Gospodine predsedavajući, prvo, nisam vas dobro čuo zato što vam mikrofon nije bio dobro namešten, ali sam vas razumeo da ste me opomenuli da nisam u temi.
Ako izgradnja nelegalnog objekta od 30.000 kvadratnih metara u centru Inđije nije dovoljno dobra tema za zakon o planiranju i izgradnji koji želi da spreči nelegalnu gradnju i ako su svi govorili, čak i ministar, kao i milion i po objekata koji su izgrađeni bez građevinske dozvole, nelegalnih objekata, koliko su svi drugi bili u temi, toliko sam i ja.
Ali, ukoliko vi ne dozvolite da se priča o prekršajima koji su urađeni, ja neću onda ni pričati o tome da je fabrika za reciklažu akumulatora napravljena na Vodozahvatu Inđija, tako što je prostornim planom Vodozahvat izbrisan, a onda smo pre nekog vremena imali to da Inđija nije imala dovoljno kvalitetnu vodu.
Ali, ako vi zabranite da ja pričam i o toj nelegalnoj gradnji, da je na Vodozahvatu napravljena fabrika za reciklažu olovnih akumulatora, ja o tome neću pričati, pa ću pričati o tome da ovim zakonom treba malo više spojiti tradiciju, regionalni razvoj i to ću reći o čemu se radi.
Dakle, ja se zalažem da se posebnom uredbom koja će biti doneta, pratećom, jasno pojasni koji objekti u svrhu poljoprivredne proizvodnje mogu da se prave na poljoprivrednom zemljištu, a da to zemljište ne bude ujedno i građevinsko.
S tim u vezi, gospodine predsedavajući, moram vam reći da EU insistira da se farme ubuduće prave van naseljenih mesta, a da se postojeće farme izmeste van naseljenih mesta.
S obzirom da regulacioni planovi ili osnove ne obuhvataju zemljište van seoskih sredina,ja moram da zamolim ministarku da uredbom tu oblast jasno pojasni i da se izgradnja farme tretira kao dopunska poljoprivredna proizvodnja na poljoprivrednom zemljištu i da se da jasno uputstvo lokalnim samoupravama da u cilju izgradnje farmi, svinjaca, kokošinjaca, primenjuju taj deo za koji mislim da postoji u Zakonu o poljoprivrednom zemljištu, dakle, da budu kompatibilna oba zakona, da jednostavno zemljoradnik koji želi da napravi farmu na poljoprivrednom zemljištu kao nekada što su pravljeni salaši, zato sam rekao u spoju tradicije, da bude omogućeno, a da nas pri tome to ne košta kao da pravimo hotel „A“ kategorije van naseljenog mesta.
Dakle, da se maksimalno uprosti da ne moramo da čekamo da se radi novi regulacioni plan Komisije za planove, onda javni uvidi, dakle, neko ko bi se opredelio da se bavi stočarstvom i ko bi želeo da napravi farmu van naseljenog mesta on bi morao po onome što lokalne samouprave neke insistiraju da čeka prvo da se uradi regulacioni plan, za to im treba Komisija za planove, treba javni uvid, mora da se objavi, ide neka javna rasprava, na kraju trebaju dve sednice Skupštine opštine, znači, neko ko bi krenuo izgradnju farme van naseljenog mesta u skladu sa evropskim standardima, dakle, morao bi da čeka najmanje godinu dana da krene u taj posao.
S tim u vezi, ja shvatam i uticaj na životnu sredinu i zato apelujem na Ministarstvo za građevinu i Ministarstvo poljoprivrede da naprave nekoliko modela tipskih farmi koje će zadovoljiti uslove koji treba da budu primenjeni za takve farme i da pri tome oni koji žele da investiraju da se bave stočarstvom na svom poljoprivrednom zemljištu upotrebom takvih primera, odnosno takvih oglednih farmi mogu to da grade uz vrlo malu dokumentaciju u cilju razvoja stočarstva.
S tim u vezi, gospodine predsedavajući da vas upozorim, da ova veoma bitna tema, da mi izvozimo tri i po miliona tona kukuruza, da izvozimo nebrojene količine, stotine hiljada tona druge stočne hrane i da sa tom stočnom hranom možemo da ishranimo gotovo stoke u težini milijardu kilograma u protivvrednosti žive vage dve milijarde.
Dakle, mi imamo perspektivu da u stočarstvu napravimo taj rezultat, ali s obzirom na sve ove zakone koji su do sada donošeni mi nismo imali pravo da izgradimo farme sa evropskim standardima van naseljenih mesta, jer su se lokalne samouprave prema nama ponašali kao da pravimo hotele najveće „A“ kategorije.
Ovo govorim iz sledećih razloga, zato što statistika kaže da smo u poslednjih tri godine izgubili 130 hiljada krmača zahvaljujući tome što se propisi nisu na vreme menjali. S tim u vezi, moram da kažem da smo time izgubili oko dva miliona grla potencijalnog podmlatka i da smo ove godine uvezli više za prvih 10 meseci nego izvezli, preko 350 hiljada što žive stoke, što mesa. Dakle, za to smo izdvojili preko 50 miliona evra smo dali više za uvoz svinja žive vage i svinjskog mesa zato što je veoma teško napraviti farmu da bi ona udovoljila evropske propise zato što se lokalne samouprave prema seljacima ponašaju kad prave neki objekat, ekonomski objekat, kao da će da prave vilu na Dedinju.
Zato gospodine predsedavajući sam zloupotrebio priliku da pričam o farmama iako je na snazi Zakon o planiranju i izgradnji i žao mi je što moj prethodni kolega poljoprivrednik nije pričao o vinarijama, podrumima vina, o vinarskim kućama itd, koje treba praviti u vinogradima, posebno u onima koje je država sa onako visokim subvencijama potpomagala.
Verujem da će ovaj zakon biti poboljšanje, ni ovaj zakon nije Sveto Pismo i zato molim Ministarstvo da zajedno sa Ministarstvom poljoprivrede probaju da reše ovu problematiku u korist seljaka i sela zato što je to u načelima ovog zakona da se kao što su se nekada zidali salaši da se sad zidaju farme, da možemo to da radimo u skladu sa evropskim standardima, da posle ne moramo i postojeće farme da izmeštamo van naseljenih mesta, dakle, veoma je teško lokalne samouprave nagovoriti da usklađuju svoja planska akta i ukoliko ih uskladi, ukoliko uhvate malo širi atar onda sve to postaje građevinsko zemljište i to onda postaje teret za zemljoradnika jer taksa, odnosno porezi i takse na takvu vrstu građevinskog zemljišta postaju znatno veći porezi na imovinu nego kad je u pitanju poljoprivredno zemljište.
S tim u vezi, ja želim da se razjasni da li seljaci, pod kojim uslovima mogu da prave farme na poljoprivrednom zemljištu i da to bude tretirano kao dopuna poljoprivredne proizvodnje i da se tako uputstvo da svim lokalnim samoupravama da se primenjuje jedinstveno na celoj teritoriji Republike Srbije, s obzirom da imamo situaciju da od lokalne samouprave do lokalne samouprave zavisi da li će vam nešto biti dozvoljeno da gradite ili ne. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana ministarko, želim da zahvalim Vladi, ne samo u moje ime, već i u ime gospodina Blažića, zato što su naši amandmani bili veoma slični.

