilasove grupe.

Već tri godine ja govorim da mi nemamo problem sa opozicijom, nego sa Šolakovim biznisom i Đilasovim preduzećem i valjda vam je iz ovog što sam ja sada rekao potpuno jasno. Naš marketinški prostor je prilika da domaći kanali budu u jednoj vrsti prednosti zato što su registrovani u Srbiji i plaćaju sve obaveze. Oni baštine pravo na prihode od marketinga.

Dakle, isključivo prihodi od oglašavanja pripadaju domaćim medijima, koji imaju pravo da oglašavaju, na oglašavanje na tržištu Republike Srbije. Strani mediji koji tzv. reemituju, istovremeno preuzimaju strane programe, po članu 27. Zakona o oglašavanju, imaju samo pravo da emituju izvorne reklame koje se emituju preko granice u prekograničnim televizijama, odnosno u delu programa koji se reemituje ovde. Gotovo je nemoguće da, recimo, reklame za „Maksi“, zajedno sa cenom u dinarima pojedinih artikala, se emituju u Luksemburgu, SAD, itd.

Tako da, dnevno na „Foksovim“, „Diskaveri“, „Histori“, „Sinestar“ kanalima, plus 30 Šolakovih kanala, se emituju reklame i svi vi koji u to ne verujete, upalite i prošetajte malo po kanalima daljinskim upravljačem i videćete da se masovno krši član 27. Zakona o oglašavanju i da tzv. televizije, piratske, koje tvrde da reemituju program, tvrde da reemituju program u članu 27. ne poštuju da televizije koje reemituju program nemaju pravo na izvorne reklame, odnosno na reklame u Republici Srbiji, već samo na one koje se emituju u zemlji odakle kanal dolazi. Nemojte mi reći da u Americi reklamiraju „Pećko pivo“, da reklamiraju, ne znam, „Jelen pivo“, „Dijamant“, itd. Ta vrsta reklame u Americi nije moguća.

Naši potrošači imaju pravo da na osnovu oglašavanja donose odluke koju će robu koristiti. Dakle, na takav način se potrošači mogu i usmeravati ka nekim artiklima, a ima i reklama koje se odnose na njihove televizijske usluge, itd. Na takav način se krade novac domaćim medijima kojima pripadaju prihodi od reklama. Zato svi domaći mediji moraju da plaćaju RATEL-u, REM-u, SOKOJ-u poreze, itd, zato što prihoduju od reklama ili bi trebalo da prihoduju po zakonu, član 27, od reklama, a ovi drugi to prvo nemaju zato što ništa ne plaćaju, zato što su registrovani spolja i zato što treba samo istovremeno preuzimati program.

Dakle, to je jedna kriminalna udružena generacija, sa Šolakom i Đilasom, i određenih novinara, koji pri tome pljuju sve druge da nisu slobodni, a pri tome neće da kažu, vajni novinari, koji su neki iz RTS-a i drugih medija prebegli tamo za veće pare, a te pare se stiču od nelegalnih prihoda koje stiču krađom reklama od ovih prvih, jer napuštaju te prve medije prelazeći u druge. Tim novcem se ne ruši samo vlast u državi Srbiji, time se ruši i država Srbija.

Na kraju da vam kažem da ljudi treba da štite državu ponovo, država treba da štiti ljude i ne daj Bože da se ovi nekim nasiljem povrate na vlast, u Srbiji više ne bi himna bila „Bože pravde“, u Srbiji bi himna bila Bože sačuvaj. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo da pozdravim "Open Balkan", a ovde je već bilo reči da će Srbija dominirati na tržištu. Ja verujem u to.

Ali, to može da bude promenjiva veličina. Ukoliko ne budemo radili, ukoliko to bude radila Albanija bolje nego mi, ukoliko to bude radila Makedonija, ako bude vrednija nego mi, ako budu bolje proizvodili, bolje trgovali, imaju šansu da i oni dominiraju, posebno u nekim oblastima u proizvodnji, pa, recimo, zbog klime, to može da bude u vinogradarstvu, može da bude u proizvodnji povrća, itd.

Uglavnom, ja verujem da su svi dobitnici. Ali, verujem i da će to Srbija brže uraditi, zato što smo naučili da proizvodimo.

Žuta politika, ekonomska politika pre nas se svodila na to da se država izdržavala od zaduženog a ne od zarađenog. Mi smo stvar obrnuli. Njihova politika je bila – posadiš čvarak i čekaš da nikne prase. Ujutru kad ustaneš, za vreme žutih, malo protrljaju oči, izađu napolje i naberu šunke. To je otprilike ono kako su oni zamišljali ekonomsku politiku i zato smo nasledili zemlju koju smo nasledili. I sada poneki od žutih, umesto zasluženu kosku, dobiju neki butić, iako ga nisu zaslužili.

Mi uporedimo sa proizvodnjom dižemo infrastrukturu, da to što proizvedemo, da sirovina i gotovi proizvodi brže mogu da se transportuju teretnim vozilima, obnavljamo pruge da sirovine i gotovi proizvodi mogu brže da ulaze i izlaze iz naše zemlje. Naša zemlja, kao i sve druge male zemlje, mora da bude posvećena izvozu, da jednostavno novcem koji dobijemo napolju servisiramo dugove koji su dospeli za vraćanje, uključujući i one Titove koji su bili pre 50 godina a ističu za jedno 10 godina.

Moramo da držimo standard stanovništva na što boljem nivou. Za to nam je potreban novac, a novac je roba. Proizvodnjom robe i infrastrukturom kojom se ona proizvodi mi stičemo primat u ovom delu Balkana.

Ono što je mene razočaralo je ponašanje Crne Gore, koja nije prepoznala šansu, posebno zato što je to jedinstveno tržište, veća je šansa za razvoj turizma, raznih usluga, itd. Žao mi je. Dugo smo mi mislili da se Crna Gora razdružila od Srbije. Crna Gora se jeste razdružila od Srbije, ali u poslednje vreme ovaj Milo Krivokapić, koji vodi drugu Milovu politiku, nije lapsus, namerno sam rekao Milo Krivokapić, je učinio to da se, po meni, Crna Gora razdružila od sebe, ne samo od Srbije.

U poslednje vreme se Crna Gora razdružila od sebe, svojih građana, a posebno građana srpske nacionalnosti, u želji da se razdruži od građana srpske nacionalnosti, oni su se razdružili od kompletnog stanovništva i građana Crne Gore i ne rade u korist svog stanovništva, da steknu neku ekonomsku korist, iz čega proizilazi bolji socijalni standard stanovništva. Oni jednostavno u tom svom slepilu protiv Srbije vide neku šansu da dobiju neku donaciju, da im neko baci neku kosku ili eventualno neki manji batak i na takav način reše neke socijalne probleme u kojima su duboko.

Javni dug Crne Gore je davno prevazišao, čini mi se, BDP. Njihov godišnji trgovinski deficit je, čini mi se, preko 600 miliona evra, što je 15% BDP. Dakle, Crna Gora ide nizbrdo i prava je šteta što nije prepoznala šansu da udružena zajedno sa Makedonijom, Albanijom i Srbijom napravi neki ekonomski rezultat, posebno u onim oblastima gde je ona to mogla učiniti.

Da ne bih previše dužio, moram da kažem da bez proizvodnje roba nema ni usluga. Ukoliko vršite uslugu, recimo, ako trgujete samo stranom robom, što je bilo za vreme ovih žutih žohara, onda vi činite uslugu stranim ekonomija jer oživljavate proizvodnju u nekim drugim državama, jer trgujete jednostavno robom koju niste vi proizveli, a pri tome vam izvoz gotovo ne postoji.

Nedavno je u Švajcarskoj bio referendum. Bilo je predloženo građanima da dobiju dve hiljade evra, nezarađeno, od države, svima da se podeli jednako. Građani Švajcarske su, recimo, ono što u Srbiji ne bi moglo da se desi, a posebno ne u Crnoj Gori, odbili da dobiju pare koje nisu zaradili, da ih dobiju od države, jer su shvatili, bili su dovoljno svesni da novac mora da bude zarađen.

Zamislite sad kada bi neko Srbiji ono što je Đilas propovedao, da smo navodno dobili pare da podelimo građanima, zamislite kada bi u Srbiji neko sada, po meni, želeo da pokloni, recimo 10 milijardi, ili imamo izbor da 10 milijardi uđe u investicije u privredu. Ja verujem da bi ovi žuti, nesavesni, odabrali da dobiju pare na poklon. Šta bi se desilo? Onda bi kupili stranu robu i oživeli stranu proizvodnju i Srbija bi potonula sve dublje.

Predsednik Republike, nosilac izborne liste na kojoj sam ja bio, Vlada Republike Srbije, se već u dužem roku opredelila da novac zaradimo, a ne da dobijemo neku milostinju, a Crna Gora očigledno nije prepoznala stil Srbije i ne želi to da prati.

Razočaran sam i u Bosnu i Hercegovinu, koja više pažnje posvećuje starim ranama, koje dovoljno peku sva tri naroda u BiH, previše pažnje posvećuju sebi tvrdeći da je, eto, bože moj, izvršen neki genocid nad njihovim narodom, a ja tvrdim da genocid ne može da se desi nad 0,1 do 0,4% bilo čije populacije i žao mi je zločina, ali Bosna i Hercegovina je trebala biti dovoljno pametna, kao i Republika Srpska koja bi verovatno ušla u ovaj Sporazum „Open Balkan“, trebala je iskoristiti Republiku Srpsku, približiti se Srbiji, jer smo narod koji govori istim jezikom, srpskim jezikom, ja tvrdim koji su oni pozajmili. Volim što su oni pozajmili srpski jezik, tako da što više građana na Balkanu govori našim jezikom. Trebali su bili dovoljno svesni da i oni uđu u ovakav sporazum, jer što veće tržište to je veća šansa za razvoj.

Posebno je bitno za poljoprivredu koja je grana gde se kapital sporo okreće, sve poljoprivrede, zajednička evropska poljoprivredna politika je bazirana na jednom većem tržištu nego što su bili nacionalna i nešto su morali u Bosni i Hercegovini i u Crnoj Gori naučiti od EU, da se pre svega ona stvorila, ekonomija radi, poljoprivreda radi u ekonomiji najviše i zato su trebali pristupiti.

Prava je šteta što to nisu učinili. Verujem da će ih vreme i njihovi građani, i socijalne nejednakosti koje se pojave u tim zemljama i posledice koje će svakako snositi zato što se nisu ujedinili da će ih to naterati da pristupe i da na takav način to tržište sve više raste i da Evropskoj uniji na takav način dokažu da jesu vredni Evropske unije zato što se manje-više „Open Balkan“ pravi po nekim principima na kojima je pravljena Evropska zajednica, kasnije Evropska unija.

Da završim sa poslovicom – nema u svakoj školjci biser, ali svaku moramo otvoriti i zato moramo biti vredni, mudri, posvećeni. To je jedini izlaz za napredak Srbije koji niko ne može zaustaviti.

Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, nemam ništa protiv da slabije zastupljenog pola u upravnim odborima, u savetu bude 40%. Kako će se to tačno izračunavati ne znam, ali bojim se da mi ti nekim specijalnim propisima u stvari narušavamo ravnopravnost građana. Obično se misli na žene. Ja nemam ništa protiv da u određenim organima bude 100% žena.

Mi smo zemlja u kojoj je premijerka žena, mi smo zemlja u kojoj su gotovo polovina ministara žene, mi smo zemlja u kojoj je donedavno predsednik Skupština bila žena ili predsednica da budem rodno ravnopravan, mi smo zemlja u kojoj je guverner NBS žena. Ona kaže da je guverner, ne guvernerka, zato ja kažem guverner žena.

Nemam ništa protiv da bude u svim oblastima ne 40, 100% žena, ali se bojim da mi donosimo zakone samo za funkcije, da 40% bude u upravnom odboru, u savetu, u Vladi, u ministarstvima itd. Šta ćemo sa nekim tipičnim ženskim zanimanjima i muškim zanimanjima? Recimo, zašto ne bi doneli propis da 40% medicinskih sestara budu slabije zastupljen pol? Kako bi onda funkcionisale bolnice? Ja kada god sam išao u bolnicu ili dom zdravlja obično je medicinska sestra žena ili ženskog pola. Ali, bože moj, neka bude kako moderna vremena donose, neka bude tako.

Danas je neko pomenuo da je na današnji dan Austrougarska objavila rat Srbiji. To je bilo veoma nekulturno sa njihove strane. U tom ratu su počinili genocid u Mačvi. Prvo što su učinili pobili su Mačvu. Imali smo jednog neprijateljskog vojnika koji je kasnije postao naš vođa, jednu veliku državu podelio u šest, tu veliku državu koja je stvorena te 1914. godine.

On koji je jurišao protiv stvaranja jedne velike, multietničke države je kasnije uhvatio i podelio tu državu na šest drugih, a Boga mi sa ovim pokrajinama je, otprilike to doveo maltene do osam. Tako je kada narod koji je zaboravio svoju prošlost osuđen da mu se ona ponovi, ili šta je Čerčil rekao – da se istorija ponavlja i uvek nas sve više košta.

Da, na današnji dan je Austrougarska objavila, taj kulturni navodno narod, nekulturnim Srbima je objavila rat zato što je multietnička organizacija „Mlada Bosna“ u Sarajevu ubila velikog lovca Ferdinanda, koji je ubio ne znam koliko divljači. Nisu ga ubili u konopljištu, u lovištima u Beču, ubili su ga na teritoriji na kojoj su oni živeli. Ubio ga je Gavrilo Princip. On je bio po meni pripadnik multietničke organizacije koja se zvala „Mlada Bosna“.

