Zahvaljujem, poštovana predsedavajuća.

Poštovane koleginice i kolege, građanke i građani Srbije, ja bih želela da skrenem pažnju, ovo mi kao narodni poslanici i poslanice znamo, ali građani verovatno ne znaju da u ovom skupštinskom sazivu nije formiran nijedan anketni odbor do sada, zapravo mi nismo čak ni na dnevnom redu imali brojne predloge za formiranje anketnih odbora koja su podnosili kako predstavnici opozicije, ali tako i predstavnici pozicije.

Mislim da je to važno zato što maločas smo imali prilike da čujemo neke neobične rečenice, moram da kažem, meni je uvek teško da ih slušam, a da ih ne prokomentarišem, da recimo, ne znam, da je primer demokratije to što moj kolega Radomir Lazović može kao ovlašćeni izlagač da govori sat vremena. E, to je sada neki primer demokratije, kao da to nije nešto što ovlašćeni predlagači inače imaju mogućnost da govore neograničeno i mi smo imali prilike to da gledamo na prethodnim sednicama onoliko. Dakle, to nije primer demokratije, to je primer poštovanja nekog poslanika.

Primer demokratičnosti ovog parlamenta bio bi da smo mi već imali neke formirane anketne odbore, jer bi to omogućilo nama da razne afere preispitamo, da utvrdimo neke činjenice, da tražimo neke predloge mera jer, znate, parlament, odnosno Narodna skupština je u stvari jedna institucija koja je institucionalni odgovor društva na konflikte, sukobe, krize u društvu. Mi predstavljamo različite grupe građana koje imaju različite interese, različite poglede na svet, imaju različite ideologije i činjenica da smo ovde i pokušavamo da pričamo jedni sa drugima, a ne da vodimo nekakav rat, govori o tome da pokušavamo da nađemo zajednički jezik i da možda nekada dođemo čak i do saglasnosti oko mera, možda iz različitih razloga, ali da u interesu nekakvog napretka, kako god da ga mi vidimo.

Dakle, to bi bilo dobro da mi zapravo stvarno možemo da ovde formiramo anketne odbore komisije za različite stvari. Ako do sada to nismo mogli, hajde da vidimo da li to možda stvarno može da se desi ovoga puta. Dakle, to bi bilo dobro i bilo bi dobro da onda taj anketni odbor zaista može da utvrdi činjenice i okolnosti koje su dovele do ove tragedije, jer bojim se da, možda i zato što je bilo hitno da se ova sednica sazove što pre i da mi hitno dobijemo nekakav izveštaj o bezbednosnoj situaciji, ali taj izveštaj baš i, da vam kažem, nije bio neki, mi tu mnogo toga nismo saznali. Ukoliko se formira ovaj anketni odbor, onda će predstavnici poslaničkih grupa imati prilike da saznaju malo više o tome šta se u međuvremenu uradilo i da se detaljnije utvrde činjenice i okolnosti koje su dovele do masovnih ubistava. Možda u tom nekom drugačijem okruženju rada anketnog odbora tenzije budu manje, jer neće sve biti pod lupom kamera, pa onda zapravo možda i čujemo nešto više o tome.

Važno je takođe utvrditi propuste u vršenju nadležnosti i preduzimanju odgovarajućih radnji i utvrđivanje odgovornosti nadležnih lica, a ne stalno bežati od toga, da niko ni za šta nije odgovoran. To je takođe primer demokratije, kad neko podnese odgovornost, političku odgovornost, dakle, ne ličnu, krivičnu, jer postoje razlike među tim nivoima odgovornosti, mi u ovoj zemlji nismo navikli na te stvari, to bi bilo plodotvorno i onda bi mogli da pričamo o tome da živimo u nekakvom društvu demokratije. Dakle, činjenica da neko govori sat vremena kao ovlašćeni predlagač nije dokaz te demokratske prirode.

Zašto nam je potreban ovaj anketni odbor? Zato što nemamo poverenja u sistem. Sistem nije adekvatno reagovao nakon ovih tragedija i predstavnici sistema su odlučili da se sa njim nose onako kako najbolje znaju, a to je da beže od bilo kakve odgovornosti i svaljuju krivicu na neka mesta do kojih mi ne možemo da dođemo, što ne može da se dokaže itd, niti oni to mogu da dokažu, niti su naučnici mogli da dokažu. Dakle, mi sve to znamo. Znamo da je odgovor bio neadekvatan i da nije bilo tako vi ne biste imali ovaj broj građana koji su na protestima. To je vrlo jasno i mislim da i vi to vrlo dobro znate.

Država je zaista u nekim situacijama ovde reagovala brzo, izašla je sa nekim predlogom mera, čak prebrzo, zato što za neke od tih mera zapravo morate da pitate neke stručnjake, da napravite neku vrstu analize. Nije bilo vremena za tu vrstu analize. To prebrzo reagovanje u cilju smanjivanja tenzija i pokazivanja da se zna šta se radi, čak i kada se zapravo ne zna, nije dobro. Što je brzo, nekad je i kuso. I to je zapravo bio jedan panični, ishitreni i populistički postupak. Tu sada govorimo o celokupnom skupu mera. Neke od tih mera su i u redu, ali većina mera šalje jednu poruku da se sa ovom krizom treba nositi represivno, a ne preventivno.

Tako da, ako mi želimo da na neki način izgradimo ili idemo u korak izgradnji poverenja u institucije, ne u vašu vlast, jer moj posao ovde zaista nije da štitim vašu vlast i da povećam poverenje građana u vašu vlast, moj posao je da radim na tome da vi sa te vlasti siđete. Ali kroz ovaj anketni odbor mi svi zajedno kao narodni poslanici, odnosno naši predstavnici u tom anketnom odboru mogu da rade na vraćanju poverenja u institucije sistema, da će one u budućnosti zaista moći da pronađu nekakve mere kako da do ovakvih stvari više ne dolazi.

Dakle, ovo je jedna prilika za jednu drugačiju formu rada, za stvarnu saradnju, zarad Srbije bez nasilja, ukoliko bismo to svi zaista želeli. Da li to može da se desi, da li to poverenje može da se izgradi, to ćemo videti kako budemo glasali, kada je reč o formiranju ovog anketnog odbora, kao i ukoliko on bude formiran kako bude obavljao taj posao.

Ali ovo je zaista prilika da pojasnimo zbog građana da taj anketni odbor nije sudski ili istražni organ, ali može uozbiljiti rad državnih organa, može ih pozivati na odgovornost da rade svoj posao, može da odgovori, recimo, na zahteve roditelja i pratiti da li su njihovi zahtevi ispunjeni, na primer, da onda konačno dobijemo punu rekonstrukciju zločina koja bi pomogla da se razumeju neke stvari. Nažalost, neke stvari nikad nećemo razumeti, stvari koje su se dogodile su nedokučive u potpunosti, ali postoje stvari koje ćemo bolje razumeti i onda ćemo možda bolje moći da se postavimo u nekoj sledećoj situaciji.