Radi se o tome da stručna lica koja obavljaju stručne poslove u korišćenju ribarskih područja moraju da imaju kurs ili ispit iz ihtiologije, da na takav način budu osposobljeni i za korišćenje ribarskih područja. S tim u vezi, zahvaljujem na razumevanju koje je Vlada pokazala u vezi ovih amandmana. Hvala.

Mislim da je amandman gospodina Bradića smislen, ali tu ima takođe iz pravosudne oblasti raznoraznih tumačenja. Sada zavisi kakav je prekršaj bio. Ima prekršaja koji su tri meseca, godinu dana uslovno, ima prekršaja koji se brišu iz evidencije. Bojim se da to baš ne bi moglo da se sprovede kako je gospodin Bradić zamislio. Ideju kao ideju podržavam, ali mislim da u ovom trenutku ne možemo na adekvatan način da je sprovedemo. Mislim da ubuduće na takva lica treba paziti, i na takva dešavanja, ali bojim se da ima onih koji uopšte nisu uhvaćeni, koji nisu procesuirani, takvih je daleko više.

Nedavno sam obišao jednu reku koja uopšte nema ribe, zato što su dinamitom, iako je izuzetno čista voda, zato što su dinamitom, kada pecaju mrežom, kroz mrežu nešto mlađe i prođe, ali kada uzmu da pecaju akumulatorima, bombama i dinamitom, onda takvi prekršioci nanesu štetu koja je enormna. Jedni su uhvaćeni u blažem prekršaju kažnjeni su, njima nećemo dozvoliti, ali ovi koji nisu uhvaćeni, u takvim situacijama bi mogli da iskoriste to što nisu uhvaćeni, u daleko većim prestupima prema životnoj sredini i prema ribljem fondu.

Verujem da je ideja veoma dobra i u svakom slučaju bih glasao za taj amandman, međutim, s obzirom da sam gledao kako se nanosi šteta životnoj sredini, gledao sam Drinu koja se belila, nije zelenila, kada uđemo u Srbiju, dakle tamo negde iza Višegrada, ima toliko smeća, da bi počinoce prema životnoj sredini mogli na hiljade, hiljade da kaznimo, s obzirom da je razna PVC i druga ambalaža, koja i te kako šteti, ne razlaže se godinama, šteti životnoj sredini. Kada bi pohvatali sve počinioce mi ne bi imali onda nikoga ko bi mogao da upravlja, gazduje područjima.

Mislim da je ovaj zakon svakako dobar. Zahvaljujem Ministarstvu što je usvojio neke amandmane i vladajućih partija, a i opozicionih partija. Iz toga se vidi da Ministarstvo nije pravilo nikakvu političku selekciju nego da se rukovodilo time šta je dobro uopšte riblji fond.

Moram da kažem, jutros kad sam pošao da me je ujak koji je ribolovac podsetio na kinesku poslovicu koja kaže – kada čoveku daš ribu, nahraniš ga za jedan dan, ali kada ga naučiš da peca, nahraniš ga za ceo život. Ali, ukoliko ga naučiš da gaji ribu onda si nahranio njega i celo društvo. S obzirom da mi uvozimo 35.000 tona, a proizvodimo 15.000 tona ribe, dakle, da je u potpunosti devastiran riblji fond, pohvaljujem napore ministarstva da samo i zajedno sa poslanicima usvajajući ove amandmane, a nadam se da će usvojiti još neki, da se zavede red u ovoj oblasti i da se to unapredi da jednom možemo ne samo da upecamo koliko nama treba već od toga da napravimo određenu industriju, da makar prepolovimo uvoz koji je u ovom trenutku 35 hiljada tona. Imajući u vidu da Srbija jede samo sedam kilograma ribe po glavi stanovnika, da Evropa koristi 26 kilograma ribe po stanovniku. Koliko bi mi uhvatili taj evropski prosek morali bi da uvezemo još najmanje sto hiljada tona ribe što bi bio izdatak od preko 200 miliona evra. Uz ovih sto miliona evra koji već sada izdvajamo bili bi po pitanju uvoza ribe, bili bi u deficitu oko trista miliona što je nepojmljivo, što ne sme da se dogodi u zemlji koja ima toliko lepih reka, potoka, koja ima uslove za ribnjake, koji ima toliko jezera.

