Dobro. Zahvaljujem se.
Vi se sećate, drage kolege, kada je Milenko Jovanov rekao da je supruga Vuka Jeremića glavni narko-diler u Srbiji. Žena se rasplakala, otrčala kod ovih svojih koleginica na RTS, na koji su upadali pre nekoliko meseci sa testerama, kao navodno to je Vučićeva televizija, otrčala žena na RTS da se tamo isplače, teško joj je, pa, kako je to neko mogao da kaže, pa, oni su sjajan bračni par, pa to je primer ljubavi, pa ona je jedna čestita i poštena žena, pa ko je mogao, kakav monstrum je mogao da dođe na ideju da ona ima bilo kakve veze sa narko-dilerima.
I onda dolazimo do ovog razgovora iz 2005. godine, koji zapravo otkriva kakav je Vuk Jeremić. I ja sad kada pročitam ovo, mada se Milenko Jovanov izvinio zbog onih svojih reči, ali sad kad pročitam ovo iz 2005. godine, ne znam, pravo da vam kažem, da li je imao razloga da se izvinjava. Ovo je razgovor između Vuka Jeremića, tadašnjeg savetnika Borisa Tadića, i jednog od glavnih srpskih tajkuna koji je poslovao u Moskvi, gospodina Grujića.
Grujić kaže, pošto ga Vuk Jeremić zove na telefon: „Halo?“ Kaže Jeremić: „Da ne šetam po hotelu, a?“. Grujić: „Pa, nemoj te fore, je*ote!“ Jeremić: „Pazi, pazi, evo imao sam dilemu da li da se prošetam“. Grujić: „Znao sam, tačno sam znao, video sam te kako si došao, ipak nije tako kasno, popio si malo, klasična varijanta, videćeš neku ovu“, misleći na Ruskinju koja tu, jel, obavlja određene radnje po hotelu u Moskvi, „slomiće ti se karakter, kao i meni svaki put tako“. Onda kaže Grujić: „Da, da.“ i obojica se smeju.
Onda kaže dalje ovako. Vuk Jeremić pita Grujića da li poznaje Borisa Njemcova. Grujić kaže: „Pa, znam ga onako površno, on je dobar partner sa mojim prijateljem Arkadijem, to je neka jevrejska veza“. Onda Jeremić kaže: „E, super. To mi mnogo znači, zbog toga što ću sada konačno da zatvorim taj kanal informisanja i da kažem“, ja se izvinjavam damama, to govori veliki evropejac, uglađeni čovek koji nikad u životu nije opsovao, za razlika od nas koji smo krezubi, koji psujemo, koji smo hendikepirani itd, „pušite ku*ac, nije tačno, pušite ku*ac… Ma, super, ma znao sam. Izvini što sam te uopšte pitao, ali pitali su me da proverim tu, konkretnu tu informaciju. Zato što je, znači, sad je došla informacija da ovaj, pošto oni, znači cela ta ekipa, službovna ekipa, ona tebe ne voli i vodi rat protiv tebe, znaš?“ To kaže Vuk Jeremić tom Grujiću.
Eto, vidite kakvi su ljudi vodili ovu našu državu. Pa dobro je što smo uopšte živi. Dobro je što uopšte imamo državu. Ko nam je bio ministar spoljnih poslova, a pre toga savetnik Borisa Tadića.
Kaže Jeremić, opet u razgovoru sa ovim Grujićem, sad se oni ismevaju Borisu Tadiću. Sad pogledajte koje je to licemerje. Čovek koji je savetnik Borisa Tadića, koji je danas sa njim u Savezu za Srbiju, koji tvrdi da je Boris Tadić bio najbolji predsednik Republike Srbije otkad postoji Srbija i otkad imamo instituciju predsednika Republike, oni se ismevaju tom istom Borisu Tadiću.
Kaže Grujić, vezano za Borisa Tadića, opet se izvinjavam damama, toliko o toj elitnoj Srbiji: „Ma, puši ku*ac, bre, predsednik države dolazi u drugu najveću zemlju na svetu, je*ote, sad ćemo da ga vodimo ko majmunčeta po Moskvi, znaš“. I Vuk Jeremić pada u ludački smeh. Znači, sad će da vode Borisa Tadića ko majmuna po Moskvi, a čovek predsednik države, ma kakav da je, predsednik je države. Vuk Jeremić mu savetnik i Vuk Jeremić se smeje na reči da će da vode Borisa Tadića po Moskvi kao majmuna.
Onda Roćen objašnjava, to je sada novi razgovor, Roćen-Grujić, sada Roćen objašnjava ko su ljudi oko Borisa Tadića. Možemo mnogo toga da saznamo kako je u stvari funkcionisala vlast u Srbiji te 2005/2006. godine kada je intenzivno bio u toku proces rastakanja zajedničke države Srbije i Crne Gore, malo su radili na tome Vuk Jeremić i Boris Tadić, malo u Crnoj Gori Milo Đukanović i njegova ekipa i više ne postoji zajednička država Srbije i Crne Gore.
Ovo je sad razgovor i tužilaštvo mora na to sada da reaguje, ne vidim ove gospođe iz Državnog veća tužilaca, vidim da je jedna od njih bila mnogo zabrinuta zašto smo osporili kandidaturu za zamenika osnovnog javnog tužioca u Šapcu, ali nije je mnogo briga izgleda za ova krivična dela protiv države i državnog uređenja. Ovo je sada razgovor između Milana Roćena, tadašnjeg ministra spoljnih poslova Srbije i Crne Gore i tog Grujića – bio sam ja sa Vukom, znaš, video sam i Borisa na minut. E, pazite, dolazi predsednik Republike u Moskvu, dočekuje ga ministar spoljnih poslova i kaže, video sam Borisa na minut. Vidite koliko je njima Boris Tadić bio važan, video ga je na minut. Kaže o tome ću ti pričati, postoje tri kruga ljudi oko Tadića. Prvi je, kaže, biznis krug.