Da, zbog toga su nam objavili rat. Ali, gle čuda, pre toga je bio neki ultimatum. Danas ko je pomenuo objavu rata nije pomenuo ultimatum. Ultimatum je bio, gospodine Martinoviću, 23. jula. Na isti dan Valentin Icko je doneo zakon, nametnuo zakon, kako se to kaže, doneo o zabrani negiranja genocida u Srebrenici. Jedan čovek doneo zakon. Verovatno je to kulturno u Austrougarskoj. To je poćurak radio, poćurak je bio neki zemaljski namesnik 1914. godine, a ovaj je bio samo namesnik, nije bio zemaljski, već je bio, izgleda božanski, čim je sebi dao za pravo da čak suprotno Dejtonu, prekrši Dejtonski sporazum i donese zakon o zabrani negiranja genocida.

Austrijanac je zaboravio da su pobili celu Mačvu. Posle objave rata kada su upali, pobili su celu Mačvu, likvidirali sve što je mrdalo i što nije uspelo da pobegne, sve su ubili. Onda, isti taj koji je prouzrokovao smrt 1.264.000 Srba ili gotovo 30% populacije je dao sebi za pravo da on zakonom zabrani negiranje genocida itd.

Istorija se izgleda po njima ponavlja. Ja se nadam da ćemo mi biti dovoljno pametni da izbegnemo neke njegove zamke, da izbegnemo zamke onih koji nas spolja oduvek ugrožavaju fizički, teritorijalno, kako god hoćete, da ćemo izbeći zamke i od ovih unutrašnjih koji im pomažu i očigledno je da mediji koji se bave izveštavanjem i obaveštavanjem građana, posebno oni Luksemburški na svake načine žele da iznutra … ne vlast nego državu.

Ja sam vas gospodine Martinoviću tri godine ubeđivao da će ovi strani mediji koji su bukom i galamom doveli do situacije da ne smemo da ih prevedemo zakonu, da su registrovani u Luksenburgu, da tamo ne emituju program, a ovde ga navodno reemituju. I, sad, Bože moj, pošto su oni protiv vlasti oni su nezavisni, jel, oni su opozicioni mediji nisu nezavisni, pa sad ako mi primenimo neki zakon ili REM primeni zakon, onda je to problem, kao to je gušenje slobode medija itd. Ne radi se o slobodi medija, ne radi se o gušenju medija, radi se o Šolakovom biznisu i Đilasovom preduzeću.

To je više nego jasno, ne može biti reemitovanja bez emitovanja, to zakoni kažu. Konvencija o prekograničnim televizijama to kažu. Ja sam vas upozoravao da oni neće … da sredstvima koja su nezakonito stekla, jer oni ne reemituju program, oni ga emituju. Oni emituju srpske reklame, ako ste strana televizija, onda po Zakonu o oglašavanju nemate pravo na reklame. Ja se nadam da će ove gospođe ili slabije zastupljen pol, ako to budu muškarci, revnosnije u Ministarstvu kulture raditi svoje poslove, odnosno pokušati da kao Ministarstvo koje vrši nadzor nad radom REM-a koji treba da se stara o elektronskim medijima, da će uspeti da ove medije privedu zakonu.

Dnevno nezakonito emituju 200.000 sekundi, što je samo po dva evra iznosi 400.000 evra, na godišnjem nivou to je 150 miliona evra koje nezakonito uzmu.

Domaći mediji se registruju u Srbiji, plaćaju sve REM-u, Ratelu itd. ali po zakonu koriste marketinško tržište. Oni mogu da emituju reklame. Strani mediji se ne registruju, nikome ništa ne plaćaju, ali zato mogu da emituju samo reklame koje su izvorni deo programa, nema prekrajanja, izmena i ubacivanja dodatnih reklama. Što znači da reklame koje idu u Luksenburgu mogu da se emituju u Srbiju, ukoliko se u Luksenburgu emituju za širu javnost.

Pošto u Luksenburgu nema nikakvog emitovanja postavlja se pitanje ko im je dao za pravo da uzimaju deo marketinga koji je namenjen domaćim medijima, koji se registruje i plaćaju se obaveze? Domaći mediji plaćaju autorska prava. Autorska prava spadaju u kulturu. Tu su razni autori, izvođači itd. onda domaći mediji koji to plaćaju ostaju bez polovine kolača koje im uzima Šolak i Đilas, a sa druge strane, ovi koji ništa ne plaćaju kradu polovinu marketinškog tržišta. Oni autorska prava nikome ništa ne plaćaju.

Vi ne možete ni tužiti te medije jer će vam odgovoriti na tužbu, a ja takav jedan primerak imam ovde, da oni ne mogu da budu tuženi jer nisu registrovani kao pružaoci medijskih usluga u Srbiji, što je tačno. To je tačno, nisu registrovani, ali emituju program u Srbiji. Nema reemitovanja bez emitovanja. Prekogranične televizije, sama reč kaže, to su televizije preko granice.

Kad vam neko kaže iz N1 televizije kako je Nikola Radišić dopisnik N1 televizije iz Luksemburga, zapamtite, dopisnik, kako je on tamo dopisnik ako su oni registrovani u Luksemburgu? Ovi ovde što rade su dopisnici, a on je tamo novinar tog i tog medija u Luksemburgu. Kao, on je dobio nagradu vojvode od Luksemburga, Nikola Radišić, strani dopisnik, odnosno dopisnik N1 televizije u Luksemburgu. On u Luksemburgu ne može da bude strani dopisnik. Mogu oni ovde da budu strani dopisnici, međutim, oni su to sve zbrkali, napad na predsednika Republike, na ministra policije, na poslanike, na šefa poslaničke grupe, e, to im daje za pravo da steknu neki alibi od odgovornosti, odnosno amnestija, ne mogu da odgovaraju, jer, bože moj, oni su slobodni, nezavisni mediji. Oni su u stvari opozicioni mediji koji lažu.

Da se ne bi mi žalili Luksemburgu, oni nađu tamo neke istraživačke organizacije i sad odjednom koriste njihovu početnu vest, pa, kao, nije to njihova vest već su oni to kao preuzeli, pa onda udri po predsedniku Republike, udri po Skupštini, udri po Vladi. Uglavnom, oni ni za šta ne odgovaraju, a pri tome stiču enorman novac koji im leže na račun u Luksemburgu i Švajcarskoj. Plaćaju svojim televizijama, imaju preko 30 prekograničnih kanala čiji su oni vlasnici, plažaju reemitovanje i tako smanjuju dobit, izbacuju prihode napolje, čime čine težak poreski prekršaj i delo pranja novca, zato što plaćaju uslugu koja ne postoji.

Ako znamo da N1 televizija nema PIB već koristi PIB "Adria njuz doo", drugog pravnog lica koje nije čak ni njihov osnivač, sve vam je jasno i ta dreka i sva ta galama treba da posluži da se zabašure računi na Mauricijusu itd. i da se nelegalnim sredstvima dođe na vlast.

Ja se nadam da će neko voditi računa o ovome, kao što se nadam da se situacija oko Austrougarske neće ponovo zapetljati, jer očigledno je da EU polako prerasta u neku vrstu Austrougarske, dakle, da neko ima nameru da se malo protegne dokle je bila Austrougarska, sa manjim ili većim izmenama i nadam se da se neće zapetljati. Barem mi, za razliku od Austrijanaca, treba da naučimo nešto iz prošlosti i da ne dođemo u situaciju da nas ponovo nacionalno osakate, odnosno da izgubimo ponovo deo naše populacije. Dovoljno smo mi ratovali za druge, vreme je da živimo za sebe. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, Odbor za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu, po meni najvažniji Odbor u Narodnoj skupštini, je preporučio Skupštini da prihvati ovaj Predlog zakona o popisu u poljoprivredi.

Mi smatramo da je poljoprivreda večiti posao i da kad nestane hrane i pijaće vode da ćemo tek onda ceniti vrednost poljoprivredne proizvodnje i vrednost vodoprivrede.

U ovom trenutku po popisu iz 2012. godine Srbija ima 630.000 poljoprivrednih gazdinstava. Verujem da devet ili 10 godina kasnije da će poljoprivrednih gazdinstava biti daleko manje nego što je bilo 2012. godine. No, to je proces. Uz prosečnu starost od 62, 63 godine, budućnost sela, ukoliko ne budemo vodili računa može da bude propast.

Dakle, bitno je veoma u ovom popisu videti koliko ima stanovništva od 1.440.000 koliko je bilo 2012. godine, koliko stanovništva ima sada u selima, posebno uzduž administrativne linije i posebno ono što me interesuje, uzduž granica sa našim susedima.

To je veoma bitno, kao što je bitno koliko Srbija ima stanovnika, koliko se dece rađa, koliki je natalitet, zato što je moj utisak da se povlačimo kao nekada Turci u velike gradove. Pre nego što je Srbija stekla nezavisnost, oni su na neki način, što mladi kažu – pukli, povlačeći se u velike gradove i moj je utisak da u ovom trenutku bez obzira što gradovi nemaju visok natalitet, ne gube stanovništvo, što znači da stanovništvo gubi unutrašnjost.

Stoga je veoma bitno na sledećem popisu znati koliko je ljudi zadržano na teritorijama koje su slabije naseljene, jer ovo nije samo pitanje poljoprivrede, već po meni pitanje demografije. Da ne bude da ja o Srbiji nešto govorim, što nije u procesu u EU, samo da vam kažem da je i u EU slična situacija, da je recimo među poljoprivrednim gadzinstvima, nosioci u EU 32% je starije od 65 godine, a samo 11% mlađe od 40 godina, što se tiče prosečne starosti, nosioca poljoprivrednih gazdinstava u EU.

Evropska unija ima 10,3 do 10,4 miliona poljoprivrednih gazdinstava i u ovom trenutku 47% tih gazdinstava otpada na Rumuniju i Poljsku. Dakle, prosečna površina poseda u EU je nešto malo veća nego u Srbiji, ali da vam kažem da je 70% poljoprivrednih gadzinstava u EU manje od 5%.

Velika zabluda je da u Srbiji mnogi misle, pa čak i oni koji kažu da su upućeni u poljoprivrednu politiku, misle da su u EU veliki posedi. Nisu mnogo veći nego što su u Srbiji. Da kažem još da 40% poseda u EU, odnosno poljoprivrednih gazdinstava pravi vrednost poljoprivredne proizvodnje do 2.000 evra. Dakle, 40% poseda u EU pravi poljoprivrednu proizvodnju vrednu 2.000 evra. Njima subvencije omogućavaju da ostanu u igri. Visoke subvencije koje su tri puta veće nego što su u Srbiji i oni imaju predvidiviju poljoprivrednu politiku koja se ne menja sedam uzastopnih godina i stoga, obzirom da imamo i ovde se govorilo o traktorima, da imamo 481.000 traktora, dvoosovinski, bilo bi potrebno na popisu tačno izračunati koliko su oni prosečno stari.

Situacija jeste nešto možda poboljšana, ali ne u tolikoj meri i da ova država srazmerno svojim mogućnostima modernizuje poljoprivrednu mehanizaciju time što će još više novca uložiti u tom, s tim što bi po meni, konkurs za traktore i mehanizaciju trebao da bude stalan i da traje pet godina, pa neko ko nema novca ove godine da kupi traktor ili neku priključnu mašinu, možda će za dve ili tri godine steći i iskoristiti pravo koje recimo iskoristim ja ove godine, neko sledeće. Dakle, kada prikupi novac da može svake godine da postoji konkurs, da bude otvoren za nabavku moderne poljoprivredne mehanizacije, jer se na takav način modernizuje poljoprivredna proizvodnja, a podiže i mašinska industrija koja u poljoprivredi je prateća delatnost i mnogo priključne mehanizacije posebno se u ovom trenutku proizvodi u našoj zemlji.

Dakle, od popisa koji će se vršiti zavisi projekcija naše poljoprivredne politike i molim one koji su najodgovorniji za taj popis da popis bude detalja, da tačno znamo da li imamo 908.000 goveda ili nemamo, da li postoje virtuelne krave ili ne postoje. dakle, da uporedimo ono što imamo u registru u Upravi za agrarna plaćanja i da vidimo koliko našeg stanovništva poljoprivrednog konkuriše za subvencije, a koliko to pravo ne koristi i da pokušamo da olakšamo kroz pravilnike zakone, uredbe itd. da svi mogu da konkurišu za podsticaje u državi Srbiji i da svi oni troše novac u pune budžet i svi imaju pravo da iz budžeta na određen način budu stimulisani. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, izvodljivo je. Izvodljivo je bila parola Demokratske stranke Srbije na početku procesa približavanja EU, odnosno to je bio uslov da se proces integracije sa EU nastave.

U to vreme organizacija koja je sebe nazivala Dveri je dobila 50.000 evra preko stranke Demokratske stranke Srbije, čini mi se iz rudnika Kolubara ili tako nešto. Nije im smetalo „izvodljivo je“, nije im smetala orjentacija prema EU. Nije smetala ni DSS-u, ni onima koji su dobijali novac da prate izvodljivo je i da nemaju ništa protiv.

Nisu imali ništa protiv što je dovršena privatizacija u Srbiji, divlja, predatorska, odnosno najviše firmi sa društvenim kapitalom je prodato tih godina, kada je bilo izvodljivo vrlo jeftino.

Kako se zvao onaj ministar privrede i privatizacije koji je kasnije bio hapšen? Dakle, čini mi se da je bio iz Demokratske stranke Srbije i bilo mu je izvodljivo da ceo društveni kapital prepusti tajkunima po vrlo niskim cenama zato što je bilo izvodljivo približiti se EU.