Mislim da treba da pohvalimo napore Vlade tim pre što vidim da nema nikakve političke selekcije po amandmanima. Želim da Vlada prihvati što više amandmana koji su smisleni, koji su dobri ne za vladajuću većinu nego koji su dobri za ribolovce, odnosno za riblji fond i na kraju koji su dobri za platni promet, odnosno za umanjenje deplatnog deficita prema inostranstvu. Želim da zahvalim gospodinu Bradiću, jer veoma dobro sam shvatio ovaj amandman, ali želim takođe da se zahvalim i ministarstvu na naporu da sve amandmane koji može da usvoji, usvoji. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je Vlada u pravu kada nije prihvatila ovaj amandman, mada je moja želja da se što više amandmana usvoji. Ovo imam u vidu, zato što garancija koja je predviđena predlogom amandmana košta.

Dakle, ukoliko na 10 godina želite da obezbedite neku garanciju, ta garancija košta najmanje 2% godišnje, što bi svakako za 20% koštalo onog korisnika koji bi želeo da koristi ribolovna područja.

Znači, banke garancije ne daju džabe. Banke to naplaćuju, to ti je kao kada podižeš kredit, sem toga što bi garancija nešto koštala, korisnik bi takođe morao da izdvoji određena sredstva da bi garanciju dobio ili ukoliko mu banka prihvati hipoteku.

Ukoliko bi se to desilo, onda bi samim tim smanjili finansijske mogućnosti i obim finansijskog delovanja koji bi korisnik mogao da koristi prilikom gazdovanja ribolovnim područjima i sa tim u vezi bi mu smanjili kapacitete da može da nesmetano radi i da ulaže, s obzirom da bi određeni novac morao da uloži u garanciju, a opet sama garancija na 10 godina je gotovo, bankarski gledano, neizvodljiva, posebno ukoliko bi se za nju morao položiti odgovarajući finansijski depozit.

U tom slučaju bi oni koji koriste ribolovna područja, bili u većim finansijskim teškoćama, nego što u ovom trenutku jesu, a svi smo svedoci da pravni subjekti veoma teško posluju, i bez ove odredbe. Sa ovom odredbom bi im iskomplikovali život, a samim tim ne bi u korišćenju ribolovnih područja imali rezultate koje možemo imati, ukoliko finansijski potencijali korisnika se koriste za obnavljanje ribljeg fonda i korišćenje ribolovnog područja.

Mislim da je Vlada u pravu što nije prihvatila ovaj amandman, s obzirom da je period na kojima se područja daju, period od 10 godina, dakle 10 godina, garancija izuzetno košta i za sve ti to treba odgovarajući finansijski depozit ili nekretnina, a samim tim, to korisniku i te kako otežava posao. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, kolega Bradić je jedan od kolega koji najviše poštujem, jedan od najprisutnijih poslanika opozicije, meni bi bila prava čast da mogu da podržim ovaj amandman, ali podržavam ideju.

Dakle, ja sam u potpunosti za decentralizaciju Srbije, da prihodi i ovlašćenja lokalnih samouprava, ne samo prihodi, da ovlašćenja i odgovornost lokalnih samouprava bude veća, ali gospodine Bradiću, imamo jedan problem.

Jedno područje, ribolovno područje može da obuhvati dve ili tri opštine. U takvim situacijama ne znam kako bi prihod delilo nekoliko lokalnih samouprava, jedno jezero može da bude dve države, a kamoli u dve opštine.

Dakle, kada se ribolovno područje prostire na nekoliko opština, onda ne znamo kojoj opštini koliko bi prihoda pripalo. Mislim da u praksi ovo nije sprovodivo, ali ideja da deo prihoda pripadne lokalnoj samoupravi za mene nije neprihvatljiva. Dakle, ja pozdravljam tu vašu ideju, s obzirom da državu treba ozbiljno decentralizovati, ali lokalne samouprave imaju običaj da traže decentralizaciju samo po pitanju novca, ali ne po pitanju odgovornosti.

Dakle, ideja, kao ideja svakako je na mestu, ali mislim da nije sprovodiva, s obzirom da ribolovno područje može da bude na nekoliko opština. U tom slučaju bi bila opšta tuča, pa još ako su različite partije na vlasti, pa ako jedna ima podršku Republike, a druga nema, onda mogu da verujem koji bi vašar nastao oko raspodele prihoda. Zahvaljujem.

Opet zahvaljujem gospodinu Bradiću na dobroj ideji, ali imamo tu problem. Neko će da gaji mlađ, neko će da lovi. Pošto od izlova zavisi prihod, došli bi u situaciju da jedna opština pušta mlađ, dakle da gaji ribu, a da se druga trudi na teritoriji kada je ribolovno područje na teritoriji više opština, onda bi se svaka opština trudila, ovo ne bi bilo ni u duhu onoga što zakon želi.

