Sada kada slušam kolegu Šešelja, ispada da Srbija nema nijednog prijatelja. Sada ni Putin nije prijatelj zato što neće automobile iz Kragujevca, nije nam prijatelj Evropska unija, zato što nas ucenjuje. Jel imamo mi uopšte nekih prijatelja i partnera u svetu? Mi u SNS smatramo da imamo. Vi ste lepo rekli, Rusi i Kinezi su nam postali strateški partneri u Boru, u Smederevu, u tome što investiraju u obnovu železničke infrastrukture, azerbejdžanske kompanije, turske kompanije, grade naše auto-puteve, a sa druge strane imamo sve bolji i bolji spoljnotrgovinski bilans, kada su u pitanju zemlje Evropske unije. Dakle, mi treba da sarađujemo i sa zapadom i sa istokom.

Ne vidim šta je problem ako neka investicija dođe iz Nemačke, iz Francuske, iz Italije ili bilo koje druge zapadne zemlje i to u Srbiji dovede do stvaranja 500, 1.000, 2.000 ili 5.000 radnih mesta. Mi smo zahvaljujući upravo politici Vlade od 2014. godine uspeli da smanjimo stopu nezaposlenosti sa 26 na 11% i da zaposlimo za nekoliko godina preko 200.000 ljudi, što je ogroman rezultat. Da nije bilo te politike, veliko je pitanje šta bi uopšte bilo sa državom Srbijom.

Morate da vodite računa ja mislim o još jednoj stvari. Ma koliko da mi svi volimo Rusiju, i vi i mi, Rusija je geografski od nas daleko. Rusima je mnogo lakše i mnogo bliže da investiraju u zemlje koje su neposredno u njihovim susedstvu nego u Srbiju. A mi smo okruženi zemljama Evropske unije, hteli mi to da prihvatimo ili ne. Mađarska, naš sused, je u Evropskoj uniji, Rumunija je u Evropskoj uniji, Bugarska je u Evropskoj uniji, Grčka je u Evropskoj uniji, Italija je u Evropskoj uniji, Austrija je u Evropskoj uniji, Nemačka je u Evropskoj uniji. To su sve zemlje koje su nam takoreći nadomak u odnosu na Rusiju. Rusija je relativno daleko, u odnosu na sve ove zemlje o kojima sam govorio.

Vi govorite da treba da izvozimo samo u Rusiju, odnosno u zemlje Evroazijske unije. Stavite na papir jednu stavku koja se zove troškovi transporta, pa ćete da vidite koliko se naša roba teško probija na to daleko azijsko ili srednjeazijsko tržište. Lakše i jeftinije izvesti robu u Mađarsku nego u Tadžikistan, Kirgistan ili u neke udaljene krajeve Rusije. Dakle, prost račun vam govori da ne možete da izbegnete ekonomsku saradnju sa Evropskom unijom. Ja ne govorimo o njihovoj politici, ja ne govorim o tome da se politika pojedinih država članica Evropske unije uvek dopada Srbiji, daleko od toga, ima mnogo bolnih tema oko kojih se ne slažemo, pre svega pitanje Kosova i Metohije.

(Predsedavajući: Zahvaljujem, kolega Martinoviću.)

Ali sa druge strane, završavam time, to što se mi politički ne slažemo oko određenih pitanja sa pojedinim državama članicama Evropske unije, ne znači da treba sa njima da prekinemo svaki vid ekonomske saradnje. Na kraju krajeva, uzmite, racionalno posmatrajte stvari. Da li je država Srbija imala bilo kakvu ekonomsku štetu od investicije koja je došla iz bilo koje države članice Evropske unije? Ni država Srbija ni građani Srbije, ne da nisu imali štetu, imamo samo korist, i to vam pokazuje i trogodišnji suficit u budžetu i stalni rast bruto društvenog proizvoda i povećanje zaposlenosti, odnosno drastično smanjenje stope nezaposlenosti, i ono što je takođe bitno, jačanje kupovne moći stanovništva u Srbiji.

Dame i gospodo narodni poslanici.

Koleginica Radeta je otvorila nekoliko važnih tema i ja mislim da je red da o tim temama danas razgovaramo.

Prvo, gospođa Radeta i ne samo ona, nego i to rade i neki drugi poslanici SRS, ističu kako niko od predstavnika režima koji je vladao Srbijom do 2000. godine, nije procesuiran. To naprosto nije tačno.

Znate, vrlo dobro da su izrečene pravosnažne presude i to osuđujuće i za Miroslava Miškovića, i za Marka Miškovića, i za Mila Đuraškovića. Takođe, da se vode krivični postupci protiv najmanje šest ministara iz raznih Vlada, koje su se formirale u Srbiji do 2000. godine. Tu mislim na Predraga Bubala, tu mislim na Sašu Dragina, tu mislim na Slobodana Milosavljevića i na neke druge. Takođe, vode se dva krivična postupka koliko je meni poznato, protiv najmanje dva pomoćnika ministra koji su bili na tim položajima, odnosno na tim funkcijama do 2012. godine.

Dakle, nije tačno da pravosudni organi Republike Srbije ne rade ništa kada je u pitanju procesuiranje onih koji su odgovorni za propast srpske privrede i srpske poljoprivrede u periodu od 2000. do 2012. godine.

Sve što bi rekao više na ovu temu neko bi mogao da protumači kao jedan vid pritiska na pravosuđe i zbog toga ću ja ovde da se zaustavim. Prosto, hoću da kažem da se pravosudni sistem Republike Srbije, takođe uključio. Mi možemo da budemo u većoj ili manjoj meri zadovoljni načinom na koji se uključio, ali da se pravosudni sistem Republike Srbije uključio u procesuiranje onih koji su odgovorni za pljačku, za loše sprovedenu privatizaciju, za proneveru državnog novca i za razne druge zloupotrebe, mislim da je to jedna činjenica oko koje ćemo se svi složiti.

Ono što je mnogo važnije, za građane Srbije, od toga da li se protiv nekoga pojedinca vodi ili ne vodi krivični ili neki drugi postupak, jeste nešto drugo. Srpska napredna stranka, vodi potpuno drugačiju politiku u odnosu na one koje su vladali Srbijom do 2012. godine.

Vi ste spominjali Labusa, Dinkića, Božidara Đelića, rekli ste ko je sada gde, na kojoj poziciji, neko je u nekoj banci, neko je viđen kada je bila poseta predsednika Francuske, Makrona itd. Ali, ono što ne trebate da gubite iz vida, a ja mislim da to građani Srbije vrlo dobro znaju, mi vodimo potpuno drugačiju politiku i od politike Dinkića i od politike Labusa i od politike Božidara Đelića. Njihova politika je bila uništavanje srpske privrede, uništavanje srpskih finansija, a naša politika je jačanje domaće privrede i konsolidacija javnih finansija.

Uspeli smo i na jednom i na drugom planu. Privredu smo u dobroj meri oživeli, o tome govore vrlo jasni makroekonomski pokazatelji, rast BDP je jedan od najvećih u Evropi. Predstavnici bivšeg režima, 2009. godine su tvrdili da će svetska ekonomska kriza imati pozitivan efekat na srpsku privredu i da je to šansa za srpsku privredu, a tada smo imali negativnu stopu rasta BDP-a od 3,1%. Mi danas imamo rast BDP od 4,5% sa tendencijom daljeg rasta. Treću godinu za redom imamo suficit u budžetu. Uspeli smo. Za relativno kratko vreme, od svega tri ili četiri godine da u potpunosti konsolidujemo naš sistem javih finansija, mi danas možemo sabi bez uzimanja kredita da finansiramo mnoge važne projekte za građane Srbije, koje do 2012. godine, nismo mogli da realizujemo.

U tom smislu, za građane je važno da smo napravili jedan potpuni politički otklon od one politike koja je vođena u Srbiji do 2012. godine. Ko se gde nalazi od ovih pojedinaca, ja mislim da je to za građane Srbije manje važno.

Rekli ste da mi, poslanici SNS, volimo da razgovaramo sa praznim klupama. To je jedna tema koja, takođe, zaslužuje jedan poseban osvrt. Da li će jedan deo opozicije da bojkotuje rad Skupštine ili ne, to je njihova stvar. Što se mene lično tiče, ja ih nikad ne bi molio ni pozivao, ni da dođu, ni da ne dođu u Narodnu skupštinu. Mislim da je osnovni red, ako žele da razgovaraju o važnim društvenim i političkim temama da dođu u Narodnu skupštinu, zato što ulica nije mesto za razgovor, zato što se razgovara na jedan civilizovan i argumentovan način, razgovor ne podrazumeva upotrebu motornih testera, razgovor ne podrazumeva upotrebu kamiona kojima blokirate predsedništvo, bagera, vatrenog oružja, dugih cevi kojima nam je pretio Jovo Bakić i tako dalje. Dakle, razgovor podrazumeva jednu civilizovanu razmenu argumenata ovde u Narodnoj skupštini.

Vama hvala što razumete te osnovne poslovate parlamentarne demokratije i mi sa vama, kao što vidite možemo vrlo kulturno i civilizovano da razgovaramo i o temama oko kojih se ne slažemo, a što se tiče onih koji bojkotuju sednice Narodne skupštine, to je njihova stvar.

