Spomenuto je „Gorenje“ iz Valjeva. Jedna informacija za vas gospodine Mirčiću. Većinski vlasnik „Gorenja“, čije je sedište u Sloveniji su Kinezi. Znači, većinski vlasnik „Gorenja“ su Kinezi. Kineska kompanija „Hisens“, čisto da se zna.

Kada „Gorenje“ proizvede frižider ili neki drugi rashladni uređaj u Valjevu, pa taj uređaj rashladni ode u Rusiju, on ne odlazi kao slovenački, niti kao kineski proizvod, nego kao srpski. To treba da znate.

Drugo, ono što stalno ponavljate i to mislite da vam je verovatno jedan od glavnih argumenata protiv ekonomske politike SNS, to je da su građani Srbije pod vlašću Aleksandra Vučića pretvoreni u jeftinu radnu snagu. To jednostavno nije tačno.

Prosečna plata u Srbiji je danas 463 evra i ne možete da pronađete nijednu kompaniju koja je došla u Srbiju od 2014. godine, pa do danas, znači za ovih pet godina, u kojoj radnici ne rade za pristojne plate i pod vrlo humanim uslovima po tehnologiji, koja je najsavremenija moguća.

Ta priča, to je inače priča Balše Božovića i Aleksandre Jerkov, oni kada nisu znali šta će, Balša Božović je rekao da ova kineska kompanija koju smo doveli u Obrenovac "Meita", da su građani Obrenovca pretvoreni u robove, a da su Kinezi neki robovlasnici. Onda je Aleksandra Jerkov, opet zato što nije imala drugih argumenata, onda je počela da tvrdi kako srpski radnici koji rade po kompanijama čiji je osnivački kapital došao iz inostranstva, moraju da nose pelene. Ja sam je više puta pitao u kojoj to kompaniji u Srbiji, bilo domaćoj, bilo stranoj srpski radnik mora da nosi pelene? Nema nijedne. Kao što Kinezi, "Meita" u Obrenovcu nisu pretvorili građane u robove tako se ne nose ni pelene i kao što niste u pravu za "Gorenje".

Dakle, taj srpski proizvod koji se napravio u Valjevu, kada ode na tržište EU, na tržište Ruske federacije ide kao srpski proizvod.

(Milorad Mirlić: A pare idu u Sloveniju.)

Pare idu u Kinu, ako ćemo o tokovima novca. Pare idu u Kinu, vi se zalažete za prijateljstvo sa Kinom, ne znam šta vam je to problem.

Znači, po toj vašoj logici, pare iz Srbije, idu u Sloveniju, pa iz Slovenije idu u Kinu.

Ono što je mnogo važnije za građane Srbije, i "Gorenje" i "Hačinson" i sve druge kompanije koje posluju u Srbiji, plaćaju poreze i doprinose u Srbiji. Plate isplaćuju srpskim radnicima i posluju apsolutno po srpskim zakonima. Po svim zakonima koji se odnose i na privredna društva i na zaštitu životne sredine, socijalnu zaštitu, zaštitu prava radnika, poštuje se Zakon o radu itd. U tom smislu ne postoji bilo kakva diskriminacija između domaćih i stranih investitora.

Što se tiče "Behtela" i to građani Srbije treba da znaju, vi insistirate na tome, ja razumem zašto insistirate, iz političkih razloga, ali u zakonu koji smo usvojili pre neki dan, nigde se ne pominje "Behtel". Pominje se da će Vlada Srbije izabrati strateškog partnera koji će izvoditi radove na tom tzv. Moravskom koridoru.

(Vjerica Radeta: I biće "Behtel".)

Dobro, vi kažete - biće "Behtel", ja vam kažem da u zakonu piše …

(Milorad Mirčić: Vjerica kaže da će biti "Behtel".)

Dobro, Vjerica kaže - biće "Behtel", ja vam kažem da u zakonu piše i to građani Srbije mogu da pročitaju da će izbor strateškog partnera da izvrši Vlada Srbije po kriterijumima koji će biti povoljni za državu Srbiju, za građane Srbije, a pogotovo za one građane koji žive na trasi tog Moravskog koridora.

Evo, ja vas molim, pokažite mi taj ugovor sa „Behtelom“, pokažite mi da u njemu stoji 800 miliona evra, da vidimo ko su ugovorne strane, koliki su rokovi za izvođenje radova, i tako dalje. Ja uopšte ne znam o čemu vi govorite.

Prvo, cela jedna poslanička grupa je u nekom ratu sa jednim ministrom u Vladi Srbije, koji se zove Zorana Mihajlović, što je samo po sebi pomalo čudna situacija. Drugo, da treba da se branimo od nečega što ne postoji. Kakav ugovor sa „Behtelom“? Ko je zaključio taj ugovor sa „Behtelom? Gde piše 800? Gde piše 300 miliona evra? Još kaže koleginica – „Plaćeno 300.000.000 evra“. Šta plaćeno? Još nije ni počeo postupak eksproprijacije zemljišta za izgradnju te trase. Ja uopšte ne znam o čemu vi govorite.

Razumem da ste opozicija, razumem da ne volite Zoranu Mihajlović, razumem da ne volite SNS, ali ipak, morate da vodite računa o tome šta govorite, ja vas moli, evo, zbog javnosti, pokažite mi taj ugovor. Mi smo vam danas lepo rekli, evo ja sad čekam da mi kolege, gore iz kancelarije donesu ovaj Zakon koji smo usvojili.

U zakonu lepo piše – strateškog partnera će izabrati Vlada Srbije za izgradnju Moravskog koridora na predlog komisije, odnosno radne grupe koju će Vlada da formira, pri čemu će se voditi računa, pre svega, o interesima države Srbije i građana Srbije.

Vi uporno insistirate na nečemu čega nema. Nema ugovora sa „Behtelom“. Ništa još nije plaćeno. Nema ugovora ne sa „Behtelom“, nego sa bilo kojom građevinskom kompanijom iz bilo kog dela sveta.

Što se tiče tog vašeg sablažnjavanja nad činjenicom da nema javnih nabavki vezano za ovaj posao, pa nije bilo javnih nabavki ni kad je u pitanju Železara u Smederevu. Nije bilo javnih nabavki ni kada je u pitanju rudnik u Boru. Nije bilo javnih nabavki kada su posao u Srbiji na izgradnji pojedinih deonica autoputeva dobijale kompanije iz Azerbejdžana, iz Kine. Nije bilo javnih nabavki kada su „Ruske državne železnice“ dobile posao da obnove železničku infrastrukturu u Srbiji ne zato što je prekršen bilo koji propis u Srbiji, nego zato što naše zakonodavstvo da u takvim situacijama, kada su u pitanju strateški infrastrukturni radovi, nema javnih nabavki, ali to ne znači da se ne vodi računa o ekonomskim i finansijskim interesima države Srbije.

Nemojte da mi kažete da je bilo koji posao sa Kinezima loš, bez obzira da li je u pitanju izgradnja saobraćajne infrastrukture, da li je u pitanju „Železara Smederevo“ ili borski rudnik? Da li je bilo šta štetno urađeno kada smo zaključivali posao npr. sa građevinskom kompanijom „Azvirt“ iz Azerbejdžana? Da li je neka šteta napravljena državi Srbiji? Nije, ali vi uporno insistirate samo na jednoj kompaniji - „Behtel“ i onda sad to koristite kao neko sredstvo zastrašivanja građana Srbije - sad će doći neki strašni Amerikanci da prave autoput u Srbiji.

Da li će posao u Srbiji dobiti „Behtel“, da li će posao dobiti neka ruska ili kineska kompanija, o tome će odlučiti Vlada Srbije. Za sada nikakva odluka nije doneta, jer je suviše rano da se takva odluka donese, kad smo tek pre nekoliko dana usvojili zakon i kada tek treba da se uđe u postupak eksproprijacije zemljišta duž trase tog budućeg autoputa, tako da to što sada radite,možda je prijemčivo za vaše uši ili možda mislite da time možete da dobijete neki politički poen, ali ja vam kažem, zbog građana, nikakav ugovor sa „Behtelom“ nije potpisan.

Na kraju krajeva, ja ne znam šta vama smeta i da posao dobije „Behtel“? Kaže – to je republikanska kompanija. Pa, valjda je Donald Tramp republikanac. Pa, da li ste nosili majice sa njegovim likom? Da li ste rekli da će, kada pobedi Donald Tramp, radikalno da se promeni politika Amerike prema Srbiji. Odmah, čim pobedi Donald Tramp, ukida se priznanje Kosova; čim pobedi Donald Tramp ulazimo u Knin. Da li ste to govorili?

(Vjerica Radeta: Nismo. Nemoj da lažeš!)

Šta je sad? Pa, šta lažem? Da li ste nosili majice sa likom Donalda Trampa i pevali pesme…

Čekajte, gospodine Mirčiću. Dobro, vi ste sada ljuti, besni, ali ja vam kažem, pevali ste pesme - Srbija-Rusija, Tramp i Melanija. Da li ste pevali tako i nosili majice sa njihovim likom? Sada, odjedanput, ne valja firma „Behtel“, kažete da je to republikanska kompanija, a Donald Tramp republikanac i sad čekamo da sa Donaldom Trampom uđemo u Knin, da sa Donaldom Trampom uđemo u Prištinu? Sada vam odjedanput smeta „Behtel“?

Ali, hajde na stranu to, da prestanemo da se šalimo, ja vam kažem da nikakav ugovor sa „Behtelom“ nije potpisan, da nikome ništa nije plaćeno i da nema potrebe stvarate zabunu kod građana Srbije.

Ako ne možete da pronađete neki drugi argument protiv Zorane Mihajlović… Ne znam da li ste vi svesni da ovo što vi govorite može samo da afirmiše Zoranu Mihajlović?

Ako hoćete da joj nanesete štetu, pa morate da se bavite onda nekim činjenicama. Morate da pronađete nešto što je realno, što je ta žena loše uradila, pa da vam to bude argument. Ako vam je jedini argument da je Zorana Mihajlović potpisala ugovor sa „Behtelom“, a nije potpisala, i da je platila 800 miliona evra, a nije platila, to može samo da bude plus za Zoranu Mihajlović i onda, umesto da vodite neku kampanju u kojoj možete da pobedite Zoranu Mihajlović, Zorana Mihajlović će da pobedi vas.

Evo, stigao mi je Predlog zakona. Pevajte malo u međuvremenu, dok ne pročitam ovaj predlog zakona. Kako ono beše - Srbija-Rusija, Tramp i Melanija.

Član 17 - U cilju realizacije Projekta izgradnje Moravskog koridora, Vlada, na predlog radne grupe Vlade, vrši izbor strateškog partnera. Kriterijumi i način izbora strateškog partnera i stručnog nadzora nad izvođenjem radova bliže se uređuju podzakonskim aktom koji donosi Vlada. U cilju izbora strateškog partnera iz stava 1. ovog člana, kao i praćenje realizacije izgradnje Moravskog koridora Vlada obrazuje Radnu grupu. Po izboru strateškog partnera iz stava 1. ovog člana, Vlada kao finansijer i lice iz člana 5. stav 1. ovog zakona kao investitor zaključiće sa strateškim partnerom ugovor o projektovanju, odnosno pružanju usluga i izvođenju radova na izgradnji Moravskog koridora itd, itd.

Član 18 - Primena međunarodnih standarda u oblasti stručne kontrole i nadzora nad projektovanjem i izvođenjem radova.

Dakle, to je istina. Tako piše u Zakonu o utvrđivanju javnog interesa i posebnim postupcima radi realizacije Projekta izgradnje infrastrukturnog koridora autoputa E-761, deonica Pojate-Preljina.

Ako mi ovde pronađete „Behtel“, da je potpisan ugovor sa „Behtelom“, da je vrednost radova 800 miliona evra, evo, ja vam dajem ovaj zakon, pronađite gde to piše. Ja vam kažem da ne piše i nema potrebe time da se služite.

Pronađite nešto iz resora Zorane Mihajlović gde je žena zaista možda, eventualno, napravila neku grešku, pa probajte da na tome politički profitirate. Na ovome ne možete ništa da profitirate, jer sve što govorite je neistina.

Pa, ja sam hteo da SRS dođe na vlast, ali vi kakvi ste, sa vama čovek ne može da dođe na vlast. To je vaš problem i možete vi da koristite tu frazu – mi kad dođemo na vlast, mi kada dođemo na vlast. Ko? Vi? Vi da pobedite Aleksandra Vučića? Teško.

Ali, dok ne pobedite Aleksandra Vučića, samo da vam kažem kako stoje stvari. Prvo, Aleksandar Vučić nikada nije podržao Bila Klintona, u kampanji za predsedničke izbore, nego je istina potpuno drugačija. Ovo govorim zbog građana Srbije.

Aleksandar Vučić, je u svojstvu predsednika Vlade 20. septembra 2016. godine učestvovao na panelu, koji se zvao „Pomirenje i podeljena društva“. Na tom panelu je učestvovao i tadašnji predsednik opštine, odnosno načelnik opštine Srebrenica Đamil Duraković, a u tu emisiju, odnosno u taj panel se putem video linka uključila i Avdija Ibrahimović, koja je preživela masakr u Srebrenici.

Vučić je na njeno izlaganje da se u Srebrenici desio genocid, rekao sledeće - ja sam ponosan Srbin. Dakle to je rekao u Americi, pred Klintonom, pred Đamilom Durakovićem i pred ovom gospođom koja je tvrdila da se u Srebrenici desio genocid - ja sam ponosan Srbin i što sam premijer Srbije i išao sam u Srebrenicu, da odam poštovanje jednog ogromnog zločina koji se dogodio 1995. godine, ali isto tako želim da istaknem da je mnogo zločina bilo i na drugoj, muslimanskoj, odnosno bošnjačkoj strani.

Tako se ponaša jedan odgovorni predsednik Vlade. Dakle, on je otišao u SAD, ne da bi podržao Bila Klintona, nego da bi odbranio poziciju Srbije i da bi odbranio poziciju, na kraju krajeva i Republike Srbije, odnosno Republike Srpske i spasao je na neki način od optužbe da je u Srebrenici izvršen genocid. Niti je davao pare Bilu Klintonu. Ima Klinton dovoljno para i bez nas. Dakle, niti je davao pare Bilu Klintonu, niti je podržavao Hilari Klinton kao kandidata za predsednika SAD, nego je kao predsednik Vlade učestovao na jednom panelu i time pokazao ogromnu državničku odgovornost i političku hrabrost da bude na jednom mestu, na kome uopšte nije prijatno da se bude. Nije prijatno kada ste sami protiv svih. Pa Klinton kaže da se u Srebrenici desio genocid, pa Ćamil Duraković kaže da se desio genocid, pa ta gospođa koja se uključila putem video linka kaže da se desio genocid. Pa se uključio Bakir Izetbegović i to da vas podsetim, pa kaže da se desio genocid i Vučić jedino sam kao predsednik Vlade Srbije, kao jedini Srbin tamo kaže - ja sam išao u Srebrenicu da odam poštovanje žrtvama, tamo se desio zločin, ali isto tako da vas podsetim da se zločin desio pre nego što se desio taj zločin u Srebrenici, dešavali su se zločini nad Srbima u Podrinju tokom 1992. i 1993. godine. To je rekao u SAD, na tom panelu koji je održan 20. septembra 2016. godine i to je prava istina. I pokazao je veliko razumevanje za ljude koji žive u Srebrenici bez obzira da li su Srbi ili muslimani, jer je rekao - Vlada Srbije je obećala da će Srebrenici da donira pet miliona evra. Dva miliona evra smo već dali, ostalo je da damo još tri miliona da bi se u Srebrenici napravili novi vrtići, nove škole, novi domovi zdravlja, novi putevi, zato što mi Srbi i Bošnjaci treba da živimo zajedno i zato što treba da gradimo mir na području, odnosno u regionu zapadnog Balkana.

Tako se ponaša jedan odgovoran i ozbiljan predsednik Vlade. Šta je trebao, da ode u Ameriku i da kaže - ja sam na čelu Vlade koja će da pobedi u budućem ratu SAD, ja hoću rat sa Amerikom, ja hoću rat sa NATO paktom? Super, to može da se kaže, ali to nije izvodljivo i to nije realno. Ovo je jedna realna nacionalna politika. I vi nikako da napravite distinkciju između maštarija i realne nacionalne politike. Mi sada možemo da maštamo o tome kako smo najjači, kako možemo da pobedimo sve, kako smo jači od Amerike i do NATO pakta, kako samo što se Amerika nije raspala, kako samo što se nije raspala EU, kako samo što se nije raspao NATO pakt, ali stvari nažalost, ili na sreću, stoje drugačije. Ja vam samo kažem kako je bilo i to građani Srbije treba da znaju.

