Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, RTS je na najbolji način pokazao koliko ih poljoprivreda i rasprava o poljoprivredi interesuju. Gotovo da im zahvalim što toliku pažnju obraćaju na poljoprivredu, ali su recimo veoma aktivni da u poljoprivrednim emisijama na način, kako to zovu, prikrivenom reklamom potvrde neke svoje biznise oni koji se bave poljoprivrednom politikom na RTS, da li svoje biznise ili članova njihove porodice.

Odbor za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu je zakon prihvatio i mi cenimo da je zakon veoma dobar, čak bolji od onoga što smo mi očekivali. Odbor je imao određene amandmane na određene oblasti, posebno na pčelarstvo. Podneli smo tu vrstu amandmana i na zahtev Ministarstva poljoprivrede, koje je u konsultacijama sa Ministarstvom finansija, nas je obavestilo da Ministarstvo finansija u ovom trenutku ne može da prihvati takvu vrstu proširenja, Odbor je te amandmane naknadno i povukao, tako da narodni poslanici imaju zakon u integralnom tekstu.

Mi cenimo da je veoma dobar, da je evropski, ali provejavala je sumnja da li je zakon sprovodljiv s obzirom da naš budžet u ovom trenutku je napregnut, posebno u ovom poljoprivrednom delu koji se odnosi na Upravu za podsticaje, imajući u vidu dugove koje smo nasledili i koje smo emitovanjem novih prava doveli do toga da trenutno imamo određene dugove koje treba do kraja godine sanirati.

Otuda je verovatno bila ta sumnja iz Ministarstva finansija da u ovom trenutku ne treba proširivati prava koja emituje ovaj zakon. Ovaj zakon ne doprinosi samo da poljoprivrednici imaju neku sigurnost, ovaj zakon doprinosi tome da država ima stratešku sigurnost od mogućih novih vojnih i ekonomskih pritisaka kojima je naša zemlja nekada bila izložena i kojima može ponovo biti izložena, ako se takva situacija ne daj bože desi.

Takođe, ovaj zakon omogućava da se delimično ublaže posledice potpisivanja SSP, odnosno potpisivanja i ratifikaciju u Narodnoj skupštini 2008. godine, s obzirom da prethodni režim nije dovoljno vodio računa o tome, da poljoprivreda mora da uživa jedan stepen zaštite pre ulaska u EU, nego su prerano spustili carine i na takav način ugrozili domaću poljoprivrednu proizvodnju.

Ovaj zakon, predviđajući razne vrste intervencija omogućava da poljoprivrednik bude siguran u cenu, a da stanovništvo sa druge strane bude sigurno u dobru snabdevenost tržišta. On nam garantuje da će određene količine biti dostupne za izvoz i da ćemo ostvariti iz zemlje devizne prihode, dakle, koje su takve vrste da uvek imamo daleko veći izvoz nego što imamo uvoz svih poljoprivrednih proizvoda, a tu mislimo na južno voće, kafe, itd. Ovo nam omogućava da poljoprivrednici kada se zakon primeni u punoj meri, budu sigurni da će njihove cene biti takve da pokriju troškove proizvodnje i da im garantuju neki minimum zarade.

Mi kojima se miris hleba pričinjava kao najlepši miris na svetu, posebno ako smo gladni, treba da cenimo proizvođače hleba, dakle da na isti način na koji cenimo ukus slatke voćke i miris i ukus sveže ispečenog hleba, na takav isti način kako nas poljoprivrednici snabdevaju tim ukusnim poljoprivrednim proizvodima, na isti način treba da pokušamo da im vratimo, da budu sigurni u proizvodnju.

Verujem da ćemo, kada uđemo u EU, a pri tome mislim da nećemo ulaziti ukoliko to podrazumeva žrtvovanje određene teritorije, kad uđemo u EU, kada budemo imali onaj stepen podsticaja koji imaju evropski seljaci i kad ta politika poljoprivredna predvidiva kao njih na sedam godina, da će naši poljoprivrednici u vrlo kratkom roku pod istim uslovima zgaziti, da tako kažem u ekonomskom smislu poljoprivredne proizvođače u EU, jer su naši poljoprivrednici, seljaci daleko vredniji, snalažljiviji, zato što su ih muke i nevolje koje su trpeli poslednjih 30 godina, naterali da budu vredniji i snalažljiviji i pažljiviji u poljoprivrednoj proizvodnji. Verujem u njih da pod istim uslovima će biti dominantni u EU. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne postoji zemlja, ne postoji država u Evropi koja poljoprivredu surovo pušta na tržište. Takva država ne postoji.

Ako neko misli da zakon na određen način uređuje tržište u Srbiji, to nije tačno. Ne uređuje ovaj zakon tržište, nego uređuje tržište poljoprivrednih proizvoda. Dakle, uvodi neki red u cene na jednoj pijaci, na jednoj velikoj pijaci koja se zove Republika Srbija, a Boga mi, na nekoj većoj pijaci koja se zove regionalno tržište, koje je nama dostupnije nego neka evropska i ruska tržišta.

Dame i gospodo narodni poslanici, poljoprivreda je retka grana. Proizvodnja u njoj se dinar obrne jednom u toku godine, a nekada, recimo u stočarstvu, proizvodnji mleka, treba vam i tri godine da steknete prvi neki novac u proizvodnji mleka, ukoliko krenete od umatičenog ženskog teleta.

Takva vrsta proizvodnje iziskuje državnu podršku i nema ekonomski razvijene zemlje u Evropi, bez obzira što su im privreda i industrija veoma jake, ko ne vodi brigu o poljoprivredi, takva zemlja u Evropi jednostavno ne postoji.

Često naši ljudi pogrešno tumače evropsku zajedničku poljoprivrednu politiku, ona se pre svega vodi zbog interesa zemalja EU, odnosno ranije Evropske zajednice.

Retki su oni koji znaju da je rimskim ugovorima Evropska zajednica, sem uglja i čelika kao treću stvar uzela poljoprivredu. Dakle, oni su smatrali da razvoj poljoprivrede, tada u Evropskoj zajednici, sada Evropskoj uniji je od strateške važnosti za Evropsku zajednicu, odnosno sada EU.

Ja, kao predsednik Narodne seljačke stranke sam 1999. godine znao da mi nećemo nikada samostalno vršiti vlast, ali smo hrabro uneli u program, kao naš cilj, ulazak u Evropsku zajednicu, koja je sada prerasla u Evropsku uniju, upravo zbog poljoprivredne politike.

Najveća dobit od ulaska u EU će biti za našu poljoprivredu. Trenutno Bugarska koja ima nekih 100.000 - 200.000 hektara manje obradivog zemljišta nego Srbija od EU samo za direktna plaćanja dobija 789 miliona evra, plus ruralni razvoj od preko 300 i nešto miliona Bugarska dobija preko 1,2 milijarde za podsticaj u poljoprivredi samo zato što je članica EU.

Za očekivati je da jedanog dana kada mi budemo članovi EU, a već sam rekao ranije, ne po cenu žrtvovanja naših teritorija da srpski poljoprivrednici dobiju oko 1,3 milijarde iz fondova EU zato što je 45% evropskog budžeta opredeljeno za poljoprivredu u njihovoj zajedničkoj poljoprivrednoj politici.

Moram reći da zahvaljujući tom ogromnom novcu njihova poljoprivredna politika je predvidiva i dugoročna. Ona se menja svakih sedam godina, odnosno samo se blago dopunjuje zato što u osnovi oni nemaju neku naglu promenu od prvih sedam godina za koliko zacrtaju svoju poljoprivrednu politiku.

U ovom trenutku za sedam godina u narednom periodu EU će izdvojiti 385 milijardi evra. To vam je na 104 miliona hektara koliko oni obrađuju, to vam je preko 500 evra po hektaru ukoliko uzmete hektar kao neku meru. To je zahvaljujući snažnoj njihovoj industriji i bogatom budžetu iz koga oni mogu da izdvoje.

U ovom trenutku mi smo podsticaja povećali za dva i više puta u odnosu na 2012. godinu i ukupni naši podsticaji za ovu godinu će biti negde na nivou 400 miliona evra, što je tri puta manje nego da smo članovi EU.

Taj novac koji bi od njih dobijali je novac ne samo naših poreskih obveznika, nego i poreskih obveznika cele EU, dok ovih 400 miliona evra mi dobijamo iz našeg budžeta od naših poreskih obveznika.

Moram poljoprivrednicima da kažem kada budu gledali ovaj odloženi prenos da treba više da se angažuju oko IPARD projekta, zato što u ovom trenutku želja EU i naša želja je da se naša poljoprivreda prilagodi evropskoj zajedničkoj poljoprivrednoj politici i zato sledi IPARD 3, sledeća mera, a još IPARD 2 ima još jednu turu konkursa.

Tako da je moja molba usmerena njima da se što više njih prijavi i da konkuriše za ta evropska sredstva, jer u ovom trenutku pare koje dobijamo od EU su isključivo od poreskih obveznika EU, dakle mi ništa ne izdvajamo.

Ono što mene na određen način frapira jeste da nacionalne mere iskoristimo sa 130% i koristimo naša sredstva koja izdvajaju naši poreski obveznici, a da, recimo, ono što izdvaja EU, da nas pripremi kroz IPARD projekte, da smo tu iskoristili i do sada isplatili, recimo, 10-15 procenata od onih 175 miliona evra, koliko možemo da povučemo u skladu sa konkursima za IPARD II.

Ova godina je završna godina za konkurse IPARD-a. Možemo posle samo da koristimo sredstva koja nam se odobre ove godine, a u narednom periodu, ali sada moraju da konkurišu što više da bi ispunili tih 175 miliona evra, jer ako ne ispunimo to, EU neće žaliti zato što nije plasirala ta sredstva koja su nama bila namenjena, već mogu da nam zahvale što smo bili toliko naivni kao poljoprivredni proizvođači, što nismo konkurisali u dovoljnoj meri za ta sredstva i što ih nismo iskoristili.

Mislim da je poslednji trenutak da to učinimo, s obzirom da su kontrole malo tvrđe, a rigoroznije kod sredstava IPARD-a. Verujem da zbog toga određeni broj poljoprivrednika nije koristio ova sredstva koja su nam u ovom trenutku dostupna.

Samo da upozorim one kritičare koji tvrde da zbog veličine poseda mi ne možemo da vodimo zajedničku evropsku poljoprivrednu politiku, da im kažem da je u EU 70% poseda manje od pet hektara, a čini mi se da je negde 30% manje od dva hektara. Dakle, oni su samo specijalizirali na određen način svoju poljoprivrednu proizvodnju i bogatim, izdašnim podrškama EU kroz subvencije, podsticaje, regrese i tako dalje, došli do toga da njihovi poljoprivrednici budu u ovom trenutku zadovoljniji od nas.

Ono što mi treba da uradimo, ne samo ovim zakonom, da nam poljoprivredna politika bude predvidiva, da nam pravilnici budu stalni i da subvencije budu isplaćene blagovremeno, što do sada nije bio slučaj, zato što nam se uvek pojavljivalo više poljoprivrednih proizvođača na konkursu od onoga što smo projektovali na osnovu ranijih i prethodnih godina.

Zato bi bilo dobro da i Ministarstvo finansija zna da seljaci neće odneti pare na belosvetska mora, Mauricijus, Kukova i druga ostrva, nego da svaka ta isplata poljoprivrednicima je blagorodna za poljoprivredu i ekonomiju Srbije, zato što poljoprivrednici neće te pare odneti na more, 95% i nije videlo more, onih 5% je služilo mornaricu. Oni će to uložiti u poljoprivrednu proizvodnju. Dakle, to će otići za kvalitetnija semena, sadni materijal, protivgradne mreže, kvalitetniju stoku i tako dalje i na takav način će podići BDP. Svaki dinar uložen u poljoprivredu kao krompir on izbaci. Ako ga posejete, izbaci 10 dinara više nego što si uložio i zato moj apel na Ministarstvo finansija da posebnu pažnju posveti poljoprivrednoj proizvodnji.

Šta mi još treba da uradimo? Da posebnu pažnju posvetimo malim farmerima, zato što su oni i te kako važni, poput malih preduzeća i srednjih preduzeća za industriju i privredu. Tako su i mali farmeri pravo bogatstvo i veoma su značajni za razvoj poljoprivrede, zato što ih puno ima i što većina malih farmera ipak nešto imaju od stoke, tako da u ovom trenutku, zahvaljujući malim farmerima, mi sa stočarstvom nemamo ozbiljniji problem, nego što bi imali ukoliko se njima proizvodnja ugasi. Zato treba subvencije, regrese i sva druga primanja da pokušamo da usmerimo u nešto većoj meri za male farmere, jer su oni veoma bitni za održivu, dugoročnu i organsku poljoprivrednu proizvodnju i na takav način ih držimo vezanih za zemlju.

To nije više samo poljoprivredno pitanje, to je sada i demografsko pitanje. Ukoliko podržimo male farmere, oni su većinom uzduž naših granica i uzduž naše pokrajine, administrativne linije, većina tih malih farmera živi u tim područjima. Ukoliko im na određen način platimo što se bave poljoprivredom i što žive na tim područjima, u tom slučaju demografski pozitivno utičemo, jer ukoliko se te teritorije isprazne zbog tendencije metropolizacije, jer bez obzira što je natalitet u Beogradu takođe slab, on ne gubi stanovništvo i postoji opasnost da se preselimo u nekoliko velikih gradova i da nam teritorije ostanu puste. Može se desiti da živimo u 80-90 posto slučajeva u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu, Zrenjaninu, Subotici, Kruševcu, Kraljevu, a da nam teritorije uzduž granice i administrativne linije ostanu ispražnjene i u takvim situacijama, ukoliko ispraznimo teritorije svojim stanovništvom, postoji opasnost da jednoga dana neki drugi narodi nasele te teritorije i zato je to izuzetno demografsko pitanje pitanje, da vežemo kroz male farme te ljude za zemlju, odnosno da na takav način čuvamo i suverenitet zemlje.

Prehrambeni suverenitet zemlje je, takođe, veoma značajan da zemlja koja ima viškove hrane u ovom regionu, a to se pokazalo u vreme pandemije, ima određenu političku prednost u regionu zato što ima višak hrane u odnosu na one koji nemaju dovoljno hrane i nemaju dovoljno pijaće vode. Na takav način se kroz poljoprivrednu i prehrambenu proizvodnju, kroz te viškove, može steći neka politička moć u regionu i najbolji svedoci su bili naši građani koji nisu imali nikakav problem u snabdevanju, a snabdeli smo i tržište okolnih zemalja u regionu i najveći suficit u poljoprivredi i prehrambenoj industriji ostvarujemo upravo u zemljama oko nas.

Takođe, ovim ultranacionalistima, ja spadam u nacionaliste, da kažem da su nam bitne i EU i Rusija i tu ću navesti primer maline i jabuke. Dakle, 95% naših jabuka ide u Rusiju, a 95% malina i borovnica odlazi na tržište EU, tako da su nam iz poljoprivrede veoma jasni tržišni vidici, da nam je bitna i Rusija, ali i da nam je bitna i EU zbog tržišta za određene poljoprivredne i prehrambene proizvode.

Ja uvek navodim primer Danske i Holandije, koje u poljoprivredi treba da budu neki primer kako mi to treba da gledamo. Recimo, Holandija koja ima dva puta manje zemljišta nego Srbija, daleko lošiju klimu, je vodeći, recimo, proizvođač u povrću. Oni specijalnim ogledalima nadoknađuju to što nemaju dovoljno sunca, za razliku od Srbije. Recimo, Holandija ima izvoz iz poljoprivrede i prehrambene industrije 87 milijardi evra i druga je po snazi u svetu. Ispred njih nešto malo su SAD, koje imaju nekoliko stotina puta veću teritoriju.

Takođe, za primer treba uzeti Dansku. Dakle, treba videti njihovu kooperativu i kako oni obezbeđuju to da nema sukoba između proizvođača i prerađivača iz prostog razloga što oni imaju kooperativu ili zadruge koje nisu samo proizvođačke, već i prerađivačke. Ujedno su vlasnici farmi, a sa druge strane su u određenom procentu vlasnici prerađivačkih kapaciteta i danas, recimo, Danska izvozi 28 miliona svinja, što je deset puta više od nas, iako Danska ima nešto manje poljoprivrednog zemljišta.

