Dame i gospodo, ovaj amandman sam predložio s obzirom da se u pomenutom članu govori o kontroli i zaštiti prava korisnika finansijskih usluga. S obzirom da na našem tržištu postoje i finansijske organizacije koje se bave finansijskim uslugama a da nisu registrovane, ovim amandmanom sam želeo da NBS obavežem da zabrani rad takvim firmama koje se neovlašćeno, suprotno članu 5. Zakona o bankama, bave finansijskim uslugama.
U Zakonu o bankama u članu 5. doslovce piše – niko osim banke ne može se baviti primanjem depozita, niko se osim banke ne može baviti davanjem kredita i izdavanjem platnih kartica, osim ako na to nije ovlašćen zakonom. Kao dokaz da postoje davaoci finansijskih usluga koji nisu registrovani po Zakonu o bankama i bave se time, navešću "Diners klub Beograd". Moje pitanje za guvernerku Narodne banke je – ko se bavi kontrolom "Diners kluba Beograd", koji izdaje platne i kreditne kartice, po meni suprotno članu 5. Zakona o bankama? Dakle, bivša vlada, Vlada Mirka Cvetkovića je to omogućila i na takav način moguće je da se izvrši više zloupotreba.
U ovom slučaju o kome govorim nema revizije, nema obaveznih rezervi, nema primene Zakona o sprečavanju pranja novca, nema kontrole visine limita koji se dozvoljavaju po platnoj kartici, nema kontrole nad brojem platnih kartica koje se puštaju u opticaj. Dakle, po informacijama koje imam, "Diners klub Beograd" sasvim neovlašćeno emituje platne kartice, bavi se izdavanjem kredita i s obzirom da nisu registrovani, da nisu banka, nisu ni podložni kontroli od strane NBS, da ne govorim o tome da postoje osnovane sumnje da ukoliko se pojavi ono što se pojavljivalo u nekim bankama, da može doći do velike štete koje mogu naneti trgovcima, jer ukoliko ta firma propadne, u tom slučaju svi oni koji su robu dali, neće je naplatiti, neće moći da je naplate s obzirom da niko nije zadužen za tu kontrolu, s obzirom da nisu banka, s obzirom da nema nikakvog osiguranja.
Dakle, moje pitanje je konkretno – ko će izvršiti u tim slučajevima kontrolu i ko će zabraniti rad takvim davaocima finansijskih usluga i ko će zaštiti prava onih koji te finansijske usluge koriste? Hvala.

Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, odmah na početku da kažem da ću svakako podržati ovaj predlog zakona. Ovom prilikom pozdravljam spremnost NBS i poslanika većine da ukoliko je potrebno, radi određenih ispravki u bilo kom zakonu, to učinimo u najkraćem roku. Uostalom, naša uloga je ne samo da raspravljamo, nego i da donosimo zakone koji nisu samo od koristi izvršnoj vlasti, Narodnoj banci, nego su od koristi i za građane Srbije. Određeni zakoni u datom trenutku moraju da se menjaju i sve se uglavnom menja.
Ne razumem kritiku onih koji su danas kritikovali kroz ovaj zakon i NBS. Ovom prilikom ću ponoviti da svaka vlast koja dođe i ode treba da se ceni po rezultatima koje je ostavila iza sebe, a bivši režim je za poslednje četiri godine imao uvećanje kursa evra sa 79 dinara na 119 dinara. Kada to pretvorimo u procente, dakle, za vreme vladavine Mirka Cvetkovića, kurs evra je skočio za neverovatnih 50%.
Samo u poslednjih mesec dana kurs je sa 119 pao na 113 dinara. Dakle, negde za više od 5%. Ono što je sumnjivo kod tih dešavanja sa kursom jeste to što se u nekoliko meseci 2008. godine kurs promenio za 20 dinara. Dakle, gotovo za 25-30%. Samo u nekoliko meseci u 2008. godini kada je vladala prethodna vlada, odnosno kada je premijer bio Mirko Cvetković, uprkos činjenici da je on važio za nekog eminentnog finansijskog stručnjaka, što je kasnije pokazao preuzimajući i Ministarstvo finansija, odnosno ulogu ministra finansija koju je obavljao i pre nego što je postao premijer. Obavljao je tu funkciju posle Diane Dragutinović. Dakle, ponovo je bio i premijer i ministar finansija.
Devizne rezerve zemlje su ostale iste, uprkos činjenici da je spoljni dug u poslednje četiri godine narastao za gotovo šest milijardi. U ovom trenutku, ukupan dug Srbije iznosi preko 42 milijarde evra. Spoljni dug je 30 milijardi evra, što iznosi negde 98% BDP. Za poslednje četiri godine dug je povećan za šest milijardi. Da se oni ne bi pravdali kako je to rezultat svetske ekonomske krize, navešću primer Bugarske koja je u istom periodu, u poslednje četiri godine, svoj dug smanjila za 1,5 milijardi evra, a Srbija se zadužila za dodatnih šest milijardi. BDP je od 2008. godine smanjen, a on direktno utiče na politiku kursa i monetarnu i finansijsku stabilnost. Dakle, BDP je u poslednje četiri godine pao za 9%, ukoliko sam to dobro proučio. Da se opet ne bi vadili na svetsku ekonomsku krizu, to im je u poslednje dve godine, pre nego što su pali sa vlasti, bio običaj, da za sve nedaće optuže svetsku ekonomsku krizu, a pri tome nisu bili samokritični. Da kažem da je u istom periodu Bugarska, koju sam već naveo kao primer, povećala svoj BDP za 11%, a u Srbiji je on pao za 9%. Toliko o tome da je za sve kriva svetska ekonomska kriza. Postojao je unutrašnji faktor koji se zvao – vlada Mirka Cvetkovića.
Ostao je veliki spoljni unutrašnji dug. Novac nije prozujao kroz našu privredu. Dakle, uglavnom su ga trošili da bi očuvali kurs i to nisu radili uspešno, već sam kazao da je kurs evra, za vreme njihove vlasti, poskupeo za 50%, odnosno sa 79 dinara otišao na 119, uprkos činjenici da novac koji su uzimali iz inostranstva nije išao za oživljavanje naše proizvodnje, nego su ga čuvali za očuvanje kursa koji su neuspešno čuvali.
Javna tajna je da dok je Narodna banka Srbije bila neutralna bilo je određenih špekulacija sa kursom, dakle, da su dobro profitirale strane banke, strani trgovinski lanci, dakle da se špekulisalo kursom.
Oni koji su malo bolje upućeni kažu da se uglavnom to špekulisalo u jednom kafiću pored NBRS, ima i odgovarajući naziv za taj kafić. Dakle, u direktnoj saradnji su bili određeni bankari iz određenih banaka i određeni tajkuni, vlasnici velikih trgovinskih lanaca. Dakle, sa tim kursom se itekako špekulisalo u zadnje četiri godine. Zato me čude primedbe koje dolaze iz redova sadašnje opozicije, odnosno iz redova bivšeg režima. Izgleda da zaboravljaju da se ovo što sam nabrojao dešavalo za vreme njihove vlasti.
Već je rečeno da su potrošili 1,35 milijardi za odbranu kursa i da ga nisu odbranili, da ova vlada nije potrošila taj novac, a da je kurs evra pao u odnosu na dinare…
(Predsedavajući: Gospodine Rističeviću, molim vas, vratite se na dnevni red. Ovde više ne diskutujemo ni o kursu, ni o budžetu, ni o dugovima, ni o tajkunima, govorimo o Zakonu o Narodnoj banci.)
Otprilike pokušavam da vam dokažem šta je sve od zadnjih izmena i dopuna Zakona o Narodnoj banci, izbora novog guvernera, zahvaljujući novom zakonu, šta se sve pozitivno promenilo u odnosu na ono što je ranije bilo i da će svakako i ove izmene i dopune koje su nužne da bi se naše zakonodavstvo uskladilo, potpuno sam u temi, govorim o NBRS u načelu, ne govorim o pojedinostima.
