Dame i gospodo narodni poslanici, preko lažnih prekograničnih kanala Dragan Đilas će nas poslati razne modifikovane političke organizme.

Malopre smo čuli o nekoj deklaraciji, letećem paradajzu, krastavcu koji ujeda itd. Radi naših gledalaca ja moram da ponovim zakonom koji je pravno obavezujući dokument zabranjen uzgoj i promet genetički modifikovanih organizama na teritoriji Srbije. Deklaracija nije obavezujući dokument. Mi imamo zakon koji to zabranjuje. Zato se ja pitam da li sa nekog F odeljenja fali neki pacijent ili su pušteni na produženi vikend?

Broj dva. Isti ti prekogranični kanali su nam poslali lika iz poslaničke grupe Radulović Del Boj kompani koja se raspala i sada imamo trojku vračara i tračara. Šta je sve taj Đilasov pregoranični kanal ga podržava, šta je sve rekao? Rekao je da krađa izbora. Evo njegova izjava od 19. septembra – Saša Radulović ili kradulović na predsedničkim izborima DJB je imao pokrivena sva biračka mesta. Krađe na biračkim mestima nije bilo. Neće biti ni na beogradskim. Evo njegove izjave. Danas tvrdi sasvim drugačije modifikovan politički organizam.

Dalje, pričao je o građevinskom zemljištu iz PKB. Građevinsko zemljište 1.500 ha koje je pripadalo PKB i dalje pripada PKB, ne pripada Al Dahri, kao što pripada još 5.000 ha zemljišta. Znači to je društveni kapital koji je nastao radom PKB i on nije otuđen. To je još jedna laž modifikovanog političkog organizma koga u Americi jure za utaju poreza. Taj stečajni upravnik koji je u stečaj gurnu sve što ovi privatizacijom nisu dokusurili, u Americi ga jure za milion evra poreza. Gori od Al Kaponea. Ja, mislim da Al Kapone sitna riba pljuckavica stečajnog upravnika Radulovića, da bi ga on reketirao, odrao reketom i bio bi verovatno u stečaju.

Dame i gospodo narodni poslanici, ta grupa ljudi je nevladina organizacija. Nikada nisu registrovali političku stranku. Saša Radulović i Branka Stamenković su dobili po milion i po dinara iako nisu vršili svoj posao. Danas je došao da zbunjuje građane Republike Srbije pred izbore, a nije rekao da kao nevladina organizacija, neregistrovana politička stranka u poslednje četiri godine dobio preko tri miliona evra što sleduje političkim strankama, a ne nevladinim organizacijama. Taj novac je proneverio tako što je plaćao Branki Stamenković.

Dame i gospodo, narodni poslanici, svi ste vi ovih dana imali intervenciju vlasnika oružja, od lovaca do drugih vlasnika koji nisu u roku preregistrovali, odnosno promenili oružani list.

Rok ističe 5. marta 2020. godine. Prošle godine isticao je takođe 5. marta 2019. godine, ali smo dali dopunski rok posle 3 godine dali smo još dopunski rok godinu dana, da vlasnici oružja preregistruju oružje i da dobiju novi dokument, odnosno biometrijski oružani list. Uprkos produžetku od godinu dana, malo zbog komplikovane procedure, malo moram priznati zbog lenjosti naših građana, malo možda i zbog zakona koji nije definisao tu oblast na najbolji način, uglavnom od 400 do 500 hiljada naših građana, vlasnika oružja, u roku koji ističe 5. marta, nije pokrenuo postupak za zamenu oružnog lista, odnosno neki nisu prošli obuku, a neki nisu dostavili lekarsko uverenje, uglavnom je procedura malo komplikovanija.

Neki možda i nemaju novca, i ja mislim da su naši građani, bez obzira što priznajem da među nama ima i lenjih, da su zaslužili da taj rok produžimo za dve godine.

U tom smislu, nas trojica smo taj zakon predložili i mislimo da to nije neko pitanje oko čega se valja nešto nagađati ili pregoniti preko dijaloga poslaničkih grupa i narodnih poslanika, mislimo da je to čisto tehničko pitanje.

Verujemo da zakon nije savršen, ali u nadi da je dve godine, kroz neku javnu raspravu, eventualno može da se donese i novi zakon, ili stari popravi, jer se javljaju mnogi vlasnici oružja, koji imaju i druge zamerke sem produženja roka.

Dakle, čisto tehnička stvar da damo mogućnost našim građanima da to oružje preregistruju, odnosno da dobiju nove biometrijske oružane listove i mislim da je rok od dve godine primeren, a MUP bi sa moje strane morao svaka tri meseca da se oglašava, i javni medijski servis da se oglašavaju i da upozoravaju naše građane, da taj rok od dve godine nije neki rok koji je beskonačan i da ne treba čekati poslednjih mesec dana kao što je to do sada bio slučaj, da se ponovo zanovi neki zahtev.

Mislim da Vlada zaslužuje pohvalu jer je stavila ovo na dnevni red, da narodni poslanici koji su glasali da se stavi na dnevni red po hitnom postupku zaslužuju pohvalu i ja verujem da ćemo za ovaj zakon glasati svi, jer on samo nudi mogućnost građanima, bez obzira na politička uverenja, bez obzira na naciju, veru, itd, nudi šansu da ono što nisu uradili u prethodne tri ili četiri godine, urade u nekom periodu do 2022. godine.