Da li znate koliko Danska izveze svojih poljoprivrednih proizvoda, odnosno žitarica, koje proizvodi takođe u milionima tona, slično kao i mi? Njihov izvoz je nula. Sve upotrebe za svoje stočarstvo i zato je moj apel uvek da biljnu proizvodnju kroz stočarstvu i preradu mesa, mleka, jaja, da na takav način uvećamo prihod po jednom hektaru, jer mi sada u Vojvodini možemo da dostignemo prihod od 1.500, pa maksimalno kroz repu 2.000 evra po hektaru, ali ukoliko bi naša biljna proizvodnja bila iskorišćena za naše stočarstvo, u takvoj situaciji bi po hektaru umesto 1.500 evra zarađivali 4.000 kroz proizvodnju mesa, mleka i jaja. Prerađeno, ne baš finalno, to bi donelo negde oko pet do šest milijardi ovoj zemlji dodatno prihoda, a taj bi novac na neki način došao do svih nas, tako i do narodnih poslanika. Svi bi imali veće plate.

Da bi imali veće plate i da bi imali veće i stabilne penzije, mi to moramo da zaradimo. Ne možemo, za razliku od prethodnih režima, da živimo od zaduženog samo, već otprilike sada živimo od zarađenog i vraćamo onaj deo duga kada oni nisu dizali privredu nego su plate i penzije bile naslonjene samo na kreditima koji su bili veoma skupi.

Mi kao zemlja trebamo da proizvedemo dobar prehrambeni proizvod, poput Danaca. Danci nemaju seljake na drumovima iz prosto razloga što, sa jedne strane, proizvođači ukoliko nešto izgube u primarnoj proizvodnji i stočarstvu, to zarade kroz preradu, jer su tamo vlasnici određenih klanica i srazmerno isporučenim poljoprivrednim proizvodima, srazmerno tome dele dobit, tako da im nije bitno ni najbitnije ono što je kod nas bitno, otkupna cena. Kod nas poljoprivredni proizvođači, naravno, žele da otkupna cena bude što veća, pa kada su svinje 230 dinara oni se ne bune, ali kada padne na 120 dinara, onda imamo pobunu da drumovima.

To kod Danaca nije bitno zato što imaju tu predvidivu dugoročnu poljoprivrednu politiku koju mi tek treba da stvaramo i ovaj zakon je prilika, ne znam da li ćemo imati dovoljno novca, da napravimo tu dugoročniju, stabilniju, predvidivu poljoprivrednu politiku.

Ja apelujem da osnujemo jedan fond koji će biti poput RFZO, da Ministarstvo poljoprivrede vrši nadzor, a da ga pune svi potrošači, da uvedemo jedan dinar po artiklu, jedan dinar po artiklu. Znači, na tri obroka koliko koristite tri artikla, otprilike bi prehrambena poljoprivreda ili prehrambena naplatili tri dinara. Danas se proda u Srbiji 20 miliona prehrambenih i poljoprivrednih proizvoda, što sokova, jaja, voća, povrća itd, hleba. Ukoliko samo jedan dinar dignemo, imamo dnevno 20 miliona. Tih 20 miliona puta 365 dana, to bi bilo sedam miliona i 300. To bi bio fond koji bi se punio, a praznio samo po potrebi da poljoprivrednici preko onih prerađivačkih organizacija zaključe da je potrebna ta intervencija, da Ministarstvo da saglasnost da ne bi došlo do zloupotreba i da se na takav način interveniše, a da to nije klasična državna pomoć i na takav način napravimo još stabilnije cene, odnosno da se seljacima proizvodnja isplati, da potrošači budu sigurni u dobru snabdevenost, a država da bude sigurna, strateški sigurna od mogućih ekonomskih pritisaka, vojnih, nekih sankcija itd.

Da zaključim, da završim diskusiju sa dve izreke. Jedna od Kisindžera – ko kontroliše hranu taj kontroliše ljude. Druga izreka – čiju hranu jedeš, njegove pesme pevaš. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde je rečena jedna neistina, da komunisti nisu uhapsili nijednog vladiku. Ja znam jednog komunistu koji je uhapsio dvojicu. Prvi je bio Amfilohije Radović, a drugi je bio Joanikije, s tim što je ovaj prvi je bio i mitropolit.

Ja još uvek Mila Đukanovića držim kao komunistu. To je poslednji komunistički diktator i ne verujem da se on ispisao iz te komunističke partije.

Što se Jugoslavije tiče, ona se raspala baš po toj komunističkom drezdenskoj receptri. Poslednji koji su otišli su bili montenegrini i danas zvanična Crna Gora posle teritorijalnog razduženja želi duhovno i nacionalno da razdruži Srbe od Srba i od Njegoša i to im očigledno ne polazi za rukom i mi više nemamo posla sa Milom Đukanovićem, mi imamo posla sa Milom Krivokapićem, koji je u potpunosti preuzeo politiku Krivokapić Mila, tako da se Milovom politikom milo tući ne može i ja sa pravom kažem da sad imamo problem sa dve iste politike i tamo Srbi treba da se prestroje, da sve glasove strpaju u srpsku listu i da oni sami odluče sa kojom Milovom kolonom će da idu na nekim sledećim izborima, a dotle imamo problem sa Milom Krivokapićem.

Ja sam se javio, pre svega, da zahvalim na ovoj najiskrenijoj ljubavi, ne samo ljubavi prema hrani, već i prema poljoprivrednicima koju su sve moje kolege ovde iznele i želim da zahvalim na tom poštovanju seljačkih grubih ruku, da zahvalim na poštovanju ljudi koji ne znaju ni šta je godišnji odmor, zimovanjme, letovanje.

Želim da tu pažnju koju ste im posvetili da oni uzvrate na najbolji način. Ovo je veoma teška godina zbog pariteta cena, koje su veoma nepovoljne za stočarstvo i ovo je teška godina jer je počela sa… Jun je počeo sa ekstremnom sušom. Ne znamo kakvi će biti prinosi kukuruza, šećerne repe itd. Ali, vaša pažnja koju ste danas posvetili poljoprivredi godi ne samo meni, već svim poljoprivrednicima u Srbiji. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, postoji izreka – da je znanje bogatstvo koje svog vlasnika svuda prati.

Ja se nadam da će nas naše visoko obrazovanje, da neće proizvoditi samo diplome, a da ima mnogo diploma bez pokrića, već da će iza visokog obrazovanja izlaziti ljudi sa znanjem.

Razlika između zvanja i znanja je velika, i najezda raznih diplomaca i zvanja, tu najezdu, moderna nauka ne može da objasni.

Nadam se da će i profesori koji uče studente, naučiti sami sebe, jer moraju neprestano učiti da bi učili druge.

Mi imamo profesore, za koje ja verujem, neki od profesora da ne bi položili prijemni, na fakultetu na kojem predaju.

Želim da rade profesori koji prenose znanje, a ne profesori koji će potpisati u indekse, da bi se proizvelo samo puko zvanje, jer morate preneti neko znanje, a ono mora biti primenjivo da bi to doprinelo ovom društvu i državi.

Preostalo vreme ću ustupiti kolegama koje su iza mene.

Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, svi ljudi u Srbiji od promena 2012., a 2013, su Vlade počele da rade u punom kapacitetu, zaslužuju da od prirodnih i stvorenih dobara, imaju pošten posao, pristojnu platu, čestit dom ili stan, dostupno školstvo i zdravstvo, i što je najvažnije, pravo na dostojanstvenu starost. Školstvo, posebno visoko, ne treba da bude obavezno, ali zdravstvo, mora da bude obavezno i kada ljudi odbijaju da se leče, posebno ako su stari i nemoćni.

Dame i gospodo narodni poslanici, naši penzioneri nisu zaslužili milost. Generacijska solidarnost nam nalaže da obezbedimo dostojanstvenu starost najstarijim građanima, i nemoćnim građanima, na način da to neće biti iz duga, da to neće biti iz kredita, već da te njihove penzije sadašnja generacija mora da zaradi.

Zašto ovo kažem?

Država je 2012. godine dotirala penzije, i čini mi se, gospodine Martinoviću iz budžeta, sa gotovo 54%.

To je dokaz da su promašene privatizacije i grabizacije divlje predatorske privatizacije, ne samo obogaljile društveni kapital i državni kapital, i prelile ga u džepove tajkuna. Dobitnika tranzicije, nego je nastala šteta otpuštanjem 400 hiljada ljudi, uglavnom iz privrede, ljudi sa prihodovanog dela budžeta i doprinosa, poreza i doprinosa, padali na rashodovanu stranu.

Umesto dobrostojećih ljudi, postojali su socijalni slučajevi. Zato su penzije dotirane sa 54%, i one su se obično jedva isplaćivale i to iz duga, a za taj dug, s obzirom na divlju predatorsku privatizaciju, s obzirom na nedostatak investicija, nije napravljen izvor za vraćanje duga, jer su dugovi otišli i potrošnju, umesto da se penzionerima zarade penzije, uzimani su krediti po veoma skupim kamatama, i tako se pokušao Boris Tadić i njegova kamarila da opravdaju pred penzionerima i da pokušaju da svoju vlast ovekoveče preko dugova i u tom trenutku smo gotovo svi živeli od zaduženog, a ne od zarađenog.

Stvar se preokrenula investicijama, jer bez investicija ne možete da napravite radna mesta, možete da imate želju, ali bez svežeg novca, ne možete da pokrenete investicije, posebno one u proizvodnji.

Ono što je dobro ova vlast uradila to je da nije dizala samo objekte i infrastrukturu, već paralelno sa infrastrukturom dizala je pogone prerađivačke industrije itd. koja je garantovala izvoz i dohodak.

Mnogi su pljuvali strane investitore i ti strani investitori su otvorili ovde domaće fabrike, i samo je kapital strani, a fabrike su naše, i sa tim stranim kapitalom, došlo se i do novih tržišta i svaki strani investitor kada je počeo da gradi fabriku, dakle, srpsku fabriku u zemlji Srbiji, svako od njih je doneo komad svog tržišta, tako da smo istovremeno obezbedili i proizvodnju i izvoz, plasman i zato današnji penzioneri mogu sa radošću da izračunaju da kurs evra u Srbiji miruje već 9 godina, ne zahvaljujući samo gastarbajterima, jer su oni postojali i u vreme bivše vlasti i bivšeg režima, nego zahvaljujući tome što je kroz investicije i povećan izvoz obezbeđen izvoz deviza, koje vrlo lako poklapa povećani uvoz, u odnosu na izvoz.

I uvoz Srbije za vreme bivšeg režima je bio pokriven sa 52%, a sada je pokriven sa preko 70%. Ono što gastarbajteri donose sa zahvalnošću primamo, ali ono što su doneli strani investitori, ne samo novac, to je bilo mirovanje kursa i niska inflacija, i mirovanje kursa 9 godina, ali nije kurs mirovao na štetu građana Srbije i na štetu deviznih rezervi.

Devizne rezerve i pored stabilnog kursa su rasle, u devizne računam i zlatne rezerve. Danas verovatno imamo tri puta više zlata, nego što smo imali, a ima i ona priča da u vreme njihove vlasti, ne znamo gde su završile određene zlatne rezerve iz Narodne banke Republike Srbije i to je omogućilo da imamo bolje penzije, da imamo redovnije penzije i redovnije prilive u PIO fondu.

Ti redovniji prilivi su obezbeđeni sa 320 hiljada novo zaposlenih koji su uglavnom radili u proizvodnji, i kada smo nekada govorili da će u Srbiji dolaziti strana radna snaga, nama se nije verovalo.

Da vas pitam, ko sada radi u građevinskoj industriji? Mi smo došli u poziciju posebno mi u Sremu, da nemamo dovoljno radnika, koliko imamo novootvorenih radnim mesta. Zaposleno je 320 hiljada ljudi i svakog meseca, ti ljudi dobijaju, kada računamo prosečnu platu, po 538 evra, a sada čini mi se da je to poraslo na 550 evra i to je preko 160 miliona evra, prihoduju naši građani i to se vidi po ulicama.

To se vidi i po broju automobila. Ti automobili troše gorivo. Od tog goriva ima akciza i PDV. Iz tih para i iz tog budžeta se finansiraju i dotiraju penzije u onoj meri koliko sada to treba, a to je tri puta manje nego što se dotiralo za vreme njihove vlasti.

Na tih 160 miliona evra idu i doprinosi, kojih verovatno ima negde oko 70 do 80 miliona najmanje godišnje, što opštinski, što za PIO, što za zdravstvo, itd. Čini mi se da ti doprinosi ukupno izađu 72% na onih 160 miliona. To je ono što je pokrenulo i potrošnju u Srbiji. Kada je porasla potrošnja naravno da i prihodi od PDV-a rastu.

Što se poljoprivrednih penzija tiče, ja moram da istaknem da je loša poruka: bolje biti socijalni slučaj, nego seljak.

Sistem penzijskog i invalidskog osiguranja zemljoradnika za vreme bivšeg režima bio katastrofalan. Svako ko je otpušten iz fabrike, a imao je neki komadić zemlje, ubacivali su ga u osiguranike PIO osiguranja poljoprivrednika, što je rezultiralo ogromnim dugovima.

Da li neko zna da je taj dug sa kamatama poljoprivrednika prema PIO fondu? Mnoge nisu ni pitali kad su ga ubacivali u to. Jednostavno su ljudi dobili da duguju. Niko im nikada nije dostavio rešenje da su postali obveznici.

Tako je nastao dug koji je bio zapečen u iznosu drugih kamata od 180 milijardi. Sada je to daleko više i mislim da je oko 250 milijardi dug koji ne može da bude naplaćen.

Ja već nekoliko vlada i ministara molim da nađemo način da to likvidiramo, da uzmemo da ljudi plate, da ne budu kažnjeni oni koji su plaćali, da plate 5% iznose i kamate i da im se ostalo otpiše. Tako ćemo dobiti prihode. To je jednokratni prihod, ali ćemo dobiti i stalne prihode. Dobićemo ponovo obveznike PIO poljoprivrednika.

Ja imam 20 godina staža godina poljoprivrednog i nije dobro da, recimo, obveznik PIO osiguranja poljoprivrednika koji ima 15 godina staža ima istu penziju, odnosno da onaj koji ima 40 godina staža u PIO osiguranju, da ima istu penziju kao onaj koji je uplaćivao 15 godina. To nije dobro. Mora da se nađe način da onaj ko je više godina uplaćivao ima veću penziju.

Broj 2, kod osiguranika poljoprivrednika oni koji nemaju radnog staža, a stariji su od 50 godina, treba obustavljati naplatu PIO osiguranja jer on čovek nikada neće steći 15 godina radnog staža i neće steći uslov za penziju. Nešto moramo da uradimo da jednostavno te ljude rasteretimo.

Da li znate da pojedine podsticaje u poljoprivredi oni koji duguju prema PIO osiguranju ne mogu da koriste, a ne mogu ni da isplate. Hajde da nađemo načina da to što treba da dobije podsticaj, da se to prebije na određeni način, što govore ljudi kao ja, da se to prebije, da se prebije eventualni prihod sa dugom. Država duguje za podsticaje, oni državi duguju za PIO osiguranje i da se jednostavno tako obezbedi neki priliv u Fond i da se oni uključe u sistem.

Šta ćete sa zdravstvenim osiguranjem da uradite? Nešto moramo da uradimo za poljoprivrednike. Broj osiguranika poljoprivrednika, dug je premašio tu sa kamatama 100 milijardi. Broj osiguranika je pao na 94 hiljade osiguranika na 650 hiljada poljoprivrednih gazdinstava.

Ljudi, moramo da obezbedimo, da oni imaju pravo da se leče. Jeste taj problem nasleđen zajedno sa kamatom, jeste propust prethodnog režima, ali hajde da pokušamo. Sve je bilo zapušteno i napušteno, svaki problem.

Hajde da pokušamo da rešavamo probleme koje su nam oni ostavili, mada nam oni zameraju da nedovoljno brzo rešavamo sve probleme koji su nam ostavili.

Oni bi radna mesta, ali neće fabrike, jer fabrike zagađuju životnu sredinu. Oni su navikli da se u Srbiji dime svega dva odžaka za vreme njihove vlasti. Od Subotice, pa kad si krenuo dole do Makedonije samo dva fabrička dimnjaka su dimila. Oni su navikli na to.

