Dame i gospodo narodni poslanici, ima nas koji imamo malo duže pamćenje, pa da se setimo privatizacije „Sartida“ 2003. godine, na koji način je izvršena i u koje vreme, beše li to mart 2003. godine?

Beše li to za vreme „Sablje“, beše li to potpuno netransparentno, beše li to za neku cenu, od 21,3 miliona i nešto, sa još šest ili sedam zavisnih preduzeća, ukupno 23 miliona dolara, a pri tome, čini mi se da je dug koji je država preuzela, dosta netransparentno, bio negde oko 500 dolara. Tu su i razne procene, kreće se možda taj dug koji je država preuzela na sebe i možda preko jedne milijarde tadašnjih maraka, a ja govorim da je bilo 500 miliona dolara, što je ekvivalentno bilo negde blizu milijardi maraka, pošto je onda bila jedna marka, a sada je to jedan evro, što bi značilo, kada bi sada Vlada uzela i preuzela u takvim netransparentnim uslovima jednu milijardu evra duga, prodala to, trange – frange, ruka – ruci, i mi znamo da je to bio predmet spornih privatizacija, jedna od najspornijih.

Ono što je mene još više pogodilo, to je što su paralelno sa tim, znači, ko ima rudu koks, taj može da kupi Železaru, a mi teško sa njom možemo da izađemo na kraj, a ja verujem da je ona značajna za Smederevo, za okolinu, za radnu snagu, ali ono što me je još više pogodilo i građane Smedereva i zaposlene je uništavanje metalske industrije.

Ona je u potpunosti od 2000. godine devastirana, nije bilo više proizvodnje vagona, traktora, prikolica, mehanizacije i kombajna.

Mi smo imali Železaru koja kada se vratila državi, potpuno, kada su je Amerikanci vratili, bez ikakve metalske industrije, koja bi mogla da nadoknadi gubitke tako što bi radila, proizvodila opremu za farme, mehanizaciju, vagone itd, koristila deo čelika i na takav način sanirala gubitke zaradom, profitom, porezom na plate, PDV, mogla da nosi i eventualne gubitke Železare.

Dakle, oni koji su na najgori mogući način privatizovali „Sartid“, oni koji su eliminisali metalsku industriju, a time i desetine hiljada zaposlenih, danas nam ovde drže prave tirade.

Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja verujem da je predlagač imao dobru nameru da ovde razmenimo mišljenje i dođemo do najboljeg rešenja, ali rokovi koje je predlagač predložio za mikro 60, za mala 48, za srednja 36, a za velika preduzeća, za velike poreske dužnike 24 meseca.

Ja bih bio voljan da ovo podržim, ali otvara se drugo pitanje, velikih dužnika. Od njih se očekuju najveći prilivi. Ukoliko im smanjimo rok, ukoliko oni ne plate svoje poreske dugove, mi onda dolazimo u rizik da uopšte to ne naplatimo.

Predlogom Vlade, ukoliko ostane 60 meseci za sve poreske dužnike, mi u takvoj situaciji imamo jednake uslove, dug mikro, malih pravnih lica je takođe spram njihovog poslovanja veoma značajan. Ja verujem da će i to sa naporom moći da plate, kao što veliki poreski dužnici imaće napor da to izmire u roku od 60 meseci, odnosno u roku od pet godina i s tim u vezi, oni i daju odgovarajuća sredstva obezbeđenju.

Verujem da poreski dužnici, ovi veliki, duguju najviše poreza i da nam je u interesu da naplatimo te najveće sume ukoliko bi skratili rok, oni bi bankrotirali i pitanje je šta bi država od njih naplatila, ako im damo mogućnost da naplatimo, da se oni oporave i dužnost poreske uprave i Ministarstva finansija nije samo da poreskog dužnika razore, već i da mu omoguće da se odneguje, odnosno da mogu ponovo da ga oporezuju i da mu na neki način pruže priliku da se oporavi. Ovcu možete ošišati više puta ako ste pažljivi, a odrati samo jednom, tako isto i sa poreskim obveznicima. Verujem da je rok od 60 meseci za velike, za srednje poreske dužnike, da je to isto kao i za male i za mikro, da je to primeren rok, s obzirom da se od ovih očekuju najveće uplate u narednih pet godina.

Verujem da će to u kontinuitetu oni plaćati i verujem da će to ova Vlada koja je sada, odnosno vladajuća većina, imati priliku da isplati u sledećem mandatu, pa i onom mandatu posle, a verujem da će i ovi iz senke moći to dobro da isprate. Hvala.