Predsednik Vlade Aleksandar Vučić niti je podržao Klintona, ni Bila, ni Hilari, niti im je davao pare, nego je branio i Republiku Srbiju i Republiku Srpsku i to sam, u prisustvu Bila Klintona, Ćamila Durakovića, obe gospođe iz Srebrenice koja se uključila putem video linka i Bakira Izetbegovića, koji se takođe uključio putem video linka i u sred Amerike rekao - da, desio se zločin u Srebrenici. Ne mislim da je bio genocid, bio je zločin velikih razmera, ali pre tog zločina u Srebrenici desili su se zločini nad Srbima u Podrinju tokom 1992. i 1993. godine. to je ogromna politička hrabrost da se kaže i ovde u Srbiji, a kamoli u Americi.

Tako da, to je istina o nastupu Aleksandra Vučića na tom panelu iz 2016. godine.

Evo, sada su građani Srbije čuli, ja sam najodgovorniji što SRS nije prešla cenzus 2012. godine. Zaista jesam, to vi veoma dobro znate, ja sam glavni krivac za to i žao mi je zbog toga.

Spočitavate mi da sam prešao u SNS. Pa vi ste, gospođo Belačić, ako se ne varam, bili više od godinu dana predsednik mesnog odbora „Stari aerodrom“ u bloku 37 na Novom Beogradu Srpske napredne stranke. Vi ste bili u SNS. Vi ste bili predsednik mesnog odbora.

(Aleksandra Belačić: Nisam.)

Vi ste bili predsednik mesnog odbora SNS. Ali, nije to sada važno, dobro, bili ste, niste bili, ja vam kažem da ste bili.

(Aleksandra Belačić: Ja vam kažem da nisam bila.)

Ja vam kažem da ste bili, ali nema to sada veze. Postoje neke mnogo važnije teme od toga da li vi jeste ili niste bili član SNS. Kaže gospodin Šešelj – moraćemo da uđemo u NATO pakt, moraćemo da priznamo Kosovo i Metohiju. Niti ćemo ući u NATO pakt, niti ćemo priznati nezavisnost Kosova i Metohije i to vam je predsednik Republike, građanima Srbije, ne vama, građanima Srbije, više puta ponovio. Pozicija Srbije je kada su u pitanju vojni blokovi, vojna neutralnost, ne želimo da uđemo u NATO pakt, želimo da uđemo u Evropsku uniju, ali nikada nismo rekli, iako vi to ponavljate do u beskonačnost, da Evropska unija nema alternativu. Kada je bilo ko od funkcionera SNS rekao da nema alternative Evropskoj uniji i da nema života Srbiji bez Evropske unije? Pa mi smo izvršili fiskalnu konsolidaciju bez članstava u Evropskoj uniji. Mi smo oživeli srpsku privredu bez članstva u Evropskoj uniji, mi imamo rast bruto društvenog proizvoda, iako nismo članovi Evropske unije, ne da imamo rast, imamo mnogo veći rast nego države koje su članice Evropske unije.

Dakle, može Srbija da preživi i preživeće, i biće mnogo jača, bila ili ne bila član Evropske unije. Naše strateško opredeljenje je da budemo članovi Evropske unije zato što mislimo da je to dobro za građane Srbije. Da li će Srbija biti ili neće biti član Evropske unije, to ne zavisi samo od Srbije, to zavisi od Evropske unije, ali nikada nismo utvrdili da Evropska unija nema alternativu i da je potpisana smrtna presuda Srbiji ako ne uđe u Evropsku uniju. Živeće Srbija i ako ne bude u Evropskoj uniji. I mi smo pokazali da se to može, od 2014. godine smo pokazali da možemo da ojačamo Srbiju, iako nismo formalno članovi Evropske unije.

Što se tiče ovog panela iz 2016. godine, dokazali smo da nismo podržavali Hilari Klinton, da nismo davali nikakve pare ni Bilu Klintonu, ni Hilari Klinton. Ali, znate, kada ste predsednik Vlade jedne male države kao što je Srbija, a pri tome se ozbiljan i odgovoran političar, onda vi ne možete da birate da li ćete biti ili nećete biti na nekom mestu na kome se brani pozicija Srbije. Morate da budete, ma koliko da je to za vas prijatno ili neprijatno. Ako vas pozovu iz Amerike da branite Srbiju, idete u Ameriku. Ako vas pozovu iz Rusije da branite Srbiju, idete u Rusiju. Ako vas pozovu iz Kine, idete u Kinu. Ako vas pozovu iz Hrvatske, idete u Hrvatsku. Ali ne možete kao predsednik Vlade Srbije da birate – u Ameriku neću da idem, u Hrvatsku neću da idem, idem samo tamo gde su mi otvoreni i iskreni prijatelji. Ne može se dobiti Boj na Kosovu, da se tako metaforično izrazim, ako ne odete na Kosovo. Pa kako da odbranite interese Srbije, ako ne odete tamo gde vas zovu da je branite? To da birate gde ćete da idete ili gde nećete da idete, to sebi mogu da u ovom trenutku priušte predsednik Amerike, predsednik Ruske Federacije, predsednik Kine, to sebi možda može, možda, mada ni ona to ne radi, ja mislim da ne radi, Angela Merkel, ali to definitivno ne može da radi nijedan ozbiljan i odgovoran predsednik Vlade ili predsednik Republike Srbije.

Svuda gde postoji minimalna šansa da promovišete srpske nacionalne i državne interese, vi morate da se pojavite. Pa jel vi mislite da bilo prijatno Vučiću da sedi zajedno sa Bilom Klintonom, Ćamilom Durakovićem i da se uključuje gospođa iz Srebrenice koja kaže da se tamo desio genocid? Pa jel mislite da je bilo prijatno Aleksandru Vučiću da 2015. godine ide u Srebrenicu i da tamo doživi pokušaj atentata, da ga gomila skoro pa linčuje? Naravno da mu nije bilo prijatno. Ali kada ste ozbiljan političar, odgovoran prema svom narodu, prema svojoj državi, vi tu nemate mogućnost izbora. Morate da idete tamo, bilo teško ili ne bilo teško.

Vučić je pokazao, i zato ga narod i podržava, zato ga narod i podržava što ide tamo gde zna da je unapred teško, što ne beži od teških mesta, što ne beži od teških tema, što ne beži od teških sagovornika, nego se hvata u koštac sa njima. Ali nije sagnuo glavu ni kada je bio sa Klintonom i Ćamilom Durakovićem 2016. godine, kao što nije sagnuo glavu, ako ste gledali pažljivo one snimke, ni 2015. godine u Srebrenici. Probijao se kroz masu uzdignute glave. Nije hteo da pogne glavu i da pokaže da se bilo čega plaši. Pa bio je spreman čovek, na kraju krajeva, i da pogine, ako ćemo pošteno, jer je dlaka falila da izgubi glavu u Srebrenici. Zahvaljujući malo sreći, malo pribranosti njegovog obezbeđenja, malo hrabrosti policajaca iz Republike Srpske, uspeo je živ da se vrati iz Srebrenice. Ali nije pognuo glavu. Kao što nije pognuo glavu ni pred Klintonom, kao što nije pognuo glavu ni pred Angelom Merkel i kao što nije pognuo glavu ni pred jednim svetskim političarem ili svetskim državnikom, jer mi ne vodimo ni proameričku, ni pronemačku, ni prorusku, nego vodimo otvorenu i nesumnjivo srpsku politiku.

Mi nemamo ambicije da mi, ovakvi kakvi smo, mali, brojčano mali, teritorijalno mali, menjamo odnose na globalnoj političkoj sceni. Kad god smo mi Srbi smatrali da od nas zavisi sudbina sveta, pa mi smo to plaćali svojim glavama. Ja sam to rekao i u raspravi o Izveštaju o Kosovu i Metohiji, pa su ovi iz Dosta je bilo rekli da promovišem Hitlera i Nemačku. Mi smo 27. marta 1941. godine mislili da sudbina Drugog svetskog rata zavisi od nas, izvršili vojni puč, odnosno državni udar, zbacili vladu Cvetković-Maček. Šta smo doživeli? Da nam se država raspala za 17 dana, da su ustaše došle na vlast u Zagrebu, da su nam rasparčali Kraljevinu Jugoslaviju i da se desio užasan zločin nad Srbima, pre svega u NDH, u Vojvodini, u centralnoj Srbiji, koliko su stradali Kraljevo, Šabac, Kragujevac, koliko smo stradali na Kosovu i Metohiji, sve zbog te naše sulude srpske ideje da od nas zavisi sudbina sveta.

I sad nam to nije dovoljno iskustvo, nego vi sad u 2019. godini kažete – e, raspašće se Evropska unija, e, raspašće se NATO pakt. Pa možda će se raspasti, ali ne zbog nas. Nemojte da gajite te iluzije da mi Srbi, kojih u Srbiji nema brat bratu ni punih sedam miliona, da ćemo mi da srušimo Evropsku uniju, da ćemo mi da srušimo NATO pakt, teško, i mi takve iluzije ne treba ni da gajimo.

Mi treba da hodamo, kao što je to rekao i Aleksandar Vučić, po onoj tankoj žici i da vodimo računa da između jedne i druge strane planine ne padnemo u provaliju, ni sa leve, ni sa desne strane i da sačuvamo Srbiju, da sačuvamo srpski narod, da sačuvamo Republiku Srpsku i pre svega da sačuvamo srpski narod na KiM. Pustite Ameriku, pustite Rusiju, to su velike države, to su moderne imperije, oni imaju svoje interese, oni imaju dovoljno snage da se međusobno razračunavaju. Oni imaju toliko atomskog naoružanja da u desetinama puta mogu jedni druge da unište i ne jedni druge, nego ceo svet.

Mi, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, imamo samo jedan zadatak da sačuvamo Srbiju, a ne kao ovi koji su j. majku Srbiji, Crnoj Gori nam smanjivali državu iz godine u godinu. Naš zadatak je, i to je cilj i politika SNS, da našoj deci i da našim unucima, ostavimo Srbiju istu onakvu kakva je danas, da ne bude manja. Ali, da bude jača i ekonomski da bude jača i kulturno da bude jača i vojno da bude jača i da onih koji u nam do juče bili otvoreni neprijatelji pokušamo makar da stvorimo neke solidne partnere, a na dobrom smo putu da to uradimo i da naravno sa onima koji su nam već prijatelji to prijateljstvo ojačamo još više. Nema potrebe da vi sad nama držite lekcije o tome kako mi treba da se integrišemo sa Ruskom Federacijom, mada ja ne znam šta ta sintagma integracija sa Ruskom Federacijom znači.

Mi smo dostigli, gospođo Belačić, toliki stepen saradnje sa Ruskom Federacijom na političkom, ekonomskom i vojno-tehničkom planu, da postoji samo još jedna stvar koju treba da uradimo, a to je da ukinemo nezavisnost Srbije i da se proglasimo federalnom jedinicom Ruske Federacije. Da li znate ko je to uradio? To su uradili crnogorski komunisti u februaru 1942. godine kada su na Skupštini partizanskoj u blizini manastira Ostrog doneli odluku da je od 8. februara 1942. godine Crna Gora sastavni deo Sovjetskog Saveza. Pa, jel mislite da to treba da uradimo?

Nećemo da budemo ni deo Rusije, ni deo Amerike, ni deo Nemačke, ni deo Kine, hoćemo da budemo Srbija, ali hoćemo saradnju sa svima. Ako je iko otvorio tržište, ako je iko omogućio i ruskim kompanijama i azerbejdžanskim kompanijama i kineskim kompanijama i turskim kompanijama da rade u Srbiji, pa to je uradio Aleksandar Vučić. To je uradio Aleksandar Vučić niko pre njega. Tržište je bilo zatvoreno. On je taj koji je omogućio i ruske i kineske i azerbejdžanske i sve druge investicije u Srbiji.

Vi stalno insistirate na tim investicijama koje su došle sa zapada, a došle su i dobro je što su došle, jer zahvaljujući tim investitorima mi imamo na stotine hiljada novih radnih mesta. Imamo preko 200 novih fabrika u Srbiji u poslednjih godina, ali vi prećutkujete činjenicu da je Aleksandar Vučić doveo u Srbiju i ruske i kineske i azerbejdžanske investitore i izvođače radova, i to je ono što narod Srbije dobro razume.

Ako hoćete da Srbija opstane, a ne da nestane morate da živite u realnom svetu. Realni svet je nepravedan. U realnom svetu se dešavaju nepravde, u realnom svetu međunarodno pravo važi za jake i snažne, za male nekad važi, nekad ne važi, ali mi živimo u tom realnom svetu, mi ne možemo da ga promenimo.

Mi ne možemo da izmislimo neko drugo vreme, neki drugi svet, neku drugu Evropu. Mi moramo da vodimo politiku u ovoj i ovakvoj Evropi i u ovom i ovakvom svetu i u ovakvom rasporedu međunarodnih snaga. To je jedina realna nacionalna politika. Sve drugo je čist avanturizam koji može da nas odvede u bespuće kao što nas je odveo 1941. godine.

Mi smo se 50 godina hvalili kako smo mi odložili napad Nemačke na Sovjetski Savez zato što smo izveli puč od 27. marta. Evropski istoričari tvrde nešto drugo. Hitler je odložio napad na Sovjetski Savez, ne zbog Borivoja Mirkovića i Dušana Simovića, on je pokorio Jugoslaviju za 17 dana, nego zato što je imao problem sa prebacivanjem trupa iz Francuske na istočno bojište. I zašto smo mi Srbi izgubili tolike glave? Ni za šta.

Kada uzmete statistiku Drugog svetskog rata, pa ona vam jasno pokazuje ko je zapravo pobedio u Drugom svetskom ratu, a ko je izgubio. Mi Srbi smo pobedili nesumnjivo, ali je naša pobeda skupo plaćena, svaki sedmi Srbin je izgubio glavu u Drugom svetskom ratu, a svaki 49 Englez je izgubio glavu u Drugom svetskom ratu. Sada Engleza ima 60 i nešto miliona, a nas ima sedam miliona.

Aleksandra Vučić hoće da nas bude 15 miliona, a ne da nas za četiri godine bude tri miliona. To je politika SNS. Ne mrtvi Srbi pa da pevamo o mrtvim Srbima i njihovom junaštvu, nama trebaju žive sprske glave i u Srbiji i u Republici Srpskoj i u Hrvatskoj i u Crnoj Gori. Kako možemo da sačuvamo te žive srpske glave? Tako što ćemo da vodimo mudru i odgovornu nacionalnu politiku.

Lako je udarati u talambase, lako je hvaliti se junaštvom u Beogradu ali treba otići u Njujork, pa reći u Srebrenici se desio veliki zločin, ali se pre toga desio veliki zločin nad Srbima. Treba otići u Zagreb, pa u centru Zagreba reći, Srbi u Hrvatskoj imaju maksimalno ugrožena ljudska prava. Treba otići u Krnjak, treba otići na određena mesta na Kordunu, na Baniji i tako dalje, kao što je uradio Aleksandra Vučić. Treba Srbima na Kordunu obezbediti traktore, treba im sagraditi vrtiće, treba im sagraditi domove zdravlja, kao što to treba i Srbima u Crnoj Gori, kao što treba i našem narodu na Kosovu i Metohiji. Ko to radi? To radi Vlada Srbije i to radi predsednik Republike. Mi tako zamišljamo odgovornu nacionalnu politiku.

Ako pitate po srcu svakog Srbina, da li bi voleo da je Knin u Srbiji? Pa, 99% bi vam reklo – voleo bih. Da li je to u ovom trenutku realno? Nije realno, ali šta je realno? Realno je da sačuvamo i da ojačamo ovu našu Srbiju, da sačuvamo srpski narod na Kosovu i Metohiji, da ne doživi „Bljesak“ i „Oluju“, da ga ekonomski ojačamo, da ga bezbednosno ojačamo. Da sačuvamo srpski narod u Crnoj Gori, da sačuvamo Republiku Srpsku, a zahvaljujući diplomatskoj politici upravo Aleksandra Vučića i njegovoj inicijativi i naravno, zahvaljujući podršci naših prijatelja iz Rusije i Kine, sprečeno je da se u Savetu bezbednosti stavi žig genocida nad ceo srpski narod. Realno je da ojačamo poziciju srpskog naroda u Hrvatskoj.