Posebno što hoću da kažem je da je izostala kontrolna uloga davaoca finansijskih usluga za vreme bivše vlasti, a da postoje čak i oni koji su neregistrovani za tu vrstu usluga, a i dalje su pružali tu uslugu. Ukoliko vi mislite da ja nisam u temi, reći ću da ću svakako podržati ovaj zakon i naglasiću da očekujem od NBRS da sve monetarne uloge ubuduće imaju makroekonomsku ulogu, da će sadašnja Vlada i buduća, ova će isto biti i buduća, da će posvetiti pažnju makroekonomskoj politici i da ćemo mi razviti svoju proizvodnju i da ubuduće kurs neće zavisiti kao što je zavisio kod njih, od pozajmljivanja para iz inostranstva, nego da ćemo mi svojom privrednom aktivnošću zaraditi svoj novac i najbolje na taj način ojačati i ulogu NBRS i ojačati kurs. Dakle, neće zavisiti od toga da li ćemo pozajmiti pare, već ćemo novac zarađivati proizvodnjom. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su zakoni o potvrđivanju ugovora o garancijama koji su već potpisani.
Dakle, ukoliko ih ne potvrdimo, sami sebi bi priredili mali skandal i pokazali da ova država nema kontinuitet i da je neozbiljna. Posebno je važan ugovor o potvrđivanju garancija o "Železnici", o rehabilitaciji pruga, s obzirom na kvalitet naših puteva i pruga.
Svaku vlast treba ceniti prema onome što ostavi iza sebe.
Dakle, i bivši režim treba ceniti i kvalitetno vrednovati po onome što su ostavili iza sebe, što su ostavili u proizvodnji, po onome što su ostavili u trgovinama, bankarstvu, putevima. Ovde valja reći da smo po kvalitetu puteva 132 u svetu, a po kvalitetu železnica smo 135.
Znači, sam kvalitet pruga i "Železnice" govori dovoljno onima koji su vršili vlast i koji su bili vladajuća većina u ovom parlamentu pre nas.
Bez obzira što su oni potpisali taj ugovor, smatram da tu garanciju treba potvrditi, pre svega, zbog ozbiljnosti države.
O kvalitetu naših pruga već je neko govorio, jer prosečna brzina naših vozova je 25 km na sat, a mislim da je na divljem Zapadu brže išla ona divižansa, a da su sa naših vozova poodavno točkovi spali, i da otprilike naši vozovi idu onim brzim prugama brzinom puža, pa je neophodna da se te pruge rehabilituju.
Hoću da kažem da je "Železnica Srbije" gubitaš i da te gubitke treba kontrolisati, s obzirom da je to preduzeće sa državnim kapitalom, odnosno pod kontrolom države.
Da li je neko ranije kontrolisao to preduzeće? Indikativno je da, recimo, dobijaju 16 milijardi subvencija, a da su im gubici godišnji na nivou od 17 milijardi, što gubici godišnji, što subvencije, to je ukupno 33 milijarde dinara. To je otprilike bilo 330 miliona evra. U Železnici radi 18500 ljudi. Od one 33 milijarde moglo se isplatiti oko 80 hiljada neto ličnih dohodaka. Za mene su to preveliki gubici. Što je rekao ministar finansija, izgleda da kao i kod "Sartida", izgleda je bolje da ih platimo da ništa ne rade, nego što im dajemo subvencije da rade i pritom se oni gotovo ne bave prevozom roba i usluga. Uglavnom se bave ubiranjem subvencija od države, isplatom ličnih dohodaka, koje su daleko manje od polovine subvencija koje dobijaju od države i još naprave 17 milijardi gubitaka.
Ukupan akumulirani gubitak u Železnici je negde oko 1,5 milijardi evra. To je ono što je ostalo, što smo zatekli, neefikasnu Železnicu, već sam rekao sa kakvim prugama, sa kakvim kvalitetom prevoza putnika i roba. Sem toga, ostao nam je taj akumulirani dug od 1,5 milijardi evra i naravno, s obzirom železnica nigde u svetu nije privatizovana, ne verujem da će tu biti nekog javnog privatnog partnerstva. Naravno da će taj dug ostati državi koja će to morati da plati, a ukupna vrednost naše železnice, knjigovodstvena, kako je procenjeno, čini mi se da je negde oko 2,5 milijardi. Koliko znam, uvek se to malo preceni. Bojim se da su akumulirani gubici u Železnici, u koju treba uložiti ne znam koliko još milijardi evra, gotovo ravni imovini, odnosno vrednosti imovine sadašnje železnice.
Treba ostaviti takođe iluziju po strani da će Železnica vraćati neki dug samim tim što je gubitaš, samim tim što ima ovaj akumuliran gubitak. Opravdano verujem da će dug po garanciji koji sada potvrđujemo, da ćemo taj dug plaćati kao država. S obzirom da država nije zgrada Skupštine, s obzirom da država nije zgrada Predsedništva, s obzirom da država nije zgrada Vlade, hoću da kažem da to što će biti predmet vraćanja države, da će to biti predmet vraćanja građanima Srbije.
Danas kada potvrdimo ovu garanciju ili u trenutku kada se država zaduži, treba da budemo svesni da građani Srbije moraju da potpišu menicu. Za razliku od klasičnoj jemstva po kreditima, gde privatno nekom želite da budete jemac, vi otprilike birate da li to hoćete ili nećete. Za razliku od tog privatnog jemstva gde vi gledate i kvalitet kredita koji podiže onaj za koga jemčite, u ovom slučaju to nije slučaj. Vi privatno gledate da li će komšija za koga jemčite kupiti traktor, kupiti njivu i iz duga napraviti izvor za vraćanje duga i tek onda mu potpisujete jemstvo.
U ovim slučajevima kada se država zadužuje i kada potvrđujemo garancije, to više nije ta situacija. U ovom trenutku niko građane Srbije ne pita da li žele da budu jemac, znači, to je neka vrsta prisilnog jemstva i oni su samim tim, a to treba da im bude jasno, što su glasali za svoje predstavnike, predstavnici izabrali Vladu, Vlada zadužila državu, Skupština potvrdila, samim svojim glasanjem oni su potvrdili da žele da budu jemci, a i ubuduće treba da vode računa prilikom izbora, da im se ne desi da izaberu neku vlast kojoj smo nedavno videli leđa, s obzirom da je bila neodgovorna, s obzirom da je potrošila budžetskih sredstava od 2000. godine, gotovo ista vlast u kontinuitetu potrošila je negde oko 80 milijardi evra, zadužila javni dug države 18 milijardi evra. Unutrašnji dug je negde oko 15 milijardi evra i za sav taj novac nije napravila ni čestite puteve, ni čestitu železnicu, a o proizvodnji, po industriji, razvoju poljoprivrede i prehrambene industrije gotovo da ne treba govoriti.
Za razliku od klasičnog jemstva, ovde imamo i specifično jemstvo maloletnih osoba, s obzirom da se država zadužila i na po 10 godina. Dakle, i maloletne osobe koje sada imaju osam godina će morati da vraćaju dugove za koje mi izdamo garancije, odnosno za koje se Vlada Republike Srbije, bilo da je povukla kredit ili bilo da je štampala hartije od vrednosti, odnosno državne obveznice.
Ovde je proletos takođe potvrđena jedna garancija. Ne sporim da ovo moramo da potvrdimo. Ono što bih osporio to je garancija koju smo dali za Beogradski most. Nažalost, ta garancija, koliko vidim, za razliku od ovih koje su za Železnicu itd, za neki javni prevoz nije bila bitna garancija. Ta garancija nije potvrđena. Ona je sačekala nas da je potvrdimo. Za razliku od te garancije, garancija za Beogradski most je potvrđena, koliko se sećam, još u rano proleće ove godine. Potvrdio je bivši saziv Skupštine, koji smo mi nasledili. Ta garancija je bila u iznosu od 160 miliona evra i ona je tako brzo i olako potvrđena da me to naprosto čudi od bivše vlasti.
Kad uzmemo da ni taj dug, koji je navodno dug Grada Beograda, najverovatnije neće biti vraćen od onoga ko je povukao ta sredstva i da će i to biti državni dug, voleo bih da i ta garancija nije bila potvrđena i debelo bih razmislio da li da potvrdimo garanciju za most koji će ubuduće izgleda služiti samo njegovom tvorcu, prvom čoveku ovog grada, koji će po tom mostu najverovatnije prevoditi žedne preko vode, jer ne vidim neku njegovu veliku svrhu. Ukoliko želimo dobro ovoj državi, ubuduće za prilazne saobraćajnice oko tog mosta ne treba izdavati nikakve garancije, s obzirom s jedne strane da je Beograd prezadužen, a sa druge strane mislim da je jeftinije da izgradimo još jedan efikasan most od tridesetak miliona evra koji će izlaziti na neke saobraćajnice i time uštedimo možda još nekih 400 miliona evra, koji su nam potrebni da uradimo prilazne saobraćajnice za most preko kojeg u ovom trenutku prelazi veoma mali broj vozila i uglavnom verujem da je visok i dugačak da bi oni koje treba prevesti žedne preko vode bili što žedniji.
