Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, narodne poslanice i narodni poslanici, građanke i građani Republike Srbije, poštovani gosti iz izvršne vlasti, danas je na dnevnom redu nekoliko veoma važnih zakona, baš za život građana Srbije. Ja ću se fokusirati na dva – na bezbednost i zdravlje na radu u zemlji u kojoj godišnje prosečno 45 ljudi izgubi život na radu, i drugi zakon na koji ću se osvrnuti su izmene i dopune Zakona o upravljanju otpadom.

Mi se inače u otpadu gušimo, smeće je svuda oko nas, na našim ulicama, u našim rekama i jezerima, divljim deponijama, sa industrijskim otpadom ilegalno zakopavanim i skladištenim godinama.

Bilo je ovde reč i o nekom političkom otpadu. Ja nisam mislila to da spominjem, ali, kada je već kolega spominjao, mi kao Zeleno-levi klub, Zeleno-levi front, a pre toga i „Ne davimo Beograd“, uvek smo se zalagali pre svega za recikliranje otpada. Mislim da nije baš tačno hvaliti se time da vi reciklirate, vi više volite da spaljujete. Mi nećemo spaljivati čak ni politički otpad, borićemo se za adekvatan tretman i skladištenje, ima načina kako se to radi.

Šta je zajedničko za ova dva zakona? Dakle, jedno je svakako ta prevencija, sprečavanje s jedne strane da do povrede na radu i bolesti uopšte dođe, i to je delimično i fokus ovog zakona i to je pohvalno, ima nekih drugih problema sa Zakonom o bezbednosti na radu, a sa druge strane prevencija kada je reč o upravljanju otpadom jeste reciklaža. Dakle, svega onoga što je moguće da se reciklira, što smo mi utvrdili a vi ne radite, pogotovo ne u Beogradu.

Druga stvar je nadzor. Koliko je za primenu ovih zakona važna dobra, kontinuirana i fer kontrola privrednih društava, i to kako od radnih inspekcija, tako i ekoloških inspekcija, za ona privredna društva koja se, recimo, bavi preradom i skladištenjem otpada.

Treća stvar je vrednovanje, odnosno eksploatacija. Radnike najpre treba tretirati kao ljude koji imaju svoje dostojanstvo, vrednovati njihov rad, u njih ulagati, osigurati njihova radna prava, pa tako i pravo na slobodno vreme, odmor, nadoknadu za prekovremeni rad, između ostalog, bezbednost na radu.

Umesto toga, nažalost, mi u ovoj zemlji veoma često svedočimo radnoj eksploataciji, kako naših radnika, tako sve više i stranih radnika. O tome verovatno drugom prilikom, na nekoj od sledećih sednica.

Kada je reč o pitanju uređenja otpada, mi se zalažemo za to da otpad tretiramo kao jedan resurs. Međutim, otpad je svakako ekološki rizik. U ovoj zemlji, nažalost, otpad sve više postaje biznis, stvar profita, a ekološki rizik se svaljuje na građane. To što mi priznajemo da svakako postoji potreba za skladištenjem i tretmanom, kako opasnog tako i neopasnog otpada, ne znači da svako ko kaže da se bavi tretmanom ovog otpada to radi na ekološki prihvatljiv način, uz adekvatan nadzor i kontrolu nadležnih službi, kao i uključenje javnosti, jer je to jako važno prema Arhuskoj konvenciji. Dakle, mi moramo imati strožije zakone da se ovo adekvatno reguliše.

Ukoliko imate postrojenja koja planiraju da skladište ogromne količine otpada, 40 hiljada tona godišnje, kao što je recimo slučaj sa kompanijom „Junirisk“, to ima neke nužne rizike poslovanja i zahteva adekvatne odgovore na takve rizike. Svakome je jasno da takva postrojenja ne smeju biti u naseljenim mestima, da li Barajevo, Šabac ili neki drugi grad u Srbiji, jer se rizik po ljude i njihovu fizičku bezbednost, kao i zdravlje, drastično uvećava.

Šta u svemu tome radi država? Nažalost, to je još jedna stvar koja je zajednička za ove zakone. Država se ponaša kao sluškinja kapitala, domaćeg ili stranog, a u cilju bogaćenja i uvećanja bogatstva jedne privilegovane kaste. To bogaćenje ide na štetu eksploatisanih radnika, neretko njihove bezbednosti, pa i života, koje plaćaju na radnim mestima za koje retko ko snosi krivičnu odgovornost, ide u zatvor itd. Ponekad neka nanogica, tu i tamo, ali najčešće ništa. Ide i na štetu građana koji se bore za bezbednost i zdravlje svoje životne sredine.

Građani koji nisu deo te kaste mogu da se pozivaju na zakone i za njih će oni važiti onda kada se ne zameraju nikome, ali ako se sukobe sa nekim moćnijim od sebe, odjednom zakoni ne važe jednako. Institucije ćute ili se otvoreno stavljaju na stranu moćnih, pristup pravdi nije jednako dostupan, u pitanje se dovodi njihova bezbednost.

Država sa stanovišta građana koji su u ovom riziku, bilo na radnim mestima, bilo kada je reč o bezbednosti i zdravlja njihove životne sredine se često osećaju kao da je država za njih suprotstavljena strana, a ne u njihovoj službi kao strana koja direktno zastupa interese kompanija, umesto da bude zastupnik javnog interesa.

I, moram da kažem da ima razloga za takvu vrstu brige i takvu vrstu sumnje, da vladajućoj većini i ovde, ali i u Vladi jeste zaista stalo za stvari poput bezbednosti na radu ili zdravoj životnoj sredini. Jer, da vam je stalo, kolege iz vladajuće većine, dakle, zašto do sada ne bi bilo reči npr. o jednom prvom predlogu koji je predat ovom Sazivu još 1. avgusta. 2022. godine, a to je zahtev baš Zeleno – Levog kluba za formiranje anketnog Odbora za utvrđivanje činjenica i okolnosti u vezi sa pogibijom osam rudara u Rudniku “Soko“ 1. aprila. 2022. godine?

Jel to toliko strašno, da se neki poslanici ovde, svaki od naših poslaničkih grupa nađu u jednom anketnom odboru i potraže odgovore na pitanja šta su nadležni organi preduzeli? Da li je pre nesreće vršena kontrola ispravnosti sistema za detekciju metana i drugih opasnih gasova i da li o tome postoje dokazi koji su bili na raspolaganju nadležnim organima prilikom utvrđivanja odgovornosti za nesreću?

