Hvala, gospođo predsedavajuća.

Moram da kažem da je povređen član 89. Poslovnika. Zašto? Dakle, ono što vidimo da je jedan od najvažnijih predloga zakona koji se ovde nalazi - zakon o alimentacionom fondu. ministarka Žarić Kovačević nije u sali. Ne znamo gde je, pa možda možete da nam kažete gde vam se nalazi ministarka koja sutra treba ovaj zakon da primenjuje. Nećete ga primenjivati vi, ni ja, ni Ana Brnabić, nema ministarke Žarić Kovačević. Gde vam je ministarka? Da nije zapela negde u Kosjeriću ili Zaječaru?

Gde vam je ministarka Milica Đurđević koja, ako ništa, bi bar trebalo da se bavi socijalnim pitanjima, a dokazi o njenom obrazovanju se završavaju na pragu PU „Radosno detinjstvo“? To je to. Gde su vam ti ministri koji sutra ovo treba da primenjuju?

Pričate o klasterima, pričate ovde o stvarima koje apsolutno ne postoje dok Srbija vri napolju, a vama nadležni ministri ko zna gde se sada nalaze. Sazovite pauzu i da se lepo povučemo odavde dok vam ministri, koji sutra ovo treba da rade, ponavljam, ne dođu ovde u salu, udostoje se da izađu pred narodne poslanike.

Da pitamo predsednika Vlade, prvo, gde je? Da li je danas dežuran u privatnoj klinici? Jel može on da dođe ovde da odgovori na nešto? Na šta ovo liči? Ministarka, ponavljam, zadužena za najvažniji zakon koji ste istakli pod jedan na spisku, nije došla ovde danas, gde se ona nalazi? Gde je Milica, kesa iz supice, supica iz kese, lača mati? Gde je?

Ove što dobacuju ne čujete i malopre niste reagovali da je predsednik, šef poslaničke grupe nas nazvao nacistima ovde i onda pričate…

Vreme, obratite pažnju.

… o dijalogu, pričate o tome da treba ovde da se primenjuju pravila, pričate o klasterima. Čovek viče i zove nas ovde nacistima. Povredili ste Poslovnik i treba da reagujete ubuduće.

Zahvaljujem.

Molim vas samo malo tiše.

Znači, kao što znate, predlagač zakona je Ana Brnabić. Vlada je dala svoje mišljenje i ne znam šta vama tačno nije jasno ili se niste dobro upoznali sa Poslovnikom o radu Narodne skupštine.

Da li želite da se Skupština izjasni? (Ne.)

Zahvaljujem.

Reč ima narodna poslanica Zagorka Aleksić, ovlašćeni predlagač u ime Odbora za prava deteta.

Izvolite.

Dame i gospodo, Odbor za prava deteta je na sednici održanoj juče, 9. juna 2025. godine, razmotrio Predlog zakona o ostvarivanju prava iz Alimentacionog fonda u načelu i odlučio da predloži Narodnoj skupštini da ga prihvati.

Pred nama je Predlog zakona koji predstavlja važan korak u zaštiti prava deteta i podršci porodicama u Srbiji. Ovim zakonom predviđa se osnivanje Alimentacionog fonda čime država preuzima odgovornost da obezbedi privremeno izdržavanje deteta u slučajevima kada roditelj ili drugi zakonski obveznik ne izmiruje svoju obavezu izdržavanja, a prinudna naplata nije moguća ili je neizvesna zbog nedostatka imovine dužnika. Time se rešava jedan od najčešćih i najtežih problema sa kojima se suočavaju samohrani roditelji, a to je neplaćanje alimentacije.

Prema nekim neformalnim procenama oko 300 hiljada dece iz razvedenih porodica ne prima izdržavanje koje im pripada, što direktno ugrožava njihovu egzistenciju i njihov razvoj. Podaci takođe govore da više od 50% roditelja ima problem, neki vid problema sa naplatom alimentacije od bivšeg bračnog partnera.

Ovaj zakon omogućava da država putem alimentacionog fonda isplati izdržavanje detetu, a zatim potražuje ta sredstva od dužnika kroz izvršni postupak. Na taj način dete ne ostaje bez podrške, a odgovornost ostaje na onome ko je dužan da izdržava.

