Dame i gospodo narodni poslanici, Inđija je brojala 31 hiljadu stanovnika, a sada broji 48 hiljada stanovnika.

Godine 2000, posle promena neki od nas su se posvetili izgradnja auto-puta. Borovica je bio problem koga smo morali da rešimo, jer u ugovorenom roku nije nijedan metar auto-puta asfaltirao. Morali smo na određeni način da ga pod znacima navoda uklonimo, da bi se auto-put završio. Ta prva deonica koja je došla do Novog Sada nam je pomogla da u Inđiji napravimo industrijsku zonu.

Dakle, do 2007. godine smo uporno pravili industrijsku zonu. I danas bez obzira što je broj stanovnika porastao sa 30.000 na gotovo 50.000, nezaposlenost u Inđiji je manja od 5%, što govori da na vreme gde situacija rešavala pravili auto-putevi industrijske zone, da su se tu ljudi zadržali.

Mi smo 2007. godine, posle izgradnje industrijske zone, mene su žuti žohari smenili u zgradi Uprave vodovoda, na nelegalnoj sednici na kojoj je, gle čuda nekom koincidencijom predsedavao jedan odbornik koji se prezivao Divljak. Znači na divljoj sednici kojom je predsedavao Divljak bez sekretara, predsednika zamenika, ja sam smenjen kao predsednik skupštine, a istovremeno su neki ljudi razjureni u Rumi. Ali, bože moj, bila je čast biti smenjen na takav način. Danas je tamo nezaposlenost manja od 5%.

Situacija kojom smo zatekli u Republici, kada se vratimo 2012. godina, bila loša, ne loša već tragična. Nije bilo dovoljno crne boje kojom se mogla oslikati situacija u Republici Srbiji u svim oblastima, posebno u građevini.

Zašto danas niko ne kaže, da recimo, samo 2019. godine, vrednost građevinskih radova u odnosno na 2018. godinu, kada je takođe rasla u odnosu na 2017. godinu, čini mi se za preko 15%, da je 2019. godina, rasla u odnosu na 2018. godine za preko 25% ukoliko se ja ne varam, vrednost građevinskih radova? To bitno utiče na BDP. Prethodno su bile teške operacije finansijskom solidacijom.

Što niko ne kaže da su ovi bivši nesrećnici potrošili 6,7 milijardi evra iz privatizacije i da ništa nisu sagradili, da su nas ostavili bez auto-puteva, da su nas ostavili bez industrije, da su nas ostavili bez bilo kakve privrede, da su nas ostavili bez radnih mesta, praznih fondova, razorenih banaka, da je kurs rastao 50% za nekoliko godina, da je inflacija bila gotovo dvocifrena ili je već bila dvocifrena to niko neće da kaže?

Danas nam zameraju što supersoničnom brzinom ne rešavamo probleme koje su nam oni ostavili. Ali, mi moramo biti svesni da svi mi živimo u Republici Srbiji, da svi mi treba da budemo vredni i posvećeni, marljivi, a našom energijom gradimo Republiku Srbiju, da će Srbija biti na dobrom putu kad svi mi budemo na dobrom putu. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, dobre su domaće investicije, dobre su i strane investicije. Male zemlje, kao što smo mi, moramo da živimo od izvoza. Svoje potrebe za kupovinom robe, posebno u ovim stranim trgovinskim lancima koji su zamenili industrijske lance za vreme vladavine ovih bivših nesrećnika, žutih, ti trgovinski lanci prodaju robu.

Ne možemo za strani novac kupovati stranu robu ako ga ne zaradimo. Države kao što je Srbija moraju da žive od povećanog izvoza da bi od tog izvoza finansirale standard stanovništva, ali i izvozom pokrili uvoz.

Strane investicije su dobre, ne samo što donose nova radna mesta, donose nove tehnologije. Strane investicije, koje je neko ovde prezreo, donose i komad tržišta. Recimo, nama u Inđiji svi strani investitori, osnivači naših firmi stranim kapitalom, dakle, to su domaće firme, te fabrike ne mogu da se uzmu na ranac i odnesu, one ostaju ovde, samo je osnivač strani kapital. Neki od osnivača se menjaju, ali ti strani investitori su nam doneli i deo svog tržišta. Recimo, Hrvati misle baš da su prevarili Srbe time što su investirali u Srbiju, ali danas mi imao suficit i sa Hrvatskom.

Ako smo protiv stranih investicija, onda smo i protiv Kineza, onda smo i protiv Rusa, onda smo i protiv toga da „Sartid“ proizvodi čelik, onda smo protiv toga da „Bor“ proizvodi bakar.

Pitanje je da li bi Kinezi investirali u Srbiju, da ne računaju CEFTA tržište, a ima ovde poslanika koju su protiv CEFTA tržišta. Dakle, pitanje je da li bi investirali, da ne razmišljaju o evropskom tržištu, odnosno da ne koriste sada predpristupni period, a kasnije možda, ako uđemo, što naravno nije sigurno, računaju da će koristiti jedno veliko tržište, čini mi se sa više stotina miliona.

Pitanje je da li bi investirali, je li tako, gospodine Arsiću, da ne računaju da će time da stvore profit, a time donose radna mesta.

Nije tačna tvrdnja da će stranim investicijama radna snaga dobiti previše konkurencije, tako da će biti jeftinija. Obrnuta je. Povećanjem broja radnih mesta će se povećati dnevnice, radnici će biti cenjeniji i uskladiće se odnos između kapitala i rada. Rad će biti sve cenjeniji, jer će biti nedostatak radne snage.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, stara izreka – bolje je patiti za selom nego na selu. Obučeš narodnu nošnju, uzmeš od Dušana Petrovića 60 hiljada evra iz start projekta, od Svetske banke, je li tako beše, evo ministar će to potvrditi. Od ministarstva sam dobio te podatke.

Sad, ne želiš da podržiš, uvek neke zamerke. Hajde da pohvalimo kredit Svetske banke. Koleginica Jevtić će to malo podrobnije izneti, jer smo se tako dogovorili. To je novih pet milijardi poljoprivredi. Je li tako? Dakle, plus onaj deo koji će dati banke. Znači, kada banke daju određenu sumu, to će biti još osam milijardi u poljoprivredu, što nije bilo obuhvaćeno predlogom budžeta. To je trebalo pohvaliti i ja ću pohvaliti.

