Dame i gospodo narodni poslanici, ja bih pažljivo isproveravao, a tu su potrebne jake jedinice, jaki eksperti i pažljivo bih isproveravao imovinu bivših funkcionera za vreme ovog žutog bivšeg režima, jer postoje indicije po kojima bih ja uhapsio celu Vladu Mirka Cvetkovića. Ja bih to da se odmah hapsi, zajedno sa njim.

Evo, navešću samo jedan podatak. Ta ekipa je prodala „Srbijaprojekt“, tako se zvala firma, za milion i po evra. Znači, celu firmu za milion i po evra. A potom su akcionari te firme postale i osobe koje su bile u onoj "Beloj knjizi" čuvenoj. Potom je od istih tih akcionara iz "Bele knjige" samo jednu zgradu, koju je prodao zajedno sa firmom, kupila za četiri i po miliona evra. Znači, prodala firmu sa više zgrada za milion i po evra u Beogradu, a samo jednu zgradu od 1.800 kvadrata kupila Vlada, prvo prodala pa kupila po tri puta većoj ceni. Da li tu treba ijedan drugi dokaz da treba slančiti Mirka Cvetkovića i celu tu Vladu, zajedno sa ovim Nikezićima, bog otac znao kako su se zvali svi ti njihovi eksperti. Da čudo bude još veće, zgrada je kupljena bez tendera, znači prodata je cela firma koja je imala više zgrada za milion i po, a jedna zgrada kupljena je za četiri i po miliona evra, za tri puta veću cenu. Gle čuda, bez tendera je kupljena. A znate li za koga, za čije namene je kupljena? Za Agenciju za borbu protiv korupcije.

Da li se nama stranka bivšeg režima to podsmevala? Prodali firmu sa više zgrada za milion i po, a samo jednu platili četiri i po miliona evra, bez tendera, i to za Agenciju za borbu protiv korupcije, a među prodavcima je bila i osoba iz "Bele knjige", to je ona čuvena knjiga kriminalaca itd. Treba li neki dodatni dokaz da pokupimo tu Vladu onako đuture, strpamo negde iza rešetaka. Ja verujem da tu ima ptica koje bi rado propevale. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, vi svakako znate ko je Borko Stefanović, bez obzira što je menjao ime, prebivalište, stranke, recimo prošao put od Srpskog pokreta obnove, Reformista Vojvodine, potom Građanskog saveza, potom, Demokratske stranke, pa Levica Srbije, pa Stranka slobode i pravde, Dragana Đilasa, ako tu ima slobode i pravde, mislim nakaradnije ime za sebe nisu mogli izabrati.

Meni je posebno ta njegova Levica bila zanimljiva. On je pokušao da sebe predstavi kao nekog siromaška koji se zalaže za prava siromašnih. Više mi je ta njegova Levica izgledala na - leva ruka desni džep.

Hajde da vidimo, taj kritičar, Borko Stefanović, šta je sve u svojoj političkoj karijeri uradio.

Naravno, otac mu je bio jedan od direktora NIS za vreme Slobodana Miloševića, stric mu je bio jedan od glavnih ljudi u Ministarstvu spoljnih poslova, i otprilike, njegova karijera se tu kretala.

On je poznat kao direktor u Ministarstvu spoljnih poslova, dok je Vuk Jeremić bio ministar, oni su poznati naftaši, poznati mangupi, pa da vidimo, taj Borko Stefanović je ispregovarao cenu NIS-a za 400.000.000,00 evra. Za 400.000.000,00 evra, što je kasnije bio jednogodišnji profit NIS, gospodin Stefanović je prodao dve rafinerije, 497 benzinskih pumpi, 1.600 benzinskih stanica, zgradu u Novom Sadu, zgradu u Beogradu, motele, hotele, odmarališta i tako dalje, sve za 400.000.000,00 evra. Zato bi se ja ozbiljno pozabavio Borkom Stefanovićem ukoliko je to moguće, naravno, jer ukoliko ga budete tražili, dok je vršio pregovore onda se zvao Borislav Stefanović, pa je valjda, da zavara tragove i to njegovo – leva ruka, desni džep, promenio identitet i prebivalište i postao Borko Stefanović iz Beograda, više nije Borislav Stefanović iz Novog Sada.

Taj Borko Stefanović je poznat i po jednom drugom slučaju, o kome može da svedoči bivši ambasador u Izraelu koji se zove Mile Isakov, naš veliki protivnik, posebno moj. Mile Isakov kaže da ta „leva ruka, desni džep“, Levica Srbije, Borko Stefanović klepio 20.000.000,00 dolara za vreme nagodbe sa Izraelcima oko one afere „Satelit“. Gle čuda, baš Borko Stefanović pregovarao oko afere „Satelit“.

To je onaj zakup satelita čuveni, kada su SCG sa Izraelcima dogovorili da se zakupi satelit za ne znam 30, 40 miliona evra, da ga zakupi savezna država, a plati samo Srbija. Čudan neki dogovor bio.

Gle čuda, pregovarači su bili, to je valjda neki vrhovni savet ili kako se to zvalo - Milo Đukanović u ime Crne Gore, Svetozar Marović u ime savezne države ili zajednice Srbije i Crne Gore i Boris Tadić predsednik Srbije. Tri Crnogorca su se dogovorila da savezna država zakupi satelit, ali da se plati samo iz budžeta Republike Srbije. Naravno, kad je došlo do spora, Republika Srbija je bila ta koja je morala da se izuje i Borko Stefanović je napravio čudnu nagodbu, Izraelci su nudili da to oproste za 12 miliona evra, a Borko Stefanović se isprsio i lepo to platio poravnanje 27,5 miliona evra.

Tome najbolje može da svedoči Mile Isakov, bivši ambasador u njihovo vreme, koji kaže da kada je otkrio taj slučaj, da su ga smenili sa mesta ambasadora Borko Stefanović i Vuk Jeremić, koji su verovatno taj novac podelili.

Zato u smislu ovog zakona svi drugi zakoni deluju i ja molim organe unutrašnjih poslova i druge nadležne organe da lepo ispitaju to pregovarača za NIS, čuvenog Borka Stefanovića, vođu „leva ruka, desni džep“, s obzirom da on najviše kritikuje ovaj zakon, da se lepo isproveravaju ova dva njegova velika posla koja vrede više desetina miliona evra.

Mislim da nije olakšavajuća okolnost to što je promenio ime, prezime i prebivalište, da se taj još uvek može pronaći ispod skuta Dragana Đilasa. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, bez namere da delim pretke, a ako ne mogu da izmirim mrtve pretke, neću da svađam žive potomke. Ali, to izgleda nekima ne možete objasniti.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao unuk dva vojnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, čiji je komandant bio đeneral Draža Mihailović, ja neću tražiti te njihove antifašističke spomenice. Te ravnogorske spomenice za mog dedu Boška i za mog dedu Lazara su ovde. Ja sam njihova spomenica, moja majka pokojna je njihova spomenica, moj živi otac je njihova spomenica, moja sestra je njihova spomenica. Svi moji su njihova spomenica.

Oni su zaustavili Crnu legiju u vreme kad se Proleterska brigada odmarala. Oni su zaustavili Crnu legiju i tako sam ja postao spomenica. Da oni nisu zaustavili ustaše, mene danas ne bi bilo, ne bi bilo mnogo njihovih potomaka, ali su oni zajedno sa drugima zalegli i odbranili stanovništvo od Francetićeve Crne legije i od njihovog hrvatskog cveća, a iza svojih leđa imali su više, više nacionalnih sela i nikome ništa nažao nisu učinili.