To je realno, sve drugo nije realno ali je najrealnija, najživotnija politika da imamo živ narod, jak narod, snažan narod, demografski snažan narod i u Hrvatskoj i u BiH, i Crnoj Gori, i naravno ovde u Srbiji. Naravno, da ćemo da se nastavimo da se pojavljujemo svuda tamo gde je teško, gde god nas budu zvali, mislim na predsednika Republike, mislim na ministre, mislim na predsednika Vlade, pa i nas narodne poslanike.

Gde god bude teško, ići ćemo da branimo poziciju Srbije. Na kraju krajeva i vaši poslanici to rade.

Zahvalan sam kolegi Aleksandru Šešelju što je član ove delegacije u Savetu Evrope i ništa ružno nije rekao o svojoj državi i ništa ružno nije rekao, na kraju krajeva, ni o politici Aleksandra Vučića u Savetu Evrope.

Tako se odgovorno vodi nacionalna politika. Negde vam je prijatno, negde vam nije prijatno. Ali, ako ste odgovorni idete i tamo gde je prijatno i gde je neprijatno, ako znate da možete da odbranite poziciju Srbije. To je politika Aleksandra Vučića, to je politika Srpske napredne stranke i zbog toga nam narod veruje.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se formalno po Poslovniku zato što nemam drugi način da dobijem reč. Želim da objasnim o čemu se radi.

Gospodine Pašalić me je pre nekoliko dana zamolio da dođe u Narodnu skupštinu u 12,30 časova, pošto je u 11,00 časova imao jedan veoma važan sastanak koji skopčan sa određenim međunarodnim obavezama Republike Srbije. Ja sam o tome obavestio ljude koji su u rukovodstvu Narodne skupštine. Čini mi se da je došlo do nesporazuma.

Želim da se izvinim gospodinu Pašaliću zbog eventualnih neprijatnosti koje je danas doživeo i moguće da je krivica na meni, odnosno da ja nisam dobro preneo sadržinu našeg dogovora, ali prosto želim da obavestim i narodne poslanike i građane Srbije da gospodin Pašalić nije imao nikakvu lošu nameru, da na bilo koji način diskredituje parlament i narodne poslanike i raspravu o njegovom izveštaju.

Prihvatam odgovornost da sam verovatno nedovoljno kvalitetno i nedovoljno jasno obavestio one koje sam trebao da obavestim da gospodin Pašalić ne može da dođe na sednicu Narodne skupštine nakon postavljanja poslaničkih pitanja, nego tek od 12,30 časova. Da ne bi bilo nikakve zabune oko toga da je gospodin Pašalić imao bilo kakvu nameru da svojim ne pojavljivanjem u 11,00 časova, odnosno nakon završetka postavljanja poslaničkih pitanja od strane narodnih poslanika, diskredituje ovaj visoki dom.

Zahvaljujem.

Ukazujem na povredu člana 107, koji govori o dostojanstvu Narodne skupštine.

Nije prvi put da se ovih dana u Narodnoj skupštini čuje kako mi poslanici SNS nešto moramo da uradimo zato što nam je to naredio šef delegacije EU u Srbiji. To jednostavno nije tačno.

Postoje dva osnovna razloga zašto smo se odlučili da ova sednica izgleda ovako kao što izgleda, odnosno da se razmatra Izveštaj Poverenika za informacije od javnog značaja za 2018. godinu. Prvi razlog je krajnje formalne prirode, dakle, to što je to obaveza Narodne skupštine po Poslovniku. Dakle, mi, poštujući odredbe Poslovnika, razmatramo Izveštaj Poverenika za informacije od javnog značaja, kao što ćemo sutra razmatrati Izveštaj Zaštitnika građana, a u petak Izveštaj Agencije za borbu protiv korupcije. To je formalni razlog.

Ima jedan mnogo važniji, suštinski, politički razlog i nema nikakve veze sa Semom Fabriciom, a to je da građanima Srbije u direktnom televizijskom prenosu dokažemo da se Rodoljub Šabić, kako mu se približavao kraj mandata, sve više pretvarao u klasičnog političara, što je u stvari i bio i to političara koji otvoreno nastupa, pre svega, protiv predsednika Vlade, tadašnjeg predsednika Vlade, a sadašnjeg predsednika Republike Aleksandra Vučića, protiv ministara, protiv poslanika SNS.

I, na kraju, Rodoljub Šabić se od nekoga ko je trebao da bude Poverenik, ali Poverenik parlamenta, dakle Narodne skupštine, za informacije od javnog značaja, pretvorio u jednog pukog glasnogovornika Đilasovog Saveza za Srbiju. To je osnovni i glavni razlog zašto smo se opredelili da razmatramo izveštaj gospodina Šabića, jer ovo je suštinski izveštaj gospodina Šabića, iako ga je potpisala gospođa Mandić, koja je njegov zamenik.

Inače, gospođo Mandić, uz svo dužno poštovanje, ja sam očekivao da ćete vi danas da razgovarate sa narodnim poslanicima, da odgovarate na njihova pitanja, da objašnjavate neke detalje iz vašeg izveštaja, pošto vidim da u izveštaju ima mnogo kritičkih tonova na račun Narodne skupštine o tome kako vas nismo pozivali, kako niste imali prilike da se obraćate vi i vaš tadašnji šef Rodoljub Šabić Narodnoj skupštini, kako niste imali prilike da putem Narodne skupštine obaveštavate javnost o problemima u vašem radu.

Evo, vi ste danas ovde, vi ste dali jedno uvodno izlaganje onako prilično kratko i šturo. Požalili ste se da nemate dovoljno kapaciteta, i to uglavnom finansijski, što ja mislim da nije tačno, jer kao predsednik Administrativnog odbora sam uvek izlazio u susret, i ja i moj prethodnik Zoran Babić, kad god ste nešto tražili od Administrativnog odbora vezano za kadrovski plan, vezano za vaš budžet, nikada vam Administrativni odbor ništa nije odbio. To morate da priznate.

Evo, danas vam se ukazala šansa da razgovarate sa narodnim poslanicima i onima koji su na vlasti, odnosno poslanicima koji podržavaju Vladu i poslanicima iz opozicije, ali vidim da vi uglavnom ćutite i čini mi se kao da jedva čekate da se ova sednica završi.

Ova sednica će da se završi, to je nesumnjivo, odnosno ovaj današnji radni dan će da se završi, da budem potpuno precizan, ali neće da se završi tako što poslanici SNS, ako to već ne žele da učine neki drugi poslanici, neće do detalja da raskrinkaju lažnu ulogu Rodoljuba Šabića kao Poverenika za informacije od javnog značaja, a u stvari čovek koji se sve vreme bavio dnevnom politikom, vređajući na najgnusniji mogući način predsednika Republike, ministre u Vladi Srbije, narodne poslanike, pogotovo Marijana Rističevića, Vladimira Orlića, moju malenkost, Aleksandra Markovića i mnoge druge, što preko medija, što preko tvitera itd.

Vlada Orlić je postavio pitanje šta će Rodoljubu Šabiću telefon od 180 hiljada dinara? Pa, isto kao i Saši Jankoviću, da tvituju u radno vreme, da nas naziva lažovima, lupežima, da smo bednici, da smo ne znam ni ja kakvi. Za to mu je trebao telefon od 180 hiljada evra.

Ja sad vas pitam kao njegovog zamenika, pošto mu je prestala funkcija Poverenika, da li će on da vrati taj telefon, pošto ga je kupio zato što je obavljao dužnost Poverenika? Pošto više ne obavlja dužnost Poverenika, ono što zanima građane Srbije, a vidim da se vi žalite na to kako nemate dovoljno para za funkcionisanje službe Poverenika, a imate para da kupujete telefon za Šabića od 180 hiljada dinara, dakle, nas sve zajedno ovde, poslanike SNS, zanima da li će gospodin Šabić da vrati taj telefon, da li ga je možda vratio i zašto mu je baš bio potreban telefon od 180 hiljada dinara? Evo, ja kao predsednik poslaničke grupe imam telefon koji sad ne vredi, brat bratu, 100 evra, star je pet godina, a mogu sa ovim telefonom da obavlja sve najnormalnije kao i sa onim telefonom od 180 hiljada dinara.

Dakle, ima mnogo pitanja na koja biste vi kao njegov zamenik i te kako trebali da odgovorite.

Gospodine Arsiću, član 27.

Gospođa Radeta nije u pravu. Mi ovaj izveštaj nismo stavili na dnevni red zato što nam je bilo ko to naredio. Vi znate da je EU od nas tražila da uvedemo sankcije Rusiji, pa to nismo uradili. Kad nismo uveli sankcije Rusiji, zar možete da poverujete da neko može da nas natera da stavimo na dnevni red sednice Narodne skupštine izveštaj Rodoljuba Šabića? Dakle, mislim da je iz same te činjenice potpuno jasno da Srbiji, poslaničkoj grupi SNS i našem predsedniku Aleksandru Vučiću niko, pa niko ni iz EU ne može da naređuje.

Gospođo Radeta, ima jedna druga stvar na kojoj vi i vaša poslanička grupa insistirate i sa pravom insistirate, a ja o tome u Izveštaju za 2018. godinu nisam pročitao ni jednu jedinu reč. Govorim o Izveštaju Poverenika za informacije od javnog značaja.

U julu 2019. godine navršava se četiri godine od kako je u Potočarima pokušan atentat, odnosno pokušano ubistvo tadašnjeg predsednika Vlade, a sadašnjeg predsednika Republike Aleksandra Vučića, koji je otišao u Srebrenicu, koji je otišao u Potočare da oda počast ljudima koji su stradali u Srebrenici 1995. godine. Svi se slažemo da se tamo desio zločin. Ne slažu se svi oko kvalifikacija tog zločina, ali da sad ne ulazimo u to.

U Izveštaju za 2018. godinu nema ni jedne jedine reči i sad je moje pitanje za gospođu Mandić - kako je moguće da Poverenika za informacije od javnog značaja nije zanimalo nešto što je, ne od javnog, nego od opštenacionalnog, od državnog značaja? Znate, kad neko pokušava da vam ubije predsednika Vlade, to ne da je informacija od javnog značaja, to je prvorazredna, nacionalna i opštedržavna, opšte nacionalna informacija. O tome u Izveštaju za 2018. godinu nema ni jedne jedine reči.

Dakle, to je jedan od razloga zašto hoćemo da se raspravlja o Izveštaju Poverenika za informacije od javnog značaja, i to ceo dan danas da se raspravlja, ne da se raspravlja forme radi do pauze u dva, u dva idemo da ručamo i posle toga idemo kući. Ceo dan ćemo da raspravljamo o Izveštaju Poverenika za informacije od javnog značaja.

Dakle, mene zanima kako to, a ja ću vam navesti kad dođe red na mene da govorim po spisku narodnih poslanika, kako to da Rodoljuba Šabića zanima kako su zaposleni policajci, odnosno određeni građani Republike Srbije u MUP-u Republike Srbije, a rade na KiM? Pa ga zanima kako smo nabavili helikoptere, pa ga zanima kako smo nabavili avione, pa ga zanima… a uvek ga zanima nešto što je jako osetljivo za državu Srbiju i za bezbednost države Srbije. Pa ga zanima „Savamala“, pa ga zanima Siniša Mali, pa ga zanima doktorat Siniše Malog, pa ga zanima kako je Siniša Mali zaposlio neke ljude u svom kabinetu. Sve to ga zanima.

Ali, zamislite, Rodoljuba Šabića ne zanima ko je hteo da ubije njegovog predsednika. Valjda je to i njegov predsednik. Znate, kad je neko predsednik Vlade, on je predsednik Vlade Republike Srbije. Kad je neko predsednik Republike, on je predsednik svih njenih građana, i onih koji su za njega glasali i onih koji za njega nisu glasali. Ali, Rodoljuba Šabića to apsolutno nije zanimalo.

Nas iz SNS, a verujem i većinu građana Srbije, verujem i vas, zanima ko je hteo da ubije Aleksandra Vučića kada je 2015. godine bio u Potočarima. Da mi ne izbegavamo te neke lagane izraze koji ne znače ništa, da se tamo desio neki incident, da je bila jedna neprijatna situacija. U Potočarima su 2015. godine, po mom mišljenju, hteli da ubiju Aleksandra Vučića.

Pitanje za Poverenika za informacije od javnog značaja – kako to da za njega to nije informacija od javnog značaja? Kako to da se ne pita ko stoji iza pokušaja atentata i pokušaja ubistva Aleksandra Vučića? Kada je rulja od nekolik stotina ljudi krenula na jednog čoveka i da nije bilo njegove hrabrosti, njegove prisebnosti, čoveka koji nije sagnuo glavu pred tom razularenom ruljom, i da nije bilo hrabrosti tih nekoliko momaka iz njegovog obezbeđenja, i da nije bilo hrabrosti i pribranosti nekoliko policajaca iz MUP-a Republike Srpske, pitanje je šta bi bilo sa Aleksandrom Vučićem u Potočarima 2015. godine. Toga u izveštaju nema.

Ja mislim da je to važnije da znaju građani Srbije, nego da li je Siniša Mali, navodno, plagirao ili nije plagirao svoj doktorat i koga je zaposlio u svom kabinetu.

Videćete, kad budem govorio o izveštaju, 88, nije mi bilo teško da izbrojim, 88 upita jedne advokatske kancelarije preko Poverenika za informacije od javnog značaja Rodoljuba Šabića, upućeno MUP Republike Srbije, kako su određeni građani Republike Srbije zaposleni u MUP-u Republike Srbije, a rade na KiM. Zar vam to pitanje nije tendenciozno? Da li treba da ostavimo naš narod na KiM na cedilu?

Ko odgovoran, ko onaj ko misli dobro državi Srbiji uopšte dolazi na ideju da postavi takva pitanja? Ajde postavite takva pitanja, pošto se ovde stalno neki pozivaju na EU, ajde postavite to pitanje u Velikoj Britaniji. Ajde postavite to pitanje u Francuskoj. Ajde postavite to pitanje u Nemačkoj ili u Hrvatskoj postavite to pitanje. Nema šanse. Britanci neće da otvore do kraja arhivu iz Drugog svetskog rata. Mi smo sve naše na izvolite.

Onda se nađe Rodoljub Šabić koji napada rođenu državu. Kaže – ne daju mi ovi iz Ministarstva odbrane podatke kako su nabavljeni helikopteri i kako su nabavljeni avioni. A, nije ga zanimalo kako je Dragan Šutanovac pretapao te iste avione i tenkove u „Železari“ u Smederevu. Nije ga zanimalo kako su sprovođene privatizacije dvehiljaditih godina. Nije ga zanimalo bogaćenje Dragana Đilasa. Ne Dragana Đilasa kao pojedinca, kao građanina, nego Dragana Đilasa kao javnog funkcionera. Dragan Đilas se nije obogatio kao građanin. On kao građanin je imao za viršle i za sendvič i za hamburger, ali on se čovek obogatio kao političar. Najpre kao direktor Narodne kancelarije, izmišljene, koja po Ustavu nije postojala, pa onda kao ministar u Vladi Srbije, pa na kraju kao kradonačelnik grada Beograda. On je tad stekao sve te silne milione i sve one hiljade kvadrata stambenog i poslovnog prostora kojim raspolaže. Ali, ja u ovom izveštaju ne vidim da je to zanimalo Rodoljuba Šabića.

Rodoljuba Šabića je isključivo zanimalo nešto što je važno za bezbednost Republike Srbije i tu je izgleda ciljno gađao, ne bi li otkrio nešto što bi moglo da ugrozi bezbednost države Srbije. Kad sam ga ja pitao dokle će da radi za strane obaveštajne službe, jer nemoguće da ta pitanja postavlja zato što mu je to palo na pamet, a da mu to neko nije rekao da pita, onda me je nazvao, i to je list „Danas“ objavio, da sam lažljivi lupež, da ja lažem da on radi za strane obaveštajne službe.

Kog građanina Srbije koji je dobronameran, koji misli dobro državi Srbiji, zanimaju detalji o tome kako smo mi nabavili helikoptere i avione? Svaki građanin Srbije koji je dobronameran, on je srećan da Srbija ima više aviona nego što ih je imala 2012. godine, da ima više helikoptera i vojnih i policijskih, da imamo više tenkova, da imamo jaču vojsku, da imamo jaču policiju. Bezbednija nam je država, bezbedniji nam je narod, bezbednija su nam deca.