Ali, pošto je ovde jedan poslanik zamerio na Tiršovoj, doveo je u sumnju, koliko sam razumeo, sredstva namenjena za lečenje dece za bolnicu u Tiršovoj, mislim da smo kolega Orlić i ja to dobro čuli. Dakle, to je onaj što je menjao nacionalnost, to je onaj što ga je Skot ugurao u parlament. Nije jedini. Znači, otišao Skot, ostao nam idiot nekoliko puta. Sada, on je protiv toga da se deci izgradi bolnica, tako sam ja razumeo. Doveo je u sumnju ta sredstva. Ima Ljuba Moljac izreku, kaže ovako, čini mi se da je bila njegova, pokojni Ljuba Moljac, veliki mislilac, jeste bio šaljiv i ironičan, ali je mislio, kaže on: „Ludaci su u ludnici, bolesnici u bolnici, a budale neće niko“ i zato se poneki nađe da posumnja i u Tiršovu. Dakle, mislim da je bio vredan tog citata, s obzirom da je poslednje što sam mogao da posumnjam da će neko od poslanika naći zamerku i tome.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde je bilo govora o zaduženju. Tačno je da je nivo duga na kraju 2012. godine bio 17,7 milijardi, gospodine Orliću i Martinoviću, a sada je 24. Gotovo sedam milijardi, 23 milijarde koma nešto, nisam siguran. Ali, gledajte ovako, u zadnjih sedam godina platili smo šest milijardi kamata na njihove kredite. Imali smo „Agrobanku“ i „Razvojnu banku“ i još neku banku tamo, sanaciju gotovo milijardu. Dakle, to što smo se mi navodno više zadužili je bio proizvod njihovog duga, visokih kamata 6-7% koje je trebalo plaćati. Recimo, 1,2 milijarde smo jedne godine platili kamate na te njihove preskupe kredite.

Nisu problem samo krediti, problem je što nisu napravili izvor za vraćanje dugova. Nisu napravili autoputeve, nisu podigli prerađivačku industriju. Sve su to zasluge sadašnje vlasti. Znači, podizanjem industrije prerađivačke, podizanjem BDP-a, podizanjem kreditnog rejtinga, refinansiranjem nekih njihovih kredita došli smo u zavidniju poziciju.

Danas imamo, recimo, problem sa Crnom Gorom. Ja ga takođe dovodim u ekonomska pitanja i socijalna. Mislim da je Crna Gora malo sujetna. Mislim da Milo Đukanović želi da naš narod u Crnoj Gori optuži u zamenu za socijalne nedaće i ekonomske nedaće u kojim se ta država nalazi. Recimo, da uporedimo Crnu Goru koja je bila za vreme Demokratske stranke u 10 puta boljem položaju od nas, a danas javni dug Crne Gore iznosi 80%, dok je naš oko 50%. Je li tako, gospodine Orliću? Njihov deficit godišnji, trgovinski deficit je 1,3 milijarde, što je na njihov BDP 25% BDP. Mi tu imamo oko 8-10%. Dug im raste 600 miliona godišnje, što je 13% njihovog BDP. To je kao kad bi kod nas godišnje dug rastao sedam milijardi i kao kad bi se mi za dve godine zadužili 14 milijardi, ništa ne bi uradili. Od svega toga su napravili, a još nisu dovršili, 40km autoputa.

Da li neko zna da su prihodi od turizma u Srbiji veći za 500 miliona evra nego u Crnoj Gori? Milo Đukanović svoje ekonomske nedaće nama želi da premesti u nezadovoljstvo, da otimanjem dela imovine SPC proba da servisira i reprogramira određene dugove, da izazove nezadovoljstvo i da optuži Srbiju i Rusiju kako ga oni, eto, ruše. Ne, ne rušimo mi Mila Đukanovića, mi poštujemo integritet Crne Gore bez obzira što on nije poštovao naš, već je priznao lažnu državu Kosovo na našoj teritoriji, razgraničio sa njom, slao delegaciju u Prištini itd. Mi, uprkos tome, nismo rušili integritet Crne Gore i želeli smo im mir. Mi želimo da oni izađu iz ekonomskih nedaća, ali ne možemo da trpimo da on zamenu za ekonomske i socijalne nedaće koje on ima i rukovodstvo Crne Gore amnestira sebe time što će proizvesti neki pritisak i reći – Srbi su za sve krivi. Naravno da nisu.

Dame i gospodo narodni poslanici, podržavajući sve ove zakone, želim da kažem i sledeće - da je poljoprivreda na dobrom putu. Da su oni nama ostavili poljoprivredu razvijeniju, mi bismo danas daleko lepšu pesmu pevali. Oni umesto da su novac investirali u svoju poljoprivredu, oni su investirali u svoje džepove. Umesto autoputeve u svojoj zemlji da su gradili, oni su gradili autoputeve prema svojim džepovima. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, čisto da vas obavestim da kvorum daju svi poslanici.

Obaveza narodnih poslanika po Poslovniku, jel tako gospodine predsedavajući, da kada uđe u salu da u baci karticu u poslaničku jedinicu. Jel tako gospodine Martinoviću? Ako predsedavajući vidi da to određena grupa poslanika nije učinila onda se kvorum može utvrditi prebrojavanjem.

Kada imate prava imate i obaveze. Obaveze su da ubacite karticu kada uđete, izvadite karticu kada izađete. Ako to ne učinite onda kada kažete da neko nije imao kvorum. Pa nije Skupština privatna svojina Aleksandra Vučića niti Aleksandra Martinovića, niti moja, niti vaša. Skupština pripada svima nama. Svi mi smo u obavezi da obezbedimo kvorum. Zato što kvorum nije obezbeđen, zato što svi poslanici nisu hteli da ubace karticu, jel to nije obaveza vladajuće većina, to ne piše u Poslovniku, mi smo izgubili sat vremena, a mogli smo plodotvorno da radimo.

Hoću na početku da kažem da izgrađeni auto-put, izgrađenu prugu, izgrađeni klinički centar, izgrađene objekte može svako da kritikuje, ali očigledno da ne može svako da ih sagradi. Dakle, san mnogih generacija, kojoj pripadam ja, je bio, posebno mi koji smo imali parče auto-puta između Beograda i Novog Sada, da možemo da putujemo do Makedonije i do Bugarske auto-putevima. To je bio san koji je trajao, san koji smo podržavali bez obzira koja vlada je to obećavala.

Svako je mogao da obeća auto-put, ali samo ova vladajuća većina je podržala Vladu koja je to uspela da sagradi. Drugi ili nisu hteli ili nisu smeli ili su pravili puteve od njive do njive ili im je smetao čuveni hrast, uglavnom nisu uspeli da sagrade taj put. San mnogih Beograđana, Čačana, Užičana, san mnogih turista koji putuju na Zlatibor, san mnogih turista koji putuju u Crnu Goru, san mnogih turista koji putuju u Republiku Srpsku je bio da se izgradi auto-put do Čačka, da se produži do Požege, a daće Bog da se produži do bratske Crne Gore, koja će ponovo, verovatno biti druga srpska država. Biće suverena, nezavisna, ali koliko vidim po emocijama koje se ispoljavaju u Crnoj Gori verujem da će to biti srpska država ponovo, bratska srpska država, što ja želim, a žele mnogi Srbi u Srbiji, žele i mnogi Srbi i u Crnoj Gori. To što milogorci ne žele to je već njihov problem.

Dame i gospodo narodni poslanici, tih 320 km auto-puta je spaslo mnoge živote. Više je izginulo ljudi na Ibarskoj magistrali do Čačka nego što je izginulo za vreme NATO agresije na nađu zemlju. Spasili smo izgradnjom mnoge živote u budućnosti, a da to ne treba niko da nam oda priznanje, ali to treba pribeležiti u uspeh da nećemo gubiti stanovništvo, nećemo imati povređene na tom delu auto-puta, nećemo imati ekonomske štete i štete po firme u kojima zaposleni rade, koji se povrede, ne daj bože na toj deonici Ibarske magistrale, koja sada više nije toliko opasna, koja služi samo za mesni saobraćaj.