Oni su navikli bili da dignu kredit sa 6% kamate da bi isplatili dugove prema građanima. Nisu napravili nikakav izvoz za vraćanje duga. Nije dug bio jedino što nas opterećuje, već to što sa tim novcem nisu napravili izvoz, kao poljoprivrednik koji digne kredit i, umesto da kupi traktor i zemlju, on ode na more, letovanje, ode sve u potrošnju i onda, kada dođe vreme da vrati dug, on nije kupio ni traktor, ni zemlju, on nema čime. Nema izvoz za vraćanje duga.

To su loša poljoprivredna gazdinstva, a za vreme njihove vlasti oni su bili to loše poljoprivredno gazdinstvo koje nije vodilo računa šta će ostati budućim generacijama, kada sve rasprodaju.

Oni nama kažu da su ostavili svega 15,5 milijardi duga. To nije tačno, ostavili su 17,6. Neće da kažu da je londonski i pariski klub oprostio 6,7 prethodno i da su i to popunili. Znači, potrošili su i tih 6,7 milijardi, jer su popunili i to što dug bio smanjen. Neće da kažu da su dobili donatorsku podršku od 4,5 milijarde. Neće da kažu da su dobili prihode od privatizacije, uključujući i one neke posebne državne, „Mobtel“ i tako dalje, koji su iznosili pet do šest milijardi. Oni neće da kažu da su u tom periodu potrošili 16 milijardi, pa kad su utrošili prihode o privatizaciji kažu – dug je rastao slabo za vreme Koštunice, najmanji rast duga bio... Pa, naravno, kada je prodao sve i koristio olakšice koje je dobio, opraštanje kamate, pa opraštanje dela duga i kamate od pariskog i londonskog kluba. Pa, naravno kada su im tako situaciju olakšali, naravno da to u vreme dug nije mogao da raste, jer su se trošile fabrike koje su napravili penzioneri. Potrošili su sav društveni kapital koji je vredeo, ne znam, deset puta više. Oni su potrošili taj prihod ukupan od privatizacije, pet do šest milijardi, uključujući i onaj prihod od "Mobtela" za 1,2 ili 1,5 milijardi. To su oni radili i posledice snosimo mi. Zato mi moramo, za razliku od njih, da zarađujemo penzije. Penzije moraju da budu drastično veće, ali ih mi moramo zaraditi.

Što se poljoprivrednika tiče, moramo naći model da ispravimo nepravdu koja glasi - bolje biti socijalni slučaj nego seljak, zato što masovno poljoprivrednici, da ne bi čekali 65. godinu, prodaju deo svog poseda, odustaju od poseda, prodaju ga budzašto, da bi mogli da ostvare pravo na socijalnu pomoć i to znači da opet sa rashodovane strane guramo ljude na prihodovanu.

Dajte da taj moto - bolje biti socijalni slučaj nego seljak, prekinemo i da napravimo jedan pravedan sistem za oporezivanje poljoprivrednika i za penzijsko i invalidsko i zdravstveno osiguranje.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, javne nabavke, Kancelarija za javne nabavke, danas uglavnom govorimo o javnim nabavkama. U ovoj državi za vreme vlasti bivšeg režima, na te javne nabavke, pala je jedna velika magla tako da su javne nabavke u stvari bile tajna.

Đilas je najbolji primer za to kako se javna funkcija podredi privatnim biznisima. Spojio je javnu funkciju i privatne biznise. To je rezultiralo da on u svojim privatnim firmama napravi ogromne profite, a da u javnom sektoru bude ogroman minus. To će gospodin Mirković najbolje znati. Znači, to je negde 1,2 milijarde evra je ostavio dug u Beogradu dok je vladao i bio gradonačelnik.

Firme su mu napredovale i napravile ekstremne profite tako da je svima jasno, verovatno i Agenciji za borbu protiv korupcije koja je usko povezana sa ovim, verovatno je i njima bilo jasno da se radi o prelivanju iz javno u privatno, ali bože moj, niko nije reagovao, jer su oni za vreme svoje vlasti pažljivo birali tužioce, sudije, radnike Agencije za borbu protiv korupcije. Danas je toj Agenciji za sprečavanje korupcije, sada se tako zove, omiljena meta su narodni poslanici.

Dakle, oni koji čak i nisu u poziciji da učestvuju u javnim nabavkama, da budu članovi tenderske komisije itd, oni su omiljena meta Agencije za borbu protiv korupcije koja bi zloupotrebu u javnim nabavkama trebala je da sankcioniše i spreči. Ja moram priznati da to sada rade daleko efikasnije, nego u periodu do 2013. godine.

Da vas podsetim, da je u toj Agenciji za borbu protiv korupcije uhapšen direktor, jer se to tako zvalo, zato što i sam direktor u Agenciji za borbu protiv korupcije za vreme vlasti bivšeg režima bio duboko u korupciji, što bi neki naši mlađi rekli – bio duboko u medu i šećeru.

Dame i gospodo narodni poslanici, ako vam kažem samo podatak da je za vreme vlasti bivšeg režima Agencija za borbu protiv korupcije zgradu u kojoj posluje i dan danas, sada se zove Agencija za sprečavanje korupcije, kupila bez javnih nabavki, direktno pogodbom, sa vlasnikom firme, odnosno sa firmom čiji je vlasnik bilo lice iz one „Bele knjige“, čuvene „Bele knjige“ na osnovu koje je sprovođena akcija Sablja itd. Ako kažemo da su kupili direktnom pogodbom, uz pomoć podrške Vlade Mirka Cvetkovića, Vlade Ilijade, u to vreme je bila više jada nego Vlada.

Ako su oni to kupili direktnom pogodbom, gde su za jednu zgradu dali pet puta više novca nego što je taj zanimljivi preduzetnik dao za celu firmu koja je ima pet takvih objekata u Beogradu. Kao slučajno su šetali kroz Beograd, nešto im nije odgovaralo, na Zelenom vencu im nije odgovarala zgrada Beogradske ili „Beobanke“, da ne grešim dušu i onda su u povratku videli na uglu baš tu zgradu, baš tog lica i rešili su baš to da kupe.

Šta ste mogli u to vreme, za vreme vlasti žutog režima, bivšeg režima, dakle šta ste mogli da očekujete u javnim nabavkama, šta ste mogli da očekujete o tome da se spreči upadanje u med njihovih funkcionera, ako je sama Agencija, koju su oni odabrali na način koji je protivpravni i protivzakonit kupila zgradu u kojima posluje i dan danas. Tamo ima žutih kadrova. Sećamo se gospođe koja je bila u stranci nikada im dosta nije bilo, da je njena majka aktivno radila na slučajevima narodnih poslanika koji su zbog neke sitnice lepljeni za stub srama u medijima. Pri tome, Radulović, zahvaljujući tome što je ćerka od jedne funkcionerke iz Agencije bila na njegovoj listi, Radulović je prošao nekažnjeno iako je kao stečajni upravnik, a kasnije i kao ministar duboko svoje prstiće zaronio u srpske budžete, bogami i američke, ali za američke me toliko nije briga. Toliko o onome koji će se ovde verovatno posle izbora vratiti na antivakser idejama.

Dame i gospodo, u vezi državne pomoći. Državna pomoć i subvencije u poljoprivredi i industriji. Ono što bih ja voleo, iz ovih podataka vidim da je 2019. godine da je podrška 2,4 puta veća u industriji za subvencije nego u poljoprivredi. Praksa u EU je obrnuta. Subvencije u poljoprivredi su 45% evropskog budžeta, izdvaja se na 10,4 miliona hektara. Ako to uzmemo kao jedinicu mere da to bude površina poljoprivrednog zemljišta na 10,4 miliona hektara obradivih površina, oni izdvajaju 54 milijarde evra, što je negde prevedeno po hektaru oko 500 evra.

U ovom trenutku ovaj iznos koji je isplaćen 2019. godine nije i konačan, zato što su ostali dugovi koji će se isplaćivati sada kada smo, uz podršku naravno i predsednika Republike, uspeli da dobijemo dopunska sredstva da bi isplatili te zaostale repove i dugove i da u potpunosti isplatimo sve što je dugovano u 2019. i 2020. godini.

Dakle, ova cifra za 2019. godinu neće biti konačna, ali kada je podelite sa tri i po miliona hektara obradivih površina dobijete negde oko 100 evra. Ranije je to bilo oko 30, 40 evra. Ovo je veliki napredak i ja kao predsednik Narodne seljačke stranke sam zahvalan i Vladi i naravno nosiocu izborne liste koji je dve seljačke stranke stavio na listu i koji uvek ima razumevanja po pitanju poljoprivrede da srazmerno industrijskoj moći ove zemlje izdvojimo što više novca za poljoprivredu i da na takav način subvencionišemo i nagradimo poljoprivrednike, odnosno da ih stimulišemo za što veću proizvodnju.

Moram reći da ova državna pomoć nije bila samo u korist poljoprivrednika, da je ona bila i u korist potrošača, a posebno je bila korisna za prerađivače, bila u korist države koja, bi ne daj Bože, zbog eventualnih novih vojnih i ekonomskih pritisaka bila sigurna da ima prehrambenu sigurnost. Dakle, sem toga što je država bezbedna, sem toga što ima neku vrstu političke moći u regionu koji snabdeva hranom, jer smo okruženi zemljama bivše Jugoslavije koja u dovoljnoj meri nemaju hrane, ali ovi podsticaji su išli korist potrošača zato što su imali dobro snabdeveno tržište i jeftiniju namirnicu, a u korist prerađivača je bila još malo veća zato što su mogli da naprave, zahvaljujući sirovini koju dobiju jeftiniju zbog državne pomoći, mogli da naprave dobar prehrambeni proizvod i da budu konkurentni na našem tržištu i okolnim, pre svega prema evropskim proizvođačima za koje sam rekao da imaju nekoliko puta veći podsticaj ako uzmemo jedinicu mere za podatak.

Dame i gospodo, mi smo malo okrenuli subvencije u korist stočara, voćara, jer smatramo da intenzivnija poljoprivredna proizvodnja je od veće koristi za državu. Malo smo na biljnoj proizvodnji uštedeli onu subvenciju po hektaru zato što nije baš primereno praviti isključivo biljnu proizvodnju, subvencionisati i onda izvoziti milione tona kukuruza, stotine hiljada tona proizvoda od soje, stočnog brašna itd, a uvoziti meso često kvaliteta koje je ispod kvaliteta domaće mesne industrije, kvaliteta mesa koji proizvode domaći stočari.

Zato smo uveli podsticaje – svaka krava recimo 25 hiljada dinara, svaka nabavka priplodnog grla, junica je do 125 hiljada dinara, povraćaji su od 50 do 65% u stočarstvu, uvedeni su za mlade posebne privilegije itd. Tako da smo okrenuli subvencije u korist, koliko smo mogli, u korist intenzivnije poljoprivredne proizvodnje koja po hektaru daje daleko više. To je dalo neke određene rezultate, a sećate se vi koji ste bili u starijim sazivima da smo imali ovde pobunu ala Čanak, Radulović, Pajtić koji su protestvovali u ime ratara da se ne zaokreće agrarna politika u korist intenzivnije proizvodnje, pa su prozivali moju malenkost i zvali tako malo – hajde izađi malo da te ubijemo, zato što, eto, Bože moj, sa ratarstva smo prebacili na stočarstvo.

Moram vam objasniti da svaki stočar je prethodno ratar. Dakle, ništa mi previše nismo uzeli od ratarstva, nego smo ih usmerili da nadomeste prihode iz ratarstva stočarstvom, a stočarstvo je malo intenzivnija poljoprivredna grana u kojoj morate da radite svaki dan, u kojoj ne možete da kupite jedan „Džon dir“ i da obrađujete hiljadu hektara itd, već morate svakog dana da budete prisutni na svojoj farmi.

Privatizacija ili "grabizacija" koju su ovi žuti nesrećnici, koji sa pravom nisu ovde, ja mislim i da su bili na izborima da bi građani rekli "gud baj Čarli", dakle, verovatno bi ta američka iskrivljena verzija i na izborima propala, zato nisu ni izašli na izbore da misle da neko, eto, žali za njima, kao, eto, oni bojkotovali izbore i da ih nisu bojkotovali verovatno ih ovde ne bi bilo, uprkos tome što smo skinuli cenzus 3%, jer su u potpunosti zaslužili nepoverenje građana.

Dame i gospodo narodni poslanici, da ja ne bih previše dužio, da vam kažem svima da dobro pazite. U ovoj državi je žuti režim naučio i građane, bogami, a naučio i svoje članove, ukoliko još uvek postoje, oni su naučili svoje simpatizere i članove da je vera odvojena od države a pronevera kod njih nije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo želim da čestitam svim građanima, svim lokalnim samoupravama koje će zbog kredita koje će država povući za izgradnju gasovoda rešiti neke svoje probleme u ekonomiji, dolaziće lakše do investicija, a imaće i energetski izvoz za grejanje u svojim domovima, što do sada nisu imali.

Mi koji to već imamo svakako želimo da Srbija kao zemlja ravnopravnih građana, svakako želimo da i svi drugi u Srbiji to imaju i stoga ova vlast na tome radi za razliku od nekih prethodnih.

Dame i gospodo narodni poslanici, što se terorizma tiče gotovo svi ratni sukobi počinju zbog terorizma ili zbog odbrane od terorizma. Amerika je najpoznatija država, odnosno super država, odnosno zbir država, odnosno kontinent koji često zbog terorizma kreće u vojne akcije pa pri tome te vojne akcije često i nisu u suštini zbog terorizma i tako se razaraju neke države koje kasnije postaju izvor i leglo terorizma.

Setimo se Avganistana i Osame Bin Ladena. Njega nju direktno finansirali i obučavali Amerikanci i dok im je valjao bio je borac za slobodu. Kada im je bio potreban kao terorista proglašen je teroristom i likvidiran kao neko ko je izvršio terorističke akte na teritoriji SAD, a posle 11. septembra te iste SAD su ponovo krenule na neke države koje čak i nisu imale veze sa terorizmom poput Libije, Sirije, itd. Barem tada nisu imale nikakve veze sa tim.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada nešto kažete protiv Crnaca onda ste rasista, kada nešto kažete protiv Jevreja onda ste antisemita, a kada nešto uradite protiv Srba onda ste borac za slobodu. Terorizam je bio uvod u građanske ratove u Srbiji.

Setimo se svih terorističkih akata na teritoriji SFRJ ili na službenike koji su u ambasadama zastupali tu bivšu Jugoslaviju. U većini slučajeva to su bili Hrvati, Hrvati teroristi, odnosno pripadnici hrvatskih terorističkih organizacija u inostranstvu koji su više puta ubacivali svoje teroriste i na teritoriju Jugoslaviju, ubili ambasadora Rovovića, srušili avion iznad Čehoslovačke. Njima je Barišić koji je ubio ambasadora Rovovića postao nacionalni heroj, jedan terorista kome su podigli spomenik. Da čudo bude još veće, država Švedska je zbog terorističkog akta otimanja aviona od hrvatskih terorista pustila Barišića i ekipu iz zatvora, nagodila se sa teroristima, što je bio jedan presedan u ponašanju država prema teroristima.

Setimo se Bugojna i Raduše. Setimo se akcije u kojoj je izginulu preko 10 vojnika i pripadnika teritorijalne odbrane oko planine Raduše kada je 15 hrvatskih terorista došlo na planinu, dakle u mirna vremena podizalo neke svoje ustanke i vršilo terorističi akt.

Setimo se Hrkaša, setimo se bioskopa, setimo se železničke stanice u Beogradu. Setimo se tog terorizma za vreme komunističke Jugoslavije gde hrvatski teroristi nisu imali strpljenja da komunistička Hrvatska iz jedne NDH ih sve prevede, što se na kraju i desilo sa Tuđmanom, da ih sve prevede u drugu nezavisnu državu Hrvatsku.

Hajde da pogledamo i druge manje ili veće đavole. Setimo se kako je počeo rat u Bih. Setimo se ubijenog srpskog svata 1. marta, na dan referenduma u BiH koji je bio nelegalan po tadašnjim važećih ustavima. Dakle, došlo je do preglasavanja jednog naroda od strane druga dva naroda. Toga dana ubijen je Nikola Gardović, srpski svat, ispred srpske crkve, a čovek koji ga je ubio je Rasim Delalić Ćelo koga je Alija Izetbegović odlikovao pištoljem, poklon pištoljem sa njegovim potpisom.

