Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, moje prvo pitanje se odnosi na Zaštitnika građana. Šta misli Zaštitnik građana da preduzme povodom kampanje koju ovih dana protiv migranata vrši Boško Obradović i politička organizacija Dveri? Naime, radi se kampanji protiv migranata koji uglavnom prolaze kroz Republiku Srbiju u pokušaju da se domognu teritorije EU, a neke od zemalja EU su i odgovorne za razaranje njihovih država i za ratne operacije koje se vrše na teritoriji tih država.

Uglavnom, cilj tih migranata je prolaz kroz Republiku Srbiju uz što kraće zadržavanje, a gospodin Obradović i politička organizacija Dveri vrši po meni rasističku, fašističku kampanju i pri tom kao rekvizit koristi kamion hladnjaču. Posle vešala koje su Srbima obećavali na protestima pripadnici organizacije Dveri, sada se i kamion hladnjača odnosi na migrante, odnosno prikazuje migrantima kao sredstvo koje verovatno oni misle da koriste.

Da vas podsetim da smo ovih dana raspravljali, a još nismo usvojili, Zakon o memorijalnom centru „Staro sajmište“ i mene taj kamion podseća na onaj nemački kamion dušegubka, znači sa zatvorenom karoserijom i to je veoma vizuelno loša poruka ne samo migrantima, već svima onima koji tu kampanju Boška Obradovića i ljotićevaca mogu da vide.

Boško Obradović je davno dušu izgubio ne samo prema migrantima, već i prema većinskom srpskom narodu koji ovde živi, a ovo je dodatni akt koji škodi i politički, škodi Republici Srbiji. Dakle, Zaštitnik građana po meni treba da preduzme odgovarajuće radnje zbog ove nečuvene kampanje koju Boško Obradović ovih dana sprovodi u Republici Srbiji.

Moje drugo pitanje je, pitanje za Vladu Republike Srbije i za MUP. Naime, poznato je da smo učinili napor prošle godine da se produži rok za zamenu oružanih listova, odnosno dokumenta za oružje koje naši građani legalno poseduju. Taj rok ističe 5. marta i svi vi gospodo narodni poslanici, kao i ja dobijate more poziva ovih dana sa pitanjem da li ćemo taj rok produžiti. Ja znam da su naši građani pomalo i lenji, da su možda imali priliku da sprovedu odluku iz zakona, odnosno propis i da zamene oružane listove. To se nije desilo i po onome što dobijamo informacije sa terena, postoji oko 500.000 ne zamenjenih oružanih listova i ovih dana se stvaraju ogromne gužve u policijskim stanicama širom Srbije.

Moje pitanje je - šta će Vlada Srbije preduzeti da u nekoj od narednih sednica, ja predlažem da to bude sledeće nedelje, se uvrsti zakon i da se još jednom produži rok za zamenu dokumenta tim pre, što se ne radi o prostoj administrativnoj proceduri, jer je tu potrebna i određena svota novca, to je jedno, broj dva, da bi se to brzo uradilo potrebno je uraditi pet lekarskih pregleda, odnosno lekarski pregled koji čini komisija od pet lekara.

S druge strane, potrebna je obuka, odgovarajuća obuka za rukovanje oružjem i po meni i po mnogim kolegama koji ovde sede, nemoguće je u ovom kratkom roku sprovesti zamenu oružanih listova, odnosno dokumenata za oružje koji naši građani legalno poseduju.

Ja sam protiv toga da se naglo na ovaj način razoruža naš narod i da se dovede u nepriliku, tim pre što postoje veoma ugrožena područja gde oružje poljoprivrednicima i seoskom stanovništvu služi za zaštitu od divljih životinja. Sa druge strane, uz administrativnu liniju oružje daje neku vrstu sigurnosti prema upadu albanskih šumokradica koji u područjima uzduž administrativne linije često koriste oružje u šumske krađe.

Mislim da je, bez obzira što ima i krivice našeg stanovništva, potrebno da Vlada učini taj napor i da u narednoj sednici uvrsti ponovo Zakon o izmenama i dopunama Zakona o oružju i municiji i da taj rok od 5. marta ove godine produžimo, a moj je predlog na dve godine. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, novac se zarađuje, uglavnom proizvodnjom roba i usluga u tržišnoj ekonomiji. Dakle, da bi zaradili novac morate da imate robu koja se prodaje. Da bi se roba prodavala, morate da imate tržište na kome će se roba prodavati. Da bi proizvod se prodavao, mora da ispunjava odgovarajuće kriterijuma, mora da postoji marketing. Da bi se prometovale usluge i roba, morate pre svega u malim zemljama da imate veliki izvoz. U suprotnom male zemlje ne mogu da budu uspešne. Da bi to uradili, moramo da imamo investicije.

Zemlja bez investicija je auto bez goriva. Znači, samo nizbrdo. Proizvod koji prodajete, da bi našao tržište mora na određen način da bude po kvalitetu isti, ako ne i bolji od sličnih proizvoda, zato što možete da proizvedete dva miliona stolica, ali ako ne možete da ih prodate, ako ne ispunite sve uslove, ako nemate sporazume, ako nemate tržište, ako nemate zadovoljavajući proizvod, u tom slučaju, ako proizvedete dva miliona ovih stolica ili pet miliona aparata, to su vam samo muzejski eksponati. Znači, budući muzejski eksponati, jer to ne možete da prodate.

Zato su po meni važna i tržišta, ali i važni investitori koji donose strani novac. Dakle, domaće firme koje su osnovane stranim kapitalom. Zato što te firme obično donose i komad tržišta. Te robe se onda proizvode za poznato tržište. Da bi se to privuklo morate da imate odgovarajuću infrastrukturu, puteve, telekomunikacije itd, da bi privukli, ne samo investitore, već da bi robe koje proizvodite i sirovine koje uvozite imale odgovarajuće uslove za brzi transport. Zato su vam potrebni auto-putevi, pruge idt.