Stoga sam zahvalan svim poslanicima, opozicije i vladajućim, koji su se za ovaj predlog interesovali i koji su na određen način, bez obzira što predlog nisu potpisali, ovakav predlog podržali. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime predlagača, moje malenkosti, gospodina Komlenskog, gospodina Torbice i svih onih koji su podržali ovaj predlog zahvaljujem i Vladi Republike Srbije koja je ovo uvrstila u dnevni red. Dužan sam i u obavezi sam da kažem da inicijativu za donošenje ovog zakona je pokrenula Lovačka komora Srbije, zapamtite, Lovačka komora Srbije i zahvalio bih gospodinu Đorđeviću koji je moju malenkost i ostala dva predlagača upozorio na mogućnost da, ukoliko ne produžimo rok za zamenu oružanih listova, da u tom slučaju naši građani mogu da uđu u ozbiljne probleme.

Primedbe koje smo čuli verovatno su osnovane. Ja jesam vlasnik oružja, ali nisam vrsni poznavalac Zakona o oružju u EU, u drugim zemljama, tako da sem što naši građani dobijaju rok koji moraju da ispoštuju, postoji uvek šansa da se zakoni daju popraviti u onim delovima na koje su kolege upozoravale, i kolege iz opozicionih stranaka, a i gospodin Šormaz iz najveće stranke kojoj posebno želim da zahvalim, jer bez nje verovatno ovaj predlog ne bi na dnevnom redu dobio ovoliku podršku. Ali, u obavezi sam da kažem da su opozicione stranke dale značajan doprinos da se ovaj zakon na određeni način izgura i da to bude jedna tehnička promena koja će omogućiti da građani steknu šansu da legalizuju oružje, a i da steknu šansu da ubuduće utiču, zakoni nisu sveto pismo, da se poprave u onim delovima za koje misle da će njima biti daleko bolji nego sadašnji delovi.

Što se tiče, ja ću pomenuti švajcarske penzije koje su značajnije nego ova tema, ali zašto sam pomenuo Švajcarsku? Švajcarska ima jedan dobar model po meni, da sve osobe mlađe od 40 godina su vojni obveznici, da li aktivni, da li rezervni. Svi oni zbog brze mobilizacije i zbog onog prvog udara od 48 do 24 sata, u dve grupe su svrstani, imaju kući oružje sa dva zapakovana paketa municije. Dakle, nešto možemo da naučimo od jedne male zemlje, od Švajcaraca koji su svoje zakone o oružju doterali u tom smislu da je to povezano i sa vojnim obveznicima, odnosno sa rezervistima i kažu – Švajcarska nema vojsku, Švajcarska je vojska.

Takođe, nemojmo da mislimo da su Srbi najnaoružaniji ljudi. Postoje tri zemlje u Evropi, Evropa ima 80 milion komada oružja. U svetu postoji milijardu komada oružja, od toga 857 je u rukama civila. Amerikanci sami imaju preko 350 miliona komada oružja i kažu da je dobro naoružan narod ljubazan narod, zato što kod nas određeni kriminalni krugovi znaju da manjina naših građana poseduje oružja, a posebno za nošenje oružja veoma mali broj ima dozvolu. Tako da se oni slobodnije osećaju u vršenju krivičnih dela i stoga neke kritike postojećih zakona možda stoje. To je za neku temeljnu javnu raspravu i ukoliko se reši da se taj zakon prepravlja, svakako ću ja biti jedan od onih koji će dati koliki-toliko doprinos.

Uglavnom, želim da zahvalim svim kolegama iz vladajuće najveće stranke, iz opozicionih stranaka, ponovo da podvučem na inicijativi Lovačke komore Srbije, gospodinu Komlenskom, gospodinu Torbici i nadam se da će ovaj zakon u sredu biti usvojen i da ćemo ispoštovati rok od 5. marta i da će rok biti produžen za zamenu oružanih listova do 2022. godine. To je suština onog čime smo se mi bavili u ovom zakonu. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada se priča o nestanku beba, svi mislimo da je do nestanka došlo sa namerom, ali ima i slučajeva gde to može doći i zbog sticaja okolnosti.

Evo jedan poslanik šta je napisao iz ličnog iskustva, pažljivo slušajte. Rođen sam u čačanskoj bolnici, što je te davne 1949. godine bilo dosta neobično, da žena sa sela rađa dete u gradu, a ne kod kuće. I zbilja, odmah po rođenju dogodila se jedna neobična situacija, zamenjen sam pri izlasku iz porodilišta. Kao beba imao sam broj šest, pa je tako moja majka umesto mene šestice, ponela kući bebu broj devet. Na svu sreću, ta druga beba je bila devojčica, tako da je zamena odmah primećena.

Dakle, do nestanka bebe je moglo doći sticajem okolnosti. U ovom slučaju, mislim da su oni koji su zamenili sa druge strane, primetili da je bolje da zadrže devojčicu. Hvala.

Gospodine predsedavajući, ja se izvinjavam, ali ga zamenili kao bebu, nemoj sada da ga zamene u starosti.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 103. i 104, gospodine predsedavajući, rekli ste da smo svi isti, da imate isti aršin prema svima nama, što nije tačno.