Da li su već sa tim preduzete sve mere za utvrđivanje odgovornosti rukovodstva rudnika, kako je reagovala Rudarska inspekcija, ministarstvo, kako su postupala nadležna tužilaštva? Ovde je poenta da vi izbegavate da se o takvim stvarima govori. Na svaki pomen nečega o čemu se vama ne govori obično kreću bestidne optužbe na račun onih koji bi da govore, buka je svrha da se niko ne čuje, da ništa ne shvati i da se prestane da se išta pita, ali prosto to ne prolazi. Ljudi se pitaju, ljudi traže pravdu i mi u njihovo ime govorimo.

Kako sa druge strane, takođe, ako vam je stalo da upravljate otpadom, možete objasniti da je u isto vreme kada je vođena Javna rasprava o Zakonu o upravljanju otpadom, vođena je javna rasprava i o jednom drugom zakonu koji je morao biti danas ovde pred nama, ako ne i ranije, a to je Zakon o kontroli opasnosti od velikih udesa koji uključuje opasne supstance. Njime bi se recimo evropske tri direktive implementirale u naš pravni poredak. Nekome bi se moglo učiniti da činjenica da se odlaže usvajanje ovog zakona koji je spreman više od godinu dana, dakle, da se s tim odugovlači, jer to odgovara nekim kompanijama koje će onda po mnogo lakšim uslovima dobiti integrisane dozvole, da li je to „Eliksir“, „Junirisk“ neka druga kompanija, ne znam, ali u svakom slučaju šta je problem u tome da imamo stroži je uslove, tiče se bezbednosti svih nas.

Dakle, važno je da preveniramo velike udese, da ograničavamo posledice tih udesa pri planiranju prostora. Već sam rekla, važno je da postoji bezbednosna distanca od naseljenih i drugih ranjivih mesta za ovakva mesta gde se skladišti i tretira opasan otpad. Važno je da se prepozna da kada se u njima nalazi jedna ili više opasnih materija, u jednakim ili većim količinama propisanim to jesu seveso postrojenja i takva treba da budu tretirana i važno je da se građani za to pitaju, da budu uključeni kao javnost u odlučivanju u postupku procena uticaja na životnu sredinu.

Umesto toga, dakle, tog zakona još uvek nema, pred nama su izmene i dopune Zakona o upravljanjem otpadom koje oduzimaju nadležnosti lokalnim samoupravama i daju Vladi nadležnost donošenja regionalnih planova otpada.

Mi kao Zeleno – Levi front se zalažemo za decentralizaciju, tako da principijelno smo protiv oduzimanja nadležnosti lokalnim samoupravama, ali isto tako moramo da ukažemo i na perfidne mehanizme pojeftinjenja korupcije. Sve centralizujete i direktno se dogovarate sa vašim omiljenim kompanijama. Toliko vam se žurilo sa ovim Zakonom, pa ste nešto menjali u poslednjem trenutku, sigurna sam da ni sami ne znate u kojem interesu, koji član koji ste ubacivali u poslednjem trenutku.

Dakle, postoji ogromno, zbog svega ovoga nepoverenje građana, da vam je stalo do bezbednosti na radu, da vam je stalo do zaštite životne sredine, ali isto tako, da u ovu zemlju uopšte vlada zakon, da su zakoni ne ono po čemu se upravlja u ovoj zemlji, već da su zakoni neki ljudi koji vedre i oblače od čijih odluka sve zavisi, bili oni lokalni šerifi ili Republički, bili oni poslodavci za koje su radnici samo faktor proizvodnje, a ne ljudska bića sa svojim radnim pravima ili direktori ili uopšte kompanije koje ne samo da izigravaju zakone, već ih i pišu ili sprečavaju usvajanje nekih, kao da je to u interesu ostvarivanja profita.

Jasno je zašto mnogi građani misle da u Srbiji ne vlada zakon, pa da nije ni važno šta u njima piše. Znate ono, vrlo često se kaže da je postalo ofucano – naši su zakoni dobri, ali se ne primenjuju. Nije to baš istina, nisu svi naši zakoni dobri, neki su i katastrofalni, ali istina je da se ne primenjuju jednako za sve. To da ljudi žele da se makar i loši zakoni jednako primenjuju i jednako poštuju govori o tome koliko su im očekivanja niska. Isto tako, da temeni zahtev koji kod ljudi nikada nećete izbrisati, poništiti jeste zahtev za ravnopravnošću.

Dakle, da zakoni ne važe jednako za sve, vidimo da na građevini umiru radnici u biznisu u kome su samo oni odabrani, koji retko ako ikada krivično odgovaraju, kao za nelegalnu gradnju, tako i za smrt radnika ili za teže povrede na radnom mestu. To vidimo i onda kada radnici fabrike namenske industrije poginu u eksploziji i kada lokalni gospodar i direktor fabrike „Milan Blagojević“ ne dočeka pravdu. Kakve, takve osuđuje presude koje smo nedavno u prvostepenom postupku imali prilike da vidimo za dvojicu rukovodioca fabrike, na po tri godine, makar priznaju odgovornost nadređenih za to, da ovaj objekat, gde se ova nesreća dogodila, nije imao ni upotrebno dozvolu niti je ispunjavao bezbednosne standarde.

Mi se pitamo – hoće li to sada biti poruka da se mogu nonšalantno ubijati radnici i da to prolazi nekažnjeno, da se mogu ponižavati porodice stradalih kada se bore na pravdu na sudu ili će to biti šansa da u buduće zapravo imamo nešto veći udeo sankcionisanih u odnosu na broj krivičnih prijava za krivična dela iz oblasti bezbednosti na radu koje su opet sramno male u odnosu na broj poginulih na radu.

Tu su i fabričke radnice koje su osim što padaju u nesvest na radnim mestima, na kojima rade prekovremeno bez klime, razvijaju posebne tipove profesionalnih bolesti, a vi u ovom zakonu ne predviđate registar profesionalnih bolesti. Dakle, poput radnica fabrike „Leoni“ u Kraljevu, fabrici „Aster“ u Nišu koje su poginule na radu iako poslodavci negiraju da je to bilo na radu ili profesionalnih bolesti radnica u „Aptiv“ u Leskovcu.