Dakle, svaka opština bi se trudila da što više ima prihoda od ribarstva, dakle da ima što više izlova, pa bi došli u poziciju da jedna opština gaji ribu i da pomaže da se broj ribe i količina ribe proizvedene u ribolovnom području bude što veća, a druga opština da se zbog prihoda trudi da što više dozvola izda, da se što više ribe upeca da njen prihod bude veći.

Takođe, dolazimo i do geografije. Znači, može se desiti da jezero i ribolovno područje bude na teritoriji tri opštine, da jedna obala bude onako močvarna, druga da bude manje pristupačna, da jedna bude pristupačnija. U takvoj situaciji ne znam kako bi ravnomerno podelili prihode.

Mislim da je ideja dobra, ali u praksi nije sprovodljiva.

Dame i gospodo, amandman na član 26. sam podneo gde se član 26. stav 3. menja i glasi – poribljavanje se vrši autohtonim vrstama riba, izuzev u slučaju poribljavanja hidromelioracionih kanala koji se mogu poribljavati i belim amurom kao autohtonom vrstom.

Naime, o čemu se radi? Beli amur je poznata riba koja čisti kanalsku mrežu i u takvoj situaciji, ukoliko imamo belog amura koji nije autohtona vrsta, ukoliko ga imamo u tim kanalima, onda nisu potrebna sredstva za čišćenje kanala. Mi inače nemamo dovoljno sredstava za tu vrstu delatnosti, tako da, mislim da korisnost belog amura kojim se prouzrokuje čišćenje kanalske mreže može Vladi, državi, da uštedi mnogo sredstava, a da po pitanju kanala, protočnost tih kanala bude daleko veća i time spreče i moguće poplave koje se mogu desiti zbog toga što je kanalska mreža zapuštena.

Beli amur je riba koja nije autohtona vrsta, ali mislim da u ovom trenutku, dok još nemamo sredstava, verujem da tu postoje neki međunarodni propisi, ali dok još uvek to ne moramo da radimo, s obzirom da nemamo sredstva za čišćenje kanalske mreže, da u kanalima za odvodnjavanje i navodnjavanje može da se poribljava i belim amurom kanalska mreža.

S obzirom da ne treba puno ubeđivati narodne poslanike koji se razumeju u ribarstvo da je beli amur autohtona, neautohtona vrsta, ali koja je u ovom trenutku vrlo korisna, s obzirom na opšte siromaštvo u kojem se država nalazi i nemogućnost da izdvoji određena sredstva za čišćenje kanalske mreže. To je očigledno i vidljivo, posebno u Vojvodini. Mislim da bi Vlada trebala da prihvati ovaj amandman, ali ukoliko to nije moguće, naravno, bože moj, šta da radimo. Zahvaljujem.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, opet se radi o unošenju autohtone vrste riba u ribolovnu vodu, izuzev belog amura u hidromelioracione kanale. Činjenica je da su oni obrasli vodenim biljkama i to nas navodi na potrebu njihovog održavanja. Pošto nemamo dovoljno sredstava, bez obzira na međunarodne konvencije, ja sam mislio da se zbog funkcionalnosti svih tih kanala, u smislu njihovog korišćenja za odvodnjavanje i navodnjavanje, nastanjivanjem belog amura ovaj problem predupredi i u štede značajna sredstva po pitanju održavanja, ukoliko ta sredstva uopšte imamo.

Imam razumevanja za te međunarodne konvencije koje smo potpisali, ali mislim da smo se malo mogli provući neko vreme, dok nam država ne osnaži, dok privredno ne budemo jaki da možemo da izvršimo čišćenje kanalske mreže drugim sredstvima. Ovako nam je riba beli amur bila sredstvo za čišćenje i održavanje kanalske mreže, što neće biti u slučaju neusvajanja ovog amandmana. Opet kažem, imam razumevanja za Vladu ukoliko to zbog međunarodnih konvencija nije izvodljivo, kao i gospodin Bradić što je imao dobru nameru. Ukoliko se to kosi sa nekim drugim pravilima i normama, naravno imam razumevanja za to, ali je intencija mog amandmana bila da se ovom vrstom ribe izvrši čišćenje kanalske mreže, s obzirom da ona izuzetno dobro to radi. Hvala.

Zahvaljujem Vladi, zato što je prihvatila ovaj amandman. Što se tiče Odbora koji nije prihvatio amandman, to je iz razloga što tehnička ispravka amandmana koji sam podneo nije stigla na vreme do odbora. Koliko znam i Odbor ima dobru nameru da se prihvati ovaj amandman.

Radi se o tome da privredno društvo može da obavlja privredni ribolov ako ima jedno zaposleno lice, stručno. Mi smo dodali da mora da ima položen kurs ili ispit iz ihtiologije, dakle da bude stručno iz oblasti ribarstva.

Takođe je u drugom delu amandmana stavljeno da prilikom obavljanja privrednog ribolova sa ribarom u čamcu može biti još jedno lice iz bezbednosnih razloga. Ovo sam podneo zajedno sa ljudima koji se bave privrednim i sportskim ribolovom, zato što posebno u privrednom ribolovu ribari često obavljaju poslove ribolova u veoma teškim uslovima, vetar, talasi, tako da jedno lice prilikom obavljanja posla ribolova može biti izloženo raznim opasnostima, pa i opasnostima po život.