Vi svakako znate da po pitanju replika i povreda Poslovnika sam ja na određen način zapostavljen kada svi predsedavate i više puta sam to iznosio.

Nemam ništa protiv vaše tolerantnosti prema određenim opozicionim grupama i prema određenim poslanicima, ali molim vas da ubuduće malo posvetite pažnje i nama vladajućoj većini, možda i mi ponekad nešto želimo da kažemo, možda i mi nekada pametno imamo da repliciramo, ali očigledno da po pitanju i merenja vremena i po pitanju ostvarivanja prava, a vi po članu 104. imate tu vrstu diskrecionog prava da odredite koji poslanik posle koje diskusije pravo na repliku i obično odlučite na moju štetu.

Eto, ja se puno ne ljutim na vas, ali probajte malo da izbalansirate to. Ne tražim da se glasa o tome. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, po ovom i po svim ranijim amandmanima i po onim koji su povučeni i po raznim idejama, ja razmišljam na sledeći način. Žao mi je što ovi žuti nesrećnici nisu danas ovde, ali pogledajte istini u oči.

Godine 2012. smo zatekli potpuno razrušenu, zapuštenu i napuštenu državu bez ikakvih šansi za sadašnju, a posebno za buduće generacije, sve je spalo na nas. Kurs je divljao, uprkos što se čuvao deviznim rezervama, kurs dinara je, dinar je padao, kurs evra je rastao, pa sa 78 dinara za manje od četiri godine otišao za 50%.

Trebalo je to zaustaviti, i zaustavili smo. Trebalo je zaustaviti, a pri tome ne izgubiti devizne rezerve kao što su ih oni gubili i zaustavili smo bez gubljenja deviznih rezervi. Devizne rezerve, šta više, su porasle, a one zlatne rezerve su za duplo porasle. Trebalo je smanjiti inflaciju koja je bila dvocifrena i uspeli smo. Ona je negde 1,5% koliko ja znam. Trebalo je to raditi sa kursom, sa inflacijom, znači sa rastom cena na malo, trebalo je sve to izdržati. Trebalo je zaposliti ljude, one na stotine hiljada koji su bili otpušteni, dovući investicije da bi se ljudi uposlili, i uspeli smo.

Po visini investicija smo rekorderi u regionu. U procentu stanovništva rekorderi u svetu. Kada uzmemo koliko je učešće našeg stanovništva u svetskom, kad uzmemo obim investicija, Srbija je šampion u tome.

Trebalo je sve to urediti. Najviše kritika, a oni danas nisu ovde, smo dobili od proizvođača problema. Nema u čemu nas nisu kritikovali. Zašto brže ne rešavamo probleme, koji su nam, gle čuda, upravo oni ostavili. Uglavnom kritika je bilo od onih koji su probleme pravili, zašto mi to brže ne rešavamo na način na koji su oni to brzo i pravili, ali rešiti jedan problem, treba ti daleko više vremena nego kad se problem pravi. Kad se propada, brzo se propada, ali kad na brdo treba da se uspnete sa teretom koji je bio na našim leđima, sa dugovima, sa ekonomijom koja je propala itd. teško se možete popeti na mesto gde ste nekad bili, a kamoli napraviti neki napredak u veoma kratkom vremenu.

Setite se Zojinog zakona, čini mi se. Imali smo takve kritike i tako dalje a pri tome bez stida i srama, izvinite mi to nismo rešili za 12 godina, ali ćemo vas kritikovati zašto to ne rešite za šest meseci i kada je došlo do glasanja, među ovim žutim nesrećnicima je bilo četiri čoveka. To je Aleksin zakon itd.

Dakle, kada nas kritikuju, sada obično nas kritikuju na hodniku, veoma su glasni, Tijanin zakon itd. sve zakone koje su propustili da donesu, kritikovali su nas zašto to nismo radili brže, efikasnije, zašto zakoni nisu potpuniji. A kada sa njima razgovaraš, pregovaraš, kad uvažiš sve što oni hoće, kad uzmeš onog Milisavljevića i staviš ga da bude ovlašćeni predstavnik po pitanju nekih zakona, oko njega glasa tri čoveka. Kada uzmu da nas kritikuju za dugove iako je sada javni dug svega 50%, tu su veoma glasni. Kad nas kritikuju za decu lečenu u inostranstvu, oni leče 45, mi lečimo 600 dece u inostranstvu iz RFZ-a, plus Vladin budžetski fond, koji one slučajeve koje RFZ eventualno odbije, zbog propisa i pravila, budžetski fond Vlade preuzme. Sve to kad uradiš oni te kritikuju.

Danas o nestalim bebama kritika na sve strane. Ja ne vidim da su ovi žute pre nas, pre promena pokušali bilo šta da reše a danas razne, Jerkovka, Gordana Čomić itd. drvlje i kamenje i onda čujete samo zamerke, šta fali, zašto brže ne rešavate. Uglavnom oni nikada nisu bili rešenje problema, oni su problem i zato naši građani na izborima, bez obzira što su se oni, kako to kaže jedan moj kolega, modifikovali, modifikuju neke čudne političke organizme, gotovo da tu bojkota nema samo naslov i izborni lista će biti drugačiji. Naši građani treba da paze prilikom izbora, ti maskirani, modifikovani, žuti organizmi nikako ponovo da ne dođu u parlament. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj zakon je veliki napredak, ne samo u ovoj oblasti, već uopšte.