Kad smo već kod Grada Beograda, treba reći da je ta garancija potvrđena, iako je dug Grada Beograda 820 miliona evra, enormno visok. Procentualno je čak viši nego što je to slučaj sa državnim dugom. Dakle, kad uzmemo tog prvog čoveka Grada Beograda, koji sa jedne strane pravi javni dug koji je u ovom trenutku dostigao 820 miliona evra, onda vidimo dvojne standarde u ponašanju. Njegove dve privatne firme koje ima od 2005. godine i kasnije ona druga od 2008. godine, ukupno su zajedno napravile 930 miliona dolara dohotka. On je zaradio 930 miliona, s tim što je istovremeno javnu funkciju. Sa javnom funkcijom je u dubiozi 820 miliona evra, a u privatnom poslu, koji je paralelno radio sa time, je dobar preko 930 miliona dolara, tako da mi nije jasno da li se tu radilo o presipanju, jer kod mene postoji osnovana sumnja kad ja kao javni funkcioner pravim debeli minus, a privatna firma pravi debeli plus. Verujem, s obzirom da je ministarka tu prisutna, da se na Vladi razgovara i o tom slučaju.
Meni je žao što je danas skinuto potvrđivanje ugovora sa Italijom oko energetike, jer sam hteo da pitam i ministarku energetike i zloupotrebiću njeno prisustvo, pa ću je pitati ko je sve dobio energetske dozvole, odnosno dozvole za "vetro-parkove"? Da li je tačno da su to dobili bivši ministri energetike i njihovi članovi porodice i da je to dobio kralj šećera Miodrag Kostić? U vezi sa tim zakonom koji je skinut sa dnevnog reda postoje u javnosti dokazi da su bivši ministri energetike dobili dozvole za "vetro-parkove" i da je sem njih, dakle, radi se o gospođi Kori Udovički ili njenoj sestri, da se radi o gosodinu Goranu Novakoviću i da se radi o kralju šećera Miodragu Kostiću i da u periodu od 12 godina država mora da otkupljuje tu električnu energiju po pribavljenim cenama i gle čuda, baš od njih, baš od bivših javnih funkcionera, tako da je to još jedan dokaz o javašluku i o Srbiji u kojoj je korupcija gotovo za vreme bivše vlasti bila legalizovana.
Na kraju hoću da pitam i ovu vladu, s obzirom da sam od prošle davno digao ruke još čim je konstituisana, da li ćemo se baviti podizanjem proizvodnje, ukoliko ne rešimo pitanje proizvodnje i ne podignemo poljoprivrednu proizvodnju koja nije visoka uprkos tome što je naš izvoz veliki?
Veliki je zato što smo izgubili preko 400 hiljada stanovnika u poslednjih 20 godina, veliki je zato što se odselilo 400 hiljada stanovnika. Isto toliko je više umrlo nego što se rodilo i stoga je došlo do pada kupovne moći i postali smo povećali izvoz hrane.
Interesuje me da li ćemo mi zavrnuti lokale i pokušati da napravimo jedan ambijent da se poveća poljoprivredna proizvodnja i prehrambena industrija, s obzirom da poljoprivredna proizvodnja, ovakva kakva jeste, učestvuje preterano, sa gotovo 18% BDP, a u proseku Evrope i razvijenim zemljama je 2%? Voleo bih da poljoprivreda još više napreduje, ali da uporedo sa poljoprivrednom, razvijemo prerađivačku industriju i da razvijamo sve prateće delatnosti koje mogu da prate jedno i drugo, da povećanjem društvenog proizvoda izgradimo sebi puteve i pruge i pokušamo da tim putevima i prugama prevozimo našu robu. Sistem bivše vlasti je bio – strane banke, strani trgovinski lanci, strana roba. Postavlja se pitanje, sve da izgradimo ove puteve i pruge, čiju ćemo to robu prevoziti?
Glasaću za ovo, ali hoću da narod zna da je stara vlast novoj vlasti ostavila gotovo 18 milijardi javnog duga, da unutrašnji dug građana i privrede gotovo iznosi 20 milijardi, iza njih su dela i nedela koje će buduće generacije pokušati da otplate.

Drago mi je što ste indirektno potvrdili da se radi o tim osobama, s tim što sam zaboravio tog nesretnog Vukčevića. Samo još jedno kratko pitanje, izvinjavam se, to je moj propust, da li pomenuta lica te energetske dozvole mogu da preprodaju? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, sama reč migracija u prevodu znači seobu ili selidbu. To u ovoj državi je veoma čest slučaj. uzroci migracija mogu biti prirodni, društveni i ekonomski. Prirodni su zbog elementarnih nepogoda, kao što su uragani, "Ketrin", "Sendi", koji su pogodili onu državu koju su trebali da pogode. Društveni uzroci mogu da budu: ratovi, politička netrpeljivost. Nažalost, mi smo to, na ovim prostorima bivše SFRJ, imali. Ekonomski uzroci migracija mogu biti: glad, siromaštvo, težnja za boljim uslovima života, što takođe nije strano na ovim prostorima.
Vrste migracija mogu biti: unutrašnje i spoljne, konačne i privremene, dobrovoljne i prisilne, ekonomske i neekonomske. Od svega toga, nismo imali samo privremene migracije. Ukoliko izuzmemo readmisiju, privremene migracije nismo imali. Dakle, kada neko iz ove države emigrira, on emigrira za stalno.
Što se unutrašnjih migracija tiče, one koje mene zanimaju, ovaj zakon ne obuhvata. To su migracije ili prostorno razmeštanje stanovništva, koje se već desilo preteranom industrijalizacijom od 1945. godine pa nadalje, seosko stanovništvo je usisano u velike gradove zahvaljujući propasti privrede koja je bila ne tržišna. Dakle, sada imamo industrijski mrtve gradove i opustela sela. Neko je ovde rekao da u toku godine dana nestane jedan Milanovac, odnosno 35.000 stanovnika više umre nego što se rodi. Rečeno je da nestane jedan grad, što i nije potpuno tačno zato što gradovi ne nestaju, nestaju sela. Dakle, umesto jednog grada, nestane stotinu sela godišnje, što odgovara stanovništvu jednog grada. Mislim da su gradovi ostavljeni za kasnije.
Takođe, nešto o čemu ovde nije govoreno su prisilne migracije, a Srbija je mnogo pretrpela posebno, imajući u vidu migracije koje su usledile, zbog toga što su se na ovim prostorima u toku rata dešavale i prisilne migracije, odnosno emigracije i imigracije. Srbija je u tim migracijama, koje su neki nazvali etničkim čišćenjem, uglavnom bila označena kao glavni krivac, pa bih nekoliko reči, ukoliko dozvolite, o tome.
U Srbiju je od 1990. godine ušlo 700.000 izbeglih osoba, prognanih ili interno raseljenih. Dakle, nešto više od 10% stanovništva. To u okolnim republikama nije bio slučaj. Od izbeglica 400.000 se nije vratilo, uzelo je državljanstvo Republike Srbije. Dakle, nisu se vratili na mesto odakle su prisilno iseljeni.