Dakle, to su žene i ljudi koji smrtno stradaju, poput takođe radnice Ministarstva odbrane koja je pala kroz prozor sa sedmog sprata i nismo kasnije više ništa čuli o tome. Dake, poslodavci kao što sam rekla, tvrde da to nisu vrlo često povrede koje su u vezi sa radom, koje su na radu, ali njihove koleginice i kolege pričaju drugačiju priču. Neretko ne smeju o tome da govore javno. Plaše se da će ostati bez posla. U drugim slučajevima, poslodavci pričaju da su za povrede na radu krivi sami radnici. Oni su neodgovorni, oni su pili, oni su sa nekim mentalnim problemima, poslodavci su uradili sve što je do njih.

Vi ćete pričati o poboljšanjima u Zakonu o bezbednosti i zdravlja na radu i kao što sam rekla, ima nekih poboljšanja, to je u redu, ali jednako svi sumnjamo u sprovođenju zakona ovog, kao što je postojao problem i sa prethodnim. Ne može da postoji jednakost pred zakonom, ako ne uložite resurse da se on adekvatno sprovodi.

Dakle, kako ćete obezbediti da se evidencija o povredama na radu zaista vodi, a ne da se prikrivaju. Kako ćete obezbediti kompletni nadzor nad primenom ovog zakona, ukoliko nemate značajno povećanje broja inspektora rada, njihovu tehničku opremljenost i bolja primanja kako bi uvećanja nadležnosti zaista pratila njihova veća odgovornost.

U Srbiji 400.000 privrednih subjekata kontroliše oko 250 inspektora za rad. Vi planirate da se taj broj uveća na 250. Apsolutno je jasno da je to nedovoljno. Takođe, nedostaje i poseban zakon o osiguranju od povrede na radu i profesionalnih bolesti. To bi takođe doprinelo preventivnom duhu ovog zakona, ali ništa vas nije sprečilo da se i taj zakon takođe danas ne nađe na dnevnom redu ovde pred nama.

Na kraju, još jedna stvar, koja je zajednička za ova dva zakona, a i za mnoge druge. U obrazloženjima se uvek pozivate na to da se samo radi o usklađivanjima sa direktivama EU, a ne da zapravo mi imamo neke interne probleme koje takođe treba da rešimo.

Kada bi to bio slučaj da vi priznate, morali biste da priznate da mi imamo neke probleme i da mi živimo u paralelnim realnostima, jer u vašem svetu Srbiji ide jako dobro, radnici nisu jeftini, pa zato odlaze investicije, to je svojevremeno govorila ministarka Brnabić, ili sasvim drugačiji argument, zato što nam tako dobro ide, nema više nezaposlenih, pa imamo deficit radnika i onda nam trebaju strani radnici za neke poslove koji naši neće da obavljaju, umesto, na primer, da povećate plate ili minimalne zarade.

Dakle, mi ćemo sada postati Zapad, dok istovremeno u sebi imamo nekoliko svetova i ogromne paralelne svetove nejednakosti. Ponešto ćemo uraditi da unapredimo zakonske okvire, ali ne i toliko da se oni stvarno sprovode. U toj paralelnoj realnosti u vašim će domovima raditi domaće radnice ili sve češće Filipinke kao kućna posluga, ali za njih neće važiti Zakon o bezbednosti na radu. Hvalićete se rodnom ravnopravnošću, a nećete prepoznati rodnu dimenziju bezbednosti i zdravlja na radu od seksualnog zlostavljanja i ucenjivanja na radnim mestima u ovom sistemskom zakonu.

Vi ćete svoje kuće praviti tamo gde neće raditi fabrike koje se bave tretmanom i skladištenjem opasnog otpada, poput beogradske ekološke opštine Barajevo, u kojoj posluje kompanija „Junirisk“. Hvalićete se najboljim dostupnim tehnikama za preradu otpada, a zapravo te kompanije kojima ćete davati dozvole niko u Evropi ne koristi za toliki broj količine supstanci koje se nalaze u otpadu. I naravno, vaše će službe mesecima donositi ove odluke o dozvolama, a na primedbe građana nećete odgovarati.

Pozivaćete se na evropske direktive 10 i 20 godina stare, umesto da gledate šta se danas debatuje u EU. Pitanje novih formi rada. Umesto da nove forme rada regulišete u Zakonu o radu, vi uvodite samozaposlene, a pod njima ne prepoznajete platformske radnike u Srbiji, radnike „Glova“, „Volta“, „Kargoa“, „Mister Dija“, koji su angažovani preko nestandardnih ugovora, često samozaposleni prinudno, jer platforme izbegavaju da se ponašaju kao zvanični poslodavci ili rade preko agencije koja retroaktivno odjavljuje radnike pre povreda, kako ne bi ostvarili pravo na osiguranje. Dakle, zapravo ne prepoznajete njih kao problem.

Dakle, kod vas takvih ambicija da zapravo rešavate probleme onih koji nisu deo kaste nema, da se bavite javnim interesom – nema, da zaista budete u procesu evropskih integracija, radi demokratizacije i zaštite ljudskih prava, a ne štikliranja kućica za pojedina poglavlja i ekonomske nagrade ili ozakonjenja svojih štetnih ekonomskih politika ili koruptivnih dilova. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Naš amandman predlaže da se termini koji se koriste u ovom zakonu i propisima, koji se na donose na osnovu njega, koje imaju rodno značenje, izraženi u gramatički muškom rodu kao što su svi vaši zakoni, podrazumevaju prirodni ženski, muški i pol lica na koji se odnose.

Već smo podneli ovakve amandmane i na prethodni zakon, u kome smo razmatrali, na neke koji će doći, nakon ovoga, prosto moram opet da se pozovem na to mišljenje Vlade da prema Zakonu o rodnoj ravnopravnosti i nema obaveze da se ovakav član uvede.

Međutim, ima obaveze da se prati da li se zapravo sprovodi korišćenje rodo osetljivog jezika kada je reč posebno u nazivima, položaja, zvanja i zanimanja i to je sad jedna kontradikcija, da imate obavezu da pratite nešto, nemate obavezu da zapravo to implementirate.

Mislim da je čak i tako, da je došlo do takvog propusta u tom zakona na koji ste tako ponosni, govorim o Zakonu o rodnoj ravnopravnosti, najmanje što bi mogli da uradite jeste da primenjujete nešto što posebno, kada je reč o pravosuđu i sudijama se tiče 75% možda i više zaposlenih, dakle to su žene, gotovo da ste mogli čitav zakon da napišete u ženskom rodu i ne biste pogrešili jer se on najčešće odnosi na ženi.