Setimo se kako su Srbi u Federaciji, u BiH ostali bez glave. Samo da vas podsetim da nas Srbe koji smo najsurovije počišćeni na teritoriji bivše Jugoslavije optužuju nas za genocid i etničko čišćenje, što je gotovo neverovatno. Više desetina hiljada Srba je na teritoriji Hrvatske, na teritoriji BiH, posebno u Federaciji i u našoj južnoj pokrajini KiM, više desetina hiljada Srba je ubijeno, a preko milion je proterano i ne živi na teritorijama na kojima je živelo 1991. godine.

Takav narod koji je surovo počišćen pokušavaju oni koji su intervenisali u korist razbijanja Jugoslavije da pripišu Srbima, odnosno da kažu da oni koji su pretrpeli najveće etničko čišćenje budu optuženi za etničko čišćenje i za genocid.

Setimo se koliko Evropa kada neko u Parizu, a ja to osuđujem, odseče glavu profesoru u Parizu. Setimo se koliko se ta Evropa naježi, a podržavala je mudžahedine koji su u BiH sekli Srbima glave, vršili nečuvene zločine, ubijali decu koja su dolazila u selo samo zato što su zaboravili psa. Setimo se tih zločina. Setimo se odsecanja glava Srbima. To je onda bila borba za slobodu, ali kad se to desi u Parizu, e onda je to veliki terorizam, itd. Kad spalite srpsku crkvu, onda to nije ništa. Kad Albanci ruše srpske crkve, kada poruše 100 srpskih crkava, kada ih unište, onda je to borba za slobodu, ali kad plane jedna crkva u Parizu, e onda smo svi zabrinuti, onda su oni sa pravom zabrinuti. Dakle, njihova pravda je veoma, veoma čudna.

Setimo se teranja zarobljenika ljube odrubljene glave u BiH. Setimo se Al kaide koja je bila prisutna u BiH. Setimo se Nasera Orića i 3267 žrtava u Srebrenici i oko Srebrenice, zbog čega se i dogodio kasnije zločin u Srebrenici, ali setimo se etničkog čišćenja na teritoriji Srebrenice i okoline od strane razoružanih navodno muslimanskih vojnika. Setimo se te aktivnosti u kojoj je nastradalo 3267 Srba od Naserovih vojnika.

Voleo bih da je sudom u Hagu predsedavao Ibran Mustafić, gradonačelnik Srebrenice, pa početku sukoba u Srebrenici. Verujem da onako sramnu presudu ne bi doneo. Setimo se da terorizam u BiH nije zaustavljen, NATO pakt je napravio leglo terorizma na Balkanu, na KiM i u BiH.

Setimo se ubistvo vojnika u Sarajevu, posle 2000. godine, daleko posle rata od strane teroriste. Setimo se napada na američku ambasadu, pošto je pojedinac terorista koji nije bio dovoljno zahvalan SAD pa je ispalio na ambasadu SAD 105 metaka. Zvao se Mevrić Jašarević i rekao je da žali što je tom prilikom teško ranio samo jednog policajca.

Setimo se svega toga šta se dešavalo na teritoriji bivše Jugoslavije. Setimo se Zvornika, setimo se pucnjave daleko posle rata, policajac ubijen, dvojica ranjena u napadu na stanicu policije u Zvorniku, koji je izvršio terorista iz redova bošnjačke nacionalnosti.

Setimo se Albanaca, setimo se da smo jedini narod kojem su živim licima vadili organe radi prodaje na crnom tržištu. To je nečuveno. Takvi zločini u istoriji se nisu dešavali, čak ni za vreme nacista. Setimo se odrubljenih srpskih glava u našoj južnoj pokrajini na KiM. Setimo se svega toga i podsetimo zapadne sile, podsetimo i ove koji se nisu kvalifikovali na izborima. Podsetimo se njihovog puzajućeg izvinjavanja. Onima koji su odrubljivali srpske glave, nisam protiv da se izvinemo za zločine koje su počinili naši sunarodnici. Tvrdim, odnosno ne negiram genocid, ali tvrdim da je on učinjen nad Srbima i u BiH, i u Hrvatskoj, i na Kosovu i Metohiji, jer je ubijeno više desetina hiljada Srba, a počišćeno preko milion. To se uklapa u teoriju o genocidu.

Znam sigurno da je jedna nacija izvršila genocid, na svom kontinentu je istrebila starosedeoce, tj. indijance i pri tome uspela kasnije da baci dve atomske bombe, što spada u neselektivno uništavanje cele jedne populacije u Hirošimi i u Nagasakiju. Setimo se svih terorističkih akata koji su se desili za vreme Jugoslavije, setimo se hronologije hrvatskih terorističkih akata kojih je u Jugoslaviji bivšoj bilo preko 20, u inostranstvu još 20.

Dame i gospodo narodni poslanici, po pitanju terorizma, verujem da srpski organi vode dovoljno pažnje posebno zato što se deo boraca iz Sirije i one islamske države vratio na teritoriju Jugoslavije i u neke susedne bivše jugoslovenske republike. Dame i gospodo, svima treba da bude poznato da naša zemlja, naša zastava više nije trobojka bele boje, da je naša zemlja podigla svoju zastavu, da su stanovnici ove zemlje Srbije podigli svoju glavu i da ti pritisci neće proći. Ne igramo kao bivši režim kako drugi svira, nemamo dovoljno sluha, a verujemo da oni, bivši režim, koji je naučio da igra kako drugi svira da će lako na zapadu i okolnim državama, a što čine kao što vidim, naći gazdu svirače.

Moja poruka regionalnim i svim drugim Srbo mrziteljima jeste da mi više nismo ludo hrabri, da nećemo da ratujemo za druge, hoćemo da živimo za sebe, nećemo više da stvaramo zajednice pobeđenih i poraženih i da recimo Hrvate koje porazimo nagradimo državom. To nećemo više da radimo. Takođe moja poruka njima je da što nas više stisnu, više ćemo skočiti i mentalno i moralno i ekonomski i finansijski. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi koji se bavimo poljoprivredom znamo da nešto bude dobro na zasadu, a da nešto bude slatko moraju da sazreju okolnosti i da napolju bude klima koja će tome doprineti. Prerana berba nikada nije dala zdrav plod.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da naše pravosuđe, a ovo ja mislim iako ću glasati za ovo, ali mislim da naše pravosuđe nije sazrelo trenutno da im se da totalna nezavisnost s obzirom na to da je izvršena čuvena reforma ili deforma pravosuđa 2008. i 2009. godine. Ali, kažem glasaću za to, jer je to jedan od uslova.

U politici često dobijete, daleko češće dobijete ono što drugi žele nego što vi mislite, tako da je politika čudna nauka i često morate prihvatiti ono što drugi hoće, a ne samo ono što vi želite.

Dame i gospodo narodni poslanici, naše pravosuđe je nezavisno od ove vlasti. Nema političkog pritiska na pravosuđe od ove vlasti, gotovo da smem da se zakunem. Ili ga ima u vrlo malim količinama ili u malom broju. Ima u zavisnosti od bivše vlasti i političkog pritiska bivše vlasti. Oni su 2008. i 2009. godine gotovo osnovali sud svoje partije. Taj njihov sud nije baš u potpunosti izbačen iz stroja i dalje su većina i dalje sud njihove partije pokušava da se domogne totalne nezavisnosti i da taj sud partije sudi drugim partijama, odnosno pripadnicima samo drugih partija, ali ne i onih koji su ih tamo poslali.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja imam iz istraživanja Svetske banke, koja su, recimo da krenemo od građana, sudija ili tužioc. Šta kaže istraživanje? Šta građani kažu o sudovima? Ko ugrožava poverenje građana? Pa kažu ovako – korupcija u pravosudnom sistemu 81%. To građani ocenjuju, ne ja. Kaže – neadekvatne kazne za korupciju 83%. Šta kažu građani za kadrove u sudovima? Kaže 81% loši kadrovi u sudovima. To kažu građani.

Šta kažu sudije i tužioci? Kažu sledeće – loša netransparentna kadrovska politika. Kažu sudije 85%. Znači, sami znaju da među njima ima loših kadrova. Idemo dalje. Kažu da je korupcije 68% koja utiče na integritet pravosuđa. O tome su se izjašnjavali. Kaže neadekvatne kazne za korupciju u pravosuđu. Same sudije kažu 79%. To kažu sudije, sami za sebe. To je argument za ono što ja tvrdim da ćemo mi preteranu slobodu i preteranu nezavisnost promena Ustava dati pravosuđu koje nije dozrelo za to.

Evo šta kaže Svetska banka. Po istraživanju procenat sudija, koje navode da su sledeći izvori pokušali da pribegnu nedozvoljenim sredstvima kako bi uticali na njihov rad. Znači, nedozvoljena sredstva na njihov rad, na uticaj na njihov rada, pa kažu ovako – advokati. Ono što ja govorim da u Srbiji postoje advokatske kancelarije, posebno u provinciji koji često naručuju presude lakše nego pice i pljeskavice. Njima ćemo dati totalnu nezavisnost.

Kaže, uticaj advokata je 38%, od 35 do 38%, kažu zaposleni u sudu 42%, znači to su uticaj, izvori i kažu da su to nedozvoljena sredstva kako bi se uticalo na njihov rad. To sudije kažu. Znači zaposleni u sudu 42%, advokati 35 do 38%, a ministarstva od 5 do 6%. Dakle, ne stoji ocena o pritisku današnje politike same sudije kažu da je to u vrlo malim procentima.

Da vas ja pitam, šta je sa uticajem sudija na političare? Šta je sa tim uticajem, da li će neko da se bavi time, šta je sa sudijom Majić? Čovek je čist političar, znači on radi naš posao. To bi bilo kao kada bi mi donosili presude, a ja verujem da bi mi doneli bolje presude nego on. Mi sigurno ne bi oslobodili pedofila, i to je sigurno da ga ne bi oslobodili. Sigurno je da ne bi oslobodili 11 albanskih terorista, koji su usmrtili 80 ljudi, i to sigurno ne bi uradili.

Nismo mi ti koji smatraju da je ta presuda bila nezakonita, nego je to uradio VSS, odnosno Vrhovni kasacioni sud, a VSS nikada nije sankcionisao nezakonito ponašanje sudija, Hadži Omerovića, i pomenutog Majića. Majić radi naš posao.

Šta ćemo sa uticajem sudija na politiku? Da li znate koliko puta su govorili kakve zakone treba da donesemo? Ustav je zakon svih zakona. Da li se slažemo oko toga?

Ustav sa jedne strane zaustavlja preterane slobode građana, a sa druge strane zaustavlja vlast, da ne može da čini ono što je po volji. Ali da li taj Ustav zaustavlja sudsku vlast?

Nas zaustavlja. Da li zaustavlja sudsku vlast, jer ukoliko mi prekršimo nešto, sudska vlast kaže, vi ste prekršili Ustav, zakon nam vrate, što je često bio slučaj.

Znači, nije prvi put da bi se desilo, ali ko zaustavlja sudsku vlast, i ovu tanku nit kidamo, da ispune neke uslove i zato kažem, da je veoma gorko grožđe koje ćemo mi morati u narednom periodu da pojedemo.

Na ovom trnju, što gazi Isus, od nekih sudija, čast izuzecima, se ne bere slatko grožđe, ovde mora da bude grko i oporo.

Šta ćemo sa sudijom Majićem? Da li ga je neko kaznio? Pogledajte, ovde, pa kaže, nova demonstracija bahatosti u Skupštini i moja slika. Pazi, ovo je na Ceprisu, na njihovom onom portalu i šta je preterano bahaćenje sa moje strane, pa kaže – predlog izmena i dopuna Zakona o elektronskim medijima, koji sam ja podneo, pa kažu dalje, ušao je u Skupštinu, odnosno proceduru, i to su moja ovlašćenja.

Uzgred budi rečeno, Zakon je ocenjen da je u skladu sa evropskim zakonodavstvom. Šta on još kaže? Kaže da postoji opasnost da bude usvojen, zato što je Šolak i biznis na vrhu celog tog biznisa i to su oni koji utiču najviše na pravosuđe.

Da znate, Šolak nas je tužio. Uticaj advokatskih kancelarija je u svetu veliki. Biće velika opasnost za državu Srbiju, pošto on ima i crne fondove, on može da utiče na nedozvoljen način na međunarodne sudove da ne daj bože dobije presudu. I Vlada mora da bude veoma oprezna po toj tužbi, zato što postoje sredstva koja vi nemate. Dakle, nisu ni međunarodne sudije, a Hag nam je najbolji primer, operisane od raznih dozvoljenih i nedozvoljenih sredstava kojima se Šolak i Đilas mogu služiti.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja bih voleo da ova ustavna promena stvori uistinu nezavisno sudstvo, da se deli pravda a ne nepravda, da zakon bude jednak za sve, i kad štiti i kad kažnjava, da ne kažnjava samo siromašne a nagrađuje bogate, da uistinu bude zakon jednak za sve, što je rekao Valtazar Bogišić - Zakon je za svakoga zakon. Ali, on je rekao i sledeće - da je najveća nepravda kad neko od zla dela svog još kakvu korist ima. Da li su oni kaznili onog koji je imao najveću korist, a to je Đilas, a to je Šolak? Nikada to nisu kaznili, niti će kazniti, zato što su oni selektirani u toj žutoj radionici. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću da pričam o nenormalnom stanju, o tajnama. Zemlja u kojoj su vojne tajne i državne tajne bile javne, a javne nabavke su bile tajne. Dakle, ta praksa koju su uveli ovi nesrećnici, koji navodno bojkotuju Narodnu skupštinu, za njih još uvek važi, za mene ne. Ja ću vam i navesti primere, kako su vojne tajne postale javne, a kako su javne nabavke postale tajne i to iz bliže prošlosti, čisto da opišem model ponašanja ovih nesrećnika koji služe novcu, a ne svojoj državi.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Martinoviću, vi imate dobru memoriju, svakako se sećate Aleksandra Obradovića. To je slučaj da se desilo u SAD ili nekoj drugoj zemlji, koje vrše pritisak na našu zemlju i na našu državu i na naše rukovodstvo, po raznim osnovama, svesni toga da u Srbiji imaju pomagače i svako ko želi Srbiju da obori, ne može je oboriti spolja, ako ne nađe nekoga ko će im pomoći iznutra.

Slučaj Aleksandra Obradovića, lažnog uzbunjivača. Zašto lažnog? Zato što neko ko radi u vojnoj industriji ne može da bude uzbunjivač, u smislu obaveštavanja medija itd. o nepravilnostima, taj neko mora da ide kod nadležnih organa, u tužilaštvo da prijavi taj slučaj, što on, naravno, nije učinio. Za njega, organi ove zemlje ništa nisu predstavljali, ali recimo bugarski portal, koji je radio za svoju državu, dok je on radio protiv svoje države, je našao da to štampa i to objavljuje u vestima koje su bile onako baš propagandne i poslužile su svojoj svrsi.

Kada od špijuna pravite heroja, onda NUNS, zamislite NUNS, NUNS, vojna industrija, državne vojne tajne itd, NUNS ga daruje nekom medaljom ili nekim posebnim priznanjem Aleksandra Obradovića, koji je izdao države i vojne tajne. Ako neko Bugarima da podatke od svojoj firmi, pri tome kradući od kolega, iz kompjutera, to nije samo poslovna tajna, s obzirom da se radi o vojnoj industriji, a za mene je to i vojna i državna i poslednja tajna, u tri smisla. Znači, mora da bude zaštićena trostruko.

Ako neko kaže vrstu proizvodnje, stranoj bugarskoj firmi, odnosno stanom bugarskom glasilu, bugarskoj novinarki, ako kaže potencijalne kupce, ako kaže vrstu oružja koju kupuju potencijalni kupci, ako odaje spisak svih trgovaca koji trguju naoružanjem, koji su veoma osetljivi i ne žele da se zna ime i prezime, naziv firme itd, jer trguju oružjem, a oružje ide u ratove, u ratovima se ubija, oružje ide za lov, gde se ubijaju životinje, ali u glavnom Kuršik je proizvodio naoružanje koje je služilo za vojsku. Nismo mi izmislili ratove, mi smo uvek žrtve ratova, mi smo uvek, umesto da živimo za sebe, ratovali za druge i prolazili, kao žrtve, ali to vojno naoružanje, naravno ide tamo gde ratova ima i tamo gde treba da se popune zalihe, da se ratovi spreče.