U Hrvatskoj je živelo 580.000 Srba. Zahvaljujući prisilnim migracijama, emigriralo je 380.000 stanovnika za stalno. Dakle, danas Hrvatska broji svega 201.000 stanovnika. Iz pokrajine Srbije interno raseljenih lica ima preko 200.000. Broj Srba, odnosno procenat Srba na Kosovu je pao sa 15% na 7%. Broj Srba u Bosanskoj Federaciji, pre 1991. godine je živelo 500.000 stanovnika, a sada živi, zahvaljujući migracijama, 50.000 stanovnika. U tom velikom multietničkom gradu, Sarajevu, pre rata 1991. godine živelo je 150.000 Srba, a sada ih ima jedva 5.000. U Tuzli, takođe drugom multietničkom gradu, kako oni to kažu, živelo je 40.000 Srba pre rata, a sada ih ima 2.000. Broj Srba u Zenici i Mostaru je posle rata gotovo zanemarljiv. Kada uzmemo sve te slučajeve i kada to uporedimo sa Srbijom, u Srbiji je 1991. godine živelo 66,5% Srba, a sada uključujući i Kosovo i Metohiju u Srbiji živi 66-67% Srba. Hoću da kažem da se etnička slika, na sreću, u Srbiji nije bitno promenila u odnosu na 1991. godinu. Kada uporedimo broj Hrvata koji je živeo u Srbiji, 1991. godine ih je bilo 1,1%, a 2001. godine bilo ih je oko 1%. Dakle, iselilo se oko 0,1%.
Ako uzmemo one primere koje sam već naveo doći ćemo do zaključka da država, koja je optužena za etničko čišćenje, nije promenila etnički sastav, dok su svi okolo taj etnički sastav promenili i to na štetu stanovništva srpskog porekla. Po meni, optužba ili optužiti Srbiju da je izvršila etničko čišćenje, bez optuživanja rukovodstva i država koje su nekada bile zajedno sa Srbijom u SFRJ, ne stoji. Srbija ima nesreću da emigracija i imigracija nepovoljno učestvuju na Srbiju. Sa jedne strane se prazne istorijske teritorije Srba u bivšim jugoslovenskim republikama. Stanovništvo se sabija u državu Srbiju i zahvaljujući nepovoljnim ekonomskim prilikama, nedostatku privredne aktivnosti, to stanovništvo se seli i od 1990. godine iz Srbije se iselilo preko 400.000 stanovnika, pretežno Srba.
Ako uzmemo podatak da su to bili pretežno mladi ljudi, onda treba dobro da se zamislimo nad katastrofom koja je moguća. Zato mi danas u Srbiji imamo stanovništvo koje je najstarije u Evropi. Dakle, sa jedne strane se u Srbiju stanovništvo useljava zahvaljujući prisilnom iseljavanju iz bivših jugoslovenskih republika, a sa druge strane, zbog ekonomskih neprilika, ono emigrira.
Posebno sam razočaran da posle promena 2000. godine situacija se nije popravila i da emigriranje stanovništva iz Srbije teče i dalje zato što nisu sprovedene istinske političke, ekonomske reforme, što novac za koji smo se zadužili nije išao u našu privredu, već je uglavnom išao za nabavku stranih roba, nije prošao kroz našu proizvodnju, nije došao do naših radnika kroz plate, već je izašao direktno kroz nabavku stranih roba za oživljavanje strane proizvodnje iz zemalja odakle je dolazio novac i odakle je dolazila roba.
Ako se ovako nastavi Srbiji preti, po istraživanjima, emigracija još 400.000 stanovnika, od toga prosečna starost takve emigracije će biti oko 40 godina i ako uzmemo da je emigriralo već 150.000 visokoobrazovanih osoba iz Srbije od 1990. godine do danas, što je po američkim standardima prouzrokovalo štetu u obrazovanju Srbije od preko 30 milijardi dolara, ako uzmemo da će 24 do 25% stanovništva koje bi moglo da emigrira biti visokoobrazovano stanovništvo, onda možete razumeti štetu koju Srbija može da pretrpi emigracijom, a posebno štetu koju je srpsko stanovništvo u regionu pretrpelo preteranim iseljavanjem iz bivših jugoslovenskih republika, pa i sa teritorije AP, gde je samo za jednu noć marta 2004. godine, posle paljenja 30 manastira i 900 kuća, iseljeno dodatnih 4.000 Srba.
Dakle, ukoliko Srbija ne popravi svoju ekonomsku situaciju, mi više, kao narod, nema šta da tražimo ni u sopstvenoj državi. Hvala.

Zahvaljujem, evo konačno došao i ja na red.
Dame i gospodo, nisam imao nameru da se javljam, ali čisto da se zna, raspravljamo o amandmanu 4. na Predlog zakona i pripadnici jedne stranke su predložili da se izbriše ceo zakon, amandman po amandman, član po član, da se izbriše ceo zakon.
Ovde se stiče utisak da su svi Vojvođani protiv ovog predloga zakona, barem po diskusijama koje se vode, pa čisto radi javnosti i onih koji nas gledaju da kažem da i ja živim u Vojvodini, kao i neki drugi poslanici koji se ne javljaju za reč, i koji nemaju ništa protiv toga da se u istu ravan stavi "Razvojna banka Vojvodine", kao i sve druge banke na koje se ovaj zakon odnosi.

Molim, ne razumem?

Ne, rekao sam da ja živim u Vojvodini, dakle…

Ja stvarno ne znam. Izvinite predsedavajući, evo reći ću i na drugi način, mogu i vizuleno da dokažem da živim na teritoriji Vojvodine. Dakle, živim u Novim Karlovcima, Inđija, i pripadam Narodnoj seljačkoj stranci koja je osnovana 90-te godine, i koja je prva uvažila u svom programu AP Vojvodinu, dok su je pripadnici jedne stranke, koji su danas toliko glasni u potpunosti negirali u to vreme, gotovo da nije postojala.
Hoću da kažem da se ovde stiče utisak, barem oni koji gledaju, da je ovde došlo u pitanje AP Vojvodina, a ne nekoliko banaka koje su poslovale veoma loše i koje su napravile ogromne minuse.
Dakle, čisto da se zna, ne radi se o AP Vojvodini. Čak mislim, da ukoliko nema ovog zakona i ukoliko bi se izbrisao ovaj član i drugi članovi, mislim da bi najveću štetu snosile štediše upravo sa teritoriji AP Vojvodine. Verujem da oni imaju najviše uloga u toj banci.
Bojim se da je ovde neko doživeo tu banku kao stranačku banku. Meni ovo liči kao da je ta banka bila kasica-prasica iz koje je stranka uzimala, i zbog toga je u ovom trenutku na vlasti u AP Vojvodini. Ne radi se o banci AP Vojvodine, ne radi se o banci Vlade Vojvodine, ova banka postoji koliko znam i u Nišu i u pet-šest drugih gradova u Srbiji. Propast "Razvojne banke Vojvodine" automatski bi iziskivao velike posledice i za štediše, a bogami i za građane koji bi morali da saniraju sve te gubitke.
Bojim se da je ta "Razvojna banka Vojvodine", koja je često toliko spominjana, bila u stvari politički projekat, i plasmani te banke su naprosto smešni i zato ovaj amandman na član 4. i na sve druge amandmane koji glase, briše se. Jednostavno, neko pokušava da spreči donošenje ovog zakona sa takvom vrstom amandmana. Niko neće da kaže, a ja evo reći ću, bez obzira što živim u Vojvodini da je ta banka napravila minus, koji je gotovo 200 ili 300 miliona evra, i da taj minus valja, na neki način nadoknaditi i da o tome niko ne govori, samo govore o tome, da nemoj da slučajno ostanemo bez te banke, a to što neko mora da dodaje u tu banku, zato što je neko uzimao iz te banke, o tome niko ne vodi računa.
Da li treba neko da se razbacuje novcem? Uglavnom se razbacuju bogati ljudi, oni koji imaju ili u korist bogatih ljudi i u korist ljudi koji i te kako imaju pozamašnu imovinu i pozamašna novčana sredstva, a to treba opet da nadoknadimo iz budžeta, i ukoliko bi se ovaj amandman usvojio, i ukoliko ovaj zakon bi se izbrisao i ukoliko ne bi bio usvojen, posledice bi bile ogromne. Sve banke se onda mogu ugledati na tu banku, i onda bi država morala da sanira gubitke, dakle, svi bi mogli da se bave plasmanima koji su naprosto smešni, koji služe samo zato da bi se, po meni, vlast jedne stranke obnovila u AP Vojvodine. Smisao ovog zakona nije da im izađemo u susret i da bi oni pomoću jedne banke mogli da obnove svoju vlast, i gotovo da im je to postalo pitanje života i smrti, mislim upravo iz tog razloga. Zahvaljujem vam se na pažnji.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo ću džentlmenski isprozivati gospođicu Batić, da ima priliku da kaže ono što je mislila kada nije imala pravo na reč. Dakle, prvo ću da iskoristim tu priliku, obzirom da su ovde replike dobijali neki poslanici koji na reč Vojvodina prepoznaju sebe. Evo, ja kao Vojvođanin uopšte se nisam prepoznao u "Razvojnoj banci Vojvodine", niti u spominjanju reči Vojvodina.