Vi morate da ne birate tržište. CEFTA je veoma bitna, tu nam je najveći suficit. Zato ja pozdravljam sve sporazume koje u okruženju ubrzavaju protok roba, usluga, ljudi, kapitala itd. Ali, pozdravljam sporazume i sa Evroazijskom unijom. Ne želim da se odreknem tržišta EU.

Ja ću vam to na poljoprivredni način opisati sledećim rečenicama. Izvoz jabuka u Rusiju, ja moram naše poljoprivrednike da upozorim da Rusija podiže u poslednje vreme velike zasade jabuka, velike površine i da pokušamo u budućem periodu da proizvedemo što više krušaka, jer one na domaćim i stranim tržištima imaju veliku prođu, malo se teže održavaju, ali su prinosi gotovo identični sa jabukama.

Preko 90% naših jabuka završi u izvozu u Rusiji. Navešću vam malinu. Preko 90% maline se izvozi u EU. Sad, tražiti da se odreknemo jabuke ili maline, za nas poljoprivrednike nije uputno. Ako se odreknemo EU, odričemo se na određeni način izvoza maline, a ako se odreknemo Evroazijske unije onda se odričemo izvoza jabuka. Zato, mislim da su sva tržišta podjednako vredna. Jeste da u EU izvozimo 66% naših roba, jeste da u CEFTA-i imamo najveći suficit, ali ne treba zanemariti ni tržišta Evroazijske unije, Rusije, Belorusije, Kazahstana itd.

Mislim da su to vredna tržišta i da treba da se borimo da što više robe proizvedemo. Roba je novac. Da tu robu prodamo, da servisiramo naše dugove prema inostranstvu, da servisiramo kupovinu roba koju kupujemo iz inostranstva i da tim izvozom sa ostatkom novca podelimo i da će na tan način novac doći do svakog od nas. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi na EU gledamo otvorenim očima, na Rusiju gledamo više srcem, ali bez jednog i drugog teško da možemo.

Odmah da pitam da li vi mislite, gospodine ministre, da bi Kinezi investirali u, recimo, RTB „Bor“, „Železaru Smederevo“, u druge fabrike, pogone, da ne misle da koriste pretpristupni periodi, period – ako uđemo u EU, da te robe koju proizvedu na teritoriji Srbije mogu da plasiraju na jedno veće tržište, da li bi mi njima bili zanimljivi samo zbog našeg malog tržište? Ja mislim, gospodine ministre, da ne bi.

Gospodine ministre, vi ste ministar finansija. Nikada Srbija nije izdvajala za podsticaje u poljoprivrede koliko prethodnih nekoliko godina.

Da vas podsetim, gospodine Mali, iz 2011. godine, budžet za 2012. godinu, po predlogu, za poljoprivredu je iznosio 19 milijardi, podsticaji u poljoprivredi. Kurs je bio između 117 i 118 dinara kada je došlo do promena, kada je formirana Vlada Republike Srbije. Znači, bio je kurs kao i danas. Neverovatno je da je u Srbiji, verovatno zbog stranih investicija i prodaje i EU, kurs ostao isti, a da devizne rezerve nisu pale. Evo, i danas je kurs između 117 i 118 dinara. Dakle, identičan je. Ali, umesto onih 19 milijardi, gospodine ministre, koliko smo izdvajali za podsticaje u poljoprivredi, sada smo prešli 40 milijardi. Prošle godine je bilo blizu 45 milijardi. Ukupno za poslednje tri godine, recite da li se varam, izdvojili smo 1,15 milijardi evra za podsticaje u poljoprivredi i preradi.

Priznajem, pokušali smo da razvijemo intenzivnije poljoprivredne proizvodnje, da novac gurnemo u voćarstvo zbog izvoza, recimo, voća u Rusiju, zbog izvoza malina u EU, da smo pokušali da podignemo stočarstvo da više ne izvozimo naše biljne proizvode, pšenicu, kukuruz itd, kao repromaterijal za tuđe stočarstvo, pa odande uvozimo meso često sumnjivog kvaliteta smo uvozili, već smo rešili da podignemo svoje stočarstvo, a prevashodno da sačuvamo broj stoke koje smo zatekli, jer je za vreme ovih žutih žohara nestalo 200 hiljada krava. Često imamo običaj gospodin Atlagić i ja da kažemo da su izvršili pravi kravocid u stočarskoj proizvodnji za vreme svoje vlasti. Dakle, maksimalno ulažemo u naše stočarstvo da podignemo farme koje rade sa 50% i da podignemo klanične kapacitete sa 30%, 40% na makar 70% do 80%. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, gospodine Martinoviću, gospodine ministre, ugovor sa Turskom je potpisan ne na osam hiljada tona, gospodine Orliću, vi to svakako razumete, potpisan je na pet hiljada tona i to smo ispunili.

Potpisan je drugi na 10 hiljada tona, čiju realizaciju očekujemo, ali da bi u stočarstvu stvorili jednu kravu, morate da kupite priplodni materijal i da čekate više od dve godine da tele odraste da postane krava, da se oteli, a da posle toga utovite june.

Znači, to je period koji traje nekoliko godina. Da bi došli do toga mi smo čak i propise prilagodili da bi uvoz teladi i uvoz repromaterijala, priplodnog materijala bio što lakši.