Zahvaljujem. Čim smirite, a mislim da ste uspeli, takvi smo mi zemljoradnici, ponekad smo malo nestrpljivi, ali ja razumem mog kolegu.
Posebno sam zabrinut u onom delu gde on tvrdi da se događa nešto ispod žita. Nešto se događa ispod žita! On je stručnjak za to ispod žita. Ako on nije procenio šta se događa, a stručan je za to ispod žita, onda ću ja teško to moći da procenim, s obzirom da je, recimo, DIN - Duvanska industrija Niš, o čijem oporavku sam delimično učestvovao, procenjena na 1,2 milijarde evra, svojevremeno 2003. godine. Moj kolega je bio predsednik Vlade tada. Dakle, DIN je zajedno sa DIV-om, kolega Nikolić to zna, čini mi se prodat za 2,4 puta manje novca. Šta se tu događalo ispod žita? Svašta.
Nisu prodati samo DIN i DIV, nego je moj kolega poljoprivrednik dao sebi za pravo da proda sve pušače. Ugovor o prodaji, to ispod žita, što mi nismo znali, a da vam kažem da se sve odvijalo, početak procedure koji je najbitniji i deo procedure oko tog tendera odbijao se za vreme „Sablje“, za vreme vanrednog stanja. I, zamislite, to ispod žita za vreme vanrednog stanja! Pa, 2,4 puta manje nego od procenjene vrednosti. Umesto da je DIN vredeo više nego što je vredeo TD Rovinj, on je vredeo 2,5 puta manje. Ja verujem iz tih razloga da je on veoma stručan za to ispod žita.
Ali, uz fabrike cigareta, prodati su i pušači. U ugovoru je stajalo da ne znam koliko godina niko nema pravo da uopšte otvori fabriku cigareta u Srbiji, zato što je uz fabrike prodata cela pušačka populacija. Znači, prodati su ljudi koji konzumiraju cigarete, jer oni, bože moj, nisu imali pravo da, u periodu koji je bio naznačen od više godina u ugovoru, imaju domaćeg proizvođača cigareta, već su morali isključivo da puše cigarete „Filipa Morisa“, zato što je gromada koja je vodila Vladu Republike Srbije propisala da uz fabriku gratis idu i pušači. Ministar zdravlja zna koliki su troškovi od preteranog konzumiranja cigareta, pa verujem da su stranci izvlačili korist, kupci, a da smo mi došli u poziciju da se staramo o zdravlju pušača, pošto ovde ima i zakona koji se dotiču javnog zdravlja.
To je ono što se dešavalo delimično ispod žita, a ja ću objašnjavati kako je prodat, dok je moj cenjeni kolega bio ministar savezni policije, sem što su mu ubili premijera, a on nije odgovoran zato što premijer nije ubijen u obe članice federacije, već samo u jednoj, a on je bio savezni za obe, pa se smatra neodgovornim, dakle, kako je prodato to ispod žita, dužan sam da objasnim. Tu je ministar privrede, u pitanju su i porezi i poreska administracija. Kako je prodat Tržni centar „Ušće“ i tadašnja zgrada Centralnog komiteta za cenu aluminijuma koji je bio na onim prozorima? Prodat je u nekom postupku gde je konkurs raspisan juna meseca, bez ikakve komisije, a ugovor je sklopljen u decembru sa firmom koja u mesecu junu, kada su predavane ponude, nije ni postojala.
E, tako se to dešavalo ispod žita i javno pravobranilaštvo je dobilo, savezno tada, jednu verziju ugovora, a potpisana je sasvim druga verzija ugovora sa firmom koja nije ni postojala za vreme konkursa. Tako je to bilo ispod žita i poslednji koji bi trebao da govori šta se događalo ispod žita je moj kolega poljoprivrednik. Kada on nije uspeo da, uz svo to svoje praktično znanje itd, uz svu tu svoju pamet, kad on nije uspeo baš da pronikne šta se ovde dešava ispod žita, kako ja onda da, kada nisam bio u takvim pozicijama i nisam bio u tim radnjama ispod žita, kako ja onda da procenim šta je ispod žita? Ja ću govoriti šta je dobro.
Zakon o poreskoj administraciji. Barem meni je jasno da za sadašnje poreske dugove niko ne garantuje hipotekama, ako se ja ne varam. Za svaki dug dosadašnji, koji je veći od dva miliona dinara, poreski dužnik je dužan da priloži hipoteku na dug i na celokupnu kamatu. Ako to plati u narednih 60 meseci, država će mu otpisati polovinu kamate. Ali, za ceo dug i za celu kamatu, on mora da garantuje garancijom ili hipotekom na imovinu koja je veća od vrednosti duga. Ako to nije dobro za državu, ja ne znam onda šta je dobro za državu. Da li onda treba da pustimo da neobezbeđeni poreski dugovi budu nenaplaćeni i da tako država bude na šteti, a poreski obveznici dovedeni u nejednakost, da oni koji su servisirali svoje dugove i dalje izdržavaju one koji nisu savesni? Mislim da je to dobro i ja se nadam da će se većina dobronamernih kolega složiti sa tim.
Što se tiče doprinosa za zdravstvo poljoprivrednika, ja verujem da će ministar u narednom periodu reći da Vlada radi uporno na tome i predano i da će na sličan način, možda za otpis celokupne kamate, biti regulisana dugovanja poljoprivrednika za zdravstveno osiguranje, iz dva razloga. Prvo, da ih vratimo u sistem. Drugo, da im damo mogućnost da dugove bez kamata otplate i na takav način steknemo ponovo one koji će uplaćivati doprinose za zdravstveno osiguranje zemljoradnika, a da oni imaju pravo da se leče, Ustavom garantovano pravo, i da ono što su propuštale ranije stranke bivšeg režima da urade po pitanju seoske populacije, da će to Vlada Republike Srbije u vrlo brzom periodu, vrlo skorom periodu svojim zaključkom regulisati, s obzirom da nam tu nisu potrebne izmene zakona itd.
Što se tiče poreza, i dalje da kažem zašto je to dobro. Zato što ova Vlada ipak vodi malo računa, a porez vam je kao prikupljanje meda. Morate od pčela da uzmete onoliko koliko vam treba, ali morate da vodite računa da i pčelama nešto ostane, da možemo i dogodine da dođemo u poziciju da ubiramo med, jer će se pčele prehraniti ostatkom i proizvesti neki novi med.
Zato je dobro, umesto da ugasimo firme, da dugovi budu nenaplativi, da bude šteta po budžet i održavanje košnica, da i sledeće godine imamo od koga da uzmemo porez. Mislim da je to dobra stvar i sve što je u korist proizvodnje ja ću, kao predsednik Narodne seljačke stranke, uvek podržavati.
Kad smo kod javnog zdravlja, moram da kažem da mi moramo i tu da povedemo računa o onome što je moj kolega rekao šta se to događalo ispod žita. Moramo, kad je u pitanju javno zdravlje, da pričamo o Kamenici 2. Nju je otvorila gromada vojvođanski vlastelin 2008. ili 2009. godine i rekao da će biti gotova najkasnije do 2010. godine, zajedno sa opremom, da će koštati 18,3 miliona, ako se ne varam, ministar zdravlja je tu, svakako da nije odlučivao o tome, ali je najverovatnije da je pratio, a ono je ispalo da još nije završeno. Danas je 2016. godina. Očigledno je da nas je vojvođanski vlastelin koji priča o stradi i o satirama satirično prevario i da to nije završeno. Ali, gle čuda! Sa zaduživanjem koje ćemo mi morati da plaćamo, jer on odlazi sa vlasti. To je koštalo do sada 33 miliona, ako se ja ne varam, i još nije završeno. Znate kako je urađeno? Četiri hiljade kvadrata, svaki kvadrat u izgradnji je koštao 3.500 evra. Neverovatna cena, za Njujork, za bilo koji velegrad. Pitanje javnog zdravlja, to je neverovatna cena koja treba da se plati.
Da bi naši gledaoci znali, po pitanju bolnica na teritoriji Vojvodine odlučuje isključivo AP Vojvodina, njena Vlada, njen vlastelin, tako da znaju da nikako nismo mogli da sprečimo da proćerdaju taj novac na način na koji su ga proćerdali, a on je pripadao pre svega poreskim obveznicima, a ispod žita, da bi se finansirala lista mog kolege poljoprivrednika, taj novac je otišao najverovatnije podeljen između političara i dobavljača. Čujem da je neki čuveni Aca Dijagonala sve radio.