Običnog građanina ne zanima detalj oko toga kako je taj avion iz Rusije ili Belorusije, ili taj helikopter, došao u Beograd na aerodrom u Batajnicu. Ali, to baš zanima Rodoljuba Šabića. Ne zanima ga ko je hteo da ubije Aleksandra Vučića, ali ga zanima Savamala, ali ga zanima kako zapošljavamo ljude u MUP-u, a rade na KiM, ali ga zanima Siniša Mali, ali ga zanima „Beograd na vodi“, znači sve one teme na kojima je pokušao politički da poentira Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Boško Obradović, ovi iz ove raspale DS i njima slični. Zbog toga, a ne zbog tog Sema Fabricia koga se u Srbiji niko ne plaši i po čijem naređenju niko ništa ne radi. Nas, poslanike SNS i građane Srbije, zanima zašto je Rodoljub Šabić stavio u izveštaj ovo što je stavio, a nije stavio nešto što je po našem mišljenju mnogo važnije i za državu i za građane?

Dame i gospodo narodni poslanici, opet kažem, uz sve dužno poštovanje gospođo Mandić prema vama kao dami, ali vi nama na mnoga pitanja niste odgovorili.

Prvo, niste nam odgovorili na pitanje kakva je sudbina mobilnog telefona od 180.000 dinara i šta će Rodoljubu Šabiću telefon od 180.000 dinara. U vreme kada država štedi, kada narod štedi, Rodoljub Šabić koji svakoga dana preko Tvitera, a vi ste tome svedok, vodi kampanju protiv Aleksandra Vučića, od državnog novca sebi kupuje telefon od 180.000 dinara. Verovatno da bi, kao što je to radio i Saša Janković, tvitovao u radno vreme.

Drugo, ne možete vi kao zamenik Rodoljuba Šabića da kažete – to pitajte Rodoljuba Šabića, ja sam samo njegov zamenik, ja nisam njegov zakonski zastupnik ili nisam njegov punomoćnik. Vi ste bili i još uvek ste zamenik Poverenika za informacije od javnog značaja. Vi delite istu odgovornost kao i Rodoljub Šabić. Vi ste zajedno radili na svim ovim poslovima i u najmanju ruku to što ste sada rekli je i politički, a pogotovo pravno neumesno i neutemeljeno. To je isto kao kad bih ja sada rekao, ja sam predsednik poslaničke grupe SNS, Aleksandr Vučić je nešto rekao i vi dođete u Skupštinu i pitate me – a šta je Aleksandar Vučić time hteo da kaže? Ja kažem – pa nemam pojma, nema veze što sam ja predsednik poslaničke grupe, pitajte Aleksandra Vučića. Pitamo vas. Vi ste zamenik Rodoljuba Šabića. Na kraju krajeva, vi ste potpisnik ovog izveštaja, nije Rodoljub Šabić, i mi sa vama vodimo razgovor, mi sa vama hoćemo dijalog.

Kažete, o tome će nešto više moj uvaženi kolega Orlić da govori, da ja sad ne otvaram tu temu o tome kako niste pozivani u Narodnu skupštinu i kako niste imali prilike da diskutujete sa narodnim poslanicima. To jednostavno nije tačno. Ali nešto drugo hoću da kažem.

Uvaženi građani Republike Srbije, ovaj izveštaj Poverenika za informacije od javnog značaja ima tri dela – centralni deo, to je izveštaj, onda imate rezime izveštaja i na kraju imate pregled rešenja Poverenika donetih u 2018. godini. Šta možemo da vidimo iz ovog pregleda, a vi gospođo Mandić recite da ja nisam u pravu? Najmanji je broj građana, dakle, običnih građana, ako mogu tako da kažem, običnih građana, dakle, ljudi od krvi i mesa koji su tražioci neke informacije.

Evo ko su vam u najvećoj meri tražioci informacije i u ime koga ste vi tražili informacije, inače, u velikom broju slučajeva bezbednosno vrlo osetljive po Republiku Srbiju: novinar CINS-a, novinar CINS-a, novinar CINS-a, novinar KRIK-a, Nezavisni policijski sindikat Srbije, Sindikat policije „Sloga“, novinar CINS-a, novinar KRIK-a, 88 rešenja po zahtevima jedne advokatske kancelarije, a vezano za zasnivanje radnog odnosa određenog lica u MUP-u Republike Srbije na Kosovu i Metohiji, 88 od jedne iste advokatske kancelarije. E, ovo je sve advokatska kancelarija.

Evo, građani Srbije, ko je sve tražio informacije preko Rodoljuba Šabića: Fond za humanitarno pravo, Fond za humanitarno pravo, Fond za humanitarno pravo, Fond za humanitarno pravo, Fond za humanitarno pravo, Fond za humanitarno pravo, Fond za humanitarno pravo, Fond za humanitarno pravo, Fond, Fond, Fond, i to sve za delovanje pojedinih pripadnika Vojske Srbije na Kosovu i Metohiji 1999. godine. A vi mi, gospođo Mandić, recite da to nije tendenciozno i da nije slučajno. Novinar KRIK-a, novinar CINS-a, novinar KRIK-a, novinar Insajdera, novinar N1, Radio Slobodna Evropa, novinar BIRN-a, novinar N1, novinar Istinomera, novinar Nedeljnika „Vreme“, novinar CINS-a, novinar KRIK-a, novinar Insajdera, novinar BIRN-a, novinar CINS-a, Transparentnost Srbija. To su organizacije u čije ime ste vi tražili informacije. Ovde kad bismo sad hteli da se bavimo pukim prebrojavanjem, najmanje je građana kao tražilaca informacije od javnog značaja.

Vi ste, u stvari, i to građani Srbije treba da znaju, da mi prestanemo da govorimo ovim nemuštim jezikom koji niko živi ne razume. Vi ste u stvari bili služba i ekspozitura raznih cinsova, krikova, birnova, birodija, Nataše Kandić, Nemanje Nenadića itd. koji su, u stvari, tražili od nadležnih državnih organa, u najvećem broju slučajeva, to ponavljam, bezbednosno vrlo osetljive podatke. Ono što se iz ovog vašeg izveštaja vidi, kako se približavao kraj mandata Rodoljuba Šabića, tako se povećavao broj onih koji su tražili informacije koje su bezbednosno vrlo osetljive po Republiku Srbiju.

Na kraju krajeva, ne možete da me ubedite, vi gospođo Mandić niste u dečijem zabavištu, mi smo ipak koliko-toliko ozbiljni ljudi, nemoguće da se Rodoljub Šabić kao Poverenik za informacije od javnog značaja, kao državni organ, pazite mi ne govorimo o Rodoljubu Šabiću kao građaninu, to da li on voli da popije ili da ne popije, pa se smandrljao i udario glavom o pločnik, ja se time ne bavim, ali Rodoljub Šabić je državni organ, navodno nezavisni državni organ, koliko je nezavistan to se vidi iz ovog izveštaja.

Ali nemoguće da jedan državni organ se ne upita, javno da se upita, pa ko je hteo da ubije drugog državnog organa? Jel, predsednik Republike takođe državni organ? A Vučića su hteli da ubiju u Potočajima, videli ste valjda one snimke. Nije ono bio, neko mu prišao pa rekao – e, ti si četnik, ti si velikosrbin, ti si ovakav, ti si onakav, ne, rulja od nekoliko stotina ljudi krenula na jednog čoveka, ne sa namerom da ga linčuje, da ga ubije. Da ubije predsednika Vlade i nikom ništa. To nikog ne zanima. Nemoguće da vas CINS, BIRN, Fond za humanitarna prava, nemoguće da vas Nataša Kandić nije pitala ko je hteo da ubije predsednika Republike. Ona žena ima tako osetljivo srce za ljudske žrtve, ma koje nacionalnosti pripadao, da je to prosto neopisivo, pa makar se taj čovek zvao i toliko o njoj omraženi Aleksandar Vučić.

Sada ću vam pročitati, kada bude došao na mene red, šta je Fond za humanitarno pravo tražio od vas da vi pitate Ministarstvo odbrane, šta su radili pojedini građani Republike Srbije na Kosovu i Metohije 1999. godine? Pa, šta su mogli da rade? Evo, sad, hajde da pričamo zdravo razumski, šta su mogli da rade? Pa, da brane državu i da brane srpski narod na Kosovu i Metohji, pa nisu išli dole da kampuju, pa nisu išli dole da prave roštilj. Nisu išli dole da razapinju šator ko ovi ispred predsedništva Srbije. Išli su da brane srpski narod, išli su da brane teritorijalni integritet Srbije. Od koga da ga brane? Od šiptarskih terorista, od NATO-pakta, od regularne vojske Albanije.

Da li ste vi svesni o čemu mi govorimo? Vi banalizujete stvari. Najvažniji problem je Hercegovačka ulica i Sava mala. Nije, nego ovi upiti koji su tendenciozni, koji idu na to da sruše bezbednosni sistem Republike Srbije. Vi ste se zapitali šta je stotinu i nešto građana Republike Srbije radilo na Kosovu i Metohiji u vreme NATO agresije 1999. godine? Borili se na Paštriku, borili se na Juničkim planinama, a neki ovde sede, ne vidim generala Delića, branili državu Srbiju, u vrlo teško vreme. Vi sada očekujete, eto vi ste došli u Narodnu skupštinu, hajde sada malo da pričamo o tome kako je Siniša Mali zaposlio nekoliko žena u svoj kabinet. Hajde da pričamo i o tome, ali hajde da pričamo i o tome kako je moguće da vi postupate isključivo po nalozima i po zahtevima CINS-ova, BIRN-ova, transparentnosti, Birodija, Nataše Kandić i koje kakvih drugih koji ne misle dobro.

Po mom mišljenju, ja se sada ograđujem, neću da govorim da je to mišljenje SNS, ali govorim u svoje lično ime, kao narodni poslanik, koji ne misle dobro državi Srbiji. Ja ne mislim da misli dobro državi Srbiji onaj ko od vas traži da pitate Ministarstvo odbrane kako smo nabavili helikoptere, kako smo nabavili avione, kako smo nabavili tenkove, šta je radio određeni građanin, mislim građanina, pa zna se šta je bio, bio je oficir, hajde da se ne lažemo, Vojske Jugoslavije na Kosovu i Metohiji 1999. godine. Šta je mogao da radi? Šta je mogao da radi u to vreme pukovnik Delić? Šta je mogao da radi general Lazarević? Šta je mogao da radi general Pavković? Šta je mogao da radi 1999. godine na Kosovu i Metohiji, nego da se bori protiv udruženih zlikovaca, onih iz vazduha i onih sa kopna. Šta je mogao da radi? I da se bori.

U 2018. godini imate toliko upita Fonda za humanitarno pravo, a vi gospođo Mandić opet recite da to nije slučajno, ja u slučajnosti u politici ne verujem. Ja sam možda glup čovek ili nisam dovoljno inteligentan, ali neko životno iskustvo me naučilo, nema slučajnosti u politici ili je ima jako malo. Nemoguće je da se u 2018. godini pojavi toliko upita, bolje rečeno da Fond za humanitarno pravo se pojavi kao tražilac informacija, a vi brže bolje reagujete na desetine njihovih zahteva o tome šta su radili pojedini oficiri tada Vojske Jugoslavije, danas Vojske Srbije na Kosovu i Metohiji 1999. godine.

Dakle, kada uzmete i saberete, pa vi ste najmanje postupali po zahtevima građana, najmanje. Vi ste bili u službi raznih nevladinih organizacija. Vi ste bili u službi tobožnjih nezavisnih novinara. Vi ste bili u službi Fonda za humanitarno pravo i vi ste time bavili. Vi ste se time bavili i time ću da završim ovaj deo svog izlaganja.

U 2018. godini kada su se pojavili zahtevi i kada je Republika Srbija bila izložena jednoj baržnoj vatri, što spolja, što iznutra, kad smo počeli da slavimo i da se sećamo tih slavnih dana junačke borbe Vojske Jugoslavije i MUP-a Republike Srbije na Kosovu i Metohiji 1999. godine. Kada smo prestali da se sramimo generala Lazarevića. Kad je prestalo da nas bude sramota zbog onoga što je radio general Pavković. Kad nas prestalo da nas bude sramota šta je radio u to vreme pukovnik Delić. Kada nas je prestalo da bude sramota što smo se junački borili na Košarama, na Juniku i tako dalje, na Paštriku.

Sad vi meni hoćete da kažete, ma nema to nikakve veze, a evo, baš sad, ovih dana, Šiptari pošto Nebojši Pavkoviću krajem 2019. godine ističe dve trećine kazne, iako mislim da ne znam za šta je optužen i zašta je osuđen, jer ne vidim da je zločin braniti svoj narod, ističe mu dve trećine kazne krajem 2019. godine. Sada Šiptari traže, zamislite Ramuš Haradinaj traži, čovek koji je u svojoj knjizi priznao da je klao, da je vadio oči živim ljudima, on traži da se direktno iz zatvora general Pavković isporuči njemu, velikom borcu za ljudska prava i slobode.

Vi sada ovde sedite, ovako mudro ćutite, kao o čemu sad priča ovaj Martinović, bitna je Sava mala, bitan je Siniša Mali, šta ima još u ovom izveštaju? Čime ste se još bavili? E, da, ono što je za vas jako bitno. Novinar BIRN-a vas pita, zamislite, pa nije bitan ni ovaj Pavković, ni Kosovo, ništa nije bitno, nego jako je bitno to što vas novinar BIRN pita, kako su radno angažovani narodni poslanici, funkcioneri Vladimir Orlić, Aleksandar Martinović, Darko Laketić, neki Milorad Jerkan, Rade Grbić, Goran Reljić, Predrag Čanović, Ivan Bošnjak u Visokoj medicinskoj školi strukovnih studija u Đupriji. Znači, to zanima građane Srbije, kako ja kao doktor pravnih nauka mogu da predajem jedan pravni predmet. To zanima građane Srbije, ali građane Srbije po vama ne zanima ko je hteo da nam ubije predsednika?

Vas ne zanima ko i zašto traži informacije o delovanju Vojske Jugoslavije na KiM.

Pa, piše Marko, evo uzmite izveštaj, pa pročitajte, ja sam ga detaljno čitao, on ima tri dela.

Imate izveštaj, rezime izveštaja i pregled rešenja Poverenika. Kada saberete pregled rešenja Poverenika, u dve trećine slučajeva CINS, BIRN, KRIK, Nataša Kandić, „Transparentnost Srbije„ itd. To sve u 2018. godini.

A, ti što dobacuješ imaćeš priliku da kažeš svoje mišljenje. Evo, dva sata je bliži ti se vreme ručku, nemoj da dođeš gladan na nastavak sednice, kada si gladan slabo ti mozak radi. Nije mi pri ruci nikakav sendvič da ti dam, tako da, idi dole u restoran.

Zahvaljujem se, gospodine Arsiću.

Hteo sam da odgovorim gospođi Radeti na njene reči koje su bile upućene meni. Gospođa Radeta je pitala - kad već nismo zadovoljni radom Rodoljuba Šabića, zašto ga nismo razrešili. To pitanje su mnogi postavljali i nije to bilo pitanje samo vezano za Rodoljuba Šabića, mnogi su se pitali zašto kada je 2012. godine, SNS preuzela vlast u Srbiji, nije smenjena Zagorka Dolovac, Republički javni tužilac, zašto nije smenjen Saša Janković, zašto nije smenjen Rodoljub Šabić, zašto nisu smenjeni mnogi drugi funkcioneri koji su izabrani za vreme bivše vlasti. Zato što smo hteli da u Srbiji uvedemo jednu novu političku kulturu, a to je da konačno prekinemo sa tim političkim revanšizmom.

Vi se sećate vrlo dobro, kao što se sećam i ja, šta se u Srbiji dešavalo posle 5. oktobra 2000. godine, i šta su radili ljudima koji su pripadali kako su oni tada govorili iz DOS Miloševićevo-radikalskoj vlasti ili crveno crnoj koaliciji. Pa, sećate do kojih su granica bestijalnosti išli kad su pretili da će da šišaju go glave, to ni SS nisu radili. Dakle, da će da šišaju do glave decu bivših funkcionera SRS, SPS, JUL, itd i da ih tako javno obeleže kao decu onih koji su vršili vlast do 2000. godine.

Mi iz SNS smo odlučili da se tako više u Srbije ne postupa. Teško nam je bilo. Da li mislite da bi nam bilo mnogo neuporedivo lakše da smo, uslovno rečeno, imali svog Poverenika za informacije od javnog značaja, da smo imali svog, opet pod znacima navoda, Republičkog javnog tužioca, da smo imali svog Zaštitnika građana? Bilo bi nam lakše, ali onda bi ljudi rekli – pa, ovi su isti kao ovi iz DOS-a, preuzme se vlast i onda se vlast tretira kao plen i onda počistite sve ove koji su bili pre vas.