Ja ne mogu da se setim da je za vreme žutih neko podržao voćarstvo kao ova Vlada. Za jedan voćnjak savremeni podsticaje koje Vlada isplaćuje često dostignu i 15 hiljada evra. Objasniću vam kako. Za razliku od žutih žohara, mi prvo podržavamo zasade, odnosno sadni materijal i zasade. Posle toga zalivne sisteme, ograde i žice, posle toga protivgradne mreže.

Za jedan voćnjak koji podižete u tri godine možete tri puta da konkurišete po različitim osnovama. Prvo, zasadite ako nemate dovoljno novca, zasadite pa vam država vrati, pa onda izbušite bunar, stavite zalivni sistem pa vam opet država vrati 50%. Onda opet dodate nešto novca pa kupite protivgradnu mrežu, ona vam država opet da od 50% do 65% u zavisnosti da li su to područja sa otežanim uslovima rada, onda se isplaćuje 65%.

Ako ste mladi poljoprivrednik, onda dobijete od 70 do 75% i to dobijete na osnovu profakture. Nikada ovakvi uslovi, ja se bavim poljoprivredom, nisu postojali u prethodnom periodu, od recimo prvih demokratskih izbora 1990. godine, a ni ranije. Nikada ovoliki podsticaji nisu bili namenjeni podizanju voćnjaka. Ja moram da upozorim naše poljoprivrednike koji se bave proizvodnjom jabuka da pažljivo prate Rusiju, jer se u Rusiji na površinama koje su dosta velike podižu zasadi poslednjih godina, jabuka koji će doći na rod.

U tom trenutku preti opasnost da izgubimo deo tržišta i moj savet im je da pošto kruške, posebno viljamovke daju isti prihod po jedinici površine jeste da se malo teže održavaju, da pokušaju ovi koji tek sada sade voćnjake, da pokušaju da pređu na neku drugu vrstu voća da ne bi došli u poziciju u kojoj smo došli sa malinama, da smo podigli duplo veće zasade, a da je tržište ostalo isto i da smo sami sebi napravili konkurenciju, odnosno da smo napravili Čile i Poljsku u sopstvenoj zemlji. Hvala.

Izgleda da je gospodin Ševarlić predvideo da ću razgovarati o zadužnoj imovini, koja je za vreme žutih žohara nestala. Poslanici koji ne znaju, da ih upoznam.

U Strazburu će se voditi spor zbog nelegalne privatizacije zadružne imovine, gde se radi o oko 200 hiljada hektara. Ukoliko u Strazburu odluče da je privatizacija zadruga bila nelegalna, u toj situaciji rizikujemo da 200 hiljada hektara neko preračuna u dve milijarde evra. A prihodi od cele privatizacije poljoprivrednog zemljišta za vreme vlasti ovih nesrećnika su ukupno bili 50 miliona evra. Dakle, sa svim preduzećima, ukupno je privatizovano 153 privatnih preduzeća po ceni od 1,8 miliona evra po komadu.

Najveći kombinati, radi se o njih 63, sa 300 hiljada hektara prodati su sa svim objektima za 50 miliona evra. Pri tome, da je bilo ovakvog katastra, da nije bilo zemljišnih knjiga u sudu, da sud nije saučestvovao u organizovanom kriminalu, da i posle te iste sudije bile po žutim merilima 2008. i 2009. godine, čuvenom reformom ili deformom pravosuđa uvršteni po meni u rezervni sastav Demokratske stranke, da nije bilo tih sudova, ovakve nepravedne privatizacije, pre svega zadružne imovine, ne bi bilo.

Dakle, privatizacijom je dozvoljeno da se privatizuje društveni kapital, ali igrom po sudovima su zadružni kapital tretirali ne kao zadružni već kao društveni i dozvolili su takvu vrstu privatizacije.

Da li će naša zemlja platiti još jednom ceh ovako nelegalnoj privatizaciji, odlučiće verovatno sud u Strazburu, a definitivno smo na nekoliko stotina hiljada hektara u vrednosti od pet-šest milijardi izgubili najmanje četiri milijarde prihoda u privatizaciji. Da nam je taj prihod sada ovde, da nam je to zemljište ovde, ja pitam šta bi sadašnja vlast sve uradila sa tim novcem?

Katastar je bitan zbog Crne Gore. Hajde da se pitamo, gospodine Martinoviću, kolika je važnost katastra na primeru Crne Gore, gde Milo Đukanović pokušava da uknjiži Svetog Savu, Nemanju, Nemanjiće, da pokušava da uknjiži Njegoša i da malo parafraziram, kralja Nikolu i knjaza Nikolu, prethodno kaže - onamo-namo, za brda ona govore da je Njegošev grob, a nas namo, za brda ona, Njegušev Srbin postade rob. Eto, i moj pesnički doprinos.

Ali, Milo Đukanović se poziva, a i Čedomir Jovanović, na ništavost Podgoričke skupštine. Sad ja pitam crnogorski katastar, ako je to tačno, ako je odluka Podgoričke skupštine ništavna, ako je Srbija bila okupator, onda hajde da se vratimo u Crnoj Gori na katastarsko stanje, jel tako, gospodine Martinoviću, pre 1918. godine, odnosno 1914. ili 1916. godine, kada su kapitulirali, pa smo mi morali srpskom vojskom da ih oslobađamo, da jurimo Austrougare po primorju, Crnoj Gori, u Dalmaciji itd. Hajde da se vratimo onda na stanje pre Podgoričke skupštine iz 1914. godine. Dakle, da se vratimo na stanje iz 1914. godine, da ne priznajemo Podgoričku skupštinu 1918. godine.

