Zahvaljujem se, gospodine Milićeviću.

Gospodin Rističević je rekao da sam zaboravio Novu S. Nisam zaboravio, gospodine Rističeviću, Novu S, nisam zaboravio ni sve druge medije koji su, navodno, neslobodni, poput "Vremena", poput NIN-a, poput "Nedeljnika", poput "Novog magazina", na čijim stranicama možete da pročitate samo najmonstruoznije laži i neistine o Aleksandru Vučiću, o ministrima u Vladi Srbije, o pojedinim narodnim poslanicima, o Srbiji kao državi, itd.

Što se tiče ove tužbe koju je podneo Dragan Đilas protiv države, dakle, sad govorimo o tužbi protiv države, nije sad u pitanju Aleksandar Vučić, njega je već tužio i Dragan Đilas i Vuk Jeremić. Draganu Đilasu nikad dosta novca. Sad je tužio državu Srbiju, pa između ostalog kaže u toj tužbi - organi Republike Srbije nikada nisu podneli krivičnu ni prekršajnu prijavu protiv tužioca, odnosno Dragana Đilasa, kome moram da se izvinim, rekao sam da je doneo sedam hiljada evra iz Češke, a u pitanju je 70 hiljada evra, niti se protiv njega vodi bilo kakav krivični ili prekršajni postupak. I ovo je apsolutna laž i to građani Srbije treba da znaju.

Onoga dana kada je ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović rekao da se pokreće istraga protiv Dragana Đilasa, da bi se utvrdilo kako je moguće da jedan čovek, građanin Republike Srbije, za vreme dok obavlja javnu funkciju može da zaradi, a da vas podsetim, javne funkcije su, ne samo gradonačelnik Beograda, kao što on kaže u svojoj tužbi protiv države Srbije, nego direktor Narodne kancelarije predsednika Republike, ministar u Vladi Srbije, gradonačelnik grada Beograda i faktički i pravni vlasnik Demokratske stranke. Jer, nemojte da zaboravite, onoga momenta kada je Dragan Đilas otkupio dugove Demokratske stranke prema "Razvojnoj banci Vojvodine", on je postao gospodar Demokratske stranke. I on je i po tom osnovu javni funkcioner. I nije njegova javna funkcija prestala 2013. godine. Ona traje i dan danas.

On je čovek kapitalista, najveći kapitalista u Srbiji, a stranka mu se zove Stranka slobode i pravde. To nigde u svetu nema, da kapitalista, ortodoksni kapitalista koji se obogatio na bezočno kriminalan način, sebe predstavlja kao socijaldemokratu. I sad, kada je Nebojša Stefanović rekao - pokrećemo istragu, da vidimo kako je moguće da se za nekoliko godina neko obogati toliko da zaradi preko 500 miliona evra, to nije moguće ni u Americi, to nije moguće ni u jednoj liberalnoj kapitalističkoj državi, a bilo je moguće u Srbiji, kojom su vladali dosovci, tog dana počinje neviđena hajka i kampanja protiv Nebojše Stefanovića preko N1 televizije, preko "Danas-a", preko raznih Draži Petrovića, Nedima Sejdinovića, Dubravki Stojanovića, Jove Bakića, Boška Obradovića, Vuka Jeremića, Dragana Đilasa, svih mogućih i nemogućih funkcionera nepostojeće Demokratske stranke, protiv Nebojše Stefanovića, kako on navodno ne poseduje validnu diplomu Megatrend univerziteta, a na tom Megatrend univerzitetu predavanje držali Boris Tadić, Snežana Malović, Vuk Jeremić, itd, hvalili se kako je Megatrend univerzitet jedan od najboljih evropskih univerziteta, kako je čast što imamo takav univerzitet, itd.

Dakle, nije tačno da se ne vodi istraga. Vodi se istraga protiv Dragana Đilasa i ja kao građanin Republike Srbije, ne kao poslanik SNS, kao građanin, bih zaista voleo da vidim na kraju te istrage kako je moguće, kojim se to mehanizmima bogaćenja, kojom se to tehnologijom bavljenja biznisom, Đilas obogatio do te mere da je za nekoliko godina stekao imovinu od preko 500 miliona evra, pri čemu vrednost njegovih nekretnina iznosi oko 25-26 miliona evra, a ima u kvadratnim metrima skoro 2.000 kvadrata, što stambenog, što poslovnog prostora.

Čekajte, hajde da stvari svedemo na jezik koji razumeju građani Srbije. Jel to još nekom građaninu Srbije pošlo za rukom? Jel pošlo za rukom bilo kom ekonomisti, lekaru, inženjeru? Nikome nije pošlo za rukom. Pošlo je za rukom samo Draganu Đilasu.

(Predsedavajući: Zahvaljujem, kolega.)

Završavam.

I onoga dana kada se kaže - pokrećemo istragu da vidimo kako se čovek obogatio za nekoliko godina za 500 miliona evra, kreće kampanja protiv Nebojše Stefanovića. Baš me zanima šta će sad novo da izmisle. Ko je sad sledeći na udaru? Zato što je juče Nebojša Stefanović novinarima Tanjuga pokazao ne diplomu, nego kompletnu dokumentaciju koja se odnosi na njegovo studiranje, sa sve fotografijom kako je izgledao na početku studiranja. I sad je samo nagradno pitanje - ko je sledeći od nas na udaru tih tzv. medija koji su neslobodni? Koga će sad da uzmu na nišan ovi sa N1, ovi iz "Vremena", ovi iz "Danas-a", ovi iz "Nedeljnika", ovi iz "Novog magazina", itd? Ko je sad sledeći kome će da utvrđuju da ima lažnu diplomu, da je nešto ukrao, da je uradio ovo ili ono?

Važno je da su oni pošteni. Važno je da oni imaju validne diplome. Boško Obradović traži diplomu Nebojše Stefanovića, hvali se svojom diplomom, da je završio srpski jezik i književnost, iz savremenog srpskog jezika dobio ocenu sedam, a piše tvitove koji su potpuno nepismeni. Ovde smo ga više puta uhvatili da čovek ne zna da izgovara reči, ne zna akcentologiju. Mene zanima da li je njegova diploma autentična? Jer, ako je neko profesor srpskog jezika i književnosti, a piše nepismene tvitove i ne ume da se izražava na srpskom književnom jeziku, i diplomirao je, pazite, Nebojša Stefanović nije diplomirao kod Aleksandra Vučića, a Boško Obradović je diplomirao kod profesora Mila Lompara, koji je predsednik političkog saveta Dveri, pa to se nije desilo u kulturnoj istoriji Srbije, u obrazovnoj istoriji Srbije, da diplomirate kod čoveka kome ste partijski šef.

To nije bilo ni u vreme komunizma. Oni su vodili računa, makar formalno, da u komisiji ne sede ljudi koji su partijski povezani. Čovek ladno diplomira kod svog predsednika političkog saveta i još se hvali kako je profesor srpskog jezika i književnosti i ima hrabrosti da traži bilo čiju diplomu, ne samo diplomu Nebojše Stefanovića, nego bilo čiju diplomu, a diplomirao pred čovekom kome je on partijski šef.

Nije u pravu gospodin Šešelj, to moram da kažem još jedanput, da se ne vode nikakvi postupci. Dakle, MUP je počelo sa prikupljanjem dokaza o tome kako se Dragan Đilas obogatio, i kako je stekao 500 miliona evra, i više, što vam je manje, više, otprilike budžet jedne Crne Gore, za nekoliko godina dok je bio državni funkcioner.