Zašto se ja nisam prepoznao, a pripadnici nekih stranaka jesu? Verujem da se može desiti da im je jedna od tih banaka možda finansirala izbornu kampanju. Toliko su nešto nervozni danas, da me neće začuditi ako nađemo ulaskom u "Razvojnu banku Vojvodine" slučajno neke kredite koji su plasirani za političke kampanje određenih stranaka. Mogu da se kladim da deo nervoze potiče i
Mi danas raspravljamo o zakonu po kome može da se vrši preuzimanje banaka čiji je osnivač Republika većinski ili manjinski. Ako je manjinski, onda to uz neku dozvolu skupštine akcionara, a preuzimanje se može izvršiti samo ako za to postoji pozitivno mišljenje NBS dato u skladu sa ovim zakonom. Dakle, Ministarstvo finansija ne može zloupotrebiti ovaj zakon ukoliko za to nema dozvolu od NBS i bar sa te strane možemo biti mirni.
Ono što bih voleo da su mi objasnili nervozni poslanici bi bilo sledeće. U EU na koju se toliko pozivaju, ali u onom starijem delu EU, učešće u bankarskom sistemu stranih banaka je negde oko 19% maksimalno. Kod nas su oni dozvolili da učešće bankarskog sektora u našem finansijskom sistemu bude i 90%. U tom delu tih stranih banaka, ćerki stranih banaka koje su takođe po zakonima domaće banke za koje garantuje naša država i kojih ima 90% od 100%, u tim bankama i nema nekih velikih zloupotreba. Najverovatnije da su, s obzirom da su njihove matične banke privatne, da su tu poslovnu politiku prenele ovde, to nisu mogle da zloupotrebljavaju svoje položaje i da kredite dele svojim prijateljima.
Nezadovoljan sam sa tolikim učešćem stranih banaka u domaćem finansijskom sektoru, imajući u vidu da strane banke same po sebi imaju cilj koji je legitiman, da isisaju što više kapitala iz naše privrede i od naših građana. Tako dolazimo do situacije da u ovom trenutku naši građani i naša privreda, većinom stranim bankama za koje garantuje naša država, a znamo kako se to i desilo, u ovom trenutku naši građani duguju 609 milijardi dinara tim bankama, privreda duguje preko 14 miliona evra. Danas sve zajedno, privreda i stanovništvo, tim bankama duguje 2.176 milijardi, ili blizu 20 milijardi evra.
Voleo bih da su mi ti nervozni poslanici objasnili kako to banke koje su ulazile sa deset miliona osnivačkog kapitala, strane banke su došle u poziciju za koje garantuje naša država, ukoliko požele da prevare deponente, kako su te banke došle u poziciju da tako malo para unesu a da im toliko dugujemo kao građani i kao privreda? Kada još uzmemo u obzir da smo u proteklih deset godina na ime banaka uplatili 22 milijarde evra, gotovo je onako magijom izvedeno da neko ko nije uneo ni jednu milijardu i ostavio ovoj zemlji, dođe u poziciju da mu mi dugujemo preko 22 milijarde i da je samo na osnovu kamata u zadnjih deset godina naplatio 22 milijarde.
To isisivanje novca ih naravno nije zabrinulo, ali ih je zabrinulo nekoliko loših banaka, tzv. domaćih banaka gde je osnivački kapital državni u većinskom delu ili u značajnom delu. Tu su zabrinuti i mislim da su opravdano zabrinuti.
U uvodu sam već rekao da su najverovatnije nagrađeni, da mogu ostatku tog domaćeg bankarskog sektora da rade šta hoće, odnosno da na politički način upravljaju tim bankama. Gotovo je neverovatno da pripadnik te stranke, bivši ministar finansija na svom računu ima 12 miliona evra, tetkino malo na kauču zaspalo …
(Predsedavajuća: Gospodine Rističeviću, molim vas da se držimo teme. Vratite se na temu.)
Tema su banke i finansije.
Dakle, na njegovom računu je bilo 12 miliona evra, pa se pitam – da li je to moglo da potpomogne ove banke da ne dođu u situaciju, da je to uložio u našu banku, ne bi ove banke došle u situaciju da ih moramo preuzeti i da im nadoknađujemo gubitke uzimajući pare od sirotinje, nadoknađujući sve minuse ovim domaćim bankama. Novac moramo da zahvatimo, i po predlogu ovog zakona da ga dostavimo agenciji ako nema dovoljno, mi moramo da dostavimo pare poreskih obveznika zato što je neko pre nas, jedna politika, zloupotrebila svoje mehanizme i u bankama gde je bilo državnog kapitala zloupotrebljujući svoj položaj je dovela sebe i svoje prijatelje, najverovatnije tajkune, u povoljan položaj.
Danas je u štampi objavljeno da je određeni tajkun koji je dugovao "Agrobanci" višemilionske iznose, da je u "Novoj Agrobanci" reprogramirao svoje dugove na pet godina, sa grejs periodom od dve godine. Za divno čudo to ne bi ni čudilo, nego dozvola toj "Novoj Agrobanci" je izdataka na dve godine, taman dok traje grejs period i tu dozvolu ta banka ima do 25. maja ili 26. maja 2014. godine. Taj tajkun treba da počne da otplaćuje tek u septembru te iste godine. Dakle, nestaće banka i neće imati kome da vraća taj dug. Mislim da sam time dovoljno rekao šta se sve u toj banci dešavalo.
Za zloupotrebe u "Agrobanci" optužujem grupu koja sebe naziva "CES Mecon", na čijem čelu je bio ministar finansija i bivši premijer, gospodin Cvetković. To je grupa u vlasništvu gospodina Nikezića, koji je osnivač te firme i čiji je sin bio državni sekretar dok je ministar finansija bio gospodin Cvetković. Gospodin Nikezić i "CES Mecon" su bili zastupnici državnog kapitala u "Agrobanci" i on je morao, s obzirom da mu je sin bio visoko pozicionirani funkcioner te države, da se stara da se državnom kapitalu ništa ne desi, a posebno da ne dođemo u poziciju da uzimamo novac od sirotinje, raje i da time nadoknađujemo minuse u toj banci koji su napravljeni zarad privatnog bogaćenje političke strukture i tajkuna koji su ih u tome obilato pomagali.
Samo da vas podsetim o toj njihovoj nezavisnoj NBS, odnosno o njenoj nezavisnosti dok su oni bili na vlasti, govore sledeći podaci – 20. maja je završen drugi krug predsedničkih izbora, a četiri dana kasnije Vlada Mirka Cvetkovića je emitovala …
(Predsedavajuća: Molim vas, gospodine Rističeviću da se vratimo na temu.)
U temi sam makar koliko i ministar finansija. Ako me ne dozvoljavate da govorim o "Novoj Agrobanci", onda recite da to nije tema. Koliko vidim, njen ovde ima koliko god hoćete.
Dakle, ovaj zakon je rezultat onoga što se dešavalo u "Agrobanci". Hoću da kažem da četiri dana posle izbora, znajući šta su uradili u "Agrobanci", da su emitovali 85 miliona obveznica čije je dospeće 2015. godine. Emitovali su javni dug 24. maja, a 25. maja, ta nezavisna NBS koja je to sve trebala da kontroliše, tobož nezavisna, kako zna da treba da likvidira "Agrobanku". Vlada daje 26. maja državne obveznice "Novoj Agrobanci", koja državnim obveznicama, dugom protivzakonito osniva novu "Agrobanku", i gle čuda ta nezavisna NBS koja je toliko nezavisna i sve to zna, istog dana daje dozvolu "Novoj Agrobanci".