Meni je razumljivo zašto je ovde to neshvatljivo jer u ovom domu na žalost imamo narodne poslanike koji šire govor mržnje i to posebno prema ženama. U obraćanjima određenim kolegama, mogli smo da čujemo prethodnih dana i ta pitanja da li je neko muškarac, pa da li može da dokaže da je neko muškarac? Ako ne može da dokaže mora da je to nešto strašno biti nešto drugo do muškarac.

Dakle, ta vrsta širenja mržnje prema ženama i predstavljanje uopšte žena u nekom manjem vrednom ključu, perpetuiranje stereotipa koji postoje o ženama se ovde zapravo nastavlja, tako da ako ništa drugo mogli biste barem da se protiv toga institucionalno borite uvažavanjem ovakvih stvari u zakonima koje usvajamo.

Hvala.

Zahvaljujem.

Ja bih se takođe vratila na ovo pitanje hijerarhije izvora prava po osnovu kojih sudija sudi i posebno na pitanje prakse međunarodnih tela koji nadziru primenu međunarodnih standarda, ljudskih prava, zakona i drugih opštih akata. Dakle, Vlada je u svom mišljenju u vezi sa ovim pitanjem rekla da je praksa ovih međunarodnih tela koji nadziru primenu, recimo, Konvencije o ljudskim pravima neprecizan termin. Meni, moram da kažem, nije neprecizno. Ja pod praksom tih tela najčešće mislim na njihove opšte komentare, ali ako je bilo toliko ne precizno mogli ste vi da uvažite to i da precizirate, da kažete da bi trebalo da se sudije pozivaju na opšte komentare tih nadzornih tela, recimo komiteta za ljudska prava ili komiteta za socijalno-ekonomska i kulturna prava UN.

Malo je problem, znate, što mi kao Srbija nismo ratifikovali Opcioni protokol uz UN Pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, pa baš naši sudovi onda ne mogu da obezbede građanima ta prava da se pozivaju na kršenje socio-ekonomskih prava koji se u ovoj zemlji ozbiljno krše, pa vas, prvo, sada molim da se poradi na tome da što pre ratifikujemo taj opcioni protokol. Imaćete podršku sa naše strane za tako nešto, ali takvi, recimo, opšti komentari, preporuke takvih nadzornih tela bi bila važna da budu spomenuta u ovom zakonu i bilo bi važno da se redovno obavljaju obuke sudija i da oni znaju da je njihova obaveza da sude po osnovu ove prakse.

Nažalost, koliko znamo, i dalje se za pravosudni ispit ne polaže predmet o ljudskim pravima, što je skandalozno u 21. veku. Dakle, ako se hvalite time da smo demokratija, da poštujemo sva ljudska prava, morali bi sudije malo više o tome da znaju da bi mogli da ih primenjuju. Implementacija nije tehnički postupak, već podrazumeva upoznavanje sa praksom koja je dosta živa. Zahvaljujem.

Kao i kolega koji je govorio pre mene, i naš poslanički klub smatra da bi trebalo brisati ovaj stav 2. Dakle, da bi u stvari ovako vanredno vrednovanje moglo da ide na štetu nezavisnosti sudije, pogotovo ukoliko nema jasnih kriterijuma i zbog toga predlažemo brisanje ove odredbe.

Naš predlog je da se nakon člana 39. doda novi član koji glasi i govori o onome što je prethodna govornica govorila – o prekidu računanja perioda vrednovanja za trudnoću, porodiljsko odsustvo, odsustvo sa rada radi nege deteta i odsustva radi posebne nege deteta koje ne bi trebalo da se računa kod vrednovanja rada u vremenskom periodu u kom se vrši vrednovanje.

Vlada je u svom mišljenju na ovaj amandman rekla da to nije prihvatljivo zbog toga što nosilac sudske funkcije može, recimo, i da se razboli itd. čime je zaista uvredila sve žene, jer je trudnoću i odsustvo sa rada, recimo, radi nege deteta izjednačila sa bolešću. Trudnoća nije bolest, to je normalno stanje u kome se dobar deo žena u jednom trenutku radnog veka nađe i sudija i tužilaca itd.

Dakle, prosto, prevideti tako nešto nije bolest, mislim da bi morali da primimo izvinjenje zbog takvog nečega. Umesto toga, ono na čemu bi ova država trebala da radi jeste da obezbedi bolji zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom, ali isto tako i da ima institucionalne podsticaje da i očevi uzimaju odsustvo sa rada radi nege deteta ili posebne nege deteta, te onda da bi se tako preraspodelilo to vreme koje obično žene provode van posla, kojem ovde se zapravo ostavlja da se reguliše možda nekakvim Poslovnikom Visokog saveta sudstva, a možda i ne.

Dakle, u tom smislu…

Ovo je dosta, da kažem, složen amandman. Ja ću se fokusirati… Mi tražimo da se brišu tačke 6) i 20), da se precizira tačka 12) u stavu 1. To su sve neke stvari za koje mislimo da bi mogle da se zloupotrebljavaju kada je reč o disciplinskim prekršajima sudija.

Sada bih se fokusirala na ono što predlažemo da se unese, a to je u stavu 1. odredba 23) - u slučajevima disciplinskih prekršaja predviđenim drugim zakonima ta odredba ostavi, s obzirom da stoji da tako nešto nije moguće ovim zakona. Dakle, direktna posledica takvog rešenja koje je u ovom Predlogu zakona je da se derogira član 6. Zakona o sprečavanju nasilja u porodici koji predviđa da će ne postupanje sudija i zamenika javnih tužilaca u rokovima koji su određeni ovim zakonima predstavljati disciplinski prekršaj. Dakle, jedan zakon koji ima nekakve efekte, dakle, sa ovim zakonskim rešenjem se derogira i mislimo da je to prilično opasno. Mislim da nema razloga da ne prihvatite makar ovu odredbu u amandman, ako ne celo.

Podsetiću da mi imamo dosta slučajeva nasilja u porodici koji završavaju smrtnim slučajem. Evo, jedan takav primer gde imamo situaciju u kojoj je sudija izrekao i objavio kaznu zatvora za nasilnika u porodici od dve godine i osam meseci, to je slučaj u Somboru gde su stradale majka i dve ćerke, a onda pustio počinioca nasilja u porodici iz pritvora koji je onda učinio ono što je sve vreme pretio svih prethodnih godina da će učiniti.