I, mi se ne obraćamo praznim klupama. Svi poslanici SNS i svi poslanici vladajuće koalicije koji govore se obraćaju građanima Srbije zato što je to naš posao. Naš posao je da radimo u Narodnoj skupštini i naš posao je da objašnjavamo građanima Srbije koji su uzroci ekonomske i finansijske krize koja je zadesila Srbiju i koja je 2012. - 2013. godine, pretila da odemo u bankrot, ko je za to odgovoran i mi smo dužni da objašnjavamo građanima Srbije koje mere smo preduzeli da bismo tu ekonomsku i finansijsku krizu suzbili i naravno, da ukažemo na sve one pozitivne rezultate koji su se desili kao posledica vođenja jedne takve politike.

Oni koji su bojkotovali i koji danas bojkotuju sednicu Narodne skupštine tvrdili su mesecima da su amandmani, ti famozni amandmani oko kojih se vodila debata u javnosti poslanika SNS, navodno besmisleni.

Ja tvrdim i danas da ti amandmani nisu bili besmisleni, zato što su amandmani koje smo podnosili imali tu funkciju da ukažu na sve pozitivne rezultate koje su u vođenju državne politike na političkom, ekonomskom, finansijskom i na socijalnom planu, ostvarili predsednik Republike Aleksandar Vučić, Vlada Srbije i naravno, mi, poslanici SNS i drugih stranaka koje su sa nama u koaliciji, a koji su podržavali tu politiku. U tom smislu, ne mislim da su ti amandmani bili besmisleni, to i danas tvrdim, možda neko ima drugačije mišljenje.

Naš zadatak je da se obraćamo građanima Srbije. Da li će oni da dolaze na sednice Narodne skupštine ili ne, to je njihovo pravo. Na kraju krajeva, to je njihova politika u koju ja ne želim da se mešam, ali ono što bi građani Srbije, takođe, trebali da znaju, svi oni koji danas nisu ovde, ne danas nego u proteklih nekoliko meseci, svakoga meseca, gospođo Radeta, isto kao i vi koji sedite u Narodnoj skupštini, primaju platu, primaju poslanički dodatak, tzv. paušal, putuju u inostranstvo o trošku Narodne skupštine, tako da je taj njihov bojkot delimičan.

Dakle, delimičan je bojkot. Ne bojkotuju platu, ne bojkotuju primanja, ne bojkotuju putovanja u inostranstvo. U jednom delu čak ne bojkotuju ni rad skupštinskih odbora, ako ćemo pošteno. Oni bojkotuju, navodno, plenumske sednice, ali to je njihova stvar.

Mi, poslanici SNS, kao što ste mogli da primetite, nama to ne predstavlja problem, da sedimo u Narodnoj skupštini i da svakoga dana radimo zato što imamo obavezu prema građanima, ne prema njima koji bojkotuju, nego prema građanima Republike Srbije. Mi ne razgovaramo sa praznim klupama, mi preko ovih sednica se obraćamo i na neki način indirektno razgovaramo sa građanima naše države koji imaju pravo da znaju koja politika je dovela do gotovo ekonomskog i finansijskog sloma Republike Srbije 2012. i 2013. godine, koje mere smo preduzeli, zašto smo ih preduzeli, ko je najzaslužniji što je danas Republika Srbija jedna od ekonomski najuspešnijih država u Evropi.

Mi nemamo problem da kažem da je to Aleksandar Vučić, zato što imamo najveću političku hrabrost da povuče vrlo teške političke poteze koji su 2014. i 2015. godine bili krajnje nepopularni, ali je narod dobro razumeo da su ti potezi, iako nepopularni, bili neophodni da bi se ozdravila naša ekonomija i da bi se ozdravile naše javne finansije.

U tom smislu sve ovo što mi radimo, i danas i proteklih nedelja i meseci, nije razgovor sa praznim klupama, to je razgovor sa građanima Republike Srbije.

Govorili ste o jednoj temi koja je za vas veoma bitna, a to je da SNS i Aleksandar Vučić primaju naloge iz inostranstva. Tačno je da se vrlo često Republika Srbija, i to nije prvi put u našoj istoriji, nalazi u situaciji da joj se ponekad isporučuju određeni zahtevi kakvu politiku treba da vodi povodom određenih pitanja.

Tražili su od Republike Srbije da se uskladimo sa bezbednosnom i spoljnom politikom EU na taj način što ćemo da uvedemo sankcije Ruskoj Federaciji. Nismo na to pristali.

Znate i sami da smo se suočavali sa pritiscima da isporučimo u Haški tribunal Vojislava Šešelja. Nismo na to pristali. Znate i sami da smo bili izloženi pritiscima da isporučimo i nekoliko njegovih najbližih saradnika, među kojima ste i vi. Nismo na to pristali.

Dakle, ne prihvatam tu tezu da se ponašamo po nalozima iz inostranstva. Ja ne dovodim u pitanje da nalozi stižu, EU je mnogo moćnija nego što je Republika Srbija, ali je Republika Srbija suverena i nezavisna država koja ne postupa ni po čijim nalozima, pa ni po nalozima koji dolaze iz EU.

Ono što je takođe važno da građani Srbije znaju i mi smo o tome više puta govorili, mi se u tome i razlikujemo od stranaka nekadašnjeg DOS-a. Nikada niste mogli da čujete ni od Aleksandra Vučića, niti od bilo kog ministra u Vladi Srbije, niti od bilo kog poslanika SNS ili bilo kog poslanika iz vladajuće koalicije da smo govorili o nekim datumima kada će Srbija da uđe u EU.

Ta famozna 2025. godina, kao godina mogućeg ulaska u EU, nije godina koju je potencirala Republika Srbija. Tu godinu su pominjali zvaničnici EU kao godinu mogućeg ulaska Srbije u EU.

Aleksandar Vučić, za razliku i od Božidara Đelića, i od Borisa Tadića i od Vojislava Koštunice, itd. nikada nije licitirao sa datumima kada će Srbija da uđe u EU.

Na kraju krajeva, da li ćemo uopšte i da uđemo u EU to ne zavisi samo od Republike Srbije, to zavisi i od stanja u EU, ali ono što je mnogo važnije od godine kada ćemo da uđemo u EU jeste da mi u naš pravni, politički, ekonomski sistem, da mi u naš sistem poljoprivredne proizvodnje implementiramo sve one dobre standarde koji važe u EU.

Dakle, sada nije u pitanju formalno članstvo u EU, u pitanju su standardi. Mi smatramo da naše pravosuđe treba da izgleda kao pravosuđe u EU. Mi smatramo da srpski poljoprivrednik treba da posluje na isti način na koji to rade njegove kolege u Francuskoj, Holandiji, Austriji, Saveznoj Republici Nemačkoj itd.

Mi smatramo da moramo da imamo one standarde u zaštiti životne sredine kakvi važe u EU. Dakle, naša politika je politika usklađivanja naših standarda iz različitih oblasti društvenog života sa standardima u EU. to će verovatno dovesti do ulaska Srbije u EU, a koje godine, ne znam i to, na kraju krajeva, nije važno, ali je važno da smo na evropskom putu zato što, bez obzira na sve zamerke koje možemo da uputimo EU, EU je još uvek u celom svetu jedno društvo u kome dobar deo ljudi bi voleo da živi. Dakle, i oni koji su van EU voleli bi da žive kao građani koji žive u EU. Zbog toga je važno da smo na evropskom putu.

Važno je da smo na evropskom putu iz onih razloga o kojima je juče govorio moj kolega Marijan Rističević, a to su procenti našeg izvoza, skoro 70%. Nešto više od 66%, da budem potpuno precizan, našeg izvoza ide ka zemljama EU. Negde oko 27% otpada na zemlje koje su uključene u tzv. CEFTA sporazum. Ostatak predstavljaju Ruska Federacija, Kina i druge države u svetu.

Dakle, hteli, ne hteli, mi moramo da budemo na evropskom putu zato što smo upućeni, pre svega, iz ekonomskih, iz trgovinskih razloga na saradnju sa državama u EU, kao što je činjenica da najveći broj investicija u poslednjih nekoliko godina dolazi upravo iz država koje su članice EU, pri čemu te kompanije koje se otvaraju u Republici Srbiji nisu strane kompanije i ja to želim da naglasim po ko zna koji put. To su privredna društva koja se osnivaju u Republici Srbiji po zakonima Republike Srbije. Registrovana su u APR isto kao privredni subjekti čiji su osnivači domaća fizička i pravna lica i plaćaju poreze i doprinose na isti način na koji to rade i kompanije čiji su osnivači domaća fizička i pravna lica. U tom smislu nema nikakvih razlika, i o tome je ministar takođe juče govorio, u našem zakonodavstvu između investicija koje su čisto domaće i investicija koje dolaze iz inostranstva.

Kapital može da bude domaći i strani, ali kada strani kapital dođe u Republiku Srbiju, on je podvrgnut pravnom režimu Republike Srbije. Dakle, nemački investitor u Srbiji ne posluje po nemačkom pravu, nego po srpskom. Francuski investitor kada ovde otvori svoju kompaniju, ona posluje po srpskom pravnom sistemu, a ne po Francuskom.

Govorili ste o poseti Makrona. Oko toga se naše dve poslaničke grupe ne slažu. Vi smatrate da Makron nije trebao da dođe u Republiku Srbiju, a mi smatramo da jeste.

Između Srbije i Francuske postoje mnogobrojne veze. U prošlosti su te veze bile jače, bile produbljenije. Te veze su bile toliko jake da se nisu zadržavale samo na domenu diplomatije, politike i ekonomije, nego su bile i na nivou klasičnih ljudskih emocija. Govorim, pre svega, o Prvom svetskom ratu.