S obzirom da nikada, nikome nije palo na pamet da se ozbiljno bavi ovom temom, bez obzira da li zakon ima i po neku falinku, zakoni se donose za ljude, izmene i dopune zakona se takođe donose za ljude.

Građani su ti koji će proceniti efekte ovog zakona, a Vlada i predstavnici naroda, narodni poslanici, se uvek moraju ponašati onako kako građani hoće. Građani treba da navedu Vladu i narodne poslanike da postupaju onako kako njime najviše odgovara.

Ovaj zakon je, po meni, sasvim dovoljan za početak, ukoliko naravno bude neke potrebe Narodna skupština i Vlada Republike Srbije će uvek biti tu da isprave eventualne nedostatke i da zakon upodobi nekim mogućim novim okolnostima.

Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi koji ne možemo da pomirimo mrtve pretke i ne želimo da svađamo žive potomke, mislimo da nema mesečnih prihoda kojima se može platiti nečije zdravlje, nečiji izgubljeni ekstremitet i nečiji izgubljeni život.

Ratovi nisu pravedni, ali svi navodno kreću u pravedne ratove. Ima ona stara izreka, da ratova ne bi bilo, samo kada bi ratni pobednik plaćao ratnu štetu.

Tada bi se verovatno ratovi izbegli. Mi imamo tu zlu kob što naša najnovija tzv. generacija invalida, i nastala je ispravljajući tuđe greške. Od 1918. godine, 1928. godine u Drezdenu, do 1974. godine i onog nesrećnog Ustava. Mnogo toga su morali da „pokusaju“, invalidi i borci, izginuli borci zbog grešaka, koji su činili političari daleko pre njih.

S obzirom da su ovde prisutni ljudi iz Republike Srpske, moja obaveza kao nekog čiji očevi i dedovi potiču odande, je da kažem da Republika Srpska nije genocidna, nikada nije bila, niti će biti, da su Srbi iz Republike Srpske vazda oslobađali sebe i druge, da oni drugi koji ih za to optužuju, su daleko , ponašali su se drugačije u odnosu na njih, i bez obzira na dva rata, iskustva Srba iz Republike Srpske, su uvek pružali ruke svojim komšijama.

To što komšije tu ruku odbijaju, želeći da Srbe u Republici Srpskoj nazovu genocidnim, nije do Srba, već do njih. Borcima, širom bivše Jugoslavije, koja je nažalost bila spomen kosturnica srpskog naroda, je poruka. Ljudi ginu, ljudi su smrtni, ljudi umiru ali slava boraca za slobodu nikada ne umire.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, svi ovi zakoni, sva ova prava koja mi emitujemo, emitujemo posle pobede 2012. godine, posle promena.

Ima mnogo prigovora na ove zakone i ja se pitam zašto neki pre nas nisu ovo regulisali na način na koji su želeli u vreme dok su vršili vlast?

Ovi koji na društvenim mrežama prigovaraju, navodno u korist boraca, ništa nisu uradili u korist tih istih boraca. Jednostavno su se pravili kao da ti borci ne postoje, kao da ti događaji nikad nisu postojali, kao da ljudi nisu postali invalidi u ratovima u kojima su oni ratovali, a da to 90% njih nije želelo, nego se odazvalo na pozive i odgovorilo na vojničke zakletve koje su dali.

Ja sam već iznosio primer Tibora Cerne koji je poginuo junačkom smrću na Košarama. U isto vreme ovaj mladi Mađar je na Košarama ginuo, a ova dvojica, jedan u Češkoj pravio firmu, a drugi je baš tada našao za shodno da je previše zauzet da bi učestvovao u borbi za sveto Kosovo i Metohiju. Radi se o Bošku Obradoviću. On je imao posla jer je morao da pokreće časopis „Dveri“. To je sam tako napisao.

Ovaj gospodin, dok je Tibor Cerna iz Kovačice ginuo za Srbiju, Vuk Jeremić, njega je otac malo sklonio u London da ne bi slučajno njegov mali omirisao barut, uprkos tome što mu je otac bio jedan od direktora „Jugopetrola“, Miloševićeve firme.

Uz sve privilegije koje su imali, uz studije koje su imali u Londonu, smatrali su da, eto, nije shodno da sa svojom generacijom Vuk Jeremić podeli njihovu sudbinu i da se slučajno ne bi našao na Kosovu i Metohiji, u našoj južnoj Pokrajini u pokušaju da odbranimo svoju teritoriju.

Gospodin Dušan Teodorović koji ima toliko prigovora, danas je on u godinama, priznajem, ali u vreme agresije 1999. godine je bio u najboljim godinama da prihvati borbu u našoj južnoj pokrajini u agresiji koja je vršena na našu zemlju, koju oni, drugosrbijanci, ne smeju da nazovu agresijom, surovim bombardovanjem itd, već je zovu NATO intervencijom.

On je bio dovoljno star da prihvati tu borbu, ali gle čuda, ni u fakultetu nije želeo da predaje i za vreme agresije verovatno se plašio, ni topla soba na fakultetu, ni fotelja na fakultetu mu nije odgovarala, nego je i on pobegao u Ameriku, uprkos što ga je dekan pozivao da se odazove na nastavu itd, on to nije želeo. Vratili su ga na fakultet odlukom ministarstva posle 2001. godine, što je bio težak prekršaj i povreda autonomije univerziteta.