Kad je tako, gospodine Đukanoviću, svetinjokradice, onda da vidimo koliko je Crna Gora imala obale bez Podgoričke skupštine. Podgorička skupština je donosila odluku za tadašnju teritoriju Crne Gore i ukoliko je ta odluka ništavna, odnosila se na teritoriju Crne Gore. Obala je bila od Ulcinja do Sutomora. Znači, Budva, primorje, Boka Kotorska, nije pripadala Crnoj Gori do 1918. godine, nije pripadala do 1965. godine, kada su komunisti preraspodelom teritorije koju je osvojila srpska vojska to dodelili Crnoj Gori.

Ako je srpska vojska bila okupatorska, onda njihov katastar ne može da uknjiži ono što je pripadalo, što su dobili zahvaljujući navodnoj okupaciji srpske vojske. Boka Kotorska i primorje, evo, gospodin Martinović, on će to svakako bolje znati od mene, je donela odluku novembra 1918. godine da se pripoji ne Crnoj Gori, ona je donela odluku da se pripoji Srbiji. Znači, donela je odluku, onakvu istu kakvu je doneo Srem, u Rumi, donela je onakvu istu odluku kakvu je donela Velika skupština za Banat, Bačku i Baranju. To su istovetne odluke gde se ne pripajaju ni Crnoj Gori, ni Državi Srba, Hrvata i Slovenaca u Zagrebu, nego se direktno pripajaju Srbiji.

Pa, gospodine Đukanoviću, izvoli, ako hoćeš takvu vrstu katastra, hajde mi to lepo da vidimo zašto si, recimo, podelio Sandžak. Hajde da vidimo i zašto ti sad hoćeš da zadržiš u svom katastru teritoriju koju je srpska vojska osvojila, a voljom Bokokotorske i primorskih organizacija i naroda, na velikim skupštinama i nacionalnim većima to je pripojeno Republici Srbiji. Pa, hajde malo da razgovaramo i o tome, a ne samo o tome kako ćeš da pokradeš crkvenu imovinu Srpske pravoslavne crkve, koja se tog decembra 1918. godine pripojila Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Beogradu i rekla da je ona Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori i da se pripaja Patrijaršiji u Beogradu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo pitanje vezano za informisanje je za Ministarstvo kulture i informisanja, da nam dostave odgovor ako je to moguće, ko stoji, ko finansira emisiju, odnosno seriju „Vladalac“?

Naime, kolege poslanici, ja sam upozorio još pre godinu dana da će u izbornoj kampanji koja sledi i u predizbornom procesu strana N1 televizija, zajedno sa Nova S, dakle, to su Šolakovi i Đilasovi kanali, kreirati na određeni način političke prilike u zemlji. Serija „Vladalac“ to pokazuje. Imajući u vidu da se N1 televizija finansira od pretplate SBB čiji je vlasnik, odnosno SBB je vlasnik N1 televizije, to su za mene javna sredstva, želim da znam ko finansira film koji ide na N1 televiziji ili serija „Vladalac“? Ko to finansira?

Da li se to finansira od pretplate građana SBB-u ili se finansira od strane Baškim Ulaja, vođe tropoljske mafije, za koga smo utvrdili da je finansirao urednika ili direktora, kako se to zove, Jugoslava Ćosića?

Dakle, da li je to naručeno, s tim u vezi možda i službe treba da odgovore, od strane albanske mafije, albanskog rukovodstva itd, da se emisija „Vladalac“ emituje, čini mi se, četiri sata na programu N1 televizije koja je, sem što je neregistrovana luksemburška strana piratska televizija, postala na određen način i neregistrovana politička stranka koja, sem sebe, još u 99% programa prikazuje ove propalitete iz Saveza za Srbiju?

Takođe, vezano za informisanje, da nam gospodin Bujošević, zvani Žuti Bujke, odgovori po kom kriterijumu se političari, s tim u vezi i narodni poslanici, pozivaju u informativne političke emisije RTS-a koja je javni servis, koji pripada, recimo, meni koliko i gospodinu Vukadinoviću? Kako je moguće da, verovatno zbog pitanja da mi odgovori za poslove između RTS-a i Đilasa, gospodin Bujošević svojevrsno izvrši cenzuru, da mi otkažu emisiju početkom novembra 2018. godine, jedinu u kojoj sam uživo pozvan da gostujem i to na zahtev opozicionih političara? Koji su kriterijumi prilikom gostovanja?

Kako je moguće da neko za tri godine gostuje već šesti put uživo na RTS-u, a da ja kao najaktivniji poslanik za osam godina nisam bio ni jednom? Da li se to sprovodi cenzura prema određenim narodnim poslanicima, da li je ona vezana za političke stranke, a s tim u vezi indikativno da, recimo, ja kao predsednik jedne stranke od 1990. godine ne mogu da gostujem na RTS-u, a neko ko predstavlja samog sebe ovde, ko nema političku stranku, ko nema čak ni poslanički klub, ne možemo da utvrdimo koga predstavlja ovde, kaže da predstavlja samog sebe, kako taj neko može pet-šest puta da gostuje?

Poslednje moje pitanje je vezano za Ministarstvo za regionalni razvoj. Kada će mi konačno gospodin Krkobabić dostaviti spisak zadruga? Ovo je četvrti put da postavljam to pitanje. Insistiram na tom odgovoru. Koliko i koje zadruge su dobile sredstva? Koji su njihovi matični brojevi? Koja su sedišta? I kolika su finansijska sredstva pojedinačno dobili?

Postoje indicije, a građani nam se obraćaju sa sela, da se zadruge finansiraju suprotno zaključku Vlade, odnosno tamo gde su aktivni i gde postoje ne dobijaju sredstva, nego se veštački osnivaju nove zadruge, i to od građana koji nisu meštani tog sela i te opštine, nego fiktivno osnivaju zadruge i dobijaju višemilionska sredstva. Na tom odgovoru insistiram i napominjem da ga postavljam kao predsednik Odbora za poljoprivredu nekoliko puta, a kao narodni poslanik treći put. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, naravno, podržavam ovaj zakon, ali moram nešto i da dodam.