Mi takođe ne znamo kako su donete odluke, recimo ovim merama koje su hvaljene u prethodnom periodu. Dakle, s obzirom da su one donete tako na brzinu, mi smo čuli da ih je predložio predsednik, onda ih vrlo brzo usvojila Vlada, otprilike slično zvuči i postupak kroz koji se prošlo kada je okončana školska godina danas. Čuli smo da je predsednik rekao da je on doneo tu odluku, a onda je Ministarstvo prosvete samo o tome obavestilo nastavnike koje su o tome saznali, kao i roditelji, iz medija. Prosto taj način donošenja odluka apsolutno nije adekvatan, on je haotičan i ne uliva poverenje.

Ovo je sve nešto što bi jedan anketni odbor mogao da uradi. Ja želim da skrenem pažnju na neke od mere ako bi taj anketni odbor možda mogao da predloži. Dakle, svakako to su mere iza koji mi iz Zeleno-levog fronta, u kojoj prerasta Ne davimo Beograd, predlažemo. Jedna od tih se tiče stvari vezanih za smanjenje naoružanja, odnosno nekakvog budućeg zakona koji bi doprineo tom razoružanju Srbije.

Jedna stvar bi mogla da bude da oružje legalno smeju da poseduju samo lica koja mogu da dokažu da im je ugrožena lična bezbednost, a da policija ne može da ih zaštiti. Hajde, da pričamo o tome da li policija stvarno radi svoj posao, da li ona uliva sigurnost i zbog čega se onda ljudi osećaju nesigurno i žele da se naoružavaju. Hajde, da radimo na tome da se ljudi osećaju bezbedno i da veruju u institucije ovog sistema.

Druga stvar, mogao bi se proširiti krug krivičnih dela zbog lica koja su za njih pravosnažno osuđivana ili protiv kojih se vodi krivični postupak ne mogu biti vlasnici oružja, pa bi recimo tako krivična dela protiv životne sredine, poput krivičnog dela ubijanje i zlostavljanje životinja mogla da bude jedno od takvih krivičnih dela. U slučaju ubice iz Mladenovca to bi isto bio jedan od pokazatelja da nešto nije u redu i moglo bi da spreči da do tragedije dođe. Slično je i sa recimo krivičnim delima protiv pravosuđa poput napada na advokata.

Oružje legalno bi mogla posedovati samo lica koja su navršila 21 godinu, bili bi neophodni redovni psihijatrijski pregledi vlasnika oružja, kao i njegov izabrani, odnosno ili njen izabrani lekar, imali bi obavezu prijavljivanja MUP-u promene izabranog lekara i vrlo važno trebalo bi obavestiti sve punoletne članove porodice kada se izdaje legalna dozvola za nošenje oružja što je veoma važno zbog nasilja u porodici. Dakle, to su samo neke od mera koje bi mogle da se razmatraju.

Druga stvar koju želim da istaknem tiče se nečega o čemu nisam govorila kada smo raspravljali o Izveštaju Saveta REM-a, ali tamo stoji, mislim da je prigodnije ovde pričati o tome. U tom izveštaju se bukvalno svaljuje odgovornost za nasilje sa televizijskog programa na tabloide, gašenje štampanih tabloida, ali i neka vrsta reakcije na portale tabloida, nešto na šta skreće pažnju sam REM u svom Izveštaju, jer kaže da zapravo ta velika količina nasilja iz rijalitija se mnogo direktnije i bez onih blurovanih slika prenosi u tabloidima. Postoje čitave sekcije koje bukvalno hrane pažnju javnosti za nasiljem koje zapravo i proizvode namerno, o čemu sam govorila prošlog puta, i da posebno te sekcije portala posvećene nasilju u rijaltijima su problem, to kaže Savet REM-a, odnosno Izveštaj koji su oni nama ovde poslali. Dakle, to je isto nešto na šta bi anketni odbor mogao da se osvrne, a svakako je jedan od zahteva građana koji protestvuju.

Najzad želela bih da kažem nešto takođe haotičnoj i neprimerenoj, nezakonitoj reakciji nekoliko policijskih uprava, posle kojih se MUP izvinulo, ali prosto izvinjenje zvuči kao da se vi izvinite što malo prekršite zakon, ne znam da li nama običnim građanima to može da pođe, da mi možemo tako nešto da uradimo.

Dakle, PO uprave su u Kikindi, Užicu, a mi imamo saznanje da je to bilo i u mnogim drugim gradovima, tražile od škola da identifikuju decu koja su u riziku od nasilja, bilo da su oštećeni ili izvršioci nasilja ili ispoljavaju asocijalno ponašanje i da onda te spiskove dostave policijskim službenicima. To je izuzetno zabrinulo javnost. Ministarstvo unutrašnjih poslova, kao što sam rekla, izvinio, opet ponavljam treba nam malo jače od tog izvinjenja, ali anketni odbor bi svakako mogao da povede računa i da se pozabavi upravo ovakvim haotičnim, ishitrenim reakcijama.

Ministarstvo unutrašnjih poslova je dosta neobično da baš iste namere dolaze iz dveju, a opet kažem mi znamo da je broj veći policijskih uprava. Umesto takve nepromišljenih poteza kao i nepromišljenih mera više policajaca u školama, dakle mogli bi da konsultujete struku.

Ja bih sada da pozovem, recimo na nešto o čemu je pre više nedelja govorila profesorka Bojana Dinić sa odseka za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, koja je govorila o tome da je naravno u slučajevima masovnih ubistava jako teško njih predvideti i nema apsolutne uspešne strategije ima ne bi tih pucnjava u svetu bilo, ali postoje sad već neka saznanja o tome šta ne radi i šta najbolje radi.

Ono što apsolutno ne radi je prisustvo policajaca u školi, veće prisustvo policajaca u školi ili recimo detektor metal oružja na ulazima u škole, dakle to se nije pokazalo kao uspešna strategija za sprečavanje masovnih pucnjava u školama. Ona kaže istraživanja su pokazala da zapravo to samo doprinosi osećanju straha i nebezbednosti kod učenika, jer signalizira da je opasnost prisutna. Ono što se pokazalo kao najbolja strategija jeste program procene pretnji.

Dakle, to je praksa da se utvrdi verodostojnost i ozbiljnost potencijalne pretnje, s obzirom da se pokazalo istraživanjima da obično svaka pucnjava jeste planirana i da se nekome saopšti. Neko ko planira da počini, on to obično, tu nameru ili taj plan nekome saopšti direktno ili preko društvenih mreža i najčešće vršnjacima. Jako je onda važno raditi na tome da vršnjaci to imaju kome da prijave, da se osećaju da će ih neko uvažiti, da imaju poverenja u tog nekoga da će shvatiti da oni to mogu da urade i da je to adekvatno preispitati, a ne tek tako olako odbaciti. Dakle, to su adekvatni timovi koji će se time baviti.