To je veoma osetljiva industrija, i gle čuda, bivši režim, od jednog kasičnog špijuna koji ne može po definiciji zakona da bude uzbunjivač, su pokušali da naprave heroja, i gle čuda NUNS, generale, NUNS nagrađuje jednog špijuna. A ja malo pretresem i taj NUNS i saznam da njega finansira Dragan Đilas sa šest miliona dinara, NUNS je postao kućna pomoćnica Dragana Đilasa, Marinike Tepić i tako dalje. Ni Beta nije daleko otišla, ali to ću opisati u marketingu onom, u RTS-u, kada je gospođa iz Brisela, a ugovore pravila sa određenom gospođom koja je supruga urednika Bete i tako dalje. Razna se preplitanja u javnom sektoru dešavaju i mi se nismo rešili bivših kadrova čak su dopunjavali.

Zamislite nek ko je izdao vojnu i državnu tajnu i postao heroj, ponosni vlasnik značke NUNS, odlikovao ga NUNS zato što je izdao državu, zato što je izdao Krušik i tako dalje. Hajde da vidimo šta je pozadina. U to vreme Bugarska namenska industrija, gospodine generale, vi to znate, imala je pad 40% prodaje, a Srbija je imala rast. Krušik je za vreme vlasti ovih nesrećnika koji nisu ni za di su sada, dakle, za vreme njihove vlasti Krušik je imao 1500 zaposlenih, promet je bio dve i po milijarde, prihod, u dinarima, a posle njihovog odlaska sa vlasti, Krušik je rastao. Bugari su padali, namenska industrija Srbije je rasla i Lučane su oni napadali. Poraslo je na 11 milijardi, pet puta veći prihod nego što je bio dok su firmu vodili, gle čuda, majka navodnog uzbunjivača, a u stvari špijuna. Pazite, majka špijuna je bila direktor, zaposlila njega i ćerku i dok je ona radila, ko zna šta su radili, verovatno su te informacije mogle legalno da izlaze, ali od kada majka nije bila direktor, Bugarska namenska pada, srpska raste. Gle čuda, uzbunjivač ne obaveštava ni naše, možda mu je to zabranjeno, uzbunjivač pod znacima navoda, špijun. To bi svugde, u Americi, u bilo kojoj državi bi ga nazvali kada bi takvu vrstu informacija pokupio od kolega iz kompjutera, dao stranim novinarima, svaka zemlja bi ga smatrala špijunom i izdajnikom.

Jedino u ovoj zemlji neki koji su vodili državu, pretapali tenkove i oružje, koji su od naše vojske napravili dobro razoružanu vojsku. Mi više za njihove vreme vlasti nismo bili vojno neutralni, generale, mi smo bili vojno neutralisani, imali smo jedan mig bez akumulatora. To je bila njihova politika, odbrane zemlje i tako dalje, sa velikim Šutanovcem, sa pašnjaluka beogradskog, kome su više bile važnije nekretnine i tako dalje, nego da odbrana ima odgovarajuće oružje, da ima bojevu gotovost i tako dalje, da bude sila obraćanja tako dobro naoružana. Umesto da dobro naoružaju vojsku oni su je dobro razoružali.

Umesto da budemo vojno neutralni, mi smo bili vojno neutralisani. Maltene, vojska je bila vojni orkestar ili družina Pere Kvržice, ništa više.

I, gle čuda, mi rastemo, Bugari padaju i pojavi se majčin sin, čija majka više nije bila direktor, više Krušik nije bio u padu, nego sa 1.500 radnika na 3.500, znači 2.000 porodica dobija hleb, ponos itd, platu, ali oni žele to da obore. Prihod sa dve, dve i po milijarde raste na 11 i očigledno je da ovi spolja Bugari nisu bili zadovoljni. Da bi oni ponovo rasli moralo je nešto da se desi.

I posle navodne afere Obradović-Krušik, Marinika-Đilas, šta se dešava, dešava to da Arapski Emirati, čini mi se Saudijska Arabija, otkazuju ugovore, s obzirom da je trgovina oružjem veoma osetljiva i ne voli pompu u javnim medijima, što su Bugari veoma dobro znali. Oni to lepo otkazuju i Krušik gubi posao od 80 miliona evra. S obzirom da se radilo o raketama „Alas“, kooperant Krušika ostaje bez 120 zaposlenih radnika. Znači, 120 ljudi je prestalo da jede hleba u Krušiku u proizvodnji, kooperantska firma, ne znam tačno kako se zove ima neka skraćenica, ali tu štetu niko nije platio.

Naše pravosuđe se poplašilo političkih pritisaka Marinike. Ne može politička aktivnost da bude amnestija za izdaju i špijunažu, to je nemoguće u bilo kojoj zemlji, to niko ne bi dopustio, ali naše tužilaštvo i naši sudovi rastežu. Oni šetaju, vode kao heroja i ja mislim čak i da ove naše sudije i tužilaštvo ko zna, možda neki od njih i oni vrše kooperaciju o toj špijunaži itd. Za šaku para, ne valja izdavati svoju državu.

Sada malo da govorimo o onom drugom delu. Znači, pričao sam da su u Srbiji za vreme bivše vlasti vojne tajne bile javne, a javne nabavke kad se oni pitaju javne nabavke su tajne.

Naime, vama je poznato, Dragan Đilas je bio trgovac maglom, odnosno da čovek danas priča o slobodi medija, a da je svojevremeno zarobio sve medije, marketinški, na tržištu je on jedini plasirao reklame, jedini imao ekskluzivne ugovore sa svim medijima pa i Studiom B, koji je bila gradska kuća na kojoj je on bio gradonačelnik i sa RTS.

Dakle, tamo su bile emisije Produkcija, Multikom, Emoušens, Dajrekt Media, Sveti Petar, nema ko nije navalio na kasu javnom servisu. Javni servis vaše pravo da znate sve.

Ali, recimo, više emisija je tamo plasirao, pa množite vi sa 13.000 evra plus deo reklamnog tržišta, kaže ovako: „48 sati svadba“ to je njegova, koju je kupio RTS, jer nisu, eto, imali tri kamere da idu da snimaju svadbe i da tako uzmu pare, već je te tri kamere imao Emoušn, Multikom itd. pa su oni išli, snimali svadbu, pri tome se sve vreme radilo o prikrivenom reklamiranju.

Lepo oni odu, snimaju svadbu, to su naučili od onih fotoreportera, svako ko je imao svadbu, uzme neku kameru itd. on uzme tri kamere, hajde da vidimo kako će se mlada obući itd, obučena je u tom butiku, ovde je piće nabavljeno u ovoj firmi itd. Sve je to prikriveno reklamiranjem.

Recimo, ukupno emitovanih epizoda 670, od toga, pazite, i na Pinku je on gazdovao, od toga na Pinku bilo negde 34, 16, negde preko 500, gotovo 600 epizoda je išlo na RTS-u njegovih „48 sati svadba“, to je njegova produkcija navodno proizvodila.

E to kad pomnožite sa 13.000 evra, to dobijete negde 7,5 8 miliona evra je prihodovao tako što je on RTS-u koji je prepun tehnike prodavao emisije, ne samo „48 sati svadba“ već i druge. Pomnožite to sa 13.000 evra, plus određeni reklamni prostor koji je dobijao veoma jeftino a prodavao veoma skupo.

Pošto je njegov reklamni prostor bio najjeftiniji, jeftiniji nego u RTS, onda je on sa jedne strane zarobio medije, štampane i elektronske, ko god je nešto loše govorio, nije mogao od njegove agencije Dajrekt medije, da dobije pravo da koristi reklamu da je štampa i emituje i na takav način da prihoduje novac, već tamo gde Đilasa nisu dirali, gde žute nisu dirali, e onda su te medijske kuće, dobijale, to se zove zarobljavanje medija, i to se zove cenzura medija.

Cenzura medija kroz reklamno tržište, tako što je on, zahvaljujući tome što je imao najjeftinije reklame, mogao jeftinije da da reklamu određenim velikim firmama, nego što su one to mogle da kupe u RTS. On je bio jeftiniji. One su kupovale od njega.

On je onda zastupao najbolje brendove, imao prodor u svim medijima i kaže, znaš šta, vi ako hoćete reklamu, onda morate da pišete da sam ja najbolji, najlepši, da sam najbolji političar, da je most na Adi, veoma jeftin, iako je proračunata vrednost bila 112, pa 160 miliona evra, a na kraju koštao 450 miliona evra, pa još bez tunela, još nam treba milijarda, da bi on bio u punoj funkciji, pa pišite da je to najbolji projekat, pa ćemo Tadić i ja da prošetamo sa građanima, pa ćemo time da pokrijemo najskuplji most na svetu, koji spaja dve Beogradske mesne zajednice, koji u principu prevodi žedne preko vode, i sve je lepo pisano o tom mostu, iako se radilo o klasičnoj pljački.

Ona firma za savetovanje, ja sam ovde pokazivao, dobila je desetine miliona evra, a da pri tome ništa veliko nije radila, radilo se o ispumpavanju para da bi se tamo negde na Kipru, podelio profit.

Taj je radio sve i svašta, ali nije radio ništa za grad, koji je zavalio 1,2 milijarde evra, jel tako gospodine Martinoviću, neizmirenih obaveza i kredita. On posle kaže, znaš šta, kredita je bilo toliko, a zaboravio je da nije platio oko 700, 800 miliona, obaveza koje je nova vlast morala da izmiri, dugovi i krediti su obaveze koje je Grad Beograd imao.

E sada kada je bio neuspešan u javnom poslu, bio je veoma uspešan u privatnom biznisu. Znači, javne nabavke su bile tajna, i to ću i dokazati.

O ovome se ništa veliko nije znalo i ja lepo uzmem i postavim pitanje Bujoševiću, a kod Bujoševića radi Neša kauboj. Nenad Janković kauboj, bio je član RRA. On je suosnivač SBB, Šolakove firme, verovali ili ne.

Kako je on došao do upravnog odbora RTS, prehtodno od RRA, može Goran Petrović da potvrdi koji je drugi osnivač SBB u Kragujevcu i može i on to da potvrdi, a on je sada u REM, i lepo su se oni rasporedili da paze na posao firme Đilasove i Šolakove, koje su u suštini oni 1996, 1997. godine, osnivali u Kragujevcu.

Lepo su se oni rasporedili, bivša vlast i ja zameram vladajućoj većini što mi to ne raščistimo, tu ima hiljadu prepreka, su oni napravili u zakonu, da ne mogu da budu smenjeni i oterani.

Mi treba da počistimo to velikom lopatom, jer se radi o velikom kriminalu i pljački.

Već sam govorio da SBB, Junajted medija, na prevarama sa prekograničnim televizijama i prepravljanjem programa, klasičnih prekograničnih televizija, tipa FOKS, HISTORI, itd, uzimaju i otimaju preko 200 miliona evra, nelegalno i nezakonito godišnje, i time ugrožavaju slobodu domaćih medija, jer kada uzmu deo reklamnog tržišta domaćim medijima, koji sve plaćaju ovoj državi, kada to otmu lažne prekogranične televizije, i prekrojeni prekogranični mediji kada to Cas, Dajrakt medija, uzme, ona ostavi domaće medije bez novca, ostave bez mogućnosti da posluju da budu nezavisni i isključivo onda zavise od opština, od raznih javnih konkursa, pri tome se i političari hvale, kada daju pare, normalno je da onda ti mediji posvećuju pažnju lokalnim političarima i onoliko koliko ne zaslužuju.

I gle čuda, postavim ja tako pitanje, Dajrek mediji, da vidim šta će Bujke da kaže, kaže Bujke i zato ovaj o poslovnim tajnama podržavam zakon, ovako, na pitanje, razna pitanja, a ovo je najzanimljivije.

Da li je nacionalni servis kupovao sportska prava od onih koji nemaju prava da ih emituju, a kupuju da bi ih preprodavali? Kaže ne. Ukoliko je RTS kupovao sportska prava, drugo moje sledeće pitanje, od SBB Junajted grupe, Junajted medije i drugih pravnih lica povezanih sa Đilasom i Šolakom, za koji novac je to učinio? Prava su kupljena novcem iz komercijalnih prihoda. Radio televizija Srbije, ja mislim, ima zajednički račun, ne mogu da podele komercijalne prihode, mogu da ih iskažu, ali se novac pomeša javni i komercijalni od reklama. Pri tome im ovi uzimaju deo reklamnog tržišta. Tu gube novac. Ali, gledajte kako ga žuti Bujke brani.

Ugovorom o sticanju prava prenosa ugovorne strane su se saglasile da uslovi, podaci i informacije u vezi sa realizacijom ugovora i posla predstavljaju poslovnu tajnu. Javni servis, vaše pravo da znate sve, sem za skrivene biznise Šolaka i Đilasa. Vi mislite da su oni pali sa vlasti. Ne. Oni su se malo pritajili, imaju svoje ljude u ovoj vlasti. Oni imaju ... organizacije koje služe, koje su parapolitički delovi stranaka na vlasti, oni imaju kamuflirane novinare koji su u stvari samo kamuflirani politički protivnici, oni imaju sve, oni drže sud posebno, oni drže tu treću granu vlasti koja bi trebala da arbitrira između ove dve, pa oni drže pola vlasti u Srbiji. Pri tome, drže kablovsku, najmoćniju kablovsku mrežu.

U njihove poslove se ne može pitati ni pričati. Ovo je od 25. jula 2019. godine. Više nisu bili na vlasti, ali su bili na vlasti. Po pitanju para oni su uvek na vlasti.

Oni rade za državu, uključujući onog špijuna, ali ne za našu. Dokazao sam da su radili za Bugarsku i ko zna koju sve, ali ne za našu. Ja ne branim vlast, ja branim državu. Meni je čast da državi služim, a oni su se državom služili. Meni je čast da državi služim. Bolje da me zbog te službe kazne, zbog vernosti i službe kazne, nego da me zbog izdaje, koju sam opisivao, nagrade. I NUNS da me nagradi, odbijam.

Hvala

Dame i gospodo, povodom događaja oko te Beton hale, ja podržavam policiju, ali ne i tužilaštvo. Smatram da samo 10 krivičnih prijava je veoma malo.

Koliko ja poznajem pravo, a gospodin Martinović neka me ispravi, nasilničko ponašanje u grupi obuhvata celu grupu. Individualno se kazne povećavaju kada sud utvrdi šta je ko od njih počinio. Neki dobiju blažu kaznu, neki veću, ali u suštini kada se desi nasilničko ponašanje u grupi odgovaraju svi oni koji su članovi te grupe i koji se tog trenutka u toj grupi zateklo.

Posebno sam iritiran ukoliko je došlo do napada na policajce, što određenom broju nasilnika nije tužilaštvo, što ih ne goni za još jedno krivično delo, a to je napad na službeno lice ukoliko se ti napadi dese.

Dame i gospodo narodni poslanici, kažu, po pitanju akciza ću, da uspešni ljudi su oni ljudi koji naprave čvrst temelj uspeha od kamenja i od cigala koje na njih budu bačene. Mi upravo radimo to, a ja sam to negde započeo 2001. i 2002. godine, govorim po pitanju akciza. U to vreme država nije podržavala nikakve investicije. Uglavnom se radilo o rasprodaji društvene imovine i ja sam jedan od retkih koji je sa navodno ozloglašenim Predragom Rankovićem krenu da pravim Fabriku cigareta u Inđiji. To se dešavalo 2002. i 2003. godine.

Moram priznati da smo imali apsolutnu podršku premijera Đinđića u to vreme da sagradimo tu fabriku, jer je uvoz cigareta u Srbiju bio značajan i odnosio ozbiljne devizne prihode koje je država ostvarivala. S tim u vezi za očekivati je bilo da ministar finansija i ministar privrede, a radi se o Đeliću i Vlahoviću, takav jedan projekat podrže, s obzirom da to državu nije koštalo ništa. Čak i Italijanska vlada je prepoznala napore srpskih privrednika i sa kreditom od 1% na određen način pomogla da se nabavi italijanska oprema, čini mi se iz Treviza.