Ovim sam dokazao da je najviši državni vrh u bivšoj Vladi bio umešan u pljačku naroda koja je izvršena preko "Agrobanke", time što ćemo iz budžeta, parama građana morati nadoknaditi sve što su oni proćerdali u svom mandatu. Ovo je sve vezano za taj zakon, vezano za "Agrobanku" i tražim ne samo da preuzmemo dugove "Nove Agrobanke", da preuzmemo njihove obaveze, njihov kapital, tražim da Vlada podstakne tužilaštvo, rekao sam podstakne, i istražne organe da temeljno istraže sve zloupotrebe bivših najviših državnih funkcionera. Nemoj da nas za pljačku "Agrobanke", za pljačku građana odgovaraju opet neki iz neke Nove Crnje, Bojnika, Lebana itd, nemoj time da zamazujemo oči građanima, već daj da utvrdimo ono zbog čega su pripadnici bivše vlasti večeras ovde nervozni.
Takođe želim da upozorim da za vreme njihovog mandata postoji "Diners klub" Beograd, koji nije imao nikakvu kontrolu od NBS, koji emituje kredite i deli kartice suprotno članu 5. Zakona o bankama, gde jedino i isključivo da dele kredite i platne kartice imaju banke. Oni su dozvolili da to rade "Diners klub", što može da bude izuzetno opasno. U ovom trenutku oni raspolažu nekontrolisano sa 30 hiljada platnih kartica sa 150 miliona evra, za koje mogu postradati ukoliko ne bude nikakve kontrole, a oni su izvan kontrole NBS, a ne bi smeli da budu ukoliko se bave finansijskim uslugama. Želim da upozorim da to može dovesti do iznošenja para, pranja para, da to može zakopati naše trgovce jer se ukupno radi o kapitalu od 150 miliona evra.
Na kraju da vas podsetim da je danas 100 godina od Kumanovske bitke. To je dan kada je jedan mali narod zajedno sa drugima, mala država dokazala da pod određenim uslovima može da se izdigne i da bude velika i da oslobodi sebe i druge. U ime tih ljudi koji su stradali za stvaranje ove države i drugih država, i prošle države, u ime tih predaka i u ime budućih potomaka zahtevam da se kazne razni "šoškići, nikezići, dulići, đerići" itd, tim pre što smo dosta stezali kaiš oko praznih stomaka. Najlakše je zatezati kaiš oko sirotinje i praznog stomaka. Mislim da ova garnitura koju sam nabrojao ima puno kapitala, da je taj kapital stečen napornim radom ali tuđim, radom ove sirotinje i zato vas pozivam ne samo da ispitate "Agrobanku" nego da ispitate "Razvojnu banku Vojvodine". Tamo ćemo tek naći svašta. Naći ćemo način za ovoliku nervozu. Zahvaljujem. Hvala.

Moraću da zatražim ovde službenog prevodioca. Služim se narodnim jezikom. Nikoga nisam pomenuo sem najvećih državnih funkcionera. Dakle, spomenuo sam i političku podršku jednom lopovluku u "Agrobanci" koji je evidentan i ko se prepoznao u tom lopovluku nisam mu kriv ni za šta. Pogledajte pažljivo stenogram, sem najvećih državnih funkcionera čija sam imena pobrojao nikoga drugoga nisam spomenuo, osim nervoze određenih poslanika koji se boje ulaska "Razvojnu banku Vojvodine". Kao Vojvođanin kada je "Razvojna banka Vojvodine" spominjana nisam se prepoznavao i stvarno ne znam čemu ove replike. Posebno nisam mislio na nekoga ko se ovom prilikom javio za reč ili može još da se javi. Nikoga direktno u sali nisam prozvao za kriminal, osim što sam rekao da postoji osnovana sumnja da su u kriminal umešani najviši državni funkcioneri i nabrojao njihova imena i imena zastupnika državnog kapitala u "Agrobanci".
S toga, ukoliko sam bilo koga uvredio u ovoj sali tim podatkom izvinjavam se.

Dame i gospodo, meni je žao što danas u ovom predlogu zakona o amnestiji nema ljudi koji su na određeni način osuđena na doživotnu robiju sa teškim radom.
Ovde se prepucavamo oko ljudi koji su na ovaj ili onaj način amnestirani. Sigurano se pitate koja je to vrsta robijaša i koja je to vrsta robije o kojoj govorim? Reći ću vam odmah. To su robijaši koji su bez suda osuđeni na najtežu kaznu doživotnog zatvora koji izdržavaju naporno radeći. To su seljaci zemljoradnici. To su oni ljudi koji uprkos svom napornom radu pas nema zašta da ujede. To su oni ljudi koje ćete sresti sada kada krenete kući kako se u sumrak vraćaju sa teškog posla na traktorima pitaćete se da li su stariji traktori ili su stariji seljaci. To su oni koji u svom robijanju nemaju pravo na vikend. To su oni koji ne mogu da ostave svoju staju, svoju njivu, svoju šljivu. To iziskuje svakodnevnu pažnju i svakodnevni rad. To je ona vrsta robijaša koja nema pravo na godišnji odmor, letovanje, zimovanje, jer moraju apsolutno da budu posvećeni svom poslu. To su oni robijaši zahvaljujući kojima imamo danas šta da jedemo i to su oni koji ovog časa seju pšenicu gotovo bez ikakve državne podrške u poslednjih 30 godina i koji to čine da bi mi sutra imali čime da prehranimo narod posle jedne izuzetno teške sušne godine. Niko neće govoriti o toj vrsti robijaša, a ima ih na desetine hiljada, na stotine hiljada koji nikada uistinu neće doživeti nikakvu amnestiju, niti je traže. To su oni koji rade čak sa minusom i jeftinije od ovih robijaša koji imaju kakvu takvu platu kada rade u zatvoru. Oni se ubiše radeći nemaju nikakvu plati i ne traže i ne žele amnestiju, samo žele da ih pustimo na miru da rade.
Prihodi koje oni ostvaruju su manji od prihoda klasičnih robijaša, a na našu opštu žalost njima se pridružuju i radnici koje je bivši režim…

Mislim da se nisam udaljio od teme, ali evo izvinjavam se. Mislim da sam bio dužan da posvetimo nekoliko rečenica i malo pažnje i toj vrsti nesvakidašnje robije.
Sada ću reći o amnestiji. Amnestija je praštanje. Pored amnestije postojala je i abolicija. Pored te dve vrste milosrđa postoji i pomilovanje. S obzirom da sam bio nekoliko dana sa kandidatom za predsednika Republike, to je aktuelni predsednik Republike, reći ću vam da je on o toj vrsti pomilovanja govorio kada bude izabran za predsednika Republike. Koliko znam, odlikovao je jednog novinara koji bi da se režim nije promenio sigurno završio u zatvoru. Toliko o tim navodno nečasnim namerama predsednika Republike.
Što se rezultata u zatvoru tiče to samo pokazuje pravo stanje stvari rezultata na izborima. U zatvoru se malo moglo krasti. Nisu mogli da se dostavljaju od strane režima paketi životnih namirnica. To je moj odgovor na vaša pitanja – odakle u zatvorima onolika razlika u korist današnjeg predsednika Republike? Vidite, na izborima i ovi u zatvoru manje kradu nego stranke bivšeg režima.
Zakon o amnestiji, o kome se ovde govorilo, uglavnom se govorilo o zakonu iz 2001. godine. Da vas podsetim 2001. godine je donet savezni Zakon o amnestiji, o kome je ovde malo govoreno. Kao na popravnom 2002. godine donet je novi Zakon o amnestiji u trenutku kada je stranka bivšeg režima, koja ovde najviše prigovara, je gotovo držala celu vlast.
Dakle, ovde je bilo puno prigovora, pa da vidimo. Jedan od prigovora je da je broj amnestiranih osoba veliki, pa da pokušam da obrazložim da to baš i nije tako. Narodna skupština Republike Srbije je 2001. godine donela zakon 14. februara i amnestirala 4.200 zatvorenika od 6.000, gotovo 70%. Gospođa koja se žalila na veliki procenat treba da se seti da je glasala upravo da se amnestira gotovo 70% zatvorenika. Broj neamnestiranih je bio svega 1.800. Danas je od 8.000 zatvorenika amnestirano 3.600 ili nešto manje od 45%, gotovo duplo manji procenat od onoga koji vi navodite kao primer opšte amnestije, a broj neamnestiranih osoba po ovom zakonu je za razliku od onih 1.800 je 4.400, ukoliko se nekim amandmanima taj broj ne promeni.