Smeju nam se i dan danas, kažu da lažemo, da smo ludaci, da izmišljamo, da obmanjujemo, sam Roćen kaže – biznis krug. Možete da zamislite ko je u tom biznis krugu, prvi, Miroslav Mišković. Kaže Grujić – aha. Onda postoji neki racionalni krug. Ko je u racionalnom krugu? Racionalni krug su Jelica Kurjak koja je tada bila savetnik u ambasadi Srbije i Crne Gore u Moskvi, a kasnije bila ambasadorka u Moskvi i Vuk Jeremić koji su prozapadno orijentisani ali koji nisu za približavanje Rusiji. Znači, nisu za približavanje Rusiji, a danas Vuk Jeremić, Sanda Rašković Ivić, Đorđe Vukadinović ubiše se da nam objasne kako treba da uspostavimo što čvršće veze sa Rusijom.
Kaže da postoji i neki treći krug, ekstremni krug. U ekstremnom krugu, znate ko je, Boris Tadić. Boris Tadić je po njima ekstremni srpski nacionalista. Znači, postoji biznis krug tu je prvi Mišković, postoji ovaj racionalni krug, tu je Vuk Jeremić koji je prozapadno orijentisan i koji je protiv približavanja Rusiji i postoji, zamislite neki ekstremni krug koga predvodi tadašnji predsednik Republike Boris Tadić. Kaže, ovaj što je bio na aerodromu.
Pazite, dame i gospodo jednu rečenicu koja vam jasno govori o tome ko je ostavio Srbe u Crnoj Gori na cedilu. Danas vode besomučnu kampanju protiv predsednika Republike Aleksandra Vučića kako ništa ne čini za Srbe u Crnoj Gori, što je laž, jer nema važnijeg događaja koji se dešava u Srbiji a da Aleksandar Vučić ne pozove i Pupovca iz Zagreba i Dodika i predstavnike Srba iz Crne Gore. Dakle, ako iko okuplja sve Srbe iz regiona, okuplja ih i pokušava da im pomogne na svaki mogući način, onda je to Aleksandar Vučić. Sada Milan Roćen prepričava Grujiću razgovor između Borisa Tadića i Putina, kada je Boris Tadić bio u poseti Moskvi. Putin dakle pita Borisa Tadića – a šta je sa Srbima u Crnoj Gori? Boris Tadić kaže – ma, to su politički Srbi oni hoće da stvore srpsku nacionalnu manjinu u Crnoj Gori. Roćen ga odvraća od toga i kaže – ma, to su gluposti, nemoj to da radiš, tako se ne stvara građanska država. Znači, Vladimir Putin pita, ruski predsednik pita srpskog predsednika – šta je sa tvojim narodom u Crnoj Gori? A on kaže – ma, to je politički narod, onda ide jedna psovka - to je politički narod jebote bog, oni pokušavaju od sebe da stvore nacionalnu manjinu, ali ja neću da idem na to tako se ne stvara građanska država.
Na kraju ono o čemu smo mi iz SNS često puta pričali zašto je Vuk Jeremić voleo da putuje, o tome jasno može da se vidi iz razgovora između Grujića i Roćena. Kaže Grujić – u Americi je ovaj mali, misli se na Vuka Jeremića, pa da, nosi cipele broj 36. U Americi je ovaj mali, ovaj isto nešto luduje, tako pravo da ti kažem ni ja nisam nešto za posetu Americi, kaže Grujić – da, da. Pita Roćen – pa šta radi stalno u Americi? Pa jebiga da ti kažem i ti bi išao da ti dupe vidi put, dobre dnevnice, šta hoćeš. Stalno je tamo druge, pa znam šta da mu radim.
To su tri razgovora vođena između Vuka Jeremića i dva razgovora vođena između Milana Roćena i Grujića. Iz tih razgovora možemo da zaključimo da su Boris Tadić i Vuk Jeremić, ovi odavde iz Srbije najodgovorniji za rastakanje državne zajednice Srbije i Crne Gore. Da su Boris Tadić, Vuk Jeremić, Dragan Đilas, jer da vas podsetim dok je Vuk Jeremić bio savetnik Borisu Tadiću, Dragan Đilas je bio direktor Narodne kancelarije Borisa Tadića i bio je apsolutno upućen u sve razgovore koji su vođeni. Zbog toga je možda u pravu moj kolega Vladimir Orlić kada kaže da je ovo u stvari borba, možda borba, unutar Saveza za Srbiju, da je ove razgovore u stvari obelodanio Dragan Đilas jer je znao za njih jer je u to vreme bio direktor Narodne kancelarije Borisa Tadića, inače potpuno izmišljene jedne institucije koju nije poznavao tadašnji Ustav. Dakle, Dragan Đilas je bio apsolutno upućen u sve ove razgovore.
Iz ovih razgovora možemo da zaključimo da su za razbijanje Srbije i Crne Gore bili najodgovorniji odavde iz Beograda Boris Tadić, Vuk Jeremić, Dragan Đilas i oni koji su tada bili sa njima na vlasti. Da su Boris Tadić i Vuk Jeremić najodgovorniji za to što je srpski narod u Crnoj Gori ostavljen na cedilu, što mu je njegova matica okrenula leđa i što Boris Tadić u nameri da kako kaže stvori nekakvu građansku državu. Stvorio je tako što je razbio Srbiju i Crnu Goru, nije hteo da pomogne Srbima u Crnoj Gori da se konstituišu makar kao nacionalna manjina zato što je rekao da su to politički Srbi. Ne znam šta su to politički Srbi i šta su ne politički Srbi. Znam da postoje Srbi, da postoje Bošnjaci, Mađari, Slovaci itd, ali da postoje politički i ne politički Srbi to nisam znao dok nam o tome i to pred Putinom nije progovorio tadašnji predsednik Republike Boris Tadić.