U toj borbi da ta investicija uspe, ja se nisam mogao uzdati da uspeh dođe sam, nego sam se morao potruditi da do uspeha nekako dođem i tom prilikom sam stekao i saborce, ali i protivnike, ali nisam očekivao da ministar privrede i ministar finansija budu protivnici, a bili su iz prostog razloga, jer smo zajedno sa premijerom Živkovićem posle smrti Zoran Đinđića namerili da prodaju DIN i DIV i to su uradili u toku sprovođenja zloglasne „Sablje“ i pri tome se obavezali da nekoliko godina niko drugi neće moći da proizvodi cigarete na teritoriji Republike Srbije, sem DIN i DIV, odnosno BAT-a i Filipa Morisa koji su za vreme „Sablje“ vrlo povoljno kupili te dve fabrike koje su po procenama vredele više od Rovinja, dve zajedno, a Rovinj je u to vreme procenjen na milijardu i 200.

Ove dve fabrike su prodate za 400 miliona i svi pušači na nekoliko godina jer niko drugi u Srbiji nije mogao da proizvodi cigarete sve dok oni kroz manju akcizu jer su sve uvozne cigarete postale domaće ne otplate tu investiciju tako da u suštini fabrike cigareta DIN i DIV, Filip Moris i BAT su dobili zahvaljujući Đeliću, Vlahoviću. To je bio razlog zašto su napadali i obarali investiciju u Inđiji i fabrika je počela da radi tek 2005. godine.

Danas ta fabrika proizvodi negde oko tri hiljade tona cigareta, a to vam je prevedeno na kilograme tri miliona, a prevedeno na boksove 15 miliona, prevedeno na kutije cigareta 150 miliona kutija. Od toga 50 miliona kutija ide za domaće tržište, a ostalo ide u izvoz i od izvoza je prihod na BDP negde oko 20 miliona cena proizvodnje, jer tamo ne ide akciza itd, a za domaće uslove je proizvodnja vredna 10 miliona evra.

Akcizu koju država i PDV ubira godišnje iz te fabrike u Inđiji koja je napravljena uz protivljenje Đelića i Vlahovića u ovom trenutku je hiljadu tona. To je milion kilograma, pet miliona boksova, 50 miliona kutija. Ujedno PDV i akciza je negde na 50 miliona kutija oko 10 milijardi dinara, što znači da preko 80 miliona evra država prihoduje godišnje od fabrike cigareta protiv koje su bili ministri za finansije i ministar privrede u tadašnjoj Vladi Zorana Živkovića.

Za ovih 15 godina to znači da je iz Inđije, iz te fabrike za akcize i za PDV ubrano preko milijardu evra, da to bio prihod države, a da je BDP u tih 15 godina u proizvodnji te jedne fabrike vredeo 450 miliona evra. To je mali doprinos moj koga su u to vreme smatrali veoma smešnim i saradnika koji su se za to opredelili uprkos onima koji su vršili opstrukciju da se to ne dogodi.

Nešto više se dogodilo u Inđiji sem te fabrike. To je bio početak razvoja industrijske zone koju smo uz dobru volju pojedinih državnih funkcionera, razvoj saobraćajnica i telekomunikacija, oplemenili na dve do tri hiljade hektara između autoputa i Inđije i danas je to najbolja industrijska zona u Srbiji, zahvaljujući tome što smo počeli sa fabrikom cigareta bez ikakvih podsticaja, razvili industrijsku zonu bez ikakvih podsticaja, sve dosadašnje fabrike, to država nije davala ništa za te investicije, a investicije u privredi i proizvodnji su ti kao benzin u automobilu. Bez investicija vi ne možete da idete, a bez privrede vaš automobil je bez motora i bez menjača.

U Inđiji je trenutno izvoz veći nego izvoz cele Crne Gore. Samo fabrika za proizvodnju pumpi izvozi preko 100 miliona evra na godišnjem nivou. Imate industriju grejača, imate poljoprivredu itd. Izvoz Crne Gore industrijski je nešto iznad 400 miliona evra. Tako da jedan grad, jedna opština sa 47 hiljada stanovnika daje veći izvoz nego cela Crna Gora. Da li mi imamo sa BDP po stanovniku koji dostiže i 15 hiljada evra, Ruma je sada u sličnoj poziciji, nezaposlenost u Inđiji je 3,7, „Tojo“ koji dolazi u industrijsku zonu Inđija, koji smo pravili na način što smo počeli sa fabrikom cigareta, „Tojo“ će godišnje proizvoditi guma za 250 miliona evra, odnosno pet miliona komada.

To je ono što su ljudi rešili da grade i što je vladajuća većina rešila da gradi uprkos gomili cigala i kamenja koje ovi nesrećnici, kojih nema u klupama u ovom sazivu, bacaju na nas. Oni misle da je put do uspeha da su to merdevine kojima se možete popeti sa rukama u džepovima. Njima te merdevine uspeha su lift i to je velika razlika između nas, između mene i njih i ja verujem da ćemo na tom putu ustrajati.

Ovo za alkohol ne bih previše tumačio zato što nekada ujutru doktor prepiše po jednu čašicu. Nadam se da neće ljudi preterivati u terapiji, ali moram reći nešto za vozila s obzirom da je to vezano za lične karte, šta ćemo za bezlične karte, šta ćemo za ove koji nemaju obraza, kako ćemo njima utvrditi određeni identitet, ovi koji nisu prisutni, koji su protiv svega, koji su za radna mesta, ali su protiv fabrika, koji su za zaštitu? Oni su napravili od Srbije zelenu zemlju. Znači, Srbija je prva postala ekološki zelena zemlja zato što su zatvorili sve fabrike do 2012. godine i ja sam tih godina išao u kampanju i video sam kroz celu Srbiju dva fabrička odžaka da se dime. To je bilo njihovo dostignuće. Znači, fabrike bez radnika, rasprodata imovina.

Oni su recimo, za puteve, oni su protiv kamenoloma, oni za električne automobile, ali su protiv litijuma, oni za skupove, itd, i da se fotkaju mobilnim telefonima, ali su protiv litijumskih baterija, oni su za litijumske baterije, ali da se ne proizvode u našoj zemlji, da mi ne ostvarujemo prihod već neko drugi i ti nesrećnici bez obraza pitam kako će uopšte da vade lične karte. I, da vas podsetim za vreme njihove vlasti Obraz je bio zabranjen. Oni su zabranili Obraz kao organizaciju, a njihov obraz je otprilike bio pendžetiran obraz, tako da ne znamo ko je lične ili bezlične karte oni treba da se uklope.

Dame i gospodo narodni poslanici, po pitanju mašina, gospodine ministre, 2015. godine je napravljena dopuna Pravilnika o registraciji motornih vozila i priključnih mašina. Ja mislim pošto je isteklo tih pet godina da treba zanoviti taj pravilnik i da se u narednih godinu dana registruju mašine koje nisu registrovane. Ako mislite da ćete neko podvaliti kradene teško zato što se tom prilikom prilaže i pregleda broj šasije, broj motora, ukoliko se radi o traktoru, pa ukoliko sumnjamo da se neko sa ukradenim traktorom želi prošvercovati, vrlo lako ćemo ga uhvatiti tako što ćemo na registraciji videti te brojeve imamo negde u potrazi.

Dakle, apelujem na vas da pokušate da nađete način da još jednom dopunimo ovaj Pravilnik zato što je to urađeno pre pet godina, a mašine starije od pet godina je obuhvatao taj Pravilnik da ne menjamo previše sadržinu, nego samo da zanovimo i da taj period registracije bude u narednih godinu dana.

Dame i gospodo, neko je rekao da je želja za uspehom pola uspeha i ja verujem da je ta naša želja dupla i da ćemo uspeti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u vezi REM-a i u vezi fudbala i prenosa. Ovde je govoreno o mrziteljima FK Novi Pazar, govoreno je o fer-pleju. Pa, u ime tog fer-pleja da kažem, a nisam bio protiv, da je Novi Pazar dva puta administrativno, ne sportskim rezultatom, ubačen u prvu ligu, ili kako se to zove super liga. Tako da, ta neka nepravda prema FK Novi Pazar, po meni, apsolutno ne postoji. Dame i gospodo, ako treba neka ih ubace i treći put, nemam ništa protiv.

Dame i gospodo narodni poslanici, REM onako kako je Tanja Fajon videla REM, to vam je jedna soba za prevare. Ja ovim kandidatima želim da se ne ugledaju na stare članove REM-a. Dame i gospodo narodni poslanici, to je Regulatorno telo za elektronske medije. Ono je zaduženo, a ne mi, ne Ministarstvo informisanja, da na određeni način kontroliše da li ti mediji rade u skladu sa Zakonom o elektronskim medijima i nekim drugim zakonima koji regulišu određene oblasti u elektronskim medijima, u radu elektronskih medija.

Pa da krenem redom. Čuli ste svakako za prekogranične televizije koje reemituju program, prekogranične koje reemituju program. Dame i gospodo, danas imamo 30 kanala koje pripadaju „Junajted mediji“, a „Junajted mediji“ su i CAS medija, „Dajrekt medija“, vlasništvo Đilasa, bar im je on bio vlasnik do nedavno. Imaju 30 kanala koji su navodno preko granični i koji reemituju program preko granice ovamo.

Reemitovanje znači istovremeno preuzimanjem medijske usluge koja se preko granice vrši za širu javnost. Fiktivno su registrovali u Luksemburgu 30 kanala. Luksemburški operator je na moje pitanje odgovorio da jesu registrovani u Luksemburgu, ali tamo ne emituju program.

Prema tome, N1, „Nova S“, „Sport klubovi“, „Sinemanija“, „Grand“ itd. su kanali koji su samo fiktivno registrovani i ne emituju program za širu javnost u Luksemburgu. Ja vas onda pitam, šta preuzimaju, a reemitovanje je, po zakonu, istovremeno preuzimanje medijske usluge bez izmena, dopuna i prekrajanja? Znači, ono što ide u Luksemburgu za gledaoce, mi možemo ovde da gledamo na prekograničnim televizijama koje reemituju program. To je reemitovanje.

Pošto tamo nema programa, ja vas, sebe i sve druge i osobe iz REM-a pitam, šta onda se istovremeno preuzima? Znači, to je 30 fiktivnih kanala. Njihova uređivačka politika nije predmet moje diskusije. Mogu svoje programe da uređuju kako god hoće, ali moraju da se registruju u Srbiji ili da budu klasična prekogranična televizija, kakve su CNN, BBC, Sky, Televizija Crne Gore, Hrvatska televizija, čije programe ovde gledamo kao preko granične, koji ovde dolaze bez izmena, prekrajanja itd.

To se sa ovim kanalima ne dešava i ne iznenađuje me što je čak i Jugoslav Ćosić napustio takvu kompaniju koja podvaljuje. Te televizije se ne registruju u Srbiji, domaće televizije koje emituju program iz Srbije se registruje i zato moraju da plaćaju sve naknade od SOKOJ-a, RATEL-a, REM-a itd, sve poreze itd. Moraju da plaćaju zato što su televizije koje ovde emituju program i zato što, kao emiteri, kao pružaoci medijske usluge imaju pravo na marketing, imaju pravo na reklame, što preko granične televizije nemaju pravo na domaće reklame, odnosno mogu da reemituju samo reklame koje su sastavni deo izvornog programa, one koje idu u Luksemburg.

Dakle, kroz preko granične televizije oni, navodnim reemitovanjem, emituju domaće reklame, što je takođe protiv zakonito. Dakle, na takav način se narušava sloboda medija, jer uzimaju deo kolača, reklamnog kolača neovlašćeno, protiv zakonito domaćim televizijama, koje plaćaju sve takse, ali pri tome ovi drugi ništa ne plaćaju.

To vam je, kao kad bi otvorili obućarsku radnju u Beogradu i sve plaćate i onda neko otvori pored i kaže – E, ja sam registrovan u Luksemburgu i ne plaćam ništa, a pri tome vi vidite da cipele popravlja ili ih radi u Beogradu.

To je njihovo ponašanje, to je jedna prevara koja se dešava uz pomoć REM u kome sedi i Goran Petrović, a ranije Nenad Janković, tzv. „Neša kauboj“, koji su bili osnivači SBB u Kragujevcu kada su bili u Radioteleviziji Kragujevac, zajedno sa Šolakom su osnovali KDS koji je prerastao u SBB.

Druga prevara, prekrajanje klasičnih kanala, prekograničnih, „Foks muvi“, „Diskaveri“, „Histori“, „Sinestar“ kanali. Upalite i pogledajte „Foks muvi“; recimo, imate po hiljadu sekundi u jednom filmu reklama kojima se preplavlja izvorni program. Hoćete da kažete da u Americi ide, na „Foksu“ ide reklama „Zaječarskog piva“, „Jelen piva“, „Dijamanta“ itd. Naravno da ne ide.

Po Zakonu o oglašavanju prekogranični kanali mogu ovde da reemituju propagandne poruke koje su samo sastavni deo izvornog programa onaj koji ide u Americi na „Foks“ televiziji. Znači, na takav način uzimaju još jedan deo reklamnog tržišta i time finansijski ugrožavaju domaće medije koji sve plaćaju.

Treća prevara je fudbalska, košarkaška reprezentacija. Da bi nahvatali što veći broj pretplatnika, oni neovlašćeno prenose fudbalske, košarkaške utakmice itd. Ja ovde imam Zakon, član 64. koji kaže da najvažnije događaje od interesa za sve građane mogu da prenose isključivo kanali koji pokrivaju celu teritoriju Srbije i imaju slobodan pristup, tj. da možete da gledate i na antenu.

To televizije, sport klubovi, „Nova sport“ nemaju prava da ispunjavaju te zakonske uslove. U cilju prenosa REM sastavlja listu najvažnijih događaja u koju spadaju te sportske i ja ovde imam listu iz 2018. godine i 2021. godine u kojoj piše da kvalifikacije za evropska, svetska prvenstva i sama evropska i svetska prvenstva mogu da prenose samo televizije koje pokrivaju celu teritoriju Srbije. To se ne dešava.

Sa jedne strane, uzimaju kroz sportske prenose još jedan deo reklamnog tržišta, ugrožavaju domaće medije. Sa druge strane, neovlašćenim prenosima zbog interesa građana prikupljaju veći broj pretplatnika koji su zainteresovani da gledaju reprezentaciju i na takav način dižu cenu reklame i sa druge strane imaju veći prihod od pretplate.

Četvrta, poslednja prevara. Sve te nezakonite prihode, što od pretplate regularni, što prijemčene, primamljive, navabljene kroz sportske prenose, sav novac gotovo od pretplate, sav novac od nezakonitog emitovanja marketinga, kroz programe koji se navodno reemituju, oni na takav način uvećavaju prihode. Sve te prihode ispumpavaju van Srbije i ovde prikazuju gubitke. Ispumpavaju tako što plaćaju, domaćim kanalima ne plaćaju ništa na tom kablu. Znači, koriste njihov program za džabe, nacionalne televizije, regionalne i neke druge, domaće televizije od SBB ne dobijaju bele banke za to što koriste njihov proizvod, ali zato N1, „Nova S“, „Sport klubovi“, u Luksemburg i neke druge zemlje dobijaju novac za uslugu reemitovanja koja ne postoji. Plaća se usluga, to se zove pranje para. To je težak kriminal, poreski prekršaj itd.

Plaća se usluga koja ne postoji. Probajte vi u inostranstvu da platite uslugu koja ne postoji, dobićete poreznike odmah na vratima. Galama o slobodi medija služi samo onoj sobi za prevare kao ruka kojom treba odvratiti pažnju. Glavni prihodi su na sportu i zabavi od reklama u prekrajanju onih prekograničnih kanala o kome sam govorio.

Glavni prihodi su od toga. Ono N1, ono je samo ruka da se odvuče pažnja, prevara se dešava drugom rukom. Znači, oni galame o slobodi medija samo da bi Šolakova i Đilasova prevara i najveća pljačka trajala i trajala. Tim novcem oni ne ruše vlast samo u državi Srbiji, oni polako nagrizaju i ruše državu Srbiju i mogu o meni da emituju šta god hoće, o svima nama šta hoće, ali treba da se registruju, da rade po zakonima ove zemlje koji su u skladu sa međunarodnim zakonima.

Znači, REM je aktivno učestvovao i branio Šolakov i Đilasov biznis. Sa tim se jednom mora stati i ova pljačka se mora zaustaviti i novi član REM-a, koga izaberemo, moraće posebnu pažnju da obrati na ove prevare koje su godišnje teške, a samo se na prevaru navodne reemituje preko 200 hiljada sekundi dnevno na 30 kanala i na 20 prekrojenih prekograničnih kanala. Preko 200 hiljada sekundi, da uzmete samo po dva evra, to je 400 hiljada evra puta 365 dana, samo se na marketingu ukrade 150 miliona evra, plus pretplata. Prevara godišnja je teška 200 miliona evra.