Danas se istorija prilagođava trenutnim političkim prilikama. Vojska, poziv na komemoraciju je najbolji dokaz. Pozovete zemlje koje su činile zločine, ali ne pozovete Rusiju i Srbiju, sa najvećim procentom gubitka stanovništva u Drugom svetskom ratu. To je najbolji dokaz. Takođe, Prvi svetski rat, vi u Pariz na svečanu tribinu stavite Tačija, Kitarovićku itd, a Hrvatska je nedvosmisleno bila na onoj drugoj strani, a predsednika Republike Srbije pošaljete u publiku. To je dokaz moje tvrdnje da se neka istorijska dešavanja, zločini, ratovi pokušavaju prilagoditi današnjim političkim okolnostima.

U Zemlinu je stradalo 7.000 Jevreja, 12.000 Srba i nekoliko stotina Roma. Veliki zločin, ali za mene je bivša Jugoslavija, i jedna i druga, najveći zločin prema Srbima. To je spomen kosturnica srpskog naroda. Da proglasite bivšu Jugoslaviju spomen kosturnicom srpskog naroda, nećete pogrešiti, ni u Prvom, ni u Drugom svetskom ratu. U Prvom svetskom ratu 28% stanovništva je izgubilo život, od toga 2/3 civila. U Drugom svetskom ratu izginulo je 15% srpskog stanovništva, od toga su 80% bili civili.

Srbija i srpski narod su i osmanskom politikom i nemačkom politikom osuđeni na određeni način da nemaju državu po svojom meri, po meri koliko je imala stanovnika i teritorijama na kojima su ti stanovnici srpske nacionalnosti živeli. Njihove politike kasnije, pod raznim ideologijama, su bile što manja država Srba na Balkanu, a mi smo uvek račune velikih gledali da platimo svojom kožom.

Ko nas je terao u 27. mart? Britanska obaveštajna služba SOE nas je naterala za 200.000 funti, a to je manje, general Simović je dobio od ovog Jugoslava Ćosića, on je dobio 335.000 funti, ovaj što snima film „Vladalac“, dakle, za 200.000 funti smo prodali svoju kožu. Englezi koji su nam to montirali su stradali ukupno sa 0,8% stanovništva, a Srbi su platili sa 15% stanovništva, Rusi, takođe, sa preko 15% stanovništva. Sad se ja pitam – za koga smo mi ratovali? Dok smo mi ratovali za druge, drugi su ratovali protiv nas. Dok smo mi oslobađali i sebe i druge i pravili državne zajednice sa poraženima, dok smo mi ratovali za njih, oni su ratovali protiv nas. Mi smo im pravili države, a oni, recimo, iz jedne NDH, u prelaznom periodu, do druge NDH. Malo Srbe gurnu u Ustav, a onda ih izbace iz Ustava, pa i iz države.

Sve bivše jugoslovenske republike su nasledile tu osmansku i nemačku politiku i nastavili da progone ostatak nedoklanog naroda. Na kraju narod koji je najsurovije etnički počišćen, koji nema prirast stanovništva u zadnjih 100 godina, taj narod su želeli Britanci da proglase genocidnim, valjda zato što smo naseli 27. marta na njihovu kombinaciju.

Mi iz svojih istorijskih grešaka nešto moramo da naučimo, zato ja tvrdim da kad se veliki zavade, mali narodi svojom kožom plate, a najčešće na Balkanu je to koža srpskog naroda. Onda svi koje smo oslobađali, valjda ovi spolja da ne bi prljali ruke, angažuje neke. Većinu Srba nisu pobili Nemci, ni Turci, većinu Srba su pobili oni koje su Srbi oslobađali. Oslobađajući druge zatirali smo sebe. Zato ja tvrdim da je Jugoslavija spomen kosturnica srpskog naroda.

Na kraju da kažem, da ne bi prekršio sva pravila, nisu sve žrtve iste. Postoje žrtve koje se posebno vrednuju i obeležavaju. Žrtva jeste žrtva, ali smo u poslednje vreme došli do toga da su srpske žrtve nešto malo manje vredne u međunarodnim odnosima, da srpska žrtva nema suzu koju će neko da pusti. Na početku sam rekao, u Poljskoj i u Parizu se to desilo, srpske žrtve se manje vrednuju. Narod koji je najsurovije etnički počišćen, preko milion u poslednjim ratovima ne živi gde je živelo. Bivše jugoslovenske republike se odvoje, donesu Akt o nezavisnosti, a onda Srbe koji žive na tim prostorima, to se desilo sa Crnom Gorom, proglase agresorima, velike srpske politike, itd. i onda im daju pedalu iz tih država. Što ne stignu da pobiju, to mora da pobegne na traktorima. Pa, imamo primer u Sarajevu, 150.000 Srba, danas imate više Kineza u Sarajevu, nego Srba, proterani su živi. Evo, sad 13.000 grobova i izgleda će etnički da počiste mrtve. Zato tvrdim da baš nisu u potpunosti, gledano u međunarodnim odnosima, srpske žrtve podjednako vrednovane.

Na karaju moja poruka je da mi moramo da očuvamo mir. Dosta smo mi ratovali za druge, hajde da živimo samo za sebe. Hvala.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 107. dostojanstvo Narodne skupštine. Malo pre je govornik rekao - ne znam koga, izvukli ste podatak itd, a sedeo u prvom redu na osnivačkoj Skupštini i partije Vuka Jeremića.

Dakle, vrlo jasno je kolega Krlić rekao da se radi o Vuku Jeremiću, da je gostovao 16 puta u „Dnevniku“ RTS. Vrlo je bio jasan.