Zzahvaljujem Vladi zato što je razumela da prilikom obavljanja tog izuzetno teškog posla, ponekad u veoma teškim prirodnim okolnostima je sa ribarom potrebno da bude još jedno lice iz bezbednosnih razloga, jer dvojica daleko više mogu da se odupru eventualnim nevoljama na vodi nego jedno lice samo. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarka, poštovani gledaoci, ja ću podržati amandman gospodina Blažića jer između korisnika i ribolovaca, ja ću da stanem na stranu ribolovaca, mada ja ribu ne lovim, ali obožavam da je jedem i obožavam da pravim društvo onim ljudima koji su pored vode iz zdravstvenih razloga. Koliko sam razumeo, gospodin Blažić je upravo iz tih razloga predložio ovu vrstu amandmana.

Ne razumem neke moje kolege koji kažu – ovaj model podržavaju svi ribolovci južno od Dunava i u Beogradu. To može da kaže osoba koja je kontaktirala svakog ribolovca u okolini Grada Beograda i južno od Dunava i sa njima obavila razgovor, anketirala ih ili su oni možda glasali, kao na izborima, da su se opredelili za jedan model.

Koliko sam razumeo, postoji jedna manjina korisnika koja podržava gospodina Blažića i njegov amandman. Gospodin Blažić je bio dosta ubedljiv kada je rekao da postoje korisnici koji su poprilično neefikasni.

Zahvaljujući tim korisnicima, ja podržavam amandman gospodina Blažića, znajući o kakvom tipu korisnika se radi. Dakle, to su oni koji su zapustili ribolovna područja i oni koji su zaslužni što danas jedni od zaslužnih, ne isključivi krivci zbog čega mi danas uvozimo od tri kilograma, dva i po kilograma ribe. Dakle, od 50.000 tona, uvozimo 35.000 tona ribe.

Da su nam korisnici bili kršteni, da su oni na primeran način radili svoj posao, da nisu imali višak radne snage, da nije bilo ranih mahinacija i špekulacija, danas bi naše ribolovno područje bilo bogatije ribom i mislim da bi uvoz ribe bio znatno manji i ovako siromašna zemlja ne bi morala da izdvaja tolika sredstva.

U svakom slučaju, poznajući gospodina Blažića, bez debelih argumenata on se ne bi ovoliko zalagao za amandman koji je predložio. Verujem da je to proizvod njegovih ozbiljnih razgovora sa određenim korisnicima područja. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo sam pročitao ovaj član 43. koji glasi – korisnik je dužan da sprovodi edukaciju ribolovaca. Stav 2. – ministar bliže propisuje obim i sadržinu programa edukacije iz stava 1. ovog člana.

Ono što nedostaje ovom članu i zbog čega ću glasati za prethodni amandman gospodina Blažića, koji glasi – član 43. – briše se, je što u članu 43. nije propisano da je ribolovac dužan da prisustvuje edukaciji. Dakle, ovo je jednostrano. Imamo korisnike – dužan da sprovodi edukaciju ribolovaca. Šta ako ribolovac to ne želi? Šta ako ribolovac možda i pretera? Kaže – izvinite, svaki čas dođite, molim vas, pokažite mi kako se kači glista, kako se to peca itd. Mislim da je član 43. gotovo nemoguće sprovesti. Ne znam šta gospodin Blažić misli o tome, ali njegov amandman kojim nije obrazlagao, član 43. – briše se, najbliže je nekoj zdravoj logici.

Ukoliko bi usvojili amandman gospodina Bradića, opet bi korisnik bio dužan da sprovede edukaciju ribolovaca. On je to prepravio da to treba da rade ribolovne organizacije. Nemam ništa protiv, ali ne znam ko će to da plati? Ne verujem da će to ribolovne organizacije da urade džabe. Sa jedne strane korisnik bi ubirao novac od dozvola, a sa druge strane bi ribolovne organizacije bile izložene određenim troškovima prilikom edukacije.

Mislim da tumačenje amandmana gospodina Bradića, da je tu ministarstvo u pravu, ali ću glasati za amandman gospodina Blažića, s obzirom da nigde ne postoji obaveza ribolovca da učestvuje u edukaciji, da prisustvuje tom času na kome će korisnici vršiti edukaciju potencijalnih ribolovaca i objasniti im na koji način da pecaju, na koji način da kače glistu, na koji način da kače mrvu hleba, kako da zabacuju udicu, itd. Mislim da je to malo i nesprovodivo, s obzirom da će ribolovci da se razmile i da neće svi biti na istom mestu, da ne postoje odgovarajuće učionice, ne postoje odgovarajuće sprave za sprovođenje ove edukacije.

Mislim da je najbolje da mi taj član 43, u skladu sa amandmanom gospodina Blažića, izbrišemo, s obzirom da ne postoji obaveza ribolovca da prisustvuje takvoj edukaciji. U tom slučaju, korisnik je nemoćan. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim daje kolega Bradić u velikoj grešci. On uvek predloži neka nedorečena rešenja, tako da ne mogu da glasam za njegov amandman.

Dakle, u članu 45. stav 1. – ribolovac je dužan da vodi evidenciju o ulovu na jedinstvenom obrascu. Stav 2. koji je predložio gospodin Bradić da menjamo, evidenciju uloga ribolovac dostavlja korisniku na kraju tekuće godine.

Umesto tog stava 2. gospodin Bradić je predložio da se on menja i da se zameni rečima – ovlašćena ribolovna organizacija dostavlja korisniku na kraju tekuće godine podatke. Sada gospodine Bradiću imate problem sa stavom 3. – korisnik ne može izdati dozvolu za tekuću godinu ribolovcu koji nije dostavio evidenciju ulova za prethodnu godinu. U situaciji u kojoj ste vi predložili stav 2, najmanje što ste trebali da predložite je da se stav 3. briše, jer ukoliko stav 3. ostane, a stav 2. promenimo, onda će ribolovna organizacija imati obavezu da dostavlja podatke o evidenciji, a ukoliko to ne radi korisnik ne može izdati dozvolu za tekuću godinu ribolovcu. Dakle, stradaće ribolovac.