Predlog zakona je, takođe, u skladu sa Konvencijom UN o pravima deteta koji je naša zemlja ratifikovala i potvrđuje našu posvećenost zaštiti najmlađih i najranjivijih članova društva. Mi time pokazujemo da država prepoznaje i preuzima svoju ulogu u garantovanju osnovnih prava deteta, potpuno nezavisno od porodičnih okolnosti.

Mi vrlo često govorimo o borbi protiv svih oblika nasilja koji uključuju decu, a ne plaćanje alimentacije može biti i jeste primer ekonomskog nasilja, jer to često nije samo puka neodgovornost, već je i vid kontrole i pritiska. Ostvarivanje prava na alimentaciju nije pitanje samo zaštite dece, već i pitanje pravde za roditelje. Nama su potrebni efikasni mehanizmi, a verujem da ćemo mi ovaj zakon i dalje unapređivati i da ćemo nastaviti da stvaramo sistem podrške. Alimentacija nije nikakva milostinja, već je zakonska obaveza, a neplaćanje iste je krivično delo.

Pozivam sve poslanike da podrže ovaj zakon, jer time šaljemo jasnu poruku da je dobrobit deteta iznad svega i da nijedno dete u Srbiji ne sme biti prepušteno neizvesnosti zbog neodgovornosti nekih odraslih. Pozivam vas da ovo pitanje ne posmatramo kroz neke partikularne interese, već da bez obzira na sve razlike u danu za glasanje jednoglasno podržimo ovaj predlog zakona.

Takođe, na samom kraju, iskoristiću priliku da se zahvalim predsednici Narodne skupštine gospođi Ani Brnabić koja je predlagač ovog zakona i predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću koji je inicijator. Hvala vam.

Hvala.
Reč dalje ima Elvira Kovač, ponovo.
Izvolite.

Zahvaljujem, uvažena predsednice.

Predsedništvo, gospodo ministri, dame, narodni poslanici, u ime Odbora za evropske integracije bih da izvestim Narodnu skupštinu o četiri predloga zakona. Mislim, ovde se najviše priča o medijskim zakonima, zato što su oni deo Reformske agende i bili u „non-pejperu“ i dugo se očekuje, da naglasim, da smo mislili da će ranije biti na dnevnom redu ali, kao što smo čuli, konsultacije sa Evropskom komisijom su trajale. Na Odboru za evropske integracije smo najpre raspravljali o izmenama i dopuni Zakona o elektronskim medijima, pa na sednici pre nekoliko dana o preostala dva – o izmenama i dopunama Zakona o javnim medijskim servisima, kao i o javnom informisanju i medijima.

Moram da naglasim iz ugla evropskih integracija, da nešto razjasnimo, dakle, o tome je pričao i uvaženi ministar, na dva predloga zakona izmene se odnose na nekoliko članova i oni su, zapravo, detaljno izmenjeni pre raspisivanja onih prošlih izbora, te godine, i onda na predlog Evropske komisije sada se menja svega nekoliko članova i nema potrebe za javnom raspravom i zbog toga do nje nije došlo.

Što se tiče trećeg o javnim medijskim servisima, koji je sadržajniji, koji uvodi dosta novina, između ostalog i Poverenika za zaštitu prava slušalaca, gledalaca i čitalaca, je bilo javne rasprave. Dakle, radna grupa je radila krajem prošle godine. To što je javna rasprava bila od 27. decembra do 16. januara mislim da je zaista bespredmetna rasprava, ali čujemo kritike od onih koji kritikuju samo radi kritika.

Dakle, ukoliko svi mi želimo, a želimo da se otkoči proces evropskih integracija, mislim da treba da se više raspravlja o sadržaju, već tek o nekim stvarima, o čemu, mene raduje, na Odboru za evropske integracije jesmo raspravljali, imam utisak više nego na Odboru za kulturu i informisanje, jer zaista je cilj svih nas da ove izmene ne budu kozmetičke. Ali, zapravo nije ni bilo mnogo vremena za primenu zakona koje smo doneli tek krajem 2023. godine.