Sve ovo sam rekao zato što su ovde prisutni ljudi iz Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca i krajnje je vreme da tužilaštvo pokrene zakonom propisane radnje protiv Vuka Jeremića, protiv Borisa Tadića, protiv Dragana Đilasa i protiv svih drugih koji su aktivno radili na razbijanju Srbije i Crne Gore, koji su aktivno radili na uništavanju nacionalnih, verskih i kulturnih prava srpskog naroda u Crnoj Gori i da tužilaštvo pokrene zakonom propisane radnje protiv Vuka Jeremića koji je kao ministar spoljnih poslova 2008. godine tvrdio da je NATO agresija protiv Srbije i Crne Gore bila opravdana zato što je Milošević sprovodio teror, ubijao i proterivao Albance na KiM i zbog toga je NATO u tom ratu pobedio, a Milošević je svoje trupe, to podvlačim svoje trupe morao da povuče sa Kosova. To su krivična dela protiv državnog uređenja i tužilaštvo na ovo ne sme da ćuti, a građani Srbije treba da znaju da kampanja koja se vodi protiv Nebojše Stefanovića i sada je samo pitanje ko je sledeći, čiju ćemo diplomu sada morati da preispitujemo, zato što je to rekao Boško Obradović i zato što je to rekao Dragan Đilas.
Zato se ovih dana vodi kampanja protiv jednog od najbližih saradnika Aleksandra Vučića, Nebojše Stefanovića. Sad je sporna diploma čoveka koji je diplomirao u vreme kad je bio u apsolutnoj opoziciji, koji je bio u to vreme, ako se ne varam, zamenik generalnog sekretara Srpske radikalne stranke, Aleksandra Vučića. I u to vreme Ministarstvo prosvete je sprovelo sve moguće provere diploma, to znam pouzdano da su radili. Znači, proveravali su sve moguće diplome. I ne samo da su proveravali diplome, evo, tu su kolege iz Srpske radikalne stranke, neki od njih su bili ministri u Vladi Srbije i časno su radili svoj posao, u teško vreme, u vreme kada se vodila borba sa šiptarskim teroristima na KiM i kada se Srbija i Crna Gora branila od NATO agresije, časno su radili svoj posao.
Možemo mi sad politički ovde da se razilazimo oko nekih tema, ali znam da su časno radili svoj posao, i Petar Jojić i Vjerica Radeta i Mirčić i Dragan Todorović i Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić i Maja Gojković itd. i posle 5. oktobra 2000. godine, na postavu su izvrnuli sve te ljude ne bi li pronašli nešto, i pokojnog Zorana Krasića, dakle, na postavu su izvrnuli sve te ljude, čerupali su im privatne živote, šta su radili kad su bili ministri, bavili se njihovim privatnim životima. Ništa nisu mogli da nađu sporno, ni jedno krivično delo, nisu mogli da nađu ni jednu spornu diplomu, pa ni diplomu Nebojše Stefanovića.
I onda su se setili diplome Nebojše Stefanovića 2019. godine, kada čovek na konferenciji za novinare kaže - MUP pokreće radnje radi prikupljanja dokaza protiv Dragana Đilasa, a evo ga, vidite, kako đavo uvek dođe po svoje - objave se, sad već i nisu tajni razgovori, Vuka Jeremića, Roćena i Grujića, iz koga se vidi kako su se obezbeđivale sobe na Svetom Stefanu, kako su se obezbeđivale Ruskinje po hotelu u Moskvi, kako se razbijala Srbija i Crna Gora, kako su se smejali svom predsedniku Republike, Borisu Tadiću i kažu da će ga voditi kao majmuna po Moskvi, itd.
Zbog toga se vodi kampanja protiv Nebojše Stefanovića i zbog toga će da se vodi kampanja protiv svakog od nas. Nije Nebojša Stefanović ni prvi ni poslednji. Vodiće se protiv svakog od nas ko smogne snage i ko se usprotivi da eventualno na vlast ponovo dođu ovi koji su vodili ovakve sramne razgovore koji svedoče o bestijalnosti tih ljudi, koji govore o tome da su oni sami razbili zajedničku državu.
Mi smo često puta zamerali onom nesrećnom Havijaru Solani, ali šta ima da se čudimo Havijaru Solani kad pročitate ove razgovore. Šta ja da očekujem od generalnog sekretara NATO pakta, kad moj ministar spoljnih poslova kaže - Srbija je kriva za NATO agresiju zato što je sprovodila teror na Kosovu. Šta ja da zamerim Havijaru Solani kad Vuk Jeremić kaže u ovim razgovorima - jebasmo majku Srbiji i Crnoj Gori, ti Srbiji, ja Crnoj Gori. Šta da mu zameram? Nemamo šta da mu zamerimo.
Ali, zato tužilaštvo mora ove razgovore detaljno da preispita, i sve druge razgovore, jer ovo nisu jedini razgovori, tih razgovora imate koliko hoćete, znači, neka ispitaju sve te razgovore i da se konačno vidi ko stoji iza tragedije srpskog naroda na početku 21. veka i ko je u stvari glavni razbijač zajedničke države Srbije i Crne Gore. A ja sam juče rekao, takvih razgovora ima, zamislite kakvi su razgovori vođeni kad je u pitanju bio 5. oktobar, preuzimanje vlasti, kada je u pitanju bila pljačkaška privatizacija, kakvi razgovori su vođeni kada je vršena reforma pravosuđa, kakvi razgovori su vođeni kada je uništavana Vojska Srbije, kada nismo imali ni jedan ispravan avion, kada je Šutanovac pretakao tenkove u smederevskoj "Železari" zato što je rekao da oni nisu ubojna sredstva nego meta i kada nam je rekao da mi u stvari više i nemamo neprijatelja i da je samo pitanje dana kada ćemo da uđemo u NATO pakt.
Dakle, svi ti razgovori postoje. Tužilaštvo može da dođe do tih razgovora i ne sme da ostane nemo na ovo o čemu su ovi ljudi razgovarali. Ovo je zločin protiv sopstvenog naroda i protiv sopstvene države.