U ovoj tužbi koju je Dragan Đilas podneo protiv države Srbije, između ostalog se kaže, da Aleksandar Vučić izjave daje kao predsednik republike, ne kao predsednik SNS, i da označava Dragana Đilasa kao narodnog neprijatelja. Aleksandar Vučić ne označava Dragana Đilasa kao narodnog neprijatelja, nego ga je samo pitao, kao što ga pitamo i svi mi, kako je moguće da se neko obogati toliko za nekoliko godina koliko obavlja različite javne funkcije, funkciju direktora narodne kancelarije, funkciju ministra u Vladi Srbije, funkciju gradonačelnika Beograda, funkciju vlasnika DS.

Ima jedna zanimljiva stvar u ovoj tužbi, to građani Srbije treba da znaju, i ovo takođe, može da posluži kao dokaz vrhunskog licemerja onoga što se naziva Savez za Srbiju. U tužbi se kaže – fizički napadi i pretnje opozicionim političarima i novinarima, su postali redovna pojava od kada je Aleksandar Vučić, predsednik republike, i neko ko zastupa tuženu. Ovo tuženu, znači državu Srbiju.

Znači, Dragan Đilas u svojoj tužbi priznaje da je Aleksandar Vučić neko ko po Ustavu zastupa Republiku Srbiju, a svakoga dana od tog istog Dragana Đilasa, od tog Vuka Jeremića, od Boška Obradovića, od raznih lažnih novinara, raznih analitičara i raznih stručnjaka za sve i svašta možete da čujete jedno te isto pitanje – odakle pravo Aleksandru Vučiću da vodi dijalog o KiM? Odakle pravo Aleksandru Vučiću da dovodi investitore? Odakle pravo Aleksandru Vučiću da otvara fabrike? Odakle pravo Aleksandru Vučiću da obećava ljudima koji su u nevolji da će im biti uvedena kanalizacija, da će im biti napravljen put idt.?

Kažu, nema pravo po Ustavu, ne sme on to da radi, to nije njegovo ovlašćenje koje proističe iz Ustava Republike Srbije, a onda sastave tužbu protiv Republike Srbije i kažu – e, pa taj Aleksandar Vučić zastupa Republiku Srbiju, on je taj koji je kao zastupnik Republike Srbije označio Dragana Đilasa kao narodnog neprijatelja.

Sada, naše pitanje za njih, iz tzv. Saveza za Srbiju je – jel, Vučić ima pravo da radi ovo što radi? Mi mislimo da ima pravo, i te kako, ima pravo, i ne samo pravo, kao predsednik republike ima i obavezu da bude u službi svih građana Republike Srbije. Dakle, ima pravo da dovodi investitore, ima pravo da pomaže građanima koji su u nevolji, ima pravo da otvara nove fabrike, ima pravo da otvara nova radna mesta, ima pravo da se bori protiv kriminala i korupcije, jer to proističe pre svega, iz Ustava Republike Srbije. Ali, to proističe, i to građani Srbije treba da znaju, to priznaje i sam Dragan Đilas, to priznaje i Vuk Jeremić u ovoj tužbi, da je Aleksandar Vučić neko ko zastupa tuženu Republiku Srbiju, jer jadnom Draganu Đilasu je malo ono što je ukrao dok je bio na vlasti. On sada kao opozicionar pokušava da ošteti državu Srbiju, pa je tužio državu Srbiju zbog izjava koje daje predsednik republike, kao kako on kaže u svojoj tužbi, zastupnik tužene.

Znači, sad smo utvrdili da Aleksandar Vučić i to je Dragan Đilas priznao kroz ovu tužbi, da Aleksandar Vučić potpuno u pravu i da ima sve ustavne kapacitete da radi sve one poslove koje obavlja, a koji su u korist građana Srbije.

I kad god kažu da Aleksandar Vučić nema pravo da vodi dijalog o KiM, da nema pravo da razgovara sa stranim zvaničnicima, da nema pravo da putuje u Republiku Srpsku, da nema pravo da razgovara sa Srbima iz Hrvatske, sa Srbima iz Crne Gore itd. mi ćemo im pokazati lepo, ne Ustav Srbije, pošto su ga pregazili mnogo puta, nego tužbu Dragana Đilasa u kojoj lepo piše da je Aleksandar Vučić neko ko zastupa Republiku Srbiju. Ako neko zastupa Republiku Srbija, onda ima pravo i da se za tu Republiku Srbiju bori i da brine o svim građanima Republike Srbije i da brine o njihovim interesima i da im pomaže i onda kada im je teško.

Mislim da je Vlada Srbije dobro postupila što ovaj amandman nije prihvatila.

Inače, Vlada Srbije je na udaru Boška Obradovića već duže vreme, 15. jula 2019. godine, u sedam časova i 36 minuta, visokoobrazovani, visokoumni Boško Obradović, kaže ovako u svom tvitu - dobro jutro potpredsedniče Vlade, obraća se Nebojši Stefanoviću, nije sramota nemati fakultet, mnogo je moralnih i stručnih ljudi bez fakulteta, u mnogo čemu boljih od visoko školovanih. Sramota je i kriminal, kupiti fakultetsku diplomu, pazite, glumeti, obratite pažnju gospodine Rističeviću, glumeti doktora nauka i doći na prevaru na vlast i visoko državnu funkciju.

Znači, čovek napiše glumeti doktora nauka, a predstavlja se kao profesor srpskog jezika i književnosti. Sada ja pitam, da li je validna diploma Boška Obradovića? Molim nadležne državne organe, molim prosvetnu inspekciju da utvrdi da li je Boško Obradović diplomirao srpski jezik i književnost na zakonom propisan način? Jer, za mene je potpuno nelogično i ne prihvatljivo da neko ko je profesor srpskog jezika i književnosti kaže da neko, odnosno da kaže - glumeti doktora nauka.

Vlada Srbije je na udaru i Aleksandar Vučić su na udaru još jednog velikana srpske političke scene, to je Janko Veselinović. O njemu je često puta govorio moj uvaženi kolega prof. Marko Atlagić.

(Marko Atlagić: Stanokradica.)

Tako je.

Janko Veselinović se oglasio na tviteru 16. jula 2019. godine, u 14 časova i 13 minuta. Ozlojeđen, inače činjenicom da je francuski predsednik Makron došao u posetu Srbiji, ozlojeđen činjenicom da ga je primio predsednik Republike, Aleksandar Vučić, da su imali vrlo kvalitetan, ne samo diplomatski, nego prijateljski razgovor, da se Makron obratio građanima Srbija na srpskom jeziku i ono što je veoma zanimljivo, gospodine Rističeviću, pogledajte, on je napisao taj tvit 16. jula 2019. godine i piše lepo – iz Hrvatske.

(Marijan Rističević: Stan Milice Badže.)

Tako je, znači Janko Veselinović bi da sruši Aleksandra Vučića tako što se kupa u Hrvatskoj, na Jadranskom moru. Ne možete da pobedite čoveka koji nije otišao na godišnji odmor, ako se ne varam, devet godina. Ne možete da pobedite čoveka koji radi dan i noć. Ne možete da pobedite Vladu Srbije koja se danonoćno bori za interese građana Srbija. Ne može Janko Veselinović sa hrvatskog primorja, tvitujući protiv posete Makrona, da bude ozbiljna pretnja i ozbiljna konkurencija Aleksandru Vučiću, ne možete.

Ako hoćete da pobedite Aleksandra Vučića, morate više da radite od njega, morate da budete bolji od njega, morate više opština, gradova, sela da pregazite svojim nogama od Aleksandra Vučića. Kako oni to čine? Tako što letuju na hrvatskoj primorju i to, pazite, Janko Veselinović, i o tome su govorile moje kolege i Atlagić i Rističević, letuje na Jadranskom moru, u stanu koji je oteo, odnosno koji mu je dala Hrvatska vlast, od žene koja je proterana iz Hrvatske i koja se zove Milica Badža. Sram ga bilo. Ovamo se bori za neku pravdu, za neku istinu, hoće da promeni vlast u Srbiji. Onaj koji otima srpske stanove u Hrvatskoj, piše tvitove iz Hrvatske protiv Aleksandra Vučića, on da pobedi Aleksandra Vučića? Nemoguće. Zato što je nemoguće da ga pobede na izborima, onda su se dohvatili motornih testera, vešala, kamiona, bagera, preko Jove Bakića nam prete dugim cevima, itd. Dakle, stvari su ovde potpuno jasne.