Podsetila bih sve nas da je deo svega ovog i zapravo izbor novog Saveta REM-a. Ono što je značajno, da Narodna skupština nije predlagač, da ni Skupština AP Vojvodine nije među predlagačima, da mi prvi put biramo Savet REM-a, odnosno biraćemo ga, ali smo u proceduri, po novom zakonu, da smo mi sve odradili transparentno, i nažalost došlo je do prepreka, proces je ponovljen, u toku je i zaista se nadam, kada kao drugi deo ovog ćemo početkom jula ćemo imati sednicu na kojoj će Narodna skupština u poslednjoj fazi od tih 18 kandidata, do kojih dođemo ponovo, posle javne rasprave, javnog razgovora u inkluzivnom, otvorenom, transparentnom, procesu doći do novog Saveta REM-a.

I, ne manje značajan, ali jako je teško u pet minuta pričati o svim ovim temama, je Zakon o zaštiti vazduha, koji je veliki, detaljan. Takođe su transponovane, da ne opterećujem sada ni javnost, a ni poslanike mnogo, direktiva, uredbi. Zaista je urađen u skladu sa najboljim evropskim standardima.

Ono o čemu ću se truditi da govorim kasnije, kada budem koristila vreme svoje poslaničke grupe, su neki detalji oko informisanja i na jezicima nacionalnih manjina. Mislim da je ovde značajno, ako raščistimo to da nisu bile potrebne po pravilima Vlade, te javne rasprave, da je javne rasprave bilo, da i dalje konstantno treba da se radi na ovim zakonima i da mi jesmo otvoreni za saradnju, kako Vlada Republike Srbije, tako i Narodna skupština.

Dakle, posebno Odbor za evropske integracije i saradnju sa Konventom, razgovor, da li u formi javnog slušanja itd. Mislim da je najveća novina koja se takođe uvodi, koju sam spomenula je Poverenik za zaštitu prava gledalaca, slušalaca i čitalaca i da ima primera i u zemljama EU i u ostalima, na primer Francuska ima slično, Ombudsmana u javnim medijskim servisima, u drugim zemljama je Evrope to su Španija, Portugal, Slovenija, Danska, Estonija, Norveška.

Tako da, mislim da su ovi predlozi, složili smo se, u potpunosti usklađeni i dobro je što su na dnevnom redu. Zahvaljujem na pažnji.

Hvala vam.
Da li sada predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Izvolite.
Reč ima Danijela Nestorović.

Poštovani narodni poslanici, poštovani građani Srbije, ovaj objedinjeni dnevni red možda i simbolično pokazuje kako se vodi politika u Srbiji danas - zadužimo se, zagadimo se i ućutkamo medije da o tome ne pričaju. Ali, pošto ja ne verujem u ćutanje, verujem da narodni poslanik mora biti glasan i mora biti glas građana, onih koji nemaju vezu za REM, nemaju para za prečistače vazduha i neće imati koristi od kineskih, arapskih ili ruskih kredita.

Zato će moja poslanička grupa glasati protiv ovih zakona, a sada ću obrazložiti detaljno i zašto, da ne bude da je to prosto samo kritika kritike radi, već postojali su i u radu Odbora konstruktivni predlozi ove poslaničke grupe koji jednostavno nisu uvaženi.

U tom smislu danas pred nama stoji jedan veoma obiman tematski razuđen, ali upravo zato duboko simptomatičan skup zakona, set iz oblasti medija, životne sredine, socijalne politike i finansijskog zaduživanja.

Razmatramo zakone koji zadiru u temeljne slobode, zdravlje, pravdu i ekonomsku budućnost građana i ako se svi oni saberu u jednu reč, onda je to poverenje, a upravo to poverenje danas najviše fali i institucijama i medijima i zakonodavnom procesu i političkom sistemu u celini.