Dakle, u takvim slučajevima zaista sudije bi morale da disciplinski odgovaraju i to bi moralo da bude na spisku disciplinskih prekršaja. Nažalost, ovde po ovom rešenju, sada kako stoji, ispada da je mnogo važnije štititi imovinu od života žena, pogotovo u ovoj zemlji. To je nedopustivo. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Mi smo u ovom amandmanu predložili da se u stavu 1. ovog člana posle reči „maloletnika“ dodaju reči „odeljenje za porodične sporove“. To bi zapravo značilo da u višem i apelacionom sudu može se obrazovati odeljenje za krivične postupke protiv maloletnika, dakle, onda i ovo što mi predlažemo - odeljenje za porodične sporove i odeljenje za radne sporove.

Smatram da postoji potreba za uvođenjem specijalizovanih odeljenja za porodične sporove. Znamo da su ovi sporovi važni. Nažalost, ja sam u prethodnom amandmanu govorila i o nasilju u porodici i prosto postoji ozbiljna težina koja bi trebala da se posveti ovom pitanju. Takođe, mi smatramo da bi u budućnosti bilo dobro, čak razmotriti i uvođenje posebnih radnih i porodičnih sudova. Dakle, praksa takva postoji i dobar je primer u mnogim zemljama Evrope. Konkretno, recimo, kada je reč o radnim sudovima, to bi pomoglo da u zemlji koja ima dosta radnih sporova radnici reše mnoge svoje probleme i dobiju zadovoljavajuće obeštećenje od poslodavaca.

Vaš odgovor na ovaj amandman da prosto stoji formulacija koju ste vi dali da nešto može, a ne mora, ako može za krivične postupke protiv maloletnika i za radne sporove, može onda i za porodične sporove, pa nema smetnji da se ovaj amandman prihvati. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Ja bih takođe podržala ono što je koleginica pre mene govorila, pošto je naš amandman isti ili sličan, dovoljno sličan, ali bi dodala samo, s obzirom da nisam sigurna da li ću imati vremena uopšte da pričam o Predlogu zakona o javnim tužilaštvima. Za razliku od tog Predloga zakona gde uopšte nije prihvaćeno nikakvo mesto za odredbu o službi za pomoć i podršku žrtvama i svedocima krivičnih dela, a zapravo će se najviše žrtava naći pred osnovnim javnim tužilaštvima. Ovde barem postoji ta odredba.

Mi smatramo da bi trebalo da bude sadržano u članu koji uređuje poslove sudske uprave, kako osnivanje takve službe ne bi bilo samo mogućnost, već i obaveza. Smatramo da bi službe za pomoć i podršku žrtvama i svedocima krivičnih dela, da bi bilo dobro da one postoje u svim sudovima opšte nadležnosti, a ne samo u višim sudovima. To bi onda omogućilo da se stvore uslovi koji bi obezbedili da se organizuju saslušanja posebno osetljivih oštećenih svedoka upotrebom tehničkih sredstava za prenos slike i zvuka.

Zamolila bih ministarku da možda na neki od ovih amandmana odgovori, pošto se dugo nije oglasila.

Zahvaljujem.

Želela bih da pročitam neke informacije. Finansiranje Srpske napredne stranke iz javnih izvora, po Agenciji za sprečavanje korupcije, je tokom 2021. godine od strane Republike, APV-a i lokalnih samouprava dobila, sada stanite, zbunjena sam ovim ciframa, 1.047.157.441,22 dinara za redovan rad. Od toga je iz budžeta Republike Srbije dobila, opet sam zbunjena ovim ciframa, zaboravila sam matematiku odjednom, 910.224.089,70 dinara za redovan rad.

Finansiranje Fondacije za srpski narod i državu. Tokom 2021. godine Fondacija je donaciju dobila od 110.344.000,00 dinara. Imena donatora nisu poznata. Nisu u pitanju donacije iz budžeta. Tokom 2022. godine 5.015.000,00 dinara.

Samo jedno pitanje - da li ćete možda u časopisu „Napredak“ ove Fondacije za srpski narod i državu objavljivati radove budućih istaknutih pravnika? Hoće li to biti njihove reference stručne i naučne kojima ćemo birati njih za istaknute pravnike u ovoj Skupštini.

Što se tiče udruženja gde sam ja članica Upravnog odbora na volonterskoj osnovi, udruženje se bavi pravima izbeglica, raseljenih lica i sa Kosova i Metohije,,siromašnih, isključenih, marginalizovanih, da imate ikakve dokaze, podneli biste to nekakvim krivičnim prijavama, ministarka Popović to podržava, ali niste.

I prošli put kada ste to radili, upravo su vam predstavnici udruženja tražili da negde dokažete nešto što su radili mimo zakona. Niste u stanju. Samo možete da govorite ovde, jer vas štiti imunitet, ali neće ni to trajati doveka.

Takođe, kao kolege koje su prethodno izlagale amandmane i predložili da se u ovom članu 17. stav 1. tačka 7. briše odredba koja govori o tome da VST treba da obrazuje komisiju za odlučivanje o prigovoru, i takođe smatramo da to treba da radi su.

Dakle, da bi to pravno sredstvo moglo da bude delotvorno kada je reč o prigovorima, u vezi i protiv obaveznog uputstva. E sada Vlada je dala mišljenje na ovaj amandman da je naš predlog protiv Ustava i citira odredbu Ustava koja kaže da niko izvan javnog tužilaštva ne može uticati na javno tužilaštvo, i nosioce javnotužilačke funkcije u postupanju i odlučivanju pojedinom predmetu.

Ja bih odgovorila da ovde zapravo nije reč o sadržaju prigovora, dakle, sadržaju, nekog konkretnog odlučivanja u vezi sa sadržajem nekog predmeta, već protiv zloupotrebe hijerarhijskih ovlašćenja, jer tako nešto je vrlo moguće i to je ono na šta takođe ljudi treba da imaju delotvorni pravni lek.

U tom smislu vaš odgovor i ovakvo tumačenje Ustava je vrlo neubedljivo, zato što zapravo Ustav ne daje nikako rešenje o tome ko treba, ko odlučuje o prigovoru na obavezno uputstvo vrhovnog javnog tužioca, ili glavnog javnog tužioca, te zakonodavac ima mogućnost da to sam odredi. Mi smo ovde, jel, zakonodavci, i mogli bismo da imamo drugačije rešenje, čuli ste mnogo komentara da bi to trebalo da radi sud, i mislim da bi valjalo da to razmotrite.

Inače, kontrola prosto tog hijerarhijskog postupanja, ako se vrši unutar već same hijerarhije i nije neka kontrola.