Recimo, za onkologiju, za plućne bolesti i kardiovaskularne obezbeđeno je deset novih postelja u četiri hiljade kvadrata. Deset novih postelja, celih, koštalo 33 miliona. Znači, ta jedan trećina koja pripada onima koji su najugroženiji, a to su koronarni itd, njima deset postelja, a direktor kabinet ima tri puta veći, prostorije za direktora kabineta, zajedno sa kupatilom, a možda i đakuzijem, tri puta je veći od prostora na kome treba da budu koronarni pacijenti. E, to je satira, to je stradija o kojoj priča vojvođanski vlastelin.
Hajde da vidimo mašine za zračenje. Nabavljaju ih, čini mi se, od 2008, 2009, 2010. godine, sada im je Vlada nabavila jednu mašinu za zračenje, koliko ja znam. Inače su šest puta bezuspešno pokušali to da organizuju. Tri mašine koje koštaju 600 miliona oni su procenili da koštaju milijardu, umesto šest miliona evra - deset miliona evra. To su bile nasilne nabavke. Ma, šest puta su pokušavali da to provuku i očigledna je želja bila da se pri tome napune džepovi, a smrtnost obolelih od raka je rasla zato što su čekali u redovima a, gle čuda, oni su čak preprodavali brojeve mesta u redovima, čekali više meseci i ukoliko nekog ne zračite u odgovarajućem periodu, njegov rizik da umre je daleko veći nego da je hemoterapija pružena na vreme. Znači, mnogo ljudi je umrlo zato što je neko hteo ispod žita da napuni džepove i da ostvari novac, da sastavi izbornu listu i na njoj da prođe, recimo, i moj kolega poljoprivrednik.
Nešto što košta dva miliona, tri aparata je trebalo da košta šest, oni su to hteli da plate deset, a pošto nije prolazilo, bilo je prigovora, šest puta je ponavljano. Jedna nabavka od raspisivanja do otvaranja ponude je trajala 365 dana. Za tih 365 dana, 23 puta su menjali dokumentaciju. Ako je vojvođanskog vlastelina, ako je iz te vojvođanske stradije, ako je Radoje Domanović, da je živ sada tu, mislim da bi stradija bila ono da čitamo kao deci za laku noć, za ono što su uradili pripadnici stranke bivšeg režima. Ali, to nije sve. Pokušaću da našim gledaocima objasnim kako oni to rade.
Institut za plućne bolesti Vojvodine je platio jedan aparat 3.536.000 dinara, platio, a Institut za onkologiju Vojvodine isti aparat je platio 8.328.000, znači, pet miliona više ili dva i po puta više od stvarne vrednosti. Stvarna vrednost je 28.000 evra, a aparat je plaćen 70.000 evra, u korist Instituta za onkologiju Vojvodine. To je, naravno, radila ova Uprava za kapitalna ulaganja vojvođanskog vlastelina. Pa, da vidimo to ispod žita, koliko je njima stalo do javnog zdravlja, a koliko do onog ispod žita.
Opšta bolnica Kikinda. Ne znam gde je gospodin Blažić, da ga upozorim, da javna nabavka čija je cena bila 12.000 evra, majstori su je procenili na 3.000.000, plaćena je 2.994.000, da ne bude 3.000.000, ili plaćeno je dva i po puta više. Jedan ponuđač je bio sa ispravnom ponudom, da ne bi bila gužva, da bi bilo sigurno, sigurica ispod žita.
Opšta bolnica Zrenjanin. Dragi moji Zrenjaninci, javna nabavka od 13.500.000 vam je procenjena od strane Uprave za kapitalna ulaganja vojvođanskog vlastelina na 3.600.000, plaćena je 3.524.000, tek toliko da bude da bude da se uklope i da se istale. Umesto 13.500, to je izašlo 30.000, ili dva puta i nešto više, više nego što je stvarna cena.
Dom zdravlja Bački Petrovac. Dragi moji Slovaci, da znate, javna nabavka od 13.500 evra plaćena je 3.600.000, odnosno 30.000 evra, ili dva i po puta više. To je ono ispod žita, po pitanju javnog zdravlja.
Dom zdravlja Senta, ulazna cena, prava, 17.000, procenjena na 4.200, plaćena 4.195, tek toliko da se zadovolji forma. Znači, plaćeno je, umesto 17.000, gotovo 40.000 evra i nama daju na znanje da nisu oni tako skromni.
Klinički centar Vojvodine, Klinika za urologiju, ulazna cena javne nabavke 17.500 evra, cena kasnije 35.000 evra ili 3.924.000.
Klinički centar Vojvodine, Klinika za ginekologiju i akušerstvo, ulazna cena 39.000 evra, procenjena 6.500, plaćena 6.480, plaćena gotovo dva puta više.
Institut za onkologiju Vojvodine, javna nabavka, ulazna cena 18.000 evra, cena koja je plaćena 6.998.000 ili 60.000 evra, što je tri puta više od ulazne cene.
Dom zdravlja Novi Sad, ulazna cena 35.000 evra, plaćeno 60.000 evra. To je ono ispod žita. To je ono što naši gledaoci treba da znaju, da po pitanju zdravlja, po pitanju bolnica na teritoriji AP Vojvodine to radi Vojvodina.
Kako to radi Republika? Nabavljeni su linearni akceleratori, mašine za zračenje, po ceni od 170 do 200 i nešto miliona, u proseku nešto manje od dva miliona evra, što je tri puta manje od onog što su hteli da uzmu ovi iz AP Vojvodine. Od tih mašina, jedna je dodeljena njima, s obzirom da pacijenti ne bi morali da trpe posledice vojvođanskog vlastelina. Njima je dodeljena jedna mašina, a ide se i dalje u nabavke. Gama nož je, čini mi se, koštao oko četiri miliona.
E, sada pogledajte koliko su gama noževa proćerdali vojvođanski vlastelin i njegovi pajtaši, okupljeni u Vladi u senci, zajedno sa ovom gospođom iz Sremske Kamenice, koja se zove Čemerlić itd, gle čuda ona nam je ministarka u senci. Ona treba da bude ministarka u debeloj senci, sa onim nekim ovako pregradama čudne vrste i sa uniformom popreko, a prozori uzduž. Dakle, ona im je ministarka za zdravlje vlade u senci.
Gledaoci su, naši građani, u obavezi, moja obaveza je bila da ih upoznam, kao i s time da je Republički fond za zdravstvo, a sećate se dobro kolika je dreka nastala kada sam imenovan na predlog osiguranika zemljoradnika, da tamo zastupam osiguranike, jer tamo lekari ne smeju da budu, da ne bi sami sebi pravili poslove, kolika je dreka u jednim novinama naklonjena stranci bivšeg režima bila, pa da vam kažem i to, da je umesto 30 milijardi iz budžeta, on povukao svega 12,1 milion, dakle uštedeo je oko 18 milijardi evra, samo za godinu dana. Samo na lekovima, centralizovanom nabavkom 3,5 milijarde, ako se ne varam je RFZO uštedeo, u odnosu na 2012. godinu kada su cene bile niže. Dakle, bilo je za očekivati da potrošimo više, a potrošili smo manje, za te 3,5 milijarde ili 30 miliona evra, mogli smo da kupimo sve ove, da republika kupi i gama nož i sve ove linearne akceleratore, za koji su ovi u Vojvodini na krv pljačkali.
E, to je ono i Srbiju treba deliti na dva perioda, u kojima se nalazila, na period devedesetih kada su nas spolja ugrožavali, a unutar na sitno potkradali i period od 2000. do 2012. godine kada su nas spolja na sitno ugrožavali, a iznutra, zahvaljujući stranci bivšeg režima, na krupno potkradali i krali. Stradija, o kojoj on priča, nije stradija ovo je vlast. Ta satira se najbolje odnosi na njega tamo gde pripadnici stranke bivšeg režima sami sebi pišu parole, tamo gde se vlada sa 5%, umesto sa 50%. To je stradija o kojoj on želi da govori. Budući da me stalno proziva, ja mu stalno nudim tv duel da raspravimo o ovom šta je tačno, šta nije, kao i o onim mrtvačkim kovčezima koje je kreditirao da se pokrajinskim organima vraća kredit u mrtvačkim kovčezima, gospodin Martinović to zna.
O svemu tome možemo da pričamo, ali definitivno stranke bivšeg režima, dragi moji građani, ne zaslužuju ni jedan vaš glas. On je uveo, obično predlažu amandmane „briše se“, vi nemojte da ih brišete gumicama, brišite ih olovkama iz prostog razloga što gospodin vojvođanski vlastelin ne treba da priča o satirama, on je za tragedije. On je ovu zemlju, stranka bivšeg režima, a još uvek pokrajinu Vojvodinu, 16 godina uvodio njene građane u tragediju, sebe je smestio u bajke, u dvorce, a narod je odveo u basne i dok narod jedva životari, da susednima kažem, jedva životinjari, on uživa, njegovi pripadnici na Maldivima grickaju jastoge, voze se jahtama, voze majbahe. Ja nisam video radnika, seljaka u Vojvodini ni da letuje na Fruškoj gori, ni da ima čamac na Dunavu. Zato ih izbrišite olovkama, hvala.