Zakon o javnom informisanju i Zakon o elektronskim medijima su predstavljeni kao nekakva reforma u skladu sa preporukama Evropske komisije. Međutim, i vi vrlo dobro znate, mada to nikada javno nećete reći, da se radi o kozmetičkim izmenama, a sve kako bi se predstavilo da radimo sve na putu evropske integracije i ispunjavanju preporuka, odnosno uslova iz Klastera 3, a sve u cilju uzimanja i pristupa određenim pristupnim fondovima, odnosno uzimanja novca.

Dakle, to ovde niko građanima neće izgovoriti, ali svakako bi bilo fer, pričamo o poverenju.

Regulator REM ostaje politički zavistan, jer se izbor članova i dalje svodi na partijsku većinu, a ne na meritokratski proces ili učešće stručne i građanske javnosti. RTS i RTV ne dobijaju potrebnu finansijsku i uredničku autonomiju i Javni servis i dalje funkcioniše kao servis vlasti, a ne javnosti.

Projektno sufinansiranje ostaje glavni mehanizam za nagrađivanje podobnih lokalnih medija, dok se profesionalni istraživački i kritički novinari marginalizuju.

Ono što je takođe jako bitno je da postoji veliki problem čak i kada bi ovi zakoni bili usvojeni, a verovatno da hoće, jel, postoji problem u sprovođenju i primeni ovih zakona u praksi. Politički uticaj na REM i medijsko tržište, to ću uvek ponavljati, zaista postoji. REM nije nezavisno telo. Sastav Saveta REM-a i način izbora članova i dalje omogućava političku kontrolu.

Četiri nacionalne frekvencije dodeljene su televizijama bliskim vlasti, „Pink“, „Hepi“, „B92“ i „Prva“, dok se peta frekvencija negde izgleda izgubila.

REM ne reaguje na kršenje zakona, naročito u predizbornim kampanjama, neravnomerna zastupljenost, govor mržnje, lažne vesti, sufinansiranje, korupcija. Konkursi za sufinansiranje često služe kao instrumenti nagrađivanja lojalnih medija i kažnjavanje kritičkih glasova.

„Telekom Srbija“ koristi pozicije i kapital za kupovinu medija i stvaranje medijskog kartela uz prećutnu dozvolu vlasti. Napadi na novinare, autocenzura. Brojni napadi na novinare ostaju neistraženi i nekažnjeni. Prisluškivanje, nadzor, fizički napad, slap tužbe koriste kao sredstva pritiska. Sve više novinara se povlači iz istraživačkog novinarstva zbog samocenzure i straha od posledica.

Zaključak svega ovoga je da li zakon funkcioniše? Na papiru zakonski okvir je sveobuhvatan i delimično usklađen sa EU normama. U praksi zakon ostaje mrtvo slovo na papiru zbog političke instrumentalizacije REM-a, zloupotrebe sufinansiranja i nepoštovanja osnovnih principa slobode izražavanja.

Što se tiče Zakona o kvalitetu vazduha čuli smo malopre izvestioca o tome da se zapravo radilo da su postojale primedbe da je javnost bila uključena u raspravu o ovom Predlogu zakona u jednom zaista čudnom periodu, a to su novogodišnji i božićni praznici i uvek je to, to je već pravilo zadnjih desetak godina da se javne rasprave zaista sprovode uvek kad god je neki veliki praznik, kada građani nisu prisutni, kada nisu obavešteni na adekvatan način.

Takođe ste propustili da napomenete da je zapravo obaveštavanje o tome da će se održati ova javna rasprava nije bilo u skladu sa zakonom. Dakle, bilo je objavljeno na nekakvom portalu bez ispunjavanja zakonskih uslova o tome kako se vrši javno oglašavanje da je javna rasprava u toku.

Ono što je ovde takođe bitno je da zapravo ni ovaj zakon, iako ispunjava uslove koji se traže iz Klastera 3 nije primenjivo u praksi i postoje zaista primedbe koje su bile vrlo opravdane, a tiču se uvođenja lokalnih zimskih i letnjih akcijskih planova, uspostavljanje javno dostupnog sistema merenja emisija u realnom vremenu za velike industrijske zagađivače. Međutim, toga ovde nema.