Izgradnjom puta Miloš Veliki ostvario san mnogih turista sa Zlatibora, mnogih turista za Crnu Goru, ostvario se mnogi san Crnogoraca, turista koji ne pripadaju, nisu državljani Srbije ni Crne Gore. Taj uspeh je nemerljiv. Bez obzira koliko košta, jedan život nema cenu, gubili smo na desetine, na desetine života. Pored toga, ja svakako želim da podržim izgradnju sve infrastrukture koja je obećana u narednih pet godina.

Dakle, zakone moramo menjati i prilagođavati. Skupština postoji da bi donosila i menjala zakone. Zakoni su živa stvar, menjaju se okolnosti u društvu, menjaju se okolnosti u izgradnji, menjaju se tehnologije, menjaju se uslovi, mnogo toga se promeni i mi kao narodni poslanici ne služimo samo da primamo platu i bojkotujemo Narodnu skupštinu, nego služimo ovde da komentarišemo, usvajamo, donosimo zakone, predlažemo zakone, predlažemo druga akta, usvajamo ta akta, a sve u cilju izgrađivanja Republike Srbije.

Posebno želim da podržim buduće napore na izgradnji infrastrukture, novih auto-puteva, vodovoda, kanalizacije, stanova za organe i ljude koji rade u organima bezbednosti. Pre svega, zato što će to podići naš BDP, podići će proizvodnju građevinskog materijala, šljunka, peska, armature, cigle, blokova, crepa itd. To će podići naš BDP. Projekcija da će BDP rasti od dve milijarde pa naviše u narednim godinama daje nam na pravo da svake godine u izgradnju uložimo tri milijarde.

Ako održimo dug na 50% BDP i ako svake godine proizvedemo nove dve milijarde mi imamo pravo da se zadužimo jednu milijardu, a da pri tome ne pređemo tih 50% javnog duga za koji verujem da ćemo postići i da ćemo taj javni dug spram BDP održavati. Ako to pomnožimo sa pet godina, ukoliko ova vlast dobije poverenje na sledećim izborima realno je očekivati tri puta pet je 15 milijardi. To je ono što je obećano. Kroz taj razvoj građevinske industrije, kroz usluge verovatno je realna priča da ćemo dostići plate od 900 evra.

Zamislite da smo mi od ovih nesrećnika zatekli 2013. godine platu od 510 evra i da smo je prosečno podigli za 50%, koliko smo je podigli sa 328 na 510 evra. To je povećanje od 50%. Sada zamislite da smo zatekli platu od 510 evra i da smo je podigli za tih 50%, verovatno bi i podigli, to bi značilo da bi u ovom trenutku plata bila između 750 i 800 evra. To što one nisu sada 800 evra, nije krivica ove vlasti i ove vladajuće većine, to je krivica bivših koji su ostavili mizerne plate.

Uništili su industriju. Njima nije bilo bitno izgrađivanje puteva, železnice, itd. Jer, kad su uništili privredu, verovatno su mislili da više i nemaju šta da proizvode, nemaju šta da izvoze, verovatno im nisu trebale ni pruge, ni plovni putevi, ni plovila, verovatno im nisu trebali ni kamioni, ni auto-putevi, njima nije trebalo ništa. Svi auto-putevi su vodili u njihove džepove i to im je jedino bilo važno, da pare deponuju na Kukova i druga belosvetska ostrva, Sejšele, Maldive. Ja se baš ne razumem u tako elitna letovališta, ali znam ove koji bojkotuju sve osim plate u Narodnoj skupštini, da oni i te kako pljačkanjem države Srbije imaju uslova da provedu određeni broj meseci u tim letovalištima, da grickaju rakove na Maldivima, na jahtama, itd.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja mislim da njima nisu trebali putevi, šinobusi, autobusi, ni za prevoz radne snage. Oni su izvršili lustraciju radnika iz privrede i fabrika. Ostali smo bez prerađivačke industrije i naš bruto-domaći proizvod se svodio na to da živimo zaduženo, uzmemo neki novac spolja od donatorske podrške, kredita, itd, i onda to u trgovini nešto malo trgujemo i onda kažemo - ostvarili smo BDP iz trgovine, gde smo za strane pare kupovali stranu robu. I umesto industrijskog prstena oko velikih gradova, samo su nikli trgovački centri, šoping molovi itd, gde smo stvarno za taj strani novac kupovali stranu robu.

Njima izvoz nije trebao, prevoz radnika koje su lišili, lustrirali ih iz fabrika, lišili plata, lišili dostojanstva, njima ništa nije bilo bitno i radnici nisu putovali na posao, tako da njima nisu trebali ni auto-putevi, ni železnice, ni pruge, ni autobusi, ni šinobusi, jer su lustracijom radnika ostavili puteve bez robe, bez prevoza robe, bez putnika. Svi ti auto-putevi su, ponavljam, vodili u Đilasove džepove. Zamislite koliko je tu traka trebalo da bude da bi se slilo u njegove džepove i na njegove račune 619 miliona evra?

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću ovaj govor završiti sa izrekom - važnije je državu izgrađivati nego njome vladati, a to upravo radi ova vlast i vladajuća većina. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, da se organizuje izložba arhivske građe danas po pitanju Crne Gore, svakako bi Vuk Jeremić bio jedan od primera arhivske građe. Kako je on to rekao da je 2006. godine – j… majku Srbiji i Crnoj Gori i obrnuto. To bi bio dobar primerak arhivske građe, a Boško Obradović danas drvlje i kamenje baca na nas, njegov koalicioni partner i saveznik, da smo mi krivi za neke odnose između Srbije i Crne Gore.

Nismo se mi, nije se Srbija odvojila od Crne Gore, bilo je obrnuto. Nismo mi na teritoriji Crne Gore priznali drugu državu. Crna Gora je priznala na našoj teritoriji drugu državu. Nismo se mi razgraničili sa nekom državom na teritoriji Crne Gore, nego je to uradio Milo Đukanović i milogorci. Nismo mi ukrali pismo i jezik Crnogorcima, Crnoj Gori, obrnuto je.

Arhivska građa koja bi govorila o tim vremenima od 2006. godina na ovamo, jasno bi pokazala da su nam uzeli mnoge bivše jugoslovenske republike i teritoriju, uzeli su nam i jezik, uzeli su nam pismo, deo naše kulture, uzeli su nam slova. Evo, Crnogorci, oni su izmislili dva slova, znači imaju 32. Nemam ništa protiv da oni koriste svoja dva novonastala slova, ali sam protiv toga da oni koriste 30 naših slova. Neka nam vrate 30 naših slova, pa neka oni govore sa svoja dva.

Protiv sam toga da uzmu deo naše kulture, hoće da uzmu naše svetinje. Dakle, arhivska građa jasno treba da pokaže da mi dok štitimo integritet Crne Gore, oni ruše integritet Srbije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, jednoga dana u arhivsku građu će svakako ući i neka autorska dela, a ja ću da navedem neke primere gde "Junajted grupa", koja je vlasnik "Junajted medije", registrovana u Luksemburgu, vlasnik SBB, vlasnik lažnih prekograničnih kanala N1, "Nova S", Sport klubova, "Sinemania", "Grande" itd, koji su registrovane u Luksemburgu, navodno reemituje program u Srbiji iako ga u Luksemburgu ne emituje. Tom prilikom emituje reklame.