Ovde imam, Sergej Trifunović, u vreme dok je Tibor Cerna krvario za Srbiju, Sergej Trifunović je išao od ministra do ministra da traži da ga puste da ide u Ameriku. I, naravno, prebegao je na agresorsku stranu za vreme agresije NATO pakta. Sve ovo vam pokazujem već drugi put vezano za ovaj zakon da vam pokažem koja je razlika između jednog junaka koji je smatrao da Srbiju treba braniti i ove grupe drugosrbijanaca, ništaka. Dakle, razlika između Tibora Cerne junaka i grupe ovih drugosrbijanaca, odnosno ništaka, koji su smatrali da Srbiju ne vredi braniti, ali koji danas od Srbije i te kako uzimaju. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, naši borci naši invalidi moraju biti cenjeni. Mnogi su postali invalidi mimo svojih ubeđenja, mimo svojih grešaka, mimo svoje volje.

Jedan moj poznanik je u rat ušao tik što je izašao iz zatvora, a u zatvor je otišao iz vojske, a osuđen je zbog toga što je posumnjao u lojalnost vojnika Hrvata, koji je bio po nacionalnosti Hrvat. Kada su se sporečkali, on je osuđen na godinu dana zatvora zbog narušavanja bratstva i jedinstva.

Te naše zablude o bratstvu i jedinstvu su nas kao naciju puno koštale, a njega posebno. Biti godinu dana u zatvoru zato što ste posumnjali u patriotizam kolege u vreme kada ste već videli da se njegova Socijalistička Republika koleba i da je na putu da zanovi NDH. Zbog toga je dobio 12 meseci zatvora. Samo što je izašao iz vojske i zatvora mobilisali su ga i poslali u Vukovar, gde je ranjen. Ovo sam ispričao da bih naši gledaoci i mi sami videli da naše zablude mi skupo plaćamo.

Govorio sam vam o Franji Pircu koji je direktno iz Pavelićevog stožera postao prvi komandant Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane.

Govoriću vam i o poslednjem jugoslovenskom komandantu Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane ili čoveku koji je bio glavni. Zvao se Anton Tus. Dobro se sećam, samo nekoliko dana ranije su ovi najmlađi Titovi odbornici, tamo neki, pričali kako nije tačno da će Anton Tus izdati, da je to dokazani jugoslovenski patriota, rodoljub itd, a samo pet dana kasnije Anton Tus je zapalio i priključio se stožeru nove nezavisne države Hrvatske, odnosno Tuđmanove nezavisne države Hrvatske.

Kad tu dodamo Stipu Mesića, Marka Mesića, Franju Pirca, Franju Tuđmana itd, onda možemo da sagledamo svu našu naivnost na koju više nemamo pravo.

Govorio sam vam i o 27. martu, gde se kaže – zahvaljujući nama, 27. marta odložen je napad na Sovjetski Savez. U to vreme general Simović je bio oficir kraljevske vojske, on je to podigao, a onda kažu Kraljevina je bila trula itd. Da, bila je trula zato što su rovarili iznutra, pa Drezdenska konferencija itd, pa težnja da se naprave nacionalne države, što im je na kraju uspelo Ustavom iz 1974. godine. Oni, kao najveći ratni dobitnici, su podigli puške i oružje na državu i na narod koji im je omogućio da imaju svoje nacionalne države. Hvala.

Dame i gospodo narodi poslanici, knjižice kojim se obezbeđuje prevoz je najmanje što možemo da uradimo za one koji su se borili i koji su platili najveći ceh u toj borbi.

Ono što malo kolega želi da kaže, posebno iz opozicije je da bi slava boraca u potpunosti potamnela, da nije bilo promena 2012. godine i od tada se obeležavaju svi značajni događaji, nikada se za Košare, za vreme vlasti žutog režima gotovo nije čulo. Nikada se za njihovu herojsku borbu ne bi čulo, nikada ne bi došli u poziciju da popravimo materijalni, finansijski položaj vojnika, boraca, invalida itd. zato što bi država u potpunosti krahirala. Dakle, bila je potpuno ekonomski devastirana, bila je bojno nemoćna. Ekonomski ne bi mogla da izdrži emitovanje bilo kojih prava, pa i ovih koja su regulisana ovim zakonom.

Što Srbija bude bolje stajala, to će prava građana, pa samim tim i boraca biti sve bolja, primanja će biti sve manja, mada se novcem ne može nadoknaditi ono što se u ratu izgubilo.

Mi smo narod koji je imao tu nesreću da demokratizacijom koja je trebala da nastane devedesetih godina, da od demokratije vidimo prvo sankcije, pa onda da vidimo bombardovanje, pa potom osiromašeni uranijum, pa potom smo doživeli to da nam u Albaniji vade organe i prodaju na crno tržište. Na kraju tog ciklusa smo videli i divlju predatorsku privatizaciju i država je ekonomski klonula, tako da nije mogla da jemči prava bilo kom svom građaninu, pa tako ni borcima, ni invalidima.