Što se tiče Zakona o Alimentacionom fondu, moram da kažem da ja nemam problem da pohvalim kad je nešto dobro i iz ugla advokata znam koliko je veliki problem majkama, samohranim majkama, ženama žrtvama nasilja u porodici gde su očevi udaljeni iz porodica a recimo su jedini izvor prihoda u toj porodici. Međutim, ono što je zanemareno u ovom zakonu je šta i kako doći do te izvršne isprave? Čitav jedan period pre dobijanja izvršne isprave, jedan dugi vremenski period od četiri do pet godina vođenja mukotrpnog sudskog postupka očekuje istu tu samohranu majku ili samohranog oca i to isto maloletno dete ili dete koje je na školovanju. Dakle, neko mora da plati advokatske usluge, neko mora da plati postavljanje privremenog ili advokata po službenoj dužnosti, ukoliko je nepoznata adresa prebivališta oca. Sve to košta, bez ikakve naznake da će u nekom doglednom periodu porodica moći normalno da živi za sve vreme dok ne dobije izvršnu ispravu.

Ono što je takođe jedna od nelogičnosti je i obavezivanje poverioca izdržavanja da nakon smrti dužnika od imovine koju je nasledio nadoknađuje ono što je isplaćeno od strane Alimentacionog fonda ili od strane države, bez ikakve garancije da će taj poverilac izdržavanja dobiti pun iznos koji je naznačen u samoj izvršnoj ispravi, a u protivnom će morati da vrati kompletan iznos troškova izvršnog postupka sa sve kamatom.

Ovde se ne radi o tome da se toj deci i tim samohranim majkama misli dobro. Da se mislilo dobro, bila bi uključena javnost, bili bi uključeni centri za socijalni rad, bilo bi uključeno Ministarstvo pravde, bilo bi uključeno Ministarstvo za brigu o porodici u smislu da se zaista neko brine o samohranim majkama, očevima i toj maloletnoj deci koja se nalaze na školovanju.

Sudski postupci su problem. Oni su ti koji usporavaju proces do dobijanja izvršne isprave. Treba živeti tih pet ili šest godina, treba hraniti dete, treba školovati dete, treba obući dete. O tome ovde niko nije razmišljao.

Ono što bih takođe mogla da napomenem, pored ovih svih teških tema a da građanima prosto bude jasno jeste jedna tema koja se odnosi na zaduživanje ili onako kako bih je ja nazvala - ćutanje o milijardama.

U ovom paketu razmatramo više sporazuma koji se odnose na novo zaduživanje države u vrednosti većoj od dve milijarde evra. Međutim, ono što zabrinjava jeste izostanak dugoročnije strategije, nedostatak javne kontrole i netransparentnost uslova pod kojima se krediti uzimaju. Da je ovo neka normalnija situacija i da je ovo država koja ima institucije koje rade, možda bih predložila uspostavljanje nezavisnog tela za praćenje javnog duga koje bi kvartalno izveštavalo Skupštinu i građane o svim novim zaduženjima, kamatnim stopama, rokovima otplate i uslovima korišćenja sredstava.

Međutim, pošto danas govorimo o zakonima koji bi morali biti kičma jednog odgovornog društva, slobodni mediji, čist vazduh, sigurnost dece i odgovorno zaduživanje, nažalost, većina ovih predloga dolazi bez sistemske vizije i bez volje za stvarnim dijalogom. Ovi zakoni su, kao što sam rekla, isključivo i jedino stavljeni na dnevni red, te je tako zakazana i ova hitna vanredna sednica, kako bi se ispunili uslovi, navodno ispunili uslovi Klastera 3.

Svakako, Ekološki ustanak će glasati protiv ovih zakona, a ja ću i dalje nuditi rešenja, jer samo tako menjamo sistem, korak po korak i reč po reč.

Ono što je bitno za mene, a čini mi se i za ljude koji razmišljaju na ovaj način i brinu o svojim građanima je da i u ličnim i u društvenim bitkama istinska snaga nije u sili, već u istrajnosti, dostojanstvu i veri da se pravda mora izboriti. Hvala.

Hvala vam.
Reč ima narodni poslanik Željko Veselinović. Izvolite.