Vi ste rekli - Makron se zalaže za nezavisno Kosovo. To je zvanična politika Francuske i pre Makrona. Nije Makron izmislio tu politiku. Makron nastavlja jednu politiku koju je započeo neko drugi.

Da li smo mi u situaciji da ne razgovaramo sa predstavnicima država koje su priznale nezavisnost Kosova? Da sa njima prekinemo sve moguće odnose? Nismo. Postoje teme koje su za nas bolne. Bolno je za sve nas kada Makron kaže da su Kosovo i Srbija dve države. To je za nas bolno, ali, sa druge strane nemojte da zaboravite činjenicu da preko 12.000 građana Srbije radi u kompanijama čiji su investitori došli iz Francuske. To je jedna važna činjenica.

Nemojte da zaboravite još jednu važnu stvar. Možete o Makronu da mislite šta god hoćete, mogu ja da mislim šta god hoću, ali činjenica je da taj čovek iako je imao i ima potpuno drugačije viđenje situacije na Kosovu i Metohiji od zvanične politike Republike Srbije i imao hrabrosti da se na Kalemegdanu obrati građanima Srbija direktno u prisustvu predsednika Republike Aleksandra Vučića. Ako ništa drugo, pokazao je jednu ličnu i političku hrabrost i pokazao je po mom mišljenju da poštuje građane Srbije, uprkos činjenici da je u njegovom govoru bilo i nekih stvari koje su za nas, kao što sam rekao, objektivno bolne.

Ali, kada govorimo o Francuskoj, nemojte da zaboravimo da sad Makrona ostavimo po strani, nemojte da zaboravite na čuvenog francuskog obaveštajnog oficira Binela, koji nam je 1999. godine, našem generalu, saopštio spisak potencijalnih meta u bombardovanju NATO pakta 1999. godine.

Mi te informacije nismo dobili ni od Rusa, ni od Kineza, ni od Grka, ni od nekih drugih koji su nam sad veći prijatelji od Francuske, ali smo dobili te podatke od jednog francuskog obaveštajnog oficira koji je bio direktno u komandi NATO pakta u Monsu, koji je imao pristup poverljivim dokumentima i koji je našem generalu, neću sada da mu spominjem ime, znate o kome se radi, saopštio spisak meta NATO pakta, koje su avioni NATO pakta gađali u agresiji 1999. godine. Taj čovek je osuđen i taj čovek je na kraju krajeva izgubio službu u francuskoj vojsci.

Kada govorimo o Francuskoj, da li smemo da zaboravimo na De Gola? Neke moje kolege se danas neće složiti sa mnom iz ideoloških razloga i ja njih poštujem. Danas je 17. jul. Dana 17. jula 1946. godine streljan je general Draža Mihajlović. Tog istog Dražu Mihajlovića De Gol je 2. februara 1943. godine odlikovao najvišim francuskim ratnim odlikovanjem, ratnim krstom sa paunovim grančicama zbog doprinosa njegove vojske u borbi protiv sila osovine.

Dakle, kada govorimo o Francuskoj pustite malo ta personalna pitanja da li vam se dopada ili ne dopada Makron, mi Francusku doživljavamo kao jednu državu koja je važna u EU, kao državu koja je prema nama naročito u Prvom i u Drugom svetskom ratu bila krajnje prijateljska, koja nam tokom devedesetih godina nije bila naklonjena, ali mi pokušavamo i to predsednik Republike, Aleksandar Vučić, radi ne samo kada je u pitanju Francuska, nego i kada je u pitanju Nemačka sa kojom takođe imamo bolna iskustva.

Dakle, pokušavamo od Francuske da napravimo jednog partnera i političkog i ekonomskog, a kao što vidite i vojno-bezbednosnog, jer ova pozicija vojne neutralnosti nam je omogućila ne samo da nabavljamo najsavremeniju vojnu opremu iz Rusije, Belorusije, Kine itd, iz zemalja koje su nam otvoreno prijateljske. Evo, sada smo otvorili vojno-tehničku saradnju i sa Francuskom, sa državom koja je 1999. godine učestvovala u bombardovanju SRJ. To je jedan model uspešne spoljne i bezbednosne politike koju je promovisao Aleksandar Vučić.

Vi smatrate, dakle, i time ću da završim ovo oko Makrona da njegova poseta nije imala smisla. Mi mislimo da je i te kako imala smisla. Nismo se saglasili oko svih pitanja, ali mislim da smo otvorili neke važne teme i da smo na putu da od Francuske stvorimo jednog pouzdanog i čvrstog partnera u EU, sa kojim se nećemo slagati verovatno oko nekih pitanja, ali koji će nam i te kako biti od pomoći u sferi ekonomije, u sferi finansija i kao što vidite u nekim drugim sferama koje su do juče za Srbiju bile potpuno nezamislive.

To da Srbija dobija, da zaključuje sa Francuskom vojno-tehnički sporazum, to je do juče bilo nezamislivo. Sada je zamislivo zato što vodimo jednu odgovornu i spoljnu i bezbednosnu politiku.

Želim da se obratim ovom prilikom predstavnicima Ministarstva finansija. Ja znam da Zoran Đorđević nije ministar finansija, ali mislim da saradnice koje sede pored njega jesu, ne vidim sada trenutno u sali mog kolegu Lintu, radi se o jednom životnom problemu, ja prosto želim ovom prilikom da vam ukažem na taj problem, molim vas da taj problem prenesete ministru finansija, Siniši Malom, on je važan za jedan broj građana Republike Srbije. Radi se o sledećem, u Republici Srbiji imate jedan broj građana koji su silom prilika došli u Srbiju iz Hrvatske, odnosno sa teritorije nekadašnje Republike Srpske Krajine, koji su proterani sa svojih vekovnih ognjišta i koji iz određenih ličnih razloga ne mogu da uzmu i ne mogu da dobiju ličnu kartu u Srbiji zato što imaju ličnu kartu u Hrvatskoj i prijavljeno prebivalište u Hrvatskoj da bi tamo ostvarili neka svoja prava. Znate i sami da Srbi koji su proterani iz Hrvatske u toj državi mnoga svoja prava ili uopšte ne mogu da ostvare ili ostvaruju sa mnogo muke i mnogo poteškoća.

Želim da vam ukažem na jedan problem, a to je da mi se javio i meni i kolegi Linti, verovatno i nekim drugim kolegama, jedan dobar broj građana Republike Srbije, koji imaju naše državljanstvo, ali nisu uzeli našu ličnu kartu, koji imaju problem da nadležni organi ne žele da im overe kupoprodajne ugovore kada su u pitanju stanovi i kuće na teritoriji Republike Srbije, zato što ne poseduju ličnu kartu Republike Srbije, nego poseduju još uvek izbegličke legitimacije.

Ovo vam kažem zato što mislim da bi Ministarstvo finansija trebalo da ima sluha za te građane. Oni nisu neko ko ne želi da dobije ličnu kartu Republike Srbije, ja mislim da bi ti ljudi bili najponosniji da imaju ličnu kartu Republike Srbije, oni prosto nisu u situaciji i ne žele u ovom trenutku da poseduju ličnu kartu Republike Srbije jer bi izgubili mnoga prava koja još uvek potražuju u Republici Hrvatskoj, pa vas molim da, na primer, putem nekog službenog mišljenja ili na neki drugi način, pokušamo da olakšamo položaj građana Republike Srbije, koji su proterani iz Hrvatske i sa teritorije nekadašnje Krajine. Bliži se i 4. avgust kada ćemo se sa tugom prisetiti tih ljudi koji su morali da napuste svoja vekovna ognjišta. Dakle, prenesite molim vas ministru finansija da postoji taj problem. Ja mislim da postoji čak i način da se taj problem reši, ako postoji malo dobre volje na strani države. Na kraju krajeva, možemo malo da se ugledamo i na Hrvatsku, oni su maksimalno izašli u susret građanima Hrvatske i iz Bosne i Hercegovine i sadašnjim građanima Hrvatske koji su došli iz Srbije u onoj razmeni nekretnina koja se dešavala 1991-1992. godine i građanima Hrvatske koji žive u onome što oni zovu dijaspora itd, odnosno emigracija.

Dakle, da malo više imamo sluha za taj deo naše populacije, to su građani Republike Srbije, to su čestiti i pošteni ljudi koji misle dobro ovoj državi. Muka ih je naterala da napuste svoja vekovna ognjišta, a imaju jedan veliki životni problem, pa prosto apelujem na vas da pokažete dobru volju da se taj problem reši.

Što se tiče naših kolega iz SRS, evo, mi ćemo danas zaista da pokažemo dobru volju da razgovaramo o svim temama koje su vezane i za ovaj zakon i za neke druge teme koje su važne i da pokažemo da možemo, iako se ne slažemo oko mnogo čega, da vodimo jednu civilizovanu i kulturnu debatu, ne zbog ovih praznih klupa, kao što je rekla gospođa Radeta, nego zbog građana Republike Srbije.

Ja i dalje stojim iza onoga što sam rekao.

Dakle, Aleksandar Vučić je pominjao 2025. godinu, ali tu godinu su kao godinu mogućeg ulaska u EU počeli prvo da spominju zvaničnici same EU. Nikada od Aleksandra Vučića niste čuli - ulazimo sigurno u EU 2025. godine, a ako ne uđemo 2025. godine, nastupiće smak sveta.