Dame i gospodo narodni poslanici, tema koju smo otvorili je veoma ozbiljna. Ja se slažem, gospodine Damjanoviću, sa onim što ste rekli. Dakle, to su zaista moje reči.

Ono što se u međuvremenu desilo je sledeće. Donet je Zakon o Narodnoj skupštini koji jednostavno je ispustio iz vida jednu odredbu Ustava, koja kaže da je poslanik slobodan da pod uslovima koji su propisani zakonom, može svoj mandat da stavi na raspolaganje stranci koja ga je kandidovala. Tadašnja vladajuća većina, predvođena DS, je smatrala da ta odredba u zakonu ne treba da se nađe.

Slažem se sa vama u još jednoj stvari, Demokratska stranka tada Jedinstvena demokratska stranka, inače sve ovo, da se mi mnogo ne lažemo i da se mi mnogo ne, što bi rekli mladi, ne foliramo, sve ovo Đilas, Jeremić, Boris Tadić, Borko, sve vam je to DS, samo fragmentirana u najsitnije moguće delove. Ta DS je smatrala, sada ću biti malo grub u izrazu, smatrala je ono što smatraju neki ljudi koji imaju, odnosno koji su potencijalno zaraženi HIV, da se HIV dešava nekom drugom.

Tako su i oni smatrali da prelazak iz jedne u drugu poslaničku grupu se dešava samo nekom drugom. Kada su 2012. godine doživeli da se to njima desi, onda su počeli da kukaju na sav glas i to im se dešava i dan-danas. I danas ih napuštaju pojedini pokrajinski poslanici i to je njihova politička sudbina i oko toga se slažemo.

Šta je ovde sada problem? Kažem, donet je Zakon o Narodnoj skupštini. U međuvremenu, jedan od standarda koji smo morali da prihvatimo na našem putu ka EU, jeste i taj standard koji inače važi u evropskim država da je poslanik, uslovno rečeno, vlasnik svog mandata.

Naš problem je, ne što je to standard, nego što jedan deo naše političke javnosti očigledno nije dovoljno sazreo da prihvati taj politički standard i onda je taj politički standard kod nas oteran u jednu totalnu krajnost i sve ovo što ste vi rekli, ja se slažem, mislim da ne postoji ni jedan demokratski parlament u Evropi u kojem je moguće da u toku jednog mandata promenite dva, tri ili četiri poslanička kluba.

Treba raditi na malo drugačijoj političkoj kulturi. Treba voditi računa koga ljudi, odnosno koga stranke kandiduju na izborima i ono što je evidentno, o čemu su pisali mnogi teoretičari, o dijaboličnoj moći novca u politici.

Dakle, nemojte da mislite da je Marinika Tepić prelazila iz jedne, druge u treću i četvrtu poslaničku grupu zato što je imala neku ideologiju. U pitanju je bio goli interes, u pitanju je bio novac. Ko je najbogatiji u tom Savezu za Srbiju? Dragan Đilas.

Ta formulacija iz Ustava, gospodine Damjanoviću, otprilike glasi ovako: narodni poslanik je slobodan da pod uslovima određenim zakonom, svoj mandat stavi na raspolaganje političke, e sada pazite, ovde imate reč „svoj“, malo je jedna formulacija koja upućuje na jedan imovinsko-pravni odnos, da sada ne ulazimo u te ustavno-pravne finese, ali definitivno da je odredba pomalo imovinsko-pravog karaktera, nije, naravno, ali vuče ka tome.

Dakle, narodni poslanik, šta to znači, neko treba da bude izabran za narodnog poslanika, da mu se verifikuje mandat, pa tek onda je slobodan da, pod uslovima određenim zakonom, svoj, kaže se, mandat, stavi na raspolaganje političkoj stranci, sa čije izborne liste je izabran.

Kada je u Narodnoj skupštini donošen Zakon o Narodnoj skupštini, tadašnja većina je ispustila da odredi koji su to uslovi pod kojima narodni poslanik može svoj mandat da stavi na raspolaganje političkoj stranci sa čije je izborne liste izabran i mi smo to tada kritikovali.

U međuvremenu, suočili smo se sa činjenicom da je zaista standard u zemljama EU da mandat pripada poslaniku. Možemo mi o tome da mislimo i ovo i ono, ali je činjenica da je to tako. Ako imate čvrstu nameru da pripadate jednoj zajednici država, onda ste dužni da prihvatite i te standarde od kojih vam se neki dopadaju, neki nam se dopadaju.

U ovoj situaciji o kojoj mi sad govorimo vaša pozicija, ne mislim vaša lično, nego vaše poslaničke grupe je malo lagodnija i komotnija nego naša. Vi kažete vi ste protiv EU i okej, to je legitiman stav.

(Predsedavajući: Privodite kraju.)

Budite malo fleksibilni, gospodine Arsiću, pričamo o jednoj ozbiljnoj temi. Dajte i kolegama malo više vremena. Ne mogu baš sve da kažem za dve minute, ozbiljna je tema.

Dakle, kada imate taj stav da ne želite da budete član EU, onda je to pozicija koja je manje-više lagodna, ali nije lagodna pozicija kada imate stav da Srbija jednog dana treba da uđe u EU, onda ste dužni da primenjujete standarde koji u toj EU važe. U toj EU važe standardi koji nam se malo više dopadaju i neki standardi koji nam se malo manje dopadaju.

Samo da vas podsetim, i poslanička grupa SNS u onom mandatu, ako se ne varam, 2012-2014. godine, imala je situaciju da su je pojedini poslanici napuštali. Konkretno gospodin Borislav Pelević je napustio poslaničku grupu SNS zato što, konkretno, bio je protiv toga da ja postanem član SNS, i onda je to uzeo kao argument da napusti poslaničku grupu.

Dakle, to da neko napusti poslaničku grupu, to, da kažem, može da se desi svakoj poslaničkoj grupi, ali ovo što se desilo poslaničkoj grupi DJB, moramo da vratimo malo vreme unazad. Kako je ta poslanička grupa formirana, odnosno kako je formirana njihova izborna lista? Preko fejsbuka i preko tvitera. Ni vaša stranka, ni moja stranka tako nije formirala izbornu listu. Zbog toga su nam poslaničke grupe manje-više kompaktne. Ali, oni, mislim Saša Radulović i njegovi saradnici izbornu listu su pravili tako da su kandidate sakupljali preko fejsbuka i preko tvitera. Ima jedan poslanik, živ je svedok, on je rekao – mi smo se prvi put videli, mi smo prvi put seli zajedno da popijemo kafu 3. juna 2016. godine, na dan kad su trebali da budu verifikovani mandati. Do tad se ti ljudi uopšte nisu poznavali. Zbog toga je ta poslanička grupa doživela debakl kakav je doživela.