U isto vreme, zbog približavanja EU, dobrovoljno su izručeni gotovo svi vojni generali, svi heroji srpske vojske koji su branili svoju zemlju protiv NATO agresije zato što je bilo izvodljivo. Izvodljivo je bilo izručiti generale, prodati imovinu itd. zbog približavanja EU, koja je to verovatno tada zahtevala.

Patriotskim organizacijama nije smetalo. To je imalo svoju cenu, pa je recimo bio neki časopis, pa se to finansiralo itd. iz tog budžeta i nikome nije smetalo zato što je bilo izvodljivo.

Strani investitori, one kredite namenjene malim i srednjim preduzećima, to je nosilac privrednog razvoja u svakoj zemlji. Taj kredit nije uzet da bi se podmićivale patriotske organizacije, niti je taj kredit uzet da bi se potrošilo na penzije na način na koji se to uradilo za vreme Borisa Tadića. Ovaj novac je uzet da napravi drugi novac. Dakle, bez investicija to vam je privreda kao automobil u kome se ne sipa goriva. Pre ili kasnije mora stati. Investicije moraju da budu permanentne.

Recimo, dve trećine trgovine, tačno je, sa EU je zato što nikome nije zabranjeno da investira u ovu zemlju, a firme koje se registruju ovde sa stranim kapitalom potiču iz EU, potiču iz drugih država, iz Rusije, iz Kine, pa EU ima mnogo zamerki na to što puštamo Kineze da investiraju, a pri tome kada Kinezi investiraju u EU onda to nije problem. Neki naši imaju problem sa finansijama, investicijama iz EU.

Ja vam kažem da te investicije u domaće firme, gde je samo kapital poreklom iz inostranstva, da se na takav način dobijaju tržišta. Svako od njih unapred donese svoje tržište za robu koju će proizvesti ovde.

Dakle, mi možemo imati neku svoju domaću firmu koja će napraviti pet miliona stolica. Ako nemate kome to da prodate, vi ste potpuno promašili svoju proizvodnju. Kada investitor dođe i uloži kapital u naše firme iz inostranstva, koja posluje pod našim uslovima, obično već ima u perspektivi tržište na kome će biti plasiranje te robe, a kroz plasman te robe mi plaćamo drugu robu.

Ne možete imati trgovinu sa robom bez proizvodnje. Može to da bude usluga koja je kratkotrajna, dok imate novac, dok povlačite kredite itd, a ovaj kredit se ne povlači zato da bi se trgovalo stranom robom, kao što je to ranije bio slučaj, nego se ovaj kredit povlači da bi se napravila proizvodnja koju kada prodate napolju možete da finansirate standard stanovništva, penzije, plate itd, možete da vraćate kredite koji su povučeni pre ove vlasti i za vreme ove vlasti.

Pre ove vlasti su uglavnom krediti išli u potrošnju, a ovog puta idu u izgradnju infrastrukture, u podizanju privredne moći ove zemlje i to valja uvek podržati.

Što se tiče poljoprivrede, srpski seljak… ovde je bio neki govor tamo nešto oko Peštera, srpski seljak je zanovio srpsku državu. Modernu sprsku državu su napravili srpski seljaci. Na čemu je počivala srpska država? Na tri stvari – selu, veri i vojsci. Seljak je voleo, verovao je i voleo vojsku. Vojska je volela selo i svi su voleli veru.

Kada uđete u Narodnu skupštinu imate te tri latice, taj tronožac, te tri latice srpskog cveta – seljak, vojska, vera. Karađorđe drži ta tri prsta i uvek nas opominje da on kao osnivač moderne srpske države, da on i Miloš Veliki posle njega podsećaju nas da moramo da čuvamo svoju državu.

Srpska vojska je vežbala na Pešteru u Srbiji, nije vežbala u Turskoj. Srpska vojska je vežbala na svojoj teritoriji. Srpska vojska bira i srpska komanda gde će vežbe biti održane na teritoriji Srbije. Srpska vojska nije vežbala u Turskoj, nego u Srbiji. To treba zapamtiti, kao što treba zapamtiti da je Srbija garant Dejtonskog sporazuma, da Srbija sa slabom srpskom vojskom ne može biti garant Dejtonskog sporazuma i normalno je da budu pozvani i lideri iz regiona, državnici.

Koliko ja znam, Dodik je u ovom trenutku predstavnik Bosne i Hercegovine, on je član predsedništva Bosne i Hercegovine, države čiji integritet mi poštujemo, kao što poštujemo i tražimo da se poštuje postojanje Republike Srpske unutar Bosne i Hercegovine. I šta je tu sumnjivo? Normalno je pozvati člana predsedništva Bosne i Hercegovine da prenese impresije i da kaže - Srbija je i dalje garant Dejtonskog sporazuma i dovoljno je ekonomski i vojno jaka da bude garant Dejtonskog sporazuma, odnosno i državnosti i celovitosti Bosne i Hercegovine, uz poštovanje Republike Srpske. Da li to nekom smeta ili ne, to je neko drugo pitanje.

Srpski seljak je bio i stočar i mi iz ovog popisa moramo dobro da vidimo koliko u ovom trenutku u stočarstvu imamo uslovnih grla. U ovom trenutku, po meni to se svodi negde, kad se pretvore uslovna grla sva goveda, svinje, ovce, koze, imamo negde milion i 600 do milion i 700 hiljada uslovnih grla.

Imamo pet miliona 300 hektara poljoprivrednog zemljišta, od toga skoro tri miliona obradivo. To kad popišete otprilike bi trebalo da bude taj rezultat, što znači da biljni potencijal nam garantuje da možemo da imamo još dva puta toliko stoke koliko u ovom trenutku imamo. Znači, da taj potencijal može da bude pet miliona, što znači da nećemo više imati 2.000 evra po hektaru proizvodnje, već će ta proizvodnja rasti, a posebno je bitno zbog malih farmera itd, kad naraste taj broj grla, da poljoprivredna proizvodnja po hektaru ne vredi 2.000 nego 4.000 evra. Zato je ovaj popis veoma bitan.

Završiću da bi druge kolege stigle da govore sa porukom Kisindžera, zašto je bitan prehrambeni suverenitet Srbije? Prehrambeni suverenitet Srbije je bitan, to je najbolje Kisindžer rekao, ko kontroliše hranu, kontroliše ljude.

Zato je bitno da u okruženju gde postoje države koje nemaju dovoljno hrane, Srbija ima dovoljno hrane za sebe i da ima dovoljno hrane za druge. Onaj koji ima prehrambeni suverenitet, stiče političku prednost nad onim ko to nema. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, novinari imaju pravo da izveštavaju na način kakva je uređivačka politika njihove kuće.

Nemoj da zaboravimo da kapital koji stoji iza medija, on u stvari oblikuje uređivačku politiku koju novinari slede. Znači, vlasnici medija su ti koji određuju uređivačku politiku i niko im to pravo ne spori ukoliko to rade u smislu poštovanja Zakona o medijima, Zakona o elektronskim medijima, Zakona o oglašavanju.

Često kada izađemo pred neke novinare, u principu, mi izlazimo pred strane dopisnike, a da to nemamo snage da tako i nazovemo. Ukoliko dajete izjavu novinaru čiji medij je registrovan u Luksemburgu, Belgiji, Švajcarskoj, itd, vi u stvari dajete izjavu stranom izveštaču.

Nedavno je jedan medij registrovan u Luksemburgu, koji pripada Šolaku i Đilasu, koji određuje uređivačku politiku tih medija, koji imaju 30 svojih kanala, koji imaju operatora ili operatera koji može da distribuira 500 televizijskih kanala i koji se najviše žale na medijske slobode, nedavno su objavili jednu vest, kako je Nikola Radišić, dopisnik N1 televizije u Luksemburgu, dobio nagradu vojvode od Luksemburga. Doslovce su tako objavili. Nikola Radišić, dopisnik N1 televizije iz Luksemburga, dobio je nagradu od strane vojvode od Luksemburga. Ako su registrovani u Luksemburgu, onda on nije dopisnik u Luksemburgu, nego je novinar luksemburške televizije, a dopisnik može biti samo u Srbiji.

Mi, dame i gospodo, ovaj linč koji doživljava predsednik Republike, mnogi poslanici i mnogi aktivisti vladajućih stranaka, pa recimo, Dragan Marković Palma, uglavnom se taj linč plasira preko tih medija čiji vlasnici su ujedno i političari.

Zato ja stalno govorim da mi nemamo problem sa opozicijom, već sa delom opozicije koja zastupa Šolakov biznis i Đilasovo preduzeće. U principu, mi imamo problem sa Šolakovim biznisom i Đilasovim preduzećem i ko god se ne uklopi u njih, biće predmet najprljavije kampanje kakvu danas doživljavamo vezano za navijačku grupu, odnosno za deo tzv. navijačke grupe FK „Partizan“, a ja kao navijač „Partizana“ te likove ne mogu da prihvatim za navijače ne „Partizana“, već za navijače bilo kog nižerazrednog kluba, jer to navijači, to ljudi nikada nisu radili ono što su oni radili.

Dame i gospodo narodni poslanici, u vezi Šolakovog biznisa i Đilasovog preduzeća, postoji Zakon o elektronskim medijima, postoji Zakon o oglašavanju i da ne bih stalno govorio o prekograničnim televizijama koje reemituju program, sam izraz kaže da je ta televizija preko granice, sam izraz reemitovanje znači da se prethodno vrši emitovanje, jer nema revakcinacije bez vakcinacije, tako da nema reemitovanja bez osnovnog emitovanja u toj prekograničnoj televiziji. A nas žele da uvere da program koji dolazi od ovog preduzeća i od Šolakovog biznisa da dolazi iz Luksemburga, iako je činjenica da se taj program pravi i distribuira u Beogradu.

Ali, hajde da uzmemo da to što tvrde da su oni prekogranična televizija koja reemituje program. Član 27. Zakona o oglašavanju kaže da televizije koje reemituju program, prekogranične televizije, član 27. koje reemituju program nemaju pravo na reklamu, sem ukoliko ona nije deo izvornog programa tj. u Luksemburgu. Ako oni kažu da su prekogranična televizija, sve reklame koje emituju u Luksemburgu mogu u reemitovanju da prikazuju u Srbiji.

To nije slučaj. Te televizije, prekogranične, koje reemituje program, ne plaćaju Srbiji ništa. Ne plaćaju ništa kao sve druge prekogranične televizije, ima ih na stotine, ali recimo da 30 televizijskih kanala prekograničnih, registrovanih u Luksemburgu, pripadaju Đilasu i Šolaku. Oni ovde ne plaćaju ništa, zato što po zakonima nemaju pravo na prihode, tj. nemaju pravo na marketing. Bez marketinga u privatnim medijima nema prihoda ukoliko nema marketinga.

Stoga oni ne plaćaju ni RATEL-u, ni REM-u, ni SOKOJ-u, ni raznim organizacijama za izvođačka i autorska prava, ne plaćaju ništa zato što u ovoj zemlji ne mogu da koriste marketinško tržište, ali to tržište treba da koriste isključivo lokalne, regionalne i nacionalne TV stanice koje su registrovane na teritoriji Srbije i plaćaju sve REM-u, koji prima prihode upravo samo od tih televizija i tih elektronskih medija, njima pripada deo prihoda, plaćaju REM-u, RATEL-u, SOKOJ-u, poreze itd. Iz toga oni baštine pravo na marketing na teritoriji Republike Srbije.

Šta se događa? Ovi što tvrde da su navodno strana televizija, odjednom su uzeli deo marketinškog tržišta i emituju srpske reklame. I nemoj neko da mi priča da se, recimo, A1 mobilna mreža u Srbiji reklamira u Luksemburgu i da neko kaže da se „Jelen“, „Zaječarsko pivo“, „Dijamant“ itd. reklamira u Luksemburgu. To jednostavno nije tačno i to nije sastavni deo izvornog programa.

Ovim kandidatima koji budu izabrani za REM tražim da shodno Zakonu o elektronskim medijima i oglašavanju narede da se takvi kanali isključe iz operatorskih mreža, bez obzira koje su, da li su Telenor, Telekom, MTS, SBB, Total, EON itd. zato što krše Zakon o elektronskim medijima i Zakon o oglašavanju. Uzimaju nešto što ne pripada njima, znači, kradu, kradu i time narušavaju slobodu medija.

Ukoliko domaće medije krađom njihovih reklama i marketinškog tržišta ostavite bez novca, a čime će oni platiti plate, proizvodnju programa i čime će platiti REM-u, SOKOJ-u i raznim organizacijama za autorska prava? Kojim prihodom će oni platiti te svoje obaveze, ukoliko neko krade deo njihovog tržišta?

Na takav način se urušava sloboda medija, jer takvi mediji onda isključivo žive od državne pomoći, iz projekata itd. ili od konkursa koje sprovode lokalne samouprave. To nije dobro ni za nas. Zato ih molimo da sa tim prestanu i da REM to sankcioniše.

Na takav način, recimo, na lokalnim televizijama i regionalnim televizijama, kad se raspiše konkurs od strane opština itd, onaj ko dobije novac zastupa predsednika opštine i vladajuću garnituru koja vlada u toj opštini, jer im je narušeno pravo da kroz marketing budu poprilično nezavisni i na takav način čuvaju svoju nezavisnost.