Mi smo pokazali da Srbijom može da se upravlja, da Srbija može ekonomski da napreduje, finansijski da napreduje, vojno da jača, da diplomatski jača njen kapacitet, iako smo zadržali na pojedinim važnim funkcijama ljude iz bivše vlasti. Ja mislim da je to velika zasluga i Aleksandra Vučića i SNS što smo uveli jedna novi model, demokratski model političkog ponašanja, koji do tada u Srbiji, jednostavno, nije postojao, pogotovo nije postojao u vreme DOS.

U vreme DOS, znači posle 5. oktobra 2000. godine, oni su porušili do temelja sve institucije koje su zauzeli i koje su osvojili, neke legalno, većinu nelegalno. Da vam ne pričam kako su vređali ljude, kako su ih ponižavali, kako su pravili spiskove za likvidaciju. Ja mislim da su ćerku, ispravite me ako grešim, Milovana Bojića ošišali do glave. Ispravite me ako grešim.

Znači, vrhunskog lekara, vrhunskog kardiohirurga, dete su ošišali do glave. Neko bi rekao da sada mi koji smo bili na neki način žrtve tog šišanja do glave i tih pretnji da će nas šišati do glave, treba da sada mi šišamo do glave. Ne, nećemo nikoga da šišamo do glave. Nećemo mi da primenjujemo te SS-ovske i gestapovske metode. Nećemo mi ko Boško Obradović, Dragan Đilas i Vuk Jeremić da pretimo ljudima - ne smete da izađete iz kuće, mi ćemo da vas blokiramo. Ne sme da izađe Aleksandar Vučić iz predsedništva Srbije, biće blokiran kamionima i bagerima. Ne sme Vojislav Šešelj da izađe iz vozila zato što ga čeka Boško Obradović. Ma, mi sa tom praksom hoćemo da prekinemo. Mi nećemo tako da se ponašamo. Pa, nas ima toliko, i građana Srbije koji podržavaju Aleksandra Vučića ima toliko, kada bismo hteli tako da se ponašamo, pa ne Boško Obradović, nego svi oni zajedno ne bi mogli da mrdnu iz svog stana, ali mi nećemo da budemo isti ko oni. Pa, mi nećemo da budemo isti ko što su bili oni koji su mitraljezima došli na vlast 5. oktobra 2000. godine.

To je razlog zašta nije smenjen ni Saša Janković, ni Rodoljub Šabić ni mnogo drugi. Da li je to bila greška ili nije bila greška sa naše pozicije, nekoga ko je hteo da izgradi drugačiju političku kulturu, mislimo da nije bila greška. Vi mislite da jeste, u redu, to je vaše pravo.

Ja imam nešto drugo važno da kažem, a odnosi se na izlaganje gospođe Stanojle Mandić. Ona kaže da nije bilo nikakvog nezakonitog zapošljavanja, a pogotovo nije bilo političkog zapošljavanja u službi Poverenika za informacije od javnog značaja.

Gospođo Mandić, zaista sam se detaljno pripremao za ovu sednicu i pronašao sam jedan mejl, koji je… nije sada bitno kako se zove taj čovek, on je predstavnik neke organizacije koja se zove „Pravda za tate i tata je roditelj“. On je uputio preko mejla pitanje službi Poverenika za informacije od javnog značaja, a da li znate ko je odgovorio na taj mejl? Odgovorio je Bojan Maršićanin, koji je u to vreme imao funkciju savetnika Rodoljuba Šabića.

Ko je Bojan Maršićanin? Sin Dragana Maršićanina, u to vreme predsednika Narodne skupštine Republike Srbije, a Rodoljub Šabić je bio potpredsednik Narodne skupština.

Nemam ja ništa protiv Bojana Maršićanina, možda je on čovek vrhunski stručnjak. Nemam ništa protiv ni što je nečiji sin, da ne mislite da ovo govorim iz bilo kojih malicioznih razloga, ali, znate, gospođo Mandić, ne možete da dođete u Narodnu skupštinu kao da ste došli pred decu koja su juče počela da se bave politikom. Neki od nas se bave politikom dosta dugo, neki od 1990. godine, Maja Gojković je od 1990. godine u politici. Mirčić je od 1990. godine u politici, Nataša Jovanović, Petar Jojić itd. Marko Atlagić je bio ministar još u Vladi Republike Srpske Krajine. Ne sede ovde ljudi koji su juče počeli da se bave politikom.

Sada ste vi došli u Narodnu skupštinu i kažete – ma, ne, lažu to ovi naprednjaci, kakvo političko zapošljavanje. Sin Dragana Maršićanina zaposlen je kao savetnik Rodoljuba Šabića. Dragan Maršićanin je bio predsednik Narodne skupštine, a Rodoljub je bio potpredsednik Narodne skupštine. Vi nam sada kažete nije bilo političkog zapošljavanja? Bilo je i toga je bilo koliko hoćete. Ja sam naveo sam jedan od primera.

Hajde da se ne lažemo, kao što je služba Zaštitnika građana Saše Jankovića postala leglo najljućih političkih protivnika Aleksandra Vučića, tako vam je isto bio slučaj i sa službom Poverenika za informacije od javnog značaja. Svi najveći mrzitelji Aleksandra Vučića gde će? Kod Rodoljuba Šabića. Gde će? Kod Saše Jankovića. Gde će? U pojedine sudove. I onda se mi pitamo kako dođemo u situaciju da policija obezbedi sve moguće dokaze, na primer, protiv Kosmajca, a sud pusti Kosmajca i kaže – nema dokaza. Dakle, neke stvari u Srbiji ne funkcionišu na normalan način zato što se tako ne radi ni u jednoj ozbiljnoj državi.

Vi sada ne možete da kažete da Rodoljub Šabić nije delovao kao političar. On je najmanje delovao kao Zaštitnik građana u postupcima gde su bitne informacije od javnog značaja, a najviše je delovao kao klasičan političar. On nije mogao da se oslobodi toga da je došao na političku scenu Srbiju kao političar DOS-a.

On je, zapravo, od 2000. godine kao ministar, odnosno najpre kao poslanik, pa kao potpredsednik Narodne skupštine, pa kao ministar, pa na kraju kao Poverenik za informacije od javnog značaja, sve vreme bio političar. On je samo za ovo vreme dok je bio Poverenik navukao na sebe masku tobože nezavisnog organa, da se Vlasi ne dosete, a kada uzmete izveštaj, posebno ovaj treći deo izveštaja, potpuno je jasno, kao na dlanu se sve vidi, za koga je u stvari Rodoljub Šabić radio.

Ono što sada mene zanima, meni je jasno za koga je radio, koliko je para za to dobio, jer ne možete da me ubedite, da pitate državu kako su nabavljeni helikopteri i avioni, šta je radilo na stotine oficira Vojske Jugoslavije na Kosovu i Metohiji, a da to radite pro bono, besplatno, zato što ste mnogo savestan čovek.

Ja se sećam Rodoljuba Šabića iz vremena kada je učestvovao u neviđenoj hajci na generala Vuka Obradovića, kada je izmislio onu seksualnu aferu zbog koje je Vuk Obradović i preminuo, da se ne lažemo. Njega je srce izdalo zato što je čovek, bez obzira što je bio u DOS-u, ali je bio general, bio je ozbiljan čovek, bio je pametan čovek, bio je obrazovan čovek, bio je, ako se ne varam, najmlađi general u JNA. Mislim da je postao general u 33. ili 34. godini. Čoveka su oterali u grob tako što su izmislili seksualnu aferu. Ko? Onaj Slobodan Orlić, pa one što su plakale u Narodnoj skupštini itd. i među njima Rodoljub Šabić. Oterali čoveka u grob.

Ako je iko valjao u tom DOS-u, ako je iko bio iole čestit čovek i imao neke dobre namere da uradi sa državom Srbijom, bio je Vuk Obradović. I, pazite, još jednu stvar, da vas podsetim i na to. Vuk Obradović je bio na čelu veoma važne komisije, koja je trebala da utvrdi zloupotrebe u određenim državnim organima i javnim preduzećima. I, čim je čovek došao do nekih škakljivih podataka o ljudima iz vrha DOS-a, onda su mu izmislili tu tzv. seksualnu aferu. To je ona afera, on vozi auto, pa levom rukom glavu žene skreće u određenom pravcu, itd, da ne budem ja sad degutantan, ali to je istina. I, Rodoljub Šabić je u tome učestvovao.

Sad odjedanput Rodoljub Šabić u 2018. godini, u 2017. godini, u 2016. godini, onako presamiti ruke i kao – ja sam apostol, ja sam nedodirljiv, ja sam nezavisan, šta priča ovaj Rističević, šta priča ovaj Orlić, šta priča ovaj Martinović, to su lupeži, to su bitange, ovaj Marko Atlagić, on profesor univerziteta, on je niko i ništa, ja sam svetac, meni ne sme niko ništa da kaže, kakve pare sam ja dobio od Britanaca, ne sme niko da me pita šta će mi telefon od 180.000 dinara.

Vlado, daj mi svoj telefon. Evo, ovo je telefon zamenika predsednika poslaničke grupe. Ovo je „Nokia“ ciglica, Vjerice. Pa, ovo ni deca više ne koriste. Ovo moje ćerke od 13 godina, sad kad bi im doneo, rekle bi – tata, mi ne znamo šta da radimo sa ovim. Ovo ne vredi dve, tri hiljade dinara. Ovo je telefon čoveka koji je stavljen na stub srama zato što kao doktor elektrotehničkih nauka predaje informatiku na Visokoj medicinskoj školi u Ćupriji. To je vas zanimalo. Time ste se vi bavili. Čovek nosi telefon koji više ni deca ne nose.

Ja imam telefon, evo ga, pet godina, od 2014, „Samsung“ sa dve kartice, smešan telefon. Time ste se vi bavili. I, sad kad vas pitam - šta će Rodoljubu Šabiću telefon od 180.000 dinara, e, ne smete to da pitate, on je nezavisan organ. Sve je rađeno po zakonu.

Pređite prekoputa u predsedništvo kod Aleksandra Vučića. Nek vam čovek pokaže svoj telefon, malo bolji od telefona Vladimira Orlića, malo bolji.

Ali, to vas nije zanimalo. Vas su zanimale, i ja stojim iza toga, posebno u 2018. godini, stvari koje mogu bezbednosno da naškode Republici Srbiji, posebno srpskom narodu na Kosovu i Metohiji, posebno Republici Srpskoj i to ste radili, ne kažem vi lično, ali to je radio Rodoljub Šabić, to ste radili vrlo, vrlo tendenciozno i zbog toga morate da trpite kritiku narodnih poslanika.

Ovo nemojte da shvatite lično. Niko protiv vas ne vodi lični rat, ali nemojte sa druge strane da očekujete da ćutimo dok se u Srbiji vodi neviđena hajka i kampanja protiv Aleksandra Vučića, protiv Nebojše Stefanovića, protiv Aleksandra Vulina, protiv svih, protiv narodnih poslanika SNS, samo zato što podržavamo politiku predsednika Republike Aleksandra Vučića.

Ja ću, gospođo Mandić, da vam pročitam, pošto se ovih dana vodi neviđena kampanja protiv Nebojše Stefanovića i o tome kako je stekao diplomu na Megatrendu, ko je sve predavao na Megatrendu - Boris Tadić, Vuk Jeremić. Megatrend organizovao kurs za 24 aktivista DS kako se vodi politička kampanja. Član Fiskalnog saveta Vladimir Vučković, takođe iz nezavisne institucije, vanredni profesor na Megatrendu. Kako je to u to vreme sve bilo u redu? U to vreme je sve bilo čisto. Megatrend je bio super univerzitet. Boris Tadić tamo držao predavanja, Vuk Jermić držao predavanja, Snežana Malović, držala predavanja, organizovali profesori Megatrenda kurs za aktiviste DS. Tad je sve bilo zakonito. Tad je sve bilo čisto.

Kad je Nebojša Stefanović rekao – e, hajde sad malo da se pozabavimo kako je Dragan Đilas došao do skoro dve hiljade kvadrata stambenog prostora i do 500 miliona evra, onda odjedanput e, ova diploma sa Megatrenda ne valja ništa, a valjala je u vreme Borisa Tadića, a valjala je u vreme Vuka Jeremića, a valjala je u vreme Snežane Malović, a valjala je u vreme kada je Megatrend organizovao kurs za ove iz DS.

Dakle, nešto tu nije u redu. Tu su dvostruki aršini. I mislim da i Poverenik za informacije od javnog značaja time bi trebalo da se bavi. Ali, vi se time niste bavili. Vi ste se bavili nekim drugim temama koje su za građane Srbije važne, ali ste se vi tim temama bavili na politički i tendenciozan način. To je ono što je problem u vašem izveštaju.

Zahvaljujem se, gospodine Marinkoviću.

Hteo bih samo malo da se osvrnem na ono što je rekao moj uvaženi kolega Jojić. Ja se sa jednim delom njegovog izlaganja slažem, a sa jednim delom se ne slažem. Ne slažem se sa onim delom gde kaže da Republici Srbiji Poverenik za informacije od javnog značaja nije potreban. Ja mislim da jeste potreban, ali Poverenik koji će da radi svoj posao u skladu sa Ustavom i zakonom. Nama ne treba Poverenik kakav je bio Rodoljub Šabić. Nama treba poverenik koji će da radi one poslove koji su propisani zakonom i ništa više od toga.

Ono što takođe želim da kažem, na početku ovog izveštaja imate, gospodine Jojiću, jednu veoma zanimljivu, na stranici 13, konstataciju Poverenika. Kaže - pet organa vlasti je odbilo da Povereniku dostavi zatraženu dokumentaciju radi uvida. Jedan od navedenih slučajeva se odnosio na postupak po žalbi novinara protiv Ministarstva odbrane Republike Srbije u vezi sa informacijama o vrednosti nabavke određenih helikoptera i aviona od Ruske Federacije i Republike Belorusije. U tom postupku Ministarstvo ni na tri puta ponovljen zahtev Poverenika nije dostavilo na uvid tražene dokumente. Ministarstvo je Poverenika najpre uslovljavalo da obrazloži svoj zahtev za uvid i uputi Ministarstvo u postupak ostvarivanja uvida u tražene dokumente u vezi sa čim je Poverenik ukazao Ministarstvu na ovlašćenja koja ima na osnovu člana 26. Zakona o slobodnom pristupu, itd, informacijama od javnog značaja.

Dakle, vrlo je simptomatično da se Poverenik bavi nečim što duboko zadire u bezbednost Republike Srbije.

Ima jedan važan zakon koji mislim da ovde danas nije pomenut, a to je Zakon o tajnosti podataka. Taj Zakon o tajnosti podataka je donet 2011. godine i on stepenuje određene podatke kao tajne, kao državnu tajnu, kao strogo poverljivo, poverljivo i interno. Manje-više, to je regulativa koja postoji u svakoj državi. Ni u jednoj državi na svetu, ni u jednoj državi u Evropi, niko sem ovlašćenih organa Vojske, Ministarstva odbrane, predsednika države, odnosno šefa države kao vrhovnog komandanta oružanih snaga, nema pravo uvida u tu vrstu podataka.

(Predsedavajući: Vreme.)

Završavam.

Ono što je moje pitanje - zašto Rodoljuba Šabića baš toliko zanima kako je to Vojska Srbije uspela da obezbedi avione i helikoptere iz Ruske Federacije i Republike Belorusije? Kao što me zanima i zašto je Rodoljub Šabić toliko insistirao, a to imate u ovom trećem delu Izveštaja, ja sam izbrojao 11 zahteva Fonda za humanitarno pravo, pored onih 88 zahteva jedne advokatske kancelarije o tome pod kojim uslovima su određeni građani Republike Srbije zaposleni u MUP-u, a rade na teritoriji KiM, imate 11 zahteva Fonda za humanitarno pravo, gde se Fond za humanitarno pravo, čitaj Nataša Kandić, obraća Rodoljubu Šabiću u vezi sa podacima o oficirima ili bivšim oficirima i podoficirima tada Vojske Jugoslavije o njihovom kretanju i aktivnostima na KiM 1999. godine? To su, takođe informacije koje su bezbednosno veoma osetljive i naše pitanje na koje nismo uspeli, evo ceo dan da dobijemo odgovor - zašto je to zanimalo? Ja razumem da je to zanimalo Natašu Kandić i vi razumete iz kojih razloga, ali zašto je na tome toliko insistirao Rodoljub Šabić?

Dakle, on zna šta su ti ljudi mogli da rade na KiM 1999. godine, da kao oficiri brane državu od agresija. Ali, u 11 slučajeva Rodoljub Šabić insistira na tome da se za taksativno navedena lica navede šta su tačno radila, gde su boravila, kojim aktivnostima su se bavila na KiM 1999. godine.