Moj deda Lazar je odrobijao tri i po godine, ali tadašnjom revizijom suđenja i u komunističkim vremenima, dokazano je da mu je to bilo namešteno, pa je posle tri i po godine u ponovnom suđenju oslobođen.

Ja sam njihova spomenica. Ne treba meni antifašistička spomenica. Neću da je delim sa Tuđmanom, ne pada mi na pamet. Neću da delim spomenice sa potomcima Franje Tuđmana, ne pada mi na pamet. Neću da delim spomenice sa potomcima Marka Mesića, onaj što je sa 369 pješačkom pukovnijom otišao na Staljingrad, pa umesto da ga likvidiraju, obukli su ga u neku komunističku uniformu i poslali u Srbiju. S njim neću da delim spomenicu.

Neću da delim spomenicu sa Franjom Pircom, koji je posle 10. aprila izdao kraljevsku avijaciju i otišao, bio je član glavnog stožera Ante Pavelića, da bi se 1944. godine vratio kod Tita, pozvao sve bivše kolege pilote na promenu ratnog rasporeda i sve oni koji su uzleteli protiv Hitlera i srušili 154 švapska aviona. Pozvao na promenu ratnog rasporeda, odveo u selo Jabuka kod Pančeva, njih 72 i streljao.

Ja sa njima neću da delim spomenice. Moje spomenice su ovde. Ja priznajem jedino da nisam baš u potpunosti verovao u hrabrost svojih dedova, ali mi je trebalo 40 godina da spojim dve lekcije u školi. Kaže - kraljevska vojska je bila trula i kapitulirala, kraljevska vojska je bila trula i kapitulirala.

U drugoj lekciji sam učio kako smo 27. marta mi, mi, a tu se mislilo na komuniste, verovatno, mi odložili napad na Sovjetski savez za nekoliko meseci i time spasili Sovjetski savez. Trebalo mi je 40 godina da dve lekcije spojim u jednu. Ko to mi? To znači kraljevska vojska je spasila i Kraljevina Jugoslavija je spasila Sovjetski savez, koji je 1944. godine doakao Kraljevini, zajedno sa Markom Mesićem i Franjom Pircem, Tuđmanom itd.

To su oni koji su od saveznika naručivali, kao Kočo Popović, sravnite Leskovac sa zemljom. To su isti oni koji su zbog vođe neprijateljskog vojnika iz Prvog svetskog rata streljali u Srbiji šta su stigli. Kao naredila OZNA, kraj priče, 70.000 ljudi. I terali omladinu Srbije na najveći streljački stroj na Sremskom frontu koji je postojao u Evropi. To je bio klasičan streljački stroj. Sa njima ja neću da delim spomenice. Moje spomenice su ovde, na dedu. Ja sam živa spomenica.

Najveći dobitnici te revolucije, koju još samo mi u Srbiji čuvamo, ne želeći nikog da delim, samo kažem, samo mi želimo to da čuvamo. Ja nemam ništa protiv onih koji to žele da čuvaju, ali treba da znaju, najveći dobitnici te navodne revolucije su Slovenija, Hrvatska, BiH, Makedonija. Oni su najveći dobitnici. Oni su dobili svoje nacionalne države i prvom prilikom, dobili su svoje nacionalne države, uprkos tome što je ta država bila stvorena od pobednika Kraljevina Srbije i Crne Gore i poraženih krajeva Austrougarske. Uprkos tome što su poraženi u Drugom svetskom ratu, oni su najveći dobitnici. Nezavisna država Hrvatska je stvorila Socijalističku republiku Hrvatsku samo kao prelazno rešenje između jedne Nezavisne države Hrvatske i druge. E, sa njima neću da delim odlikovanja, neću da tražim zajedničku spomenicu, zato što su oni podigli pušku na državu u kojoj su bili najveći dobitnici. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, Odbor za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu po meni najvažniji Odbor Narodne skupštine, jer kada nestane hrane, kada nestane vode tek onda možete da cenite one koji hranu proizvode i one koji čuvaju naše vode da budu pitke.

Mi smo razmatrali pet zakona i Odbor je prihvatio svih pet. Čisto zbog gledalaca i kolega poslanika koji nisu članovi Odbora da ih nabrojim. Imamo dva sporazuma sa Turskom. Jedan je o veterini. Po meni veoma značajan s obzirom da se u veterini pojavljuju na našoj teritoriji nove bolesti koje nekada na našim teritorijama nisu postojale.

Imali smo bolest „kvrgave kože“. To je bolest koja je uglavnom ranije opterećivala afričke zemlje i zemlje koje su dole niže od nas. Te bolesti mogu da nam nanesu velike ekonomske štete i mi smo imali sreću da tu bolest zaustavimo. Čak ni Evropa, koja nije imala iskustvo sa tom vrstom bolesti, tada nije znala šta da nam preporuči.

Međutim, moram priznati da kod nas postoje stručnjaci koji razumeju i bolesti koje nekada nisu postojale na našoj teritoriji i zato smo veoma uspešno suzbili tu bolest, ne da smo zaštitili sebe od velikih ekonomskih šteta koje su u Bugarskoj, Grčkoj i Makedoniji bile po 10, 15 puta veće nego kod nas, nego smo time zaustavili tu bolest i za Hrvatsku i za druge delove Evropske unije. Zaustavili smo je negde na nivou, na granici negde Negotin, tako da se ona gore više nije pojavljivala.

Sada je aktuelna, što za Tursku nije bitna, „afrička kuga svinja“, koje takođe nekada na ovim teritorijama nije bilo. Uprkos dve godine odolevanja, ona se ipak periferno malo pojavila u Srbiji. Pojaviće se možda i neke druge bolesti, zato kažem da je veoma, zbog bezbednosti hrane, bitna saradnja iz oblasti veterine, a i iz oblasti fitosanitarne zaštite.

Imamo zakon sa Azerbejdžanom koji govori o biljnom karantinu, a to je takođe bitno zbog eventualnih biljnih bolesti koje se mogu pojaviti u trgovini i prometu biljnim proizvodima između nas i Azerbejdžana.

Biljna proizvodnja je takođe značajna. Pojavljuju se opet razne vrste bolesti, tako da je ta saradnja je veoma značajna. Značajna je i zbog eventualnog uzgajanja nekih biljaka i tako dalje, da se može sarađivati između naše Uprave za zaštitu bilja i njihovih organa.

Imamo tri sporazuma o vodama. Jedan je sa Turskom, ali posebno su značajni održivo upravljanje sa Rumunijom i Mađarskom. To je veoma bitno zato što se radi o Dunavu i slivu koji je uz Dunav i verujem da imamo iskustva iz 2014. godine, da znamo zašto i sa Turskom treba razmeniti znanja, stručnjake i tako dalje, zašto treba sa Mađarkom i Rumunijom sarađivati, posebno zbog Vojvodine i eventualnih šteta koje mogu nastati ukoliko se na održiv način ne upravlja vodama.