Samo bih iskoristila vreme ovlašćene zamenice predsednika poslaničke grupe da pitam ministarku da odgovori na nešto na šta ranije nije odgovorila, na pitanje profesora Đorđa Pavićevića, u vezi sa diskriminacijom profesora prava, koji recimo predaju na nekim drugim fakultetima, ne na Pravnom fakultetu.

Zašto bi recimo istaknutiji pravnik bio i mogao da zadrži radni odnos na fakultetu, pravnik recimo sa Megatrenda, a ne pravnik sa Ekonomskog fakulteta ili Instituta za uporedno pravo ili FPN. Šta je odgovor za tu vrstu diskriminacije i zašto baš isključivo pravnici sa Pravnog fakulteta, a ne i nekih drugih fakulteta. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, koleginice, kolege, građanke i građani, želela bih da se obratim i ministarki, ne znam da li će se vratiti, trenutno nije tu.

Za početak bih se referisala na nešto o čemu je ona govorila juče. Moram da priznam, posle te jučerašnje diskusije bila sam zbunjena, da li je nama uopšte bila ova reforma pravosuđa potrebna, odnosno da li ministarka uopšte misli da nam je bila potrebna, jer je ona najpre govorila da su ovo neke tektonske promene, a onda kada je odgovarala jednoj koleginici, rekla je suštinski da je zapravo sve u najboljem redu, sve funkcioniše. To je ilustrovala time što je rekla da je dokaz da nije bilo nikakvog problema sa 200.000 evra kod Aleksandra Vulina, ona čuvena afera „tetka iz Kanade“, to što Agencija za sprečavanje korupcije nije odreagovala. Pošto nije, zaključak je – nije tu bilo ničega.

Takođe je rekla da je „Savamala“ imala sudski epilog, jer postoji jedna osoba koja je proglašena krivom. I to je počelo komentarom – nemojmo se praviti ludi. Zaista, nemojmo se praviti ludi. Epilog o kome je ministarka govorila postojaće samo kada SNS siđe sa vlasti, jer jedan takav organizovani kriminal će tek tada moći da se procesuira. Dakle, kada jedna osoba odgovara, i to samo sa pet meseci, što je manje od zakonskog minimuma od šest meseci, za nesavestan rad zbog neodgovaranja na pozive građana koji su vezivani, kojima su uzimani telefoni, koji su ukazivali na kriminal koji se vrši u centru Beograda, a ta osoba dobije manje od minimalne zakonske kazne, to je u nekom dogovoru očito sa nekim kriminalcima iz vlasti koji su mu obećali legalizaciju objekta u Mirijevu. Dakle, to nije sudski epilog „Savamale“.

Da zaključimo, takvim načinom zaključivanja, ako institucije nešto urade, to je onda dobro, znači da one savršeno funkcionišu. To je logika koju vam nijedan građanin Srbije neće primiti. Ne mora da polaže logiku, mora da ima samo zdrav razum. Mogli biste da čitate istraživanja koja kažu da između 15 i 40% ljudi, u zavisnosti od godine istraživanja, ima nekakvo poverenje u pravosudni sistem.

Dakle, mogu da vam kažem i da je Srbija već jako dugo zemlja koja ima najveći broj slučajeva, prema Evropskom sudu za ljudska prava, mislim da to takođe govori o poverenju koje građani imaju u ovaj pravosudni sistem. Dakle, tu leži odgovor na pitanje koje je postavljeno juče – da li nama smeta što ćete vi od Evropske unije da dobijete plus? Ne, ne smeta nam. Problem je što ćete dobiti plus ni za šta, problem je što ćete nakratko zavarati Evropsku komisiju da se ovde radi o depolitizaciji sudstva, ali do toga vam nije stalo.

Da je ministarki bilo stalo, ona je zapravo baš namerno trebala da uključi u radnu grupu one iz struke i nauke koji se sa ustavnom reformom nisu slagali, upravo da bi odgovorila na njihove strahove u vezi sa time kako će ovi zakoni implementirati ustavne amandmane. Ali to se nije dogodilo. Ne samo što ovaj plus nije iskren, nego što je instrumentalan, nego što neće biti ni dovoljan, zapravo ćete morati da imate primenu i neki svoj slučaj Sanader, može da bude „Savamala“, ali nisam sigurna da imate kapaciteta da to izvedete, da biste stvarno dobili plus u oblasti reforme pravosuđa.

Šta je tu problem sa politizacijom koja se ovde ovim zakonima ostavlja? Nije došlo do depolitizacije. Ja neću sada da se zadržavam na ustavnim reformama. To je prošlo. Tu je već naneta šteta ovim rešenjem da dvotrećinska većina u Skupštini glasa za istaknute pravnike, pa kada se ne postigne, ide se na jednu petočlanu komisiju. Mi politikolozi vrlo dobro znamo da kada date takvo rešenje imate institucionalni podsticaj da do dvotrećinske većine nikada i ne dođe.

Ali šta mi možemo da uradimo sada sa ovim zakonima? Postoji način da se to delimično ispravi. To je način odlučivanja u Odboru za pravosuđe, kada se kandidati za istaknute pravnike zapravo prijave za taj posao i kada Odbor treba da odredi osam članova koji će doći pred plenum, koji će glasati za četiri. Moramo da kažemo, pošteno je da je Ministarstvo pravde u javnoj raspravi prihvatilo jedan predlog „Ne davimo Beograd“, a taj je da se u Odboru za pravosuđe odlučuje dvotrećinskom većinom od tih osam kandidata.

Međutim, sa prihvatanjem tog rešenja ona je dodala odredbu da ukoliko se to ne postigne, onda u roku od 15 dana se ide na novo glasanje, gde će se za izbor istaknutih pravnika tražiti prosta većina i time se argument da ima nekakve političke heterogenosti, a to je ministarka rekla juče i time obmanula javnost, zapravo ostaje na 15 dana. Nakon toga ponovo ide se na prostu većinu. Dakle, suština je u tome da ono što ste predvideli kao izuzetak biće pravilo. To će biti glasanje sa prostom većinom i to će biti glasanje sa komisijom.