Pozivam nadležne organe, tužilaštvo itd. organe bezbednosti, a posebno REM da se stavi tačka i da se prekine ova pljačka.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, za mene je pomalo čudno kad jedan od predlagača zakasni na sednicu Narodne skupštine. Nema veće svetinje za narodne poslanike, a verujem i za predlagače ministre u Vladi Republike Srbije, nema veće svetinje od Narodne skupštine.

Dame i gospodo narodni poslanici, nedavno je rodno ravnopravni ministar u Vladi Republike Srbije dao sledeću izjavu. Izjava glasi ovako – onaj ko je protiv istopolnih brakova ili zajednice ne mora u njima da živi. Analogno tome ja mogu da kažem – onoj ko je za istopolne zajednice ili istopolne brakove mora u njima da živi.

Dame i gospodo narodni poslanici, ljudska prava su pravo na život, pravo na slobodu, pravo na sigurnost. Specijalna prava koja se dodeljuju jednoj od grupa bilo koje vrste mogu da budu vrlo neprijatna, da kažem, za pojedina društva. Nismo mi svi isti. Postoje patrijarhalni ljudi koji to teško doživljavaju.

Sad se ja pitam, kada govorim o diskriminaciji – šta će se desiti ukoliko se u istopolnoj zajednici pobiju dva homoseksualca? Jel to nasilje u porodici? Ako je to samo istopolna zajednica ukoliko dođe do nasilja da li je to onda nasilje u porodici?

Šta se dešava ako se potuku, a ima muškaraca koji imaju tri žene, šta će se desiti ako se potuku tri žene međusobno? Hoće li to biti nasilje u porodici ili u porodicu spada samo ona koja se prva venča? Šta će biti ako njih tri se udruže protiv njega samoga i ubiju ga od batina? Ja se pitam – hoće li to biti nasilje u porodici, ukoliko su ga prebile one koje se nisu venčale? Ko će onda da izađe iz kuće? Jadno muško.

Moramo biti veoma pažljivi.

Vi gospodine Martinoviću treba da se setite vašeg džaka. Bojim se da se prilikom emitovanja pojedinih prava, da tako to kažem, emitovanja da se radi o dopuni onog vašeg džaka. Zemlja sa lako niskim natalitetom ne bi baš trebala da pravi neku vrstu, ja ne govorim da je to feminizam, ali bismo imali prečih problema da rešavamo nego ovih.

Recimo, 40% plus do 50%, zašto samo funkcije, gospodine Martinoviću? Možete li vi da mi kažete? Zašto ne 40% rudara, zašto ne 40% zavarivača, zašto ne 40% traktorista, zašto ne 40% običnih vojnika? Zašto samo 40% do 50% funkcija? Jesu li to onda neka specijalna prava, pravo na vladanje?

Hajde da razmišljamo da li treba ovde u blizini da otvorimo kliniku za brzu promenu pola. Šta ćemo sa polno nemoćnim bićima koje ću ja biti za desetak godina, nadam se da ću doživeti polno nemoćno biće? Šta ćemo sa njima?

Šta ćemo sa ljudima koji požele da se osete kao slabije zastupljeni pol i kažu – nema veze, ja sam u duši malo žensko? Hoćemo li otvoriti tu negde na brzinu neku hirurgiju za brzu promenu pola?

Svi smo svedoci da su neki ovde menjali nacije, neki su menjali prebivalište da bi postali odbornici, neko je menjao ime, za očekivati je da ljudi požele, radi funkcije, da na brzinu promene pol. Ko će utvrđivati u toj situaciji ko je promenio pol ili nije? Hoćemo li to raditi na način koji se utvrđuje PAP?

Stvarno ne znam dokle ćemo mi sve dogurati zato što smo mi društvo sklono raznim zloupotrebama i treba biti veoma pažljiv u tome.

Ajmo malo o Sremskim Karlovcima. Ja koji sam rođen u Novim Karlovcima, to je naselje Sremskih Karlovaca, ja se bojim da naša istorija koju smo mi učili, barem moja generacija, istoriju prečanskih Srba, da ih tako nazovem, nikada nije dovoljno zastupala u udžbenicima. Srazmerno politici koja se vodila i političke prilike koje su bile u SFRJ, istorija Srba je svođena, upodobljena sa političkim događajima u zemlji i uređenjem države, tako da je gotovo bilo zabranjeno da se u udžbenicima istorije nađu događaji u kojima su učestvovali Srbi, a da se to nije dešavalo u užoj tzv. Srbiji, onda recimo, naučiš Prvi i Drugi srpski ustanak i to je bio kraj srpske istorije.

Ja vas pitam, ima li tu recimo bitke kod Slankamena? To je 1691. godine velika pobeda hrišćana, mali spomenik. Mi svoje velike pobede obeležavamo malim spomenicima, a velike poraze onda smo pompezni i više volimo da obeležimo poraze nego pobede. Velika pobeda 1691. godine što je kasnije Jovana Monasterlije, jel tako, Ludvig Badenski je vodio hrišćansku vojsku. To je bio veliki poraz Turaka zahvaljujući Jovanu Monasterliji i konjanicima srpskim koji su probili dva puta moćniju tursku vojsku i time doprineli hrišćanskoj pobedi. Kasnije su učestvovali u manjem broju i u bitci kod Sente što je rezultiralo Karlovačkim mirom. Što ne kažu da su kod Petrovaradina učestvovali? Da su tada položili kamen temeljac u Novom Sadu, je li tako pokrajinski predsedniče Vlade?

Dakle, hajde da pričamo dalje. Šta znamo o guslama? Šta znamo o istoriji o guslama? Nenad Čanak kaže – nećemo gusle hoćemo klavir. Guslarske škole su bile u Vojvodini, tzv. Slepačka akademija, jer su guslari bili slepi, je bila u Irigu. Kada je 1780. godine austrijsko carstvo zabranilo, osnovana je guslarska škola u Starom Slankamenu. Tako da su gusle u stvari vojvođanski instrument, selo Grk gospodine Martinoviću, sad selo Višnjićevo, u znak srpskog Homera Višnjića. Šta smo mi u istoriji od toga učili? Veoma malo je bilo u istorijskim udžbenicima.

Hajde dalje da vidimo šta je bilo sa vojvodovinom Srbijom. Koliko smo mi učili o tome? Ali, pre toga hajde da vidimo šta smo naučili o Matiji Gubcu? Sve. To je bila velika seljačka buna. Naravno, seljački lideri uvek loše završe. Tako da ja nemam neke prevelike ambicije. Dođe mi da kažem – pa ja i nisam neki seljački lider, tek toliko da me neko ne bi pogubio, da me ne bi krunisali kao njega. E, o tom krunisanju smo sve naučili, da li je bilo ili nije bilo, uglavnom u udžbenicima istorije smo naučili da su njega krunisali vrelom krunom i da je to bilo varvarski itd, i on je bio vođa slovenačko-hrvatskih ovih Zagoraca itd.

Šta smo naučili o Teodoru Vršačkom? Šta smo naučili o Vršačkoj buni, koja je po dimenzijama bila jedna od tri srpska ustanka? Šta smo naučili o Teodoru Vršačkom? On je 1594. godine bio vođa Banatske bune, Banatskog ustanka. U tom banatskom ustanku je učestvovao, na kraju je skršen sa 30.000 turskih vojnika, naspram 4.000 srpskih, 4.300, ako ne grešim. Teodor Vršački je prvo bio izvan, onda su ga Turci na prevaru uhvatili i živog pomoću meha odrali. O Teodoru Vršačkom nismo učili u istorijskim čitankama, zato što je tadašnji poredak u SFRJ bio takav da se istorija mogla učiti samo uže Srbije. Znači, ove krajeve su već bili otpisali obe pokrajine, tu nisi smeo ništa učiti.

Šta smo naučili o Vojvodovini Srbiji u udžbenicima? Ja ne, to sam naučio dobrovoljno, zato što je Vojvodina u tom trenutku bila veća Srbija od bilo kog srpskog kraja, 1848. Majska skupština gde Stefan Šupljikac postaje vojvoda, mitropolit Rajačić postaje patrijarh i austrijsko carstvo priznaje Majsku skupštinu i priznaje Stefana Šupljikca patentnom, gde je on od uzbuđenja, jer je držao rovove prema Turcima kod Pančeva, pao sa konja i umro od srčanog udara. Na tom mestu jedna stranka je morala da mu podigne spomenik, jer niko u Srbiji to nije hteo, prvo su bili komunisti, a posle žuti, njih to baš nije previše interesovalo da podižu spomenike te vrste.

Šta smo mi naučili o drugoj prečanskoj istoriji? Šta smo naučili, s obzirom da sam ja školu završio u Novim Karlovcima? Tu školu je završio i Dimitrije Mita Ruvarac, koji je bio upravnik štamparije u Sremskim Karlovcima, bio je i šef biblioteke u Sremskim Karlovcima. Nije bio kao Boško Obradović, bio je daleko bolji. Dakle, bio je veliki Srbin.

Šta smo naučili o njegovom književnom delu „Evo, šta ste nam krivi!“? Čovek je bio vidovit, opisao je sve šta će nam Hrvati uraditi, da je njihova intencija da ne priznaju Srbe kao politički narod, da Srbi koji žele da budu politički narod se moraju smatrati Hrvatima itd. Unapred je ukazao na pretapanje Srba, što nam se i desilo. Dimitrije Ruvarac je sahranjen u Sremskim Karlovcima. Da li mi nešto u udžbenicima imamo o njemu? On je, inače, poznat, da ne nabrajam dalje, po izreci: „Teška je prazna torba“. E, pa, gospodo Srbi, mi ne možemo da kreiramo prošlost, ali možemo da kreiramo budućnost, a budućnost treba da bude takva da zavrnemo rukave i da napunimo, u ekonomskom smislu napunimo, tu praznu srpsku torbu. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani koji ovo gledate, ukoliko gledate, postoji jedna narodna izreka iz Hercegovine, kaže – što stražnjici godi, obrazu ne smeta.

Dakle, dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o dopuni Administrativnog odbora, odnosno Odbora za administrativno-budžetska pitanja, mandatna itd. i ova izreka se odnosi na Vuka Jeremića i na rad Administrativnog odbora između 2012. i 2014. godine kada je dozvolio, što je bila i njihova nadležnost, Vuku potomku, tzv. Vuku potomku čuvenog Murat-age Pozderca, kada su mu dozvolili da može da obavlja, pored poslaničke dužnosti, tik posle obaveza koje je imao kao predsedavajući u Skupštini UN da ima pravo da vrši konsultantske usluge. Administrativni odbor je imao tu vrstu nadležnosti, ali Agencija za borbu protiv korupcije, bojim se, nije ispratila tu situaciju.

Dakle, on je sklopio konsultantske ugovore sa „Čajna enerdži“ dvogodišnje i za svaku godinu dobio po 300.000 dolara. Te je poslove ugovorio u Njujorku, gde mu je država plaćala stan 15.000 evra, platu 10.000 evra, vozača 6.000 evra, preseljenje 218.000 evra. Tako da, država je imala samo prvih šest meseci 2,9 miliona evra troška oko predsedavanja Vuka Jeremića 67. sednici Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. To što je on predsedavao nisu plaćale Ujedinjene nacije, nego naša država, koja je u tom trenutku imala prosečnu platu od 300 evra.

Vuk Jeremić je pre toga za pet godina samo na letove, na avionske karte koje je nabavljao u firmi koja je bila vezana za člana njegove porodice, avionske karte je platio 3,6 miliona evra. Svakoga dana letovi Vuka Jeremića su koštali 2.000 evra ili 10 prosečnih penzija. Znači, ujutru kada ustanete, Vuk Jeremić je koštao samo na letovima 2.000 evra. Uzimao je apartmane koji su koštali 1.200 evra za noć, što znači šest penzija samo dok Vuk Jeremić prespava, jer nije želeo da spava u sobama, apartmanima jeftinijim, nego u apartmanima u kojima odsedaju šeici. Na takav način je i upoznao Patrika Hoa i svu onu ekipu i dok mu je država plaćala masne honorare, za njega, za sobaricu, za vozača, stan 15.000 evra, preseljenje od 218.000 evra, za to vreme on je pravio sebi konsultantske poslove koji su vredeli 300.000 evra.

Nikada Poreska uprava nije proverila da li na tu zaradu, je li tako, gospodine Arsiću, Vuk Jeremić, Vuk potomak čuvenog Murat-age Pozderca, tu ne mislim ništa loše o Murat-agi Pozdercu. On, da je živ, mogao bi da da DNK, da vidimo da li je Jeremić sa njim u vezi, zato što je Murat-aga Pozderac vodio borbe protiv Austrougarske itd, on je bio na neki način neka vrsta rodoljuba. Ali Vuk Jeremić nije znao, njemu nije bila bitna ideja, ništa, njemu je bio bitan samo svoj novčanik. Pet hiljada evra je država platila to što je on sa članovima svoje porodice otišao da gleda teniski meč u Vimbldonu i tamo prespavao, to je našu državu koštalo 5.000 evra ili 250 penzija.

I danas oni jurišaju na vlast, tako raspusni, tako bahati. Misle da dekretom, prvo da nas zaplaše, streljaće nas, ubiće nas, silovaće nas, ne znam šta nam više neće uraditi. Ja svakog dana dobijam po jednu prikrivenu ili slabo prikrivenu ili uopšte ne prikrivenu pretnju. Uopšte više ne marim za to, jer nema veće časti za jednog pokojnika, sve da izvrše svoju pretnju, nego da pogine, recimo, na pragu Skupštine, gde me ne mogu zaustaviti, jedino mitraljez da stave, da pogine boreći se za svoju državu, braneći se i braneći pravo države Srbije da postoji upravo od takvih koji očekuju da ih neko drugi dekretom dovede na vlast. Najbolje je to opisao onaj novinar Stupar. Treba, kaže, obići i ambasade Nemačke, treba obići ambasade Velike Britanije, SAD i reći – evo, mi hoćemo, hoću da budem predsednik, a vi mi to omogućite, čim dođem da budem predsednik ja ću iskontrolisati medije.

Očigledno, a nas optužuju za to, da oni o nama misle po sebi i takvi kakvi jesu ponašaju se vrlo čudno. Izađu, demonstriraju, gledao sam ovde, zaštita životne sredine. Kaže – hoćemo fabrike, nećemo električnu energiju, hoćemo radna mesta, nećemo fabrike, hoćemo fabrike, ali nećemo električnu energiju, hoćemo električnu energiju u stanovima, ali nećemo jer se električna energija proizvodi u centralama. Mi hoćemo čistu energiju, hoćemo automobile, nećemo automobile, prljav je vazduh, zagađen je vazduh, ali hoćemo na protest da dođemo automobilima. Pa nećemo tim automobilima, hoćemo da dođemo, da nam kupite električne automobile. Hoćemo električne automobile, ali nećemo litijum. Hoćemo da se slikamo na tim protestima mobilnim telefonima, ali nećemo litijumske baterije.

Više ne znam šta ti nesrećnici stvarno hoće, ali u poslednje vreme se pojavio, pošto je ovde i gospođa sudija, ide u penziju, nadam se da će jednog dana i Majić da ode u penziju. Ima izreka Konfučija - naneta nepravda ne znači ništa, ako je ne pamtiš. Mi treba da pamtimo Majića, kao najveću nepravdu. Najveću nepravdu žrtve usmrćene to ne mogu da pamte. Ponovo ću reći, na surov način je ubijeno 80 Srba, 34 je nestalo, a preko 150 je mučila Gnjilanska grupa, sistemom laganog uzimanja duše, ženama su sekli dojke i pekli na vatri, ljudima su razvijali lobanje. Sam svedok saradnik, albanskog porekla, šiptarskog, kako god hoćete, je svedočio da su se skidali kad su ulazili da kolju i ubijaju, zato što je toliko bilo krvi. Sudija Majić je napravio najveću nepravdu. Sudija Majić je oslobodio Gnjilansku grupu, koja je prethodno na Apelacionom sudu, koja je prethodno bila kažnjena sa 116 godina zatvora. Sudija Majić, na svojoj duši nosi duše ubijenih Srba, nosi patnje onih koji su mučeni, pa preživeli, pa i danas imaju posledice.