U tom smislu potrebno je jačati kapacitete i nastavnika i pedagoga i đaka da prepoznaju i da na neki način usvoje ovaj sistem prijavljivanja pretnji i onda ocenjivanja da li su one kredibilne.

To su sve neke od stvari koje bi ovaj anketni odbor mogao da razmotri, ima još niz stvari koje bi mogao da razmotri, kako bi izašli sa nekim predlogom mera pored utvrđivanja odgovornosti kako do ovakvih situacija više ne bismo došli. Zbog toga, mislim da je jako važno da svi podržimo formiranje ovog anketnog odbora i da pokažemo da li smo stvarno spremni da jednu od institucija parlamenta zaista imamo i da onda u ovoj Skupštini zaista i radimo najbolje što možemo u interesu onih građana koje predstavljamo. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem.

Od trenutka kada smo kao poslanici opozicionih poslaničkih klubova 5. maja nakon dana masakra u OŠ „Vladislav Ribnikar“ i masakra u Duboni i Malom Orašju pozvali građane na protest, izneli zahteve protesta Srbija protiv nasilja, vladajuća koalicija nas napada da smo hijene i lešinari, da politizujemo, odnosno kako oni razumeju politizaciju zloupotrebljavamo tragediju. Nije njima zapravo važno šta se stvarno dešavalo u svetu i kakve su se rasprave i protesti odigravali nakon tragedija, šta je suština, onoga što tražimo, jer da je ste i sami bih shvatili da bi trebali jednako da vrednujem ljudski život i da jednako vrednujemo javni interes, ali za njih je najvažnije da oni nisu odgovorni, a to se najbolje postiže tako što se razgovor odgovornosti premešta na napadanje političkih protivnika uz često ponavljanje neistina o njima. Što se više puta one ponove, čak i onih koji ih izgovaraju poveruju u njih, a kad i oni sami poveruju, pošto trenutno zapravo ni sami ne veruju, onda možda i uspeju da ubede nekoga ko je neiformisan.

Problem je što oni koji te napada iznose toliko slabog i nepostojećeg integriteta, da oni i sami sebi ne veruju, a ne veruje više niko ni od građana.

Jedna od stvari koja se prethodnih dana takođe govorila je da zahtevi protesta Srbija protiv nasilja nemaju nikakve veze za zahtevima roditelja. Ja bih očekivala u tom slučaju da nam je Vlada odavno rekla kako je ispunila apsolutno sve zahteve roditelja. Dakle, da su oni davno ispunjeni, jer mislim da bi ovo društvo apsolutno trebalo da postoji saglasnost da u ovakvim kriznim situacijama oni imaju prioritet i njihovi zahtevi, ali da li je baš tako?

Dakle, pitanje za Vladu Republike Srbije šta ste uradili da se ispuni sedam zahteva roditelja dece iz odeljenja VII2 OŠ „Vladislav Ribnikar“ i posebno pitanje o tome šta ste uradili povodom zahteva roditelja da se utvrdi odgovornost ljudi koji su izneli u javnost spisak sa imenima dece iz VII2 odeljenja koji je obišao ceo svet, kao i slike roditelja i dece i da li je za to neko odgovarao u skladu sa zakonom?

Dok se nama zamera što protestvujemo protiv nasilja, što ćemo opet učiniti u subotu 3. juna u 18.00 časova ispred Narodne skupštine, što tražimo odgovornost, vlast istovremeno gazi javni interes na drugim poljima onda kada je sva pažnje usmerena na suočavanje u prevazilaženje ove najveće tragedije.

Tako na sednici Vlade, samo dan nakon masovnog ubistva u školi Ribnikar, Vlada je usvojila Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji kojima se ukida naknada za konverziju prava korišćenja o pravu svojine za određene privilegovane kategorije lica koje će tako steći privatnu svojinu na državnom građevinskom zemljištu besplatno, a sve u cilju izgradnje 15 miliona novih kvadrata.

Dakle, moram da postavim pitanje Vladi Republike Srbije da li je zaista taj interes privatnih investitora bio toliko hitan da se taj zakon razmatrao dan nakon masakra u OŠ?

Da li ste upoznati sa mišljenjem vašeg Saveta za borbu protiv korupcije, koja ukazuje na štetnost ovakvog predloga zakona? Kako se kao izvršna grana vlasti odnosite prema činjenici da je Ustavni sud Srbije još 2013. godine u jednoj odluci utvrdio da privatizacija ne podrazumeva prodaju zemljišta, subjekata privatizacije, bez obzira na obim, vrstu i titulara prava na zemljištu, samo promenu vlasništva na društvenim, odnosno državnim kapitalom u ovim subjektima, te da …neustavna odredba kojom je omogućena konverzija prava korišćenja u pravo svojine na građevinskom zemljištu bez naknade.

Isto tako Vlada je neposredno pre svog kontramitinga usvojila Predlog zakona o upravljanju privrednim društvima koje su vlasništvo Republike Srbije kojim planira ono što je u EPS-u već započela, promenu forme organizacije koja omogućava privatizaciju.

Dakle, u tom Predlogu zakona se ne navodi koje su to preduzeće, govori se o nekih 23 javnih preduzeća, neću čitati sva samo neka, „Jugoimport“, Nacionalni parkovi Đerdap, Tara, „Službeni glasnik“, „Pošta Srbije“, „Srbijašume“, Javno preduzeće za skloništa Beograd, Javno preduzeće za gazdovanje zaštitnim šumama, parkovima, lovištima, Nacionalni park Fruška Gora, „Srbijagas“, „Putevi Srbije“, skijališta Srbije, Zavod za udžbenike.

Pitanje za premijerku Anu Brnabić i čitavu Republike Srbije – šta je stvarna svrha ove promene koja nam se sprema, ako to nije lakša prodaja, privatizacija državne imovine ili netransparentno upravljanje onih koji nisu privatizovani ili delom privatizovani.