Opoziciono novinarstvo nije nezavisno novinarstvo. Ono je samo opoziciono, a ovi naši nesrećnici politički protivnici misle to kad mediji onako pljunu Vučića i sve nas, da je onda to nezavisno novinarstvo. Ne. To je neobjektivno opoziciono novinarstvo koje je daleko lošije od onih medija koji eventualno prate vlast, jer na takav način opozicija koja bi trebala da kritikuje na pravi način vladajuću garnituru, ona pribegava raznim marifetlucima, prljavštinama itd, jer kroz vlasništvo u opozicionim medijima mogu da rade šta god hoće.

Niti smo mi delili frekvencije, niti smo mi vlasnici medija, za razliku od njih, da bi takvi prigovori o neslobodi medija, oni tu neslobodu uvažavaju, uzimajući deo novca. Nije samo 30 njihovih kanala. U poslednje vreme se setili, vi koji imate SBB, Total i EON da i u klasičnim prekograničnim kanalima tipa Foks, Histori, Diskaveri, Sinestar u poslednje vreme, koji je registrovan u Hrvatskoj, dakle, ubacuju reklame kada idu te strane reklame u njihovim zemljama, u tom terminu oni u Srbiji ubacuju domaće reklame i tako dodatno ugrožavaju domaće medije i dodatno im uzimaju deo tržišta.

Sada kad uzmete da ti kanali koji pripadaju Đilasu i Šolaku, posebno oni iz sporta i zabave, Grand, 13 Sport klubova itd, imaju ogromni broj sekundi, sveukupno ja sam sabrao da bez 200.000 sekundi „Dajrekt medija“, „CAS medija“, „Junajted medija“ i svi ti kanali dnevno ubacuju, kradu od domaćih medija, 200.000 sekundi samo po dva evra, a sekunda u Sport klubovima kada je Svetsko prvenstvo, Evropsko prvenstvo, koje nezakonito prenose, i kvalifikacije, dostiže i 100 puta veću cenu, ali da uzmemo samo da je dva evra jedan sekund, na 200.000 sekundi dnevno oni uzmu od domaćih medija koji su registrovani u Srbiji uzmu 400.000 evra puta 365 dana, to vam 150 miliona evra.

Kada uzmete da neovlašćeno prenose utakmice, koje nemaju pravo da prenose, na takav način stiču veći broj pretplatnika i onda taj novac ispumpavaju tako što plaćaju, navodno, reemitovanje u Švajcarsku, Luksemburg itd. Kada uzmete, njihova nezakonita dobit je preko 200 miliona evra godišnje i time se plaćaju aktivnosti protiv Republike Srbije. Zato sve vas pitam, a i njih, ako gledaju ovaj prenos. Volimo li mi svoju zemlju?

Uskoro će početi izborna kampanja. Volite li vi svoju zemlju? Pitam sve vas, pitam i njih. Ako volimo svoju zemlju onda nećemo dopustiti da strane televizije, oni tvrde da su strana televizija, učestvuju u izbornom procesu, izbornim prilikama u Srbiji uoči izbora, u vreme izborne kampanje, pa i u vreme prebrojavanja glasova, utvrđivanja rezultata.

Ako ćemo dopustiti da strane televizije to čine, onda radimo nešto što ne radi ni jedna država. Setite se malo Amerikanaca, a ova N1 kaže da oni baštine nešto SNN. Sećamo se koliko su zbog ovih na Fejsbuku i ne znam na čemu, zbog nekog uticaja, kao Rusa, kolika se pobuna podigla. Setimo se gromoglasne vike – Moskva se umešala preko društvenih mreža itd. Ovde se ne radi samo o društvenim mrežama. Ovde se radi o medijima koji tvrde, sa jedne strane, da su prekogranični, strani, a sa druge strane otimaju reklamu, kao da su domaći, našim domaćim medijima. Učestvuju u suzbijanju slobode medija, jer otimaju deo prihoda, a sa druge strane novac koji dobiju ulažu u rušenje legalno izabrane vlasti Srbije. Nije ni to problem.

Ja mislim da učestvuju u rušenju Republike Srbije i njenog ugleda, njenog suvereniteta i integriteta. Ako volimo svoju zemlju onda nikako ne možemo dopustiti da strani mediji učestvuju, ne samo u reklamama, već učestvuju i u predizbornim emisijama. To su strane, Luksemburške televizije i ne znam sve gde su registrovane, jer na takav način oni utiču na političke prilike i raspored političkih snaga u Srbiji. To ni jedna zemlja ne bi dozvolila. Zato ja pitam Šolakov biznis i Đilasovo preduzeće. To tvrdim već tri godine. Na kraju svi ovi politički protivnici što su zaposleni u Đilasovom preduzeću, sada ne znam da li imamo političku stranku u tom mediju ili imamo medije u političkoj stranci, to je kod njega sve smešano.

Ozbiljno pitanje i za nas i za vas - da li ćemo dopustiti tim lopovima, prevarantima itd. da koriste medije koji su nelegalni, da uzimaju tržište, da učestvuju u predizbornim prilikama, čak i neprilikama koje stvaraju u Republici Srbiji ili ćemo jednom staviti tačku na takvo njihovo ponašanje i na pljačku domaćih medija? Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja baš nisam siguran da ćemo se obračunati sa mafijom i kriminalom. Naša želja kao zakonodavca, kao predstavničkog doma je u pravcu da se moramo kriminalu suprotstaviti najoštrije što je moguće. Ta želja postoji i kod izvršne vlasti.

Zakonodavna i izvršna vlast ima jaku želju da stavi tačku na kriminal, da kriminal ne stavlja više tačku na poštenje i da ne pokuša da stavi tačku na državu.

Nisam siguran da su za ovakvo pravosuđe. Mi možemo se obračunati mafijom i kriminalom. Nije moguće sprovesti reforme uz ljude koji su sprečavali reforme. Naše pravosuđe je najlošiji deo vlasti.

Naš narod misli da mi upravljamo pravosuđem i da mi možemo da ih nateramo da sude pravedno, brže, pošteno i tako dalje. Mi to ne možemo. Svi govore o pritisku politike na sudstvo. Pre sam iznosio ankete samih sudija koje su sprovedene, koje su rekle da samo 5% na pravosuđe utiče politika i ministri, a da 57% lošeg u pravosuđu je zbog kadrova. Jel tako, gospodine Martinoviću? To su same sudije rekle.

E, sada, treba verovati sudijama koje same kažu da je pravosuđe loše uglavnom zbog loših kadrova i kao drugo, zbog korupcije. Sada treba verovati da ćemo sa tim pravosuđem uspeti stoprocentno da se obračunamo sa kriminalom.

Uz velike napore možemo suzbiti kriminal uz ovakvo pravosuđe. Ovim zakonima čini mi se da sudije još postaju nesmenljivije, da ih je teže smeniti. Pritisak sudija na politiku je daleko veći od pritiska politike na sudstvo. Sudija Majić je najbolji dokaz.

Sudija Majić kao da želi da naruči u Skupštini zakone. Zamislite pravosuđe i zemlju u kojima je sudija Majić sudija? Takva zemlja, sem Srbije, ne postoji. Da li takav sudija može da bude pripadnik nezavisnog pravosuđa? To nigde u svetu ne postoji, postoji samo u Srbiji. To ja tvrdim i ne samo ja. Tvrdi i Vrhovni kasacioni sud.

Presudu sudije Majića i Hadži Omerovića Vrhovni kasacioni sud je ocenio nezakonitom, a pošto nije bila na štetu optuženih, Gnjilanske grupe, koja je surovo ubila preko 80 Srba i mučila preko 200, pošto to nije bilo na štetu optuženih, okrivljenih, suđenje nije ponovljeno.

Ja mislim da je to bila igra između tužilaštva i pravosuđa. Tužilaštvo zatraži posle takve presude i puštanja albanskih terorista, na osnovu Apelacione presude sudije Majića i Hadži Omerovića, mislim da je bila igra, da onda tužilac pokrene postupak da Albanci budu pušteni, a presuda proglašena nezakonitom.

Ako je presuda proglašena nezakonitom, došlo je do kršenja zakona od strane sudije, po meni. Ne znam šta misle drugi poslanici? Ukoliko je presuda u tako teškom slučaju, gde je grupa osuđena na 106 ili 110 godina zatvora, poništena apelacionom presudom sudije Majića. Kasnije je ta presuda Majića proglašena nezakonitom. Znači, na nezakonit način su pušteni svi teroristi koji su ubijali, mučili i tako dalje, koji su ženama sekli dojke i bacali na vatru. Ta grupa je oslobođena.

Kakvo je to pravosuđe i kakav je to Visoki savet sudstva? Kakvi su to organi u pravosuđu koji su dozvolili da sudija Majić bude i dalje sudija?

Po meni, profesionalno ako je napravio takvu grešku na jednoj grupi terorista, nema zemlje koja bi pustila da on i dalje bude sudija, a kod nas on deli još političke packe, pa govori o tome kakvi su zakoni predloženi. Verovatno mu nisu po volji.

Mi bi trebali da donosimo zakone koji su po volji sudiji Majiću i njegovoj družini okupljenoj oko njegovog udruženja CEPRIS.

Znači, mi bi trebali da im udovoljimo i da oni naruče zakon i da mi takav zakon donesemo kao što kod njih, kod pojedinaca, a ima dosta takvih pojedinaca, određeni advokati naručuju presudu.

U tom njegovom CEPRIS-u su zajedno tužioci, advokati i sudije. Često se nađu… Ponekad se nađu, da ne kažem često, i oni koji su u istom predmetu. Recimo, ovi advokati Beljanski itd. Znači, predmet je kod tog sudije, zajedno svi u CEPRIS-u i možemo očekivati presudu koju sudija Majić naruči.

Pritisak suda na politiku, političare i na Narodnu skupštinu je daleko veći od pritiska Narodne skupštine i izvršne vlasti na pravosuđe.

Nezavisno pravosuđe je nezavisno od ove vlasti. To je sigurno. Smem da se kladim u život. Pravosuđe je nezavisno od ove vlasti, ali od bivše nije.

U Inđiji da skupite one sudije, ima da napravite najbrojniji odbor DS srazmerno broju stanovnika.

Gospodine Martinoviću, nije baš za osmeh, ali je to činjenica, to je istina, to i vi znate. Dakle, svi su došli sa direktivom Nataše Kandić i DS. Svi su dodeljeni posle ove raspodele sudskoj jedinici u Inđiji.

Da li vi znate da li je neko istraživao da se zbog odluke tih sudija i naručivanja presude od jednog advokata koji presude dobija samo u sudskoj jedinici Inđija? Dalje ne može da dobije zato što je ekspert za pravosuđe u Inđiji. Ekspert. Možda je dopisni član tog njihovog odbora, nisam siguran. Ne znam sa čime je dopisivao. Nešto čudno dopisiva.

Da li znate da se spalio čovek zbog presude? Živ se spalio zbog presude koja je doneta u sudskoj jedinica Inđija. Spalio se u dvorištu advokata koji je bio advokat protivničkoj strani u parnici koju je izgubio. Verovatno je imao toliko obraza, ali nije mogao da pretrpi nepravdu zato što je taj advokat u toj parnici prethodno bio njegov advokat, pa je prešao na protivničku stranu. I to može. Gotovo neverovatno. Kako advokat sa jedne strane može da pređe na drugu, to u sudskoj jedinici Inđija ne mogu da objasne. Čovek to nije mogao da podnese i u blizini suda, pored advokatske kancelarije, odnosno u dvorištu te advokatske kancelarije se spalio i sada mi sa tim sudijama hoćemo da se izborimo protiv kriminala i protiv mafije? Ja se bojim da to neće moći.

Ja vas pitam kakvo je to nezavisno pravosuđe u kome Marinika slobodno šeta? Da li je nanela štetu „Namenskoj industriji“? Ja tvrdim da jeste. Da li je to neko ispitivao zato što je nanela štetu državi Srbiji i „Namenskoj industriji“, jer je ugovor „Namenska industrija“ izgubila zahvaljujući njoj? Dobila ga je Bugarska koja je dala podatke. Da li je neko ispitao to? Da li je neko ispitao afera u Jagodini? Ako je istina to što ona tvrdi, ja nemam ništa protiv da političar ide u zatvor. Ali, ako nije istina, pitam - zašto Mariniku niko nije ozbiljno saslušao, već je ona rekla – ja ću vama reći ukoliko vi ponudite zaštitu za osobe za koje neću da vam kažem ko su?

Pazi, traži zaštitu za osobe za koje neće da kažu ko su. Ako ponudite zaštitu za NN lica, ja ću onda reći ko su NN lica. Kakvo je to uslovljavanje? Kakvo je to onda i tužilaštvo i kakvo je to pravosuđe?

Hajde da pitamo – kakvo je to pravosuđe kad jedan javni funkcioner spoji javnu funkciju sa privatnim biznisom i prihoduje 619 miliona evra, ne 619 evra, nas bi jurili za 619 evra, već 619 miliona evra? Kako je taj podatak nevidljiv za naše pravosuđe?

Da li mislite da je to pravosuđe nezavisno od bivše vlasti kad nije videlo bivšeg funkcionera koji je pomagao mnogim sudijama da se nađu na tim funkcijama i sada nije gonjen? Niko ga ne goni. On se još predstavlja političkom žrtvom, kao žrtvom progona itd, eto, on je kupio neku tamo ili pribavio neku političku stranku koja je ranije bila neka Zelena stranka itd, i sada odjednom politički protivnik, bio kupio jednu poslaničku grupu i sada je on politički protivnik, i kao sad je nedodirljiv za pravosuđe itd.