Zahvaljujem.
Ja odgovaram za ono što sam rekao, a ne ono …
(Zoran Živković, s mesta: Koji član? Koji član?)

Član 103. stav 8, član 104, član 105, član 106, član 107, ali da krenemo redom.
Ja sam rekao da su se privatizacije DIN i DIV obavljale, rekao sam istinu, za vreme „Sablje“.
(Marko Đurišić, s mesta: Jel ovo replika?)

Dopustite da kažem …
(Marko Đurišić, s mesta: Isključite njemu mikrofon kao meni.)

Ja razumem nervozu, molim vas vratite mi t reći put vreme da obrazložim zašto nije izgovorena istina i zašto je ugroženo dostojanstvo Narodne skupštine i zašto ja imam pravo da reklamiram Poslovnik. Zato što prethodni govornici su iznosili neistinu povodom reklamiranja Poslovnika.
Jednostavno, oni su govorili da sam ja rekao da nisu ubijena dva premijera. Ja sam rekao da privatizacija DIN i DIV započeta za vreme „Sablje“, u kojoj je ubijen premijer jedne članice, a da je moj kolega poljoprivrednik bio savezni ministar policije i da je smatrao sebe neodgovornim jer je, nije smatrao sebe odgovornim jer je nastradao, najverovatnije nastradao misleći da je nastradao samo jedan.
Ja sam delio tugu za ubijenim premijerom i danas sam tužan zbog tog ubistva. Ja sam delio tugu, a oni su delili novac. Oni su sprovodili privatizacije za vreme „Sablje“, nisam ih sprovodio ja. Ja odgovaram za ono što sam rekao, a ne za ono što su umislili da sam ja rekao.
Prema tome, mislim da predsedavajući nije prekršio Poslovnik. Mislim da po stavu 8. im treba oduzeti vreme zato što su zloupotrebljavali povredu Poslovnika i u stvari govorili repliku i pri tome govorili neistine.
Jedna od velikih neistina je Zakon o metereologiji.

Sačekajte. Jedna od velikih neistina je da doktor nauka nema pravo da bude nepismen. Danas je na dnevnom Zakon o metrologiji, o mernim jedinicama, a ne Zakon o metereologiji i molim fakultete, obrazovne ustanove da doktore nauka makar nauče pismenosti, da znaju da pročitaju naziv zakona. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, posebno ove bake i deke koje lepe snove sniju, Leonardo Da Vinči je rekao gde ima puno vike tu nema pravog znanja.

Dakle, osim galame i vike koju je predlagač amandmana isporučio nama želeći da dokaže veličinu koja ne postoji, ja nisam video ni jedan drugi argument za prihvatanje ovog amandmana.

Ono što mene hrabri građane Republike Srbije je obećanje o pokušaju izlaska, samostalnog izlaska na izbore predlagača amandmana. Kao neko ko se više puta, gotovo jedini koji se više puta ovde izlagao volji birača ja želim da predlagač amandmana održi svoje obećanje da izađe sam na izbore i da tako pred biračima dokaže svoju vrednost i procenat koji je ovde iskazao. Bojim se da mu u tom procentu fali i jedna nula.

Ne verujem da možemo da prihvatimo ovaj amandman, kao što ne verujem ni da će birači bolje glasati nego što su oni sami glasali za svoj amandman.

Dakle, neko ko nema poverenja sam u sebe, neko ko ne želi da glasa za predloge koje je sam predložio, a svedoci smo da su svega osam puta glasali za svoj amandman, verujem da ni građani neće pokloniti više glasova onima čiji su amandmani otprilike bili briše se i čiji su amandmani bili – zarez, zapeta jer dolaze izbori i verujem da ukoliko održi svoje obećanje da će građani umesto gumicama predlačage amandmana izbrisati hemijskim olovkama. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gosti, kada neko svom kolegi kaže – tamo neki ljudi koji nemaju pojma su se usudili da komentarišu amandmane, taj je previše siguran u svoje znanje stečeno višom vanrednom, višom uzaludnom ili kako se već te škole zovu.

Veličina nekog čoveka je u tome što treba da ceni tuđu vrednost. Ko ne ceni tuđu vrednost, ne može da ima ni svoju. To pravilo važi od vajkada.

Usudio sam se da komentarišem amandmane i nikada nisam sporio pravo drugim kolegama, ma iz kojih redova dolazili, da to isto pravo zadrže za sebe. Od predlagača amandmana je nekoliko puta u ovoj Skupštini, sem uvreda naravno, do mene dolazio i glas – eto, ja ne bih imao pravo da komentarišem amandmane, ono u stilu – pa, vama Marijan Rističević komentariše amandmane na taj i taj zakon. Ne znam zašto su moja prava manja nego njihova prava, odnosno zašto bi prava predlagača amandmana bila manja od mojih ili veća od mojih? Mislim da demokratija voli ravnopravnost i politički teoretičar koji sedi sa desne strane od ove velike moralne gromade svakako bi trebao da zna i da svom kolegi prenese svu svoju političku teoriju.