Pitanje za čitavu Vladu Republike Srbije – da li ste više osećate kao hijene ili kao lešinari? Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Najpre, bilo mi je jako interesantno da slušam diskusiju danas. Više puta se čulo nešto o tome kako mi navodno ovde u Narodnoj skupštini vršimo nekakav pritisak na članove Saveta REM-a kao da mi nemamo kontrolnu funkciju i kao da gospoda poslanici koji ovde imaju mnogo više mandata od mene, meni je ovo prvi put i nema ni godinu dana kako sam narodna poslanica, ne znaju da u Zakonu o elektronskim medija piše, možete da proverite, član 8. i član 16. kako se biraju članovi Saveta REM-a i kako se smenjuju. Neću to da govorim, možete i sami da čitate. To bi verovatno trebalo da znate. Dakle, nije reč o vršenju pritiska, reč je o kontroli. Na to apsolutno imamo pravo, to je naša dužnost, ako niste znali.
Druga stvar, bilo je pitanja kako to sad neki ovde ljudi znaju šta se dešava u rijalitijima ako ih ne gledaju, stvarno ne mogu da govorim u ime mojih kolega i koleginica, ali recimo čitam izveštaje različitih instituta za istraživanje medija, uključujući naučne radove sopstvenih kolega i koleginica na Fakultetu političkih nauka. To je tema već jako dugo, tako da tu možete da nađete vrlo zanimljive primere koji su tu ne zato da ih mi ovde koristimo, ali nažalost došlo je do toga, nego da baš ukažu na različite nivoe govore mržnje, diskriminacije koji se očito kod nas promovišu.
Ovde je takođe pomenuta jedna narodna inicijativa, potpisalo je 42.852 građanina koji su tražili da se ograniči emitovanje rijaliti programa i da se obezbedi pola sata dečijeg programa ili pola sata programa za maloletna lica na nacionalnim frekvencijama, što u današnjem pravilniku nije slučaj. Zato možemo da imamo ove bizarne situacije. Čuli smo od kolega, čitali su one nule, 0,01% na Pinku ili Hepiju dečijeg programa, naučnog programa 0,17%, dokumentarnog 0,02%. Genijalne, vrlo ohrabrujuće kvote koje govore o tome kako se nagrađuje ovakva dodela našeg nacionalnog dobra, komercijalnim medijama i za šta ga oni koriste.
Zato mi je jako važno da u ovom trenutku podsetim građane da nacionalne frekvencije o kojima odlučuje i koje dodeljuje i koje onda monitoriše Savet REM-a jesu nacionalno dobro i REM bi trebalo da bude regulatorno telo za elektronske medije, ali ono se pokazuje kada je reč o ovim korisnicima nacionalnih frekvencija kao neregulatorno telo pa razmišljam da ga danas malo zovem drem, a ne REM, jer ono ne reguliše ono što bi trebalo da reguliše nego da reguliše sa ciljem zapravo ubijanja medijskog pluralizma i sa ciljem dezinformativnog programa koji se promoviše pogotovo ne televizijama Pink i Hepi.
Takođe, moram da kažem isto tako da sam imala prilike da čujem da ovaj izveštaj koji je pred nama iako predsednik Skupštine kaže da mi zapravo glasamo o nekom zaključku, a u zaključku piše da glasamo o izveštaju, da ga treba usvojiti, tako da je to malo neobično, ali hajde da uzmemo da je to tako.
Dakle, taj Izveštaj nije čak ni bio pred članovima Saveta REM-a. Oni ga nisu ni usvojili. Zaista je vrlo upitno kakav je to dokument. Međutim, ja sam ga čitala i, kolege su ga čitale, ali baš i nema mnogo sadržaja. Jako je taško samo o njemu govoriti, osim da ponovo čitamo te podatke - 0.01% dečijeg programa.
Ono što je moj omiljeni deo Izveštaja i što takođe daje dokaz zašto, prosto, članovi Saveta REM-a kontinuirano nisu čuvari našeg nacionalnog dobra i zašto bi morali da podnesu ostavke ili da budu smenjeni ili da ih mi smenimo, što ne možemo sada po ovoj tački dnevnog reda, ali možda možemo neki drugi put, jeste kada oni kažu da se, recimo, na TV „Hepi“ dokumentarni i naučno-obrazovani program emituje u trajanju od tri do šest minuta, ali da povremeno postoje relativno duža gostovanja kompetentnih osoba koja bi govorila o kulturi, tradiciji, istoriji ili sopstvenoj karijeri, pa bi se ovi sadržaji onda mogli svrstati u kulturno-umetničke. Dakle, moglo bi, prosto, ako nam zatreba da to tako pretvorimo u nešto više.
Na primer, ja očekujem da u sledećem Izveštaju pročitamo da je, recimo, gostovanje dr Vladimira Orlića na TV „Pink“ bude predstavljeno kao naučni program. Mislim da bi to bilo u skladu sa ovim zaključkom.
Dakle, REM se uopšte ne bavi kvalitetom programskog sadržaja, već iznalazi načine da opravda velike komercijalne televizije, koje su opet i u službi režima.
Takođe, REM, i to je drugi razlog zašto članovi Saveta REM-a treba da podnesu ostavke ili budu smenjeni, relativizuje nasilje i svoju odgovornost za njega i u ovom Izveštaju i u nastupima, pogotovo predsednice Saveta REM-a. U ovom Izveštaju se priznaje da npr. proizvođači rijaliti programa podstiču ekstremna nasilna ponašanja zbog procene da to u najvećoj meri privlači publiku i doprinosi gledanosti, te da regulatoru nije uvek lako da prepozna da li je reč o stvarnom ili glumljenom nasilju.
Zamislite, kako li je tek gledaocima, ako to nije lako da prepozna regulatoru? Dakle, šta gledaoci o tome misle? Da li zaista neko od njih misli da je u pitanju gluma ili zaista nešto što sva istraživanja sa medijskih studija pokazuju da izloženost i uticaj nasilja u medijima je u direktnoj vezi sa nasilnim ponašanjem u stvarnom životu.
Međutim, tvrdnje da smo mi toliko nasilno društvo i da, prosto, onda mediji samo to prepoznaju, pa nam daju ono što želimo, nisu tačne i o tome svedoče brojni građani koji godinama prepoznaju nasilje i prijavljuju sadržaje koje ugrožavaju javni interes, šalju prijave REM-u, ali ih REM tretira kao obaveštenja, odbacuju kao neuredne, čeka da prođu nekakvi rokovi, ne daju adekvatna obrazloženja. Sam ne koristi svoje mogućnosti da nešto prijavljuje po službenoj dužnosti.
Takođe, da mi nismo interiorizovali nasilje u potpunosti, govori ogroman broj građana koji izlazi na proteste Srbija protiv nasilja, što će učiniti i u subotu, 3. juna, u 18 časova ispred Narodne skupštine.
Treći razlog zašto bi članovi Saveta REM-a morali da podnesu ostavke jeste da je REM politički pristrasno telo. O tome dovoljno svedoči primer da je, recimo, reagovalo saopštenjem za emisiju „Decenija vlasti“ na televiziji N1, ali je potpuno žmurilo pred spotom protiv Olivera Ivanovića, nakon čijeg emitovanja je on ubijen.
Savet REM-a radi, s jedne strane, za SNS i to je vrlo očigledno. Vidi se iz tirade članova Saveta REM-a protiv opozicije, posebno predsednice Olivere Zekić, pravdanja medija koja krše kodekse, regulaciju i zakone, ali svakako i za interese, velike ekonomske interese onih koji su vlasnici ovih komercijalnih medija.

Dakle, dragi moji sugrađani, ovde neko zarađuje na tome što vas laže, koristi nešto što je naše na način da nas medijski zagađuje i na tome zarađuje. To su sve razlozi da ovi članovi Saveta REM-a podnesu ostavke ili budu smenjeni.

Zahvaljujem.