Emitovanjem reklama uzima hleb u Srbiji registrovanim televizijskim kanalima. Ovih dana se spori i sa "Telekomom". Ti mediji, s obzirom da nisu registrovani u Srbiji, ne mogu biti tuženi.

Autorska prava o kojima se stara SOKOJ i druge organizacije koje štite autorska prava ne mogu da naplate ništa, zato što mediji nisu registrovani u Srbiji. Suprotno Zakonu o elektronskim medijima, s jedne strane, emituju reklame, ugrožavaju one koji rade potpuno legalno i dolazimo do pozicije da piratski kanali, uzimajući hleb domaćim medijima, sa druge strane, izvođačima za autorska prava ne plaćaju apsolutno ništa. Tom prilikom ne mogu da budu tuženi, jer njihovi advokati kažu - s obzirom da nisu registrovani u APR-u, s obzirom da nisu registrovani u registru elektronskih medija, ne podležu nikakvim zakonskim sankcijama.

S obzirom da se Ministarstvo kulture i informisanja stara i o tom delu, ja se pitam i vas pitam - kako ove strane televizijske stanice misle da učestvuju u izbornoj kampanji, ukoliko su stvarno strane televizije? To je onda grubo mešanje u unutrašnje političke prilike i izborne uslove u Srbiji. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, kultura je veoma bitna.

Danas sam imao tu nesreću da slušam jednog čuvenog bibliotekara. On se zove Boško Obradović. Šest godina iskustva u biblioteci, portparol biblioteke i to kada?

Dakle, osoba koja je 1999. godine, da bi izbegla rat na Kosovu i mogući odlazak, pokrenula časopis „Dveri“. Baš tada mu zapelo da pokrene časopis „Dveri“, tek toliko da ne bi otišao na Kosovo, kao što su otišli i neki koji nisu srpske nacionalnosti.

Ja sem često navodio primere. Sergej Trifunović pobegao u Ameriku, Dušan Teodorović pobegao u Ameriku, direktno na agresorsku stranu, a Boško Obradović se kao knjiški moljac zavuče i osniva časopis „Dveri“.

Posle toga, paralelno sa tim, dolaskom Koštunice na vlast 2004. godine, parkira se u čačansku biblioteku, portparol biblioteke. Usput malo obiđe Hilandar, nešto kasnije i u tom kulturnom dobru od velike važnosti za naš narod, uzme 5.000 evra, zakune se na „Trojeručicu“ da neće praviti stranku, već da će to biti časopis Udruženja Dveri, zakune se na „Trojeručicu“ i postane Boško levoručica. Uzme 5.000 evra, klepi, prevari monahe na Hilandaru i to je njegov razvoj kulture.

Danas je govorio o navodnoj izdaji srpskih svetinja od strane vlasti u Republici Srbiji i predsednika Republike, ali ja malo uzmem pa pročitam i, gle čuda, od 2004. do 2007. godine na vlasti je bila DSS, koja mu je nabacila 52.000 evra iz rudnika „Kolubara“ eto da se nađe malo bibliotekaru čuvene čačanske biblioteke, odnosno portparolu. Lepo da ima malo za izlaske itd, da se malo oporavi, 52.000 evra iz rudnika koji te godine beleži gubitak od 150 miliona evra, ali za Boška mora da ima.

Godine 2006. Crna Gora se odvaja na čuvenom referendumu sa, čini mi se, 1.000 glasova viška. Odvaja se od Republike Srbije i nestaje državna zajednica koja se stara o ljudskim pravima između ostalog, na celoj svojoj teritoriji nestaje državna zajednica Srbija i Crna Gora.

Crna Gora se odvaja u vreme kad Koštunica, njegov omiljeni lider i DSS, sa kojom je ušao u ovaj parlament, dakle, nije on ušao sam, nego u koaliciji sa DSS, ulazi i zaboravlja da je 2006. godine DSS uveliko omogućila Crnoj Gori da se odvoji.

Vojislav Koštunica i DSS nisu insistirali da Crnogorci u Srbiji, Srbi koji su rođeni u Crnoj Gori imaju pravo glasa, kao i druga dijaspora crnogorska koja je glasala na referendumu iz svih zemalja, sem iz Srbije. Samo da su to učinili i da su tražili da se Srbi odnosno Crnogorci koji žive u Srbiji, koji su rođeni u Crnoj Gori, imaju pravo na referendumu izjasniti, Crna Gora se ne bi odvojila od Srbije.

Znači, danas ne bi ni svetinje došle u opasnost, kulturna dobra, srpska kulturna dobra, koju su Nemanjići još podizali, ne bi došla u opasnost, jer bi se zajednica Srbija i Crna Gora starale o ljudskim pravima, a pravo na veroispovest je jedno od osnovnih ljudskih prava, ali Boško Obradović, taj čuveni bibliotekar, je zaboravio sa kim je i danas u savezu. Da li je u savezu sa Vukom Jeremićem? Naravno da jeste. Da li je taj Vuk Jeremić rekao povodom odvajanja Crne Gore – ja sam „j“ majku Srbiji i Crnoj Gori, pa sa onim Roćenom – ti Srbiji, ja Crnoj Gori i obrnuto.

Boško Obradović zaboravlja sa kim je u savezu. To su grobari Savezne države i zajednice Srbije i Crne Gore. On je sa njima i on je samim tim abolirao njih od odgovornosti za raspad zajednice Srbije i Crne Gore, a samim tim su doprineli da danas svetinje dođu u opasnost. Ne, on je to zaboravio. On danas drži konferenciju za štampu protiv vlasti iz 2019, 2020, 2018. i 2017. godine, a to je 11, 12, 13, 14 godina posle događaja koji su prouzrokovali da danas ne možemo da reagujemo u Crnoj Gori kako bi reagovali da nije bilo partnera Boško Obradovića, čuvenog kulturnog radnika, portparola čačanske biblioteke. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaboravio sam da kažem da se Crna Gora odvojila, a to Boško Obradović propušta da kaže, u vreme vlasti DSS, ali i u vreme vlasti Borisa Tadića i DS. Boris Tadić je dopustio da se sve to dešava kada je predsednik zajedničke države bio Svetozar Marović, pa kad su platili onaj satelit 42 miliona evra, onako da oni donesu odluku, ali da ga Srbija plati. Predsednik Crne Gore je bio Milo Đukanović, a predsednik Srbije Boris Tadić. Tri Crnogorca su vladala sa dve države i državnom zajednicom, a dopustili su da se Crna Gora odvoji.

Danas sa DS sedi Boško Obradović. Tu je i ovaj Miroslav Aleksić, koji danas, takođe, drži konferenciju za štampu, čuveni poljoprivredni stručnjak, koji je izjavio povodom Jovanjice, da su sadnice bile stare pet godina. Konoplja, kao jednogodišnja biljka, ne može, možete zalivati koliko god hoćete, ne može duže da izdrži od godinu dana. Toliko on poznaje taj problem.