Takođe, po pitanju Dunava mi u ovom trenutku pokušavamo da zalivne sisteme uspostavimo u celoj Srbiji, ali je posebno značajna ova saradnja sa Rumunijom i Mađarskom zbog Vojvodine. Moram odmah da kažem da moramo zalivne sisteme što pre izgraditi, ispostaviti, jer nećemo moći da koristimo vode koliko mi želimo. Postoje neki međunarodni sporazumi, postoje kvote koliko se vode iz Dunava može iscrpeti i glupo je da između Dunava i Save, Tise, Tamiša i tako dalje Vojvodina ima veoma malo površina koje se navodnjavaju, a opet da bi se one navodnjavale i da bi se kontrolisale suše i poplave potrebno je na održiv način upravljati vodama.

Ono što je mene iznenadilo, da određeni opozicioni poslanici, bez obzira što se raspravljalo o zaštiti bilja, nisu došli na odbor i nisu posvetili pažnju ovako važnim temama, ne samo vodama, već o zaštiti bilja zato što su im na sednicama Narodne skupštine gde su direktni prenosi, puna usta biljaka, GMO itd, i zamene je bilo iznenađenje da se opozicioni poslanici, koji se navodno zalažu za zdravlje biljke, nisu pojavili na sednici odbora. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, kocka i igre na sreću su siguran način da za nešto dobijete ništa. Kockari ulaze u igre na sreću i u kocku da bi osvojili tuđi novac, ali uglavnom izgube svoj. Pri tome, ja znam jedan izuzetak, znam čoveka koji sigurno dobija na igrama na sreću. Zove se Đorđe Vukadinović.

Dakle, evo fotografije, on i Boris Tadić, ovako prisno.

Za vreme vlasti Borisa Tadića, bez obzira što nije kupovao tikete, nije se kladio, nije ništa potrošio, nije bacio kocku, a kocka se najbolje baci kada se odbaci, ali kod njega nije bila potreba ni kockica, ni karte, ni lutrija, ni srećkica, ni tiket, uglavnom dobio je 2.400.000, to je bilo 30.000 evra. Te godine, Boris Tadić i Đorđe Vukadinović uspeli su da i lutriju gurnu u minus. Dakle, „Lutrija Srbije“ te godine, bila je u minusu, verovali ili ne, iako znamo da priređivač igara na sreću uglavnom unapred knjiži 50% od uplate.

Što se tiče boraca, rat ne počinju borci, nego političari i političari uvek duguju borcima, jer ponavljam, ratnici, borci i vojnici ne započinju rat, oni uglavnom ginu.

U Prvom svetskom ratu Srbija je izgubila 1.264.000 života. Invalida je bilo 1.551.000. Da nismo ulazili u Prvi i Drugi svetski rat danas bi nas možda bilo kao Engleza, koji su u Drugom svetskom ratu izgubili 0,8% stanovništva, a Srbi, koji su oni uvukli u rat, izgubili su 15%.

Dame i gospodo, ovaj Dušan Teodorović, veliki junak pre 21 godinu, njegova obaveza za vreme agresije je bila predavanje na fakultetu i to mu je bilo mnogo, pa je pobegao u Ameriku.

Ovo je drugi junak, zove se Sergej Trifunović, koji je kukao od ministra do ministra dok nije prebegao na agresorsku stranu, tj. u Ameriku. Evo njega danas, velikog junaka, tu je razgolićen sa Ivanom Ivanovićem, ne znam zašto, pošto se drže za dojke, ne znam zašto ih mladi zovu dve sise.

Dakle, dame i gospodo narodni poslanici imamo još junaka.

Ovo je junak koji puši tompuse koji koštaju 1.500 evra mesečno. Zove se Jeremić. Taj je za vreme agresije otac, Miško ga je poslao, inače Slobin direktor Jugopetrola, čini mi se, poslao ga je u London, eto da mali studira, iako nije naučio Prvi NJutnov zakon, tamo sa onom Alojzom, kako se zvao onaj, napravio kasnije biznise višemilijonske sa tom vezom, sa Patrikom Hoom. To je taj junak.

I ovo su Boško Obradović i Dragan Đilas. Dragan Đilas, gle čuda baš te 1999. godine, pokretao je firmu u Pragu, a Boško Obradović je imao jako važna posla da pokrene časopis ljotićevske Dveri. Dakle, to su ti junaci.

Za razliku od tih junaka, ovo je Tibor Cerna, Mađar iz Debeljače, 55 kilograma, vojnik 20 godina, gine na Košarama. Poslednje reči su mu bile: „Za ovu zemlju vredi poginuti“. Ovo je on. Spomenik mu je otkriven tek 2017. godine. Poginuo je 1999. godine, na Košarama, ovde negde u blizini ovog rova koji je kopao gde se fotografisao. Ovo je njegova marama, crvena, koju su nosili oko ruke da se razlikuju od neprijateljskih vojnika. Na njoj četiri S i piše „Srbija“. Znači, njegove poslednje reči su bile: „Za ovu zemlju treba umreti“.

Zašto sam vam ovo pokazao? Iz prostog razloga da pokažem koliko su seljaci odani, a koliko su neki od ovih žutih nesrećnika prodani.

Morate, dame i gospodo narodni poslanici, mi političari ne smemo više olako da ulazimo u ratove, nemamo mi više naroda za gubljenje, ali moramo da odamo poštu poginulim invalidima. Nisu oni svojom voljom tamo otišli, nego su otišli voljom političara koji nisu međunarodnu situaciju dovoljno dobro procenili, po meni, a on je međunarodna politika kao klima, ako je ne poštuješ ponekad možeš i pokisneš.

Uglavnom, da li pravedno ili nepravedno, oni su odlukom političara u taj rat ušli. Ovo što sam vam pokazao, Tibora Cernu, „Za ovu zemlju vredi umreti“, njegova bi poruka danas bila: „Za ovu zemlju vredi živeti“, a vi, dame i gospodo, narodni poslanici, poštovani građani, da vidite razliku između ništaka i junaka.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, korupcija je zloupotreba javnih ovlašćenja u sopstvene svrhe. Korupcija je usko vezana i sa ispitivanjem porekla imovine, ali uglavnom kada se to govori misli se na imovinu političara. Korupcija može biti bela, siva i crna. Bela je ona zasnovana na nepotizmu, siva je ona u razmeni određenih usluga i one se krivično ne gone. Ona crna je kada se to radi za novac. Korupcija kod političara, kod određenog broja je proizvela bogatstvo koje, po meni, oni ne mogu da objasne.

Ovaj zakon je već ispunio svoj svrhu, na određen način. Bogati koji su se na politici obogatili sada od svog bogatstva imaju samo strah da ga ne izgube. Zamislite da ste Dragan Đilas, zamislite da ste Dragan Đilas i da ste za vreme, kako kaže ono, sticanja koristi za vreme vršenja javne funkcije.

Da li on ima neko drugo sticanje koristi? Teško. Celo njegovo bogatstvo je zasnovano, upravo na javnoj funkciji. Znači, bio je u kancelariji, šef kancelarije Borisa Tadića, bio je ministar za nacionalno investicioni plan. Taj nacionalni investicioni plan je uglavnom bio plan za izgradnju auto-puta kojim će novac ići u njegove privatne džepove i na kraju je bio gradonačelnik, ili što naši mladi kažu kradonačelnik, odatle potiče 619 miliona evra.