Dakle, morali ste da prilagodite stav 2. i 3. da bi bio prihvatljiv, da bi gospodine Bradiću oni koji nisu dovoljno dobro razumeli vaš amandman, mogli da glasaju, ukoliko nisam dobro razumeo ja bih molio da mi objasnite na koji način ćemo onda sprovoditi stav 3, ukoliko usvojimo amandman na stav 2. ovog člana 45?

Mislim da je rešenje gospodina Blažića oko evidencije da se taj član briše, mislim da je to bliže mogućem glasanju i svakako ću ja glasati za amandman gospodina Blažića, s obzirom da evidencija koju dostavlja ribolovac može da bude potpuno netačna, proizvoljna, itd. To je samo još jedna obaveza koja može da vredi manje od papira na kome je ta evidencija ispisana. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje je bilo jednostavno. Ukoliko usvojimo ovaj amandman na stav 2, šta ćemo sa stavom 3, koji na određen način opet obavezuje ribolovca da korisniku, ukoliko ne dostavi, kaže – korisnik ne može izdati dozvolu za tekuću godinu ribolovcu koji nije dostavio evidenciju ulova za prethodnu godinu.

Ukoliko promenimo stav 2. i tu obavezu evidencije damo ribolovačkim organizacijama, šta ćemo sa stavom 3, ukoliko to ribolovačka organizacija ne uradi onda će nastradati ribolovac, jer korisnik ne može izdati dozvolu za tekuću godinu ribolovcu koji nije dostavio evidenciju o ulovu za prethodnu godinu. Ako skinemo obaveze ribolovca stavom 2, da to ne mora da čini onda može da postrada stavom 3, pošto korisniku to nije dostavio, korisnik može da iskoristi stav 3. i da ga izbriše, odnosno da ne izda dozvolu za tekuću godinu, jer nije dostavio evidenciju ulova za prethodnu godinu.

Dakle, vrlo je nezahvalno usvojiti ovaj amandman na stav 2, ukoliko ostaje stav 3. Zato preporučujem da ubuduće predlagači amandmana, grešku i sam pravim, da vode računa da kada predlažu amandman na jedan stav da vode računa o sledećem stavu koji prepisuje kaznu ribolovcu ukoliko to ne dostavi, ukoliko prebacimo da evidenciju rade ribolovačke organizacije, onda samim tim ribolovac je nastradao ni kriv ni dužan. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, Odbor je prihvatio amandman gospodina Miodraga Nikolića na član 9.

Ja ću vam pročitati član 9. veoma je diskutabilan – ako je dužnik poljoprivredno gazdinstvo, ne izvrši obavezu preuzetu po ugovoru o finansiranju, to poljoprivredno gazdinstvo, kao i poljoprivredno gazdinstvo koje je sa njim povezano u skladu sa zakonom kojim se uređuju privredna društva, prevodi se u pasivni status, u RPG, u skladu sa zakonom kojim se uređuje poljoprivreda i ruralni razvoj i ne može da ostvaruje pravo na podsticaje, u skladu sa zakonom kojima se uređuju podsticaji u poljoprivredi i ruralnom razvoju, i ovim zakonom.

Stav 2. – poverilac obaveštava ministarstvo nadležno za poslove poljoprivrede, da dužnik iz stava 1. ovog člana nije izvršio svoju obavezu.

Sa ovim u vezi, mi smo na Odboru izglasali da se član 9. briše. Iz prostog razloga što poverilac i dužnik sklapaju jedan ugovor, jedan obligacioni odnos i država ne treba da bude uterivač dugova u korist banke i prerađivača.

Naša dilema je bila, da li smo mi na strani poljoprivrednih proizvođača ili prerađivača? Takođe, naša dilema je bila šta i ako je osiguran usev, šta ako dođe do tužbi između osiguravajuće kuće i osporavanja osiguranog useva? Šta ako ne naplati osiguranje, a obavezu mora da izmiri? Ne samo to, šta ako je ostao dužan pet hiljada dinara? Zašto ga brisati i prebacivati u pasivni status, jer tek onda neće moći da vrati dug.

Postavlja se pitanje opravdano, da li nam je cilj da uništimo poljoprivrednog proizvođača ili da ga potpomognemo da taj dug vrati?

Sa druge strane, možemo da postavimo opravdano pitanje, šta ako mu „MK Komerc“ smanji cenu šećerne repe? Kao što je sada slučaj, pa, nema novac da u potpunosti izmiri obavezu, iako je recimo „MK Komerc“ ugovorom bio obavezan da to plati 38 evra po toni, on dođe i smanji za 10% cenu i kaže – morate da potpišete da nećete tužiti, u suprotnom ja neću da vam uzmem šećernu repu.

Šta ako nema novac da iz tih razloga izmiri dug? Zašto bi ga država po sistemu kao uterivač dugova brisala iz registra poljoprivrednih gazdinstava i time kažnjavala?

Šta ako je taj uzeo zajam, naravno za ratarstvo, ako je ujedno i stočar? Šta ako ga izbrišemo i prebacimo u pasivan status i sprečimo da i dalje dobija premije i subvencije, a on drži 50 krava, ostaje dužan 5000 dinara, ali ne može da dobije više podsticaje, samim tim ne može da izmiri dug, šta će biti sa stočnim fondom, i zašto država nema isti aršin za sve građane?