Sa tim godinama licitirao je jedan drugi predsednik Republike – Boris Tadić. On je tvrdio u kampanji, sećate se, i to je bio jedan od glavnih njegovih argumenata protiv tadašnjeg protivkandidata Borisa Tadića, Tomislava Nikolića, da će Srbija 2007. godine da uđe u EU. Pa, u kampanji 2008. godine tvrdio je da će Srbija da uđe 2012. godine.

Mi se ne ponašamo na takav način. Mi kažemo - mi smo na evropskom putu, želimo da ispunimo sve standarde koje važe u EU, ne zbog EU i ne zbog briselske administracije, nego zbog građana Republike Srbije. Građani Republike Srbije zaslužuju bolji i efikasniji pravosudni sistem. Naši poljoprivrednici zaslužuju da imaju veću korist od svog rada, kao što imaju francuski, holandski ili nemački poljoprivrednici. Mi smo za to da imamo uređene finansije, kao što su uređene u državama EU, a to da li ćemo ući u EU i koje godine, to delimično zavisi od Srbije, a ja mislim većim delom zavisi i od same EU. Ali, mi se ne opterećujemo godinama. Mi smo se usredsredili na to da ispunimo standarde, zato što mislimo da je ispunjavanje tih standarda važno za građane Republike Srbije.

Što se tiče Makrona, hajde da budemo potpuno otvoreni, pa to da je Kosovo nezavisna država, pa to vam kažu i neki poslanici koji sad trenutno nisu ovde u sali.

Dakle, zašto mi uvek očekujemo od nekog drugog da više poštuje teritorijalni integritet i suverenitet Republike Srbije kad imate poslanike koji trenutno nisu ovde u sali, a koji tvrde da je Kosovo nezavisna država i da problem Kosova može da se reši jedino tako što će Srbija da prizna nezavisnost Kosova?

Ne vidim razloga zašto bismo zbog toga zamerali Makronu.

(Predsedavajući: Privodite kraju.)

Evo, samo još jedna rečenica.

Gospođa Radeta je rekla kao uhvaćene su sitne ribe. U svoje vreme ti ljudi uopšte nisu bili sitne ribe. Nemojte mi reći da je Miroslav Mišković sitna riba, da je njegov sin Marko sitna riba, da je Milo Đurašković sitna riba, da je u svoje vreme Oliver Dulić bio sitna riba, da je Saša Dragin bio sitna riba, da je Slobodan Milosavljević bio sitna riba. Itekako su to bile, da se metaforički izrazim, krupne ribe koje su u svoje vreme donosile veoma važne, ali na žalost građana Srbije, štetne odluke i koji su sada procesuirani, neki pravosnažno, a protiv nekih se vode krivični postupci.

U tom smislu, mislim da niste u pravu oko toga da se Republika Srbija preko pravosudnih organa, da tako kažem, obračunava samo sa sitnim ribama. Vodimo borbu protiv kriminala i korupcije, najbolje što znamo i umemo. A, što se tiče rada pravosudnih organa, na njima je da rade svoj posao.

Ono što je za građane Srbije bitno, to je da je politika Aleksandra Vučića potpuno, potpuno drugačija od one politike koja je vođena u Srbiji do 2012. godine. I upravo zahvaljujući tome mi beležimo rezultate uspešne i na političkom i na ekonomskom i na finansijskom, i kao što vidite, i na vojno-bezbednosnom planu.

Pošto ste već spominjali predsednika Republike Aleksandra Vučića, onda ste sigurno čuli od njega nebrojeno puta da je rekao da Srbija, dok je on predsednik Republike i dok je SNS na vlasti, nikada neće priznati nezavisnost Kosova i Metohije i nikada nećemo priznati Kosovo i Metohiju kao samostalnu državu. Tako da, taj strah kod vas i tu zebnju želim da otklonim.

Još jednu stvar želim da vam kažem, o tome je juče govorio vaš uvaženi kolega Aleksandar Šešelj i ne samo juče, EU nije priznala nezavisnost Kosova i Metohije, pojedine države članice EU su priznale nezavisnost Kosova i Metohije, ali mi insistiramo na tome da pet država članica EU nije priznalo nezavisnost Kosova i Metohije. Prema tome, ne možete „ham blok“ da kažete EU je priznala nezavisnost Kosova i Metohije. Evropska unija nije država sama po sebi. To je jedna zajednica država. Bolna je činjenica za sve nas što je većina država članica EU priznala nezavisnost Kosova i Metohije, ali s druge strane ono što je ohrabrujuće to je da pet država članica EU nije priznalo nezavisnost Kosova i Metohije i da se iz godine u godinu povećava broj država koje povlače svoje priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije.

Morate da vodite računa o još jednoj stvari. Nemojte tako mehanički da stvari delite na to da li je neko priznao ili nije priznao nezavisnost Kosova i Metohije. Jeste to glavna vododelnica, ali ima još jedna stvar koja je važna, imate mnogo država koje su priznale formalno nezavisnost Kosova i Metohije, ali koje su nam bili saveznici da Kosovo ne uđe, kao nezavisna država, ni u Unesko, ni u Interpol, ni u neke druge međunarodne organizacije, a priznali su nezavisnost Kosova i Metohije. Nemojmo od tih država da pravimo neprijatelje. Ne slažemo se sa njima po pitanju priznavanja Kosova i Metohije kao nezavisne države, ali činjenica je da su te države ispale fer i korektne prema Republici Srbiji, jer bez njihovog ponašanja i u Interpolu i u Unesko i u nekim drugim međunarodnim organizacijama Srbija ne bi uspela da spreči prijem Kosova u te važne međunarodne institucije.

Zahvaljujem.

Ja ću reći još jedanput. Dakle, EU nije priznala nezavisnost Kosova i Metohije zato što EU, kao zajednica država, to ne može ni da uradi. Dakle, ne postoji ni jedan akt ni jednog organa EU, ni Evropskog parlamenta, ni Evropske komisije, ni Evropskog saveta kojim se priznaje nezavisnost Kosova i Metohije. Pojedine države, članice EU, su priznale nezavisnost Kosova i Metohije. To je činjenica, ali EU kao zajednica država nije priznala nezavisnost Kosova i Metohije.

Na kraju krajeva, to da za EU Kosovo i Metohija nije nezavisna država, pa o tome vam svedoči i dijalog koji je privremeno zaustavljen zbog ovih suludih taksi koje su uveli Haradinaj i Tači na robu koja dolazi na teritoriju Kosova i Metohije iz centralne Srbije. Dijalog se vodi upravo pod okriljem EU. Da li je tako? Što bi EU bila pokrovitelj jednog takvog dijalog ako je za nju nezavisna država Kosovo i Metohija. Onda nemamo o čemu da razgovaramo. Zašto onda idemo u Brisel, ako je za Brisel Kosovo nezavisna država? Očigledno da nije.

Dakle, vodi se dijalog oko rešavanja pitanja Kosova i Metohije. Trenutno se ne vodi, ponavljam još jedanput, zbog taksi koje su uvedene iz Prištine, ali je činjenica da se određeni dijalog vodio i verovatno će se u nekoj doglednoj budućnosti taj dijalog nastaviti, ali sama činjenica da se dijalog vodi i sama činjenica da se dijalog vodi uz posredovanje EU, pa to vam jasno govori da EU, kao zajednica država, nije priznala nezavisnost Kosova i Metohije. Još uvek imamo, ne mnogo, ali imamo određeni manevarski prostor unutar same EU da se izborimo za najbolje moguće rešenje, kada je u pitanju Srbija i srpski narod, za Kosovo i Metohiju.

Pominjali ste nedavno održane parlamentarne izbore u EU, odnosno izbore za Evropski parlament. Na jednu važnu funkciju u Evropi, odnosno u EU je došao Španac, etnički je Katalonac, ali nije separatista…

(Predsedavajući: Privedite kraju.)

… to je jako važno. Španija je, priznaćete, jedna ozbiljna i moćna država, jedna od najmoćnijih država u EU. Španija nije priznala nezavisnost Kosova i Metohije, a Španac je postao sada jedan važan funkcioner u sistemu organa EU.

Dakle, imamo mi još uvek manevarskog prostora da se borimo za Kosovo i Metohiju i unutar institucija sistema EU. To je teška borba. To je borba Davida i Golijata. To je borba koja je, na kraju krajeva, i pomalo neizvesna, ali nije do kraja izgubljena bitka za Kosovo i Metohiju, čak i kada je u pitanju EU.

Nemojte da zaboravite Mađarska je priznala nezavisnost KiM, u neko svoje vreme. Činjenica je da mi sada sa Mađarskom nikada bolje i političke, i ekonomske, i finansijske odnose. Evo u ponedeljak, to građani Srbije treba da znaju, time ću gospodine Arsiću da završim, u ponedeljak Aleksandar Vučić kao predsednik Republike i predsednik Republike Mađarske otvoriće u Zemunu spomenik Sibinjanin Janku, tako ga zove mi Srbi, jel Janko Sibinjanin, to je onaj iz one narodne pesme – kasno Janko stiže na Kosovo itd. Janjoš Hunjad, jel tako.

Dakle, podižemo spomenik jednom čoveku koji je važan i za Srbije, a važan je i za Mađare. Za Mađare je važan zato što je bio mađarski nacionalni junak. Ali, nemojte da zaboravite, taj Janko je ili Janoš ipak stigao na KiM, ipak je stigao u Srbiju. Ako se ne varam 1448. godine, ovde u Srbiji, pa štiteći i same Srbe ratovao protiv Turaka. Tako da istorija nikada nije crno-bela. Ni istorija, a ni politička sadašnjost.