Ali, Aleksić nam nije rekao, pozivajući predsednika Republike, gle čuda, da se odrekne imuniteta da bi ga on tužio. Evo, neka tuži mene. Ja tvrdim da je Aleksić dobio od svog tasta Ljubiše Kneževića negde oko 600 hiljada evra za nevladinu organizaciju u vreme vlasti DS, koju Boško Obradović tako amnestira od odgovornosti, da je dobio preko 600 hiljada evra za svoju nevladinu organizaciju koja se zvala, čini mi se, Fond za unapređenje ljudskih resursa. Znači, 50 i nešto miliona, kad pretvorite po tadašnjem kursu, dobijete negde oko 600 hiljada evra je dobio Miroslav Aleksić za svoju nevladinu organizaciju, koju su sačinjavali on, njegova supruga i Ljubiša Knežević, suprugin otac, s tim što je Ljubiša Knežević bio direktor Nacionalne službe za zapošljavanje u Trsteniku i prebacivao novac svom zetu na nevladinu organizaciju, tobož za skupljanje lišća, sve 600 hiljada evra.

Danas Miroslav Aleksić, dižući galamu na državu Srbiju, na funkcionere države Srbije, na predsednika Republike, želi, pre svega, da sebe predstavi kao eventualnu političku žrtvu ukoliko istraga koja se vodi dovede do toga da posle bojkota izbora izgubi poslanički imunitet i to dovede do hapšenja.

Zato Miroslav Aleksić toliko galami po pitanju Aleksandra Vučića, ne bi li kao navodna politička žrtva, politički protivnik, izbegao odgovornost zbog očigledne pljačke njegove i njegovog starca. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče arhivske građe, ona treba da dokaže postojanje nekog društva i neke države.

Ono što meni smeta, a to sam već govorio, ako napišem neku knjigu, napisaću „sve smo mi sami sebi krivi“ a po ugledu na Dimitrija Ruvarca koji je Hrvatima, kada su oni koristili Srbe protiv Mađara, napisao u časopisu više dela „Evo, šta ste nam krivi“. Tako je nastala i njegova knjiga „Evo, šta ste nam krivi“. Međutim, kasnije, srpski političari koji su se školovali u Beču baš nisu slušali Dimitrija Ruvarca i naše zablude smo skupo platili. Zato mislim da napisati jednu knjigu, ako ne ja, neko ko ume, „sve smo mi sami sebi krivi“ da bi bilo isplativo.

Meni odgovara da Arhiv Srbije bude Arhiv Srbije, jer naša kultura, srpska kultura je nastala posle nekih drugih kultura. Ja neću da se odreknem Sirmijuma, neću da se odreknem ni Caričinog grada, neću da se odreknem ni Lepenskog Vira. Mi živimo tu gde su nekad živeli neki drugi narodi.

Mi smo se mnogo odrekli sebe. Ja sam učio osnovnu i srednju školu i ništa nisam učio o, recimo, istoriji prečanskih Srba. Prvo, nikada nisam znao da je postajao knez Strojimir, da je postojala pismenost i državnost pre one koja je bila u udžbenicima istorije. To nisam znao.

Nisam nikada čuo za Vršačku bunu. Vršačka buna je bila ustanak Srba u Banatu veća po dimenzijama od Prvog srpskog ustanka. Prvi srpski ustanak je u stvari Vršačka buna. To ovi koji prate prečansku istoriju, koja nije bila zapisana u zvaničnoj istoriji, treba da znaju.

Dakle, Teodor Vršački, koji je 1594. godine jurišao sa barjakom Svetog Save na Turke, je uhvaćen od strane Turaka i živ odran. Uhvaćen je u Vršcu i Turci su ga živog odrali. Zbog njega su spaljene mošti Svetog Save, zbog ustanka koji je poveo sveštenik, srpski pravoslavac, Teodor Vršački. On je proglašen za sveca, ali mi ništa nismo učili iz istorije od toga zato što su srpski komunisti, koje je predvodio neprijateljski vojnik koji je državu, koju su napravili njihovi očevi krvlju i glavama, 30% svojih predaka i svojih očeva…

Dakle, tu državu su raskomadali srpski komunisti predvođeni neprijateljskim vojnikom iz Prvog svetskog rata. Sami su raskomadali državu stvorenu krvlju svojih predaka i prihvatili da raspodelu bivše Jugoslavije, komunisti, neprijateljski vojnik, uredi i da tako poraženi narodi pobede pobednike. Umesto da smo im naplatili ratnu štetu, mi smo im darivali državu, a oni su nama, da se izrazim malo prosto, darivali šut u stražnjicu. Izbacili su nas prvo iz Ustava, jednog, drugog, trećeg itd, a onda su nas izbacili iz vlastitih kuća, pa su Srbi bili agresori u svojim kućama gde su živeli 600 godina. Lepo proglasiš državu koju ti je tamo Tito dao i kažeš – od danas konstitutivni narod Srbe, jeste da žive ovde 500-600 godina, ali od danas će biti agresori i proglasiš ih agresorima. Zato mislim da smo sve mi sami sebi krivi.

Šta znamo o bici kod Slankamena posle povlačenja austrijske vojske? Čarnojević 1690. godine dolazi u Beograd i Srbi napuštaju, Beograd pada, čini mi se tu negde 1690. godine. Bitka kod Slankamena je velika pobeda hrišćana i među njima svaki treći je bio Srbin. Od 30.000 vojnika 10.000 su bili Srbi. Veliki poraz turske vojske i početak kraja Osmanlija na Balkanu.

Šta znamo o bici kod Sente? Šta znamo o tome? Da li znamo da postoji platno od 30 kvadratnih metara koje je 100 godina posle te bitke naslikao slikar? To je takođe bio veliki poraz Turaka jer su izgubili 30.000 ljudi.

Šta mi znamo o prečanskoj istoriji? Ne znamo ništa.

Šta znamo o karakuši? Znate li šta znači karakuša? Karakuša znači crna šuma. To je šuma između Šapca i Rume. Zašto se zove karakuša – crna šuma? Zato što su Turci od Srba tu masovno stradali i oni su je nazvali karakuša, jer su se bojali Srba i za njih je to bilo crno da crnje ne može biti, a za nas je to bilo oslobađanje od tih raznih jarmova.

Šta znamo o Sremskoj kraljevini? Da li smo je učili u istoriji? Da li smo učili šta je Sremska kraljevina? Da li znamo da je Sremsku kraljevinu Dragutin, u Debrecinu imao prestonicu? Da li znamo da mu se sin zvao Vladislav? Da li smo to učili u istoriji? Nismo.

Komunistička istorija je htela da svede Srbiju, srpsku kulturu, srpsku istoriju na užu Srbiju koju su zvali „užas“. I nemojte mi reći da su samo Hrvati bili komunisti i Slovenci.

Najveći broj partizana i komunista su bili Srbi, etnički Srbi. Da li su bili u duši Srbi, ja verujem da su bili anti-Srbi, jer su dozvolili da neprijateljski vojnik, državu u kojoj je stradalo, prethodno državu za koju je stradalo 30% Srba za taj ratni cilj iz Niša, da je raskomadaju komunisti i na koži srpskog naroda u Jasenovcu i tako dalje, da je ponovo raskomadaju. I umesto da im naplatimo ratnu štetu, umesto da budu poraženi, oni bivaju veći pobednici od pobednika. Darivali su nas šutom u stražnjicu, izbacili iz Ustava, izbacili iz svojih kuća, i danas genocidni narod, navodni, Srbi, koji su etnički kao čistili druge, obrnuto je.