Najzad, moram da istaknem da u ovim zakonima imamo kontradiktorno tumačenje depolitizacije i političkog delovanja za istaknute pravnike i za sudije. Za istaknute pravnike dovoljno je da nisu članovi partija i da snažno ne utiču na donošenje političkih odluka, ali za sudije zabranjeno je političko delovanje na drugi način, bez preciziranja šta se pod time misli. Tu se slažem s koleginicom koja je ranije govorila da su svi politička bića, pa i sudije i tužioci. Tako da, recimo, kada oni idu da glasaju, to je isto politički čin. Nisam sigurna da ste predvideli da im je zabranjeno da glasaju. Kada učestvuju u reformi pravosuđa, recimo, u radnim grupama za zakon, oni takođe iznose političke stavove jer se radi o političkoj reformi, jer je ono grana vlasti, dakle, ima moć. Sudstvo ima moć, pa je samim tim političko pitanje – da li su sudije i tužioci koji su učestvovali u ovim radnim grupama zapravo za to da neke buduće sudije i tužioci nemaju prava da u takvim reformama učestvuju?

Dakle, s obzirom na ovu preteranu širinu obuhvata političkog delovanja na drugi način, ova odredba može da ti osnov za ograničenje slobode mišljenja i slobode izražavanja sudija i tužilaca. To imate kada u radnu grupu ne uključite nekoga ko, recimo, razume konstitucionalizam, pravnu teoriju ili ljudska prava, prosto nekog eksperta za ljudska prava.

Najzad, želim da kažem i da ovakvom zabranom političkog delovanja sudija i zabranom samo neprimerenog uticaja na sudije ostavlja se vrlo širok prostor za selektivno, proizvoljno tumačenje šta je sudijama zabranjeno, a šta je političarima dozvoljeno. Tu ću odgovoriti koleginici o tome zašto mi ne pričamo o uticaju kapitala na izbor sudija. Pa zašto vi nemate rešenja o svojim zakonima za to? U ovim zakonima, sa ovako suženom regulativom, kojima je onemogućeno da pričamo o tome kako se kroz politički uticaj, kroz vaš uticaj, vladajuće većine zapravo, deluje krupni kapital i možemo da govorimo samo o tome da li ste obezbedili materijalnu sigurnost sudija i tužilaca.

Završiću. Iz jednog finansijskog centra, Ministarstva finansija, rečeno je da tako nešto sada nije prioritet. Mislim da je to adresa za vaša pitanja.

Zahvaljujem.

Član 27. u vezi sa članom 104. Dakle, vi ste dužni…

Onda član 104 – povreda toga što niste dali pravo na repliku. Član 104. stav 2.

Znate šta, vi imate pravo da dajete repliku onda kada se neko vređa, kada se eksplicitno pomene imenom, kada se vređa stranka ili poslanička grupa. I u redu je, spomenuta su neka imena kada ste dali prvu repliku. Međutim, kada ste dali drugu apsolutno nije bilo ničega uvredljivog. Šta je bio osnov za tu repliku?

Dakle, niste imali razloga da date osnov za takvu repliku. U toj replici izrečene su razne uvrede i neistine, poput toga, jel, ko je lider u „Ne davimo Beograd“.

Možete slobodno da skinete statut naše organizacije, vidite da postaje malo veća. Ima pet članova. Ja sam jedna od članica. Robert Kozma je jedan od članova. Možete takođe da pogledate ko je od nas bio najviše rangiran na izbornoj listi, itd. Ali, da ne pričamo o tome. Dakle, izrečene su razne uvrede i vi na to ne dozvoljavate da se replicira zato što prosto uvek vaša mora da bude poslednja.

Dakle, šta je osnov za pravo na repliku kada niko ništa nije uvredio, nego dao obrazloženje pogrešnog tumačenja, na šta ima pravo u replici, što piše u ovom Poslovniku? Očekujem da to objasnite. Ne samo sada, nego uvek zato što ovo uvek radite. Uvek na ovaj način zloupotrebljavate pravo na repliku.

Bez obzira šta se čuje sa druge strane, vi u tome nađete neku uvredu. Vrlo ste osetljivi na najsuptilnije moguće tumačenje svega što bi moglo da bude uvreda, ali kada sa druge strane dođu najbezočnije laži, tu se ne reaguje.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege, građani i građani Republike Srbije, predsedniče Republike Srbije, ovih dana je bilo reči o tome da je ova sednica trebala da posluži da mi postignemo nekakvo jedinstvo, nekakvu saglasnost od značaja za važna nacionalna pitanja.

Moram da vam kažem, saglasnost se ne postiže tako što iscenirate ovu sednicu bez konsultacija na koje navodno niko nije hteo da dođe, tako što nema poverenja za koje znamo da nema već jako dugo u ovom društvu, tako što se ne poštuju procedure, a one su neophodne baš kada imate veliku nesaglasnost u društvu i kada se ne poštuje ravnopravnost sagovornika, nego se na njih gleda sa visine i sa prezirom.

Dakle, nije se želelo jedinstvo, niti bi se ono moglo postići na sednici ovako na prečac, već svaljivanje krivice, upirivanjem prstom na druge kako oni navodno nemaju rešenja, a ni vi baš niste izneli plan. Dakle, izneli ste neki set vrednosti, projekcija, želja, sve sa spojenim deset tačaka kojih, kako da kažem, nikome ko je to slušao, a slušali smo, neće tačno reći šta je ta taktika na koju vi polažete pravo. Zanemarujete igranje za raju, već igrate taktički. Dakle, kakva je to taktika koju bi trebalo da podelite sa nama, jer ako je ne delite sa nama, šta mi ovde onda radimo.

Dakle, ako ne podelite tu taktiku sa nama, mi u stvari treba da primimo vaše obećanje da mi samo treba da vam verujemo, da znate šta ćete da radite i da će sve biti u redu.

Moram da vam kažem, naša funkcija nije da vam verujemo. Funkcija opozicije jeste da kontroliše i Vladu, i Vladin izveštaj i predsednika u ovom procesu glavnom pregovarača, tako da pošto nismo čuli taj plan, možda ga ima, ali ga nismo čuli, onaj iz koga bismo zapravo znali šta ćete uraditi u nekim konkretnim situacijama, niti u tom planu ima reči o ovom izveštaju, mi za njega nećemo glasati.

Rekli ste predsedniče da ćete odgovarati na neka pitanja, često ta pitanja koja ljudi postavljaju izvrćete. Sigurna sam da će to biti tako i ovog puta sa mojim pitanjima, ali ću ih ipak postaviti. Time ću vam reći šta mislim da je trebalo da bude tema i šta mi očekujemo.

Apsolutno se slažemo da je ZSO nešto što mora da bude uspostavljeno pre bilo kakvog međusporazuma na osnovu francusko-nemačke inicijative, da se poslužimo vašom terminologijom ili bilo koje druge. I dalje želimo da je vidimo. To se podrazumeva. Priznajete, mislim da to piše i u ovom izveštaju, da je pohvalno što se sada čuju neki drugačiji glasovi iz Međunarodne zajednice u vezi sa formiranjem ZSO, citirate kažu sa Kurtijem ili bez njega, to će se desiti.