Sumnjam da to bilo kome u ovom parlamentu u toj meri može da se desi, jer niko izbornu listu nije pravio onako kako ju je pravio Saša Radulović. Tako da, koreni ovog problema su malo dublji nego što je puka primena Zakona o Narodnoj skupštini.

Dakle, i kad se pravi izborna lista, morate da vodite računa koga stavljate na tu izbornu listu.

Jedan od kolega je lepo primetio, DJB 2016. godine nije bila politička stranka, nego je bila grupa građana i oni su nastupali kao grupa građana, i to, sad je vreme pokazalo, kao grupa potpuno nekompatibilnih, međusobno nepovezanih ljudi koji očigledno nisu imali mnogo političkog iskustva i kojima se sad dešava to što im se dešava, a to je da su im se poslaničke grupe raspale na praktično sastavne delove.

Formalno-pravno ti poslanici koji prelaze iz jedne u drugu, treću ili četvrtu poslaničku grupu ne mogu da se nazovu lopovima zato što je to njihovo pravo koje im daje zakon, ali postoji nešto drugo. Kolega Damjanović je govorio o sankciji. Postoji nešto što se zove politička sankcija. Mislim da građani Srbije dobro vide i dobro razumeju šta se dešava u parlamentu i da na sledećim izborima neće dati podršku onima koji su bili protagonisti te prakse da u toku jednog mandata promene nekoliko poslaničkih grupa.

Ima još jedna stvar o kojoj bih želeo da kažem nekoliko rečenica. Pored ove najnovije afere Vuka Jeremića i ovog tadašnjeg crnogorskog ministara spoljnih poslova, Nikole Roćena po tome kako su „j“ majku Srbiji i Crnoj Gori, iako smo mi to znali i bez ovog razgovora, evo vam gospodine Damjanoviću, šta kaže jedan od, mislim da je potpredsednik ove stranke Vuka Jeremića, Vladimir Gajić. On tu ogoljeno iznosi kakav je stav Narodne stranke, a takav je verovatno i stav Dragana Đilasa.

„Mislim da u Srbiji stranke uopšte nemaju ideologiju, to je zabluda. Kod nas ne postoji ni levica, ni desnica, ni centar u smislu političke teorije. To su lažne podele. Koja je razlika između mene i Đilasa, Đilasa i Obradovića, možda nismo iz istog mesta, možda smo rasli u različitim okolnostima, imamo drugačije porodične prilike. Da bi postojale ideološki opredeljene partije, neophodno je da postoji organizovano društvo, institucije. Za sebe mogu da kažem da verujem u demokratske ideje. Boško Obradović i Narodna stranka“, pazite to kaže Vladimir Gajić, koji je potpredsednik Narodne stranke. On ne zna ni kojoj stranci pripada. Kaže „Boško Obradović i Narodna stranka više insistiraju na nacionalnim pitanjima“. Kako insistiraju na nacionalnim pitanjima, to smo videli u ovom razgovoru između Vuka Jeremića i Roćena Kaže: „Više insistiraju na nacionalnim pitanjima, što je uopšte mesto u svakoj državi u Evropi, Makron je patriota, engleska premijerka, kraljica, nemački premijer itd, oni su svi nacionalisti u pozitivnom smislu reči. Reč je o lažnoj dilemi da smo ideološki različiti“.

I onda sledi završna rečenica Vladimira Gajića, potpredsednika stranke Vuka Jeremića: „Ideološki sam različit u odnosu na Vojislava Šešelja ili Vučića. Oni su najobičniji gangsteri i lopovi, i obećavam, kada Narodna stranka dođe na vlast, pokrenućemo postupak pred Ustavnim sudom da se zabrani rad SNS, SRS i SPS“.

Eto, to vam je kako Vuk Jeremić zamišlja demokratiju, isto kao što je zamišljao srpsko nacionalno pitanje, konkretno Savez Srbije i Crne Gore, da „j“ majku Srbiji i Crnoj Gori. To bi on isto radio i danas srpskom narodu u Srbiji, samo da mu se ukaže prilika, ali građani Srbije mu to više neće dozvoliti.

I, još jednu stvar moram da kažem. Taj koji je svojevremeno „j“ majku i Srbiji i Crnoj Gori, a sada bi hteo „j“ majku građanima Srbije, on kaže - treba promeniti izborno zakonodavstvo. Taj koji je „j“ majku u Srbiji i Crnoj Gori, a služio je vojsku, kao savetnik u kabinetu Borisa Tadića, zaboravlja da je Zakon o izboru narodnih poslanika, to zaboravlja i Dragan Đilas, to zaboravlja i Boško Obradović, to zaboravlja i Boris Tadić, da je Zakonu o izboru narodnih poslanika po kome, u Srbiji postoji proporcionalni izborni sistem sa Srbijom, kao jednom izbornom jedinicom, donet 2000. godine.

Po tom zakonu su sprovedeni izbori republički u decembru 2000. godine, 2003, 2007, 2008, 2012, 2014, 2016. godine. Kada su oni uspevali posle tih izbora do 2012. godine, neću da kažem, da pobede, nisu oni pobeđivali na tim izborima, oni su samo uspevali da posle tih izbora formiraju Vlade. Kako, to znate i sami.

Dakle, kada su uspevali posle tih izbora do 2012. godine da formiraju Vlade, ništa im nije smetalo, odličan ja bio Zakon o izboru narodnih poslanika. Ništa, apsolutno nije trebalo da se menja. Oni su se setili da ne valja izborni zakon u 2018. i 2019. godini, kada su shvatili da ih narod zapravo neće.

Imate jednu paradoksalnu situaciju, sećate se 2012. godine, kada je Boris Tadić izgubio predsedničke izbore, on je bio ubeđen da će DS napraviti koaliciju sa SNS i da će on biti predsednik Vlade. Kada se to izjalovilo i kada od toga nije bilo ničega, onda je pre manje od godinu dana rekao – izbori 2012. godine su bili pokradeni, sve je SNS pokrala, a te 2012. godine je rekao da su to bili najčistiji izbori koje smo imali. Eto, o takvim ljudima se radi. O ljudima poput Vuka Jeremića, Dragana Đilasa, Borisa Tadića, itd.