Oni su najsurovije, Srbi su etnički počišćeni. Preko milion Srba iz bivše SFRJ su proterani sa svojih ognjišta. Zašto? Zato što je interes komunista koji su nasledili interes Beča, Nemačke i tako dalje i Osmanske imperije, da nema neke veće Srbije na Balkanu. Tu je njihov interes bio i komunisti su ga samo preneli. Oni su razbili tu državu, Jugoslaviju, koju su Srbi stvorili i od Srba napravili agresore i zločince, zato što su bili armatura bivše Jugoslavije i čuvali je.

Zato ja kažem, ako budem pisao knjigu, napisaću - za sve smo mi sami krivi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi koji dolazimo sa sela, koji imamo određeni broj godina, mi smo još u onoj staroj državi, po meni, imali kvalitetnije obrazovanje, što se tiče primenjivog znanja.

U mašinsko-tehničkoj školi mi smo morali da prođemo sve obuke, sve obuke koje su prolazili zanatlije, mašinci. Znači, morali smo da znamo kako se radi na strugu, morali smo da znamo kako se radi na glodalici, morali smo da znamo kako se vrši zavarivanje, kako se vrši rendisanje, brušenje itd.

Jednostavno, takva vrsta obrazovanja je iziskivala da onaj ko želi da kontroliše zanatlije, morao je da zna da tumači tehnologiju i pravi crteže, morao je da zna i kako to u praksi funkcioniše.

Niste mogli upravljati drugima ukoliko niste imali znanja koja su primenjiva, odnosno koja imaju oni kojima želite da upravljate. Morali ste prvo da služite da bi kasnije postali upravljači.

Zašto ovo govorim? Zamislite znanje bez zanavljanja i obnavljanja. Zamislite automehaničara iz 1980. godine. On ima papir, on ima školu, bez obzira, recimo, što je 1980. godine automehaničar morao da ima primenjiva znanja, ali ako se ona ne dopunjuju i ne obnavljaju, onda zamislite automehaničara 2020. godine, koji ništa nije učio u odnosu na 1980. godinu, već je samo čuvao diplomu. Zamislite tog automehaničara kome vi dajete automobil da popravi, današnji automobil. Možda on zna da popravi oldtajmera, ali današnji automobil sigurno, bez obzira što je to stečeno znanje bilo regularno, nije zanavljano, nije obnavljano, ta njegova kvalifikacija nije vredna.

Danas kada pričate, većina mojih kolega kada priča o dualnom obrazovanju, priča o radnoj snazi. Ja to ne vidim samo kao radnu snagu. Možete da živite od poslaničke plate, ali u principu, u svetu se živi od rada ili kapitala ili kombinacije rada i kapitala.

Mnogi od ovih iz dualnog obrazovanja, koji čak i ne završe kasnije fakultet, a mogu, ukoliko žele, neće biti samo radnici, možda će oni biti i poslodavci, možda će biti ujedno i poslodavci i radnici. I to je najbolji način kako se to znanje unapređuje.

Dakle, ukoliko budu vlasnici zanatskih radnji, ukoliko budu preduzetnici, oni će pored sebe, jer su znanje stekli dualnim obrazovanjem, otvorili radnju, oni će pored sebe uposliti još nekoga, a ne samo uposliti, već se truditi da svoje znanje prenesu na tog koga su uposlili, a taj koji je upošljen vremenom će se osamostaliti.

Tako će se praktično znanje zanavljati i obnavljati, što je još dragocenije od pukog dualnog obrazovanja radi samog upošljavanja kod drugih poslodavaca.

Zato ja verujem da zanavljanjem naših znanja, obrazovanja, možemo pozitivno da podignemo ekonomiju ove zemlje, da će to biti dragocenost koja će opredeljivati strane investitore da investiraju u našoj zemlji, ukoliko mi imamo dovoljno kvalitetne radne snage, koja dosta zna, a koja je i voljna da pruži usluge kao preduzetnik, kao sopstveni poslodavac, kao neko ko ima preduzetničku radnju ili preduzeće, ko će da radi u kooperativnim poslovima sa stranim investitorom.

Mislim da će to obnoviti našu ekonomiju, da će ona biti sve jača, a da rastom ekonomske moći ove zemlje će rasti i vojna moć, tehnološka moć, da ćemo samim tim i politički više značiti.

Sada vas ja pitam, da je naša zemlja ekonomski razvijena kao neke zapadne, veliko je pitanje da li bi naši susedi kidisali na nas toliko ili bi imali želju da sarađuju, da blisko budu povezani, posebno bivše jugoslovenske republike u kojima žive naši sunarodnici. Pitanje je kako bi se Crna Gora odnosila prema Srbiji da je Srbija daleko ekonomski jača nego što je danas.

Mi smo zatekli prosečnu platu od 328 evra. Ona je danas 510 evra. Cifarski to je samo 180, 190 evra više nego pre sedam godina. Ali, veliko je pitanje da smo zatekli 510 evra, mi bi danas imali plate 800 evra i drugačija bi se pesma pevala između BiH, Crne Gore i Srbije i samog Kosova, drugačija pesma od one koja se danas peva.

Zato ja mislim da je obrazovanje veoma važno. Dajte nam traktoriste, nama na selu. Da li mislite da je jedan poljoprivrednik samo ljakse, kao što to ovi tvrde iz druge Srbije, da je to nešto što je pežorativno, da to treba izbegavati itd? Danas poljoprivrednik mora da ima osnovna znanja iz hemije, da bi vozio traktor, da bi zaštitio useve, da bi vozio traktor mora da ima osnovna znanja iz mašinske industrije. Da bi upotrebljavao sortna semena, da bi bio stočar, on mora da ima osnovna znanja iz veterine itd.

Mi takav profil danas nemamo. Nedostaje radne snage čak i na selu. Nedostajaće radne snage u gradu. Veliki gradovi su iscrpeli unutrašnjost, male sredine, time što nema velikog nataliteta u Beogradu i Novom Sadu, ali ne gube stanovništvo, ne gube zato što se iscrpljuje unutrašnjost.

Ja vas pitam – kakve mi možemo škole imati ukoliko mlado stanovništvo napusti unutrašnjost, a svi, čak i velikani koji su nešto značili u Srbiji, su došli upravo iz te unutrašnjosti?

Zato mislim da to i demografski, treba uskladiti demografiju, znanje, obrazovanje, ali sve u korist ekonomskog razvoja. Svaka čast i filozofiji i muzici i umetnosti itd, ali mislim da je ekonomija, da je privreda ono što pokreće sve. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, moja primedba nije bila na konto dostupnog obrazovanja niti pravednosti, mislim na demografiju, na probleme koje moramo rešavati uporedo sa obrazovanjem, dakle, da ta znanja u unutrašnjosti pre svega moraju da budu primenljiva da bi investicije došle. Dakle, svaka čas filozofiji, svaka čast društvenim naukama, ali mi u unutrašnjosti ne možemo da računamo da se naša demografska pozicija promeni zahvaljujući tome što ćemo imati na selu previše filozofa itd.