On i Šolak više ne razmišljaju glavom, sada razmišljaju novčanikom. Njihov mozak je u novčaniku, a novčanik u džepu. Ovaj zakon ih dovodi do toga da imaju strah da to ne izgube. Siromaštvo ne prave siromašni, siromaštvo proizvode bogati, posebno ovi bezobrazno bogati, koji su se obogatili na javnoj funkciji, kao što je to Dragan Đilas. Zašto bogati na takav način proizvode siromaštvo? Zato što finansijska sredstva i materijalna dobra odvajaju u svoju korist, često novčana sredstva iznose van naših tokova u inostranstvo i tako se proizvodi siromaštvo. Novca ima dovoljno, ali za vreme žutih nesrećnika bio nepravilno raspoređen, oni su sa narodom delili zlo i dobro, tako što su dobro uzeli sebi, a zlo ostavili narodu.

To njihovo bogatstvo, iznošenje novca i korupcija je ujedno bila loša poruka za investitore. Zamislite, u Đilasovo vreme, zašto nije bilo investicija iz inostranstva? Pa, videli ljudi da funkcioneri, a to je centralizovana korupcija, kada državno rukovodstvo iznosi pare napolje i kada je koruptivno, onda je to centralna korupcija, i kada su ljudi videli da državno rukovodstvo iznosi pare u inostranstvo, kažu - šta mi u tu zemlju da unosimo investicije, kada vidiš da njihovo državno rukovodstvo, funkcioneri, Đilas, Pajtić, Ješić, kako se zovu svi Šutanovac ili zgrabinovac, kada oni iznose novac u inostranstvo. Zašto bi neko u tu zemlju, onda investirao.

Postojala je uzajamna veze, između manjka investicija i njihovog bogatstva, koja su iznosili na belosvetska, kukova i druga ostrva. Takođe, to je rezultiralo i određeno siromaštvo, gubitkom radnih mesta, zato što je taj novac poticao iz privatizacije, a privatizacija bila više neka grabizacija, nego privatizacija, ili što u Sremu kažu da se malo private. To je značilo da se malo najedeš, kao eto tek tako malo, pa je bila grabeživa malko privatizacija predatorska. Još ću navesti neke primere.

Zamislite 300 hiljada hektara, u 63 kombinata, to ovi veliki zaštitnici, zaštitnici sada poljoprivrednika itd, to su zaboravili, to je kao zaboravljeno, gotovo je. Ne, nije gotovo, 63 kombinata su prodavana za cenu koja je bila ispod dva miliona evra po komadu. Govorim ne o zadrugama, o kombinatima koji su imali više hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta. Na stranu i što im je Šarić bio vodeći investitor, to su ovi koji se bore protiv narko-tržišta itd. To su ovi sa kokama nosiljama, preletačicama itd. Gde ove preletačice, koje promene četiri stranke, pričaju o koki, misleći da su koke koke, da je droga koja se zove koka, da se proizvodi u kokošinjcu. Ja mislim da su veoma dobro upoznati, s obzirom da dele zajedničku crtu sa Sergejom Trifunovićem, ali bože moj.

Privatizacija kombinata 1,8 miliona evra po komadu, 300 hiljada hektara, prodata za, čini mi se, 150 miliona evra, maksimalno. Vrednost 300 hiljada hektara vojvođanske zemlje, je danas 4,5 milijarde. Sada će neko da ih tereti, ne znam, ta 150 miliona itd, koje su pokrali da bi to tako jeftino prodali, a u suštini su napravili štetu od 4,5 milijardi. Sada vas ja pitam, da imaju i prigovor na PKB, gde je PKB prodat za sumu koliko su oni dobili za svih 63 preduzeća ili 300 hiljada hektara.

Sad su oni prigovorili, kao to nije bilo moglo je skuplje i tako dalje, a pri tome su u tom PKB napravili 82 miliona evra duga, a gle čuda, u vreme dok je u Beogradu kradonačelnik koji je upravljao i PKB-om, bio Dragan Đilas, a gle čuda, rukovodstvo PKB je dovedeno direktno iz Delte od Miškovića. Sada vas ja pitam, da li oni stvarno mislite da nemaju strah da ne izgube to bogatstvo koje su stekli na tako pokvaren i bezobrazan način.

Bogatstvo je kao morska voda, što ga više imaju, to su žedniji. I, Šolak i Đilas su najbolji primeri, Šolak broj dva. Recite mi ministre, koliko je Šolak uložio novca, koliki je ulaz u Srbiju? Koliko je uložio? Dakle, KDS sistemi, kasnije SSV, „Junajted grupa“, „Junajted medija“, „Dajrek medija“, koja je članica „Junajtede grupe“, „Junajted medije“. „Dajrek medija“ je bila Đilasova, da li je tako? Kao nisu međusobno povezani? Vrlo lako se međusobno povežu, reklamno tržište i tako dalje. Recite mi koliko je Šolak uneo novca u Srbiju? Investirao je, red je da zaradi, nije problem, ali ja mislim da su to bila minorna ulaganja. Razvlačio je kablove po EPS mrežama i tako dalje. Znate li za koliko je on prodao taj biznis? Znači, „Junajted grupa“, SBB i tako dalje, je prvo prodala svoj biznis, deo svog biznisa za 1,5 milijarde evra, dok ste se vi kao državno rukovodstvo vozili u onom Falkonu raspadnutom, on je imao dva nova. Jedan je Falkon, drugi je slične neke marke.

Sada se ja pitam, pošto je onako posredno u Dnevniku objavljen informacija kako je on poreski obveznik u Švajcarskoj. Čekajte, biznis mu je ovde, ovde zarađuje stotine miliona evra godišnje, biznis mu je bio jedan i po milijarda, pa je taj biznis onda zajedno sa tim Dejvidom Petreusom, pretvoren u BS Partner. A u koliko para? U 2,6 milijardi evra. Znači, Šolakov biznis i Đilasov koji je prodat, vredeo je 2,6 milijardi evra. Sada bih ja mogao vas kao ministra policije da pitam, koliko su oni novca, njih dvojica uložili u taj biznis kada su uspeli da ga prodaju za 2,6 milijardi evra? Da li su korišćeni državni resursi, resursi EPS, toplana i tako dalje? Da li su korišćene povlastice koje je Đilas imao u državnom rukovodstvu zato što je bio ministar, zašto što je bio kradonačelnik, zato što je bio blizak Borisu Tadiću i tako dalje? Koliko su oni novca uložili da bi za biznis dobili 2,6 milijardi evra i opet ostali u nekoj igri, i opet uzimali stotine miliona evra od pretplatnika sa teritorije Srbije. Najbolji dokaz je sa „Telekomom“. „Telekom“ su hteli da uguše, sada su sami tražili da se njihovi kanali udalje sa „Telekoma“, uključujući i N1, a sada bi samo da vrate N1, ali ne besplatno. Znači, „Telekom“ kaže, hajde besplatno ćemo vas pustiti, emitujte za 800 hiljada korisnika do mola. Što znači da to gleda milion, dva miliona ljudi. Može da gleda, ali neće da gleda i ne možete ljude da naterate da gledaju N1, da čitaju „Danas“, „Vreme“, NIN i tako dalje, ljudi to neće, kao što ne možete da ih naterate da glasaju za te nesrećnike koji bojkotuju ovde rad Narodne skupštine.

Želeo bih da znam, kako mi uopšte sa njima da izađemo na kraj, jer to je ogroman novac i ljudi koji misle da sa novcem mogu sve, da mogu da kupe poslaničke grupe, da mogu da kupe političke partije, da mogu da kontrolišu druge političke partije, kroz dužničko ropstvo. Ljudi koji misle da sa novcem mogu da urade sve.