Evo, ja ću pokušati da, naravno sumnjam da ću da razuverim moju koleginicu Radetu kada su njeni stavovi u pitanju, ali još jedan stav u prilog naše teze.

Ni jedna država članica EU, ali slovom i brojem ni jedna, dakle nula država članica EU nisu ratifikovali tzv. SSP sa tzv. republikom Kosovo. To je takođe jedna činjenica koju morate da imate u vidu. Iako pogledate sadržinu, dakle ako pogledate tekst Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju koji je EU zaključila sa Republikom Srbijom i tekst sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju koji je zaključen sa Prištinom, videćete da su to dva potpuno različita teksta, pri čemu ni u jednoj državi članici EU i kod onih koji su priznali i kod onih koji nisu priznali, ali mi insistiramo na onim državama koje su priznale nezavisnost KiM nije ni započeo postupak ratifikacije SSP sa Kosovom. Zašto? Zato što se još uvek vodi dijalog oko toga kako će izgledati konačno rešenje za KiM.

Dakle, i ti tamo u EU, odnosno u državama članicama EU vode jednu realističnu politiku. To što su oni priznali nezavisnost KiM, znate, to je jedan akt vlade, na jednom komadu hartije. Jedno je komad hartije, a drugo je stvarnost. Vide i oni da država Srbija nije sasvim isterana sa KiM. Vide i oni da je država Srbija i dalje prisutna na KiM, pa dole su i dalje naše škole, dole su i dalje naše zdravstvene ustanove. Republika Srbija i danas investira mnogo novca iz budžeta u sredine u kojima žive Srbi. Projekat „sunčana dolina“, projekat izgradnje kuća za lica koja su interno proterana sa KiM. To sve govori, ne samo građanima Srbije, nego i tim državama koje su priznale nezavisnost KiM da je KiM još uvek nerešena stvar i da zbog toga nema ni potrebe da ulaze u ratifikaciju SSP sa, u stvari jednom teritorijom, čija državnost je i te kako upitna.

Što se tiče ovog, kako ste rekli …2,52. Hvala, neću da kradem vreme.

Pokušaću da nastavim tamo gde sam se zaustavio.

To pitanje koje je otvorila gospođa Radeta o misiji EU na KiM, kao što znate, to je zahvaljujući politici Borisa Tadića. On je u odgovoru na stav generalnog sekretara UN iz 2008. godine praktično pozvao Euleks da dođe na KiM. Mi sad imamo činjenicu da su na KiM prisutne dve, a u neku ruku tri misije. Prisutan je i dalje UNMIK, sa smanjenom administracijom, sa smanjenim kapacitetima, ali je i dalje prisutan. Što znači da nismo u potpunosti, mada smo jednim delom sigurno, ali nismo u potpunosti istisnuli problem KiM iz okvira UN.

Drugo, na KiM je prisutna vojna misija KFOR-a. Ako pažljivo čitate Rezoluciju 1244, koju je doneo Savet bezbednosti UN, makar formalno-pravno, KFOR je misija UN, iako u Rezoluciji 1244 na koju se mi Srbi vrlo često pozivamo, piše da će u toj misiji suštinski da učestvuju NATO snage, kao što i učestvuju. Ali, formalno-pravno, budući da je to omogućeno Rezolucijom 1244, KFOR je takođe misija UN.

Dakle, imate dve misije UN i imate jednu misiju koja je čisto na nivou EU, a to je Euleks. Idealno bi bilo za Republiku Srbiju da je problem KiM isključivo na nivou UN. Zato što u UN imamo države, konačno, imamo u Savetu bezbednosti UN dve države, na koje uvek možemo da računamo da će biti na strani Srbije, ne samo kad je u pitanju KiM, nego i ono pitanje o kome ste vi danas nekoliko puta govorili, a to je pitanje genocida. Da nije bilo rezolutnog ruskog stava u Savetu bezbednosti UN na ceo srpski narod bio bi stavljen žig da je genocidan i time bismo pretrpeli nenadoknadivu istorijsku štetu.

E, sad, da li je moguće u ovom trenutku, za mesec dana ili za šest meseci da mi, da se tako kolokvijalno izrazim, isteramo misiju EU sa KiM - nije moguće. Mi sa tim ljudima moramo da sarađujemo. Ali, moramo da sarađujemo tako, i mi to činimo, tako da to bude u interesu građana Srbije, a posebno srpskog naroda koji je ostao da živi na KiM.

(Predsedavajući: Privodite kraju.)

U sledećem javljanju ću da vam pročitam jedan tvit koji je u međuvremenu Vladimir Todorić, ako se ne varam, jel on beše potpredsednik stranke, potpredsednika Narodne stranke Vuka Jeremića, pa ćete da vidite da sad počinjete da ulazite u mrtvu trku vas i Vuka Jeremića oko toga ko je veći protivnik dolaska Makrona u Srbiju.

Evo, da krenemo od onog što je bilo poslednje, od tog famoznog Dinkića.

Aleksandar Vučić je Dinkića isterao iz Vlade Srbije, niste ga isterali vi. Dakle, Aleksandar Vučić je taj koji je isključio Mlađana Dinkića iz Vlade Srbije i isključio ga iz političkog života Srbije. To je jedna stvar.

Repliciram vama iz SRS zato što stalno vezujete Mlađana Dinkića za Aleksandra Vučića, iz meni potpuno nepoznatih razloga. Dakle, Aleksandar Vučić je taj koji je isključio i isterao Mlađana Dinkića iz Vlade. To niste uradili ni vi, niti bilo ko drugi, nego je uradila SNS.

Što se tiče francuske kompanije „Vansi“, ona nije kupila Aerodrom Beograd, kao što je rekla…

(Vjerica Radeta: Nego je uzela koncesiju.)

Polako, nemojte da budete nervozni.

Dakle, dužan sam da govorim istinu, a vi možete da se ljutite koliko god hoćete.

Dakle, francuska kompanija „Vansi“ nije kupila i nije dobila u vlasništvo Aerodrom „Nikola Tesla“ Beograd, nego je sa Vladom Srbije zaključila Ugovor o koncesiji. Koncesija podrazumeva pravo te francuske kompanije da u određenom vremenskom periodu koristi, odnosno upotrebljava resurse Aerodroma Beograd, ali kada istekne Ugovor o koncesiji on se vraća na korišćenje Republici Srbiji.
Dakle, Republika Srbija nije izgubila vlasništvo nad Aerodromom „Nikola Tesla“ Beograd, on je i dalje u vlasništvu Republike Srbije, samo je trenutno dat na korišćenje po osnovu Ugovora o koncesiji ovoj francuskoj kompaniji. Toliko, da bi građani Srbije znali.
Što se tiče Izveštaja Državnog veća tužilaca, vi nas stalno pitate – gde nam je Zagorka Dolovac? Sad ja vas pitam – a šta mi imamo sa Zagorkom Dolovac? Nemamo ništa. Dakle, ona nije ni član ni funkcioner SNS i nemamo nikakve potrebe da se pravdamo i da objašnjavamo građanima Srbije gde se nalazi Zagorka Dolovac. Ono što treba da objasnimo građanima Srbije, Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu je na svojoj sednici koja je održana pre nekoliko dana razmatrao izveštaj Državnog veća tužilaca, mogli ste da dođete na tu sednicu Odbora i da pitate predstavnike Državnog veća tužilaca za sve što vam nije jasno u vezi Zagorke Dolovac i u vezi rada Republičkog javnog tužilaštva.
Ostao sam dužan građanima Srbije, molim vas, gospodine Arsiću, da mi omogućite da ovo kažem, ostao sam dužan građanima Srbije da kažem jednu važnu stvar.
Pomenuo sam tvit koji je u međuvremenu obrisao Vladimir Todorić. Ovih dana se digla velika prašina i ta tzv. kvazielita i kvaziinteligencija ustala je protiv Aleksandra Vučića zato što navodno vređa inteligenciju u Srbiji, odnosno ljude koji su završili fakultete, koji su profesori univerziteta itd, svojim autorskim tekstom u „Politici“ – „Elita i plebs“. E sad, taj pripadnik elite Vladimir Todorić, on sebe smatra elitom, on je potpredsednik stranke Vuka Jeremića, danas je tačno u 11.01 časova, u međuvremenu je, kažem, obrisao taj tvit, da građani Srbije ne bi videli kakva je to elita, napisao, ja se izvinjavam damama i izvinjavam se građanima Srbije, ali tako piše u njegovom tvitu – baboje*ac, trenutno aktuelan.
Eto, to je ta elita. Zbog toga sam ovo morao da pročitam. Ma koliko da je tvit degutantan, sadržina je degutantna, ali ta sadržina govori da je Aleksandar Vučić potpuno u pravu kada je te ljude poput Vuka Jeremića, poput Borisa Tadića, poput raznih Bakića, poput raznih eksperata za sve i svašta nazvao lažnom inteligencijom i kvazielitom. Ovako se ne izražava niko ko je elementarno pristojan, a pogotovo se ne izražava pripadnik tzv. elite. Međutim, pripadnik tzv. elite, inače, Vladimir Todorić je advokat Vuka Jeremića po jednoj tužbi koju je Vuk Jeremić podneo protiv Aleksandra Vučića, dakle, on je napisao ovakav jedan tvit i sada je on pripadnik elite.
Aleksandar Vučić je potpuno u pravu i sve što je napisao u onom autorskom tekstu u „Politici“ je potpuno u pravu. Mi imamo posla sa lažnom inteligencijom, mi imamo posla sa lažnom elitom. Onaj ko je zaista elita, pa to za sebe nikad neće da kaže, ali onaj ko za sebe tvrdi da je on elita, a da svi drugi ne vrede ništa, zapravo pokazuje da je obrnuta situacija, da on ne vredi ništa. Dakle, razni Todorići, Bakići, Borisi Tadići, Boško Obradovići itd, oni u stvari ne predstavljaju nikakvu elitu u Srbiji. Ta elita je uništila srpsku privredu o kojoj ste vi maločas govorili, ta elita je uništila srpske banke.
Mi koji predstavljamo plebs, koji kažemo da nismo elita, nazivaju nas krezubima, nazivaju nas sendvičarima, nazivaju nas botovima, pa, mi, eto, takvi kakvi smo, mi smo uspeli da oživimo srpsku privredu, mi smo uspeli da konsolidujemo javne finansije, mi smo uspeli da uspostavimo najbolje moguće odnose i sa Ruskom Federacijom, i sa Kinom i da nam dolazi francuski predsednik itd. Mi, takvi, nikakvi, krezubi sendvičari, mi smo to uspeli. To onoj lažnoj eliti nit je ikad uspelo niti će ikad uspeti.