Prava je sreća što smo 2012. godine uspeli da pobedimo ove žute žohare i na takav način stavili nekako državu na svoje noge. Ja verujem da što više budemo ekonomski napredovali, da će nas sve više poštovati i oni koji su nas podeljene koristili jedne protiv drugih. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, kockar je po definiciji čovek koji je izabrao da živi od nade.

Dakle, kada uđete da se kockate, većina želi da uzme tuđi novac. Većina onih koji se kockaju, gotovo koji se kockaju, kreću da uzmu tuđi novac. A najmanje u 50% slučajeva, izgube svoj novac, ali kladionice su vešte. Ja gledam ovu njihovu akciju oko sportskih terena, veoma zanimljivo, kao oni podržavaju sport.

Ja bih voleo da je ta njihova namera iskrena, ali ja mislim da je to reklama za budućnost, da na takav način hvataju klijente za klađenje. Dakle, najbolje oko sportskog terena staviti reklame kladionica, itd, i svi koji igraju, sportisti, a i gledaoci, i vide tu reklamu, pa požele da uvećaju svoj novac, a obično istanje svoj novčanik.

Ono što bih ja predložio u budućnosti da radimo je da se aktivnost zove – „ispraviti krivu kičmu i sprečiti ravna stopala“.

To bi po meni bio zadatak nas, a pre svega zadatak onih koji priređuju igre na sreću ili bolje rečeno ove kladionice i sportske prognoze.

Pošto je to vezano za sport, ja bih voleo da dinar ili dva, od svakog tiketa, izdvojimo za razvoj školskog sporta. Ali bez reklame oko igrališta, te kladionice, bez hvatanja budućih klijenata, itd. na temu priređivanja nekih turnira, itd, malo obnove košarkaški teren ili teren za mali fudbal onda ljudi dođu da gledaju i da igraju, i tako kladionice stiču u budućnosti nove klijente ili trenutno nove klijente.

A i ako stvarno žele da pomognu, ja mislim da bi bilo u redu da kladionicama i ovima što priređuju sportsku prognozu, uvedemo obavezu, dinar ili dva po tiketu, za školski sport, i na takav način bi mi prikupili više milionske iznose koje bi uložili u školski sport i sprečili da bude krivih kičmi, odnosno da ih bude što manje i ravnih stopala, a time bi bogami doprineli ubuduće i da naša vojska ima u nekoj daljoj bližoj budućnosti, da ima mlade momke koji će doći na regrutaciju.

Dame i gospodo narodni poslanici, ove inspekcije da odu u 13 sport klubova i ova „Nova sport“. Dakle, da odu tamo i da se za svaki sat vremena, po meni nelegalnog reemitovanja programa uzme 1.000 dinara za školski sport. Nadam se da su me kolege prošli put razumele.

Ja sam se divio SOS kanalu toliko da sam Dragišu Kovačevića bio predložio da bude u REM-u, pošto je čovek poznavalac svih tih televizijskih tehnika itd, emisionih tehnika, programa, sporta itd, ja sam ga predložio da u ime poslaničke grupe bude kandidat za člana Saveta REM-a. Na moju žalost, a mislim i na žalost mnogih gledalaca i pretplatnika radio-televizijskog programa on nije prošao zato što zastupa slične ideje koje zastupam i ja, da treba sprečiti lažne prekogranične televizije da navodno reemituju program, u stvari ga emituju iz Beograda.

Na „Sport klubu“ vam kažu – dobro veče iz beogradskog studija. Sad pitam naše gledaoce i pitam sve nas - ako je reemitovanje po zakonu istovremeno preuzimanje programa koji se emituje u inostranstvu, bez izmena, dopuna i prekrajanja, kako to da Šolak pravi program u Beogradu? Kako to, recimo, da gledamo utakmicu Luksemburg-Srbija na „Sport klubu“ kao reemitovani program, istovremeno preuzet, kad recimo Šolak uopšte nije kupio prava za Luksemburg? Prema tome, ne može reemitovati program jer tamo ne emituje sportski prenos koji bi trebali da gledaju gledaoci Luksemburga, a nama se on eto sticajem okolnosti reemituje. Ne može da bude reemitovanja kada nema po početnog emitovanja.

S tim u vezi bi ja propisao da sportske televizije, prekogranične sportske televizije, navodno prekogranične lepo izdvajaju za svaki sat vremena recimo po 1.000 dinara za školski sport. Pa, kada 13 „Sport klubova“ i „Euro sport“ i ovako i onako, uzimaju hleb SOS kanalu i „Areni“, domaćim ovim kanalima, pa lepo neka nešto uplate za školski sport, da ponovim, da naša deca ne bi imali krive kičme, ravne tabane itd, da bi imale nove Đokoviće, nove Džajiće, nove Vukotiće, da mi se ne naljute partizanovci i zvezdaši, nove Kićanoviće, nove Slavniće itd, bilo bi red da oni malo izdvoje za školski sport s obzirom da ne plaćaju ni pekaru hleba u ovoj državi.

Znači REM-u ne plaćaju ništa, RATEL-u, ne plaćaju ništa Sokoju, a kada prebacite na neki prenos da gledate na poluvremenu, idu reklame Đilasove i Šolakove, pa red bi bio da malo odvoje neku crkavicu za školski sport.