Nismo mi ovde govorili o željama u obrazloženju amandmana, ovde je neko drugi poželeo neki određeni procenat kada sami, kako je rekao, izađu na izbore. Nisam ga ja terao da izađe sam na izbore, sam je rekao – ako izađemo sami, osvojićemo toliko i toliko, što im ja iz sveg srca želim da se oprobaju i da probaju da postignu taj procenat kod birača, ali bojim se da to neće moći iz prostog razloga zato što ako neko predloži 1.900 i nešto amandman, a pri tom neki budu prihvaćeni voljom Vlade, a ne glasovima, posebno ne svojim glasovima, dakle neko predloži amandman za koji ne dođe na glasanje, taj onda ne sumnja samo u svoj amandman, ako ga je on napisao, on samim tim sumnja u svoju vrednost. Onaj ko posumnja u svoju vrednost, teško da može kod birača da se dokaže da tu vrednost stvarno ima i da je zavredeo da ponovo sedi u ovom parlamentu, posebno ako izađe sam na izbore.

Još nešto, dame i gospodo, vrednost jedne osobe se računa tako što se od njegovih dobrih navika oduzmu loše navike. Kada bi to uradili mom kolegi poljoprivredniku, tu matematiku, ja verujem da bi on bio negativan. Hvala.

Zahvaljujem.
Zbog Raške oblasti sam dužan da obrazložim ovaj amandman. Gospođa ministarka i članovi odbora su bili onog dana nesretnog kada je došlo do pada helikoptera i imali su zahteve stočara da na područjima sa otežanim uslovima rada osemenitelji koji su prošli obuku i koji imaju kvalifikacije da izvrše osemenjavanje, da dobiju pravo da sem svoje stoke to mogu da učine i kod komšije s obzirom da ima sto i nešto sela koja su u devastiranom području i amandmanom je precizirano da to mogu samo ukoliko ovlašćeni izvođač to dozvoli što je bio slučaj u Novom Pazaru. Zbog ljudi i stočara koji žive u tom području koje je veoma osetljivo iz raznih razloga, ja sam u obavezi, bio u obavezi da ovo objasnim. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da smo na kraju, u obavezi sam da kažem da Vlada treba da čini sve što je od koristi za stočare.
Period koji je za nama je bio jako nepovoljan za stočarstvo. Izgubili smo 800 hiljada goveda od 2000. do 2012. godine, izgubili smo milion i 100 hiljada svinja, izgubili smo 500 hiljada ovaca, izgubili smo vrednost milijardu evra godišnje, kada to uzmemo u vrednost žive vage, prerađeno, izgubili smo dve milijarde. Da plastično opišem samo ono što nisam računao – na sedam miliona kokošaka, koliko imamo manje nego što smo imali 2000. godine, mi dnevno gubimo 500 hiljada evra u proizvodima od jaja, neprerađeno, sedam miliona kokošaka je pet miliona jaja dnevno, što vredi 500 hiljada evra, puta 365 dana, pa vi pogledajte koliki je gubitak, 180 miliona evra, i to neprerađeno. Ukoliko se preradi, to je daleko veća suma. Time sam na plastičan način pokazao kakav je zločin učinjen u prethodnom periodu prema poljoprivredi, posebno prema stočarstvu. SSP i sankcije Rusije i Evrope takođe nam ne idu u korist, ali mislim da, s obzirom na podsticaje koje dajemo, da ćemo pre svega očuvati postojeći stočni fond, a u nekom narednom periodu svi zajedno, govorim svi zajedno, doprineti da se on uveća i da se vrati na ono što je bio do 2000. godine. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja bih voleo da mogu da delim optimizam kao prethodne moje kolege. Životna sredina i poljoprivreda dele sudbinu zajedničku, sudbinu jedne očerupane, zapuštene i napuštene države koju smo zatekli 2012. godine. Državu bez šansi za sadašnje i buduće generacije, da su stranke bivšeg režima ostale bez vlasti.
Ovde je malo pre spomenut med i košnice. Stranka bivšeg režima se otprilike prema poljoprivredi i zašiti životne sredine ponašala u stilu – hoćeš da vadiš med iz košnice, pa onda šutneš i košnicu.
Iz košnice možete izvaditi meda onoliko, vodeći računa da i pčelama nešto ostane. Pošto oni o tome nisu vodili računa i u poljoprivredi i u zaštiti životne sredinu su ostale surove posledice vladavine jednog režima, koji je gledao samo i razmišljao samo novčanikom i od javnih poslova pravili privatne biznise.
Što se tiče životne sredine, ja ću podržati Zeleni fond, Zeleno zapošljavanje, Zelenu ekonomiju, ali moram da vas upozorim da zajedno sa nama morate da se borite, da to ne bude iz tekućeg budžetskog razdela namenjenog za poljoprivedu. On je već bitno umanjen i svako dalje umanjenje može da ugrozi podsticaje, a time i proizvodnju.
Dakle, moramo ostaviti nešto i pčelama i moramo voditi računa,stranka bivšeg režima radila je obrnuto. Ne znam, pčelinje društvo ima 60 hiljada pčela, među njima ima dve do tri hiljade trutova, koje pčele drže samo dok im koriste. Znači, na jednog truta dođe 30 radilica. Stranka bivšeg režima je obrnula - na jednu radilicu došlo je 30 trutova, koji su gledali samo kako oni da uzmu što više meda i da raspodele novac iz javnih izvora što više na svoje bližnje itd.
Mislim da taj fond nije trebalo ni ukidati, moje mišljenje, mada je bilo velikih nepravilnosti. Ukoliko lekari u domu zdravlja ili bolnici pronevere sredstva namenjena za lečenje, treba da budu uhapšeni. Tako su i oni koji su proneverili sredstva iz Fonda za zaštitu životne sredine trebali biti uhapšeni. Ja vas pitam – zašto nije uhapšen Željko Cvijanović? Pitam tužilaštvo, Vlada ne hapsi. Pitam zašto nije gonjen kada je sam priznao očigledni konflikt interesa?
Savetnik za reciklažu tadašnjeg potpredsednika Vlade Božidara Đelića je firmi u kojoj je bio osnivač zajedno sa drugima, prikriveni osnivač, prebacio 3,5 miliona evra za reciklažu tehnološkog otpada. Na kraju se sada tuži sa suvlasnicima koji mu ne priznaju suvlasnička prava. Ja se pitam zašto Tužilaštvo ne reaguje po pitanju nenamenskog trošenja sredstava iz Fonda? Zašto ne reaguje po pitanju uvoza polovnih akumulatora, polovnih guma itd, gde su iz fondova nameštali poslove sebi i svojima bližnjima?
Šta je sa finansiranjem medija, raznih novina da pišu o životnoj sredini, o akciji „Očistimo Srbiju“, a u stvari su pisali o kampanji jedne stranke, stranke bivšeg režima i njenih satelita? Zato ovaj je fond budžio budžet, jer Vlada želi da prati kako će se novac trošiti, a ne da neko od činovnika kao za vreme stranke bivšeg režima to preraspodeli i napravi poslove, životnu sredinu, kako naš narod kaže - ko šiša.
Nisam video napredak. Video sam da su iz Fonda pravili olimpijske bazene. Dakle, ne dolazi u obzir da u budućem zelenom fondu neko pravi bazene.
Što se poljoprivrede tiče, ja sam za to da poljoprivredu uklopimo u EU, ali nisam za to da je ukinemo zbog ulaska u EU. To je bila tendencija koju je imala stranka bivšeg režima. To ću u nastavku ove debate pokušati i da dokažem.
Moram vam reći da sa ovim moramo biti izuzetno oprezni. Ekonomska snaga jedne zemlje se uskoro neće meriti zlatom, dijamantima i ne znam čime, već količinom hrane i pijaće vode koju ta zemlja može da proizvede. Ukoliko želimo da koristimo hranu, onda moramo više da cenimo njivu, šljivu, staju, svinjac, kokošinjac. Ukoliko želimo da ne nestane pijaće vode, moramo da cenimo izvor. U suprotnom ćemo doživeti da možemo ležati na gomili zlata i dijamanata, a da umremo od gladi i žeđi.