Ako ćemo poljoprivrednike zbog duga prema prerađivačima, koji će biti – „Viktorija grup“, „MK Komerc“, itd, ili će biti zajedno uvezani sa bankama, ako ćemo za te zajmove, brisati poljoprivredna gazdinstva iz registra i prebacivati u pasivna, da nemaju dalje pravo na premije i subvencije, a dug nije prema državi, a država stala opet na stranu prerađivača, kao što je i pre dve godine stala i zabranila izvoz šećerne repe i ostalih industrijskih kultura, zbog toga što je bila suša, da bi prerađivačka industrija imala šta da radi, šta u takvim situacijama raditi , ukoliko se to radi sa seljacima, onda hajde da budemo ravnopravni i da radimo prema svim građanima.

Hajde da proglasimo ništavnim dokumentima i pasivnim, svim građanima, koji duguju kredite, da država stane na stranu banaka, kad su u pitanju komercijalni krediti za nabavku automobila itd. kada je već stala na stranu poverilaca, kada je u pitanju poljoprivredna proizvodnja.

To su dileme koje je Odbor za poljoprivredu imao u vezi amandmana koji je predložio gospodin Nikolić.

Ja sam amandman, da ne bi raspravljao o amandmanu na član 9, pismeno povukao, dakle nema potrebe, zato što sam smatrao da je amandman gospodina Nikolića daleko pravedniji, da obezbeđuje makar zaštitu države prema poljoprivrednim gazdinstvima, jer ukoliko ga izbrišemo iz registra on se više oporaviti neće. Imamo jednog poljoprivrednog proizvođača manje, a jednog debelog bankara više. Jednog prerađivača na čijoj strani je država stala.

Znam da su se i u Ministarstvu lomili oko ovog amandmana, zahvaljujem im se na tome, ali kao svugde, kao i u ovoj Skupštini, kao i u Ministarstvu poljoprivrede, postoje ljudi koji rade za određene prerađivače, i naš problem je što našim sudbinama, sudbinama poljoprivrednih proizvođača, ne upravljaju proizvođači nego potrošači i prerađivači.

Ovo je jedan dokaz za to, ne znam iz kojih razloga se država meša, da bude uterivač dugova prema prerađivačima i bankama koji su zajmodavci, koji su poverioci, gde će na njihovu dojavu da su ostali dužni biti poljoprivredna gazdinstva eliminisana, izbrisana iz registra, prebačena u pasivna, izopštena iz prava da dobiju premije i subvencije na osnovu kojih mogu da se oporave, da vrate dug i da nastave da rade.

Šta ako je taj dug, recimo, pet do 10 hiljada dinara, a on stvarno ima 50 krava zbog kojih treba da dobije milion dinara premije subvencije? Po litri mleka treba da dobije sedam dinara, znači, postoji verovatnoća da će on prihodovati samo na osnovu premije i subvencija više od dva miliona. Šta ako mu farma, ako on stvarno nije platio mleko i on nije uspeo da se razduži iz tog razloga, zašto se država ne ponaša na isti način kada su u pitanju neisplaćeni poljoprivredni proizvodi zemljoradnika koji su neprodati, nego predati prerađivačima?

To su bili razlozi, a tu su i članovi Odbora, zbog kojih navodim smo mi, posebno ja, odustali od svog amandman, i prihvatio amandman gospodina Nikolića koji kaže da se član 9. kao nepotreban, kao nešto što državu svrstava, na stranu prerađivača a ne proizvođača, mi smo smatrali da je amandman gospodina Nikolića sasvim u skladu sa nastojanjem da naša država jednom stane u korist proizvođača, a ne samo u korist prerađivača i banaka.

Kad smo već kod banaka, hoćemo li mi da im silom uterujemo prihode na ovaj način, preteći zemljoradnicima da će biti izbrisani da moraju da se razduže, kada su te banke šakom i kapom davale prerađivačima koji su opet opljačkali seljake, bez obzira što su iz banke izvadile desetine i desetine miliona evra, opet su ostali kao Farmakom, kao Koteks, itd, ostali su enormni dugovi primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji i stočarima, bez obzira što je ceo sistem našpanovan na njihovu stranu.

Dakle, sa jedne strane ćemo jedne nagrađivati i sprečavati poljoprivrednike da naplate svoje poljoprivredne proizvode, nećemo stati u njihovu zaštitu, ali u slučaju da nedaj Bože oni nešto malo budu oštećeni, e onda ćemo takva poljoprivredna gazdinstva zbog duga brisati, zbog duga prema bankama koje su tako bile rasipničke prema raznim Perčevićima, prema raznim Bogićevićima itd, sada ćemo u njihovu korist eliminisati mala poljoprivredna gazdinstva.

Odbor je smatrao da je to neprihvatljivo. Mi poštujemo odluku Ministarstva da sasvim drugačije vidi od onoga što je video Odbor za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu.

Kolege poslanike molim, da kada bude glasanje na član 9. da ove moje argumente imaju u vidu. Ko želi da glasa, dobrodošao je. Ovo bih želeo da bude izglasano, ali se neću na vas ljutiti ukoliko to ne učinite. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, zbog mene samog i Odbora, mada sam ja svoj amandman povukao jer je gospodin Miodrag Nikolić predložio bolji amandman, nije mi ni dalje jasno zašto se država stavlja na stanu poverilaca, bez obzira da li je to fizičko lice. To fizičko lice ne verujem da će biti običan sitan zemljoradnik.