Ono što je zadatak, ja mislim svakog čestitog političara u Srbiji, jeste da pred građanima Srbije raskrinka ljude iz bivšeg režima, da vide kakvi ljudi su odlučivali o našim sudbinama. Ja bih samo voleo da čujem, ako su ovako tekli razgovori o zakupu 29 soba na Svetom Stefanu, mogu da zamislim kako su izgledali telefonski razgovori o privatizaciji, kako su izgledali telefonski razgovori o uništavanju vojske Srbije i Crne Gore. Kako su izgledali telefonski razgovori o KiM itd.

To je strašno. To je strašno kako je ta garnitura ljudi upropastila rođenu državu i to bi isto uradili i sa Srbijom da su kojim slučajem uspeli 2012. godine da formiraju Vladu.

Što se tiče nas i neću se više javljati gospodine Arsiću za reč, što se nas tiče i SNS, mi ćemo nastaviti dalje da objašnjavamo građanima Srbije da oni koji su upropastili Srbiju, koji su „j“ majku Srbiji i Crnoj Gori, a danas optužuju Vučića kako ne čini dovoljno za srpski narod u Crnoj Gori, da takvi nikada više ne dođu na vlast. Možda jednog dana SNS neće biti na vlasti. To je neumitna sudbina svake političke stranke. Niko doveka nije bio na vlasti u demokratskim državama. Verovatno neće ni SNS, ali vam garantujem i siguran sam u to, SNS može da pobedi samo neki treći. Ovi, poput Borisa Tadića, poput Dragana Đilasa, poput Vuka Jeremića, poput Boška Obradovića, ne mogu da nas pobede. Zato što je građanima Srbije jasno o kakvim ljudima se radi.

Dame i gospodo, narodni poslanici, evo, gospođa Nataša Jovanović me je citirala, ja mislim da je to iz 2009. godine, govor.

(Nataša Sp. Jovanović: Jeste.)

Nemam ja tu šta mnogo da menjam mišljenje. Dakle, te 2009. godine, Komunalna policija, kako se tada zvala, bila je privilegija samo grada Beograda i jedinica lokalne samouprave koje su imale status grada. Ovim zakonom o komunalnoj miliciji, pravo da formiraju komunalnu miliciju imaju sve opštine na teritoriji Republike Srbije i time se ispravlja greška koja je tada napravljena, tako da nema u tom smislu nikakvih razlika u mom shvatanju komunalne policije, odnosno komunalne milicije 2009. godine i danas.

Ono na šta sam hteo da vam skrenem pažnju, pošto je gospođa Radeta juče o tome govorila da je zakon neustavan, skrenuo bih vam pažnju na član 178. Ustava Republike Srbije, koji kaže: „Republika Srbija može Zakonom poveriti autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave pojedina pitanja iz svoje nadležnosti“.

U ovom slučaju se radi o tome da zakonom o komunalnoj miliciji Republika Srbija, upravo putem zakona koji će ova Narodna skupština da izglasa, poverava jedinicama lokalne samouprave određena prava i obaveze iz oblasti koju bismo najšire mogli da definišemo – održavanje javnog reda i mira. Tako da je zakon apsolutno u skladu sa Ustavom, kao što se inače dešava da se zakonom jedinicama lokalne samouprave poveravaju poslovi koji su, inače u nadležnosti države, ali mogu lakše, brže i efikasnije da se obave na nivou lokalne samouprave.

Ako bismo tako posmatrali stvari, kao što vi posmatrate, onda recimo opštine ne bi nikada mogle da dođu u situaciju da njihovi organi donose rešenje upravnom postupku, zato što je donošenje rešenja upravnom postupku jedno od prava koje ima isključivo državna vlast, međutim mi znamo vrlo dobro da u mnogim pravnim oblastima opšti upravni postupak vode upravo organi opština, odnosno gradova.

Dalje, inspekcijski nadzor je takođe jedan ekskluzivni posao državne uprave. On se, takođe putem zakona poverava jedinicama lokalne samouprave u najrazličitijim oblastima društvenog života, kao što su zaštita životne sredine, sanitarna inspekcija, određeni elementi tržišne inspekcije, zdravstvena inspekcija, prosvetna inspekcija, i tako dalje.

Dakle, ovaj zakon je samo jedan u nizu zakona koji postoje u pravnom sistemu Republike Srbije, a kojima Republika Srbija deo svojih nadležnosti i deo svojih ovlašćenja poverava jedinicama lokalne samouprave.

Sada je napravljen jedan dobar iskorak u odnosu na 2009. godinu, zato što je 2009. godine komunalna policija, kao što sam rekao i na početku svog izlaganja, bila na neki način privilegija isključivo pre svega grada Beograda i jedinica lokalne samouprave koje su imale po Zakonu o teritorijalnom uređenju Republike Srbije status grada. Sada se ovo pravo da imaju komunalnu miliciju proširuje na sve jedinice lokalne samouprave. Dakle, svaka opština može da formira svoju službu komunalne milicije i da na taj način bude jedan od servisa građana u rešavanju njihovih problema, koji, kažem, u najširem smislu mogu da se podvedu pod pojam održavanja i zaštite javnog reda i mira.

Mislim da je ovo važno iz još jednog razloga. Ono što se obično kolokvijalno zove redovna policija, dakle policija koja je u sastavu MUP, mislim da se ovim zakonom jednim delom rasterećuje onih poslova koje objektivno mogu vrlo kvalitetno urade i komunalni milicioneri, tako da će redovna policija imati sada više mogućnosti da se bavi onim što je njen primarni zadatak, a to je da u potpunosti štiti javni red i mir, da otkriva učinioce krivičnih i prekršajnih dela i da priprema dokaze za tužilaštvo u odgovarajućim sudskim postupcima. To je, inače, zadatak policije svuda u svetu, pa tako i u Republici Srbiji.