Uglavnom misle da posle toga urade sve za novac, kao u onoj morskoj vodi, da što više imaju to su žedniji. Zato ja podržavam ove zakone, ali se pitam – šta ćemo sa ovima koji su kupovali do 2007. godine, kao Ješić stanove u Beču, bazene za teču ili strica, ujaka i tako dalje?

Šta ćemo sa onima koji su imali pocepane patike i pocepane farmerke, šta ćemo za te moralne kredibilne veličine koje su, gle čuda, odjednom stekle nekoliko hiljada kvadrata prostora, penthause i tako dalje?

Šta ćemo da uradimo sa njima, na koji način i kojim kompletom zakona, ne samo ovim jednim zakonom, da krenemo na njih i da narodu pokažemo da ćemo suzbijati kriminal i nećemo dozvoliti da kriminal suzbije državu.

Moja poruka za sve političare je sledeća – da nikome nisu nosili novčanik ispred krsta. Nijedan kapital u Srbiji nije trajao 100 godina, zapamtite. Probajte da proverite.

Nijedan kapital u Srbiji nije trajao duže od 100 godina. Nikome nisu nosili novčanik ispred krsta, a kovčeg od najbolje hrastovine je samo kovčeg, nijedno bogatstvo nije dočekalo da ga unuk potroši i zato je moja poruka političarima i svima ovim bogatašima koji su se obogatili na ovaj način.

Nemojte, bre toliko da kradete, ne možete u isto vreme da jedete tri supe, da jedete tri mešana mesa, ne možete da pojedete tri raka u isto vreme, ne možete da spavate u tri vile, ne možete u isto vreme da imate tri devojke koje se skupo održavaju, znači nemojte bre toliko da kradete. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da sam ja govorio kao ovlašćeni i već rekao ovim žutim novokomponovanim bogatašima šta sam imao, ja ću preostalo vreme poslaničke grupe ustupiti Bojanu Torbici koji će nešto kasnije govoriti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, ja poštujem vašu tolerantnost. Član 104. stav 1. – ako se narodni poslanik u svom izlaganju na sednici Narodne skupštine uvredljivo izrazi o narodnom poslaniku čiji nije član poslaničke grupe navodeći njegovo ime i prezime, funkciju itd, ima pravo na repliku.

Ja nemam ništa protiv što ste dali gospodinu Šaroviću repliku, ali on se za repliku javio na izlaganje gospodina Markovića, a sve vreme je replicirao ministru. Ako ste mu dali repliku na izlaganje gospodina Markovića, onda on treba da replicira gospodinu Markoviću, a ne ministru. Ovako se širi krug replika i ovako možemo mi koji smo ovde strpljivi da čekamo do sudnjeg dana da vi završite te replike, zato što kod vas replika nije jedna, nije odgovor na repliku. Kod vas ima pet replika. Kod vas dva minuta traju samo kod mene dva minuta. Samo za mene su dva minuta dva minuta, ostali mogu tri minuta, četiri minuta.

Poštujem tu vašu demokratičnost i ono smisao da se vodi debata itd, ali nemojte baš puno preterivati.

Ne tražim da se glasa, ali da se uvede nekog reda malo u te replike. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde sedi 10-ak kolega, pravda za kolege. Ako neko onako uvredljivo i posprdno kaže – pravda za Marijana, samo zato što sam tražio da se te replike malo suze, da ne traju mnogo duže od dva minuta, što piše u Poslovniku, da se replike odnose na prethodnog govornika, da se ne replicira po pet, šest puta uzastopno, da ne gubimo vreme, da svaka sednica košta, ali da razumem želju predsedavajućeg da dopusti dijalog i da to toleriše, ali sam tražio da te nenamerne zloupotrebe, ta tolerancija ne ode predaleko i previše.

Staro pravilo kaže da su najbolji zakoni i najbolja pravila ona koja se sprovode. Ovaj Poslovnik nisam pisao ja, nisam čak bio ni poslanik kada se ovaj Poslovnik pisao, ali mislim da makar neka osnovna pravila treba da poštujemo. Ne možemo da dođemo u jedan sat popodne, napravimo jedno 20 uzastopnih replika itd, onda odemo kući, a istih 10-15 ljudi sedi ovde u Narodnoj skupštini, bez obzira kojoj poslaničkoj grupi pripadaju. Uvek vidim iste kolege koji strpljivo sede itd, ne zloupotrebljavaju ni jedno pravo, posebno ne preterano, a uvek imamo ljude koji imaju pravo na pet, šest, sedam uzastopnih replika i posle odu kućama, a mi svi bez obzira na poslaničku grupu, koji danima ostajemo ovde, sedimo.

Tražim da se sa tom tolerancijom ne pretera previše. Razumem želju predsedavajućeg da se dijalog vodi itd, ali da ne bude po pet, 10, 15 uzastopnih replika i da traju po četiri, pet minuta. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi Srbi koji smo postradali u Drugom svetskom ratu sa 15% stanovništva treba sa dužnom pažnjom da se setimo onih koji su nas u taj rat uvukli. Recimo, Engleza. Kažu, ima izreka – kada se dve ribe posvađaju na dnu mora, kaže, mora da je neki Englez ili Britanac iza nekog kamena. Oni su vešti u žrtvovanju drugih za sopstvene interese.

Hajde da vidimo, u filmovima gledamo taj žestoki antifašizam, antinacizam, borbu Engleza, Britanac, Amerikanaca protiv Nemaca. Da li je to tako? Samo nešto više od dve godine otkada su 200.000 funti dali generalu Simoviću da nas 27. marta polako uvede u krvoproliće, u nestanak 1.200.000 Srba, Englezi su maja meseca 1938. godine odigrali utakmicu u Berlinu. Ova njihova i nemačka reprezentacija, gde Englezi dve godine pre žrtvovanja Srba salutiraju Hitleru, svi do jednog. Pre same utakmice u svlačionicu je ušao engleski diplomata i naredio fudbalerima Engleske da salutiraju Hitleru bez obzira što on čak nije ni došao na stadion, već su bili neki visoki funkcioneri nacističke partije. Evo tih fotografija. Setimo se naših prijatelja Engleza koji su hteli da nas proglase genocidnim narodom, setimo se da 1938. godine salutiraju Hitleru pred 110.000 nacista u Berlinu. Dobro da se setimo, da se naši gledaoci takođe sete i da dobro razmislimo pre nego što krenemo vruće glave eventualno, ne daj bože, u neke druge sukobe, da ne budemo baš previše emotivni. Neka nam srce bude toplo, a glava da nam bude hladna.

Setimo se ovih Britanaca, da je to 1938. godine bilo posle pripajanja Austrije, da su u nemačkoj reprezentaciji igrali i neki pripojeni fudbaleri iz Austrije, čak i jedan Englez koji je dao gol. Dakle, i prošireni nacisti su igrali za Nemačku, a bitno je da su Englezi tolerisali pripajanje Austrije, bitno je i da im je ponuđeno zašto su to radili, pa ih je nekako FIFA eskivirala. Ponuđeno im je mesto Austrije na svetskom prvenstvu, koja je izbrisana zato što je pripojena Nemačkoj. E, toliko o licemernim Englezima, za koje neki misle da su nam bili neki saveznici i prijatelji, a da ne govorimo o tome da su po naređenju Broza bombardovani gradovi 1944. godine po deset puta, od Niša do Alibunara, Podgorice, Beograda više puta, pa i na Uskrs, pa i na sahranama, nema šta nam nisu radili. Zato ne znam ko nas je više mrzeo, da li Nemci ili naši saveznici.