Član 103. stav 4. Kada se reklamira povreda Poslovnika, dakle, poslanik može govoriti najduže do dva minuta, ali nigde ne piše da predsednik može prekidati govornika dok on nije završio, nije objasnio i obrazložio svoju povredu Poslovnika.

Vi uporno to radite… (Isključen mikrofon.)

Maločas smo imali situaciju kada je navodno reklamirana povreda Poslovnika 96. stav 2. ja stvarno ne znam kakve to veze ima sa onim što smo čuli, više je zvučalo kao neka replika. Vi niti ste opomenuli govornicu za tako nešto, niti smo mi čuli u čemu ste vi zapravo povredili Poslovnik, jer povreda Poslovnika uvek na vašu sramotu ili ne znam šta. Niste ni dali obrazloženje kako vi to niste povredili Poslovnik, nego ste jednostavno pitali da li se glasa.

(Aleksandar Marković: Koji član, koji stavovi?)

Član 103. svi stavovi. Dakle, da neko mora da kaže na šta se prvo poziva, da vi onda morate da date obrazloženje kako niste povredili Poslovnik, pa tek onda da pitate da li se neko izjašnjava. Vi to niste uradili.

Ja bih zaista volela da opomenete nekoga kada replicira i kada dolazi iz vladajuće koalicije, a ne samo sa ove druge strane. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Šta su poruke vladajuće većine i Vlade na ovoj sednici, do sada? Ne krivite sistem, krivite pojedinca, osim ako je taj pojedinca ministar ili šef BIA, sistem ne služi da vas zaštiti, sistem služi tome da mi njime upravljamo, a da vi nikada ne postavite pitanje kako to radimo, jer je zaboga sramota ako to činite, niko u svetu ne preispituje odgovornost i odgovor sistema nakon tragedija.

Pa nije baš tačno, 2018. godine u Vašingtonu i hiljadama drugih američkih gradova održan je marš „Za naše živote“. Dakle, to su bili neki od najmasovnijih protesta nakon antiratnih protesta protiv rata u Vijetnamu i desili su se nakon pucnjave u srednjoj školi na Floridi u kojoj je ubijeno 17 đaka i osoblje škole.

Zahtev je bio stroža kontrola oružja u zemlji koja ima najliberalniji zakon i stav prema oružju na svetu. Nosioci tog zahteva bili su mladi. To je bio politički zahtev i to je sasvim u redu. Neka je. Svaki zahtev koji zahteva od sistema, od institucija da promene kultura nasilja je politički zahtev i to je u redu. Mi svi na to imamo pravo.

Slično su vam rekli i đaci Prve beogradske gimnazije. Rekli su vam da nije policija stub društva i države nego prosveta, da uložite u nastavnike, da njih ojačate. Rekli su vam i da sprovodite zakone o minimalnoj udaljenosti kladionica od školskih ustanova, kao i zabranu prikazivanja rijaliti programa i sadržaja koji promoviše nasilje, vulgarnost i sve neprikladne sadržaje. Tražili su i kontrolu naslovnih strana tabloida i štampanih medija, zabranu nasilja i prikazivanja neprikladnog sadržaja.

Mladi su na protestima „Srbija protiv nasilja“ i vi to dobro znate, zato ste i zabrinuti. I treba da budete. Deca onih kojima pretite, koje zastrašujete da će ostati bez posla ako ne dođu na vaš skup u petak Srbija beznađa, e ta deca će vam doći u još većem broju 27. maja ispred Narodne skupštine u 18.00 časova i to takođe treba da znate, ako do sada niste znali.

Pre par dana ministar unutrašnjih poslova je čitao više od 15 minuta sva masovna ubistva u Srbiji. Nisam bila sigurna šta je tačno svrha toga, osim da se zapravo postavi pitanje – šta se uradilo za sve ovo vreme i dok ste vi, ministre, deo ovog bezbednosnog sistema da analizirate zašto se ta masovna ubistva dešavaju? Ovde je rečeno da se sve uradilo kada je reč o prevenciji, pa se spominje strateška procena javne bezbednosti za period 2022-2025. godine, koja je u ovom izveštaju o kome danas raspravljamo, ali ja mogu da vam kažem da u tom dokumentu od 98 strana nema ni procene nelegalnog oružja u Srbiji, niti je to uopšte istaknuto kao nekakva pretnja po javnu bezbednost u Srbiji.

Druga stvar, na brojna pitanja tokom ove sednice zašto policija nije sprečila ubistvo u Mladenovcu, bilo u smislu kontrole arsenala nelegalnog oružja, bilo u smislu kazneno-vaspitnih mera spram počinioca ubistva, za koje prosto smo imali prilike da čujemo detaljno da je bio na radaru sistema. Ovde se danima prebacuje odgovornost sa policije na tužilaštvo ili na Centar za socijalni rad. Istovremeno, vi ste svi deo jednog sistema i ovde u ovoj Narodnoj skupštini niste hteli da prihvatite amandmane za disciplinsku odgovornost tužilaca ili sudija za nepostupanje ili pogrešno postupanje u situacijama, bilo da dovedu do femicida ili kao sada do masovnih ubistava. Dakle, ne brojimo mi žrtve, mi ukazujemo na to kako sistem može da ih spreči kada prijavljuju nasilje, kao u Pirotu ili u Novom Sadu.

Od svih država Zapadnog Balkana, Srbija je najmanje učinila da iskoristi donacije Evropske unije i sprovede projekte kojima bi se smanjila količina oružja u našoj zemlji. Srbija je mogla da bude regionalni centar za odgajanje i obučavanje službenih pasa za otkrivanje vatrenog oružja. Mi nemamo nijednog takvog psa u Srbiji.

Srbija je jedna od vodećih zemalja po broju policajaca po glavi stanovnika, ali to nije dovelo do većeg osećaja lične bezbednosti građana. Da je dovelo do toga, verovatno ne bi imali oružje u tolikom broju.

Sva ta pitanja danas, pogotovo kada je reč o ličnoj bezbednosti, moraju ponovo da se preispitaju, jer se sigurno svi osećamo mnogo manje bezbednim, pogotovo nakon svakodnevnih pretnji po školama. A kako vi to rešavate? Sa još policajaca. Istraživanja drugih zemalja kažu da nema, da to neće rešiti uzroke vršnjačkog ili drugih oblika nasilja i da to neće povećati bezbednost, da se ljudi zapravo sa više policajaca osećaju kao da je stalno neka eminentna pretnja tu. Vi umesto toga nudite još policajaca i proširenje nadležnosti policije i ovlašćenih službi. Ministar Gašić se više puta žalio kako, eto, svi se žale, on ne može da upada u stanove i pronalazi nelegalno oružje, kao da nema nijedan drugi mehanizam. Pa neće biti da je tako.