To se sve dešava u 2018. godini, kada Nataša Kandić, što takođe nije slučajno preti otvaranjem krivičnog postupka protiv bivšeg načelnika generalštaba, Ljubiše Dikovića, koga Albanci na KiM, zajedno sa njom optužuju da je, navodno, vršio zločine na KiM.

Znači, nije dovoljno to što je bivša vlast isporučila Haškom tribunalu, generala Pavkovića, generala Lazarevića, generala Sretena Lukića, generala Vlastimira Đorđevića zbog navodnih zločina na KiM, nego sad treba da proširimo krug lica. Sad je za zločine na KiM, po mišljenju Nataše Kandić odgovoran i Ljubiša Diković, bivši načelnik generalštaba vojske Srbije, i sad treba proširiti dalje krug lica, ne bi li se nekako stvorio utisak i u domaćoj i u stranoj javnosti da je za dešavanje na KiM, zapravo odgovorna Srbija, kao što je izjavio Vuk Jeremić za "Špigl" u 2008. godini, da je u stvari, Slobodan Milošević preko vojske i policije vršio zločine nad albanskim stanovništvom nad KiM i da je zbog toga NATO intervencija, odnosno NATO agresija bila opravdana.

Na tom fonu su svi ovi zahtevi Fonda za humanitarno pravo i vi ste potpuno u pravu. Nije Fond za humanitarno pravo ove podatke tražio ni iz istorijskih, ni iz naučnih razloga, već iz političkih razloga ne bi li se dalje širio krug lica u Republici Srbiji navodno odgovornih za zločine nad Albancima na KiM. Veliko je pitanje da li će na ovome da se stane.

Ja lično mislim da neće i da će kampanja protiv časnih oficira Vojske Srbije da se zaustavi.

Nadam se da će novi Poverenik za informacije od javnog značaja imati u vidu svoje ustavne i zakonske nadležnosti i ne samo Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, nego i Zakon o tajnosti podataka, jer smo mi jedina država za vreme bivšeg režima, za vreme DOS-a, koja je sve svoje arhive, sve svoje podatke koji su nosili odgovarajuću oznaku poverljivosti stavili na tacnu, što je masovno zloupotrebljavano, pre svega u Haškom tribunalu, ali Boga mi i od strane vojnih stranih obaveštajnih službi.

Slažem se, gospodine Jojiću, skoro sa svim što ste rekli, samo jedna mala dopuna. Pomenuli smo Zakon o tajnosti podataka. Poverenik za informacije od javnog značaja je taj zakon potpuno izgubio iz vida i vi ste potpuno u pravu kada ste rekli da je on u više navrata zloupotrebio svoj službeni položaj.

U članu 9. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja stav 1. tačka 3 - Organ vlasti neće tražiocu omogući ostvarivanje prava na pristup informacijama od javnog značaja ako bi time ozbiljno ugrozio odbranu zemlje, nacionalnu ili javnu bezbednost ili međunarodne odnose.

Dakle, ne samo da Zakon o tajnosti podataka brani da se neovlašćenim licima dostavljaju ovi podaci, nego i sam Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja u članu 9. jasno kaže da takvi podaci ne mogu da se daju ako bi se na taj način ozbiljno ugrozila odbrana zemlje, nacionalna, odnosno javna bezbednost ili međunarodni odnosi.

Potpuno prenebregavajući odredbu člana 9, Rodoljub Šabić uporno insistira na tome i u ovom njegovom izveštaju on u tom trećem delu, gde pominje slučajeve u kojima organi vlasti nisu postupili po zahtevu Poverenika, navodi 88 zahteva jedne advokatske kancelarije o građanima Republike Srbije koji su zaposleni u MUP, a rade na Kosovu i Metohiji i 11 zahteva Fonda za humanitarno pravo o boravku i kretanju pojedinih oficira i podoficira Vojske Jugoslavije na Kosovu i Metohiji tokom 1999. godine.

Ja se potpuno slažem sa vama da je to flagrantno kršenje ne samo Zakona o tajnosti podataka, nego i zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.

Inače, ja sam bio zajedno sa nekim svojim drugim kolegama pre nekoliko godina, to je bilo još u prošlom mandatu, u Maloj sali se održavala sednica Odbora za kontrolu službi bezbednosti, gde su zajedno Saša Janković i Rodoljub Šabić po sopstvenoj inicijativi, odnosno po službenoj dužnosti tražili od Ministarstva odbrane, od BIA, od VBA nešto što ni jedan razuman čovek ne bi tražio – raspored jedinica Vojske Srbije na određenim delovima teritorije Republike Srbije, a posebno na onim delovima teritorije Republike Srbije koji su rubni sa administrativnom linijom prema Kosovu i Metohiji.

Oni su do bele pene, što bi rekao narod, tražili od direktora VBA i od ministra odbrane, tada je ministar odbrane bio Bratislav Gašić, da im se dostavi raspored jedinica, koja jedinica se nalazi na kom delu teritorije Republike Srbije, a posebno su insistirali na onim jedinicama Vojske Srbije koje su raspoređene u reonu administrativne linije prema Kosovu i Metohiji. Ne samo da su tražili koje su jedinice, nego brojni sastav tih jedinica, s kojim oružjem raspolažu.

Ja nisam mogao da verujem. Direktor VBA nije mogao da veruje da u državi Srbiji dva državna organa, jedan Zaštitnik građana, a drugi Poverenik za informacije od javnog značaja na Odboru za kontrolu službi bezbednosti traže takvu vrstu podataka.

To se ni u jednoj ozbiljnoj državi ne radi. To je atak na nacionalnu bezbednost, pogotovo imajući u vidu stanje na Kosovu i Metohiji. Pri tome, nemojte da zaboravite, gospodine Jojiću, taj isti Saša Janković, koji nam je solio pamet o svojim pravima, o tome kako je on ugrožen, kako mu nadležni državni organi ne dostavljaju sve potrebne informacije, kako je blokiran u svom radu, sve vreme svoga mandata, to možete da proverite preko MUP, imao je na prednjem staklu automobila, inače, imao je službeni automobil A6, audi A6 automatik, na prednjem staklu automobila, ja nisam mogao da verujem kad su mi ljudi pričali, onda kad sam video shvatio sam da je to zaista istina, znači, na prednjem staklu automobila, što bi rekao narod na šoferšajbni, imao je papir na kome je stajalo da to vozilo sa registarskim oznakama tim i tim, koje koristi Zaštitnik građana Saša Janković, policija ni pod kakvim uslovima na može da zaustavi na putu, ni jednom putu u Republici Srbiji, bio on lokalni, regionalni, magistralni, autoput. Može čovek da vozi 250, 300 na sat, može da gazi ljude, policija to vozilo ne sme da zaustavi. Čovek je imao to na prednjem staklu automobila.

Znači, to je bahatost neviđenih razmera. Tog istog Sašu Jankovića su nametali, ako se sećate, gospodine Atlagiću, Aleksandru Vučiću da ga imenuje za predsednika Vlade.

Znači, mi smo imali dva čoveka koji su navodno bili nezavisni državni organi, u stvari su radili direktno protiv interesa države Srbije. I em što su radili protiv interesa države Srbije, em se bahatili. Ovaj vozio audi A6, verovatno se i Rodoljub Šabić vozio u službenom automobilu slične marke, ako ne i u istom. Ovaj je vozio automobil koji policija nije smela ni pod kakvim uslovima da zaustavi, jer Bože moj, vozi se njegovo veličanstvo Saša Janković, a Rodoljub Šabić kupuje telefon od 180 hiljada dinara.

Onda se zapitate, čekajte, da li je moguće da su to ljudi koji svaki dan po tviteru napadaju narodne poslanike, ministre, predsednika republike i shvatite da su u pitanju licemeri, da su u pitanju ljudi koji jedno govore, a na sasvim drugi način se ponašaju.

Zamislite, gospodine Jojiću, da vi i ja se vozimo u automobilu u kome stoji obaveštenje policiji da se to vozilo ne sme zaustaviti. Zamislite da tražimo, evo, ja, kao predsednik poslaničke grupe, od generalnog sekretara Narodne skupštine da mi kupi telefon, Srđane, hajde, molim te, kupi mi telefon od 180 hiljada dinara, hajde, kupi mi. Ne pada nam na pamet. Ti ljudi, oni su to radili, što bi rekao narod, mrtvi hladni. Mi smo sa takvim ljudima imali posla.

Dakle, zadatak i aktuelnog Zaštitnika građana i zadatak novog Poverenika koga ćemo, nadam se, izabrati u najskorije vreme, je da se strogo drže svojih nadležnosti koje su propisane Ustavom i zakonom, i da Zaštitnik građana nikad ne bude novi Saša Janković, kao što ni novi Poverenik nikad ne sme da bude ono što je bio Rodoljub Šabić.

Zahvaljujem.

Pa, evo, gospodine Jojiću, da se nadovežem na ono što ste rekli vezano za tužilaštvo, samo jedno malo podsećanje. Dakle, 27. septembra 2018. godine Rodoljub Šabić u svojstvu Poverenika za informacije od javnog značaja naziva Vladu Srbije bahatim neznanjem u akciji. On daje intervju za list „Novi magazin“ i, između ostalog, kaže – Republičko javno tužilaštvo je podnelo 46 tužbi protiv Poverenika.

Dakle, da ne mislite da tužilaštvo baš ne zna ništa šta radi Poverenik. Republičko javno tužilaštvo je podnelo 46 tužbi protiv Poverenika, a kaže Rodoljub Šabić – indikativno je da je praktično u svim slučajevima poništavanja rešenja Poverenika reč o informacijama koje su vezi sa sumnjama u izvršenje ratnih zločina pre dvadesetak godina.

Sad, pazite, o čemu se ovde radi? Ovde se Rodoljub Šabić stavlja u službu Fonda za humanitarno pravo i nekoga ko istražuje ratne zločine, naravno, srpske, koji su se desili pre dvadesetak godina. U kom zakonu piše da je to posao Poverenika? Ni u jednom. Međutim, on je čovek smatrao da mu ne može niko ništa, da je on potpuno neograničen, da može da radi šta mu je volja i on se čovek bavio istraživanjem srpskih, navodno srpskih ratnih zločina koji su počinjeni pre dvadesetak godina, a to znači u Hrvatskoj, u BiH i na Kosovu i Metohiji.

Kada povežete ovaj intervju, koji je dat u 2018. godini, sa činjenicom da je u toj istoj 2018. godini Fond za humanitarno pravo u jedanaest slučajeva preko Poverenika za informacije od javnog značaja, a to znači Rodoljuba Šabića, tražio informacije o kretanju, boravku i aktivnostima oficira i podoficira Vojske Jugoslavije na KiM 1999. godine, onda vam je potpuno jasno da je reč o jednoj aktivnosti koja je direktno bila usmerena protiv bezbednosnih interesa države Srbije, a posebno srpskog naroda koji je ostao da živi na KiM. Dakle, mi smo sa takvim ljudima imali posla.

Još jednu stvar da vas podsetim, a koju sigurno znate. Svojevremeno je Saša Radulović o tome javno govorio da mu je Saša Janković, bivši Zaštitnik građana, tražio da pristupi, odnosno da uđe u Pokret slobodnih građana, da napravi koaliciju sa Pokretom slobodnih građana zato što Pokret slobodnih građana i DS imaju, po rečima Saše Radulovića, paralelnu, tajnu obaveštajnu službu koja radi mimo zvaničnih obaveštajnih organa Republike Srbije - BIA, VOA i VBA. To su bile reči Saše Radulovića. Znači, Saša Janković i Rodoljub Šabić su od države Srbije tražili podatke za koje su unapred znali da ne mogu da ih dobiju i onda kad ne dobiju te podatke, onda su od toga pravili afere kako navodno državni organi sa njima neće da sarađuju. To je radio Saša Janković, to je radio Rodoljub Šabić.

Rodoljub Šabić se pre nekoliko minuta oglasio na Tviteru, ne znam da li preko onog telefona od 180.000 dinara ili na neki drugi način, gde kaže da je opasno ono što mi naprednjaci tražimo u Narodnoj skupštini, a to je da tužilaštvo ispita kako je BIRODI, ta navodna istraživačka kuća, došao do podataka da su birači SNS uglavnom pripadnici starije populacije, znači stariji od 65 godina života, i da su slabo pismeni.

Povodom toga, Aleksandar Vučić danas je objavio autorski tekst u "Politici" i kao što vidite skočilo je, što bi rekao naš narod, kuso i repato na Aleksandra Vučića, kako je on smeo da kaže da u Srbiji postoji neka kvazi elita, a zaista postoji. Ja sam samo pitao kako je BIRODI, kako je bilo ko mogao da utvrdi strukturu biračkog tela bilo koje stranke kada je pravo glasa u Srbiji po Ustavu i zakonu tajno? Ne zna se ko je za koga glasao. Kako BIRODI može da zna za koga sam ja glasao? Kako BIRODI može da zna da za Vučića glasaju stariji od 65 godina života i polupismeni ljudi? Da ne govorimo o onim drugima koji su vređali otvoreno te ljude da ne umeju da izgovore neku reč zato što su šlogirani u glavu, zato što su mentalno retardirani, zato što žive u mahalama itd.

O čemu se ovde radi, u stvari, gospodine Jojiću? Zbog slabosti te tzv. građanske opozicije, a to je u stvari bivši režim, oni su u svoja kola upregnuli sve moguće štampane i elektronske medije u Srbiji. Upregnuli su u svoja kola bili i Sašu Jankovića i Rodoljuba Šabića i sve je to bila jedna ista politička družina, koja je imala zadatak da se bori protiv vlasti Aleksandra Vučića i pri tome nisu birali apsolutno bilo kakva sredstva, napadajući i Aleksandra Vučića kao političara ali i Aleksandra Vučića kao sina, kao oca itd.

(Predsedavajući: Hvala.)

Dakle, radi se o jednoj veoma opasnoj pojavi. Oni koji kukaju i plaču nad time da nema medijskih sloboda u Srbiji imaju na raspolaganju sve moguće medije, imaju televiziju N1 koja 24 časa vodi kampanju protiv Aleksandra Vučića. Imaju na raspolaganju „Danas“, imaju na raspolaganju „Vreme“, imaju na raspolaganju „Nin“, imaju na raspolaganju pitaj Boga, evo ovaj novi magazin, „Nedeljnik“ itd. Imaju na raspolaganju sva moguća i nemoguća štampana i elektronska sredstva javnog informisanja koja 24 časa vode kampanju protiv Aleksandra Vučića, protiv Vlade Srbije, protiv ministara u Vladi Srbije, protiv narodnih poslanika i na kraju krajeva vode kampanju protiv države Srbije i sve vreme kukaju i plaču kako navodno ne postoji sloboda medija u Srbiji.

Sada je trenutno glavni na udaru, i o tome ćemo da pričamo malo kasnije, Nebojša Stefanović zato što je pre dva dana na konferenciji za novinare javno rekao da će početi policija da prikuplja dokaze o tome odakle Đilasu preko 1.600 kvadrata stambenog prostora i kako je mogao od 2004. do 2014. godine, dakle za deset godina, da zaradi 500 miliona evra. Tog dana je krenula besomučna kampanja protiv Nebojše Stefanovića i o tome kako on navodno ima lažiranu diplomu Megatrend univerziteta, a na tom Megatrend univerzitetu predavanje držali Boris Tadić, Vuk Jeremić, Snežana Malović, profesori sa Megatrend univerziteta svojevremeno obučavali aktiviste DS.

Tad je sve bilo u redu. Tad je sve bilo po zakonu. Tada nije bilo nikakvih problema. Na tom Megatrend univerzitetu su se školovali i mnogi kadrovi DS i svih drugih stranaka koje su nastale iz DS, ali sad je nastao problem kada je Nebojša Stefanović javno rekao da se kreće u akciju prikupljanja dokaza o imovini Dragana Đilasa, sad je odjedanput sporna diploma Nebojše Stefanovića. Godine 2014. i 2015. je bio sporan doktorat, sad je sporna i diploma, za sedam dana biće sporna i osnovna škola. Samo nemojte da dirate u imovinu Dragana Đilasa. Sve može, i da kažete da ćete j majku Srbiji i Crnoj Gori, da se smejete i da tražite preko ambasadora Srbije i Crne Gore u Moskvi prostitutke po moskovskim hotelima, da obezbeđujete 29 soba na Svetom Stefanu. Sve je to super i sve je to u redu. Sve je to evropski i sve je to po demokratskim standardima.