S tim u vezi, da se Engleska ne bi branila, ovde kraljica Elizabeta, ovde kasnije i princ Edvard VIII, ovde i njena majka, i gle čuda, 30-ih godina u dvorcu, čini mi se u Škotskoj, pozdravljaju nacističkim pozdravom, verovatno šalju i poljupce Adolfu Hitleru.

Zato braćo Srbi, građani Republike Srbije dobro da razmislite o ovim dobrovoljnim davaocima srpske krvi i da znate dok je u Drugom svetskom ratu stradalo najviše ruskog i srpskog stanovništva uz jevrejsko, Srba je stradalo 15%, Jugoslovena 10% a i u tim Jugoslovenima baš smo mi Srbi uzeli najveće učešće, Hrvata je stradalo 70.000 a Srba je stradalo 1.200.000.

Da dobro naučimo neke lekcije iz prošlosti i da, opet kažem ono što sam rekao prošli put, da mi dobro razmislimo da smo dosta puta ratovali za velike, dosta puta smo ratovali za tuđe interese, dosta puta smo ratovali za druge, vreme je da od sada živimo samo za sebe i za naš narod u okruženju. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo sam rekao ne sa namerom što sam iznosio, ne sa namerom da zaoštrim odnose sa Englezima, niti da ih postavim istorijski na mesto koje im pripada, zbog drugosrbijanaca. Oni često zbog jedne šake Ljotićevaca, zbog nekoliko ludaka i čudaka koji za vreme Drugog svetskog rata uradili nešto čega bi se mi postideli žele da prikažu Srbiju kao neku vrstu saveznika nacizma i čisto zbog njih sam ovo izneo.

Jeste engleska dinastija bila bliska krvno i Nemcima, ali ima tu još nečega, u ovim filmovima u Drugom svetskom ratu dominiraju američki filmovi. Uglavnom su veliki borci protiv nacizma za mene minorni Pokret otpora u Francuskoj, koji je čak predvodio fudbaler Ivica Bek. Jedan od tih koji su predvodili, Srbin, učesnik Mundijala u Montevideu 1930. godine i on je učestvovao u tom Pokretu otpora. Uglavnom su filmovi o anti-nacizmu i borbi protiv Hitlera američki, engleski, francuski, to su glavni borci itd. A oni koji su najviše izginuli sad rizikuju da budu proglašeni genocidnim narodom.

Obeležavanja u Poljskoj itd. svih tih ratova i sukoba, čini mi se da su rađe viđeni gosti u nekim državama Nemci kao osvajači, nego kao Srbiji koji su i Rusi koji su podnosili najveće žrtve, a Poljska prošle godine najbolji primer kada se obeležavao „Pomor“ u Poljskoj, „Pogrom“, Poljaci nisu pozvali Ruse i Srbe koji su bili najveće žrtve. Englezi su stradali 0,08%, Srbi 15%, Jugosloveni 10%. Znate li koliko su stradali Amerikanci, te vodeće žrtve, borci itd, 0,2%. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, Zemun je grad. Na periferiji tog grada, na teritoriji NDH je bio logor Staro sajmište. Bio bi greh prema svim Zemuncima, koji su nekada živeli ili sada žive ili simpatišu Zemun kao simpatičan grad. Ja sam rođen u Zemunu i ne bih voleo, rođen zato što je porodilište jedino u Sremu u tom trenutku bilo u Zemunu, i ne bi mi bilo drago da se logor Staro sajmište, kako se i zvao, nazove logorom Zemun.

Ja nisam rođen u logoru, ni u bivšem logoru. Ja sam rođen u Zemunu. A, na periferiji Zemuna uz dozvolu NDH Nemci su likvidirali na surov način od 6.500 do 7.000 Jevreja i 12.000 Srba.

Moji potiču iz Bosne i Hercegovine i ne znam na koji način su dospeli u taj logor, Foča, Goražde okolina, delovi stare Hercegovine, dakle ne znam kojim putevima su oni uopšte se našli i završili u logoru Staro sajmište.

Ovde je rečeno nešto što je mene pogodilo. Ja sam u srednjoj školi zbog porodice u kojoj sam odrastao i u vojsci, sve vreme bio lojalan državi, ali nisam verovao baš u Potemkinova sela. Pokušali su da nas uče da je srpska vojska, a to je radila KP, da je srpska vojska vodila hegemonističke ratove od 1914. do 1918. godine, recite mi da grešim da takvih lekcija nije bilo, da je vodila hegemonističke ratove i da je porobila sve druge naše narode i narodnosti. Tako su pokušali da nas uče u školi. Mene tome nisu mogli da nauče.

Ima onih pripadnika KP koji su bili najmlađi Titovi odbornici koji su prihvatili tu vrstu ideologije i onda pod starost kažu – ali ja sam hteo da unesem sliku „Plave grobnice“. „Plava grobnica“ pripada srpskom narodu. To je sećanje da je Srbija oslobađala druge, a ti drugi su digli ruku na Srbiju i Srbe. „Plava grobnica“ podseća na to. Ali, mene podseća i na one koji danas žele politički i „Plavu grobnicu“ da iskoriste, uprkos tome što su bili najmlađi Titovi odbornici, šefa partije koji nas je učio da su Srbi sa milion i 264 hiljade, poginulih Srba iz Srbije, vršili hegemonističke ratove od 14. do 18. da bi porobili naše narode i narodnosti.

Stvarno ova Skupština trpi sve. Ovde ima ono obraz đon. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u sukobu samih sa sobom uvek gubimo mi. Dok smo mi ratovali za druge, svi drugi su ratovali protiv nas. Ja ću pokušati na nekoliko primera da našim gledaocima dokažem da vredi imati vruće srce i hladnu glavu, a ne obrnuto, da ne treba vrućom glavom ići u sukobe.

Ova fotografija je fotografija prvog komandanta RV i PVO povratnog, zvao se Franjo Pirc. U partizane je došao iz stožera Ante Pavelić 1944. godine. Inače, jeste bio kraljevski vazduhoplovac, pilot koji je 1941. godine, posle osnivanja NDH, pobegao kod Pavelića. Zato što je bio našom zabludom jedan od komandanata u Kragujevcu, čini mi se, najslabije smo se branili avijacijom baš iz Kragujevca. Da naši gledaoci znaju da je ta trula kraljevina, za koju su me učili u školi da je bila trula i da je kapitulirala za 12 dana, čini mi se izbacila 3.500 nemačkih vojnika iz stroja, da je ta avijacija koju je ovaj izdao, kraljevska, bombardovala aerodrome u Mađarskoj, Bugarskoj i čini mi se u Austriji. Da li je tako, gospodine Martinoviću? Ta trula Jugoslavija.