Malo ste kontradiktorni gospođo Radeta. Kažete šta ćete vi na Odboru da razgovarate sa tamo nekim službenicima iz Državnog veća tužilaca, a pre neki dan ste sa njima razgovarali ovde na plenumu kada je Državno veće tužilaca, predložilo,

(Vjerica Radeta: Na plenumu hoću.)

Pa, na plenumu, to su ti isti ljudi. Što ste onda sa njima razgovarali kad tu nije bila Zagorka Dolovac? Dakle, nije bila Zagorka Dolovac, a vi ste razgovarali sa njima. Onda, u čemu je razlika između razgovora sa njima na plenumu i u Odboru? Zagorka Dolovac nije bila ni na Odboru ni na plenumu, a vi ste sa tim ljudima razgovarali, pošto je išao njihov predlog za izbor zamenika javnih tužilaca.

Pitate me zašto sam pročitao ovaj tvit. Ovaj tvit sam pročitao zato da bi građani Srbije još jedanput se uverili da mi imamo posla u Srbiji sa lažnom elitom, sa lažnom inteligencijom, sa ljudima koji maltene uvode rasističke principe u političkom delovanju i dele građane Srbije na one koji su intelektualno superiorni, to su navodno oni, i na nas koji smo intelektualno inferiorni. To je nacistička, to je fašistička teorija društva. Mi se otvoreno protiv toga borimo. Mi smatramo da su svi građani Srbije ravnopravni, da su svi jednaki, bez obzira da li su završili fakultet, ili nisu, da li su doktori nauka, ili nisu.

Kažete da vam držim predavanje. Ne držim vam predavanje, ali sam dužan da kao predsednik poslaničke grupe upozorim građane Srbije kad god kažete nešto što nije istina, ne mislim da ste hteli da slažete, daleko od toga, ali kada kažete nešto što nije istina da bi to išlo na štetu SNS. Dakle, nije Vlada Srbije i nije predsednik Republike prodao Francuzima Aerodrom „Nikola Tesla“, nismo prodali nijedan važan resurs države Srbije koji je od strateške važnosti za našu ekonomiju, nego je Aerodrom „Nikola Tesla“ izdat u koncesiju sa krajnjom namerom da kada istekne ugovor o koncesiji, to bude mnogo profitabilnija firma nego što je bila pre nego što je ugovor o koncesiji zaključen. Zbog toga se ugovori o koncesiji, između ostalog, i zaključuju, ne sa vlasništvo Republike Srbije i ostaće vlasništvo Republike Srbije.

Još jedan prilog mojoj tezi koliko je ovo lažna elita. Ovaj Vladimir Todorić, koji naziva ovako kako naziva predsednika Francuske Makrona, podneo je tužbu u ime Dragana Đilasa protiv Republike Srbije radi naknade, kaže, nematerijalne štete. Piše tužba sa predlogom privremene mere, tužilac je, dakle, Dragan Đilas je javna ličnost i političar, predsednik stranke slobode i prava. Pa, taj Todorić ne zna ni kako se zove Đilasova stranka a sebe naziva elitom. Ta Đilasova stranka koja bi navodno trebala da bude socijaldemokratska, a Đilas je udaljen od socijaldemokratije kao Isus Hrist od inkvizicije.

Dakle, nikakve veze nemaju. Ne može neko ko je najbogatiji čovek u Srbiji da se bori za prava radničke klase. Ne može, po definiciji ne može. On je svoju stranku nazvao strankom slobode i pravde, a ovaj Todorić koji piše ovakve gadosti na Tviteru, Đilasovu stranku kao njegov advokat naziva strankom slobode i prava.

Dakle, ovo je još jedna dokaz o lažnoj inteligenciji, o lažnoj eliti i da je bio u pravu Aleksandar Vučić kada je rekao za njih da su kvazi inteligencija i da su kvazi elita i da prave lažnu podelu u Srbiji na elitu i na plebs. Ako smo mi ovakvi kakvi smo plebs, super, mi ćemo takvi i da ostanemo, ali ćemo Srbiju da guramo napred, ali nikada više ovakvi Todorići, Đilasi, Jeremići neće doći u poziciju da pljačkaju i da pune svoje džepove.

Ono što je činjenica, to je da je glavna meta i Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Boška Obradovića, Borisa Tadića i svih drugih eksponenata te raspale DS, upravo Aleksandar Vučić. Mislim da se oko toga svi građani Srbije slažu.

Dakle, nema napadanije ličnosti u Srbiji u ovom trenutku, u političkom smislu od Aleksandra Vučića, pri čemu se ti napadi ne zaustavljaju samo na njegovoj ličnosti, kao predsednika Republike i kao predsednika SNS, nego se ide i dalje, pa mu se vređa sin i to ne samo Danilo, nego i dete koje ima dve godine, pa mu se vređa ćerka Milica, pa mu se vređa supruga, pa mu se preti tužbom bivšoj supruzi Kseniji Vučić, zato što žena vodi jednu emisiju na televiziji „Pink“, a njima se ne dopada ono što radi i kakav program emituje televizija „Pink“, pa onda ajmo opet da udarimo direktno ili indirektno po glavi Aleksandra Vučića.

Ja sam zbog toga ovo rekao, ne zbog vas, nego zbog građana Srbije. Oni su se svi udružili, svi skupa, oni koji su do juče bili smrtni neprijatelji. Ko ih je udružio? Udružila ih je mržnja protiv Aleksandra Vučića, ne protiv vas, uz svo dužno poštovanje. Znaju oni da im niste vi glavni politički konkurent, znaju oni ko je najpopularniji, znaju oni koga narod u Srbiji najviše voli i koga narod u Srbiji najviše poštuje, zbog hrabrosti i zbog svega onog što je uradio za Srbiju, pa po njemu najviše udaraju. Preko televizije „N1“, preko brojnih štampanih medija, preko društvenih mreža, nema gadosti koju nisu izrekli na račun Aleksandra Vučića, na račun njegove porodice i Boga mi, na račun mnogih od nas koji smo javne ličnosti u ime SNS.

Dakle, vodi se jedna otvorena hajka protiv čoveka koji je imao hrabrosti da napiše jedan autorski tekst u „Politici“ i da ogoli sve te ljude kao lažnu elitu, kao ljude koji, u stvari, zastupaju rasističku ideju, o tome da postoje nadljudi i podljudi. Navodno oni su nadljudi, oni su ibermenš a mi smo untermenš. Mi smo oni koji su ispod.

Građani Srbije dobro razumeju, mene baš briga šta o tome misli Boris Tadić, Vuk Jeremić i Dragan Đilas. To kakva su oni elite, oni su pokazali na delu, ali građani Srbije dobro znaju i građani Srbije dobro razumeju da mi koji smo navodno plebs da mi vučemo Srbiju napred i u političkom smislu i u ekonomskom smislu i u finansijskom smislu, da smo mi omogućili investicije, nova radna mesta, nove puteve, nove železnice, nove bolnice, da mi imamo hrabrosti da pogledamo narodu u oči, imamo hrabrosti da razgovaramo sa građanima, zato Aleksandar Vučić i vodi ovu veliku akciju po celoj Srbiji, gde treba da obiđe svih 29 okruga u Republici Srbiji. Zato što hoće da vidi na licu mestu kakvi su problemi koji tište građane Srbije, da sa njima razgovara i da se aktivno uključi u rešavanje tih problema.

Ja mislim da se tako ponaša odgovoran političar, a ovi koji narod nisu videli ni na slici, koji tvrde da su elita, oni su pokazali ko su i šta su dok su bili na vlasti. Upropastili su sve živo. Zadatak nas iz SNS je da demokratskim sredstvima, a ne motornim testerama, ne dugim cevima, ne bagerima, ne kamionima, demokratskim sredstvima sprečimo Đilasa, Vuka Jeremića, Boška Obradovića, te lažne socijaldemokrate, te lažne nacionaliste, a u stvari fašiste i naciste da ikada više dođu na vlast u Srbiji.

Meni zaista nije jasno šta je gospodinu Mirčiću sporno kod ovog zakona.