Ono što smo mogli da čujemo u dosadašnjoj raspravi to su pomalo nategnuti, ako mi tako dozvolite da kažem, primeri mogućih zloupotreba od strane komunalnih milicionera, pa smo onda išli u neke zaista krajnje banalne situacije kako komunalni milicioneri mogu da se ponašaju na određenim mestima, u određenim situacijama i prema određenim građanima. Ne kažem da ne mogu i ne kažem da ne postoji mogućnost zloupotrebe, ali, znate, mogućnost zloupotrebe postoji i kada su u pitanju državni organi. Nemate apsolutnu garanciju ni kad su u pitanju državni organi, Ministarstvo unutrašnjih poslova, bilo koje drugo ministarstvo, Vlada, sudovi, javna tužilaštva, itd, da neće doći u određenim situacijama do zloupotreba.

Ako bismo tako posmatrali stvari, onda možemo da kažemo da nam u stvari nikakvi organi vlasti ne trebaju, jer su moguće zloupotrebe. Pa, moguće je i da sud zloupotrebi zakon, moguće je i da policija redovna zloupotrebi zakon, moguće je da Javno tužilaštvo zloupotrebi zakon, moguće da Uprava carina zloupotrebi zakon, moguće je čitav niz državnih organa zloupotrebi zakon i onda kažemo postoji mogućnost zloupotrebe, nama ti organi ne trebaju. Otprilike na to se svode argumenti ovih kolega koji misle da nam komunalna milicija ne treba zato što postoji mogućnost zloupotrebe.

Imate jedno pravilo još iz rimskog prava. Zloupotreba ne ukida upotrebu. Dakle, to što neko pravo ili neko ovlašćenje može da se zloupotrebi, to ne znači da to pravo ne treba da postoji. Dakle, može komunalni milicioner da zloupotrebi svoja ovlašćenja, ali zakon isto tako propisuje i sankcije za one koji zloupotrebe ovlašćenja koja im daje Zakon o komunalnoj miliciji.

Mi nismo sada u situaciji da komunalni milicioneri mogu da rade šta im je volja, mogu da, kako vi kažete, hapse građane, da ih batinaju, da upotrebljavaju neka druga sredstva prinude u onim situacijama kada to inače nije dozvoljeno, a da to rade nekažnjeno. Zakon to ne dozvoljava. Dakle, zakon vrlo jasno propisuje u kojim situacijama komunalni milicioneri mogu eventualno da sprovode određene radnje prinude i u slučaju da ih zloupotrebe oni će za to biti sankcionisani, kao što i redovni policajac može da zloupotrebi pravo na upotrebu gumene palice ili na upotrebu vatrenog oružja, ali on će za to biti sankcionisan. Ista vam je situacija i sa komunalnim milicionerima.

Da u Republici Srbiji generalno postoji potreba za službom koja se zove komunalna milicija, mislim da apsolutno postoji i mislim da smo svi toga svesni. Svaka naša lokalna samouprava u većoj ili manjoj meri boluje od nečega što se zove komunalni nered. Za to smo dobrim delom odgovorni i mi građani. Nije kriva samo država i nije kriva samo opština ili samo grad. Mi smo ti koji zatrpavamo, na primer, to su ove poplave pokazale. Mi smo ti koji bacamo otpad u kanale. Mi smo ti koji pravimo divlje deponije. Nisu to došli neki Nemci i Šveđani ili Turci, pa nam napravili divlje deponije po Srbiji. To smo uradili mi koji živimo u Srbiji, da budemo potpuno otvoreni, zato što jedan deo naših građana, a tu ponekad ubrajam i samog sebe, ne bežim od te vrste odgovornosti, jednostavno nemamo dovoljno razvijenu kulturu življenja u zajednici i bacamo stvari tamo gde im nije mesto ili radimo nešto drugo što je suprotno komunalnom redu i o tome zaista treba da se brine komunalna milicija. I te kako nam je ona potrebna.

Krenite po celoj Srbiji, od severa do juga, i videćete koliko ima divljih deponija, koliko ima po opštinama, po gradovima nekih stvari koje ne mogu da se vide bilo gde u svetu, ni na zapadu, ni na istoku. Jednostavno, čini mi se da mi kao nacija još uvek nismo u toj situaciji da možemo sami, bez pomoći države i bez pomoći lokalne samouprave, da se staramo o komunalnom redu. Još uvek nam treba neka vrsta društvene emancipacije da nam se ne bi dešavale stvari koje su se dešavale, recimo, 2014. godine ili koje su se dešavale pre nekoliko dana, recimo, na opštini Palilula. U 2014. godini ste imali situaciju da su pojedini kanali u Vojvodini prouzrokovali ogromne štete zato što smo mi koji živimo na tim prostorima u te kanale, umesto da smo ih čistili, da smo ih održavali, a ti kanali su napravljeni još u vreme Austrougarske, bacali mrtve svinje, frižidere, stari nameštaj itd. Padale su jake kiše i kanali, jednostavno, nisu mogli da prime toliku količinu vode zato što su bili zatrpani stvarima kojima tu nije mesto i dešavale su se poplave u mestima u kojima inače poplava teorijski ne može da se desi, a desila se upravo zbog komunalnog nereda. Takvih primera je bilo sad i u opštini Palilula. Država pokušava da pomogne, opština pokušava da pomogne, ali u nekim situacijama i mi građani moramo da pokažemo daleko veći stepen odgovornosti. Ako mi to ne pokažemo, onda je tu komunalna milicija koja treba da nam na neki način pomogne.

Ja komunalnu miliciju ne bih doživljavao onako kao što je vi doživljavate, isključivo kao organ represije. Ja mislim da je uloga prinude u radu komunalne milicije potpuno sekundarna. Ono što je ovde mnogo važnije to je da će komunalna milicija da pomogne lokalnim samoupravama i pre svega građanima da njihove opštine, odnosno njihovi gradovi budu čisti, budu lepši, budu uređeniji i da više nemamo onih problema koje smo imali u proteklim godinama.

Ovo je jedan dobar javni servis, koji će biti na korist građanima Srbije. Nadam se da neće biti u tolikoj meri zloupotreba o kojima ste govorili, a i ako bude, zakon vrlo jasno propisuje sankcije za one koji te propise budu kršili.

Mislim da je generalno zakon u skladu sa Ustavom. Zakon je dobar. Zakon je jedan propis koji će pomoći svim lokalnim samoupravama u Srbiji da ima više komunalnog reda. Mislim da se tu neki veliki problemi ne mogu očekivati.