Kolega Savić je rekao u replici da nisam pominjao Dragana Đilasa. Pominjao sam Dragana Đilasa danas mnogo puta, zato što sam hteo da obavestim građane Srbije da Draganu Đilasu nije dovoljno to što je od građana Srbije ukrao 500 miliona evra, nije mu dovoljno to što su on i Vuk Jeremić tužili Aleksandra Vučića kao fizičko lice, kao pojedinca, nego je sada tužio i državu Srbiju. I to je tužio državu Srbiju zato što ga je predsednik Republike Aleksandar Vučić označio kao navodno narodnog neprijatelja koji potkrada svakog građanina Srbije.

Aleksandar Vučić nije rekao za Dragana Đilasa da je narodni neprijatelj, ali jeste rekao da se nezakonito obogatio dok je bio direktor Narodne kancelarije, dok je bio ministar u Vladi Srbije, dok je bio gradonačelnik Beograda i zbog toga je Ministarstvo unutrašnjih poslova preduzelo zakonom propisane radnje da se utvrdi kako je Dragan Đilas došao do tih 500, odnosno i više od 500 miliona evra, a ponavljam još jedanput, to vam je otprilike približno budžetu jedne države kao što je Crna Gora. To nikome živom u Srbiji nije pošlo za rukom, to je pošlo za rukom Draganu Đilasu. Dakle, Dragana Đilasa sam pominjao u tom kontekstu.

Morao sam da spomenem i ove njegove jurišnike, zato što je ovo dokaz koliko su ti ljudi licemerni. Licemeran je Boško Obradović koji traži nečiju diplomu, predstavlja se kao profesor srpskog jezika i književnosti, a onda u tvitu napiše da je sramotno: „glumeti doktora nauka“. Spominjao sam i ovog jurišnika Janka Veselinovića, kome je žao što je Makron došao u Srbiju, što ga je primio Vučić, a što nije Makron hteo da razgovara sa Đilasom, Boškom Obradovićem, Vukom Jeremićem i njima sličnima i oglasio se tvitom iz Hrvatske. Oglasio se tvitom sa Jadranskog mora iz mesta u kome mu je hrvatska država poklonila stan proterane Srpkinje 1995. godine, Milice Badže. To sam uradio da bi građani Srbije znali sa kakvim političkim protivnicima mi imamo posla. A vama hvala što sedite u Narodnoj skupštini Republike Srbije, što poštujete ovaj visoki zakonodavni dom, što poštujete državu Srbiju i što pokazujete na svom primeru, iako ste opoziciona partija, da možemo civilizovano i kulturno da razgovaramo i o onim temama oko kojih se ne slažemo.

Problem je sa onima koji navodno bojkotuju sednice Skupštine Srbije, ali ne bojkotuju skupštinske plate, ne bojkotuju putovanja u inostranstvo, hteli bi da dođu na vlast bez izbora, odnosno hteli bi oni izbore, ako ćemo pošteno, ali da na njima ne učestvuje Aleksandar Vučić i SNS. I onda u međuvremenu, tako u dokolici, pošto nemaju šta da rade, ne znaju šta će od sebe, to su sve sami besposličari i lenjivci, ovaj što je navodno profesor srpskog jezika i književnosti ne ume da se izražava na srpskom književnom jeziku, taj što kaže da ima fakultet, ne znam gde mu se fakultet nalazi, a sumnjiva mu je, inače, gospodine Rističeviću, i diploma, jer čudi me da profesor srpskog jezika i književnosti ne ume da se izražava na književnom jeziku, a ovaj drugi što bi da obori Aleksandra Vučića kupa se u Hrvatskoj na moru, tvituje iz Hrvatske i onda kad se vrati sa plaže ide, sram ga bilo, u stan koji je oteo, odnosno koji je hrvatska država otela od žene Srpkinje proterane u "Oluji" 1995. godine. Takvi da pobede Aleksandra Vučića, takvi da pobede SNS na izborima, demokratskim izborima, nikad.

Mislim da je Vlada Srbije dobro postupila što je odbila amandman kolege Savića zato što po Zakonu o državnoj upravi sva ovlašćenja ministarstva su, u stvari skoncentrisana u rukama ministra i zbog toga u Predlogu zakona i pravilni stoji reč ministar, jer on je tak koji u ime ministarstva donosi sve opšte i pojedinačne pravne akte.

Ono što takođe želim da kažem, vezano je za onaj čuveni tekst od pre nekoliko dana „Elita i plebs“ koji je napisao Aleksandar Vučić u „Politici“. Jedna od organizacija koja se našla prozvanom i koja se oglasila povodom tog teksta je i organizacija koju smo mi ovde, narodni poslanici, često puta pominjali, a to je organizacija BIRODI.

Biro za društvena istraživanja je navodno jedna nezavisna novinarsko-istraživačka kuća koja se bavi istraživanjem javnog mnjenja. Tako se predstavljaju građanima Srbije.

Međutim, istina je potpuno drugačija i ovo što želim da kažem, niko ne treba da shvati kao napad na ovu organizaciju, ovo je istina o toj organizaciji.

Biro za društvena istraživanja je od oktobra 2016. godine, dakle, evo, već skoro pune tri godine, deo političke organizacije Građanski front. Taj Građanski front čine Inicijativa „Ne davimo Beograd“, Lokalni front iz Kraljeva, Udruženje predsednika Skupštine stanara iz Niša, Pokret RTV iz Novog Sada, Liga Roma, i multietnički centar za razvoj regije Dunav 21 iz Bora.

Dakle, BIRODI nije nikakva nezavisna novinarsko-istraživačka kuća nego je deo jednog političkog bloka koji se otvoreno svrstao na stranu Saveza za Srbiju, koga predvodi Dragan Đilas i koji vodi otvoreni političi rat, pre svega protiv predsednika Republike Aleksandra Vučića i protiv SNS.

Inače, dozvolite mi samo da upoznam građane Srbije, danas je petak, radni dan, mi narodni poslanici radimo, a jedan koji je, takođe, sticajem okolnosti narodni poslanik zato što se nešto ubacio na listu jedne političke stranke i koja se u međuvremenu raspala, nije na svom radnom mestu, iako uredno prima svakog meseca platu, a to je, gospodine Rističeviću vama dobro poznat i bivši premijer, Zoran Živković. On se oglasio sad preko „Tvitera“ u 12:52 min. i pogledajte kako nas vređa: „Ove vedete SNS ovaca i SPS ovaca…“ Znači, mi smo ovce, pored toga što smo krezubi, što smo glupi i što smo sendvičari, u „Danasu“ su nas prikazali… neću da upotrebim izraz, verujte mi, na karikaturi kako su prikazali narodne poslanike, juče u emisiji na „N1“ nas nazivaju stokom, sad nas Zoran Živković, verovatno iz nekog svog luksuznog stana ili možda sa nekog letovališta u Turskoj ili ko zna gde iz belog sveta, naziva ovcama i kaže: „Ove vedete SNS ovaca i SPS ovaca, trenutno na sednici repliciraju jedan drugome, kršeći ponovo Poslovnik. Prave se ludi i glupi.“

Znači, mi smo ludi, glupi, ovce smo, krezubi smo, nikakvi smo, on je čovek jako pametan, on je isto kao i Dragan Đilas, pošlo mu je za rukom, jednom polupismenom čoveku koji je kupio neku dopisnu školu u Makedoniji još u vreme SFRJ, da zbog toga što je ubijen premijer Đinđić sticajem nesrećnih političkih okolnosti, on postane predsednik Vlade Srbije, da se obogati i da nas ovog puta vređa preko „Tvitera“.