Ono što gospodin Krlić, iz džentlmenskih razloga ili ne zna kojih drugih, nije hteo da kaže da je urednik Dnevnika bila Nataša Jeremić. Dakle, kolegi pre mene, Nataša Jeremić, supruga Vuka Jeremića. Dakle, ona je uređivala, bila je jedan od urednika „Dnevnika“ RTS, a njen suprug, Vuk Jeremić, se pojavio 16 puta uživo u „Dnevniku“ RTS, pokušavajući da zabašuri taj podatak.

Prethodni govornik koji je sedeo na osnivačkoj Skupštini Vuka Jeremića i koji čini mi se sedi u klubu koji pripada i zastupa klub koji pripada, između ostalog i partiji Vuka Jeremića i mislim da je tu Sanda Rašković Ivić itd, je grubo pokušao da obmane Narodnu skupštinu.

On uporno ovde pokušava da kaže kako vlast kontroliše neke medije. On kao vlasnik, suvlasnik ili kao voditelj na privatnoj slobodnoj televiziji, da nam kaže koliko puta su vladajući poslanici gostovali u toj njegovoj emisiji, u toj njegovoj slobodnoj televiziji, recimo, gospodin Orlić, gospodin Martinović, moja malenkost, gospodin Atlagić itd. Njihov je rezon sledeći - naše privatne televizije i naše privatne časopise nemojte da dirate, ali mi tražimo da dirate one druge privatne medije i da uterujete našu slobodu drugim privatnim medijima.

Hvala.

Ne tražim da se glasa.

Dame i gospodo narodni poslanici, opet član 107.

Radio-televizija Srbije je u punom uređivačkom sastavu u kojem je bio i pre promena 2013. godine, a gospodin Vukadinović uporno hoće da dokaže kako ova vlast utiče na medije.

Da li se neki medij prikazuje na internetu ili nekim drugim načinom učestvuje u programima, na neki drugi način prenosi svoj signal itd, to je njihova stvar. Dakle, SBB ih ne pušta u kabal, to je njihov odnos sa SBB, to je neka privatna stvar, ali ukoliko je žena Vuka Jeremića urednik RTS i ukoliko je Vuk Jeremić bio 16 puta uživo u dnevniku RTS i sada u istom sastavu uređivačkom taj RTS, sa Bujoševićem, sa suprugom Borka Stefanovića, itd. uporno želi da pokaže kako mi, eto, uređujemo RTS.

Navešću svoj primer. Trebao sam da gostujem u emisiji „Upitnik“ jednom, jednom za 20, 30 godina, jednom da gostujem uživo u „Upitniku“. Moji politički protivnici su trebali da budu Nenad Čanak i Đorđe Vukadinović. I, gle čuda, ujutro pred emisiju, obavešten sam da se ja izbacujem. jer ne odgovaram. Moji politički protivnici su uslovili, jedan ili obojica, da neće da učestvuju ukoliko učestvujem ja u toj emisiji i debati i RTS je doneo odluku, gle čuda, u korist vlasti tako što su mene izbacili, a njih dvojicu ostavili. Toliko o neslobodi medija i toliko o uticaju vladajuće većine na medije u Srbiji.

Ostaje ono što ja govorim i šta je povreda dostojanstva, da mediji koji lepo pišu o njima, poput Nova, N1, koji 99% programa posvećuju opoziciji, to su slobodni mediji, ali oni koji ne posvećuju toliko pažnje njima, već nekome drugome, e onda su to neslobodni mediji.

Hvala. Ne tražim da se glasa.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 103.

Gospodine predsedavajući pokušajte da ove replike traju do dva minuta. Samo se moja dva minuta nekako skupe, barem se meni tako čini, možda sam subjektivan, možda nisam objektivan, ali ja za prethodnog govornika imam razumevanja. Evo, ako se kolege slažu da se njemu dva minuta množe sa 1,35. To je onaj koeficijent za nacionalne manjina.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 107. dostojanstvo Narodne skupštine.

Ovo je u vrlo kratkom roku peti put da budemo optuženi za kontrolu medija. Ja ću ponovo morati da navedem moj primer.

Kako to kontrolu medija mi kao većina imamo nad jedinom televizijom čiji je osnivač država, gde ne možemo ni upravni odbor da postavimo kao vladajuća većina? Ne možemo da postavljamo urednike, niti ih postavljamo. Sve su zatečeni urednici do 2012. godine.

Moja supruga i supruga Orlića nisu radile i ne rade kao urednici na RTS. Supruge pojedinih opozicionih lidera, od kojih su neki 16 puta bili uživo u dnevniku, su radile ili rade kao urednici na RTS.

Sada taj moj lični primer. Ja uživo u emisijama RTS, kao najaktivniji narodni poslanik, koji nije bojkotovao sednice ni kada je bio bolestan, uživo u emisijama RTS, van Skupštine, samo da vam kažem, uprkos bojkotu, opozicioni poslanici sa jednom trećinom, su potrošili više uživo u RTS na sednicama vremena, nego dve trećine vladajuće većine, a ja uživo, van ovoga, na RTS nisam bio nijednom. Kolega Vukadinović je bio četiri ili pet puta. Kako ja to onda kontrolišem RTS, on četiri, pet puta, a ja nijednom? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući povreda dostojanstva, član 107. po ko zna koji put.

Ovog puta tražim da se o tome glasa zato što se povreda koju vi činite ne opominjući prethodnog govornika ponavlja.

Da vas podsetim da je 2012. godine opozicija imala nulu medija, bila je zastupljena u „Kopernikusu“ čini mi se dva ili tri sata u zakupljenom terminu i to je bilo sve. Sada kažu da je od protesta malo medijska slika bolja. Pa, ja se ne sećam da je pre godinu dana osnovan list „Danas“. Ja znam da od 2012. godine „Danas“, „Blic“, „Vreme“, „NIN“, „Nedeljnik“ su opoziciono nastrojene novine i časopisi.