Kada dirnete u pitanje u koje ne sme da se dirne ni pod kakvim uslovima – odakle Đilasu tolika imovina, tog momenta kreće besomučna kampanja preko N1 televizije, preko brojnih štampanih medija, preko političkih stranaka kojima gospodari Dragan Đilas i u to se uključuju tzv. nezavisni organi: Saša Janković, Rodoljub Šabić itd.

(Predsedavajući: Hvala.)

Dakle, radi se o jednom veoma organizovanom poduhvatu da se potkopa legalna i legitimna vlast Aleksandra Vučića i SNS.

Zahvaljujem se, gospodine Marinkoviću. Uvaženi, gospodine Jojiću, ja vas samo upućujem na stranicu 11 Izveštaja Poverenika, mislim da će vam biti jasno o čemu se radi.

Radi se o tome da je Republičko Javno tužilaštvo podnelo tužbe, u upravnom sporu, dakle Upravnom sudu i na stranici 11 ovog Izveštaja kaže se, da je u Upravnom sudu u 2018. godini podneta 101 tužba protiv rešenja Poverenika, od čega su 49 tužbi, izjavili Republički Javni tužilac i drugi organi vlasti, a 54 tužbe su izjavili tražioci informacija.

Posle toga, imate ovaj jedan deo koji je veoma zanimljiv. Sada ću ga ja pročitati, zanimljiv je i za vas, kao mog kolegu, narodnog poslanika, a posebno je zanimljiv za građane Srbije. Kaže - odluke Poverenika koje je Upravni sud poništio i vratio na ponovno odlučivanje, osim u jednom slučaju, odnose se na predmete u kojima je žalilac Fond za humanitarno pravo, protiv Ministarstva odbrane, u kome su tražene informacije o profesionalnom angažovanju pojedinih pripadnika Ministarstva odbrane u Vojsci Jugoslavije, tokom sukoba na Kosovu 1999. godine, kao i o njihovom statusu danas, odnosno kretanju u službi, u Vojsci Srbije, ukoliko su još aktivni.

Mislim da ovim rečima neki poseban komentar nije potreban. Možda bi gospođa Mandić, mogla da nam objasni o čemu se ovde radi, meni je ovde apsolutno sve jasno.

Ovde je Rodoljub Šabić bio eksponent Fonda za humanitarno pravo, eksponent Nataše Kandić, koja se interesovala za to šta su radili profesionalni pripadnici Ministarstva odbrane i Vojske Srbije tokom sukoba na Kosovu 1999. godine.

Ja sam danas lepo rekao, srpski, šta su mogli da rade, da rade svoj posao oficira, podoficira i vojnika, da brane Srbiju na KiM od NATO agresije, od šiptarskih terorista iz OVK i od regularne vojske Albanije, koja je napadala teritoriju Republike Srbije na onim graničnim prelazima, odnosno karaulama kao što je Košare, Juničke planine itd. Paštrik. Dakle, šta su ti ljudi mogli da rade.

Ali, sada nije dovoljno to što smo kao država isporučili Haškom tribunalu ljude koji su branili državu za vreme NATO agresije. Sada nije dovoljna glava generala Lazarevića, nije dovoljna glava Nebojše Pavkovića, nije dovoljna Sretena Lukića, nije dovoljna glava Vlastimira Đorđevića. Nije dovoljno što se Vlajko Stojiljković, čovek koji se ubio ovde ispred ove zgrade 2000. godine, jer nije hteo da trpi tu sramotu da ga takve bitange isporučuju Haškom tribunalu.

Znači, sve to nije dovoljno. Sada idemo dalje. Ovome nema kraja. Za neke ljude nema kraja, nije dovoljno što ste vi sve to uradili, tj. bivši režim. Kada kažem bivši režim to je uradio Vojislav Koštunica, to je uradio Velja Ilić i Boris Tadić. Sećate se Velje Ilića. On ima ovde svog šefa ili zamenika šefa poslaničke grupe.

Pazite ljudske mizerije, taj čovek koji svakog dana drži neke "ju tjub" konferencije za novinare i pljuje po Aleksandru Vučiću, sećate se sigurno toga, on je nudio oficira vojske i policije da se, jel tako Marko?

(Marko Atlagić: Tako je.)

Da se dobrovoljno predaju Haškom tribunalu, a on će im kao ministar kupiti novu Škodu "oktaviju". Jel se sećate toga? Pa to je bruka i sramota. To se nigde na belom svetu nije dešavalo. Ministar nutka bivšeg oficira Vojske Srbije, odnosno Vojske Jugoslavije i MUP da dobrovoljno ode u Hag, a onda će on o trošku Ministarstva njegovoj porodici da kupi novu Škodu "oktaviju". Sretena Lukića u pidžami iz bolničke postelje odveli u Haški tribunal. Kažu - dobrovoljno se predao. Generala Zdravka Tolimira, bolesnog čoveka. Isto su radili i sa Ratkom Mladićem, bolesnim čovekom koji nije sposoban da učestvuje u suđenju, nije sposoban da prati suđenje. Čovek je imao ko zna koliko moždanih udara, jel tako gospođo Mandić, kažite mi ako nisam u pravu.

Zdravka Tolimira, 2007. godine uhapse u Beogradu, prebace ga čamcem preko Drine i kažu - uhapšen je na teritoriji BiH i iz BiH, ako se ne varam helikopterom iz Tuzle, bolesnog čoveka, Zdravka Tolimira odvedu u Haški tribunal. Eto, to su radili.

To je radio Vojislav Koštunica, to je radio Velimir Ilić, to je radio Boris Tadić, to je radio Vuk Jeremić, to je radio Dragan Đilas, to su ljudi koji nam danas drže lekciju o patriotizmu. Oni danas znaju kako se brani KiM, oni danas znaju kako se brane interesi Republike Srpske. Sve znaju, kada su sve živo upropastili. Što to nisu znali 2004, 2007, 2008, 2010, 2011. godine, kada su radili sve te stvari. Bogatili se ljudi.

Vlado, ajde molim te nađi mi onaj intervju u "Špiglu". Nisam mogao da verujem. Jel znate šta je Vuk Jeremić rekao novinaru "Špigla" vezano za Ratka Mladića? Kaže - pitanje dana kada će čovek biti uhapšen, mi smo raspisali nagradu od milion evra da će dobiti onaj ko nam dostavi informacije o tome gde se nalazi Ratko Mladić. Jel znate ko je to još radio? Pre Vuka Jeremića i pre Borisa Tadića to su radili Nemci, to je radila Nemačka komanda Srbije 1943. godine.

Sećate se sigurno vi gospodine Jojiću, evo tu je istoričar Marko Atlagić,

list „Novo vreme“, koji je izlazio u Beogradu, u julu 1943. godine, objavljuje dve fotografije. Komunisti su posle rata jednu fotografiju odsekli. Znači, dve fotografije, na jednoj fotografiji je lik Josipa Broza Tita, na drugoj fotografiji je lik generala Draže Mihajlovića. I, kaže se – 100 hiljada rajh maraka u zlatu dobiće onaj koji dovede živog ili mrtvog Josipa Broza Tita, odnosno Dražu Mihajlovića. Znači, od 1943. godine, od nemačke okupacije, evo ovaj se čudi što je došao sa ručka, dakle, od 1943. godine do 2008. godine nikome nije palo na pamet da ucenjuje u novcu srpske glave. To su radili Nemci za vreme okupacije i to su radili Boris Tadić i Vuk Jeremić.

(Predsedavajući: Hvala.)

Evo završavam, samo malo gospodine Marinkoviću. Evo ga, kaže Jeremić – na raspolaganju imamo milion evra, odnosno u dolarima to je milion, skoro milion i po dolara obećali smo za informacije o tome gde se nalazi Mladić. Evo ga, intervju „Špigl“ iz januara 2008. godine.

Od 1943. godine do 2008. godine nikome nije palo na pamet da u novcu, u zlatu raspisuje ucenu za srpske glave. To je radio nemački komandant Srbije general Paul Bader i to su radili Boris Tadić i Vuk Jeremić. Sram ih bilo i sram bilo sve one koji ih danas podržavaju. Sram ih bilo za sve što su uradili državi Srbiji. Onda se čudite što se Vuk Jeremić smeje sa onim Roćenom, kaže - j… majku smo Srbiji i Crnoj Gori. Jeste, svaka vam čast, veliko ste delo uradili. A, vi građani Srbije, koje nazivaju krezubima, starima, glupima, bolesnima, da živite po mahalama itd, uzmite se u pamet, setite se šta su ti ljudi radili i kada dođu izbori 2020. godine, dobro razmislite kome ćete dati svoj glas, da li Aleksandru Vučiću ili ovima koji su raspisivali ucene za živo srpsko mesto.

Pre svega, da vam kažem iskreno, ja bih voleo da sada ovde umesto vas sedi Rodoljub Šabić, ne zato što ja ne volim da polemišem sa vama, nego sada ispada da svu krivicu za loš rad Rodoljuba Šabića treba da preuzmete vi, ali sad šta da radim, vi ste zamenik Rodoljuba Šabića, pa sad morate da trpite i kritike.

Pre svega, gospođo Mandić, ovde se radi o tome da je Rodoljub Šabić tražio od nadležnih državnih organa informacije za koje je unapred znao da po članu 9. ne može da dobije. Znači, on je unapred znao da ne može da dobije određenu informaciju i onda kada ne dobije tu informaciju, onda je pravio veštačke afere o tome kako državni organi sa njim neće da sarađuju. To isto je radio i Saša Janković i to vi vrlo dobro znate.

E, sada ja vas nešto da pitam, ali nemojte da se uvredite i nemojte da ovo shvatite lično. Jel imate vi pandan u Hrvatskoj? Jel postoji tamo neki poverenik za informacije od javnog značaja? Postoji. A jeste li čuli da nekad hrvatski poverenik za informacije od javnog značaja traži od njihovog Ministarstva odbrane da mu dostave raspored jedinica, koliko tenkova imaju, koliko imaju aviona, kako su nabavili helikoptere itd? Jeste li čuli nekada za to? Ja u životu nisam čuo. Ja sam to čuo da samo u Srbiji to zanima Rodoljuba Šabića. Kako to da ne zanima hrvatskog poverenika za informacije od javnog značaja? Kako to da ne zanima nekog vašeg pandana u Makedoniji, odnosno da kažemo u Severnoj Makedoniji, to im je sada zvaničan države? Kako u Sloveniji? Evo, to je jedna zemlja koja je nastala na razvalinama bivše Jugoslavije. Jel imate vi tamo nekog pandana? Imate. Pa, ja nisam nikad čuo da slovenački poverenik za informacije od javnog značaja traži od Ministarstva odbrane Slovenije da mu se dostave ovi podaci koje traži Rodoljub Šabić. Kako je to samo Srbija do te mere specifična, da sad Poverenika za informacije od javnog značaja baš toliko zanima čime raspolaže Vojska Srbije, kako je nabavila avione i helikoptere od Ruske Federacije i od Belorusije, a recimo vaše hrvatske kolege ne zanima kako su im Amerikanci obezbedili helikoptere, ako se ne varam, marke „Apač“ i tenkove i određena artiljerijska oruđa. Njih to ne zanima, zato što znaju da je to u interesu Hrvatske.

Rodoljuba Šabića zanima zato što zna, ako se obelodane ti podaci, da će time biti ugrožena nacionalna bezbednost Srbije. Ali šta njega briga? Šta njega briga za državu Srbiju? Jeste li vi ikad čuli da slovenački, hrvatski ili bilo koji drugi poverenik za informacije od javnog značaja tvituje u radno vreme, da narodne poslanike naziva idiotima, kretinima, lažovima, lupežima itd? Ja nisam čuo. To je samo Rodoljub Šabić radio. Nemojte mi reći, gospođo Mandić, da Rodoljub Šabić nije imao nikakve veze sa Natašom Kandić i sa proširivanjem kruga lica koji treba da dođu pod optužnicu za navodne ratne zločine na Kosovu i Metohiji.

Ja vam skrećem pažnju na intervju koji je dao general pukovnik Ljubiša Diković "Novostima" od 30. juna 2019. godine. Na pitanje novinara "Novosti", na sredini mandata, pojavile su se vesti da ste osumnjičeni za najstrašnije ratne zločine i da optužnica samo što nije podignuta. I kaže general Diković, to je priča koju malo ko zna: "Tada su general Pavković i Lazarević dobrovoljno otišli u Hag", a znamo kako su dobrovoljno otišli, "pozvan sam u Kancelariju haškog tužilaštva u Beogradu i predloženo mi je da ih optužim da su zločinci. Odmah sam im rekao: "Tako nešto iz mojih usta čuti nećete. Nisu naređivali zlodela, već kako da se branimo. Da jesu, rekao bih, a kada nisu, prvi da vam kažem - neću". To je bila uvodna epizoda. Tada su me uveravali kako znaju da sam "divan" komandant, da sam pomagao Albancima, ali odluku nisam promenio".

E sad, ova epizoda ima svoj nastavak, kaže general Diković. "Mojima kod kuće sam saopštio da je verovatno to kraj moje vojničke karijere. Međutim, ispostavilo se da su mi dali ovi iz Haškog tribunala drugu šansu. Naime, dobio sam poziv da se zbog navodnih ratnih zločina javim u Bajinu Baštu, gde me je, na iznenađenje, čekala Nataša Kandić, gle čuda". A Nataša Kandić, odnosno njen Fond za humanitarno pravo se u izveštaju Rodoljuba Šabića pominje u 11 slučajeva. Dakle, "u Bajinu Baštu gde me je, na iznenađenje, čekala Nataša Kandić sa svojim timom. Ovoga puta su hteli da okrivim Momčila Perišića, jer sam kao komandant graničnog bataljona prema Bosni i Hercegovini od 1992. do 1994. godine, kako su rekli, morao da znam da je prebacivao trupe Vojske Jugoslavije u Bosnu i njoj sam rekao da baš ništa ne znam, a i ona mi je rekla kako sam bio dobar oficir i džentlmen i da bi trebalo da to znam. Kada sam postao načelnih Generalštaba usledila je tužba da sam u ratu organizovao zločine protiv civila".

Sad vi meni, gospođo Mandić, ne meni, građanima Srbije, meni je sve jasno, odavno mi je sve jasno, ali građanima Srbije objasnite kakva je veza između Rodoljuba Šabića, Kancelarije Haškog tribunala u Beogradu i Fonda za humanitarno pravo. Znači, to je trougao koji je veoma, veoma, što bi rekli Hrvati ovim svojim novogovorom – znakovit. Znači, tu neka veza mora da postoji. Znači, Rodoljub Šabić, Fond za humanitarno pravo, Kancelarija Haškog tribunala u Beogradu. Znači, nisu dovoljni Pavković, Lazarević, Lukić, Đorđević, Mladić, Tolimir, svi drugi, da ih ne nabrajam, mnogi su nažalost već i upokojeni, neki su nažalost na putu da budu upokojeni, neki su ubijeni u Haškom tribunalu kao Slobodan Milošević, jer nisu adekvatno lečeni, i sad treba krug da se proširi.

Ko je bio prvi sledeći na udaru? General pukovnik Ljubiša Diković, načelnik Generalštaba Vojske Srbije, zato što je u vreme rata na Kosovu i Metohiji, odnosno u vreme NATO agresije bio na Kosovu i Metohiji. I to je bio krajnji cilj Nataše Kandić i Rodoljuba Šabića, da se krene dalje sa optuživanjem srpskih oficira za navodne izmišljene zločine na Kosovu i Metohiji. Zašto? Da bi se opravdala NATO agresija, da bi se nastavilo tamo gde je stao Vuk Jeremić 2008. godine, koji je rekao u intervjuu „Špiglu“ – ma nije kriv NATO pakt, NATO pakt je izvršio intervenciju zato što je Slobodan Milošević sa svojim trupama vršio zločine nad albanskim stanovništvom. I tu politiku nastavljaju Rodoljub Šabić i Fond za humanitarno pravo i na udaru se našao general pukovnik Ljubiša Diković, koji je optužen da je učestvovao u vršenju zločina na Kosovu i Metohiji.

(Predsedavajući: Hvala.)

O tome se radi i stvari su vrlo jednostavne. ali ono što je sramotno za Rodoljuba Šabića, a i za vas koji ste za sve ovo znali, jer ne verujem da za ovo niste znali, to je da je Rodoljub Šabić svesno postao eksponent Nataše Kandić i Fonda za humanitarno pravo u lažnom optuživanju časnih srpskih oficira koji su branili otadžbinu te teške 1999. godine na KiM.