Inače, oglasio se i Boško Obradović. Kaže: „Čujem da je veliki junak, Aleksandar Martinović danas u skupštini utvrdio da sam nepismen i da imam antisrpski akcenat.“ Nisam rekao da ima antisrpski akcenat, nego da ima akcenat koji je suprotan srpskom književnom jeziku. Nije čovek dobro razumeo šta sam rekao. I, kaže: „Sve je to bez mogućnosti da mu odgovorim kako priliči velikim junacima iz SNS. Izgleda da mnogo boli afera „Megatrend“ i da nemaju rešenje da izađu iz toga.“ Nikakva afera „Megatrend“. Zahvaljujem se, kolega Orliću, nikakva afera „Megatrend“ ne postoji. Nebojša Stefanović je juče pokazao, ne samo svoju diplomu, nego kompletan svoj studenski dosije novinarima koji su u to imali uvid, a Boško Obradović i te kako ima priliku da dođe u Narodnu skupštinu da sučelimo argumente, da vidimo ko ima validnu diplomu, ko nema validnu diplomu, da vidimo čija je politika bolja. Ali, on više voli Đilasove i Šolakove pare, na kraju krajeva, od njih više i zarađuje nego što je poslanička plata.

Sad zamislite, Boško Obradović, ne samo što je na platnom spisku Narodne skupštine, on prima platu kao narodni poslanik…

(Predsedavajući: Zahvaljujem.)

Samo da vam kažem, gospodine Milićeviću, to je važna stvar, imam obavezu kao predsednik Administrativnog odbora.

(Predsedavajući: Izvolite.)

Skupština Srbije svakog meseca plaća Bošku Obradoviću zakup stana u Beogradu, koji se nalazi na Dedinju, ne nalazi se u Borči, ne nalazi se u Kotežu, ne nalazi se u Grockoj, nego se nalazi na Dedinju. Dakle, prima platu u Narodnoj skupštini, mi mu plaćamo, tj. Narodna skupština mu plaća iz svog budžeta zakup stana na Dedinju, i naravno, čovek je na platnom spisku Dragana Đilasa, Šolaka, i bori se za KiM, bori se za Srbiju, bori se za napaćene građane Srbije na isti način na koji se bori Janko Veselinović.

Ovaj sa Dedinja, Janko Veselinović sa Hrvatskog primorja, Zoran Živković, ne znam trenutno gde se trenutno nalazi, da li je na Vračaru, u stanu od 200 kvadrata, da li je u Turskoj, da li je na Bahamima, pitaj Boga gde je, u svakom slučaju, opljačkali su narod, dok su bili na vlasti živeli su njegovoj grbači, sad neće da dođu u Narodnu skupštinu, neće da rade, nas nazivaju ovcama, krezubima, nepismenima, stokom, itd. Hvala im na tome, ali građani Srbije mogu ovih dana da vide ko se bori za njihove interese, ko planduje, ko ne radi i ko prima za svoj nerad.

Zahvaljujem se, gospodine Milićeviću.

Pa, morao sam da reagujem na ono što je na svom tviter nalogu napisao Zoran Živković zato što želim da građani Srbije čuju šta ta tzv. kvazi elita misli o narodnim poslanicima koji savesno rade svoj posao.

Ja se ne ljutim kada Zoran Živković nazove Vladimira Orlića, Acu Markoviću, Marijana Rističevića, Marka Atlagića, mene stokom, ovcama, bitangama, ološem itd. Mi smo, da kažem, muškarci, mi smo na to navikli i nekako to lakše podnosimo, ali, pogledajte, Zoran Živković dok nije na svom radnom mestu, a prima platu kao narodni poslanik, pa kažite mi u kojoj demokratskoj državi je to moguće? Da li je to moguće u Velikoj Britaniji? Da li je to moguće u Nemačkoj, u Francuskoj ili u Italiji? Da li je to moguće bilo gde, u bilo kojoj demokratskoj zemlji?

Dakle, dok nije na svom radnom mestu, a prima platu kao da jeste, on ovcama naziva Dušicu Stojković, Adrijanu Avramov, gospođu Vukojičić, gospođu Malušić i sve ove divne žene iz SNS, koje su i danas na svom radnom mestu i koje su bile i juče i koje su svih ovih meseci na svom radnom mestu, uredno rade svoj posao, savesno, pošteno i nikoga nisu vređale. On njih naziva ovcama i onda se predstavljaju da su oni neka elita i ljute se na Aleksandra Vučića kada ih naziva lažnom elitom? Pa, naravno da su lažna elita, naravno da su kvazi inteligencija.

Ko je zaista pripadnik elite, ko je zaista intelektualac, da li može ove divne žene da nazove ovcama? A on je sve njih nazvao ovcama. Zašto? Zato što ne sede po kafićima? Zato što ne sede po splavovima? Zato što nemaju stanove od 200 kvadrata? Zato što nemaju, kao Dragan Đilas, samo u nekretninama 25 miliona evra? Zato što nemaju dve hiljade kvadrata stambenog i prostornog prostora? Mi smo ovce. Mi smo stoka. Mi smo banditi. Mi smo krezubi. Mi smo botovi. Mi smo sendvičari. Mi smo, pitaj boga šta nismo.

Zato je dobro da građani Srbije ovo čuju. I mi ćemo na ovome da insistiramo, zato što hoćemo da razobličimo one koji sebe smatraju elitom, one koji sebe smatraju intelektualcima a u stvari su sve suprotno od toga.

Pročitaću vam nešto iz čega ćete da vidite da poslednji koji ima pravo da postavlja pitanje bilo čije diplome, pa i diplome Nebojše Stefanovića, jeste upravo Boško Obradović. Pošto su se u ovom njihovom tzv. Savezu za Srbiju malo posvađali, nisu saglasni da li da bojkotuju izbore, da li da ne bojkotuju, da li da se vrate u Skupštinu, da li da se ne vrate, ko da se vrati, ko da se ne vrati, došlo je do određenih sukoba. I, jedan od koalicionih partnera pita sledeće - Pitaj tvog najbitnijeg koalicionog partnera Boška, misli se na Boška Obradovića, kakvog to saobraćajnog fakulteta diplomu ima njegov jedan od najbitnijih funkcionera Borko Puškić, koji mu je predsednik izvršnog odbora i član predsedništva? Sam znaš da pravi Saobraćajni fakultet postoji samo jedan u Srbiji, tj. na Voždovcu. Njegov Borko nikad nije kročio nogom na taj fakultet, ali mu ne smeta da se predstavlja kao diplomirani saobraćajni inženjer i pretenduje na pozicije gde je uslov da budeš diplomirani saobraćajni inženjer. On je kupio diplomu nekog poludivljeg saobraćajnog smera negde u unutrašnjosti Srbije, što nema veze sa Saobraćajnim fakultetom u Beogradu.

Eto, građani Srbije, takvi ljudi postavljaju pitanje validnosti diplome Nebojše Stefanovića. Svojevremeno su, dok je Saša Janković bio predsednički kandidat, odnosno pretendovao da bude predsednički kandidat, tražili da pokažemo diplome i ja ovde kad sam doneo indeks Aleksandra Vučića, oni su svi živi skočili na Srpsku naprednu stranku i kažu - otkud tebi pravo da donosiš indeks Aleksandra Vučića? Pa, zato što sam ponosan što mi je na čelu stranke čovek koji je bio jedan od najboljih studenata Pravnog fakulteta i koji je u roku od četiri godine na krajnje pošten način, učeći, marljivo radeći, završio taj fakultet sa prosečnom ocenom većom od devet.

Ja sad pitam - gde su oni sa svojim diplomama? Gde su oni sa svojim indeksima?

(Predsedavajući: Zahvaljujem.)