Znam da prethodni govornik, zato kažem da je povreda dostojanstva malo teža, je vlasnik jednog medija koji doduše nije registrovan kao medij već kao udruženje građana, čisto da se zaobiđe zakon, vodi emisiju u drugom mediju, više je zastupljen od najaktivnijeg poslanika u Narodnoj skupštini, a ja i dalje tvrdim da je opozicija, uprkos godinu dana bojkota više vremena potrošila u Skupštini u direktnom prenosu nastupajući ovde, nego vladajuća većina koja ima 2/3 parlamenta.

Kakva je to onda cenzura? Recite mi kako mi, gospodine predsedavajući, evo odustajem od glasanja, ali da mi kažete, kako mi da nateramo ljude da čitaju „Danas“ koji ima više novina nego čitalaca, „Vreme“, „Blic“, „NIN“ itd. opozicione novine i časopise, kako da nateramo ljude da gledaju N1 televiziju, Nova S, Slobodnu TV itd? kako da nateramo ljude da to gledaju, da im to učinimo ili na kraju kako da nateramo ljude da glasaju za njih kada neće? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, kad god se javi Đorđe Vukadinović danas, imate povredu dostojanstva Narodne skupštine, član 107.

Da vas podsetim, ovde se pominju frekvencije. Sada vas ja pitam, u vreme kada je Boris Tadić delio pare iz Lutrije, ko je delio nacionalne frekvencije medijima? Ko je delio nacionalne frekvencije onom Grku, dve frekvencije TV Prvoj, B92 ili kako se to zvalo, TV Foks itd? Ko je podelio te frekvencije Hepi telefiziji? Ko je podelio frekvencije, recimo nacionalnoj televiziji, ko je podelio frekvenciju PINK televiziji? Ko je to kada je dodelio frekvenciju PINK televiziji „Velikog brata“ emitovao u rijalitiju čak i na B92, čak i na PINK? Dakle, u vreme je neko branio tu vlast zdušno, neko je dobijao na lutriji.

Ja pitam – kada se neko tako zalaže za slobodu medija, zašto ne kaže da u to vreme kada su delili frekvencije svojima, bio svoj do svojega, pa i u REM-u, pa se delile frekvencije, pa regionalne, pa lokalne, pa nacionalne? Pitam ja vas ko je sa puškama u ušao u BK televiziju? Ko je eliminisao jednu od najboljih televizija koja se videla na celoj teritoriji Republike Srbije? Zato što im je Bogoljub Karić bio politički protivnik. Ko je političkom protivniku uzeo televiziju da ne bi mogao da ima svoj program? Hajde da vidimo ko je upao u „Kurir“ sa puškama?

Da vidimo ko je zabranio nekoliko štampanih medija? Ajde da vidimo ko je uhapsio Rodića, vlasnika i urednika štampanih medija? I danas oni pričaju o slobodi medija, podelili frekvencije. Imaju „Danas“, „Blic“, NIN, „Vreme“, N1, koji upadne zajedno sa demonstrantima u državni RTS da podstakne i u javnom prenosu, navodno iz Luksemburga, jel, podstakne demonstracije ljudi koji se žale da ih nema dovoljno na televiziji, a svakodnevno se ne skidaju sa televizija.

Ne možemo da nateramo ljude da gledaju N1, ne možemo da nateramo ljude da gledaju Novu S, ne možemo da ih nateramo da čitaju njihove štampane medije. I to je problem. Ne možemo da ih nateramo da glasaju za njih. Zato hoće vlast ulicom. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja koji sam često govorio o elektronskim medijima, po pitanju kandidata nemam šta posebno da izjavim. Probao sam na Odboru da ustanovim kvalifikovanost i moram reći da sam blago razočaran zato što sam stekao utisak da kandidati nisu proučili, recimo, Zakon o elektronskim medijima, Konvenciju o prekograničnoj televiziji, da bi mogli da kontrolišu one koji ih finansiraju.

Pokušao sam da im ukažem da Zakon i Konvencija o prekograničnim televizijama jasno ukazuju na razliku između emitovanja i reemitovanja, da nema reemitovanja bez emitovanja programa u inostranstvu, da to mora da bude istovremeno preuzimanje i da je zabranjeno prekrajanje, umetanje drugih sadržaja, oglašavanja, recimo, po članu 27. Zakona o oglašavanju, menjanja reklama itd, sve što radi ova Šolakova firma.

Nisu u obavezi pre nego što budu izabrani ni da poznaju, ali moram da upozorim one koji na glasanju budu izabrani i one koji su već izabrani da ću pažljivo, a verujem i neke kolege, motriti na njihovo ponašanje, na njihove odluke i pre svega na njihovu kontrolu službenika koji tamo rade, recimo, izvršnog direktora i generalnog sekretara.

Sad kad postavite pitanje vezano za član 2. Konvencije o prekograničnoj televiziji o reemitovanju, za član 4. Zakona o REM-u, vi ćete dobiti odgovor od njih, od generalnog sekretara i od izvršnog direktora – kako „Junajted medija“ tvrdi, dešava se to i to. Znači, ja pitam REM, a onda mi se javi izvršni direktor i generalni sekretar, koji imaju pozamašne plate koje su veće od 129.000 dinara, i kažu mi u odgovoru – kako „Junajted medija“ tvrdi, oni program u nekoj playout room sobi obrađuju, šetaju signal itd, i to se u tehničkom smislu smatra reemitovanjem. To je kao kad bi kozu pitali da li je jela kupus i ona odgovori – kako druga koza tvrdi, kupus nije pojeden, već je tako na čudan način nestao.