Zato bi ja nekim zakonom propisa 1.000 dinara po svakom satu, pa lepo sportska televizija 24 sata, 24.000 dinara, puta 13 televizija, to mu dođe negde 300.000 dinara dnevno, puta 365 dana. Evo, ministar finansija je vrlo brzo izračunao da je to negde oko 110.000 miliona dinara. To je milion evra za školski sport. Kad to ujedinimo sa ona dva dinara po tiketu, znači kladionica na sto dinara, tiket od sto dinara odvoji dva dinara od svakog tiketa, ko šta uplati tamo u sportskoj prognozi u klađenju, od svakog klađenja po dva dinara i evo nema nama para za školski sport.

Zašto ovo govorim? Zato što se sećam da je SOS kanal, sportska televizija imala niz aktivnosti vezana za školski sport, za amaterski sport i tako dalje, da toga više nema. Na određeni način moramo naći neki propis, da li uredbom ili nekim novim zakonom, moramo naći način da podržimo školski sport na teret ovih koji zarađuju pare zahvaljujući sportskom klađenju i na takav način, makar malo umanjimo posledice tog kockanja, da kockar koji ode da se kocka da zna kad je izgubio na klađenju, makar da su njegova dva dinara po tiketu otišla u školski sport.

Kad već podnosimo ove Šolakove televizije da ih gledamo, a moramo da ih gledamo jer krše zakon, pa reprezentaciju koju treba da prenose nacionalne televizije koje pokrivaju celu Srbiju, one treba da prenose reprezentaciju. Ovi kršeći zakon prenose reprezentaciju i ne možemo svi da vidimo, a kada ne možemo svi da vidimo makar da znamo da smo im uzeli 1.000 dinara po satu, sportskim kanalima koji reemituju program na teritoriji Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja neću lako odustati od ovog školskog sporta i od sportskih televizija koje i te kako podstiču, da ne spominjem ja sada, da ne bih reklamirao ove kladionice, pa da ne bih napravio štetu, jer mladi i te kako veruju meni, tako da bi mogli da nanesem štetu kladionicama, da me tuže, pa neću spominjati imena kladionica, ali na onim prekograničnim kanalima uglavnom na poluvremenu i pre utakmica se vide reklame naših kladionica, kladionica u Srbiji. To su glavne reklame koje su poput onih reklama na igralištu, ta i ta kladionica, pa kao oni uređivali igralište. U svari, oni na takav način, što naš običan narod kaže, moji seljaci, Milija nije tu, a on bi rekao - dovabe buduću klijentelu. Znači, malo uredili tamo oko parkića neko igralište i sada kao kladionica ta i ta i na takav način oni lepo sebe istaknu, pa onaj ko promaši koš može da pogodi kladionicu u blizini, a da se to ne bi dešavalo, ja predlažem da, kada već ove prekogranične televizije, koje Bogu ocu, nikom ništa ne plaćaju, emituju reklame preko CAS medije, koja je članica "Juanajted medije", gde su N1, Nova, 13 sport klubova itd, znači, te lažne prekogranične televizije em ne plaćaju REM-u, em ne plaćaju RATEL-u, em služe za ispumpavanje para, jer Šolak pare od pretplate ispumpa na lažne prekogranične televizije, u Luksemburgu ne plaćaju ništa, jer tamo ne emituju program, a u Srbiji ne plaćaju ništa, jer navodno emituju program u Luksemburgu, pa ga ovde samo reemituju. To može samo u državi Srbiji, jer odmah Šolak digne dreku - ne sloboda medija, odmah se javi Tanja Fajon koja dođe kao u ime… primi tamo Đilasa u Briselu i odmah podignu dreku - nisu slobodni mediji u Srbiji itd, a toliko su slobodni, da čak nisu ni registrovani.

Kada smo mi bili opozicija, mi smo sanjali da registrujemo televiziju, a ovi imaju neregistrovane televizije, preko 20 kanala i pričaju kako mediji nisu slobodni, od društvenim vrežama itd. i da ne pričam, ali su činjenice da te lažne prekogranične sportske televizije, uglavnom na poluvremenu, ubacuju reklame tih kladionica, pa kad već ubacuju reklame od tih kladionica, onda i na te reklame treba udariti neku taksicu i to takođe ubaciti u školski sport.

Razmišljam nešto da i od ovih zaplena cigareta i sve ono što ugrožava zdravlje itd, kad se to proda da se i to uloži u školski sport i ozbiljno mislim da treba vezati igre na sreću, posebno one koje se tiču sporta sa sportom i naći način kako doći do novca za školski sport i napraviti nove sportiste.

Čast ovim tamnoputim sportistima itd, ja nisam rasista, ali Bože moj, sad nema da igra ko plejmejkera kad Teodosić zbog godina, koje nas sve čekaju itd, kad Teodosića prestari, eventualno Bogdanović, ko će nama da igra plejmejkera? Mi moramo kroz školski hor da podignemo buduće sportiste.

I zato, s obzirom da se sve vrti oko novca, ubuduće kada budemo radili ovakve zakone koji se tiču od igara na sreću, evo ja ću se lično založiti, ukoliko me narod bude, naravno, hteo da se ubuduće zalažem da se što više od igara na sreću transferiše prema školama, školskom sportu i da se organizuju razna školska takmičenja što više, da dobijemo ubuduće plejmejkere, da dobijemo buduće Džajiće, Vukotiće, Saviće, Filipoviće…

(Aleksandar Martinović: Zebece, Čajkovske, Bobeke, Tuđmane.)