Umesto kampanje „Predaj oružje“, Zeleno-levi front predlaže kampanju „Izgradimo zajednicu“, za svako predato oružje obećajte da ćete izgraditi vrtiće ili škole, nemojte to oružje davati za pravljenje novih pušaka, nego ih koristite za izgradnju dečjih igrališta. Umesto policajaca uložite u nastavnike, pedagoge i psihologe, kako bi se zaista naša zajednica transformisala u bezbednu i nenasilnu. Eto predloga i razmislite o tome. Zahvaljujem.

Dakle, ako stvarno nekome obećavate da ćete ga pažljivo slušati, ovo sigurno nije primer pažljivog slušanja.

Ja sam vama pročitala zahteve đaka beogradske gimnazije i rekla sam da su mladi na protestima, kao što su mladi protestovali širom sveta, i u Americi i na mnogim mestima kada su se ovakve stvari desile. Rekla sam da vas brine, i treba da vas brine što se mladi bore protiv nasilja jer vi očito sa tim ne znate da se nosite. Dakle, organizujete nekakav skup, kontra skup protiv nasilja gde su u velikom broju mladi i studenti.

Ako hoćete da saslušate onda uvažite ono što se govori i nemojte da izvrćete. Moja koleginica je na pitanje da prokomentariše govor vašeg ministra u ostavci rekla da u njenoj školi nema tog sistema zaštite o kome ministar govori. Nikada nije rekla – treba da imamo ne znam koliko prstena zaštite i samo da se opsadimo u policijama i da imamo nekakve različite vrste naoružavanja nastavnika i sve to, da idemo u tom smeru. Ne, dakle, niko nikada zvanično tako nešto nije rekao. Vi se držite nečega, dakle, da iskrivite, potpuno izignorišete ono što vam se zvanično govori.

Više puta sa ovog mesta, sa različitih drugih zvaničnih mesta smo jasno istakli, dakle, manje ulaganja u vojsku, policiju, više ulaganja u zdravstvo, obrazovanje, prosvetu, socijalnu zaštitu. Nije reč o tome da ne treba da postoji ni jedan policajac, ali dok vi imate nastavnike koji neće da rade svoj posao, sve će ih biti sve manje i manje, to vam ti đaci poručuju. Vi to nećete da čujete, na to nećete da odgovorite.

Dakle, ni na šta što sam vam ja rekla niste odgovorili. Imputirate ovde nešto, ne znate ko kome pripada. Danima vam je najveća pretnja univerzitetski profesor. To vam je najveća pretnja i da on kvari omladinu zato što sarađuje sa studentima.

Zahvaljujem.

Ja bih najpre podržala nekoliko prethodnih amandmana, pogotovo profesora Jovančićevića i ono o čemu sam takođe govorila i u uvodnom obraćanju kada smo kao predstavnici, kao zamenica šefa poslaničkih grupa govorila i o Zakonu o bezbednosti na radu i Zakonu o upravljanju otpadom, dakle da dobrim delom, konkretno, posebno ove izmene i dopune Zakona, i ne samo ovi pomenuti članovi, nego i neki drugi, kao da su pisani za nečiji interes. Naravno, vi ćete reći – to u zakonu ne piše. Ne pišu imena kompanija, ni ne mora da piše. Dakle, videćemo kako će se primenjivati.

Jadna od stvari o kojima ja sada u ovom trenutku želim da govorim jeste činjenica da se u ovim izmenama i dopunama Zakona između ostalog brišu neke odredbe koje su važne i koje dodatno unose sumnju.

Dakle, reč je o tome kako se procenjuju kapaciteti postrojenja za upravljanje otpadom? Da li se oni uzimaju u obzir kod konkretno količini i vrsti otpada, način skladištenja, tretmana, ponovnog iskorišćavanja, odlaganja otpada, planiranja, namene, prostora i mogućnosti izgradnje rada, postrojenja u skladu sa urbanističkim uslovima, uslovima životne sredine? Isto tako bih istakla i blizinu zaštićenih prirodnih dobara i odlike predela.

Dakle, mi smatramo da pored raznih drugih sumnji vezanih za ove izmene i dopune Zakona, dakle, ovo takođe unosi sumnju da kada Ministarstvo, recimo samo daje saglasnost na tehničke ili tehnološke uslove za izgradnju i rad postrojenja za upravljanje otpadom, neće voditi onda računa o ovim stvarima, o tome gde su prirodna dobra, kakvi su urbanistički uslovi, kakvi su uslovi zaštite životne sredine.

Na to posebno sad jedna kontekstualna stvar ukazuje i činjenica da smo javnu raspravu o ovom zakonu imali pre više od godinu i po dana. U isto to vreme, dakle možemo da kažemo sa načinom na koji vi vodite javne rasprave, nekada zapravo se one ni ne održavaju. Ovde ih je bilo, pa je onda bilo jedne pauze, pa ste onda menjali nešto sa tim zakonima, ja o tome neću detaljno, kolege već jako dugo o tome govore.

U to isto vreme, bila je javna rasprava o jednom drugom zakonu, ali njega pred nama nema. Dakle, reč je o zakonu kojim se, zapravo prenosi se SEVESO 3 direktiva u naš pravni poredak. Tog zakona pred nama nema, a u tom zakonu se zapravo strožije uređuje kako kada vi dajete saglasnost na izgradnju postrojenja, pogotovo za preradu opasnog otpada, morate da vodite računa o tome da li su vam u okolini neka naselja, vrtići, možda železnica, pogotovo ukoliko je reč o nekakvom zaštićenom području.

Dakle, reč je o toj bezbednosti, razdaljini koja se posebno u toj direktivi, Evropskoj direktivi ističe. Ja ne vidim razlog zašto, recimo, to niste uneli i u ovaj Predlog zakona, pogotovo ne da iz starog zakona, iz osnovnog teksta zakona izbrišete nešto što makar nalikuje na kakvu-takvu brigu o tome, o toj bezbednosnoj razdaljini u odnosu na nešto što bi kada se da dozvola za postrojenje moglo da ima opasne posledice.

Dakle, mi možemo da imamo različite vrste udesa. Imali smo različite incidente upravo i sa kompanijom „Eliksir“, od izlivanja amonijaka, fosforne kiseline itd.

Naravno, država je opet tu stala i zato je rekla nije kompanija ništa kriva, ali nije ni država često kriva. Nije se ni tragalo za tim ko je odgovoran. To dosta govori o tome kako se uopšte razume odgovornost za ove stvari. Vama će biti puna usta toga ako se nešto poboljšava, a zapravo ključne stvari se iz ovog zakona brišu i između ostalog maskira se jedna potpuna centralizacija korupcije.

Vi trenutno zaista kontrolišete većinu i lokalnih samouprava i tačno je da u tom smislu i kada, recimo, u ovom zakonu između ostalog predložite da Vlada donosi regionalne planove za upravljanje otpadom jednako i da ih donosi lokalna samouprava, vi ih kontrolišete. Tako kada ste dogovorili nešto to ćete uspeti da nametnete i svojim partijskim poslušnicima koje vode lokalne samouprave, ali neće to doveka trajati, neke će se stvari promeniti, ali čak i tako mi se zalažemo za decentralizaciju i za to da i vaši ljudi na lokalu imaju koliko toliko slobode da kažu kada nešto nije dobro za njihovu opštinu i kada možda mesto gde ste odlučili da smestite postrojenje možda zapravo šteti njihovoj životnoj sredini.