Dakle, verujem da će biti omogućeno i fizičkim licima da budu poverioci, ali će najveći poverioci ipak biti oni kojima sam govorio, a govorio sam i o situacijama kada seljak nije isplaćen za poljoprivredne proizvode, a dug nije vratio, a to nije bila viša sila.

Viša sila ne može da bude dug „Farmakoma“ dobavljačima mleka prema zemljoradnicima. To nije viša sila. Nije viša sila kada Miodrag Kostić smanji cenu šećerne repe za 10%, iako je ugovorom bio vezan da ta cena bude 38 evra za tonu. Znači, to nije viša sila. To su okolnosti koje dovode jednog zemljoradnika do situacije da ne može da isplati svoj zajam, svoj dug i u takvoj situaciji država ne treba da se ponaša kao uterivač duga i da stane na stranu poverioca, tim pre što može da se desi da poverioc ostane dužan zemljoradniku, s jedne strane, a s druge strane da ga prijavi Ministarstvu, jer dug nije viša sila. Ako on duguje za isporučeno mleko, znači, to nije viša sila on duguje, ali s druge strane je dao zajam zemljoradniku i može se desiti da onaj ko je ostao dužan zemljoradniku ga prijavi ministarstvu i ministarstvo ga izbriše iz registra poljoprivrednih gazdinstava i time gubi pravo na subvencije.

Ne gubi samo on. Ja vidim intenciju da se što manje subvencije isplati. Subvencije i premije se ne isplaćuju samo zemljoradniku. One ne pomažu samo njemu, one pomažu i prerađivačkoj industriji da bude konkurentno u okruženju. Mi imamo osam do devet puta manje subvencije i podsticaje u poljoprivredi nego što to imaju evropske zemlje. Ukoliko im budemo uskraćivali sve više podsticaja i subvencije sve ćemo manje biti konkurentni na svom tržištu.

Mi imamo jednu plodnu njivu. Srbija je jedna plodna njiva koja je delimično nasleđena 2012. godine, potpuno zapuštena. Ta njiva je okrnjena, delimično prodata, zapušena u korove itd. Mi se moramo starati da podignemo primarnu poljoprivrednu proizvodnju i to što seljaci proizvedu da naši radnici prerade i da tako napravimo dodatnu vrednost koju treba da podelimo svi zajedno, da imamo dovoljno novca za sebe i svoje porodice. O tome treba da se staramo.

Dakle, ne treba da na ovakav način država kažnjava već ljude koji mogu biti kažnjeni time što njihovi poljoprivredni proizvodi nisu isplaćeni, a oni nisu zbog toga u situaciji da izmire dug. To nije viša sila. Na kraju se pojavi država koja, umesto da bude dobra vila ona, ih kažnjava i izbriše iz registra poljoprivrednih gazdinstava, prebaci u pasivne i na takav način im uskrati pravo da imaju premije i subvencije.

Uskraćivanjem, ako je to stočar, njemu ne preostaje ništa drugo ako izgubi premiju za mleko, ako izgubi podsticaje po grlu itd, već to za pajvan i na pijacu ili će doći Albanci natovariti to u kamion i ide pod nož. Na takav način gubi država. Ne znam zašto bi se u jednom obligacionom odnosu država ponašala u korist poverioca, a ne u korist dužnika?

Do sada je bila situacija da kada je seljak izvisio, kada mu neko ništa nije isplatio, država nije mrdnula malim prstom da mu se to isplati, a sada odjednom briga za poverioce.

Ja shvatam da je ovaj zakon korak napred, shvatam da se novac mora vratiti poveriocu, ali ukoliko u raznim situacijama on ne može to da uradi, zašto bi ga država, to već postoji sud i postoji način da on naplati onaj novac koji je pozajmio dužniku, dodatno kažnjavala brisanjem iz subvencija, iz podsticaja? Ti podsticaji mogu biti daleko veći nego što je njegov dug prema poveriocu. Iz tih razloga i mnogo drugih razloga šta ćemo sa drugim kreditima koji nisu vraćeni bankama i drugim poveriocima? Šta ćemo sa tim? Hoćemo li kažnjavati građane da nemaju regres za godišnji odmor? Hoćemo li im adrese proglašavati pasivne? Zašto samo oni koji budu uzimali kredit prema poljoprivrednoj proizvodnji da budu kažnjavani na ovakav način? Zašto to onda ne primenimo na sve građane?

Postoje mnogi razlozi da ministarstvo ovo prihvati. Ukoliko ne želi, ja sam spreman i na to, nije nikakav problem.

Dame i gospodo narodni poslanici, od vas očekujem da u skladu sa vašom savesti glasate ili ne glasate za ovaj amandman. Meni su stvari dovoljno jasne, ali ja neću dodatno mutiti vodu, niti ću ljuljati čamac, niti ću talasati. Dakle, verujem da argumenti koje je gospodin Nikolić iznosio podnošenjem svog amandmana i koji su na odboru prihvaćeni od svih članova odbora su oni argumenti koje ja ovde moram da branim.

Ja ne branim ovde sebe, ja branim zemljoradnike koji su mnogo puta već bili kažnjeni, koji rade u najsurovijim uslovima. Dakle, pre svega njih radi, gledalaca naših dragih i zbog ekonomskog napretka ove zemlje koji je vezan za poljoprivrednu i prerađivačku industriju ja želim da se ovaj amandman usvoji. Ako se ne usvoji, Bože moj, idemo dalje. Nije ovaj zakon sveto pismo, jednom će doći vreme da ga popravimo. Hvala.