Ovaj što se predstavlja kao profesor srpskog jezika i književnosti dobio je iz savremenog srpskog jezika sedam, ja mislim da mu je to poklonjeno a kaže - glumeti doktora nauka. Neko mora da mu je poklonio tu sedmicu, čim čovek ne razume i ne ume da se izražava na srpskom književnom jeziku.

Zahvaljujem se, gospodine Milićeviću.

Gospođa Nataša Jovanović je spominjala ovde Dragana Đilasa, vođu Saveza za Srbiju i najvećeg tajkuna u Srbiji. Želim da obavestim građane Srbije da se gospodin Dragan Đilas danas obratio javnosti.

Nije dovoljno što je juče Nebojša Stefanović, odnosno konkretno akademik Ljubiša Rakić, predsednik Saveta Univerziteta Megatrend i član SANU, pokazao ne samo diplomu, nego kompletan studenski dosije Nebojše Stefanovića.

Danas se oglasio Dragan Đilas, kome sve to nije dovoljno, najpre su tvrdili da Nebojša Stefanović nema diplomu, pa kada smo pokazali diplomu, onda su rekli, dobro ima diplomu, hajde sada da vidimo kada se upisao i da li ima validan studenski dosije. Pa, kada smo pokazali studenski dosije, sa sve fotografijom Nebojše Stefanovića, iz 1995. godine, danas Dragan Đilas, praveći se da sve to ne vidi, kao što ne vidi ni gradilišta po Srbiji, kao što ne vidi ni nova radna mesta, kao što ne vidi ni nove autoputeve, kao što ne vidi sve ono dobro što je uradila Vlada predvođena SNS i ono što je uradio predsednik republike Aleksandar Vučić, danas Dragan Đilas kaže, između ostalog, za akademika Ljubišu Rakića, predsednika Saveta Univerziteta Megatrend, da je on sramota za SANU. Dakle, Ljubiša Rakić je, kao redovni profesor Univerziteta i kao akademik, redovni član SANU, sramota za SANU, po mišljenju Dragana Đilasa, samo zato što je pokazao kompletan studenski dosije Nebojše Stefanovića.

Sada ja pitam Dragana Đilasa, koji dokaz još da mu ponudimo da bi se uverio da Nebojša Stefanović ima validnu diplomu i da je na regularan način završio fakultet? Ja sam danas postavio pitanje i mi ćemo i dalje na tome da insistiramo, na validnosti diplome Boška Obradovića, jer sumnjam da je neko mogao na regularan način da završi srpski jezik i književnost, a ne ume na srpskom jeziku da se izražava, i šta je sa ovim njegovim predsednikom izvršnog odbora i članom predsedništva, Borkom Puškićem, koji očigledno ima neku kupljenu diplomu nekog lažnog Saobraćajnog fakulteta, kupljenog ko zna gde, u unutrašnjosti Srbije.

I, da, ono što je dobro primetio gospodin Rističević, ja bih baš voleo da vidim diplomu nekadašnjeg predsednika Vlade Zorana Živkovića, koji se uključio u kampanju protiv Nebojše Stefanovića. Da mi vidimo tu diplomu Zorana Živkovića, da vidimo šta je čovek po zvanju, gde je završio fakultet ili gde je završio tu višu školu, koliko je studirao, kada je on upisao taj fakultet ili tu višu školu, koje ispite je polagao i kod kojih profesora, itd? Pa, da vidimo malo i diplome nekih drugih.

Ima tu među njima koji su se obogatili u vreme bivšeg režima, koji su studirali po 12 godina. Ima Goran Ješić, koji je isto tako na sumnjiv način došao do diplome. Pa, i ovaj Dragan Đilas, sećate ga se gospođo Jovanović, prvi put sam ga video na televiziji u martu 1991. godine, kada je bio vođa onog studenskog protesta posle 9. marta, kada je razgovarao sa Slobodanom Miloševićem. Studirao je ko zna koliko, otišao u Češku, tamo navodno zaradio 74 hiljade evra, 2004. godine postao član DS, postao predsednik, odnosno direktor, to se tako zvalo, Narodne kancelarije predsednika Republike, postao ministar za nacionalni investicioni plan, postao gradonačelnik Beograda, posle toga postao vlasnik DS, otkupljujući dugove DS, prema Razvojnoj banci Vojvodine. Čovek se obogatio za, neki kažu, 500 miliona evra, neki za 720 miliona evra. To vam je dragi građani Srbije, budžet jedne Crne Gore. Taj Dragan Đilas, završavam, danas kaže da je Ljubiša Rakić jedan intelektualac, pravi intelektualac, redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti, sramota za SANU.

Evo, gospodine Rističeviću, mi smo danas pričali, i ne samo danas, o kampanji koja se vodi protiv predsednika Republike, protiv Vlade Republike Srbije, protiv pojedinih narodnih poslanika koji su deo vladajuće koalicije. Upravo sada čitam na portalu N1, to je vest od 15.18 časova, kaže da vi, Vlada Orlić, ja, Aca Marković i neki drugi poslanici, kaže: „vršimo novo targetiranje medija i nevladinih organizacija u Skupštini Srbije“. Dakle, N1 nastavlja svoju kampanju protiv SNS i njenih koalicionih partnera. Ja ne znam na koji način smo mi izvršili targetiranje, sem što postavljamo svakoga dana pitanje – u kojoj državi je moguće da jedna televizija kaže za sebe da je prekogranična, a zapravo ima svoje sedište na Novom Beogradu i pri tome 24 sata vodi besomučnu kampanju protiv predsednika Republike, protiv Vlade, protiv Skupštine Srbije, protiv države Srbije, ismeva narodne poslanike, organizuje emisije u kojima se narodni poslanici nazivaju stokom itd.

Što se tiče nevladinih organizacija, ja danas nisam spomenuo nijednu nevladinu organizaciju, osim ako ne računaju organizaciju BIRODI, koja za sebe kaže da je nezavisna novinarsko-istraživačka kuća, a od oktobra 2016. godine je deo jedne široke političke organizacije koja se zove „Građanski front“, a tu je, između ostalog, i inicijativa „Ne davimo Beograd“, to su vam oni što su nosili žutu patku, to su oni koji se protive izgradnji „Beograda na vodi“ i to su oni koji i ne kriju da su otvoreni protivnici Aleksandra Vučića i SNS.

E sad, mene zanima šta oni očekuju? Da mi ovde izigravamo glinene golubove, da ćutimo, da ne smemo jednu jedinu reč da kažemo, samo zato što su oni sami sebe proglasili slobodnim i nezavisnim medijima.

Nisu oni ni slobodni, ni nezavisni mediji. Prvo, oni krše važeće propise Republike Srbije. Drugo, to su političke organizacije koje vode otvorenu borbu protiv Aleksandra Vučića i protiv SNS i dok budu trajale sednice Skupštine Srbije mi ćemo se protiv takvih boriti. Protiv novinara nemamo ništa, ali protiv političara koji su se maskirali u novinare naš zadatak je da ih demaskiramo i da građanima Srbije predstavimo onakvima kakvi jesu. Kao opozicionare, kao političke protivnike, kao ljude, koji vode otvoreni politički rat protiv naše stranke, protiv predsednika Republike i protiv Vlade.

Gospodine Rističeviću, ja sam u prepodnevnom delu rasprave govorio o tome da je, između ostalog, Vuk Jeremić tužio Aleksandra Vučića za naknadu štete i to zbog toga što je, navodno, pretrpeo nematerijalnu štetu, a čovek traži za pretrpljenu nematerijalnu štetu 50 miliona dinara zbog toga što je Aleksandar Vučić na pitanje novinara TV Pink izjavio sledeće.