Kada promenite takve odredbe zakona, pritom se pravite ludi na spominjanje da su one vrlo, vrlo problematične. Jedino što možemo da vam kažemo jeste da ćemo insistirati na tome i tražiti da takve stvari budu razotkrivene onda kada zapravo se dokaže da su ove odredbe pisane konkretno za određene kompanije. Za sada toliko sa moje strane. Hvala.

Zahvaljujem.

Evo, kažu kolege da se ne hvalimo što nam je prihvaćen amandman, pa sad ću da vam se pohvalim.

Ovde je maločas bilo reči o tome da opozicija tako loše piše amandmane, to je sve nešto strašno traljavo. Sada ću da vam kažem šta je naš amandman.

Dakle, naš amandman je bio da se izbriše jedan stav u ovom članu koji je zapravo unet u ovim izmenama i dopunama, a zamislite, već je bio u zakonu. Tako da, ja ne znam ko je ovde traljav. Mislim da je malo i do tog zakonopisca, možda zato što, kažem, javna rasprava je bila pre godinu i po dana, pa posle toga ko je s tim petljao, više niko ne zna ko pije ko plaća, ali dakle, ima traljavosti i kampanjskog rada sa svih strana.

E, sada, naravno, znate Narodna skupština bi trebala i mi ovde u plenumu i narodni poslanici bi trebali isto da pomognemo tim ljudima koji pišu zakone i ta bi saradnja bila dobra. Ljudi, naravno, mogu da naprave greške i mi možemo da napravimo greške i da se nama dozvoljava da se ovim zakonodavnim poslom bavimo. Ali se nama to ne dozvoljava. I ovaj kampanjski rad se prenosi ina funkcionisanje Narodne skupštine.

Znam da se vi hvalite time da to što može da se sedi 14 sati, što se radi do tri noću, a nekom to ne odgovara, da je to zapravo iz vaše perspektive jedan dobro organizovan rad, ali ja kao nastavnica univerziteta moram da vam kažem, to je kampanjski rad, to je kampanjsko učenje. Vrlo često to bude traljavo nakon svega toga. Imamo prilike to ovde da vidimo.

Meni to više govori o tome ne samo da vi ne vidite funkciju Narodne skupštine i ovih rasprave i da obrazuje i građane da i oni čuju nešto o tome šta mi radimo sa otpadom i kako bi trebalo da ga recikliramo, a zapravo vaši poslanici se hvale kako ga spaljujemo i kako ozbiljne pare plaćamo što će se on spaljivati, što se obavezujemo da ćemo ga spaljivati i što će nam računi struje biti veći zbog toga, a što će zagađenje biti veće, koje nećemo ni da merimo, pa ćemo se praviti da je sve u redu.

Umesto da građani barem saznaju nešto o tome, vama do toga nije stalo. Ali, imamo i veći problem, to je problem organizacije rada. Ovakva organizacija rada nama poručuje ili da ne umete da organizujete rad Narodne skupštine i tu pre svega gledam u vas, predsedniče, jer to je vaša odgovornost. Druga mogućnost nije da ne umete, nego prosto da nećete i da namerno tlačite svoje zaposlene. Pod zaposlenima mislim i na konobare, tetkice, koji kad vi odete u tri, oni ostanu ovde još do pet da čiste, ali i na narodne poslanike koji su zaposleni u Narodnoj skupštini. Ja nisam, ja sam zaposlena na univerzitetu, tako da, u tom smislu, odabrala sam da mene ne tlačite.

Ali, koristim ovu priliku da čestitam Dan bezbednosti i zdravlja na radu. Mislim da bi bilo prigodno da smo zapravo danas raspravljali o tom zakonu, uz ministra, naravno, ali nije bilo spremnosti i razumevanja za to.

Želim nešto drugo još da kažem. Ovde je bilo reči o tome da je ovo gotovo nov zakon. Moje pitanje ministarki koja nije tu, a možda će joj neko preneti, je što onda nismo doneli novi zakon kad u nacionalnom programu za usvajanje pravnih tekovina EU zapravo piše, planiran je nov Zakon o otpadu, i to da se usvoji u decembru 2022. godine. Da li mi to spremamo za par meseci neki nov zakon? O čemu se tu radi?

Druga stvar, bilo je reči o tome kako to sad političke organizacije ili stranke koje se zalažu za EU imaju neke kritike na zakone koje se usklađuju sa evropskim direktivama? Moram malo da vam kažem ili da vas podučim, znate, direktive se ne prepisuju od reči do reči. Mislim, može i tako, ali neke direktive možda treba da samo prevedemo i prepišemo od reči do reči, ako su toliko specifične i tehničke da nemamo mi tu sad šta novo da izmislimo, ali direktive zahtevaju da vi njih uskladite sa rezultatima i ciljevima. Dakle, ne traži se, to su uredbe. Malo se podučite o evropskim integracijama. Ne morate da ih prepišete od a do š. Vi to ni ne radite, uzgred. Vi u svom obrazloženju za ovaj zakon kažete da se on usklađuje sa nekim trima direktivama, od toga delom sa jednom.

Dakle, niti prepisujete, a i kad prepisujete, za to vam treba osam godina, pa nikad zakon ne dođe na dnevni red, kao recimo … direktiva. Ali, čak to ni ne morate da radite. Prosto, mi smo ovde da prilagodimo direktive, težnje, ciljeve koje želimo, sa kojima želimo da se uskladimo, našim okolnostima i našim problemima.

Međutim, šta mi ovde kritikujemo? Mi ne kritikujemo činjenicu da se vi usaglašavate, da iznosite predloge sa kojima se usaglašavate, mi kritikujemo to što vi isključivo to obrazlažete kao da se usaglašavate apsolutno, to ne radite, i kritikujemo kako vi to upodobljavate i u čijim interesima. Kada imate neke odredbe tamo koje navodite, to nije baš zato što ste prepisali direktivu, jer niste i to i sami kažete, kažete delom, usaglašavamo se samo sa delom direktive o industrijskim emisijama, ne celom direktivom, vi to upodobljavate sa nečim što odgovara vama, vašim nekim interesima partijskim ili ekonomskim, kako god, to ćemo mi razotkrivati u vremenima koja su pred nama, ali nikada zapravo niste iskreni u tome.

U tom smislu, vi nekome da spočitavate da ne sme da kritikuje usaglašavanje sa direktivama znači potpuno nepoznavanje i procesa evropskih integracija i evropeizacije, šta ona znači za našu demokratizaciju i šta zapravo znači za ono što je navodno cilj oko koga bi trebalo da se složimo, a to je zaštita životne sredine.