Ova zemlja ima sve uslove za razvoj poljoprivrede, ali ne smemo da zagadimo kada je životna sredina u pitanju ni vodu, ni vazduh, ni zemlju, jer ukoliko to zagadimo, ugrozićemo zdravlje ljudi. Zdravom siromahu bolestan kralj zavidi. Na glavi zdravog siromaha bolestan kralj vidi krunu. Kad izgubimo zdravlje zbog nepoštovanja zaštite životne sredine, imaćemo problema sa troškovima za lečenje itd. Stoga treba i štititi životnu sredinu i poljoprivrednu proizvodnju.
Nad ovom zemljom je izvršen zločin u poljoprivredi, a najverovatnije i u životnoj sredini, kao i u svim drugim oblastima. Probaću da dokažem. Potpisan je SSP koji nijedna pristupajuća članica sa takvim sadržajem nije potpisala, gde se prerano izvršila preterana liberalizacija, gde smo mi rekli – izvolite, dođite na naše tržište odmah, jednostrano ćemo ga primeniti devet godina pre ulaska, a kada mi dođemo kod njih oni kažu- prelevmani, carina na goveđe meso u Grčkoj. To nije pošteno.
Izložili smo nelojalnoj konkurenciji naše poljoprivrednike, koji imauju osam puta manje podsticaja od evropskih, i još dodatno međusobne sankcije EU i Rusije su još dodatni efekat proizveli po našu poljoprivredu i naše poljoprivrednike. Oni koji su ugovarali sadržaj SSP su svakako znali koju će štetu napraviti, ali njima su njihovi prijatelji tajkuni i strani trgovinski lanci, bili preči i filozofija - bolje uvesti, nego proizvesti, bila im je preča od poljoprivrede, stočarstva i razvoja stočarstva.
Ovo neće biti samo pitanje poljoprivrede, Zakon o stočarstvu i zakoni iz oblasti poljoprivrede. To je pitanje demografije. To je bezbednosno pitanje. To će biti pitanje integriteta ove države, suvereniteta. Prazne se teritorije. S jedne strane imamo industrijski mrtve gradove, gde nema posla. S druge strane, imamo provinciju, imamo ruralne oblasti, gde bi bilo posla, ali nema ljudi, nema ljudi koji mogu da se posvete ne samo poljoprivredi, već i očuvanju životne sredine, a ljudi će biti kad shvate da je poljoprivreda i bavljenje poljoprivredom perspektiva.
Postoje zemlje koje imaju dijamante, zlato, prirodna bogatstva, dobru klimu, ali su siromašne, zato što to ljudi ne znaju da iskoriste. Postoje zemlje koje nemaju ništa od toga, Švajcarska, ali ljudi su složni, ljudi su se organizovali i iskoristili i te države ono što imaju, za razliku od drugih, kroz tu organizaciju obogatili i sebe i svoje građane koji tamo solidno žive.
Zločin koji je izvršen u Srbiji zove se gubitak stočarstva. Za 12 godina vladavine stranke bivšeg režima, Srbija je broj goveda sa 1.720.000 svela na 920.000, 800.000 manje, svinja za 4.209.000 na 3.235.000, milion manje, ovce 2.100.000 na 1.700.000, 400 do 500 hiljada manje, živine sedam miliona komada manje. Ja verujem da je to nekima zabavno i smešno, meni nije. Vrednost godišnje ovoga što smo izgubili u 12 godina, godišnja vrednost, jer bi se ona reprodukovala, milijardu evra neprerađeno. Kroz prerađivačku industriju, ne finalizacijom konačnom, najmanje dve milijarde, najmanje dve milijarde su izgubili naši stočari, naši zaposleni u prerađivačkim kapacitetima, u preradi mesa, mleka, jaja itd. Taj pad je zaustavljen, ali će proći godine i godine da to nadoknadimo, s obzirom na stanje između Rusije i EU, sankcija, gde oni, braneći svoje poljoprivrednike ugrožavaju naše. Uvodimo mi prelevmane uz silne otpore i prigovore stranke bivšeg režima, ali možda ih uvedemo tek kad doživimo poremećaj na našem tržištu.
Nama Evropa prodaje sireve za 1,8 evra, za koji je potrebno preko 10 litara mleka. Samo mleko EU košta 3,2 evra, plus energenti i radna snaga. Moćnim fondovima oni čuvaju svoje poljoprivrednike i tu robu, zahvaljujući SSP-u, bez carina plasiraju na naše tržište.
Mi možemo po članu 32. da pružimo otpor i da uvedemo prelevmane, ali tek kad dokažemo poremećaje na našem tržištu. Uprkos tome, mi čuvamo postojeći stočni fond i pokušavamo da ga uvećamo. Nije teško dokazati da je to tako. Krave 25.000 dinara, krmače, ovce, 7.000 dinara, 40% nabavka priplodnog materijala itd, jagnjad 2.000 dinara, jarići 2.000 dinara, tovne svinje 1.000 dinara, 10.000 dinara bikova, itd. Sedam dinara premija za litar mleka. Ovde smo svi složno čak i predglasali da bude najmanje sedam dinara. To je podrška stočarstvu koju stranka bivšeg režima nije imala.
Ja mislim da Srbiju mogu iz krize da izvuku tri vola. Jedna je poljoprivreda zajedno sa stočarstvom, energetika iz poljoprivrede koja treba da napaja i primarnu proizvodnju i prerađivačka industrija koja takođe može samo sa zapuštenog zemljišta da snabdeva i primarnu poljoprivredu koju proizvodimo, a i prerađivačku industriju energijom, da ono što seljaci proizvedu na njivama njihovi sinovi, snaje i ćerke, prerade što bližem mestu proizvodnje i da takav način spasimo Srbiju.
Ko spasi srpsko selo taj je spasio Srbiju. Ko neće to da vidi taj je slep ili zlonameran, jer ja verujem, ukoliko ništa ne učinimo po pitanju poljoprivrede srpskog sela, da će se konačni čin srpske tragedije odigrati upravo na selu.
Ja ne tražim ovo zbog seljaka. Seljaci ne traže ništa da im se da, ništa da im se pokloni. Oni samo traže da imaju ista prava, kao što imaju oni čijom proizvodnjom spolja se ugrožava njihova proizvodnja. Mi taj novac nemamo, jer je stranka bivšeg režima uništila stočni fond i preradu, a privatizacijom je stoka gotovo proterana sa poljoprivrednog zemljišta u Vojvodini i ne samo u Vojvodini.
Dokazao sam vam vrednost te pljačke o kojoj do sada niko nije govorio, a koja se zove – gubitak stočnog fonda. Pustili ste 300.000 hektara zadružne državne zemlje, umesto za tri milijarde prodali za 50.000.000. Ova šteta je daleko veća. Svake godine gubimo po milijardu evra, bez prerade, a prerađivačka industrija radi sa 30%.
Ja verujem da svi mi ovde, koji želimo da učinimo dobro, treba da budemo svesni da nam ljudi iz stranke bivšeg režima neće uklanjati kamenje sa puta. Ja očekujem da nam posebno u kampanji navaljaju neki kamen na put, da se što teže izvučemo iz situacije koja prati poljoprivredu i zaštitu životne sredine.
Ja vam savetujem da se ujedinimo i bitno je da idemo u pravom pravcu, čak nije ni bitno koliko se brzo krećemo, koliko je bitno da ne prestanemo ići i da idemo u pravom pravcu. Ja čvrsto verujem da ova Vlada ima svoj nastavak u nekoj sledećoj Vladi, da ima svoj pravac, da neće prestati da ide za vreme izbora, da ćemo korak po korak pokušati da stižemo one koji su u ovom trenutku daleko ekonomski moćniji od nas.
Plate i penzije, dame i gospodo, moramo da dostignemo iz proizvodnje. Naš proizvod više ne sme da se zove dug, ne smemo da živimo više od zaduženog, mi moramo da živimo od zarađenog. Vreme treba da provodimo u radu, trudu, znoju, ne na kauču, ne na Brionima, ne na Maldivima, ne na Brionima, ne na Maldivima. Hvala.