Nema zemlje u kojoj javni funkcioner, setite se Nemačke, jel Kol bio pod istragom i to ozbiljnom istragom? Nađite mi neku organizovanu državu da je neko javnu funkciju, on je to spojio samo nešto sa izbornom kampanjom, ili tako nešto. Nađite mi negde neku državu u kojoj javni funkcioner može da prihoduje dok je bio na javnoj funkciji, da bude vlasnik medija, da bude vlasnik svih reklama, svih sekundi, da nogom otvara vrata u RTS itd. Nađite mi negde. Tito to nije radio. Tito nije prodavao sekunde. Dakle, i Tito je samo u Kraljevo ono zlato malo sklonio u svoju kasu, ali nije prodavao sekunde Radio televiziji Beograd, Radio televiziji Jugoslavije itd, kako se to zvalo.

Ali, ovaj je prevazišao sve moguće, 619 miliona evra čovek prihodovao spajajući javnu funkciju sa privatnim biznisom i nikom ništa. Sad on još preti nekima, kao revanšizmom, on će nama uraditi tako to i to, pa smo onda mi stoka, šljamovi, ne znam šta više nisu, pa će nas juriti, pa će nas streljati, pa će nas vešati, pa onaj drugi kaže nemojte da ih vešate na Terazijama, tamo vešaju rodoljube. Ja pitam – ko je odgovarao za sve te pretnje? Ako njih neko samo mrko pogleda, to se odmah otvara istraga, reaguje pravosuđe i nisam protiv, ali ukoliko se to odnosi na našu stranu, najcrnje pretnje, uvrede itd, od predsednika Republike do nekih poslanika koji imaju snage da se suprotstave Đilasovom načinu političkog delovanja. Pretnje dolaze svakog dana, prete neki profesori.

Da li je kažnjena Danica Popović zbog falsifikata, pitam? Ova iz Ekonomskog fakulteta, koja je prepisala rad pokojnog kolege i to su sad svi utvrdili, i pri tome prisvojila nekoliko miliona za to prevodilačko delo. Da li je nekada odgovarala? Ne.

Zato je moja poruka, za kraj, da mi moramo malo da povedemo više računa o pravosuđu, kad im damo totalnu nezavisnost i totalnu nesmenjivost, bez ikavke mogućnosti da utičemo na bilo koji način na njih, stvorićemo samostalne trgovinske radnje.

Naše sudske jedinice i naši osnovni sudovi, posebno u unutrašnjosti će postati samostalne trgovinske radnje koje će se udružiti u jedan tržni centar prepun takvih samostalnih trgovinskih radnji.

Pravosuđe ne sme da bude nezavisno potpuno. On nije božanski nezavisno. Ono mora da zavisi i od naroda i od zakona. Ono mora da štiti nevine, a da kažnjava krive.

Poruka je - ko zlo ne kažnjava, taj novo zlo čini. I čini mi se da veliki broj sudija, za mene veliki broj, možda je to 10%, 15%, kada sudi nekim kriminalcima sitnim da se često dešava da sitni kriminalcima sude oni koji su veći od njih. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su više predloga akta. Prvo želim da čestitam Kragujevčanima koji će rešiti daljinsko grejanje na bazi zajma za koji ćemo, ja verujem, doneti odluku da država garantuje za tu vrstu zajma i da to u danu za glasanje i potvrdimo.

Želeo bih da na sličan način, a predsednika Republike, bivši predsednik Vlade, sadašnji predsednik Vlade su naredni periodi označili kao period gde treba podići komunalni standard života stanovnika kroz snabdevanje pijaćom vodom, ovog puta za grejanje, kroz izgradnju kanalizacione mreže itd.

Ovo je potvrda da Republika želi da pomogne lokalnim samoupravama na teritoriji Srbije da reše neke svoje probleme. Kragujevac će verovatno rešiti na ovaj način daljinsko grejanje.

Ja bih želeo da na sličan način rešimo, recimo, vodosnabdevanje u Inđiji i u celom Sremu i u celoj Vojvodini, s obzirom da imamo problem zbog verovatno upotrebe đubriva u poljoprivredi. Imamo problem sa pijaćom vodom, sa amonijakom itd. i želeo bih da nađemo rezerve pijaće vode, koje recimo postoje u blizini Rume u Hrtkovcima i da na takav način sve sremske opštine snabdemo pijaćom vodom.

Tu postoje neki generalni projekti koje je radio Institut za vode „Černi“ i u narednom periodu ja ću se zalagati da se pronađe izvor finansiranja i da država obezbedi neku vrstu garancije da to i učinimo, jer su naši stanovnici koji su mnogo toga podnosili 90-ih godina, u vreme ekonomskih i vojnih pritisaka na našu zemlju, za vreme agresije, posle toga u periodu kada su bezobzirno pljačkani, kada im je otimana društvena imovina, naši stanovnici, naši građani zaslužili da im se podigne standard života i da im se omogući da u što boljim uslovima žive.

Što se tiče CEFTA-e, ona sada ima četiri člana. Ranije je imala više, ali su mnoge države iz CEFTA-e otišle u Evropsku ekonomsku zajednicu i u ovom trenutku četiri države su u CEFTA-i i mi svakako zbog slobodne trgovine, radi se o Evropskom udruženju za slobodnu trgovinu, zbog slobodne trgovine valja da sarađujemo sa njima i valja da podržimo sporazume, jer male države kao što je Srbija, kao što je naša, uslovno rečeno mala, vrednosno će Srbija biti velika zemlja, da bi očuvala standard stanovništva i da bi mogla da servisira dugove koji su nastali i pre ove vlasti i nije problem što su se gospoda pre nas zaduživala, nije problem ni toliko što su donatorsku podršku potrošili u ne znam šta, nije čak važno ni toliko što su oprost dugova Londonskog i Pariskog kluba takođe potrošili.

Ono što je najveći problem bio je što od svih tih dugova od potrošenog novca nisu napravili izvor za vraćanje dugova, niti su napravili infrastrukturu, niti su podržali investicije, odnosno da se zanovi industrija u Republici Srbiji, a time i proizvodnja roba, da se ulaže što više u proizvodnju i infrastrukturu i na takav način su nas ostavili u mnogim teškoćama. Jednostavno smo zatekli kuću golih zidova i trebalo je, uporedo sa kvalitetom životom, stanovništvo u lokalnim samoupravama, po pitanju komunalnih potreba, rešavati pitanje infrastrukture, trebalo je rešavati pitanje proizvodnje da na takav način dođemo do većih plata i penzija, a samim tim i da budžetski prihodi budu veći zbog toga što veće penzije i veće plate običnih stanovnika, u čiju korist treba što više da radimo, donose punije budžete.

Niko od običnih građana, sem što neko ode na more, ali to po nekoj jeftinijoj tarifi, neće izneti taj novac od većih plata i penzija na belosvetska ostrva, nego će ga potrošiti u trgovinskim lancima itd.

Kroz PDV i akcize taj će novac opet doći do Republike. Republika će deo uložiti u investicije i na takav način će kroz investicije i radove doći i još do većih budžetskih prihoda i to je jedan proces koji je uvezan jedan sa drugim.

Da bi sve to uradili moramo da imamo robu, moramo da plate i penzije podignemo od zarađenog, a ne od zaduženog, što je bio slučaj pre nas. Mora novac da se ulaže u proizvodnju.

Ja priznajem da je Đilas bio veliki ulagač. Veliki ulagač novca u svoje džepove. Takođe, priznajem da je Đilas bio jedan veliki izvoznik našeg novca na svoje račune u belosvetske države i na takav način osiromašio građane dodatno.

Dakle, sem što ih je ostavio bez posla, bez plata, sa prihodovne strane u budžetu ih preselio u rashodovnu i još gore napravio. Da je on taj opljačkani novac uložio u investicije u Srbiju, da ga je trošio u Republici Srbiji, onda bi država imala neke koristi. Ona neka korist i siromaštvo bi bilo znatno manje nego što smo zatekli iz prostog razloga što bi taj novac cirkulisao kroz državu Srbiju.

Iznošenjem novca, deponovanjem u štek velike količine novca i materijalnih stvari, je samo povećao siromaštvo koje inače Boris Tadić, on i ta družina napravili otpuštanjem velikog broja radnika.

Ne proizvode siromaštvo siromašni, nego bogati, posebno bogati na tako sumnjive načine kao što je to bio Đilas i žuta ekipa koji su, da bi se bogatili, prodavali firme budzašto, firme postale neka vrsta plena, gde ove nije interesovala, kupce, radna snaga. Pa, recimo u kombinatima u Vojvodini, gde su za 50 miliona evra tajkuni koji su švercovali naftu itd. devedesetih godina, za 50 miliona kupili 200.000 hektara zemlje i kombinate.

Njih nije interesovala radna snaga. Svi su stoku poklali, a radnike otpustili. Najviše zaposlenih bude u stočarstvu, kupe po dva moderna traktora „Džon Dira“ i obrađuju hiljade i hiljade hektara, a od toga država nema nikakvu korist. Ukoliko uništite stočarstvo, imate samo biljnu proizvodnju i umesto da proizvodite 4.000 evra po hektaru u mesu, mleku i jajima i preradi, vi u ratarstvu ostvarite samo 1.500 evra i onda naravno da država gubi na BDP-u, a oni koji su ostali bez posla su izgubili plate itd. i sa prihodovne strane, negde gde su doprinosili, prešli u socijalne slučajeve, na rashodnu stranu.

Pri tome, ta ekipa je odnela velike količine novca napolju, koji više nije kružio kroz Republiku Srbiju i bilo je potrebno zadužiti se, da servisiramo njihove dugove i kada nam kažu da su dugovi porasli, zaborave da kažu da su kamate za njihove dugove bile jako visoke, da su bile i po 5%, 6%, 7% i da je, recimo, godišnje bilo potrebno ovoj vlasti da obezbedi milijardu do milijardu i 300 miliona samo da servisira kamate na stare dugove, a ti dugovi nisu stvorili izvor za vraćanje dugova, ni za stvaranje neke novonastale vrednosti. Zato mi radimo sve što je suprotno od toga. Želimo da ova država trguje i sa CEFTA-om. Radi se o poreklu robe itd. To ćemo lako dokazati i želimo da zatrpamo našom proizvodnjom, našom robom okolna tržišta, tržišta EU, tržište CEFTA-e, tržišta u svetu, tržište u Rusiji i Belorusiji, Kazahstanu itd. Što više robe prodamo i što je veće tržište, to su veće mogućnosti za razvoj.

Zato moja stranka, bez obzira na svoju veličinu, a sigurno je u ovom trenutku snažnija od svih tih stranaka, pokreta, kažu - pokret, a šta je pokret, ljudi, gde postoji registar pokreta? To je neregistrovana politička stranka koja ne podleže kontroli o finansiranju itd.

Ja tvrdim da je moja stranka snažnija, ali je daleko manja od nekih vladajućih stranaka i stoga se zalažemo, u mom programu je bilo još 90. godine zalaganje za ulazak u evropsku zajednicu, sada je to EU.

Da bi se osnažila privreda, mora da ima što šire tržište, a to je posebno bitno kod poljoprivrede, jer evropske subvencije, evropski budžet za poljoprivredu, zajednička evropska poljoprivredna politika, ukupno u budžetu EU učestvuje sa 45%. Dakle, 45% budžeta EU je namenjeno poljoprivredi.

Stoga je moje zalaganje, stranke koja obožava selo, koja voli poljoprivredu, razumljivo da se zalažemo da uđemo u EU. Ne po cenu gubitka teritorija, to odmah da kažem i ponovim, ne po cenu gubitka teritorija što bi neki od ovih nesrećnika koje sam opisao želeli, ulazak u EU našim poljoprivrednicima omogućava da subvencije, podsticaje i stimulacije u poljoprivredi bude tri puta veće i da na takav način ne samo poljoprivrednicima bude bolje, već da prerađivačka industrija ima jeftiniju sirovinu i da može da napravi prehrambeni proizvod i da bude konkurentna prerađivačka industrija na našem tržištu, regionalnim tržištima, na CEFTA tržištu, na tržištu EU i na drugim tržištima, da budemo konkurentniji, jer je sirovina onda po manjoj ceni.

Naše stanovništvo je sigurno u toj situaciji da će uvek biti dobro snabdeveno, jer ko ima višak hrane u regionu, svakako je nadmoćniji od onih koji nemaju dovoljno hrane za ishranu svog stanovništva. Zato u poljoprivrednoj proizvodnji i prehrambenoj industriji valja se zalagati za što veća tržišta, za što veće podsticaje. Recimo, Bugarska, koja ima istu površinu zemljišta, nešto manje obradivog zemljišta nego Srbija, dobija od EU u ovom trenutku samo za dve stavke plus ekologija - ruralni razvoj i direktna plaćanja, negde oko milijardu i 300 miliona evra godišnje, plus što EU sada u poljoprivrednoj proizvodnji stimuliše i ekologiju vezano za poljoprivredu, znači preko 1,3 milijarde dobiju samo za rural i za direktna plaćanja.

Srbija u ovom trenutku, iako je povećala podsticaje dva puta u odnosu na prethodni režim, izdvaja 400 miliona. I zato će poljoprivrednici, ako uđemo u EU, a rekao sam - ne po cenu gubitka teritorije, biti najveći dobitnici. Ja verujem da će vrlo brzo prestići, ako budu imali iste uslove proizvodnje, da će za nekoliko godina prestići poljoprivredne proizvođače u EU, jer su nevolje koje su pretrpeli srpski poljoprivrednici izveštili naš narod da bude snalažljiviji u poljoprivrednoj proizvodnji od onih koji su poljoprivrednu proizvodnju vršili iz nekih udobnijih uslova, da tako kažem.