Moje pitanje je da li vi računate na to da se zapravo ZSO neće nikada ostvariti dok su dve strane na ušančenim pozicijama, te da ćemo tako kupiti još vremena. Da ćete vi kupiti još vremena. Bilo je ovde reči o kupovini vremena. Vi ste o tome govorili.

Srbi su van kosovskih institucija. Sa razlogom. Postavili su uslov formiranja ZSO, ali koliko će oni biti van? Kako ćete ispuniti zahtev iz vaših deset tačaka bezbednosti Srba, kada nema Srba u tim institucijama, a ne možete ništa da uradite da sprečite da specijalne kosovske snage svakodnevno u velikim brojevima stoje na Bistričkom mostu, a stoje tamo.

Ili možda, računate da će zapravo stvarno biti izvršen pritisak na Prištinu i da će se ipak ostvariti ZSO, jer ste vi sada konstruktivna strana i zaslužili ste taj ustupak. Ako je ovo drugo, nije svejedno kakva je ta ZSO i zato smo morali da pričamo o tome na ovoj sednici. Nas zanima koji je to model ZSO koji će moći da obezbedi suštinsku autonomiju Srba. Njihova individualna i kolektivna prava.

Dakle, vi sa punim pravom prozivate prištinsku stranu za ne sprovođenje ovog ključnog elementa Briselskog sporazuma. Ističete i više puta smo čuli i na ovoj sednici da je upravljački tim pripremio taj tekst Statuta, još u avgustu 2018. godine, ali zašto i mi ne bismo mogli da vidimo taj tekst.

Dakle, zašto mi ne bismo mogli da diskutujemo o tom tekstu, da li on zaista ispunjava tu suštinsku autonomiju?

Pozivate se da taj tekst mora da bude u skladu sa četiri sporazuma koji, citiram Izveštaj: „precizno propisuju njene nadležnosti, ovlašćenja subjekata koji imaju formalno pravo da učestvuju u procesu njenog formiranja, kao i procedure koje se tom prilikom moraju ispoštovati“. Ali, nije baš sve precizno u tim sporazumima. Da je tako, ne bi bilo potpisivanja tih principa iz 2015. godine, bilo bi precizno da ste tada potpisali taj statut. Dakle, mora još da se pregovara, još postoje različite pozicije.

Zašto vam to kažem? Zato što vi ste govorili da niste hteli da primite francusko-nemački papir, a onda ste prihvatili koncept. Dakle, da nam se ne desi da sada ovi papiri o statutima Zajednice srpskih opština koji se izrađuju u Prištini odjednom morate da prihvatite i da se tu dobije manje od onoga što ste potpisali, da opet budemo pred svršenim činom, da to ne bude ta suštinska autonomija koja će zaštititi srpsku zajednicu.

Dakle, mi danas ne znamo ko je u tom upravljačkom timu. Ti ljudi se ne spominju. Ne znamo da li su oni ikad sproveli značajnije mere da se obezbede konsultacije sa širom javnošću. Mislim na kosovske Srbe koje oni treba da predstavljaju u vezi sa ovako ozbiljnom temom uređenja ZSO. To je bilo do nas. Da ne pričamo o tome šta nije do nas.

Moje sledeće pitanje je – šta je u tom statutu plan za obrazovanje i zdravstvo koje drže, čuvaju srpsku zajednicu na Kosovu, u slučaju uspostavljanja ZSO koja mora da bude u skladu sa briselskim sporazumima, Evropskom poveljom o lokalnoj samoupravi i zakonima Kosova? To piše u Briselskom sporazumu. Kakva rešenja za obrazovni i zdravstveni sistem su u tom Predlogu statuta?

Dakle, da budemo iskreni, zarad građana i građanki, dosadašnja integracija kosovskih Srba u kosovske institucije je bila prisilna. Tako je nastalo to prisilno jedinstvo i tako su oni izgubili politički pluralizam. Da li sada izazivate jedinstvo, jednoumlje da bi buduća integracija bila prisilna? Dakle, ovo su ozbiljna pitanja i od njih zavisi opstanak srpske zajednice. Mi ne želimo smanjenje prava ljudi na Kosovu, već njihovo unapređenje. To je ono što poručujemo.

Albanska zajednica umnogome koristi usluge, recimo, srpskog zdravstvenog sistema na Kosovu, i to je u redu. To ukazuje da oni ni sami nemaju poverenja u zdravstveni sistem Kosova. Lekari odlaze iz Srbije i tek će napuštati Kosovo ako se razvijeniji sistem, ma koliko da mi znamo da je on u problemu, integriše inferiorniji kosovski zdravstveni sistem. Time će opadati opšti nivo zdravstvene zaštite, imaćemo rast cena i zdravstvenih usluga. Od toga zapravo najgore će ispaštati ranjiviji, najsiromašniji, bolesni i deca. Ovo su pitanja osnovnih prava – socijalnih, kulturnih, obrazovnih.

Dakle, kakvo je pitanje sa školama? Šta je plan za Univerzitet u Kosovskoj

Mitrovici? Šta je plan za ekonomski razvoj? Jer, Zajednica srpskih opština jeste političko pitanje, ali ona će opstati samo ako ima rešenja ekonomska i socijalna.

Ako ZSO treba da se bavi prostornim planiranjem, moram da podsetim da na severu Kosova, kao nažalost i u Beogradu, buja divlja gradnja stambenih zgrada koje se prave van bilo kakvih standarda. Sigurno da je to posledica mešanja pravnih poredaka, korumpiranih struktura, kriminala na koji mi upozoravamo, ali hajde da pričamo kako da ne bude tako.

Zbog svega ovoga važno je da do dijaloga o ZSO dođe, da znamo kako će izgledati taj statut, šta je naša pozicija i da se svuda borimo za najširi pristup socijalnoj pravdi, jer to je osnova mira i to je osnova dobrog života. Dakle, ZSO mora da obezbedi ove usluge na istom ili višem nivou od današnjeg radi funkcionisanja ustanova lokalnih samouprava.

(Predsednik: Vreme ovlašćenog predstavnika je isteklo.)

Samo da završim. Sve drugo vodi ka masovnom iseljavanju Srba. Dakle, ZSO mora da pokaže da postoje benefiti za ljude od života u ZSO, budućnosti te zajednice. Hvala.