Ja vam kažem, gospođo Mandić, to nisu radili ni vaše slovenačke kolege, a i tamo je bilo zločina nad vojnicima JNA krajem juna i početkom jula početkom 1991. godine, to nije radio vaš hrvatski kolega ili koleginica, a bilo je mnogo i premnogo zločina u Hrvatskoj i nad pripadnicima JNA i nad civilima srpske nacionalnosti. To nije radio ni vaš makedonski kolega ili koleginica, a i tamo su bili oružani sukobi između policije Makedonije i šiptarskih terorista koji su okončani onim tzv. Ohridskim sporazumom kojim je de fakto Makedonija podeljena na dva dela na makedonski i albanski.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, osvrnuću se na nekoliko tema koje su veoma važne za građane Srbije, a važni su i za vas koji dolazite iz ovih najviših pravosudnih institucija.

Pre neki dan sam vodio jednu debatu sa gospodinom Vukadinovićem o tome kako on stvara paradigmu o tome ko su birači SNS, da su to ljudi koji su uglavnom slabo obrazovani, da su Cigani, da žive po koje kakvim mahalama, bolesni, za jednu ženu je rekao da ne ume da izgovori reč Vučić zato što je šlogirana u glavu itd. To na prvi pogled može da izgleda smešno, a zapravo je veoma opasno zato što se time izvrgavaju poruzi građani Republike Srbije i time se ponovo deli i cepa Srbija na navodno elitnu Srbiju, koju treba da predstavljaju Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Boško Obradović, Đorđe Vukadinović i njima slični, i na nas koji smo upravo onakvi kakve je opisao Đorđe Vukadinović. Dakle, mi smo slabo obrazovani, krezubi smo, polupismeni smo, bolesni smo, ne umemo da izgovorimo reč Vučić zato što imamo određene psihičke, odnosno fizičke probleme.

Mislio sam da je tome kraj, da smo na to stavili tačku pre nekoliko dana kada smo imali diskusiju sa gospodinom Đorđem Vukadinovićem. Međutim, danas vidim da se ta kampanja nastavlja. Balkanski institut za društvena istraživanja, onaj famozni BIRODI, ne znam kako je došao do podataka da su glasači SNS, po njihovim rečima, uglavnom najstariji građani Srbije i da su slabo obrazovani. Zašto ovo kažem? Zato što je u Srbiji pravo glasa tajno. Ako je pravo glasa tajno, kako neko, pa i BIRODI, može da zna ko glasa za SNS i ko može da kaže da za SNS glasaju ljudi koji su po pravilu stariji od 65 godina života i koji su, kako oni kažu, slabo obrazovani. Time se ponovo nastavlja diskreditacija građana Srbije, a sve sa ciljem da se predstavi da je u stvari Aleksandar Vučić vođa neke nepismene, slabo obrazovane, stare Srbije, a da su Boško Obradović, Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Đorđe Vukadinović, Boris Tadić i njima slični predstavnici neke nove, perspektivne, elitne Srbije.

Ovo govorim, između ostalog, i zbog vas iz Državnog veća tužilaca zato što mislim da je krajnje vreme da tužilaštvo reaguje na ove opasne pojave. Mislim da u ovome što je danas objavio BIRODI ima dosta elemenata različitih krivičnih dela, kao što mislim da je vreme da tužilaštvo reaguje i na ono što smo ovih dana svedoci svi koji živimo u Republici Srbiji, a to sada više nisu ni tajni razgovori između tadašnjeg savetnika Borisa Tadića, Vuka Jeremića, koji se danas predstavlja kao nacionalista, kao neko ko bi da brani Kosovo i Metohiju, koji bi da brani Srbe u Crnoj Gori, i tadašnjeg ministra spoljnih poslova Srbije i Crne Gore u Moskvi Milana Roćena.

Takođe, želim da kažem da postoje najmanje dva razloga zašto se juče i danas, a verovatno će se to nastaviti u narednim danima, vodi besomučna kampanja protiv ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića. Prvi razlog je taj što je Nebojša Stefanović, kao ministar unutrašnjih poslova, javno saopštio da je MUP počeo sa prikupljanjem dokaza o nezakonitom bogaćenju Dragana Đilasa, a podsetiću vas da je Dragan Đilas počeo svoje nezakonito bogaćenje još kada je postao direktor protivustavne narodne kancelarije predsednika Republike Borisa Tadića i u vreme kada je bio gradonačelnik grada Beograda, a kada je uspeo za tih nekoliko godina da se obogati za najmanje 500 miliona evra.

Dakle, čim je ministar unutrašnjih poslova saopštio da policija počinje sa intenzivnim prikupljanjem dokaza o bogaćenju Dragana Đilasa, krenula je kampanja protiv Nebojše Stefanovića.

Drugi razlog je taj što sad konačno svi građani Srbije mogu da vide, mogu da pročitaju, mogu i da čuju šta je govorio Vuk Jeremić 2005. godine, dok je navodno služio vojni rok, kao savetnik predsednika, tadašnjeg predsednika Republike Borisa Tadića, u njegovim razgovorima sa tadašnjim ministrom spoljnih poslova Srbije i Crne Gore u Moskvi Roćenom. Inače, da vas podsetim uvažene kolege, to je isti onaj Roćen koji je održavao vezu između Olega Devipaske i Mila Đukanovića.

Inače, Oleg Devipaska, to vam je onaj biznismen i tajkun koji se pojavljuje na jednom snimku, koga možete da vidite na „jutjubu“, kada je Vladimir Putin, u svojstvu predsednika Ruske Federacije došao u jedan okrug u Rusiji, okupio sve biznismene iz tog okruga i rekao im - morate danas da isplatite sve plate radnicima u firmama koje ste privatizovali u vreme Borisa Jeljcina.

Poslednji koji je došao da potpiše tu obavezu bio je upravo Oleg Devipaska, to možete da vidite na onim snimcima. Putin mu daje ugovor koji treba da potpiše sa radnicima, on ga navodno malo čita, nisu mu tu jasne neke stvari. Hteo je da uzme olovku da potpiše ugovor, nije imao hemijsku olovku, Vladimir Putin vadi hemijsku olovku, daje mu da potpiše taj sporazum i na kraju mu kaže - vrati mi hemijsku olovku. E, to je taj Oleg Devipaska, koji je bio jedan od sponzora aktuelne crnogorske vlasti, a veza između Olega Devipaske i režima u Crnoj Gori bio je upravo Milan Roćen, koji je jedan od glavni protagonista razgovora sa tadašnjim savetnikom Borisa Tadića, Vukom Jermićem.

Pre nego što kažem nešto o ovim razgovorima, na koje bi Tužilaštvo apsolutno moralo da reaguje zato što oni u sebi sadrže čitav niz krivičnih dela i to krivičnih dela protiv države i protiv državnog uređenja, želim da podsetim građane Srbije na jedan intervju koji Vuk Jeremić krije kao zmija noge. Međutim, zahvaljujući internet izdanju čuvenog nemačkog lista „Špigl“ mi možemo da pročitamo da je Vuk Jeremić, tada u svojstvu ministra spoljnih poslova Republike Srbije, 14. januara 2008. godine dao intervju nemačkom „Špiglu“ u kome između ostalog kaže, to je dakle, isti onaj Vuk Jeremić koji danas roni krokodilske suze nad Srbima na KiM, nad Srbima u Crnoj Gori, koji se hvali kako formira svoje opštinske odbore na KiM, koji broje jednog čoveka. Na pitanje novinara „Špigla“ o tome kakve su posledice NATO bombardovanja Srbije i Crne Gore 1999. godine, Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova u to vreme Republike Srbije, objašnjava nemačkom novinaru da to nije bio rat protiv Srbije i da to nije bio rat protiv Srba, nego protiv diktatorskog režima, NATO je pobedio, a Milošević je, kaže, svoje snage morao da povuče sa Kosova.

Dakle, on tadašnju vojsku Savezne Republike Jugoslavije, Vojsku Jugoslavije i snage MUP-a Republike Srbije, ne doživljava kao legalne oružane snage svoje države, nego kaže – Milošević je morao da povuče svoj trupe, kao da su to privatne trupe Slobodana Miloševića sa Kosova. Pobednik je izdiktirao uslove primirja i oni su sadržani u Rezoluciji 1244. Da vam ne čitam dalje, možete da uđete na sajt „Špigla“, tu možete da vidite kakve sve najgore moguće stvari tadašnji ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić iznosi o sopstvenoj državi, o tome kako su snage Slobodana Miloševića ubijale Albance na KiM, kako su ih proterivale i da je zbog svega toga bila opravdana NATO agresija na Srbiju i Crnu Goru 1999. godine. To je dakle bilo u januaru 2008. godine. E sad, želim da se vratim na 2005. godinu.

Ta 2005. godina je bila jedna od prelomnih godina za sudbinu zajedničke države Srbije i Crne Gore. U Srbiji su postojale snage, jake snage, koje su bile za očuvanje zajedničke države Srbije i Crne Gore, i snažna podrška očuvanju zajedničke države Srbije i Crne Gore. Postojala je i u samoj Crnoj Gori, to je pre svega bila Socijalistička Narodna partija koju je tada predvodio, nedavno pokojni Momir Bulatović.

Te 2005. godine, dakle, kada se lomila sudbina Srbije i Crne Gore, Vuk Jeremić vodi razgovor o tome kako da se obezbedi smeštaj za 29 njegovih prijatelja u hotelu na Svetom Stefanu. Razgovor se vodi između Vuka Jeremića i tog gospodina Roćena i u tom razgovoru između ostalog Vuk Jeremić kaže sledeće. Pročitaću dakle, u autentičnoj verziji kako izgleda transkript ovog razgovora.

Roćen – Alo, alo. Pošto ga Vuk Jeremić zove.

Halo, Milan, Vuk ovde, izvini.

Kaže Roćen – Nema veze druže.

Roćen – Sve jasno. Meni je samo bilo da znaš tu informaciju. Znači, ja sam se čuo i sa direktorom, zvao ga ministar. Direktorom Budvanske rivijere. On je na vezi sa Perom Rađenovićem, već im je obezbijeđeno 29 soba. Ako im treba još, dobiće još. Njega će zvati ili ga je već zvao Pero Rađenović.

Jeremić – Pero Rađenović? Koji je na funkciji čega? Ko je on?

On je tamo direktor.

Kaže Jeremić – direktor Svetog Stefana.

E neka on potraži Pera Rađenovića, ovaj ga je već zvao, ja mislim.

Kaže Jeremić – Dobro. Sad ću da zovem, da proverim. Ako ga nije zvao, da on zove tog Pera Rađenovića.

Kaže Roćen – Jeste, to je sve završeno, rekao mi je. Ovaj kaže – za tebe sve druže, meni veli direktor.

Kaže Jeremić, izvinjavam se damama, ovo su autentične reči tog uglađenog velikog evropejca Vuka Jeremića. Kaže Jeremić - Pa, dobro. Svi znaju ko je, jebi ga, glavni čovek.

Kaže Roćen – Ko je glavni savjetnik.

Kaže Jeremić – Pa tačno, tačno.

I Roćen pada u smeh.

Jeremić – Pa mi imamo ovaj savetnički lobi naš, savetnički sindikat, jedni drugima.

Roćen (smeh) – jebi ga, jebasmo majku Srbiji i Crnoj Gori.

I obojica dobijaju napad ludačkog smeha.

Jeremić kaže – Ti Srbiji, ja Crnoj Gori, u pičku materinu.

Onda se opet smeju.

Smeh se nastavlja i dalje i jako je inače smešno to što su nam rasturili zajedničku državu.

Onda Jeremić kaže – Joj, majstore moj, hvala ti mnogo, hvala ti Milane, hvala ti mnogo druže.

Na čemu hvala? Na tome što je bitangi Vuku Jeremiću i njegovim kompanjonima koji su uništili zajedničku državu Srbije i Crne Gore, za koju su stotine hiljada i više od milion ljudi položili život i u Prvom i u Drugom svetskom ratu.

Kaže Roćen – Ajde važi, ako ti bude ono trebalo, javi mi.

Važi, javljam ti to. Sada sam samo prvo oko ovoga bio, uf, totalno isekao.

Znači, čovek se totalno isekao da li će mu ovaj obezbediti 29 soba u Svetom Stefanu, kada mu je ovaj rekao da je obezbeđeno, odmah mu je laknulo. Šta će biti sa Srbijom i Crnom Gorom, šta ih briga.

To je prvi razvog. Dakle to je razgovor iz 2005. godine. Tužilaštvo na ovo mora da reaguje. Mora da reaguje Tužilaštvo protiv ljudi koji su radili aktivno na razbijanju zajedničke države Srbije i Crne Gore. To nije bila njihova privatna prćija.

Dakle, Odluka o prisajedinjenju Crne Gore Srbiji doneta je na Podgoričkoj skupštini 1918. godine. Od 1918. godine pa do pojave ovakvih zlikovaca koji su uništili tu državu, Vuka Jeremića, Roćena i njemu sličnih, Srbija i Crna Gora su u kontinuitetu bile u zajedničkoj državi, bez obzira da li se ona zvala Kraljevina SHS, Kraljevina Jugoslavija, FNRJ, SFRJ, Savezna Republika Jugoslavija, Državna zajednica Srbija i Crna Gora, ali su bile u zajedničkoj državi.

Time je Vuk Jeremić, sad govorim o Vuku Jeremiću, ovaj Roćen me mnogo ne zanima, on je sad jedan od glavnih saradnika Mila Đukanovića u Crnoj Gori, ali Vuk Jeremić je ovim naneo nenadoknadivu štetu prvo državi Srbiji, srpskom narodu u Crnoj Gori, ali ono što takođe želim da istaknem, našim komšijama i našim prijateljima muslimanima, odnosno Bošnjacima koji žive na granici između Srbije i Crne Gore, on je podelio Bošnjake, odnosno nametnuo Bošnjacima da jedni žive u jednoj državi, a da drugi žive u drugoj državi i time tim ljudima napravio ogromnu, nenadoknadivu štetu. To je, dakle, prvi razgovor na koji tužilaštvo mora da reaguje. Jer, ako tužilaštvo ne reaguje na razbijanje države, koje je to krivično delo na koje će onda tužilaštvo da reaguje?

Dakle, ovo govorim zato što je ovo jedan od razloga zašto se danas, juče i zašto će narednih dana da se vodi besomučna kampanja protiv Nebojše Stefanovića, jer treba sakriti bruku i sramotu Vuka Jeremića, treba sakriti da je Vuk Jeremić, u stvari, bio jedan od glavnih razbijača Srbije i Crne Gore. Da bi se to sakrilo, sad treba da se bavimo diplomom Nebojše Stefanovića koju je stekao 2004. ili 2005. godine, u vreme kada je bio u apsolutnoj opoziciji u odnosu na režim Borisa Tadića. Režim Borisa Tadića i sve njegove institucije mogle su da je preispitaju uzduž i popreko, diplomu Nebojše Stefanovića. Oni to tad nisu uradili, zato što nisu mogli da nađu ništa sporno, nego su se setili u 2019. godini, kada su objavljeni razgovori između Vuka Jeremića i Milana Roćena, kada su objavljeni razgovori između Milana Roćena i Olega Deripaske, a ja vas molim poslušajte taj razgovor, on govori mnogo o tome kakav je uticaj tajkunskih krugova iz Rusije na aktuelnu vlast u Crnoj Gori.

Kada su se pojavili ti razgovori krenula je besomučna kampanja protiv Nebojše Stefanovića. Tu besomučnu kampanju predvodi, ko drugi, nego glavni potrčko Dragana Đilasa – Boško Obradović, koji stalno proziva Nebojšu Stefanovića da pokaže nekog svog školskog druga, da pokaže svoju diplomu itd, a Boško Obradović je diplomirao, i to građani Srbije treba da znaju, kod prof. Mila Lompara, koji je član političkog saveta Dveri. To je istina. Dakle, Boško Obradović je diplomirao kod maltene svog stranačkog kolege, kome je šef, jer je Boško Obradović predsednik Dveri, a taj prof. Milo Lompar je član političkog saveta i čovek je diplomirao kod čoveka koji je njemu podređen u stranci koja se zove Dveri.

Dakle, to je prvi razgovor koji se odnosi na obezbeđivanje 29 soba u Svetom Stefanu 2005. godine.

Imamo drugi razgovor iz 2005. godine koji je vođen između Vuka Jeremića i Borisa Tadića, uoči posete Borisa Tadića Moskvi. Neću da čitam sve, ima toga dosta, ali samo hoću da vam skrenem pažnju na nekoliko stvari.

Koliko mi je vremena ostalo, gospodine Milićeviću, da znam da se orijentišem?