Neću Bobeka, mislim nešto sa našeg tržišta. Može Moša Marjanović itd. Da ne moramo posle da izdajemo strancima uverenje o državljanstvu da bi imali igrače i plejmejkera.

Dakle, ja se ozbiljno zalažem da kroz školski sport, kasnije i naš profesionalni sport dobije.

Vi ne znate gospodine Martinoviću koliko je sport isplativ, koliko danas jedan vrhunski sportista može da košta. I po stotinu miliona evra. Koliko to može da bude, je li tako gospodine Đukanoviću, dobar prihod. Evo, kada je „Partizan“ ušao u ligu šampiona zaradio je neki novac, ali kada je „Zvezda“ ušla deset godina kasnije, to je bio pet puta veći novac.

Za deset godina, ja vas pitam – koliko će vredeti Liga šampiona i da li ćemo se kvalifikovati ako ozbiljno ne budemo ulagali u školski sport? Tako ćemo dobiti pionirske selekcije, kadetske, omladinske i seniorske reprezentacije.

Zato, dame i gospodo narodni poslanici, u budućem sazivu kolege koje budu, da ozbiljnu uzmu ove moje reči i da što više novca od igara na sreću uložimo u školski sport, ako ćemo podići sport u ovoj zemlji. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, moje prvo pitanje je vezano za Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Šta će Ministarstvo za državnu upravu preduzeti, ako na teritoriji opštine Stari grad opštinsko rukovodstvo, na čelu sa Bastaćem, koji je poznat po nabijanju kese na glavu političkim protivnicima, odnosno kumovima koji prikupljaju novac, dakle, šta će preduzeti ukoliko se ne formira opštinska izborna komisija?

Postoji indicije da Bastać i njegova kriminalna ekipa, koja trenutno vlada na teritoriji opštine Stari Grad, neće formirati opštinsku izbornu komisiju, sa ciljem da deligitimizuje predstojeće izbore. Ukoliko to ne učine, koliko ja znam, a to pitam Ministarstvo za državnu upravu, grad Beograd treba da preduzme određene radnje da bi građani Starog Grada imali pravo da posle kriminalca izaberu novo rukovodstvo na predstojećim lokalnim izborima, koji se održavaju zajedno sa izborima za narodne poslanike, što daje posebnu težinu, s obzirom da RIK i lokalna izborna komisija treba da obave zajedničke izborne radnje, na teritoriji, ne samo Starog Grada, već u celoj Srbiji.

Moje drugo pitanje se odnosi na Ministarstvo kulture i informisanja, a i druge organe, šta će preduzeti povodom, po meni širenja lažnih vesti, od organizacije koja se zove BIRODI? Ta organizacija je poznata po tome što njeni predstavnici sede u ekspertskom timu Dragana Đilasa, zajedno recimo sa ovim Čedomirom Čupićem, poznatim kao seksualni predator na fakultetu, kao čovekom koji je falsifikovao svoje kolege i za to priznao u tužilaštvu krivicu, onda možete zamisliti kada takve moralne veličine, koje se druže sa gospodinom Čupićem i koji su članovi Đilasovog ekspertskog tima, za svaki slučaj za Šolakovu i Đilasovu televiziju objave da je to televizija koja ima najbolje izbalansirani program i uređivačku politiku.

Po meni to spada u širenje lažnih vesti. Ne znam zašto je ova država dopustila da strane televizije, a ja sam vas upozoravao godinu dana, da strane prekogranične, fiktivno strane prekogranične televizije, registrovane fiktivno u Luksemburgu, mogu da učestvuju aktivno u procesu pred izbore, odnosno čak i u izbornoj kampanji. S tim u vezi, nisu registrovane u Srbiji, ne znaju kada su izbori u Luksemburgu, a ovde će emitovati program i ova nevladina organizacija BIRODI pokušava da to što oni rade, protiv Vlade Republike Srbije, a reći ću i protiv države Srbije, da predstave kao izbalansirani program i za mene BIRODI nije nevladina organizacija gospodine Orliću, nego je to antivladina i antidržavna organizacija, koja širi lažne vesti.

Ja sam vas upozoravao, prethodnih godinu dana, da N1 i Nova S televizija, zajedno i sa dvadesetak lažnih prekograničnih televizija, koje pripadaju Šolaku i Đilasu, će u izbornoj kampanji pokušati sve da učine da u izboranoj kampanji šire lažne vesti, da utiče na izborni proces u Republici Srbiji.

Ja vas pitam, s obzirom da je u Crnoj Gori, zabranjeno emitovanje programa dve naše televizije, koji su nedvosmisleno registrovane u Republici Srbiji, emituju program u Republici Srbiji i samim tim u Crnoj Gori istovremeno se preuzima program, znači legalne su prekogranične televizije, a Crna Gora je zabranila emitovanje legalnih prekograničnih televizija, jer navodno utiču na javno mnjenje i na gospodina Đukanovića.

U ovom slučaju mi dopuštamo da lažne prekogranične televizije rade gore stvari i nema nikakve reakcije države i s tim u vezi moje pitanje - šta će država preduzeti povodom širenja lažnih vesti i povodom toga što strane televizije aktivno učestvuju u izbornoj kampanji i zamislite recimo, da Rusija na takav način to radi u Americi? Hvala.