Ovde se govori o nekoj društvenoj opasnosti, pravnoj nesigurnosti, ugroženoj sigurnosti građana zbog dela zbog kojih su ta lica osuđena. Da vidimo koga ste vi amnestirali 2001. godine u Narodnoj skupštini. Bio sam poslanik u tom sazivu i sećam se dobro da smo uložili silne amandmane da se poveća broj neamnestiranih osoba i onda je Vlada podnela amandman, verujte, da amnestijom ne budu obuhvaćeni pedofili. Toliko je široka lepeza bila da smo morali mnogo truda da uložimo da slučajno ne bi bili amnestirani pedofili, odnosno lica koja su obljubila maloletne osobe ili osobe do 14 godina, koliko se sećam tih amandmana.
Da vidimo zakon iz 2001. i 2002. godine. U tom zakonu još jedino neamnestirana lica pored pedofila su bila trostruki počinioci ili povratnici u zatvoru. Toliko o tome, o društvenoj opasnosti i odgovornosti koju u ovom trenutku vi osećate.
Da vidimo savezni zakon i 2001. i 2002. godine. Amnestirali ste lica koja su bila optužena ili osuđena za krivična dela – za oružanu pobunu, za pozivanje na nasilnu promenu Ustavnog poretka, za udruživanje radi neprijateljske delatnosti, za krivično delo terorizma. Amnestirali ste "Dreničku grupu". Gospodine Stefanoviću, samo se smejte, a amnestirali ste 160 terorista, najverovatnije i one koji su Srbe odvodili "Žutu kuću", uprkos tadašnjem protivljenju Udruženju izbeglih i nestalih lica sa Kosova, koji su tražili da ovu "Dreničku grupu" i te opasne teroriste makar razmenite za njihove bližnje za koje su postojali dokazi da su još u životu. Kolika je tada bila društvena opasnost, to vas pitam? Koliki je to bio bezbednosni rizik za građane, narod i državu? O čemu se danas radi?
Da li imate dve politike? Ovo što vi radite nazvaću političkim licemerjem. Moje zamerke na ovaj zakon, a ja nisam bez zamerki, što u stavu 2. člana 1. nisu obuhvaćena lica do godinu dana zatvora zato što smatram da reformisano pravosuđe je po kratkom postupku tih kazni donelo veoma puno. Često su tim licima koja su ili neovlašćeno prikačivali struju, da ne ulazimo u 2007
ta lakša krivična dela, sudili gori od njih samih. Tu su sudije nabijale procenat i broj slučajeva koji će dobiti, a apelacioni sudovi su to potvrđivali jer je najlakše bilo to po kratkom postupku da nekog sitnog lopova osude i odrede kaznu i onda reći – ja sam dobio potvrđenih 95 od 110 presuda za godinu dana, govorim napamet.
Druga moja zamerka je što amnestija ne važi za nepravosnažno osuđene, one koji su već osuđeni u prvom stepenu. Na njih se amnestija neće odnositi iako su učinili ista dela koja su učinili i ovi čija kazna sticajem okolnosti je bila pravosnažna.
Treća moja zamerka je što ne obuhvata lica koja nisu navršila 70 godina, ali će ubrzo navršiti, za mesec, dva, godinu ili dve. Upravo takve sam amandmane podneo. Četvrta moja zamerka, a govori u prilog onome što su govorile kolege zamerajući na nekoj navodnoj budućoj opasnosti, koja uistinu može da se desi, što zakonom nije predviđeno da lica koja ponove delo, a bila su predmet amnestije ovog zakona, da uz kaznu za to novo delo im bude dodata kazna za koju su amnestirani. Dakle, voleo bih da se u tom smislu doradi taj zakon. Time bi se broj povratnika znatno umanjio. Dakle, shvatili bi da se ne isplati da naprave novo krivično delo, već da će biti osuđeni i za njega, a još će im biti dodato onaj deo za koji su amnestirani.
Dobro sam razumeo da ovde nema mesta u zatvoru i upravo iz tih razloga vidim paniku u stranci bivše vlasti, u stranci bivšeg režima. Oni se boje da će biti, sad ima dovoljno mesta za one najopasnije kriminalce u belim okovratnicima koji su temeljno opljačkali svoju državu i svoj narod u korist sebe, u korist stranih banaka, stranih trgovinskih lanaca i tajkuna. Otimali su od siromašnih da bi davali bogatima. Boje se da narukvice više neće voditi do nanogice, već da će narukvice voditi do ćelije u zatvoru.
Želim da verujem da praznite zatvor, gospodine ministre, i da je to priprema za opštu borbu protiv kriminala koji su počinili najviši državni, pokrajinski funkcioneri. Nemojte da se zaustavimo, biće smešno, na Brusu, Crnji i Bojniku i na nekoliko miliona dinara. Otuda panika. Toga se boje oni koji su bili protiv ovog zakona. Hoću da kažem da verujem da je 90% zatvorenika u zatvoru, ne želeći nikoga da uvredim, poštenije od one vrste lopovluka o kome sam ja govorio.
Na kraju, naš narod hoće posle hleba, ali oni koji su ponekad zaboravili kad su čestito jeli, oni koji jedini pristojan obrok dobiju pred narodnom kuhinjom i pred kazanom, više od hleba žele da mi kaznimo tu opštu pljačku koja se nesumnjivo u ovoj državi desila. Dosta smo, dame i gospodo, malim lopovima skidali glave, a pred velikima skidali kapu. Na kraju, ni čestit zakon nisu mogli da naprave, a da je Al Kapone živ bio bi sitna riba pljuckavica za naše kriminalce koji su bili na vlasti. Toliko bi sitan kriminalac bio da ga ni u glavni odbor njihove stranke ne bi primili. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je veoma osetljivo pitanje, pitanje imuniteta.
Dakle, još u staro rimsko doba predstavnici naroda su imali imunitet. Imunitet, ali pre svega od gonjenja za javno izgovorenu reč, da bi mogli da vrše javni posao. Ovde se očigledno ne radi o javno izgovorenoj reči i druga situacija u kojoj bi mogli da branimo skidanje imuniteta je ako bi vlast pokušala da opozicionim prvacima, opozicionim predstavnicima naturi određeni oblik klasične krivice, preko pravosuđa kakvo jeste, da bi ih na takav način politički diskvalifikovalo.
Očigledno da se ne radi, drugi put govorim, o ukidanju imuniteta zbog javno izgovorene reči, ali se ne radi ni o ukidanju imuniteta zbog progona političkog prvaka ili ugledne političke ličnosti iz opozicije. Ovo kažem zbog toga što je osnovana sumnja da je počinio određeno krivično delo, datira iz vremena kada je dotična ličnost bila vlast, dakle, bio je ministar.
Istrage koje su se sprovodile, započete su u vreme kada je on vršio funkciju ministra. Tome bih da dodam da je istragu vodila pokojna Verica Barać, odnosno savetnica za borbu protiv korupcije. Dakle, ne može se raditi o progonu jedne opozicione ličnosti od strane vlasti, što su oni, koji su pobegli, pokušali bezuspešno da nature novoj većini.
Sledeće što želim da kažem jeste da je moje mišljenje da ovo što je njih pogodilo je, pre svega, strah od samih sebe. Dakle, mislim da ih je uhvatio strah od sopstvenog reformisanog deformisanog pravosuđa koje su samo reformisali. Mislim da su se oni poplašili da ih ne bacimo njihovim lavovima.
Oni najbolje znaju kako je to pravosuđe funkcionisalo u njihovo vreme, koliko su ih služili, koliko su ljudi bacili u pritvor po 15 meseci i dve godine bez nekih čvrstih dokaza i taj pritvor je gotovo prerastao u robiju. Dakle, oni se boje onoga što su sami napravili.
Ima jedna stara poslovica – kojim sudom sudiš, onim će ti suditi. To je ono što je poplašilo DS, odnosno njihove predstavnike, zbog čega su oni i napustili ovu sednicu.
Ponavljam, pritvor, i ako bude, mora da bude humaniji i različitiji od njihovog vremena. Dakle, nikoga ne treba baciti na dugomesečni pritvor. Pritvor je samo nužna mera, neophodna mera i ako je baš neophodan, onda je moj savet da bude sproveden. Pritvor ne znači da je čovek kriv. Dakle, niko ovde ne prejudicira krivicu gospodina Dulića.