Stoga verujem da će srpski poljoprivrednici, srpski seljaci, zahvaljujući boljoj klimi, recimo, Holandija izvozi najviše paradajz, a ima daleko lošije uslove nego Srbija u proizvodnji tog povrća i ona, recimo, svoje staklenike i plastenike dodatno ogledalima mora da obasjava jer nema tu vrstu klime i tu vrstu sunčeve energije koju u ovom trenutku ima Srbija. Imamo plodnu zemlju, imamo vredne ljude, imamo dobru klimu, imamo zimu, koja je veoma bitna za poljoprivredno zemljište, jer bez zdravog poljoprivrednog zemljišta i zdravih biljki, zdravih životinja, bez zdravog poljoprivrednog i prehrambenog proizvoda nema zdravog čoveka.

Mi sve to imamo, samo moramo da pod istim uslovima kao i evropskim, imamo dugoročnu predvidivu poljoprivrednu politiku koja će važiti sedam godina i da sve što proizvedemo iz ratarske proizvodnje kroz stočarstvo obnovimo stočarsku proizvodnju, a preradom mesa, mleka i jaja podignemo prehrambenu industriju i sve ono što servisira metalska industrija, koja servisira poljoprivredu, prehrambenu industriju, itd. Hemijska industrija, sve to može da živne i poljoprivreda može da bude komparativna prednost za proizvodnju svih ovih roba koje treba da se nađu, u okviru i ove saradnje u zakonskim projektima, da se nađe na raznim tržištima.

Pogledajte i probajte, recimo, kajsiju, koja je uvozna i probajte ovu našu koja je dospela sada. Pogledajte samo razlike u mirisu voća, pogledajte njihove vrste hleba, pogledajte naš kako lepo miriše. Dakle, najlepši plodovi, najlepše voćke, najlepši poljoprivredni proizvodi iz sopstvene bašte i mi koji volimo svoju zemlju i koji smo patriote, govorio sam juče, moramo da branimo tu zemlju, da je ne zagadimo, zato što ona ne pripada samo sadašnjoj generaciji.

Jedan narod ne čini samo sadašnja generacija. Mnogi od nas su ubeđeni da posle i pre nas ništa nije postojalo. Ja mislim da neki naši mudri preci koji su pravili ovu državu da ustanu, kad bi videli neke od nas, recimo Jeremića, Đilasa, Tadića itd, ja mislim da bi oni tražili, gospodine Martinoviću, DNK analizu. Oni ne bi mogli da veruju da od takvog naroda su postali onakvi kakve sam opisao, razni Đilasi, razni Jeremići, itd. Verovatno ne bi mogli da veruju da su njihovi i verovatno bi zatražili DNK analizu.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi se moramo truditi da naša zemlja bude svakom od nas moja zemlja, da svako kaže - moja zemlja, da doživi ono što je Stefan Nemanja govorio - nema naroda bez zemlje. I on je govorio da svako od državljana tadašnjih mora da stavi grudvu zemlje u svoju ruku i da doživi zemlju, da je ta gruda rodna gruda zemlje, čak i kad je blato. Svako od nas treba da to uzme, da oseti svoju zemlju, jer narod bez zemlje je skitnica, to nije narod. Dakle, sve dok imamo svoju zemlju, mi smo narod i zato je on govorio da bez zemlje nema naroda. Svi od nas treba to isto da učinimo i da to doživimo kao svoju zemlju, a ne kao ono - našu. Svako od nas treba da kaže - moja zemlja i tek onda će to biti naša zemlja, uistinu naša, a ne ono - društvena, svačija i ničija.

Kad svako pomisli da je Srbija, da kaže - moja zemlja Srbija, u tom trenutku će Srbija procvetati. Moramo da je doživimo kao Izraelci, kao Amerikanci. Svi oni to doživljavaju kao svoju zemlju. I onda ćemo krenuti napred.

Ova država daje šansu svima. Ova vlast nije ni diktatorska, ni autokratska, ni tako dalje. Ova vlast, evo, preko puta, gospoda mogu da posvedoče, daje šansu svima. Ko želi da radi u korist napretka, ova vlast svima daje šansu.

Mnogi kritikuju, a ja sam jedan od tih koji je kritikovao, pojavu da su mnogi tzv. žuti našli mesta u redovima pobednika. Možda sam ja grešio, verovatno jesam, verovatno je trebalo i mnogi su dokazali da su zaslužili tu šansu. Ima i onih koji su dokazali da nisu. Ali ja tvrdim da je predsednik Republike i predsednik najmoćnije stranke dao šansu svima, uključujući i dvema seljačkim strankama, Ujedinjenoj seljačkoj stranci gospodina Miletića i Narodnoj seljačkoj stranci, kojoj ja pripadam. Dakle, svako od nas je doneo neku kockicu koja je u mozaiku, koja se zove država Srbija i napravio neko bogatstvo boja da Srbija izgleda sve bolja i bolja.

Ova zemlja je naša i mi drugu nemamo. Ova zemlja daje dovoljno i davaće dovoljno za svačije potrebe, ali neće dati ni za čiju više pohlepu kakva je vladala za vreme Đilasa, Tadića, Jeremića i te žute ekipe. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, Odbor za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo razmatrao je zakon i prihvatio ga. Voda je najvažniji izvor života. Voda bez čoveka može, ali čovek bez vode ne može. Kad presuše bunari, kad presuše izvori, kad presuše reke, kad presuše jezera, tek ćemo onda ceniti vrednost vode. Recimo, najkvalitetnija voda sa Durmitora, Diva, po meni, Durmitor planina, 1400, 1500 metara nadmorske visine. Pravo bogatstvo srpskog naroda nalazi se na Durmitoru. Voda je najveće bogatstvo.

Danas je 13. juli, danas je dan srpskog ustanka u Crnoj Gori, kao što je srpski ustanak bio i u Banatu. Zvao se Vršačka buna. Znači, Banat je geografska odrednica, Crna Gora, u čiju državnost niko ne dira, je u tom trenutku bila samo okupirana geografska odrednica. Taj srpski ustanak je podigao Bajo Stanišić, đeneralštabni oficir, mislim da je bio pukovnik. Taj ustanak je podigao i Pavle Đurišić. Taj ustanak sa najvećim činom je podigao Blažo Đukanović. Blažo Đukanović, deda-stric današnjeg Đukanovića. On je znao šta za Srbe, šta za građane Crne Gore, šta za građane tadašnje Jugoslavije znači voda, koliko je treba braniti. Tom prilikom, to je bio najveći ustanak u porobljenoj Evropi, to je bio ustanak protiv okupatora, gde nisu ubijena dva srpska žandarma, već je ubijeno 700 i nešto okupatorskih italijanskih vojnika, a preko 1.000 zarobljeno, zarobljene ogromne količine oružja i municije. Taj ustanak je ugušen uglavnom zahvaljujući srpskoj neslozi, gde su se ideološki sukobili i gde je ideologija, eto, bila preča i od vode.

Moj savet svima nama je sledeći – da nikada dok se drugi tuku protiv nas, da se nikada više mi ne tučemo protiv sebe i između sebe. Od naših zađevica, od naših svađa, kojima nismo čuvali vode, reke, planine, našu zemlju su koristi uvek imali naši protivnici. Zato i sada kada govorim o vodama, morao sam to da vežem za ustanak i 13. jul. Ne znam da li će jednog dana Milo Krivokapić, one litije koje su bile izuzetne, impresivne, prisvojiti ideološki kao neku vrstu Milove pobede i Milove šetnje itd, kao što su neki naši ustanci ideološki prisvajani s jedne na drugu stranu.

Danas je u Crnoj Gori, koja se razdružila od Srbije svojom voljom, danas se tamo od Srba traži da se razdruže, ne samo teritorijalno, već i nacionalno i duhovno, da se razdruže od Srpske pravoslavne crkve, da se razdruže od Njegoša. Danas tamo dominiraju oni drugi, koji su, recimo, pištoljem i kožnim mantilom priključivali Boku Kotorsku, koja se ranije izjasnila da se priključuje Kraljevini Srbiji, oni su ih pištoljem 1944. godine priključili Crnoj Gori. Danas se priča da smo im mi okupirali okupiranu Crnu Goru 1918. godine, okupirali vodu, obalu, okupirali valjda od Sutomora do Herceg Novog. Bez te srpske vojske, a u nju računam i Srbe iz Crne Gore, današnja obala Crne Gore ne bi bila od Ulcinja do Herceg Novog, već bi bila tamo gde je bila 1914. i 1918. godine, od Ulcinja do Sutomora.

Zato treba ceniti vode i ceniti borce za slobodu koji brane vode, planine i zemlju. Ljudi su smrtni, ljudi umiru, ali slava boraca za slobodu nikada ne umire. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja se pridružujem poslanicima i kolegi Martinoviću koji su izneli problem u kome advokati i sudije žele da disciplinuju Narodnu skupštinu. Ta težnja je očigledna.

Sudije, čast izuzecima, 80%, 20% sudija koji misle da su nezavisni samo od ove vlasti ali ne i od one bivše, da mogu da rade sadašnjoj zakonodavnoj i izvršnoj vlasti ono što god požele. Tih 20% sudija je naviklo da advokati koji sa njima sarađuju naruče presudu, koja se nekada brže isporuči nego kad naručite picu. Naime, 20% sudija su dokaz da ustavne promene koje slede neće baš biti od koristi za pravdu i za sprovođenje te pravde za utvrđivanje istine na sudu.

Gospodine Martinoviću, ja se bojim da onim što ste vi tvrdili potvrđujete moju tezu da ćemo kad ustavne promene stupe na snagu u 20% slučajeva dobiti umesto pravosudnih organa sudova, da ćemo dobiti STR - samostalne trgovinske radnje. A bojim se da će ovaj CEPRIS koji vodi sudija Majić biti tržni centar za sve samostalne trgovinske radnje odnosno pravosuđe, u onom delu u kome je nezavisno od ove vlasti ali zavisno od one bivše i da će progon poslanika u Narodnoj skupštini, progon izvršne i zakonodavne vlasti, biti od strane tih 20%, a verujem da ih ima i više, biti opšti.

Zato ja govorim, pazite dobro da promenama Ustava ne dobijemo samostalne trgovinske radnje u sudovima a da CEPRIS i ovaj Majić ne postanu nešto što će sve to okupiti, pa to biti neki tržni centar sastavljen od više samostalnih trgovinskih radnji koji će trgovati pravdom, a zajedničko će im biti napad na sadašnju vladajuću koaliciju u Narodnoj skupštini i napad na izvršnu vlast, a posebno na deo izvršne vlasti koju nosi predsednik Republike. To će biti jedan opšti orkestrirani napad i nemoj da se čudite čudnim presudama koje će uslediti.

Zamislite CEPRIS, sudija Majić, zbir advokata, tužilaca i sudija, a to je samostalna trgovinska radnja, ukrštena, gde su svi zajedno. I mogu i te kako, već sada, da utiču na presude koje budu donošene. Često su u tom CEPRIS-u tužilac i advokat i sudija iz istog predmeta, često se poklapaju. I sada vas ja pitam - gde je tu nezavisno pravosuđe?

Onog trenutka kad sudija uđe u političku emisiju, Olje Bećković ili neku drugu, bez dozvole starešine suda, u političku emisiju, tog trenutka je on pljunuo i uneredio nezavisnost pravosuđa. Ne može da bude nezavisno pravosuđe ako se sudija bavi politikom. Ako sudija Majić i njemu slični kritikuju rad narodnih poslanika u pripremi zakona, u predlogu, i traže odgovarajuća rešenja, oni žele da naruče zakon, kao što kod njih neki advokati kroz CEPRIS naručuju presude, a to često može da izgleda, kažem - može da izgleda, koliko stavite na tas boginje pravde, toliko vam na tu stranu vagne pravde ili nepravde, u zavisnosti šta se traži.

Ja imam tog sudiju, a vi niste pomenuli, kada sam ja predložio zakon o izmenama i dopunama Zakona o elektronskim medijima, to je ocenjeno kao nova demonstracija bahatosti u Skupštini. Kaže - jednim udarcem ugasite N1 i Novu S i disciplinovati sve u Savetu REM-a. Pazite, to kaže sudija Majić i još se poziva na neke svoje radnike u CEPRIS-u ili ne znam da li su sudije, advokati itd.

Znači, narodnom poslaniku je osporeno da predloži zakon, nikom od nas nije osporeno da sudija donese presudu. Još nisam našao sudiju koji je rekao da za vreme ove nove vlasti i vladajuće koalicije da je bilo ko od političara, a gospodine Martinoviću, iznosio sam koliko i same sudije, smatrao da svega 5% ministara utiče na pravosuđe, nisu rekli dokaze, ali još nisam našao da se neki sudija žalio na političara koji je naručio presudu, ali evo intencije da sudija Majić, koji je oslobodio pedofila, 11 terorista, evo njegove intencije da naruči zakon. On kaže da je bahatost to što sam predložio zakon. Ja još nisam čuo da je bahatost da je sudija recimo doneo presudu. Ne smatram da je to bahatost. Mislim da je to u skladu sa njegovim ovlašćenjima. Da li je presuda naručena ili nije, to je nešto drugo. Da li je izlobirana ili nije, to je nešto treće, ali još nisam video da je neko optužio sud na način na koji on optužuje Narodnu skupštinu.

Ako ne mogu da predlažem zakone, ako ne mogu da ih branim, tumačim, podnosim amandmane, onda ne vršim svoju funkciju koja mi je Ustavom dodeljena. Kaže – postoji opasnost da zakon bude usvojen. Pazite, opasnost da zakon bude usvojen. Predložio ga je narodni poslanik u Narodnoj skupštini, bez velike pompe sam to predložio, ali on kaže da je to veoma opasno, velika opasnost da bude usvojen.