Inače, sve je tačno što Aleksandar Vučić kaže. U SAD uhapšeni su ljudi poznati kao bliski saradnici Vuka Jeremića, a među kojima su, kako navode njihovi mediji, bliski saradnici Vuka Jeremića i njegove organizacije CIRSD. Reč je ozbiljnoj međunarodnoj bandi lopova, predvođena Jeremićem. To smo znali i nije to od juče. Uplaćivane su pare iz stranih ambasada, a videćete šta će tu da se ispetlja i o čemu se radi i ko će svirati klavir. Te lopove i secikese ostavite po strani, kao i samo postavite Sašu Jankovića za premijera i međunarodnog lopova Vuka Jeremića itd, itd. Za sve to Vuk Jeremić traži nadoknadu nematerijalne štete u visini od 50 miliona dinara.

Vuk Jeremić, koji je podneo 2008. godine, kao ministar spoljnih poslova, zahtev Međunarodnom sudu pravde da da svoje mišljenje o tome da li je AP Kosovo i Metohija, drugim rečima, da li su Albanci na Kosovu i Metohiji imali pravo da proglase nezavisnost ili ne. Godine 2010. stiglo je to savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde, na koga se inače stalno poziva Hašim Tači kada se govori o Kosovu i Metohiji pred Savetom bezbednosti UN, da Deklaracija iz februara 2008. godine, koju su donele privremene institucije u Prištini, nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom. Time je Vuk Jeremić naneo nenadoknadivu štetu Republici Srbiji i njenoj borbi za KiM. Ali, to sad njemu nije dosta.

On je u …

(Predsedavajući: Vreme, gospodine Martinoviću.)

Dobro, onda ću u kasnijim izlaganjima da kažem šta taj gospodin, koji je učinio sve da Kosovo i Metohiju odvoji od Srbije, šta on prebacuje Aleksandru Vučiću, SNS i Srpskoj listi, koja se bori za očuvanje minimuma srpskih državnih i nacionalnih interesa na KiM, pa ćete da vidite o kakvoj eliti je zapravo reč.

Zahvaljujem se, gospodine Marinkoviću.

Javio sam se zato što mislim da građani Srbije treba da znaju da Vuk Jeremić potražuje za naknadu nematerijalne štete od Aleksandra Vučića 50 miliona dinara, samo zato što je Aleksandar Vučić citirao američke medije, nije čovek ništa drugo uradio. Samo je citirao američke medije koji su preneli vest da su poslovni partneri Vuka Jeremića iz perioda dok je bio predsednik Generalne skupštine UN osuđeni pred američkim sudovima za kriminal i korupciju. I za to Vuk Jeremić potražuje od Aleksandra Vučića 50 miliona dinara.

Pri tome, Vuk Jeremić, koji je uspeo da na štetu svoje države izdejstvuje mišljenje Međunarodnog suda pravde da ništa nije sporno oko onoga što su uradili Albanci 2008. godine, preko svog tviter naloga najbrutalnije izvređa Aleksandra Vučića, iznese gomilu neistina, gomilu laži, i to ne samo da kažem ja, vreme je pokazalo da je to bila laž i da je to bila neistina.

Naime, 5. decembra 2019. godine, taj isti Vuk Jeremić, koji traži 50 miliona dinara, nije mu dovoljno sve ono što je opljačkao građane Srbije, sve ono što je dobio od Katarske ambasade iz Berlina, sve ono što je dobio od Patrika Hoa, od svih onih svojih kompanjona iz Hong Konga, SAD, itd, kaže - Albanski mediji potvrdili da je Tači bio u ličnoj poseti Rimu, 4. novembra, bio si i ti, Aleksandre Vučiću, i sastali ste se. Da li ste razgovarali o taksama na robu iz Srbije, čije je uvođenje počelo dva dana kasnije? I kaže on - štetočine.

On kaže nekome da je štetočina! On, koji je najveća politička štetočina u novijoj istoriji Srbije.

A 10. decembra 2018. godine, pazite kako čovek samog sebe hrabri, kaže, misleći na Vučića: "Pošto mu je rejting u padu, uprkos brutalnoj kontroli medija i zloupotrebi državnih resursa", a kako izgleda ta brutalna kontrola medija to smo videli iz izveštavanja N1, NIN-a, "Vremena", "Nedeljnika", "Novog magazina", Nove S, kaže: "Pošto mu je rejting u padu, uprkos brutalnoj kontroli medija i zloupotrebi državnih resursa, Vučić hoće prevremene izbore, računajući da još uvek može da pokrade dovoljno glasova".

Za sada ću ovde da stanem. Da li je bilo prevremenih izbora, dame i gospodo narodni poslanici? Da li je bilo prevremenih izbora, poštovani građani Srbije? Ne. Biće redovnih izbora.

Ovo je dokaz koliki lažov i koliko prevarant je Vuk Jeremić koji potražuje, opet ponavljam, na ime nematerijalne štete 50 miliona dinara samo zato što je Aleksandar Vučić citirao američke medije o tome da su Vuk Jeremić i njegovi kompanjoni umešani u razne korupcionaške afere.

Za ovo što ste rekli, za „N1“ televiziju i njihove povrede zakona, to ste gospodine Rističeviću sve u pravu. Ja sam samo dužan zbog građana Srbije da još jednom napomenem kolika je gramzivost u pitanju, kada govorimo o ljudima poput Dragana Đilasa i Vuka Jeremića.

Dakle, Vuk Jeremić je podneo tužbu protiv Vučića za naknadu nematerijalne štete, u visino od 50 miliona dinara. Sad, pazite, on je podneo tužbu koja glasi na 50 miliona dinara u državi koja je pretrpela NATO agresiju 1999. godine, u državi koja je pretrpela pljačkašku privatizaciju za vreme dok su Vuk Jeremić, Dragan Đilas, Boris Tadić i ostali bili na vlasti. Podneo je tužbu na 50 miliona dinara u državi koja se još uvek oporavlja teškom mukom od posledica vlasti Vuka Jeremića, Dragana Đilasa, Borisa Tadića i ostalih, do 2012. godine.

Šta znači tužba i šta znači kada bilo kog građanina Srbije, pa i Aleksandra Vučića, tužite za nematerijalnu štetu u iznosu od 50 miliona dinara? Dovoljno je uzeti papir i olovku. Za 50 miliona dinara prosečan Srbin treba da radi, evo, ja sam to pokušao da izračunam, znači za 50 miliona dinara da biste platili Vuku Jeremiću to što je Aleksandar Vučić samo citirao američke medije da su njegovi kompanjoni uhapšeni i procesuirani u SAD. E, sad, gospodine Rističeviću, uzmete papir i olovku, vi ste domaćin čovek, umete da računate, za 50 milina dinara prosečan Srbin treba da radi više od 80 godina i da nema nikakve izdatke, znači, da nema roditelje, ženu, decu, kuću, stan, da ne plaća porez, da ne jede, da ne pije, da se ne oblači, da ne kupa itd. Znači, prosečan Srbin treba da 80 godina neprekidno radi, da nema nikakve izdatke, da bi udovoljio ovakvom tužbenom zahtevu tužioca koji se zove Vuk Jeremić.

Sad opet, kad uzmete papir i olovku, za 50 miliona dinara možete da napravite najmanje 10 dečjih vrtića, možete da napravite, odnosno da renovirate više od polovine zgrade Dečje klinike u Tiršovoj ulici i da opremite tu zgradu za lečenje dece. Sve ovo Aleksandar Vučić radi. Dakle, povećao je građanima Srbije, zahvaljujući svojoj politici, i plate i penzije. Renovirali smo škole i bolnice, pravimo nove. Pravimo nove auto-puteve. Ušli smo u projekat Tiršova 2.