U drugoj lekciji su me učili, u prvoj da je trula Jugoslavija kapitulirala za 12 dana, a u prethodnoj lekciji su me učili, ili u jednoj od prethodnih lekcija, kako smo mi spasili Sovjetski Savez, Rusiju. Zato što smo 27. marta, gde je potplaćeni Simović žrtvovao 15% Srba, da bi Engleza izginulo daleko manje od Amerikanaca, od 0,2 do 0,8% i Srbi su vrućom glavom krenuli u sukob sa Hitlerom, a pri tome smo izgubili 15% stanovništva. Franjo Pirc je izdao i pobegao na Pavelićevu stranu. I, gle čuda, 1944. godine dolazi u partizane, postaje prvi komandant ratnog vazduhoplovstva, navodno Narodno oslobodilačke vojske.

Kako je on nadalje oslobađao Srbe? Sad ćete čuti, oni koji ne znate. Dakle, prvo što je uradio, sazvao je svoje oficire i izdao naredbu da se prijave svi bivši vazduhoplovci za novi ratni raspored. Kada su se piloti koji su obarani u sukobu sa Nemcima koji su izbacili 154 nemačke letilice iz stroja, kada su se ti obarani piloti javljali za promenu ratnog rasporeda, da se stave u službu državi, Franjo Pirc ih je pokupio, odveo u selo Jabuka u Pančevu i pogubio 72 kraljevska oficira koja su se borila protiv Hitlerove avijacije, dok je on pobegao na Pavelićevu stranu. Zato ja kažem da su Srbi Hrvatima poslužili samo kao prelazni period iz jedne NDH u drugu. Čim se stekla prva naredna prilika imali smo Antona Tusa itd.

Hajde da vidite koliko je to oslobađanje od života Srba bilo veoma uspešno po Hrvatima, prilog broj dva. Ovaj oficir se zove Marko Mesić. Gospodine Martinoviću, vi ćete možda nešto o ovome znati, kao što ja znam. To je stric čuvenog Mesića koji je rekao - Zadatak je izvršen, Jugoslavija više ne postoji. Evo, da vidimo antifašističku prošlost Mesićevu. Ovo je njegov stric, 369. pukovnija, pješačka kako su je zvali, zarobljena kod Staljingrada. Pokupili ih Rusi. Onda nisu znali da li da ih pobiju, pa su rešili da ih presvuku u partizane. Poslali su ih oktobra 1944. godine u Srbiju, da ono što iz NDH nisu uspeli da urade, što nisu uradili u ustaškoj uniformi da urade u uniformi presvučeni u navodne partizane, u oslobodioce.

Znate li šta je radio kada je došao u omraženi kraljevski kompleks Beli dvor? Pucao je u crkvu Svetog Andreja i pri tome gađao ikonu u toj crkvi. To vam je priča o Marku Mesiću. Mislim da još u toj crkvi postoje tragovi tog rafala koji je ispalio ovaj ustaša presvučen u partizansku odoru, rešen da na streljački stroj na Sremskom frontu pošalje na desetine hiljada srpskih mladića, onih koji su preživeli savezničko bombardovanje, a desetina puta je Srbija 1944. godine bombardovana, po nalogu neprijateljskog vojnika iz prvog rata Josipa Broza koji je birao ciljeve koje saveznici treba da bombarduju u Srbiji. Kada je na red došla Slovenija Edvard Kardelj je rekao – znate, to u Srbiji nije dalo rezultata, pa su bombardovani samo Srbija i Crna Gora, odnosno ciljevi naseljeni srpskim stanovništvom.

Zato, braćo Srbi, razmislimo dobro, nikako pre vremena u tuđe ratove, a nikako, to je poruka za ove nesretnike drugosrbijance, nikako u sukobe sami sa sobom, jer u tim sukobima sigurno gubimo mi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poznato je da se posle Prvog svetskog rata Kraljevina Srbija i Kraljevina Crna Gora ujedinila sa poraženim delovima Austrougarske. Takođe, posle Drugog svetskog rata pobednička vojska se ponovo ujedinjavala sa onima koji su na njih udarili. Tako su nastale bivše jugoslovenske republike koje su stvorene ponovo borbom Srba. A onda su sve gotovo do jedne rešile od 90-ih godina naovamo da izbace pobednike. Sve republike su proglasile nezavisnost i sve Srbe koji su živeli u tim republikama stotinama godina proglasile agresorima.

Vi imate velikosrpsku agresiju u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, evo sad i u Crnoj Gori, u pokrajini srpskoj Kosovu i Metohiji, gde smo došli do sulude situacije, recimo, sve republike su mogle da se odvoje od Srbije, od Jugoslavije, Srbija ne može da se odvoji ni od svoje pokrajine. Od Srbije može da se odvoji pokrajina, ali Srbija od pokrajine ne može da se odvoji, čak ni jednim svojim delom.

Uzmimo te multietničke narode koji su se borili protiv velikosrpske agresije. Oni istovremeno hoće da budu i žrtve i pobednici. Teško je u ratu biti i žrtva i pobednik. To je veoma teško. Ali eto, tim bivšim jugoslovenskim narodima je pošlo za rukom. Ja ću navesti multietničku Bosnu, pa da vidimo. Sedište multietničke Bosne, multietnička Bosna je pre sukoba po popisu iz 1991. godine imala 42% Muslimana, sada ima 50,1% Bošnjaka, zapamtite, 42% pa 50,1%. To je isto, bili su Muslimani pa je Klinton rešio, dobro, mogu da se izjašnjavaju kako hoće, ali se radi o istom narodu. Srba je bilo 34%, sada ih ima 30%.

U tzv. Federaciji Bosne i Hercegovine, Hrvatska i Bošnjaci, bilo je 500 hiljada Srba, sada ih nema ni 50 hiljada. U sedištu multietničke zajednice, Sarajevu, bilo je 157 hiljada Srba, sada ih ima manje od Kineza, daj bože da ih ima 10 hiljada.

Sad ja vas i sebe pitam - ko je to izvršio etničko čišćenje u Herceg-Bosni?

Recimo, u muslimansko-hrvatskoj federaciji Srba ima 2,5%. Maltene statistička greška. Recimo, u Sarajevu imate 22 hiljade više Bošnjaka nego što ste imali pre rata Muslimana. U Zenici imate 13 hiljada više Bošnjaka nego što je bilo Muslimana pre sukoba 1991. godine. Ko je onda izvršio etničko čišćenje?

Znači, obično agresor, tako su nas proglasili, izvrši etničko čišćenje. Ali, kad uzmete statistiku, Srba nema, ima ih manje. Recimo, bilo ih je zajedno sa Jugoslovenima milion i 600 hiljada. Sad ih ima milion i 86 hiljada. Sad ja pitam - ko je izvršio etničko čišćenje u Sarajevu? Bilo 157 hiljada Srba, sad ih ima manje od 10 hiljada. Etički počistili žive, evo, sada sele 13 hiljada grobova. Da li se to može nazvati etničkim čišćenjem mrtvih?

Da li mi jednom treba da počnemo da cenimo sami sebe? Da li mislite da ovi drugosrbijanci ne bi uradili ono što nam je radio Franjo Pirc i ovaj nesretni Marko Mesić?

Ja nisam siguran da današnji Đilas ne bi stupio u savez sa ovima, kao što je to stupio onaj Đilas. Ovaj Đilas koji u svoje džepove gurne ruke samo na minus 20 je, po meni, gori od onog Đilasa, jer je uzeo 619 miliona evra, znači, uzeo je budućnost nekoj deci. Da li mislite da oni ne bi stupili u savez sa ovakvima?