Pri tome, pošto sam ja to podneo, da se prate zloupotrebe oko navodnog reemitovanja, da „Junajted medija“ sa tridesetak kanala tvrdi da emituje program u Luksemburgu koji se ovde reemituje, istovremeno preuzima. Šta kaže Konvencija o prekograničnoj televiziji, imam ovde, mogu da čitam? Konvencija kaže da je to istovremeno preuzimanje neizmenjenih medijskih usluga. Znači, kao revakcinacija. Bez vakcinacije nema revakcinacije. Bez emitovanja u Luksemburgu ovde nema reemitovanja.

Oni tvrde da reemituju to iz Luksemburga i ovde ne plaćaju ništa. U Luksemburgu ne emituju program, ni tamo ne plaćaju ništa. Oni su virtualni, piratski programi koji se tolerišu zbog njihove buke iz dva ova informativna kanala, a najveći prihodi su iz sporta, iz zabave. Tu imaju „Grand“, 13 „Sport klubova“, itd, tu im je najveći prihod. A i ovi megafoni koji se žale na slobodu medija su političke prirode i time oni žele da prikriju da program uopšte ne reemituju.

To su piratski kanali, zvanični. Luksemburški regulator kaže da oni tamo ne emituju program, a ovde tvrde da ga reemituju iz Luksemburga.

Zamislite njihovu tvrdnju kada kažu, a pravosuđe bi trebalo da deluje zato što je to povreda zakona, zloupotreba službenog položaja članova REM-a koji to dopuštaju, zato što REM treba to da reguliše, oni su u onoj pobuni opozicije tražili da dobiju pet članova REM-a da bi mogli da nastave protivzakonito da rade, zamislite kad kažu – Nikola Radišić, dopisnik jedne televizije, ne govorim ime, ove najglasnije, dopisnik iz Luksemburga. Kažu –dopisnik iz Luksemburga televizije, da ne spominje „Junajted medije“ koja ovde u stvari emituje program, a ne reemituje ga.

Kako je dopisnik u Luksemburgu novinar luksemburške televizije? Oni sami priznaju da nas kradu i da program ne reemituju i time ne plaćaju ništa SOKOJ-u, REM-u, RATEL-u, sve obaveze su izbegli i pri tome novac od pretplatnika plaćaju za fiktivnu uslugu reemitovanja koja ne postoji. Plaćaju po dva evra, do tri evra za svakog korisnika u Srbiji. Plaćaju tim televizijama za navodno reemitovanje koje ne postoji.

Gospođo iz pravosuđa, ako bilo ko od nas plati fiktivnu uslugu inostranstvu koja nije izvršena, izbaci novac, to se zove poreski prekršaj i pranje novca.

Očigledno da naše pravosuđe zahvaljujući ovakvom Majiću koji odmah kaže da mi želimo da uništimo, gle čuda, baš te televizije, da je on tamo rado viđen politički gost. Ako sam ja to napisao da se spreče zloupotrebe prekograničnih televizija koje reemituju program, onda se to odnosi i na „CNN“, na „Skaj“, na „BBS“, na ruske televizije, italijanske televizije, „RAI Uno“. To su prekogranične televizije, klasične koje ovde reemituju program, izvorni program onakav kakav tamo jeste.

Kako se oni ne bune? Kako se sudija Majić prepoznao baš na ovim kanalima, a samo sam tražio da REM prati da li se taj program stvarno reemituje, da li se radi o reemitovanju ili se radi o prevari koja se skupo plaća, pare od pretplatnika i pare od reklama koje se otimaju domaćim medijima?

Član 27. Zakona o oglašavanju kaže da televizije koje reemituju program ne mogu da emituju reklame, sem onih koje su deo izvornog programa koji se emituje u inostranstvu, a oni emituju, to ste svedoci, emituju brdo reklama, emituju 200.000 sekundi dnevno. Tako uzimaju deo reklamnog tržišta i hleb domaćim kanalima koji plaćaju sve. Plaćaju sve doprinose, plaćaju sve poreze, ovi ne plaćaju ništa i pri tome, zato što reemituju program, ne smeju da pružaju reklame da ne bi uzeli hleb onim domaćim kanalima koji posluju u skladu sa zakonom.

To se dešava, 200.000 sekundi samo po dva evra, a pogledajte kolika je na „sport klubovima“ cena reklame, pa ćemo pasti svi u komu kada saznamo tu cenu. Neka je samo po dva evra, to je 400.000 dnevno, puta 365 dana, koliko je to novca? To je 150 miliona evra.

Oni su počeli da prekrajaju preko „Cas medije“ koja je takođe članica „Junajted medija“, počeli su da prekrajaju i stvarne prekogranične kanale, a pravosuđe ćuti, tužilaštvo ćuti.

Uzmite „Foks muvi“. U jednom filmu od 900 do 1.000 sekundi reklama, a imaju preko 10 filmova od popodne do uveče. Koliko je to novca? Oni na američkom kanalu prekrajaju reklame, ubacuju srpske. Nemoj neko da mi kaže da u Americi ide reklama „Jelen piva“, pa je ovde reemitovanjem došla takva reklama ili „Dijamanta“, itd.

To je jedna laž, prevara, gde se ogroman novac sliva u džepove Dragana Šolaka, Dragana Đilasa koji tim novcem, telom tim novcem zapošljavaju političke protivnike ove vlasti, što nemam ništa protiv, zapošljavaju tobož za stranački rad.

Mi nemamo problem sa opozicijom, mi imamo problem sa Šolakovim biznisom i Đilasovim preduzećem. Oni se finansiraju od ovog novca. Oni se finansiraju od ovog novca. Oni će finansirati sve aktivnosti, ne samo protiv vlasti, već protiv države Srbije da bi se oborila jedna patriotska vlast koja ne da Kosovo, da bi se doveo neki Vuk Jeremić itd, koji će potpisati nezavisnost Kosova. Za to je potrebno prethodno oboriti ovu vlast i oboriti ovu opoziciju koja je sada u Skupštini, oboriti njih bez obzira koliko ih je, da bi se postigao cilj međunarodne zajednice čiji je deo bombardovao ovu Srbiju i želi da neko prizna Kosovo i da se time opravda njihova navodna humanitarna intervencija bombardovanjem, uništavanjem civilnih ciljeva.

NATO nije vodio rat protiv Vojske Srbije, Vojske SRJ, vodio je samo prvih nekoliko dana. Taj rat je prerastao u rat protiv civila prethodno u Republici Srpskoj, a posle 1999. godine u Republici Srbiji. Nemoj neko da mi kaže da neka vojska, koja po meni je bila zločinačka, da nije bila, koja bi vojska gađala mostove, vozove, autobuse, civilno Aleksinac, Niš, itd? Koja bi vojska gađala trafo stanice? Koja vojska bi gađala mostove u Novom Sadu? Ukoliko nije bila namera da se naškodi civilima i da se pobije određeni broj civila da bi vlast u Srbiji popustila. Zato im je cilj i ovaj novac na određen način pretplatnici televizijskog programa, pretplatnici, finansiraju kroz finansiranje "Junajted medije", "SBB", "Totala", "Eona", finansiraju aktivnosti protiv ove države Srbije zato što se novac preko "Cas medija" i plaćanja navodnog reemitovanja programa ispumpava negde u Luksemburg i odande se upućuje prema raznim političkim navodno predstavnicima koji su, gle čuda, svi zaposleni u Đilasovom preduzeću.

Zato govorim, nemamo problem mi sa opozicijom koja je delimično ovde prisutna, delimično sam i ja opozicionar, ni sa vlašću, nemamo mi problem ni sa neposlušnim vladajućim, ni sa opozicionim poslanicima. Mi imamo problem kao država sa Šolakovim biznisom i Đilasovim preduzećem. To ne govorim sad, to kolega Martinoviću govorim tri godine, i uporno nastupam. Tužilaštvo koje sve ovo čuje, pravosudni organi koji sve ovo čuju ne postupaju i ne provere da li stvarno taj REM, a sećate se pre godinu i po dana bila je opšta povika - dajte nam REM. Kada su dobili pet novih i one koje su imali, odjednom više opozicija ne traži REM.

Očigledno da Šolak ima dovoljno članova u REM-u koji treba da kontroliše ponašanje elektronskih medija. Skupština o tome može da diskutuje, Vlada može o tome da diskutuje, ali REM, Regulatorno telo za elektronske medije, upravlja i gleda da li se poštuje Zakon o elektronskim medijima i Konvencija o prekograničnim televizijama.

Sudija Majić me optužuje zato što hoću da sprečim zloupotrebe, odnosno da se utvrdi koji kanali stvarno reemituju program, a koji to fingiraju i koji varaju. Šta je to protiv države Srbije? Šta je to bahatost u Narodnoj skupštini? To sudija Majić, ovo već drugi put pričam, nije našao da mi odgovori.

Zato tvrdim da će određeni delovi sudstva, posle ustavnih promena, biti bukvalno samostalne trgovinske radnje gde će se naručivati presude, ali još gore, naručivaće se u tom delu aktivnosti protiv države Srbije, tobož, kroz aktivnosti protiv političkih predstavnika koji iz patriotskih razloga ne žele da potpišu i otpišu deo svoje teritorije.

Pri tome će nas još ti mediji baš zbog nepopuštanja zvati izdajnicima, koji eto imaju nameru da jednom to učine, samo sa ciljem. Zamislite onog Đilasovog kuma i njegovog suvlasnika u tom preduzeću, on ide Srbijom i on priča o izdaji. On je bio savetnik predsednika Tadića u vreme kada je proglašena nezavisnost Kosova i Metohije od strane kosovskih Albanaca, gde su se oni dogovorili da se to učini tek posle drugog kruga, kada Tadić bude izabran za predsednika Republike Srbije, što se i desilo. Dana 14. februara 2008. godine Tadić daje zakletvu i time postaje predsednik Republike Srbije drugi put, nažalost, a Albanci 17-og, tri dana kasnije, poštujući američku ambasadu i zahteve DS, Borisa Tadića, Borka Stefanovića i Vuka Jeremića, tri dana kasnije Albanci proglašavaju nezavisnost. Svi se prave mrtvi i Vuk Jeremić traži neobavezujuće kao mišljenje, da učvrsti tu nezavisnost, a pri tome prstom nisu mrdnuli. Savetnik Mlađan Đorđević, on je u to vreme bio savetnik za Kosovo i Metohiju, on priča kako on nema veze, sad je neka izdaja, a zaboravio je da je počinio akt izdaje tog 17-og kada nisu reagovali jer su bežali u Rumuniju, a Albanci su proglasili nezavisnost.

Da je ova vlast tada bila, nikada Albanci, nikada Albanci ne bi smeli da proglase nezavisnost i kad bi pokušali, to bi bilo sprečeno. Još nešto da kažem, da je ova vlast bila Crna Gora se nikad ne bi odvojila od Srbije. U vreme kad su je odvajali, Boris Tadić je bio predsednik Srbije, predsednik zajednice je bio Marović, Crnogorac, predsednik Crne Gore nije bio Srbin iz Srbije, nego je bio Đukanović. Znači, njih trojica vode dve države i zajednicu i oni se odvajaju sami od sebe. Zato što su se tako dogovorili. Zato, da bi naškodili Srbima i Rusima, po nalogu spolja, oni odvajaju Crnu Goru, da se spreči mogući izlazak nekad Rusa, koji su izašli na more, zato što su oligarsi kupovali tamo neku imovinu, ali da se, eto, spreči, da se izađe, da Srbija ima kao neki izlaz na more itd.

Da ne govorim o Crnoj Gori, koja je Boku kotorsku, koja se 1918. godine priključila ne Kraljevini Crnoj Gori, ne Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, ne pre toga državi Srba, Hrvata i Slovenaca u Zagrebu, nego se priključila, odlukom svih tih nacionalnih veća u Grblju je, konačno, posle svega, proglasila da se ujedinjuje sa Kraljevinom Srbijom, i ta obala je bila od Sutomora do Herceg Novog. To je ta obala koja se priključila bila Kraljevini Srbiji. I Crnogorci kažu – ne priznaju, ne priznaju Podgoričku skupštinu. Ako ne priznaju, vraća se sve na staro, onda je njihova obala od Ulcilja do Sutomora, a ostalo je trebalo da pripadne Srbiji kad je došlo do razlaza, zato što su se oni, kao Srem i Velika skupština Baranja, Banat, Bačka, pripojili svojom odlukom, prvo srpska košulja, pa jugoslovenski kaput, pripojili su se Srbiji.

Mi u Srbiji, zbog kao te neke bratske ljubavi, poštujemo odluku Blaža Jovanovića iz aprila 1945. godine u Kotoru, kada je tema bila snabdevanje građana prehrambenim namirnicama. Druga tačka je bila Razno. Pod tačkom Razno, kožnim mantilom i pištoljem je komunista Blažo Jovanović priključio Boku, navodno pravosnažno, Crnoj Gori. Mi smo to priznali. I oni danas kažu da smo mi okupirali Crnu Goru, koju su prethodno bili okupirali Austrougari. Onda smo je mi reokupirali. Mi smo je okupirali tako što smo im doneli, Jadransku obalu od Sutomora produžili do Herceg Novog. Zato nas optužuju. To je ta politika.

Što se Majića tiče, on je živi dokaz u šta će se pretvoriti naš deo pravosuđa posle ustavnih promena i koliko će politički pritisak na našu zemlju porasti, a novac će stizati iz ovih nelegalnih poslova, nezakonitih poslova Šolakovog biznisa i Đilasovog preduzeća.