Ono o čemu sam govorio jeste da je problem što nećemo imati ni ova praktična znanja kome da prenesemo ukoliko se ova demografska slika u Srbiji i dalje bude oslikavala. Nije problem koliko Srbija, jeste problem što Srbija gubi stanovništvo, ali je problem što se stanovništvo uglavnom gubi u unutrašnjosti, što imamo teritorije koje su sve manje naseljene. Kad izgubimo stanovništvo na svim tim teritorijama, moje mišljenje je da ćemo izgubiti i teritoriju.

Mi Srbi, srpske nacionalnosti, građani, mi smo posebno osetljivi na to jer dobro znamo kako je kad izgubite stanovništvo na određenim teritorijama. To vrlo lako naseljavaju neki drugi okolni narodi.

Dakle, sem obrazovanja, cenim napore koje Vlada čini po pitanju zanavljanja stanovništva. Dakle, da biste imali koga da obučite u unutrašnjosti, da bi to znanje bilo preneseno, da bi primenljivo, pre svega, znanje dovuklo investitore i da bi se to stanovništvo zadržalo, bitno je koliko Srbija ima stanovnika, ali još je bitnije je da to stanovništvo bude ravnomerno raspoređeno i zato treba vršiti pozitivnu diskriminaciju i da plate određenog stanovništva budu veće u slabije naseljenim mestima da bi se stanovništvo na određeni način povratilo na teritorije sa kojih se odselilo u velike gradove, da bi bilo dece, da bi bilo mladih potomaka koji mogu da steknu neka nova znanja u sredinama u koje žive da bi kroz investicije ostali na tim teritorijama, jer agresija dečijim kolevkama naših suseda je najuspešnija agresija koja može da se izvrši na našoj teritoriji, a bela kuga najefikasnije etničko čišćenje koje može da se deci i mi na svom primeru, to je i te kako, plus gubici u dva svetska rata.

Da vam kažem da Srbija nema, srpski narod nema priraštaj stanovnika u poslednjih 100 godina. Nema. Rumuni imaju 28%, Bugari imaju 35%, Turci imaju 700%, a Albanci 1.000%. Srbija ima nula. Tako se naše teritorije prazne i ukoliko se isprazne, te teritorije će zauzeti neki drugi narod.

Smisao mog izlaganja je bio da moramo da radimo paralelno sa školstvom, da moramo da radimo na tome da teritorije ne ostanu nenaseljene, odnosno da se deo stanovništva tako rasporedi da bude i u korist sela i u korist grada. Pre svega, da nam gradovi ne budu pretrpani, da nemate ovoliko automobila zbog toga što se stanovništvo trbuhom za kruhom doselilo u velike gradove. Sad treba izvršiti neke druge migracije koje treba da vode malo prema unutrašnjosti, da mi budemo zadovoljni na selu, a i vi u gradu. Hvala.

Zahvaljujem.

Gospodine Šarčeviću, prvo da čestitamo rođendan, jel da, 36, jel tako? Ja sam vešt u obrtanju, u „Vikipediji“ barem piše da je 22. januar.

Dobro, da ne bude da nisam.

Dame i gospodo narodni poslanici, kvalifikacije, pre svega u oblasti primenljivog znanja, u oblasti privrede, proizvodnje i usluga je ono što treba da nam svima proizvede novac, jer se novac zarađuje proizvodnjom, novac se ne deli, novac se proizvodi.

To je ona filozofija koju ja vidim da deli i Vlada Republike Srbije i ogromna većina kolega poslanika. Za vreme ovih nesrećnika koji bojkotuju narodnu sednicu, novac se uglavnom delio, njima privredna zanimanja nisu bila zanimljiva, jer su privredu debelo uništili. Dan danas oni misle da se novac zarađuje neradom, kao što vidite ove prazne klupe, ta njihova filozofija barem na njihovom primer, oni su veoma istrajni u toj nameri da novac zarađuju neradom, odnosno da se novac deli i da uglavnom žive od zaduženog, a ne od pošteno zarađenog.

S tim u vezi, nedavno je u „Danasu“ izašao kritički tekst o tome da će plate za pet godina, koje se projektuju na nivou 900 evra prosečne, razoriti Srbiju, odnosno srpsku ekonomiju. Ne bi bilo čudno da se sutradan nije pojavio drugi tekst. Dakle, vlast obećava plate da će biti zarađene na nivou od 900 evra za pet godina, to je bazirano na rastu BDP i mogućnosti čak i da se zadužite sa 50% od nivoa duga u odnosu na BDP kada svake godine zaradite dve milijarde, stičete bez rasta nivoa duga prema BDP, stičete priliku da u infrastrukturu uložite još milijardu koju možete da povučete, a da vam dug ne poraste.

Dakle, realna je projekcija da plate, koje će doneti naravno ova zanimanja koja rade u proizvodnji i uslugama, da porastu na 900 evra. Ali, gle čuda, oni su to osporavali da bi odmah sutradan ili za dan, dva štampali Đilasovu projekciju, da će on za šest meseci, valjda sa Bastaćem i Marinkom, omogućiti da prosečne plate budu hiljadu evra. Znači, njima je, onima koji nisu znali kako se novac zarađuje, već samo kako se deli, njima je za šest meseci moguća plata od hiljadu evra, ali plata u projekciji iz proizvodnje za pet godina sa javnim investicijama, za njih je to nemoguće. Isti njihov tabloid „Danas“ to piše i za plata od 900 evra za pet godina, i za plate Đilasove su moguće za šest meseci, a ove za pet godina nisu moguće.

Verujem da je Đilas proizvođač magle, verovatno nasledio rudnik dijamanata od pokojnog dede, pa će to sa Marinikom i sa Bastaćem da pretvori u plate. S tim u vezi, recimo Švajcarci, oni su imali referendum da svaki njihov stanovnik, je li tako gospodine Orliću, dobije bez obzira koliko je star, maloletan, punoletan, penzioner, mesečno dobije 2.500 evra, a da ništa ne radi.

Verujete li ili ne, Švajcarci su odlučili da ne prihvate tu vrstu poklona svoje države, odnosno da ne dobijaju nezarađen novac. Sada, kada bih ja birao, da li da nam neko pokloni pet milijardi ili investira pet milijardi, ja bih odabrao ovo drugo, da investira pet milijardi, jer bi iz proizvodnje bile održive plate. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, nedavno sam gledao žig N1 televizije. Televizija N1 nije registrovana u APR-u, a ima žig, nema PIB, ali koristi PIB „Adrija njuz“ d.o.o, koja čak nije ni osnivač N1 televizije.

Znači, to je jedna prevara koja pripada Šolaku i Đilasu. N1 je Luksemburški mediji, vlasnik N1 televizije je „Junajted medija“, vlasnik „Junajted medije“ je „Junajted grupa“, tu su smešteni „Dajrah medija,“, „Cas medija“, Šolak, Đilas.

Mi nemamo problem sa opozicijom, onim delom opozicije zbog bojkota izbora i bojkota Narodne skupštine, zato što smo im nešto loše uradili u Narodnoj skupštini.