Dame i gospodo, s obzirom na skorašnji praznik, dužan sam da, s obzirom na kolegijalnost, ukratko kažem otprilike gde su naši novci, jer je pitanje - gde su pare? Kaže – poranio Živorad da zareže vinograd, vinograd je bio šema, sad ga nema, nema više vinograda našeg druga Živorada. E, tako je bilo sa parama za vreme vladavine bivšeg režima.
Dame i gospodo narodni poslanici, baš je našao ko da pita za novac. Mogao je da pita za, recimo, decu ometenu u razvoju, za „Heterlend“, da pita vojvođanskog vlastelina, svog koalicionog partnera – gde su pare za decu ometenu u razvoju. Najverovatnije je da su kod vojvođanskog vlastelina i političara sa posebnim potrebama. Mogu da se kladim, ali već kad pitamo o fondu životne sredine, evo, da krenemo redom.
Sajt za vreme vladavine bivšeg režima, koji bi ja izradio džabe, a ovi momci iz IT tehnologija takođe džabe, možda bi koštao sto, dvesta evra, je kod gospodina koji je bio ministar, da, izvesni Dulić, koštao 25 hiljada evra, dvesta pedeset puta skuplje od onog što bi vam uradio svaki majstor i napravio sajt. Eto gde su novci iz Fonda za zaštitu životne sredine, ali to samo delimično.
Postoji kompanija u Subotici koja se zove DG kompani ili di gi, ili kako se to čita, koja je, gle čuda, vlasništvo izvesnih Dulića i koja je iz Fonda za zaštitu životne sredine dobila 16,8 miliona dinara. Sada pripadnici bivšeg režima pitaju - gde su pare, jer nije bilo fonda. Bolje da ga nema, nego da se ovako troše pare.
Hajde da vidimo čuveno – očistimo Srbiju. Jedan izdavač novina, novinar, jel, kampanja se bližila opozicija je imala voditelja na Radio Fokusu i dva, tri sata zakupljena na onom Kopernikusu ili kako se zvalo, to nije bila cenzura, to su oni tek tako, mislim, oni su nas favorizovali, sad ne znam koje sve medije imaju, pa se žale na cenzuru, a onda da bi učvrstili vlast, izdavaču jednih novina ili dvoje novina su prebacili 60 miliona dinara, po principu 20. januara podneseš zahtev, a već 21. januara dobiješ 500 hiljada evra iz Fonda za zaštitu životne sredine čiji je predsednik upravnog odbora bio izvesni Dulić. E, tako su trošili pare oni koji sada pitaju – gde su pare, zato što Fonda više nema. Kada je Fonda bila, onda su nemilice trošili i za uvoz polovnih akumulatora, za uvoz polovnih guma, za nameštanje poslova.
Niko da mi odgovori za Željka Cvijanovića. Čovek bio kod potpredsednika Vlade, ono čuveno – tetkin mali na kauču prespava, sutra 12 miliona, postaneš vojvoda od „Meridijan banke“, gle čuda, kod njega je bio savetnik koji se posebno hvali kako će on doprineti popularizaciji ovog, onog, otvori fabriku za preradu tehnološkog otpada, kako se to zove – mobilnih telefona, za sebe i svoje poslovne partnere i sada ih još tuži za svoj deo. Zamislite taj konflikt interesa kada je on prebacio 3,5 miliona evra za zbrinjavanje tehnološkog otpada, otvorio sa ortacima firmu i paralelno sa tim bio savetnik Božidara Đelića. E, stvarno je glumac. Odglumio je bre za oskara. Ali, novac, tih 3,5 miliona evra je izašao i sad još ima snagu da tuži svoje ortake jer su ga prevarili za udeo u vlasništvu koji on nije mogao da prikaže, jer je, eto, bio savetnik kod Đelića za baš reciklažu, baš za ono za šta je izdvojio sredstva za svoje kompanjone.
Naravno da neće da odgovore. Oni koji treba da odgovaraju počeli su da postavljaju pitanja. Nije pitanje za Vladu zašto oni nisu u zatvoru, ne hapsi Vlada, to hapsi reformisano pravosuđe. Oni neće da hapse političare iz svoje partije. Oni kada su reformisali pravosuđe ustanovili su sud svoje partije i sud njihove partije ne hapsi svoje partijske lidere. Meni je to jasno zato što smo mi možda izabrali ili potvrdili izbor Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaštva, možda jedan do dva posto ukupnog kadra koje je u tužilaštvu i pravosuđu. To je odgovor na pitanje zašto Vlada ne hapsi. Ona ne može da hapsi, to treba da radi tužilaštvo i neko ko ima vrlo dobru vezu sa tužilaštvom je to svakako mogao da ustanovi još u svojoj kući.
Međutim, očigledno da je bolje postavljati pitanja nego davati odgovore, ali niko da mi da odgovor koji je zločin urađen nad našim stočnim fondom, kada smo kod Zakona o stočarstvu. Da li je tačno da je broj goveda svinja pao za onoliko koliko sam ja tvrdio? Niko neće da posumnja u taj podatak. To je šteta svake godine vrednosne stoke žive vage milijardu evra neprerađene, toliko su izgubili naši stočari. Da je prerađeno, ne finalno, vredelo bi najmanje dve milijarde, onih drugih milijardu su izgubili naši radnici, zato su ostali bez radnih mesta, zato su surovo počišćeni, očišćeni, zato ova država je surovo očerupana. Hvalim te bože da nisu očerupali orla sa zastave, grba. Takva je priroda te vlasti bila.
Dakle, oni sada umesto odgovora postavljaju pitanje, a glavno pitanje – gde se deo stočni fond, zašto je desetkovan, prepolovljen, zašto imamo štetu svake godine dve milijarde, ne samo zato što su izvršili tutnjajuću, surovu, divlju privatizaciju, već zato što su otpustili radnike, stoka je uništena, stočni fond uništen i prerađivački kapaciteti rade sa 30% do 40%. Sada oni očekuju da sve što su upropaštavali 12 godina da neko digne za jedan dan. Pa, ne diže se stočarska proizvodnja sa beogradskog pašnjaluka i vračarskog pašnjaka, to ne može da se podigne. Tamo se zidaju zgrade, nema tamo neke stoke, bar ne vidim ovu sa četiri noge, da se niko ne uvredi.
Dakle, ko nama duguje odgovore sada postavlja pitanja. Da li je tačno da zbog desetkovanja stočnog fonda 2014. godine smo uvezli živih svinja i mesa od svinja za 700 hiljada grla, da li je to tačno? Još su nas sprečavali da izmenimo Zakon o zemljištu, da makar na državnom zemljištu tražimo od ljudi da državno zemljište, imovina svih građana, bude u funkciji što većeg društvenog proizvoda stočarske proizvodnje i prerade, da oni koji su istinski vlasnici, državljani, svi iz države Srbije su vlasnici te državne zemlje, naprave kroz one koji se bave ratarstvom, stočarstvom, da naprave što veći proizvod po jednom hektaru. To je njihov interes i to su nam osporavali. Zato pitam – da li je tačno da smo 2014. godine uvezli svinje i svinjskog mesa 700 hiljada više nego što smo izvezli? Zato što je to proizvod desetkovanja stočnog fonda i gubitka milion grla koje su oni zatekli, milion grla više nego što smo mi zatekli od njih. Da li je tačno da smo prošle godine u goveđem mesu, 2015. godine, bili u minusu pedeset tona? Pedeset tona smo više uvezli nego što smo izvezli, to je posledica gubitka 800 hiljada grla.
Doduše, uspeli smo da sačuvamo stočni fond i da uspemo da povećano izvozimo živu stoku, najverovatnije za Bosnu i Hercegovinu 53.794 komada. Da su oni ostali, ma jedan papak ne bi izvezli i sada oni postavljaju pitanje. Ja sam mislio da mudrost dolazi s godinama, a mom kolegi idu samo godine. Hvala.