Kad smo već kod toga, sinoć ste, neki od vas, i ja, gledali polufinale Evropskog prvenstva. Je li tako? Oni koji su to gledali, gledali su na televiziji koja pripada Šolaku i Đilasu. Je li tako? Da li je to zakonito? Hajde da vidimo da li je zakonito.

Postoji Zakon o elektronskim medijima. Član 64. kaže da najvažnije događaje od interesa za sve građane Srbije mogu da prenose isključivo pružaoci medijskih usluga, to su televizije koje pokrivaju celu teritoriju Srbije i imaju slobodan pristup. To znači da sem kabla možete na antenu, da svi građani, tako piše ovde, od interesa za sve građane, to mogu da gledaju. Listu najvažnijih događaja sastavlja REM.

E sada da vidimo kako su oni to sastavili. Tek toliko da tužilaštvo može da reaguje, ukoliko bude, naravno, želelo i ako bude volje pravosuđa da to uradi. Listu najvažnijih događaja sastavio je REM i u tu listu je uvrstio finale i polufinale Evropskog prvenstva, verovali ili ne. U listu najvažnijih događaja iz člana 64. REM je uvrstio i 2018. i 2021. godine seniorske reprezentacije u polufinalu i finalu Evropskog prvenstva.

Sinoć ste imali polufinalnu utakmicu Italija-Španija. Prenos tog događaja je od interesa za sve građane. Isključivo pravo na prenos imaju pružaoci medijskih usluga koji to prenose za celu teritoriju Srbije i imaju slobodan pristup. To se nije desilo. Koliko su reklame na poluvremenu i pre utakmice donele, ja to ne mogu znati, ali znam da je prekršen Zakon o elektronskim medijima, član 64, i lista najvažnijih događaja koju je sastavio sam REM. Regulatorno telo za elektronske medije ništa nije učinilo, danas nisam video nikakvu vest, povodom toga što se ne poštuje zakon i lista koju su oni sami sastavili, što znači, gospodine Martinoviću, da su članovi Saveta REM-a i funkcioneri REM-a, tamo neki sekretari i izvršni direktori, počinili krivično delo zloupotrebe položaja.

Da li će nego od tužilaštva mrdnuti malim prstom? Po onome što sam video da je sudija Majić ovde napisao, verujem da niko neće mrdnuti malim prstom u tužilaštvu, zato što sudija Majić postaje vođa svih tih 20-ak sigurno posto sudija koji krše zakone nemilice, a koliko vidim, sudija Majić je posebno zainteresovan za medije „Junajted grupe“, gde je rado viđen gost u političkim emisijama, što je još jedno kršenje nezavisnosti sudstva.

Ono što ja želim da sudije urade i ovi predsednici sudova je da utvrde istinu i da sprovode pravdu, a ne nepravdu, da svi pravni subjekti i sva fizička lica budu jednaki pred zakonom, da se više ne događa da štite krive, a da kažnjavaju nevine. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, naravno da ću podržati sve ove zakone, posebno iz razloga što gotovo sve tačke doprinose daljem privrednom razvoju Srbije.

Kao neko ko je gradio industrijsku zonu u Inđiji, znam koliko je autoput prednost za one opštine koje se nalaze pored autoputa, za njihove industrijske zone u odnosu na one koje to nemaju.

Takođe, kao neko ko ima gasovod u opštini gde je gas razveden i za privredu i za građanstvo, znam šta znači gasovod, šta znači za korisnike, za individualna domaćinstva i šta znači za privredu i recimo da odluku o tome da svoju investiciju plasira u Inđiji, u industrijskoj zoni koju smo pravili zahvaljujući autoputu, je doneo upravo iz razloga što ima količinu gasa koja mu je neophodna za proizvodnju guma, a treba da proizvede pet miliona guma, odnosno to je protivrednost godišnja u BDP 250 miliona evra. Dakle, prevagnulo je za industrijsku zonu to što smo imali autoput, prevagnulo je za „Toju“ to što smo imali autoput i dovoljnu količinu gasa.

U Inđiji je trenutna nezaposlenost 3,7%, prateći Inđiju, to su uradile opština Ruma, Pećinci, tako da je ukupna nezaposlenost u Sremu veoma niska, zahvaljujući pre svega infrastrukturi: dve međunarodne pruge i dva međunarodna puta, zahvaljujući čak i plovnom putu Dunav, zahvaljujući tome je nezaposlenost u Sremu ja mislim pala ukupno ispod 5%, to kolega Martinović zna čak bolje nego ja.

To je značaj te infrastrukture i značaj železnice koja su u ovom trenutku obnavlja u Sremu, dakle, radi se o pruzi koja će ići prema Budimpešti. To je još jedna prednost zbog koje je, verovatno to je odlučio da svoju investiciju vrednu 380 miliona evra plasira u Inđiji, a ne u Poljskoj zato što ima dobru infrastrukturu da autoputem i železnicom plasira svoju robu, odnosno da tu mogu da pristignu sirovine koje koriste, i stoga su se oni odlučili za tu investiciju sa 560 radnih mesta lociraju u našoj zemlji, ne u Poljskoj i da to bude u Inđiji a ne u nekim opštinama koje su im predlagane na teritoriji Srbije.

Dakle, iz tih razloga privrednog razvoja, infrastruktura je veoma bitna. Ona je na neki način put kojim se kreće automobil koji se zove privreda Srbije. Ekonomija, odnosno taj privredni deo proizvodnje, a to vam je motor, a bez investicija, to je kao gorivo koje se sipa u taj automobil, investicije su one koje napajaju taj motor da može da se kreće po toj infrastrukturi, po putevima.

Mi, za razliku od prethodne vlasti imamo robu koju možemo da izvozimo tom infrastrukturom koju smo napravili ili ćemo napraviti, imamo radnike zaposlene koji će koristiti i železnicu i autoputeve i neke druge puteve koje smo obnovili da što pre dođu do svojih radnih mesta, imamo puteve i infrastrukturu kojima će dolaziti sirovine i gotovi proizvodi biti izvoženi, jer sve male zemlje koje žele ekonomski da napreduju moraju da budu orijentisane na izvoz i ova zemlja ide u tom pravcu da bi tim izvozom finansirali dugove i zajmove koje smo nasledili, dugove i zajmove koje smo mi napravili da bi razvili infrastrukturu i privredu.

Dakle, tim izvozom mi moramo da servisiramo i dugove, da zanavljamo privredu, stvaramo akumulaciju, ali da lični dohodci i u buduće penzije budu sve veći i da budu zarađeni, da se isplaćuju od zarađenog novca, od rasta BDP koji će u ovoj godini biti tri milijarde veći nego prethodne godine. Za te tri milijarde svi zajedno ćemo moći više da potrošimo nego prethodne godine, više da uložimo u infrastrukturu, više da uložimo u subvencije za razvoj dalje privrede i na takav način ćemo svi doći do tog novca ili će novac na određeni način doći do nas, do javnog sektora, pa i do narodnih poslanika.

Stoga ja podržavam ove zakone, ne želim da kao bivši režim živimo zaduženo. Želimo da penzije i plate isplaćujemo od zarađenog, da zarađujemo što više, da naši starci imaju što dostojanstveniju starost, a da oni koji su zaposleni stignu po platama one koji rade u javnom sektoru.

Preostalo vreme ustupam mojim kolegama koje strpljivo čekaju da daju svoje mišljenje. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja bih nešto o obrazovanju. Ovde je rečeno, u vezi jedne predugačke rečenice, da taj predlog nije došao iz Ministarstva poljoprivrede, već iz Ministarstva obrazovanja.

Mi koji se bavimo poljoprivredom retko pravimo te greške. Morate ljude da delite, sem na pismene i nepismene, na obrazovane, ne obrazovane, morate da ih delite i na usmene. Većina naših, posebno starih seljaka je bila usmena. Moji su poreklom iz BiH. Oni su retko kada imali nastavnika i učitelja, a svi su znali da pišu i svi su bili usmeni i svi su bili razboriti. Imali su samo jednog učitelja koji je dolazio da ga obučava Naškrlju Kalaitovića i njega sva ta deca pamte, moji roditelji ga pamte i svi su znali ono što je bilo neophodno da jedan čovek zna. Vojni obveznik da se potpiše, da pročita, itd.

(Aleksandar Martivnović: Kako se prezivao učitelj?)

Neki učitelj Kalaitović, ali on je bio neslužbeni učitelj, već je išao po livadama, planinama i obučavao te ljude. Tako je nekad i počela pismenost.

Sada kada prođete pored Karađorđa vi vidite samo jatagane. On čovek, onako namršten, pita - ljudi, čuvate li vi ovu državu? Ali, vi kod njega ne vidite pismenost. On nije bio pismen čovek, ali je bio usmen. Dimitrija Obradovića za prvog ministra prosvete nije postavio pismen čovek, nego jedan usmen čovek Karađorđe je Dimitrija Obradovića, crkveno Dositeja, stavio za prvog ministra. On je osnivač "Velike škole" koja je prerasla u Beogradski univerzitet.

Usmeni ljudi veoma cene pismene ljude, ali iskrene, patriote. Ja vas danas pitam, ja ovu najezdu doktora nauka ne mogu da objasnim. Moderna nauka ne može da objasni neku najezdu doktora nauka. Ne znam da li je onaj Janko Veselinović doktor nauka? Žalim studente kojima on predaje, mora da tamo predaje fatamorganu, kao kod hiljadu ljudi Đilasovih predstaviti sto hiljada.

Zamislite Danicu Popović. Ona treba da obučava studente o moralu, a prepisala od pokojnog kolege, to je dokazano, ja sam to tvrdio i student Jakšić, to se dokazalo, da je ona falsifikovala rad pokojnog kolege. Ne samo da je to falsifikat, nego i nemoralno.

Idemo dalje, Jovo Bakić. Šta može čovek, on mora da obučava i da uči atletičare, kad kaže - jurićemo ulicama političke protivnike. Čemu onda on uči svoje studente? Verovatno ih uči trčanju kako stići političkog protivnika, kako ga zadaviti, udariti itd, on im obećava neku revoluciju itd.

Revolucije, sve revolucije, kažu kada se izvedu, iza njih samo ostane šljam nove birokratije i ništa drugo. Iz revolucije se rađaju siromaštva, a iz siromaštva nove revolucije. Šta će Jovo Bakić da nauči studente?

Hajde uzmite Đorđa Vukadinovića. Šta on može da nauči svoje studente? Kako zbog izbornih tehnika, izbornih kvota, izbornih zakona na brzinu promeniti naciju i od Srbina postati Vlah i pokušati promenom nacije da stekneš neki politički ugled, odnosno neku političku funkciju.

Sreća Borko Stefanović nije predavač, on bi mogao da bude asistent Đorđu Vukadinoviću i da kaže - kako na brzinu promeniti prebivalište da uđete u Đilasovu kvotu, kako promeniti ime da se danas zovete na jedan način, a sutradan na neki drugi način?

Kako mnogi od tih politički aktivnih profesora, šta može da nauči ovaj Dušan Teodorović svoje studente? Kako u nevolji pobeći na agresorsku stranu? On je poznat po tome da kada je bilo bombardovanje Srbije da se na brzinu spakovao i pobegao u Ameriku, time na agresorsku stranu. Šta on može o patriotizmu da nauči studente?

Ovu državu su napravili usmeni, polupismeni ili nepismeni, i pismenost preko Dositeja su napravili usmeni, a možemo reći nepismeni ljudi, oni koji nisu završili škole i fakultete. Razlika između zvanja i znanja je ogromna i mi danas imamo najezdu proizvodnje diploma, odnosno zvanja, a iza tih zvanja ne postoji nikakvo znanje i nije primenljivo.

Naši preci, polupismeni, pismeni, usmeni, delimično pismeni, su napravili, stvorili ovu državu. Veliko je pitanje da su trebali da naprave pismeni da li bi je bilo kada napravili, a ne tada u teška vremena, veoma teža nego što su danas. Mi danas nemamo problema sa patriotizmom običnih ljudi, nigde, bez obzira koje su nacije i vere, svi vole državu i svi vole da država bude sigurna. Ko proizvodi nesigurnost? Pa ovi navodno pismeni. Oni jesu pismeni, ali koliko su oni dobronamerni, koliko ima morala u toj pismenosti, možemo lepo da diskutujemo.

Hajde da vidimo ko propoveda sve te nasilne akcije. Hajde da vidimo u julu prošle godine koliko je tih ljudi podstrekavalo demonstrante, pismenih, sa zvanjem bez znanja, sa diplomama, doktori itd. Koliko je njih podstrekavalo da se ova Skupština uništi, spali, itd, bez obzira što ona nije samo simbol narodnih poslanika koji se u njoj okupljaju, ona je i kulturno dobro. Uništavali su je, bacali su koktele, uništavali kamere, upadali u hol Narodne skupštine, gađali policiju sa kamenjem od tri do četiri kilograma.

Kako može pismen čovek, ako je stvarno pismen, kako čovek sa zvanjem može da podrži aktivnost gde demonstranti gađaju policiju sa tri do četiri kilograma teškim kamenom? Za mene je to pokušaj ubistva. Kako mogu pismene sudije da puste da se takvi ljudi nekažnjeno izvuku sa pokušajem ubistva policajaca koji su bili tu samo da očuvaju ovaj objekata, koji je objekat kulture, da zadrže red i mir koliko se to moglo? Da li je sudija koji je završio fakultet, pravosudni ispit itd, mogao to da pusti?

Ima Ruzveltova izreka, kad smo već kod korupcije, koja kaže ovako: „Nepismen čovek može da ukrade nešto iz vagona, a ovi sa univerzitetskom diplomom mogu da ukradu i voz i prugu.“ Hvala.