Ja moram da kažem još nešto. Izvinjavam se, tu je ministarka Đedović, iako kažem ovaj zakon nije u njenoj nadležnosti, ali prosto moram da prokomentarišem. Ona je rekla nešto - da nema građana drugog reda. Ja se slažem. Trebalo bi da nema građana drugog reda, ali prema njoj izgleda ima rudara drugog reda, ima nekih legitimnih i nelegitimnih rudara, sa nekima se razgovara, sa drugima se ne razgovara.

Dakle, za razliku od moje koleginice Gorice Gajić ne mogu da vam kažem – želim da vam verujem, jer vam ne verujem, a imam puno razloga da vam ne verujem, jer jednog dana nema privatizacije, drugog dana privatizacija bi bila dobra da reši neke probleme.

Moram da vas pitam - što niste juče odgovarali na pitanja koja su vama postavljena, nego ste ćutali i premijerka je morala da odgovori umesto vas? Malo je bilo neprijatno, ni ona nije odgovarala na pitanja koja su postavljena, ali prosto trebalo je vi da se zauzmete za sebe i kažete jeste li za privatizaciju ili niste?

Glavni argument zapravo jeste da ništa ovo nije bolje. Sigurno može biti gore, možda može biti bolje, ali nije bolje od situacije koju smo prethodno imali.

Vi tvrdite da će se smanjiti politički uticaj. Od kad to neko u ovoj vlasti angažuje neke strance sa kojima sklapa tajne ugovore da bi smanjio politički uticaj? Nešto tu ne štima, mislim da u to niko, apsolutno niko ne veruje.

Glavni problem jeste transparentnost ovog procesa. Mi nemamo strategiju u energetici. Mi ne znamo zapravo šta je vaš plan. Na osnovu čega vi pravite nekakve sledeće korake? O tome ništa ne obaveštavate ni na transparentan, ni razumljiv način. Neki građani su za vas nelegitimni. Samo zamislite ako na njihov protest dođu neki narodni poslanici. To odmah čini nekakvu auru nelegitimiteta koje se preliva na vas samo ako stanete i nešto podržite. To baš ne ide tako, u to apsolutno niko ne veruje.

Dakle, ja bih volela da čujem vas oko pitanja, a ne da se skrivate iza premijerke Brnabić, i da nam kažete kako će tačno transparentniji biti proces sa manje političkih upliva, sa nadležnim odborom koji će kontrolisati ogromne svote novca, a njega će činiti ljudi koji nisu javni funkcioneri.

Kao nastavnica Beogradskog univerziteta, ja sam javna funkcionerka…

Zahvaljujem.

Zahvaljujem, ja ću kratko.

U ovom amandmanu mi smo predložili da se u stvari ne favorizuje grad Beograd, dakle, u tekstu Predloga zakona pisalo je da je izuzetno od stava 1, dozvolu za skladištenje, tretman, odnosno ponovno iskorišćenje opasnog otpada za postrojenje za koje dozvolu za izgradnju izdaje nadležni organ grada Beograda, mi smo predložili da se izmeni i da stoji: „nadležni organ jedinice lokalne samouprave“. Smatramo da nema razloga da se grad Beograd ističe u odnosu, recimo, na Niš ili Novi Sad.

Dobili smo obrazloženje da nam amandman nije prihvaćen iz razloga što je prihvaćen amandman kolege koji je prethodno govorio. Samo da se pohvalim da imamo još neke dobre amandmane, neću da trošim mnogo vremena. Hvala.

Mi smo u ovom članu 25. predložili da se kada se podnosi zahtev za izdavanje dozvole, doda, da se uz uverenje o neosuđivanosti za krivina dela dodaju i prekršajna.

Mišljenje Vlade, jako interesantno, želim da ga podelim sa vama, kaže se – amandman se ne prihvata iz razloga što je ova odredba novina u zakonu. Zamislite vi sad to, mi predlažemo novo pa se zbog toga nešto ne prihvata i što to nije uobičajeno da se traži uverenje o prekršajnoj neosuđivanosti. Sada, da, verovatno je to neobičajno, ali moram da vam objasnim zašto to tražimo. Postoji problem da kao kada je reč i o zapravo krivičnim prijavama za nebezbednost i zdravlje na radu, zato što veliki broj naših radnika zapravo ne radi u bezbednim uslovima, tako je slično i sa ovim ekološkim kriminalitetom, vrlo malo imamo krivičnih prijava kada je reč o ne preduzimanju mera zaštite životne sredine ili povrede prava na informisanja o stanju životne sredine.

Mi smo, kao Ne davimo Beograd i podnosili više krivičnih prijava i protiv nekadašnjih ministara, a i sadašnjih i uglavnom republička javna „ćutiteljka“ i na to ćuti, kao i na razne druge oblike kriminaliteta. Stoga je važno da se doda i u prekršajna dela kako bi kada se zapravo donose ove dozvole ocenili i ovi prekršajni postupci, oni se u praksi mnogo češće vode za dela protiv životne sredine, tako da bi njihovo izostavljanje otvorilo prostor da se dozvole dodele suboptimalnim privrednim delatnicima. Vlada je rekla da ne postoji način da se utvrdi koji sud je nadležan za izdavanje uverenja, ali ja moram da vas informišem, postoji registar sankcija, to piše u zakonima ove zemlje. Dakle, postoji centralna elektronska baza, a to nije baš jako teško.

Zahvaljujem.

Dakle, ja ću reći nešto o ovom članu 31, malo ću grupisati neke zamerke. Dakle, jedna od stvari koja je potencijalno zabrinjavajuća jeste ovo pitanje liste opasnog otpada koji se može uvoziti kao sekundarna sirovina. Dakle, ostavlja se Vlada da ona donosi tu listu. Mi Vladi ne verujemo. Postoji problem kako će, šta će sve biti na toj listi u budućnosti i šta je možda već sada.

Druga stvar u vezi sa tim jeste da će generalno, verovatno, biti uskoro i zabrane, potpune zabrane uvoza opasnog otpada u EU, a sa druge strane mi ostavljamo ovakve odredbe u našim zakonima.

Sa druge strane, takođe, u ovom dugačkom članu postoji isto potencijalno neobično rešenje koje je možda samo pitanje interpretacije, možda se nekad zloupotrebi. Dakle, govori se o tome da izvoznik otpada poseduje skladište iz kog će vršiti izvoz otpada itd. Kapacitet treba da odgovara količini otpada za koju se podnosi zahtev. Sad je opet upitno da li je to baš racionalan predlog, ali isto tako šta znači formulacija - da se poseduje skladište? Da li morate da imate skladište u vlasništvu? Da li je to napisano na način da u stvari izbaci iz konkurencije za nekakve poslove one koji nemaju u vlasništvu, nego imaju skladište u zakupu?

Ja sad stvarno ne znam da li je to opet pisano za nekoga, ali ne zvuči baš logično, moglo bi da se ispravi ukoliko biste prihvatili ovaj amandman i amandman koji sledi posle ovog. Zahvaljujem.