Sve to nije bitno, sve to nije važno za Vuka Jeremića, on čovek traži svojih 50 miliona dinara, zato što je Aleksandar Vučić imao hrabrosti da samo citira američke medije da je Vuk Jeremić dok je bio predsednik Generalne skupštine UN i dok je tamo predstavljao državu Srbiju, a iz budžeta gospodine Rističeviću, ako se ne varam, na mesečnom nivou dobijao 8.000 evra za svoj rad u Njujorku, on sad potražuje 50 miliona dinara. Pa pazite o kakvim gramzivim, o kakvim nezajažljivim ljudima se radi. Nije dovoljno sve ono što su opljačkali dok su bili na vlasti, nego sada traže astronomsku sumu od 50 miliona dinara.

Sličnu sumu traži, inače, i Saša Radulović, sličnu sumu traži Dragan Đilas od države Srbije, zato što je Aleksandar Vučić, kao predsednik Republike koji je zastupa, postavio pitanje koje postavlja svaki normalni građanin Republike Srbije, kako neko može za nekoliko godina da se obogati za 500 milina evra. Dakle, Vuk Jeremić traži da mu se za nematerijalnu štetu, mada ja ne znam u čemu se ona sastoji, isplati 50 miliona dinara. Eto, sa takvim ljudima mi imamo posla.

Ono što sam zaboravio da kažem, a ostao sam dužan u malopređašnjoj diskusiji sa Aleksandrom Šešeljem, 30. decembra 2018. godine, taj isti Vuk Jeremić, kaže, zamislite – Vučić je nasilnik, on je kukavica, on ne može da izdrži ni čvrst pogled, a kamoli neki ozbiljni pritisak. Dana 3. decembra 2019. godine kaže – diktator sa ogromnom zebnjom čeka subotu. To su one subote kad su oni protestovali, kad su okupljali po trgovima i ulicama širom Srbije po 50, 100, 200, ljudi itd.

Evo, ja sad mogu da vam pokažem, danas su organizovali jedan performans ispred beogradskog rektorata. Kaže „Jedan od pet miliona“ – Studenti ne ćute, Da ne bude više lažnih diploma. Sad pogledajte tu silu koje se Aleksandar Vučić plaši, ne sme da ih pogleda u oči, ne može da izdrži njihov ozbiljan pritisak. Bukvalno troje mladih ljudi, koji su očigledno zloupotrebljeni, blokira ulaz u rektorat Beogradskog univerziteta. To se dešava danas, zato što je juče oborena laž Dragana Đilasa i Vuka Jeremića da Nebojša Stefanović ne sme da pokaže svoju diplomu. Čovek pokazuje i diplomu, pokazao je i studentski dosije, sa sve fotografijom iz 1995. godine. Ne, to sad ništa ne važi, sve to nije dovoljno. Evo, danas kaže, ta velika sila „Jedan od pet miliona“ blokira Beogradski univerzitet, sa jednim studentom i dve studentkinje. Evo, to je ta sila koje se plaši Aleksandar Vučić i ne može da izdrži njihov ozbiljan pritisak.

Zahvaljujem se, gospodine Arsiću.

Gospodin Mirčić nije u pravu, mi raspravljamo ne o Zakonu o spoljnoj trgovini, nego o Zakonu o trgovini i raspravljamo o Predlogu zakona o elektronskoj trgovini. Dakle, nema na ovoj sednici nikakve spoljne trgovine.

Što se tiče pitanja koje je gospodin Mirčić ovde postavio kao problematična, ko ima pravo da zaustavlja vozila, to je regulisano Zakonom o komunalnoj miliciji, koji smo nedavno usvojili. Dakle, to pravo ima komunalna milicija, nema pravo tržišna inspekcija. Šta radi tržišna inspekcija, to je regulisano posebnim zakonima.

Tako da, taj pokušaj da se stvori utisak da postoji disharmonija između pravnih propisa u Republici Srbiji, jednostavno nije tačna.

Ono što sam, takođe, hteo da kažem, odnosi se na ono što je pre izvesnog vremena govorio uvaženi kolega Šešelj, a tiče se toga da su strani investitori u prednosti u odnosu na domaće. Ta tema je tesno povezana sa pitanjem trgovine, zato što Republika Srbija ima sve bolje bilanse kada je u pitanju odnos uvoza i izvoza i naš izvoz raste.

Ono što je važno da se kaže, zahvaljujući politici koja se vodi od 2014. godine, zahvaljujući politici koju je utemeljio Aleksandar Vučić, a to je privlačenje i domaćih i stranih investicija, mi imamo jednu ubrzanu reindustrijalizaciju Srbije i sve ono što se proizvede u Srbiji izvozi se, najvećim delom se izvozi u inostranstvo. Statistike pokazuju da mi najveći deo naše proizvodnje u oblasti industrije izvozimo upravo na tržište zemalja EU, blizu nekih 70%, oko 27% otpada na zemlje koje su potpisnice CEFTA sporazuma.

Ono što, takođe, želim da kažem i time ću da završim za ovo izlaganje, Zakon o državnoj pomoći ne pravi nikakvu razliku i ne pravi nikakvu diskriminaciju između onoga što se obično naziva domaći investitor i onoga što se naziva strani investitor. Dakle, Zakon o državnoj pomoći prepoznaje investitora.

Kolega Orlić je pravilno primetio pre nekoliko minuta da je u 2018. godini država više državne pomoći izdvajala za fizička i pravna lica koji su bili investitori, a inače su državljani Republike Srbije, u odnosu na one investicije koje su dolazile iz inostranstva, pri čemu, i kad investicija dođe iz inostranstva, tj. kada kapital dođe iz inostranstva, on je dužan ovde da formira privredno društvo koje posluje po srpskim propisima i u potpunosti potpada pod srpski pravni režim i kad su u pitanju radni odnosi i kad je u pitanju plaćanje poreza, doprinosa itd. U tom smislu naše zakonodavstvo ne pravi bilo kakvu diskriminaciju između domaćih i stranih investitora. Dakle, investitor je investitor i roba koja se ovde proizvodi, izvozi se na tržište bilo EU ili na drugo tržište kao srpska roba, odnosno kao srpski proizvod.

Prvo, gospodine Mirčiću, želim da vam kažem da Republika Srbija od 2015. godine već ima Zakon o inspekcijskom nadzoru. Dakle, čitava problematika inspekcijskog nadzora je već regulisana Zakonom o inspekcijskom nadzoru.

Ono što vi predlažete je teorijski moguće, ali u praksi bi tek to izazvalo probleme. Zamislite da imate jedan veliki zakon, zakonik, jedan kodeks u kome će da budu smešteni propisi, odnosno sadržani propisi koji se odnose na inspekcijski nadzor na trgovinu, na spoljnu trgovinu, na ulogu privredne komore, na carinu itd. Dovoljno je samo da uzmete, na primer, carinski zakon, pa ćete da vidite koliko je to obiman zakon. Sad, zamislite da i carine uvežete sa trgovinom i sa spoljnom trgovinom i sa inspekcijskim nadzorom, jako teško bi se bilo ko tu snašao, bez obzira da li je građanin Republike Srbije ili je neko ko želi da investira u Republiku Srbiju.

Što se tiče onoga što ste rekli na početku vašeg izlaganja, ovog drugog, mislim da je tu stvar vrlo jasna. Pregled vozila ne znači zaustavljanje vozila. Dakle, pregled vozila podrazumeva da je vozilo već zaustavljeno. Ne možete da pregledate vozilo koje je u pokretu. Neko drugi je to vozilo zaustavio. To vozilo je zaustavila ili komunalna milicija ili ga je zaustavila redovna saobraćajna policija. U svakom slučaju ga nije zaustavila tržišna inspekcija, zato što tržišna inspekcija to pravo nema. Ona ima pravo pregleda, kao što ima pravo pregleda objekata, odgovarajućih prostora, poslovnih knjiga itd. Definitivno tržišna inspekcija u Srbiji nema pravo da zaustavlja vozila, to rade neki drugi organi i to je našim propisima vrlo precizno izdefinisano.