Dame i gospodo narodni poslanici, domaći mediji su nezaštićeni i o tome sam više puta govorio. Znači, kad imate jednu radnju koja je prijavljena, plaća sve obaveze, pored nje se pojavi neka radnja koja daje usluge, kaže – ja sam registrovan u Luksemburgu i ništa ne moram da plaćam, naši zakoni to ne dozvoljavaju, pa ni Zakon o elektronskim medijima. U takvoj situaciji ceh plaćaju oni koji rade regularno. Svi zaposleni u REM-u dobijaju plate od elektronskih medija, televizije i radija, domaćih. Znači, svi zaposleni dobijaju novac, dobijaju plate, plaćeni su od strane tih domaćih TV kanala. Imam utisak da su samo pojedini plaćeni od Šolaka, oni koji pišu odgovore.

Zato kažem da oni moraju pažljivo da gledaju šta im radi ta služba, ne samo kakve odgovore pišu, nego da striktno poštuju zakone, ne samo o emitovanju i reemitovanju, moraju da utvrde listu najvažnijih događaja, to su ovi sportski prenosi, koje moraju da prenose televizije, po zakonu, koje pokrivaju, je li tako, gospodine Krliću, celu teritoriju Srbije. A nama se dešava ta lista najvažnijih događaja, nije utvrđena već tri godine, što obilato koristi Šolak i sport klubovi da prenose reprezentaciju i tako povećavaju interes i broj pretplatnika za svoje kanale zato što ne pokrivaju celo tržište, a emituju najvažnije događaje koje REM treba da stavi na listu i to bi mogli da prenose samo nacionalni kanali, RTS ili drugi, koji pokrivaju celu Srbiju. To je tako.

Sledeće, moraju da nateraju službu da obavesti operatore da nacionalni kanali moraju biti logički poređani, to je član 100. Zakona o elektronskim medijima, da mora prvo da ide RTS, nacionalni kanali, pa sve ostalo. Protivzakonito je to što Šolak radi, što je svoje kanale, a on je vlasnik SBB kanala, poređao na prvo i drugo mesto. To su programi koji 99% svog programa koriste za napad na vlast, a ponekad i državu Republiku Srbiju, što meni ne smeta njihova uređivačka politika, ali mi smeta da su lažni prekogranični kanali, da ubacuju reklame, da otimaju hleb regulatornim medijima. E, to je ono što mi smeta. To je ono što REM mora da učini da natera službu da se poštuju Zakon o elektronskim medijima, Zakon o prekograničnim televizijama i Zakon o oglašavanju. Na takav način će biti uređene. Zamislite da se svi naši kanali ponašaju kao N1, kao ovi Šolakovi kanali. Zamislite da se svi naši nacionalni kanali odjave i fiktivno registruju u Luksemburgu. Ko će onda plaćati naknadu od koje primaju platu i troškove ovi u REM-u? Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, da bi kompletirao gospođu Tomić, moja zalaganja u tom Parlamentarnom formu za energetsku politiku kao predsednika Odbora za poljoprivredu, a Odbor je jedan od osnivača tog foruma, da bih razjasnio o čemu se radi, moram reći da je naš nastup bio vezan i za zaštitu životne sredine, kako štititi životnu sredinu, a pri tome proizvesti veću količinu električne energije. Rešenje je poljoprivreda.

Narodni poslanici svakako znaju, posebno oni koji žive u Vojvodini, da Vojvodina ima milion i petsto hiljada hektara obradivih poljoprivrednih površina i da godišnje spali ili uništi preko tri miliona tona biljne mase. Toplotna vrednost, energetska vrednost koja bi se dobila od tri miliona tona, dobili bismo milion tona energetske vrednosti nafte. To je trećina naših potreba.

Znači, u Vojvodini se uništi ili spali, na različite načine se uništi tri miliona tona žetvenih ostataka, koje mogu da daju toplotne vrednosti za milion tona nafte, što je jedna trećina naših potreba.

Ako te žetvene ostatke palite, da li je tako, gospođo Tomić, zagađujete životnu sredinu i to bitno, to ste jesenas i te kako osetili, ali ako to pretvorite u energiju dobijate čistiju životnu sredinu, a pri tome dobijate veću količinu zelene energije koju mi moramo proizvesti u određenom procentu, jer to će biti naša obaveza.

Druga stvar koju ljudi veoma malo znaju je to, velika je povika na automobile oko zagađenja životne sredine, ali, recimo, da stočarstvo zagađuje vazduh daleko više nego ukupna prevozna sredstava, automobili, autobusi, brodovi, vozovi itd, zagade više životnu sredinu nego komplet saobraćajna vozila, odnosno putnička, železnica, vodni transport itd. Zašto? Jedna krava, sad se možete smejati, zagadi vazduh više nego automobil koji pređe godišnje 25 hiljada kilometara, zato što je preživar, a tu ima profesora poljoprivrednog fakulteta, ispušta metan. Dakle, jedna količina metana vredi kao 23 količine ugljendioksida, ali ukoliko bi taj metan, koji ostane u stajskom đubrivu tamo, preradili u električnu energiju, dobili bi nekoliko megavata električne energije, nekoliko desetina megavata električne energije, a možda i nekoliko stotina, preradom toga kao biomase u energenama, od toga bi se pravio gas, ili preko gasa električna energija.

Takođe bi kroz to dobili bolju životnu sredinu, ali dodatkom i u ishrani, malim poskupljenjem da se uloži novca, gotovo 10% te negativne emisija bi se otklonilo ukoliko bi uložili u neka sredstva poljoprivrednicima da drugačije spremaju stočnu hranu.