Prvo, ne radi se o odluci Međunarodnog suda pravde, gospodine Mirčiću, nego se radi o odluci Evropskog suda za ljudska prava. To su dve potpuno različite institucije. To je jedna stvar.

Druga stvar, da bi građani Srbije razumeli o čemu uopšte govorim, zakon se zove Zakon o regulisanju javnog duga Republike Srbije po osnovu neisplaćene devizne štednje građana položene kod banaka čije je sedište na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritorijama bivših republika SFRJ. Vi ste maločas spominjali Srbe koji su proterani iz Hrvatske, odnosno Srbe koji su proterani iz Krajine, pa između ostalog ovaj zakon ide i njima u prilog.

Mnogi Srbi iz Hrvatske su deponovali svoju deviznu štednju kod banaka čije je sedište bilo na teritoriji Republike Srbije, odnosno kod banaka koje su imale sedište na teritoriji Republike Srbije i svoje filijale u bivšim jugoslovenskim republikama. Mnogi Srbi, zna to Marko Atlagić, znam to i ja, ja sam rođen u Hrvatskoj, dakle, mnogi Srbi iz Hrvatske su štedeli upravo u bankama čije je sedište bilo na teritoriji Republike Srbije ili koje su imale svoje filijale na teritorijama bivših jugoslovenskih republika, odnosno između ostalog i u Hrvatskoj. Ovaj zakon ide u prilog građanima tako što se produžavaju rokovi, da bi građani…

Mi kada govorimo o građanima Republike Srbije, da se potpuno razumemo o čemu govorimo, ne govorimo samo o ljudima koji su rođeni u Srbiji i čiji su im dedovi i babe rođeni u Srbiji. Mi govorimo i o građanima Republike Srbije koji su došli iz Korduna, Like, Banije, Slavonije, Dalmacije u Srbiju u periodu od 1991. do 1995. godine i koji su objektivno imali problem sa prikupljanjem validne dokumentacije, a da bi mogli da ostvare prava po osnovu neisplaćene devizne štednje. O tome je govorio i Marko Atlagić. O tome sam govorio i ja. O tome su govorile i druge moje kolege.

Dakle, ovo je zakon koji ide u prilog građanima Republike Srbije, generalno, a i onim građanima Republike Srbije koji su to u međuvremenu postali, a proterani su iz Hrvatske, odnosno proterani su sa teritorije nekadašnje Republike Srpske Krajine.

To bi sve bilo u redu, gospodine Mirčiću, da to tako piše u Predlogu zakona, ali to ne piše. Govori se o građanima koji su imali deviznu štednju položenu kod banaka čije je sedište na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritorijama bivših republika SFRJ.

Kad se kaže građana, u Narodnoj skupštini Republike Srbije misli se, pre svega, na građane Republike Srbije. Vi ste sad pomenuli, slučaj „Zagrebačke banke“, pa „Zagrebačka banka“ nema veze, ona nije predmet regulisanja ovog zakona. „Zagrebačka banka“ je imala sedište u Zagrebu, u Hrvatskoj. Ovde se radi o bankama koje su osnovane u Republici Srbiji, odnosno imale sedište u Republici Srbiji i pored toga imale svoje filijale na teritorijama bivših jugoslovenskih repulika.

Iz iskustva znam da su mnogi Srbi iz Hrvatske štedeli upravo u tim, uslovno rečeno, u to vreme, srpskim bankama. Štedeli su u srpskim bankama, a u međuvremenu su izbili oružani sukobi na teritoriji Hrvatske, došlo je do promene vlasti u Hrvatskoj, počelo je proterivanje Srba iz Hrvatske još 1991. godine, pre nego što su se desili „Bljesak“ i „Oluja“, desili su se 1995. godine „Bljesak“ i „Oluja“ i veliki broj tih ljudi, koji su u međuvremenu postali građani… Hajde da raščistimo i tu stvar. Kad se kaže građani, misli se u stvari na državljane. Dakle, mnogi Srbi koji su proterani iz Hrvatske su u međuvremenu postali građani tj. državljani Republike Srbije, a štedeli su, imali su deviznu štednju u bankama koje su imale svoje sedište na teritoriji današnje Republike Srbije, a te banke su imale svoje filijale, između ostalog, i u Hrvatskoj.

Ovim zakonom idemo u prilog, odnosno pomažemo tim građanima, produžavamo im rok da bi mogli da prikupe validnu dokumentaciju i da bi mogli da ostvare svoja prava. O tome se radi, jer mnogi ljudi nisu uspeli da ponesu sa sobom devizne knjižice ili neki drugi dokaz da su štedeli u tim bankama i mnogi Srbi iz Hrvatske su čisto iz patriotskih razloga, još u to vreme, 70-ih, 80-ih godina, štedeli u bankama koje su imale svoje sedište na teritoriji Republike Srbije, a svoje filijale u Zagrebu, Osijeku, Rijeci, Splitu, Zadru, Dubrovniku itd.

Mislim da je ovaj zakon apsolutno u korist građana Republike Srbije i oni koji su, da kažem, autentični građani Republike Srbije i oni koji su to postali zato što su proterani iz Hrvatske, iz BiH i iz nekih drugih bivših jugoslovenskih republika.

Što se tiče obrazloženja gospodine Mirčiću, vi ste pročitali samo deo obrazloženja. Dakle Zakon o regulisanju javnog duga Republike Srbije i da ne čitam sada ceo naziv, donet je u izvršavanju obaveza Republike Srbije u skladu sa presudom Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ališić i drugi protiv BiH, Hrvatske, Srbije, Slovenije i Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije. Dakle, ovde se ne radi o slučaju Ališić protiv Srbije, nego o slučaju Ališić protiv pet bivših jugoslovenskih republika. To je jedna stvar.

Druga stvar, neću sada ulaziti u ovaj deo polemike, koji iskren da budem nisam najbolje razumeo, da ovde sede poslanici koji govore jezikom Ante Pavelića, taj deo nisam razumeo, ali to sada nije bitno. Radi se o sledećem, ovaj zakon i mi na tome insistiramo, ide u korist Srba koji su u međuvremenu proterani iz Hrvatske zato što su štedeli u bankama koje su imale svoje sedište na teritoriji Republike Srbije, a svoje filijale između ostalog i u Hrvatskoj.

Šta su uradili Hrvati 1991. godine kada je počeo rat? Oni su upali u filijale i „Beogradske banke“ i mnogih drugih banaka koje su imale sedište u Republici Srbiji i zaplenile kompletnu imovinu tih banaka, kompletnu imovinu, ne samo novac, celokupnu imovinu tih banaka i do danas u najvećem broju slučajeva ta imovina nije vraćena bankama koje su osnovane u Republici Srbiji.

Ovaj zakon se između ostalog odnosi i na Srbe koji su postali u međuvremenu državljani Srbije zato što su proterani iz Hrvatske. Druga stvar, nemojte da zaboravite onu drugu stranu medalje kada je u pitanju Evropski sud za ljudska prava. Tamo imate čitav niz slučajeva u kojima Srbi iz Hrvatske tuže Hrvatsku zbog toga što im nije izmirila obaveze po osnovu neisplaćene devizne štednje, a štedeli su u bankama koje se smatraju hrvatskim, odnosno koje su osnovane na teritoriji sadašnje Republike Hrvatske, a u ono vreme Socijalističke Republike Hrvatske.

Kada govorimo o presudama Evropskog suda za ljudska prava, znam šta vam ovde bode oči, ovo prezime Ališić. Ališić je tužio između ostalog i Srbiju pa sada Srbija mora da postupa po presudi Evropskog suda za ljudska prava. Moramo da postupamo, jer će onda i drugi morati da postupaju kada su u pitanju naši ljudi koji vode sporove pred Evropskim sudom za ljudska prava, neki protiv Slovenije, neki protiv Hrvatske, neki protiv BiH, a to su vam mahom Srbi, etnički Srbi. Imate takvih slučajeva koliko hoćete pred Evropskim sudom za ljudska prava. Ne možete onda u takvim situacijama da birate ovu presudu ću da poštujem, a ovu presudu neću da poštujem.

Mi ćemo poštovati ovu presudu, ali ćemo onda insistirati da se poštuju i sve sledeće presude koje budu donete, jer ova presuda ima karakter precedenta, dakle, nečega što je postalo zakon, odnosno pravilo. Ako je u ovom slučaju doneta presuda u korist Ališića protiv pet bivših jugoslovenskih republika, onda Srbija kao država sa pravom očekuje da se ista takva presuda donese u korist Srba koji su tužili banke ili države koje su nastale na prostorima bivše Jugoslavije, poput Slovenije, poput Hrvatske, poput Bosne i Hercegovine, poput Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije.

Ovde ima mnogo stvari sa kojima se ja ne slažem sa gospodinom Mirčićem, one nemaju veze ni sa kakvom ideologijom. Prosto, faktografski neke stvari nisu tačne, po mom razumevanju stvari.

Prvo, nije tačno da je po Ustavu iz 1974. godine u SFRJ svaka republika, odnosno autonomna pokrajina imala svoju centralnu banku, to nije tačno. Ustav iz SFRJ je bio katastrofalan, taj iz 1974. godine, pre svega po Republiku Srbiju i pre svega po srpski narod u celini. Ali, po tom saveznom Ustavu iz 1974. godine postojala je samo jedna centralna banka, Narodna banka Jugoslavije, Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina nisu imale svoje narodne banke, dok se te bivše jugoslovenske republike nisu osamostalile. To je jedna stvar.