Dovoljno, da ne dužim.
Dame i gospodo narodni poslanici, prvo da ispravim pitanje zaštite životne sredine, svoj lapsus. Radi se o Zoranu Cvijanoviću, glumcu. To sam preneo na neko drugo ime. Čisto da ispravim zbog gledala koji to budu gledali u odloženom prenosu.
Takođe, da ispravim i mogući lapsus da se zalivanjem dobija 500 kilograma više kukuruza vrednih 650 evra. Radi se o 5.000 kilograma i da ispravim da Srbija nema 225.000 traktora, nego 410 dvoosovinskih i 186.000 jednoosovinskih traktora, ima dva i po miliona priključnih uređaja, dakle, ima šansu da razvije i mašinsku industriju, odnosno prateće industrije koje treba da snabdevaju farmu sa mašinama, opremom, mehanizacijom, traktorima. Nažalost, uz privatizaciju nestale su i fabrike za proizvodnju mehanizacije. Nestalo je 400.000 radnih mesta, od toga mnogo je bilo u metalskoj industriju u kojoj sam radio sam u IMT-u. Mislim da sam dokazao da smo pretrpeli gubitak stočnog fonda od gotovo milijardu evra godišnje. Dakle, nije samo jedne godine nestalo milijardu, već je u 12 godina. Kada to pomnožite, imali ste štetu u fizičkom obimu žive vage oko 10 do 12 milijardi, a prerađeno onih 400.000 radnika to je trebalo da preradi i opremi. To je vredelo oko dve milijarde svake godine. Dakle, izgubili smo oko 20 do 24 milijarde u poslednjih 12 godina zahvaljujući tome što su građani predali vlast neodgovornim ljudima koji sem sebe, svojih novčanika i svojih prijatelja ništa nisu drugo videli, koji nisu razmišljali umom, već su razmišljali svojim novčanikom i novčanikom svojih partijskih prijatelja.
Što se tiče stočarstva, mnogo će vode proteći. Teško je to obnoviti. Subvencije, da ne bi bilo tajne, a prerađivačka industrija je ta i proizvodnja opreme koja je trebala da povuče poljoprivrednu proizvodnju. Podsticaji su mali. Oni su gotovo osam puta manji od evropskih. S obzirom da su ovi pre nas potpisali nesretni SSP, gde je prerana i preterana liberalizacija dozvoljena devet godina pre ulaska u EU. Oni su izložili naše poljoprivrednike koji imaju osam puta manje podsticaje poljoprivrednicima koji imaju osam puta veće podsticaje i to na našem tržištu su dozvolili, da naši poljoprivrednici budu ugroženi dampingom. Cene poljoprivrednih proizvoda u Evropi su ispod proizvodnih cena, odnosno ispod cena koštanja i to se zove damping. Mi prelevmanima ne možemo u potpunosti zaštiti poljoprivrednike iz prostog razloga što prvo mora doći do poremećaja na tržištu.
Na kraju, da kažem da je poljoprivreda velika šansa za Srbiju, takođe i prerađivačka industrija i energetika, opremanje i servisiranje, što mehanizacijom, što novim tehnologijama, što naukom, servisiranje jednog, drugog i trećeg, na takav način svako od nas ima pravo da stekne pravo na pošten posao, pristojnu zaradu, čestiti dom, svako od nas zahvaljujući tom novcu može da obezbedi dostupno školstvo i zdravstvo i svako od penzionera, zahvaljujući tome, mogao bi da ima pravo na dostojanstvenu starost. Mi moramo da siđemo sa puta koji je vodio nikuda i doveo nas nigde, da pređemo na put koji vodi nekuda, a ko je na dobrom putu brzo će naći saputnike. Hvala.