Kolega Šešelj, Srbija je do 2012. godine imala problem ne sa stranim investicijama, u smislu da ih je bilo, nego u tome što ih gotovo uopšte nije bilo. Srbija je do 2012. godine imala problem sa loše sprovedenim modelom privatizacije, koji se pokazao poguban po srpsku privredu i to, pre svega, po naše domaće privredne subjekte.

Ono što je bivši režim prikazivao kao stranu investiciju, eklatantan primer vam je prodaja „Maksija“ „Delezu“ iz 2011. godine. U njihovim bilansima to je prikazano kao strana investicija, pri čemu je jedna privatna kompanija prodata drugoj privatnoj kompaniji, jedna srpska privatna kompanija prodata belgijskoj.

To ni na koji način nije popravilo naš BDP. To je bilo 2011. godine u vreme kada je Srbija beležila negativnu stopu rasta BDP od minus 3,1%. Dakle, mi do 2012. godine stranih investicija, ne samo stranih, nego i domaćih gotovo da nismo imali. Porast investicija beležimo od 2014. godine, pa na ovamo. Prvo smo morali da sprovedemo mere fiskalne konsolidacije, da krenemo u taj posao, a da ga istovremeno obavljamo sa poslom koji se zove reindustrijalizacija Srbije, tako što smo stvorili uslove da ljudi mogu da investiraju u Srbiju, i domaći proizvođači, i domaći privrednici, i strani.

Ono što pokušavam i moje kolege iz SNS da vam objasnimo, vi uporno insistirate na toj tezi da Vlada Republike Srbije od 2014. godine favorizuje investitore koji dolaze iz inostranstva. Mi to ne činimo. Molim vas, znači, uzmite, pogledajte Zakon o državnoj pomoći i pogledajte sve uredbe Vlade koje su donete za sprovođenje tog zakona. Nikakve diskriminacije nema između domaćeg i stranog kapitala. Nikakve diskriminacije nema između privrednih društava čiji su osnivači kompanije iz inostranstva i privrednih društava čiji su osnivači domaća, dakle, srpska fizička, odnosno pravna lica. Svi mogu da dobiju državnu pomoć pod istim uslovima.

(Predsedavajući: Privedite kraju, kolega Martinoviću.)

Završavam.

Dakle, državnu pomoć pod istim uslovima.

Ono što takođe želim da kažem, nije tačno da svaki investitor dobija tih famoznih 10.000 evra po radnom mestu. To je maksimalni iznos koji može da se dobije. Inače, imate investitore koji su dobili po dve, po tri, po četiri hiljade evra itd. u zavisnosti od veličine investicija, u zavisnosti od broja radnika koje će da zaposle itd. Nema tu uniformnosti u smislu da svaki investitor dobija po 10.000 evra. Tu su limitirani iznosi i tačno je propisano koliki iznos državne pomoći u novcu može da dobije investitor ako ispuni odgovarajuće parametre koji su predviđeni Zakonom o državnoj pomoći, i to je sve vrlo precizno definisano.

Ono što je važno da se naglasi, država Srbija ne pravi nikakvu diskriminaciju između investicija koje dolaze iz inostranstva i domaćih investicije, odnosno investicija koje su izvorno iz Srbije. Svaki proizvod koji se proizvede u Srbiji ide, ili na tržište EU, ili na rusko tržište, ili na tursko, kinesko, bilo koje drugo tržište, kao roba proizvedena u Srbiji.

Kolega Šešelj i ja se slažemo oko toga da je privatizacija u Srbiji bila loša. Prvo, zakon o privatizaciji je bio loše koncipiran, odnosno, tadašnja vlast koja ga je donela 2001. godina izabrala je jedan loš model privatizacije, a da bi stvar bila gora i tako loš Zakon o privatizaciji je u praksi zloupotrebljavan.

Privatizacija je imala smisla, odnosno smisao privatizacije je trebao da bude da oživi ona preduzeća koja nisu dobro poslovala, koja su poslovala sa gubitkom, koja nisu imala bilo kakvu izvoznu perspektivu. Međutim, kod nas se u najvećem broju slučajeva desilo nešto potpuno obrnuto. Umesto da oživi domaću proizvodnju i da oživimo te privredne subjekte koji su bili predmet privatizacije, ti privredni subjekti su dovedeni u još goru situaciju nego što su bili do pokretanja postupka privatizacije ili su potpuno ugašeni i potpuno im je promenjena delatnost.

Mi smo o tome pričali i mi se oko toga slažemo, nema tu nikakve dileme. Privredni subjekti koji su postojali širom Srbije, neki od njih su pretvoreni u auto-salone, u neke magacine, ili su jednostavno bili potpuno zapušteni. Mogu da vam navedem konkretan primer, kada je u pitanju Fabrika akumulatora „Krušik“ u Valjevu.

To je bila kompanija koja je izvozila akumulatore za tenkove u onoj bivšoj Jugoslaviji, u Irak i u mnoge druge države. Bila je jedna od najuspešnijih kompanija u toj oblasti u Evropi. Tu kompaniju je privatizovao čovek koji nam sada svakog dana, uglavnom preko „tvitera“ on to radi, Zoran Čičak. To vam je onaj Zoran Čičak koji je bio svojevremeno, ako se ne varam član Saveza komunista, pokreta za Jugoslaviju iz 1990. godine, a sada je glavni NATO lobista.

On je privatizovao zajedno sa nekim svojim slovačkim parnterima Fabriku akumulatora „Krušik“ Valjevo i napravio pustoš. To vam je samo jedan od primera kako je sprovođena privatizacija u Srbiji.

Ono oko čega se ne slažemo, to je što kritikujete model državne pomoći koji postoji u Republici Srbiji, odnosno ono što narod razume kao davanje subvencija. Po zakonu se to zove državna pomoć, jer državna pomoć ne podrazumeva samo davanje novca, podrazumeva i neke druge vidove pomoći, npr. oslobađanja za određeni vremenski period plaćanja poreza na dobit i dobijanja pod povoljnijim uslovima građevinskog zemljišta itd. ali to se odnosi i na domaća fizička i pravna lica i na strana fizička i na strana lica.

Što se tiče izvoza u Rusiju, „Fijata“, to je jedna tema koja ne može tako da se svede na to – Putin smatra da je „Fijat“ italijanski proizvod pa zato neće da ga primi na svoje tržište, rusko tržište. Nisam veliki ekspert za tu oblast, ali rusko tržište ima potrebu za nekim drugim tipovima automobila. Za njih je „Fijat“ slab automobil, po svojim performansama, jer je ruska geografija drugačija i od srpske geografije i od italijanske geografije. Oni više naginju ka nemačkim vozilima. Bili ste u Moskvi, bili ste u Rusiji, videli ste. Na kraju krajeva, kupovna moć je pod Putinom skočila, Rusi danas sebi mogu da priušte skupa vozila. Mogu da si priušte nove mercedese. Viđao sam ih po Moskvi, potpuno nove mercedese, nove audije, nove BMV itd.

Za vreme Jeljcina vi takve automobile u Moskvi niste mogli da vidite. Sada možete da ih vidite zato što je oživela ruska privreda i za njih je prosto „Fijat“ slab automobil. Automobil koji ima 1200 kubika i on je za Rusa koji živi ko zna gde, negde na dalekom istoku i koji treba da ga vozi po snegu i ledu, slab automobil. Za nas je on dobar automobil, ali naša geografija je potpuno drugačija od geografije Rusije i to je takođe jedan faktor koji morate da imate u vidu.

(Predsedavajući: Vreme.)

I time završavam gospodine Arsiću i hvala na razumevanju, pun naziv te kompanije u Kragujevcu je „Fijat automobili Srbija“. Iz tog naziva jasno proizilazi da je u pitanju domaća kompanija, registrovana u Srbiji koja posluje po srpskim propisima.