Ja sam siguran da ovi nesrećnici bi. Pa, evo, sa Boškom Obradovićem. I da vam navedem primer.

Ovo je bio profil Marinike Tepić, do pre godinu i nešto dana. To je profil na kome se maljem razbija glava gipsanoj bisti sa likom Aleksandra Vučića. Evo, pogledajte, da uvećam. Oni to zovu umetnost. Ovo drugosrbijanci zovu umetnost. Evo, ta fotografija koju je ona stavila na svoju profilnu sliku na Tviteru, i sve do motornih testera. Kad su sa malja prešli na motornu testeru i obznanili da će nas šišati motornim testerama, onda su prešli na motorne testere. Ali, da vidimo kome ona to želi da polupa glavu maljem. To je ustaški metod. Čoveku kome su gotovo celu familiju, kao i meni, pobile ustaše.

Ja vas pitam - ima li razlike između današnjih drugosrbijanaca i onih koji su pozivali da se bombarduju srpski i crnogorski gradovi? Podgorica je sravnjena sa zemljom. Niš gađan, čini mi se, 13 puta. Leskovac 10 puta. Beograd više puta, na Uskrs pa na dan sahrane, itd. U tom logoru je poginulo 120 ljudi, zatvorenika, logoraša, od savezničkog, navodno, bombardovanja. E, to su oni saveznici koji su nas gurnuli u rat, pa izginulo 15% Srba, 0,8% Engleza i 0,2% Amerikanaca.

Zato ja kažem, i završiću sa, recimo, Dobricom Ćosić. On kaže, braćo Srbi, građani Srbije, on kaže da sukobi velikih se obično plaćaju kožama malih. Kaže doslovce ovako: "Balkan je kusur u sukobu velikih. U sukobu velikih se taj kusur plaća kožom balkanskih naroda". Ovo bi trebalo da čuju oni koje smo oslobodili, a oni nas sad nazivaju velikosrpskim agresorom. Najčešće se, kaže, plaća kožama balkanskog naroda. A najčešće je to koža srpskog naroda.

Zato ja kažem - treba da izbegavamo sukobe sa bilo kim, posebno sami sa sobom.

Srbija ekonomski napreduje i oni koji žele da zaustave ekonomski napredak Srbije, oni mogu i da požele sukobe, koje mi moramo, ma koliko bilo bolno, izbegavati do onog momenta da ne dopustimo jedino pogrom i neke zločine nad Srbima koji se kao "Oluja", "Bljesak" itd. više ne smeju ponoviti. A sve drugo, nažalost, moramo da trpimo,da bi ekonomski napredak Srbije bio obezbeđen. Jer, cilj velikih možda više nije samo da nas fizički unište. Možda hoće nekim novim sukobom da nas ponovo uvedu u neke borbe, spreče ekonomski napredak. To im možda nije primarni cilj. Možda im je cilj da zaplaše još ovo malo mladog naroda, da pobegne od mogućih sukoba i da tako oni u Evropi i veliki dođu do radne snage. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, elektronska oglasna tabla treba da sadrži određene podatke. Koliko je katastar bitan najbolje vidimo na primeru Republike Srpske. Geometar koga sam ja najviše poštovao poodavno nije među živima, kažu da je bio najprecizniji.

To je bio geometar iz Valjeva i ja bih da sam malo više vlast ustanovio srednju geometarsku školu u Valjevu, možda i akademiju i ona bi se zvala akademija Nikola Kalabić. Ne zbog njegovih zasluga u Drugom svetskom ratu, kažu da se njegove knjige, gospodine Martinoviću, i dan danas koriste, kao veoma precizne.

Kada sam već pomenuo Republiku Srpsku, koliko je bitan katastar, videćemo iz onih 94 hiljade hektara poljoprivrednog zemljišta, koju po svaku cenu neko želi da otme od Republike Srpske. Da, Nikola Kalabić je rođen u Republici Srpskoj, i ima veza sa Republikom Srpskom i mislim da tamo ima mnogo ljudi koji se zovu Nikola, i da to neće tako lako proći.

U prethodnim diskusijama sam govorio i to, da ovi multietnički, koji otimaju tu zemlju, nikako ne mogu da mi dokažu kako to u Federaciji sa 505 hiljada Srba, na tim teritorijama iz 1991. godine, sada 2013. godine živi manje od 50 hiljada ljudi i 2,5% Srba, a u Republici Srpskoj živi 14% Bošnjaka, odnosno ranije su to bili Muslimani. Ko je tu u stvari multietnički? Ko je tu koga etnički počistio? Ali, izgleda da provokacije prema Srbima idu dalje. Treba oteti 94 hiljade hektara zemlje Republici Srpskoj, ja mislim ne zbog poljoprivrednog zemljišta, iz provokacije radi. Sve što se dešava oko Srbije, pa i u katastrima susednih republika, se dešava zbog Srbije, zbog provokacije. Neko želi Srbiju da zaustavi, pre svega u ekonomskom napredovanju, jer su shvatili da od kada je Srbija stala na noge, da pomaže srpskom narodu u okruženju, da ima snažnu ekonomiju, da ima novac, da pomogne Srbima, ne samo u Republici Srpskoj i u Crnoj Gori, već i recimo u Federaciji BiH, recimo u Drvaru.

Možda to nekome smeta. Čudna je koincidencija, da Srbija počne da pomaže Srbe u regionu, da obeležava nevolje kroz koje su prošli, da traži da čuvaju svoje srpsko ime, da čuvaju srpski jezik i svoju kulturu, da ponovo podignu glavu, da ponovo podignu svoju zastavu, koji mnogi zabranjuju, kao recimo oni u Crnoj Gori, koji iz katastra žele da izbrišu srpske crkve, Nemanju, Svetog Savu itd.

Čudno mi je to okolo što se dešava, oko Srbije, po meni se dešava zbog Srbije. Zato, po meni je veoma bitan katastar, ali još bitnije je, sem ovih žutih nesrećnika, da budemo složni i da čuvamo hladnu glavu, da dobro razmislimo, što neki oko nas nešto rade i zašto žele po svaku cenu da isprovociraju Republiku Srbiju i zašto nam umnožavaju probleme, kada mi nikoga od njih, u ovom trenutku ne diramo, kada ne plediramo na njihovu teritoriju, a oni po svaku cenu žele i kroz katastar da uzmu deo teritorije Republike Srpske, koji Dejtonom njima ne pripadaju.

Zato kažem, da naš narod treba pažljivo da gleda šta radi naše rukovodstvo, da čuvamo hladnu glavu, da imamo toplo srce, da nikako ne nasedamo na neke ranije fore, kako to mladi kažu, da se ne damo provocirati, da samo u krajnjoj nuždi ne dozvolimo ponavljanje „Bljeska“ i „Oluje“, ali zbog događaja u Republici Srpskoj i u Crnoj Gori, niko ne može da me ubedi da cilj nije Srbija, srpski narod u Srbiji i srpski narod u okruženju, koji mi svake godine pomažemo i bićemo u prilici, ako ekonomski budemo napredovali, da ih pomažemo sve više.

Kada srpski narod u regionu stane na noge, niko ga neće zaustaviti u ekonomskom napretku i svi će želeti da sa Srbima i sa Srbijom grade dobre odnose. To smeta ovim rukovodstvima, koja su proistekla iz prethodnih ratova, koji su bili ratni zločinci, a postali kobajagi neki državnici i političari. Hvala.