Druga stvar, pošto nas već upućujete na čitanje obrazloženja, u obrazloženju vam lepo stoji, i to na prvoj stranici obrazloženja, pomera se početak isplate za šest meseci. Znači, pomera se početak isplate za šest meseci. Ali, ono što je važno da građani Srbije čuju – zašto se donosi ovaj zakon. To, takođe, piše u obrazloženju.

U procesu verifikacije devizne štednje Ministarstvo finansija i Uprava za javni dug su se susreli sa brojnim problemima vezanim za pribavljanje potrebnih dokaza propisanih zakonom i pravilno utvrđenje stanja stvari, a najveći problem je vezan za izdavanje potvrda nadležnih organa bivših republika SFRJ, o tome da devizni štediša nije ostvario svoje pravo po osnovu devizne štednje, budući da su u nekim od bivših republika SFRJ štediše mogle da ostvare svoje pravo po osnovu devizne štednje.

Dakle, problem je nastao u Sloveniji, problem je nastao, pre svega, u Hrvatskoj, zato što njihovi nadležni organi nisu izdavali potvrde o deviznoj štednji i onda je Republika Srbija morala da pribegne donošenju zakona. Čak i da nema ove presude Evropskog suda za ljudska prava, čak i da je zanemarimo, mi imamo jednu objektivnu situaciju da mnogi građani Republike Srbije koji su poreklom iz Hrvatske, doći ću i do sukcesije, ne mogu da ostvare svoje pravo zato što ne mogu da pribave dokumentaciju, jer im se pravi problem od nadležnih organa, pre svega, Republike Hrvatske. Oko toga smo se složili.

Što se tiče sukcesije, tu postoje, gospodine Mirčiću, dva problema. Mi Srbi, kad kažem mi Srbi, sad to malo patetično zvuči, ali mi imamo dva viđenja sukcesije, do 2000. godine i posle 2000. godine. Do 2000. godine vlast, kakva god da je bila, imala je potpuno pravilan stav da je jedini pravni sledbenik bivše SFRJ Savezna Republika Jugoslavija. To je potpuno, u pravno teorijskom smislu, ispravan stav.

Šta se desilo krajem 2000. godine? Nova vlast, dosovska, predvođena Vojislavom Koštunicom, traži prijem SRJ u UN kao nova država, ne kao stara država, sledbenik SFRJ, nego kao potpuno nova država i sama sebe stavlja u rang Slovenije, Hrvatske, BiH i Makedonije. Jel tako?

Znači, mi smo imali dva gledišta sukcesije bivše SFRJ do 2000. i posle 2000. godine. Do 2000. godine zastupan je pravno teorijski potpuno tačan stav da države koje su ostale u Jugoslaviji, a to su Srbija i Crna Gora, koje su formirale SRJ da samo one mogu da budu pravni sledbenici bivše SFRJ od 2000. godine i na bazi toga je zaključen Sporazum o sukcesiji u Beču 2001. godine. Jel tako? Sve bivše jugoslovenske republike, i one koje su se digle na oružje protiv Jugoslavije, između ostalog i Hrvatska, postaju sukcesori SFRJ, pa sad Hrvatska koja se oružano ocepila od Jugoslavije, koja je proterala na desetine i stotine hiljada Srba, počinila brojne zločine, koja sad pere, neće da izgore reč Jugoslavija, ako pratite hrvatske medije samo ponavljaju jednu te istu floskulu – bivša država. Toliko im se gadi Jugoslavija. Ali, šta im se ne gadi? Ne gade im se međunarodni sporazumi koje je zaključila SFRJ. Oni su sukcesori i međunarodnih sporazuma. Oni su sukcesori jednog dela našeg diplomatskih konzularnih predstavništava, ambasada i konzulata, oni su sukcesori imovine, oni su sukcesori zlatnih rezervi koje je bivša SFRJ imala deponovane kod stranih banaka, itd.

Znači, tu smo se složili, da li i vi i ja, koji mislimo isto o problemu sukcesije bivše SFRJ, možemo da vratimo stanje stvari na 2000, odnosno 2001. godinu? Nažalost, ne možemo.

Ovih kojih nema ovde, ovi praznoglavci i ljudi koji su nam napravili ogromnu štetu, oni su, neko im je prodao rog za sveću, da će dobro da prođu iz političkih, ekonomskih, finansijskih razloga ako prihvate tezu, koja nije tačna, da je SRJ nova država. Onda su krajem 2000. godine zatražili prijem i primljeni smo u UN, ali kao nova država. Onda kao posledica toga u junu 2001. godine sakupljamo se svi zajedno, bivše Jugoslovenske republike, i u Beču se zaključuje Sporazum o sukcesiji. Jel tako? Po tom Sporazumu o sukcesiji svi su sukcesori bivše Jugoslavije, ne samo Srbija i Crna Gora, nego i Slovenija i Hrvatska i BiH i bivša jugoslovenska republika Makedonija, a evo sada i Crna Gora, koja se od 2006. godine osamostalila.

Ko je kriv za to? Ni vi, ni ja. Ni SRS, ni SNS. Krivi su oni kojih danas nema, koji nisu dosledno insistirali na tezi da ne može sukcesor države da bude onaj koji se otcepio od te iste države. To je problem. Mi se sad malo besmisleno svađamo jedni sa drugima, a pri tome ni vi, ni mi nismo odgovorni za situaciju u kojoj smo se našli. E sad, gde je naša muka? Kad kažem naša muka, mislim na nas koji smo trenutno na vlasti? Mi se teorijski slažemo da je Sporazum o sukcesiji loš, ali mi sad ne možemo da ga poništimo. Taj Sporazum je potpisan, taj Sporazum je ratifikovan i mi kao ozbiljna država moramo po tom Sporazumu da se ponašamo. To je jedna stvar.

Druga stvar, moramo da se ponašamo po presuda Evropskog suda za ljudska prava i onda kada nam to ide u prilog i onda kada nam to ne ide u prilog, jer pred Evropskim sudom za ljudska prava vode se brojni sporovi naših ljudi, pre svega iz Hrvatske i BiH, koji tuže, ne samo povodom devizne štednje, da sad ostavimo deviznu štednju po strani, po pitanju mnogih drugih imovinskih prava, koji tuže Hrvatsku i BiH zato što u Hrvatskoj i BiH, kao svojim domicijalnim državama, nisu mogli da ostvare svoja ljudska prava po pitanju imovine, pa su morali da se obrate Evropskom sudu za ljudska prava.

Istini za volju, i to moramo da priznamo, Evropski sud za ljudska prava se u mnogim slučajevima pokazao kao jedna vrlo korektna sudska instanca i prihvatio određeni broj tužbi naših ljudi, Srba iz Hrvatske, BiH koji su tužili te bivše jugoslovenske države. Tako da kada posmatrate ovu presudu, nemojte da je posmatrate odvojeno od drugih postupaka koji se vode pred Evropskim sudom za ljudska prava jer se tamo vode i postupci koji vode naši ljudi, Srbi, protiv Hrvatske i BiH. Znate vi vrlo dobro, kao i ja, ne moram ja o tome mnogo da vam pričam koliko ima mnogo problema sa rešavanjem imovinskih stanarskih i drugih prava Srba koji su izgubili svoju imovinu, bolje rečeno oduzeta im je imovina i u Hrvatskoj i u BiH, odnosno na teritoriji Federacije BiH.

Tako da moramo da budemo vrlo obazrivi kada je u pitanju ovaj Evropski sud za ljudska prava i da prihvatimo i ono što nam ne ide u prilog, ali da prihvatimo i ono što nam ide u prilog, jer se tamo kao strane u postupku i to kao tužioci, nalaze upravo naši ljudi, Srbi, koji su izgubili i koji se sad tuže da bi ostvarili svoja, pre svega, materijalna prava iz različitih oblasti građanskog prava protiv Hrvatske i protiv BiH. Naravno, sve to je posledica loše ispregovaranog sporazuma o sukcesiji, da ne govorimo o tome da Hrvatska ni do dan danas nije do kraja ispoštovala Aneks G sporazuma o sukcesiji iz 2001. godine i pravi se da kao taj Aneks G ne postoji. Ljudi, naši ljudi, proterani iz Hrvatske i Krajine ni dan danas ne mogu da ostvare svoja imovinska prava pred nadležnim instutucijama iz Hrvatske zato što Hrvatska jednostavno kaže, baš nas briga za sporazum o sukcesiji, mi smo ionako jedan od sukcesora bivše SFRJ i u međuvremenu smo postali članica EU, postali smo članica NATO pakta i možemo da radimo šta nam je volja.

Onda naš čovek, Srbin, mučenik iz Hrvatske, sa Banije, Korduna, Dalmacije, nije bitno odakle, nema kome, nema kud, nema kome više da se obrati, zakucao je na vrata Suda za ljudska prava u Strazburu i tamo pokušava da ostvari neka svoja prava. Ovaj zakon, po mom mišljenju kako ja gledam na te stvari, daje vetar u leđa tim ljudima, jer kao što je Ališić uspeo u svom postupku, mi se nadamo da će i razni Markovići, Stojanovići, Nikolići, Mirčići, Martinovići i tako dalje iz Hrvatske i BiH u svojim postupcima da uspeju pred Evropskim sudom za ljudska prava zato što svoja prava nisu mogli da ostvare pred sudovima u Hrvatskoj, odnosno pred sudovima u Federaciji BiH.