Naprotiv, mi imamo problem zbog Šolakovog i Đilasovog biznisa, jer oni misle da su ugroženi, zato što je „Telekom“ koji ima svoj regularni žig, koji je registrovan, koji se povratio i sa 30% tržišta došao na 41,5%. Šolakova SBB „Junajted grupa“ je sa 54% pala na 48%. Otuda ove prazne klupe, otuda REM koji je dopustio da N1 televizija, Sport klubovi, Nova S, Sinemanija i drugi ne registrovani, u Srbiji, kanali posluju na teritoriji Srbije i taj isti REM nije naložio uklanjanje tih divljih, piratskih kanala, koji uzimaju hleb, emitujući reklame, domaće reklame i ako su prekogranična televizija i ne bi smeli da emituju domaće reklame, niti da emituju izvorni program iz Beograda, nego da reemituju onaj koji se prikazuje u Luksemburgu. Može da reemituje samo reklame koje se prikazuju u Luksemburgu.

Pošto, u Luksemburgu nema emitovanja, svima je jasno da nema ni reemitovanja. Ali, puštanjem reklama oni uzimaju hleb regularnim registrovanim televizijama, koje imaju svoj regularni žig, regularnu registraciju u APR-u i u registru elektronskih medija pod REM-om.

Danas i ovih dana, ta ista, neregistrovana grupacija televizijskih kanala, okupljena u „Junajted grupi“, ucenjuje „Telekom“ i čak i brend „Telekoma“, „Supernovu“ naziva fantomima.

Dakle, oni koji okupljaju preko 20 fantomskih, piratskih kanala su se drznuli, da za nacionalnu kompaniju da kažu, da je fantomska.

Zato mislim da su žigovi veoma bitni, ali bitna je i provera N1 televizije. Pod kojim okolnostima, ne registrovanim, emituju program, po kojim okolnostima je njihov žig validan i pod kojim okolnostima oni ucenjuju regularne domaće medije i regularnog operatora? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, radi se o registru akreditovanih visokoškolskih ustanova. Ovde u jednom stavu, predloga Vlade stoji da će biti upisivani podaci o sopstvenim prihodima. Sad ono što meni nije jasno, da li na te sopstvene prihode, da li ulazi i ova budžetska podrška ili samo sopstveni prihodi stečeni radom visokoškolskih ustanova.

Zašto to pitam? Vi svakako znate da je nedavno ova rektorka, politički aktivista i tako dalje, rekla da je Vlada smanjila obim sredstva Beogradskom univerzitetu, što nije bilo tačno. Dakle, prihodi se sastoje iz budžetske podrške i sopstvenih prihoda. Beogradski univerzitet pre nego što je postao, pre nego što je Rektorat, loše vođen ekonomski, postao brlog Saveza za Srbiju, politički brlog, gde je rektorka Ivanka Popović, po meni prerasla u političkog aktivistu Saveza za Srbiju i ne bi me iznenadilo da postane nosilac izborne liste ovih 1 od 5 miliona, da ona bude vodeća, tim pre, što je u Rektoratu političke aktivnosti izvodila sa svojim školskim drugovima. Doduše oni su još bili studenti, ona je u međuvremenu postala rektora, ali s obzirom da su studirali 12, 13 godina, ja pretpostavljam da su tu negde ista generacija.

Dakle, ona je zajedno sa njima osporavala određena, na politički način, određena zvanja, i u tome ona misli da je uspela. Ako bi tako radili onda bi neka druga politička garnitura koja zauzme Rektorat može da poništi i njeno zvanje, ne znam da li je stečeno u Rio De Žaneriju ili na nekom drugom mestu, ali to ministar svakako zna bolje od mene.

Ali ono što je bila apsolutna laž, da je Vlada smanjila prihode odnosno smanjila dotacije Beogradskom univerzitetu. Nije bilo tačno. Dala je više 800 i nešto miliona, ali su prihodi, dok je Ivanka Popović počela da rukovodi Beogradskim univerzitetom, prihodi pali za 1,3 milijarde.

Pa, ukupan budžet, ukupna sredstva, nije budžetska podrška smanjena od strane Vlade, naprotiv povećana je, ali zahvaljujući lošem rukovođenju u političkim aktivnostima, rektorke Ivanke Popović, loše rukovođenje univerzitetom proizvelo gubitak od 1,3 sopstvenih prihoda, i ja se radujem tome da će ubuduće u registru morati da iskažu i budžetsku podršku, verovatno i sopstvene prihode i onda ćemo vrlo lako videti ko kako prihoduje, ko šta troši, ko šta ima, a ko se bavi na radnom mestu politikom sa političkim aktivistima, želeći da naudi ne samo Vladi Republike Srbije već da naudi imidžu države Srbije. Hvala.

Da, repliku na Srbislava. Jeste da mi zagovaramo istu politiku gospodine predsedavajući, ali gospodin Srba i ja smo dva poslanička kluba.

Kada je već pomenuo ovog velikog bravara Balšu Božovića. Dakle, za mene je pravo čudo što se on drznuo da bude protiv Srba i vernika u Crnoj Gori, to je neverovatno. Da Srbi iz Crne Gore podržavaju Srbiju, a da pri tome Balša Božović, za koga znam da je poreklom iz Crne Gore, što pozdravljam, ali da on bude protiv Srba, vernika u Crnoj Gori, to je za mene nezamislivo.

Ali gospodine ministre, da vi nama nešto proverite, mi uporno tražimo diplomu bravara Balše Božovića, da li je diplomirao za bravara, nisam siguran.

On čuo da je Tito bio bravar, po poželeo i on da bude malo Tito, odnosno da malo bude bravar. Još da poželi da bude austrougarski vojnik, a blizu je toga, da bude austrougarski vojnik i da napadne na Srbiju, da zalegne u neki rov, a mislim da su debelo iz nekog žutog rova zalegli protiv države Srbije i da znamo s čim imamo posla, a i da vi pažljivo s obzirom da ste ministar, potražite tu diplomu Balše Božovića.

Ima ove ptičice sa zastave, evo ovi orlovi, oni se oglašavaju i kažu oni nama, kažu da je ta diploma malo sumnjiva. Pošto rektorka to neće, ovaj politička aktivista da proveri, njega nema među ovim diplomiranim pravnicima na Beogradskom državnom fakultetu. Nema ga.

Mi tražili, nismo mogli da nađemo ko ni Živkovićevu diplomu, ne znamo više, a on kaže da je diplomirao na Višoj ekonomskoj u Beogradu, toga nema, izgleda neka Viša trgovačka, večernja uz večeru, u Nišu.

I te su intelektualne gromade sa tim svim zvanjima diplomama ustale protiv nekoga ko je diplomirao sa prosekom 9 koma nešto itd.

Ne želeći da budem advokat ministra finansija, da nam pronađete diplomu Balše Božovića, ako već Živkovićevu ne možete, jer možete ceo Niš da prekopate, diplomu nećete naći i da vidite da li je tačno da nedostajuće ispite na Beogradskom državnom univerzitetu koje kaže da je završio, je dao kod privatne, odnosno kod stranačke koleginice Vesne Rakić Vinodelić ili Vodinelić, nisam baš siguran, s obzirom da su Živokovićevi.