Medijski linč na koji se žali je opet opravdan strah od njih samih. Dakle, medije i medijsku sliku koja je danas u Srbiji, napravili su oni. Mediji za vreme njihove vladavine nisu bili pod kontrolom vlasti. Mediji, posebno štampani, su bili u vlasništvu vlasti dok su oni vladali. Za vreme njihove vladavine nismo imali jednu "TV Bastilju", imali smo pet "TV Bastilja". Danas se oni žale na medijski linč koji se sprovodi pre svega zbog toga što su se oni međusobno pokačili, pa sada jedna struja koristi ovaj problem protiv druge struje u njihovoj vlastitoj stranci.
Da je na bilo koji način ova vlast fabrikovala bilo koji dokaz protiv gospodina Dulića bio bih protiv ukidanja imuniteta. Dakle, on, a tu ne postoji ni najmanja sumnja, se ne progoni kao opoziciona ličnost. Delo koje mu se stavlja na teret počinio je kao vlast i on od toga treba na sudu da se odbrani.
Ono što mene brine jeste selektivnost i mogućnost da gospodin Dulić bude izvučen iz špila i da njemu bude ukinut imunitet. Mislim da postoje veći krivci. To je moje mišljenje. Dakle, nisam ni sud, ni tužilaštvo, ali mislim da treba krenuti od glave.
I njima i nama treba da bude jasno da nije ova država samu sebe opljačkala. U prilog ovoj tvrdnji da sem poslaničkog imuniteta postoje i politički imuniteti od progona raznih stranih obaveštajnih službi, raznih uticaja ambasada, hoću da kažem i sledeće, da je svojevremeno gospodin Dulić zabranio 2008. godine izgradnju fabrike za reciklažu akumulatora na vodozahvat u Inđiji na falsifikovanoj parceli pomoću koje se dobila ekološka saglasnost, ali su, gle čuda, ipak kasnije uspeli da ga slome, prelome i da ta fabrika i danas radi.
Više puta sam upozoravao na koruptivne aktivnosti bivše vlasti, uključujući i ovaj problem koji sam naveo. I dan danas ću zapitati Tužilaštvo šta je sa ovim mojim dilberima. Oni nemaju poslanički imunitet. Koji to politički imunitet oni imaju, zbog čega ih Tužilaštvo ne tereti za dela koja im ja stavljam na teret već treći ili četvrti put u ovoj sali?
Hoću da kažem i sledeće u vezi prethodnog problema. U subotu je priveden i uhapšen ekolog, predsednik Ekološke organizacije iz Novog Sada, a da niko ni jednom rečju nije pokušao da ga odbrani, ali su danas ljudi iz opozicije pokušali na svaki način da uspostave imunitet i za klasična krivična dela.
S tim u vezi i modelu njihovog ponašanja hoću da citiram bivšeg sekretara, državnog sekretara u Ministarstvu pravde. Time želim da pokažem da imaju dva modela ponašanja. Žao mi je što moj uvaženi kolega, gotovo najstariji u njihovoj poslaničkoj grupi nije tu, da mu dokažem da imaju dva modela ponašanja, jedan kao vlast, a drugi kao opozicija.
Citiraću 21. jun 2011. godine, Beograd: "Vlada Srbije uskoro bi mogla da donese odluku kojom će državnim funkcionerima biti ograničen imunitet. Po svemu sudeći, političari će biti zaštićeni samo za ono što su rekli za govornicom, ali ne i za ozbiljne prekršaje i krivična dela. Time narodni izabranici više ne bi bili zaštićeni od gonjenja i bar po nečemu bi bili ravni sa ostalim građanima Srbije". Ovo je rekao državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen.
Dalje Homen kaže da je ovo ministarstvo već oformilo radnu grupu za izmenu Krivičnog zakona i Zakona o krivičnom postupku. Praktično, zakonski okvir imuniteta narodnih poslanika, članova Vlade Srbije, sudija Ustavnog suda, kao i sudija i tužilaca već je u proceduri. Imunitet, Ustavom predviđena kategorija, treba da postoji, kao i svuda u svetu i ne sme biti predmet zloupotrebe. Međutim, realnost je drugačija, jer u Srbiji je potpuno normalna pojava da se pojedinci pozivaju na imunitet za klasična krivična dela, čime se obezbeđuje zaštita od krivičnog gonjenja. Nužno je da ministri i poslanici imaju status, kao i svi drugi građani, kada je reč o odgovornosti za klasična krivična dela, poručuje Homen.
Šta dalje treba govoriti o njima? Na kraju želim da kažem da mi našim građanima, čije siromaštvo i beda je gotovo neizdrživa za gledanje, moramo da vratimo državu, državu koja im je otrgnuta i istrgnuta iz ruku. Ovaj narod, ova država opljačkana je do gole koske. Opljačkan je svaki naš čovek, svaka naša žena, svako dete, svaki starac.
Ne može opozicija biti proganjana, ali ne može se begom u opoziciju amnestirati od odgovornosti za krivična dela koja ste počinili kao ministar. Šta, treba da ih pustimo na miru, da kada završe poslaničke mandate, da tako nafatirani pišu svoje memoare u stilu – ja sam bio bog, opljačkao sam narod svoj, pomogao sam sebi i bližnjega svog? E, to neće da može. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podržaću amandman gospodina Blažića i pokušaću da objasnim zbog čega.
Zbog čega je sve manji procenat prolaznosti među studentima? Jer se studenti suočavaju sa sve većim problemima. Ti problemi se ogledaju u zastarelim planovima i programima, u nezanimljivim predavanjima, u skupim udžbenicima itd. Recimo, anatomski atlas košta 7.000 dinara, a udžbenik iz fiziologije 9.000 dinara. Sledeći problemi su loši uslovi za rad. Mnogi od studenata kupuju materijale za rad: skalpere, maske, rukavice, kape, recimo na Medicinskom fakultetu. Nedostatak prakse, prisilna kupovina udžbenika, sve su to problemi sa kojima se suočavaju studenti, a sve to iziskuje slabu prolaznost.
Naravno, na slabu prolaznost utiče i ono što je u Srbiji rasprostranjeno, a to je korupcija na svim nivoima, pa tako ima i korupcije na fakultetu. Recimo, ispitivač na fakultetu vam kaže – malo vam je falilo da položite ispit, da dobijete šesticu, a onda vam ponudi da uzmete dopunske časove kod njega i takva usluga vas košta oko 300 evra. Rezultat svega toga je nejednaka dostupnost visokog obrazovanja različitim grupama stanovništva. Recimo, ako potičete iz siromašne porodice, studiranje je gotovo nerealna ambicija. S obzirom da nemaju novca, najčešće, bez obzira što broj studenata u Srbiji raste, nedostupnost visokog obrazovanja je pre svega u malim sredinama, među radnicima i seljacima, odnosno deci iz radničkih i seljačkih porodica. I sam sam predložio neki amandman da se tu uvedu neke olakšice, ali ti amandmani su proglašeni neustavnim.
Dakle, ukoliko nemate novca, nemate jednake uslove za obrazovanje, nije vam podjednak pristup visokom obrazovanju. To je još jedna nepravda koju naši studenti imaju. Nacionalno bogatstvo je trebalo da služi svim ljudima, između ostalog i za dostupnost školstva, a time i visokog obrazovanja svima. To nacionalno bogatstvo su usisali oni koji su trebali da organizuju državu i da garantuju dostupnost visokog obrazovanja svim socijalnim grupama. Međutim, to nije tako. Danas neki ministri, recimo, postoji škola koja se zove "International school Belgrade", neki bivši ministri plaćaju školarinu za osnovnu školu za decu od 15.000 evra. Dakle, zarađuju 12.000 evra …
(Predsedavajuća: Molim vas, vratite se na temu.)
Mislim da sam najbliži temi od svih ovih koji su do sada govorili. Čim spomenem bivše ministre, ono kao tema.
Hoću da kažem da taj novac za fakultete nemaju deca iz siromašnih radničkih i seljačkih porodica, novac koji imaju oni koji zarađuju 12.000 evra, a
plaćaju školarinu za dete 15.000, pa se pitam zašto? Verujem da ćete, kao i ja sam, podržati ovaj amandman.
Na kraju, ko je zapalio nacionalno bogatstvo ove zemlje? Student nije. Hvala.