Sudija Majić je bruka i sramota. On se pridružio onom Stuparu, kao da je jedan od drugog prepisuju. On ide po ambasadama, on se nudi da bude predsednik, ako me izaberete, ja ću šta, ugušiću medije, itd. On se bavi politikom, a za sudiju je to zabranjeno. On se bavi našim poslom. On je nedavno, a ona njegova organizacija CEPRIS, je parapolitička organizacija, kad pogledate njegov sajt, ono je stranka, neregistrovana stranka, koja se finansira, ne znam odakle. Koja dođe i kaže – bahatost u Narodnoj skupštini, narodni poslanik je predložio zakon, koji je u skladu sa evropskim pravilima, između ostalog, što je ovlašćenje narodnih poslanika. Ne možemo mi da radimo tuđe poslove, kao on. On smatra, da ukoliko mi radimo svoje poslove, da je to bahatost, a kad on radi naše poslove, kad on radi poslove političara, to je za njega sasvim normalno.

Dok imamo sudije poput Majića, pravda neće biti dostupna, ni pravda ni pravo, neće biti dostupno građanima Republike Srbije, a takvih sudija ima puno. Da vas upozorim pred promenu Ustava, pred tu raspravu, da mi moramo pažljivo da radimo. Ja ću da razmišljam, i ukoliko je stav većine da se Ustav menja zbog poglavlja itd, ako je to neka naša obaveza, ja ću verovatno glasati za to, ali vam moram reći da se ne slažem sa tim da im dopustimo preteranu slobodu. Zamislite koliko ima Majića. Pazite, u toj njegovoj parapolitičkoj stranci CEPRIS-u, kao Centar za pravosudna istraživanja itd, imate zajedno tužioce, advokate i sudije. Često iz istog predmeta, Beljanski, i ne znam ko je sve tu bio zajedno, advokat, sudija, i tužioc, sada zamislite kakvu presudu po nekom predmetu, koji zajedničko vode, brane i sude, kakvu presudu oni mogu doneti.

Kažu, obični ovi moji seljaci, kažu da koliko novca staviš na tas pravde, toliko prevagne. Oni po selima kažu da se neke presude protiv njih naručuju kao pljeskavice. Ima moćnih advokata koji novac pozajmljuju sudijama uz kamatu, a onda se sve to vraća, u presudama. Takvih advokata, takvih sudija ima. Dobro razmislite, da li ćemo posle reforme, još jedne, a ono je bila deforma, da li ćemo posle ustavnih promena možda dobiti STR? Da li ćemo dobiti zbir samostalnih trgovinskih radnji umesto sudova. Da vas pitam, da li će onda sudija Majić imati ceo jedan tržni centar i da li će taj tržni centar kontrolisati stranci preko Majića, da li će taj tržni centra kontrolisati Amerikanci, ili će to kontrolisati građani Srbije?

Uglavnom, bilo kako bilo, mi ne treba da gledamo na ove nesretnike, koji otprilike, misle da plemenite ljude kao što smo mi, zanima pravda i zanima dizanje države, a njih zanima samo novac. Zbog novca oni idu na vlast, ne samo zbog vlasti, a mi u vlast idemo da bi dizali državu, da bi dizali našu ekonomiju.

Snažno podržavam to što želimo opremom, bolnicama, vakcinama, da steknemo zdravstveni suverenitet i da budemo suvereni na ovoj teritoriji Balkana, da svi po malo zavise od nas. To je po malo i politička prilika. Takođe, se kao poljoprivrednik, i kao neko ko je osnovao Narodnu seljačku stranku, moju stranku 1990. godine, koalicije sam menjao, ali stranku ne, u njoj sam zbog sela, zbog poljoprivrede, tamo sam odrastao. Ja se zalažem za prehrambenu sigurnost. Ima izreka, čiju hranu jedeš, njegove pesme pevaš. Mi moramo ovde u regionu da budemo vodeći proizvođači hrane, da snabdevamo sve druge koji nemaju dovoljno hrane, a mi ćemo imati viškove i to je takođe nova politička prilika koju treba da iskoristimo.

Mi našu zemlju treba izgrađujemo, ne da vladamo, već kroz vladanje da izgrađujemo našu zemlju, da po kvalitetu života svojih građana bude prva u regionu, a uskoro da prestigne najmanje deset država EU. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, Odbor za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu, po meni, najvažniji odbor u Narodnoj skupštini Republike Srbije je podržao zakon o potvrđivanju Memoranduma između Republike Srbije i Dominike Komonvelt. Nadam se sada, ako je Đilas čuo da ta država postoji, da neće otvoriti račun.

Dakle, mi smo podržali sporazum i članovi Odbora su izrazili i zahvalnost zato što je ta ostrvska država povukla priznanje Kosova, lažne države koju su Albanci proglasili februara meseca 2008. godine, tik posle izbora Tadića, što je bio uslov DS da se to desi. Tik posle izbora Albanci su proglasili nezavisnost, i to zahvaljujući tome što je DS molila predstavnike američke ambasade da Albanci odlože, samo da odlože, proglašenje nezavisnosti Kosova, a da ne bismo ometali Tadića da dobije, na našu žalost, drugi put pravo da bude predsednik Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi mnogo toga možemo da pomognemo toj maloj ostrvskoj zemlji, posebno iz oblasti poljoprivrede, jer imamo dovoljno iskustva i znanja, imamo dovoljno stručnjaka, imamo fakultete, institute, voćarstvo, stočarstvo, povrtarstvo itd. Mnogo toga možemo da naučimo predstavnike te ostrvske države, ali i oni možda mogu nešto da nauče nas, odnosno mogu da se razviju saradnje iz oblasti poljoprivrede i verovatno da će postojati i saradnja iz oblasti turizma. Kada Đilas ovo čuje, verujem da će potrčati tamo i da će postojati finansijski razlozi zašto treba dve zemlje da sarađuju.

Dame i gospodo, poljoprivreda jeste naša šansa i moja stranka, koja nije baš toliko velika, po broju članova, se zalaže zbog zajedničke evropske poljoprivredne politike da uđemo u EU da bi ostvarili podsticaje u poljoprivredi od milijardu evra i više na godišnjem nivou i tako pokušali da ustanovimo održivu poljoprivredu na našoj teritoriji, odnosno da pomognemo pre svega malim farmerima, što je intencija EU i njihove zajedničke poljoprivredne politike u poslednje vreme, da se što više pomogne milionima, a ne milionerima, nadam se da me Đilas nije čuo, pošto se i on bavi poljoprivredom, da se pomogne malim poljoprivrednim farmerima i gazdinstvima, da specijalizuje svoju proizvodnju zbog održavanja zemljišta, sprečavanja erozije, održavanje životne sredine, zbog divljači, zbog lovstva, zbog seoskog ili ruralnog turizma, kako to neko zove.

Dakle, iz tih razloga treba pomagati mala poljoprivredna gazdinstva, da svako od njih ugrabi neku šansu i da na određeni način platimo zato što se živi i radi na selu, jer to pitanje nije samo poljoprivrede, već pitanje bezbednosti i suvereniteta zemlje, odnosno da se ne prazne teritorije.

U vreme kada sam ja radio u IMT, u fabrici traktora, Beograd je 80-ih godina imao milion stanovnika, a Srbija je imala preko 10 miliona stanovnika. U ovom trenutku, bez obzira što ni natalitet u Beogradu nije nešto posebno velik, u Beogradu živi dva miliona stanovnika, a u Srbiji sedam miliona, što znači da preko 25% stanovništva živi u Beogradu, a u odnosu na osamdesete godine živelo je svega 10%. To je rezultiralo pražnjenjem sela.

Starost na selu je 61, 62 godine prosečna, i teško ćemo poljoprivrednu proizvodnju održati ukoliko barem ne zadržimo postojeće stanovništvo na selu, odnosno da se deo stanovništva iz grada vrati, a podsticaj isplativosti poljoprivredne proizvodnje i održiva poljoprivreda može da bude šansa da se deo stanovništva iz grada vrati u napuštena sela i da na takav način budu zadovoljni i sin i otac, odnosno da se otac bavi poljoprivrednom proizvodnjom, a sin da nađe neku šansu u preradi koja treba da se vrši što bliže mestu proizvodnje i dana takav način zadovoljimo i gradsko i seosko stanovništvo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam ovih dana, nekoliko dana, strpljivo pratio izlaganje mojih kolega i nadao sam se da će neko drugi osuditi pojavu koja se desila u Sarajevu, nekad meni dragom Sarajevu koji je živeo jedan multietnički život, ali koji je doživeo neku transformaciju koju ja nikada neću moći da razumem. Bilo je rata, bilo je svega, ali transformaciju koju doživljavamo i ovih dana ja ne razumem.

Ovo je Muhamer Bazdulj, pisac, novinar, kolumnista, više puta nagrađivan u Srbiji. Da ne bi neko pomislio da je vladajućoj većini politički drag, ovde je njegova kritika iz „N1“ televizije, gde otprilike kao kritičar vlasti kaže da je ograničeno trajanje Vlade, da je to znak uspeha bojkota itd. Znači, ne radi se o političkom istomišljeniku, ne radi se o nekome ko podržava vladajuću većinu, pa bih ja imao potrebu zbog toga da dignem glas.

Ovo je fotografija gde Muhamer Bazdulj zajedno sa Emirom Kusturicom i Handkeom nobelovcem peva pesmu u Andrić gradu, pesmu, znači dva muslimana pevaju pesmu trećeg muslimana Halida Bešlića „Ej da mi je da se kući vratim ranije“. Zamisliste taj greh.

„Sarajevsko oslobođenje“ odmah sutradan skida kolumnu pisca, književnika, novinara, kolumniste, gospodina Bazdulja i izvinjava se čitaocima što su pustili vest i fotografiju o ovom događaju koji ni po čemu nije diskriminatorski, ni po čemu nije uperen protiv bilo koje nacije, a posebno ne protiv muslimanske.

To je dokaz da će pomirenje u Bosni ići teško, ne zbog Srba, kao što tvrde sarajevski političari, već zbog toga što su sarajevski političari izvršili transformaciju jedne nacije koja više nije ono što je bila, ma šta mi tvrdili, ma šta mi pričali.

Zato sam ja očekivao da oni koji su trebali da dignu glas ne dižu glas protiv sukoba Izraela, Hamasa i Palestine i Gaze tražeći da mi nešto reagujemo, ja sam juče očekivao da baš ti ljudi dignu glas protiv ovakve pojave, jer je ovo gotovo neverovatno. Ovo je za verovati ili ne, da neko zbog jedne pesme koja je u stvari, Halid Bešlić, ja mislim, živi u Sarajevu, zbog jedne pesme koju pevaju dva muslimana, pesmu trećeg muslimana, oni zabrane zato što je tu nobelovac Petar Handke, u gradu drugog nobelovca Ive Andrića. To je gotovo neverovatno i mene zaprepašćuje ta vrsta transformacije, budućnosti radi i zbog mogućeg zanavljanja sukoba u meni dragoj BiH, posebno zbog Republike Srpske.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi ovde imamo sporazume sa Argentinom. Da je to nekada bilo, da je takav sporazum postojao 1957. godine, da su malo bile ažurnije naše službe, da je ažurnija bila CIA koja je jedno vreme štitila Antu Pavelića, koja mu je pomogla da se domogne Buenos Ajresa i ulice Sančez, da je toga bilo nama verovatno u to vreme ne bi trebao Blagoje Jovović.

Dakle, Blagoje Jovović, da ne pomisle partizani da se radi samo o četniku, to je osoba koja je bila i u partizanima i u Jugoslovenskoj vojsci otadžbine koju neki nazivaju četnicima.

Dakle, radi se o osobi koja je bila u jednom i u drugom antifašističkom pokretu. S obzirom da su sve službe omanule, verovatno namerno, on je sebi dao za pravo da na neki način osveti i kazni, da osveti žrtve Jasenovca, žrtve Jadovna, itd, svih tih logora, on je našao za shodno da sam, svojom rukom, ispravi nepravdu i u toj ulici Sančez je sa dva metka smrtno ranio najvećeg zločinca u istoriji Balkana, Antu Pavelića, koji je dve godine kasnije od posledica ranjavanja umro u Frankovoj Španiji, što dovoljno dokazuje i pokazuje o orjentaciji i samog Pavelića, samog Franka, a, Boga mi, i Argentinu.

Stoga, danas verujem da imamo Sporazum o izručenju, da ukoliko se ponove neke ovakve pojave da će u tom slučaju vrlo brzo zločinac, kriminalac biti izručen nama ili ćemo mi izručiti njima, ukoliko neki kriminalac bude njihov na teritoriji Srbije i ukoliko ga oni zatraže.

Što se tiče Sporazuma o poljoprivredi, ja sam već o tome govorio i značaj poljoprivrede je daleko bitniji od onoga što većina nas misli. Ko želi da jede ukusan hleb, on mora da podrži poljoprivredu. Ukoliko ste gladni između mirisa novca, mirisa zlata, mirisa srebra, mirisa dijamanata i hrane i sveže pečenog hleba vi ćete se opredeliti za sveže pečeni hleb. Ukoliko ste gladni između mirisa novca i mirisa zrelog slatkog voća opredelićete se za ovo drugo.

Stoga je tačna tvrdnja koju neprestano ponavljam da je važnost hrane daleko veća od važnosti novca, dijamanata, zlata, jer kad ste gladni to ne možete pojesti, ne možete preživeti, možete jesti hrpu papira, ali nećete utoliti glad.

Ova zemlja daje dovoljno za svačije potrebe, ali ne i za svačiju pohlepu. Ova zemlja je temeljno pljačkana, pa i njena poljoprivreda, ali mi koji konzumiramo hranu moramo vratiti poljoprivredi ukoliko želimo da imamo više hrane, ukoliko želimo da imamo veću kašiku, u tom slučaju moramo da imamo i veću motiku.

Moramo više da uložimo u poljoprivredu da bi više imali i s toga se ja stalno zalažem da što pre uđemo u EU, čiji agrarni budžet je 45% ukupnog budžeta EU. Kad dođemo u EU, naši poljoprivrednici će pod istim uslovima kada budu poslovali brzo preteći sve druge poljoprivrednike u Evropi i pod ovim teškim uslovima se nosimo u regionu i sa Hrvatskom, sa Bugarskom, bez obzira što su njihovi podsticaji tri do pet puta veći nego što su trenutno podsticaji u Srbiji.

Ja se zalažem za to da se za poljoprivredu izdvaja u podsticajima milijardu i više evra godišnje, ali da to bude iz evropskih fondova, da što pre uđemo u EU ili da naša privreda dovoljno ojača u regionu, da sama može toliki iznos da uputi u poljoprivredu.

Mi moramo da izgradimo održivu poljoprivrednu proizvodnju. Da bi zadržali stanovništvo i male farmere, moramo novčano da ih nagradimo, da ostanu da žive na selu i tako sprečimo dalje migracije iz sela u grad, gradovi, gotovo da će se Srbija svesti na tri-četiri velika grada, a da će okolo biti samo praznine i pustinje. Mi to moramo sprečiti, a najlakše ćemo to sprečiti tako što će se poljoprivredna proizvodnja isplatiti i zato što će ljudi videti priliku da u poljoprivrednoj proizvodnji zarade novac, što kroz cenu poljoprivrednog proizvoda, što kroz podsticaje.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde smo govorili dovoljno o sukobima koje želimo u budućnosti da izbegnemo. Sve se svodilo na to u ovom regionu i ova Vlada vodi ispravnu politiku koja će biti u korist poljoprivredi.

Što veće tržište za poljoprivredne proizvode to je veća šansa za razvoj. Zato podržavam i Šengen, zato što je to preteča EU. Poslovati u regionu po principima EU - dobro za našu poljoprivredu. Mi smo do sada uvek, mi u Srbiji smo bili olako zapaljivi. Često smo ulazili u sukobe, i umesto da rešavamo svoje probleme, rešavali smo tuđe probleme. Često smo u ulazili u sukobe ne zato da rešimo silom neki svoj problem, već da učestvujemo u problemima velikih koji su se međusobno sudarali, a mi uleteli u taj sukob i umesto da živimo za sebe, mi smo ratovali za druge, a sa tom vrstom politike, nadam se, da smo zauvek prekinuli. Hvala.