Na kraju krajeva, praksa će pokazati, kao i kod svakog zakona, da li smo mi bili u pravu ili vi koji ovaj zakon kritikujete, ali da nam generalno treba služba koja će i te kako da vodi računa o komunalnom redu i šire o javnom redu i miru i da bude na neki način asistirajući organ redovnoj policiji, mislim da nam je to apsolutno potrebno.

Građani će biti bezbedniji, lokalne samouprave će imati više komunalnog reda i neće nam se dešavati neki životni problemi koji su nam se dešavali proteklih godina a koji su, kako što vidite, prouzrokovali ogromnu štetu.

Na kraju krajeva, kada pogledate sav taj naš nemar, svo to naše nepridržavanje propisa, kome dolazi na naplatu? Opet državi. Kome se obraćaju građani koji su pretrpeli poplave zato što su sami zatrpali kanale pored svojih kuća? Pa, državi. Država će da pomogne i nije to sporno, država treba da pomogne, ali da nam se takve stvari ne bi dešavale ja mislim da je zakon o komunalnoj policiji, odnosno miliciji, jedan od zakona, ne kažem da je on svemoguć i da će da reši sve probleme, ali svakako je jedan od zakona koji će nam pomoći da više nemamo onih problema koje smo imali širom Srbije, pogotovo u uslovima ovih ekstremnih klimatskih promena koje, kao što vidite, negativno utiču i na prirodu i na celokupan živi svet.

Zahvaljujem.

Evo, ja skrećem pažnju kolegama iz SRS na još jedan član Ustava koji ide u prilog ovog zakona. To je član 137. U interesu efikasnijeg i racionalnijeg ostvarivanja prava i obaveza građana i zadovoljavanja njihovih potreba od neposrednog interesa za život i rad, zakonom se može poveriti obavljanje određenih poslova, dakle, određenih poslova, ne svih, određenih poslova iz nadležnosti Republike Srbije, autonomnoj pokrajini i jedinici lokalne samouprave.

Pojedina javna ovlašćenja, dakle, Ustav je vrlo precizan, pojedina javna ovlašćenja se mogu zakonom poveriti i preduzećima, ustanovama, organizacijama i pojedincima. Dakle, čak i pojedincima, čak i fizičkim licima mogu se poveriti pojedina javna ovlašćenja.

Sa stanovišta Ustava nema nikakvih problema. To su, naravno, ovlašćenja državnih organa koje Republike Srbije, putem zakona, poverava jedinicama lokalne samouprave i to je u skladu sa Ustavom, to Ustav dozvoljava. Ja sam već skrenuo pažnju da se to dešava i u nekim drugim oblastima prava, ne samo kada je u pitanju komunalna milicija, vođenje upravnog postupka. Koleginica Radeta je maločas spomenula pitanje sudova za prekršaje. Pa, po Ustavu, opštine su nadležne da propisuje prekršaje za povrede opštinskih propisa. Jel tako? Onda, kada biste vi tako tvrdo čitali i tumačili Ustav, onda bismo mogli da kažemo da je i to protivustavno. Ako opština može da propisuje prekršaje za povrede svojih propisa, ne vidim razloga zašto ne bi mogla da ima i svoju komunalnu miliciju.

Evo, sada izgleda da je najveći problem to što komunalna milicija može da upotrebljava određena sredstva prinude. Razumem da je to za vas jedan veliki problem.

Ali, pogledajte šta piše u članu 26? Prosto, da ne bismo plašili građane, nema potrebe za tim. Sredstva prinude u smislu ovog zakona su: fizička snaga, dakle to je snaga čoveka kao pojedinca, sredstva za vezivanje, raspršivač sa nadražujućim dejstvom i službena palica. Sredstva prinude komunalni milicionar može da upotrebi samo ako u obavljanju poslova na drugi način, znači, ova sredstva prinude može da upotrebi samo ako na drugi način ne može od sebe ili drugog da odbije istovremeni, pazite, protivpravni napad. Znači, radi se situaciji da neko vrši protivpravni napad na komunalnog milicionera, a ne da komunalni milicioner iz čista mira batina ljude, kao što vi kažete, nego da je on izložen napadu. On ima pravo da upotrebi sredstva prinude, ali samo ako ne postoji neko drugo sredstvo.

Znači, on je praktično doveden u situaciju da je upotreba sredstava prinude ultima ratio, poslednje sredstvo kojem sme da pribegne da bi odbio od sebe ili drugog protivpravni napad. Ja ne vidim šta je pravnog aspekta tu sporno.

Imate još jednu stvar na koju sam hteo da vam skrenem pažnju. Po našim propisima, kada se desi da npr. u avionu ili na brodu neko koristi npr. vatreno oružje na protivpravan način, ko ima pravo da mu to oružje oduzme? Po našim propisima, ko?

(Petar Jojić: Svako.)

Nema svako. Ne može svako. Naši propisi su, gospodine Jojiću, tu vrlo precizni. Kapetan broda i kapetan vazduhoplova imaju pravo da oduzmu oružje od nekoga ko ga protivpravno koristi u avionu, odnosno na brodu, pri tome, i avion i brod mogu da budu apsolutno u privatnom vlasništvu, može da bude potpuno privatna avio-kompanija, može da bude privatni brod, ali obavlja poslove javnog saobraćaja. U slučaju da neko na brodu ili u avionu protivpravno upotrebljava npr. vatreno oružje, vi kažete svako, kapetan broda, odnosno kapetan vazduhoplova imaju pravo da primene mere prinude kako bi oduzeli to oružje, odnosno kako bi od sebe ili drugog odbili protivpravni napad.

(Predsedavajući: Zahvaljujem.)

Evo, završavam.

Dakle, u tom smislu, ovo što piše u zakonu o komunalnoj miliciji je potpuno sinhronizovano sa drugim našim propisima. Kasnije ću da kažem još nešto vezano za ta sredstva prinude, koliko ih čak ne koristi ni redovna policija u nekim situacijama, kada bi trebala, a kamoli da će da ih koristi komunalna milicija.

Vi kažete - svako ima pravo da se brani. A šta ćemo sa onim situacijama kada neko nije u stanju sam da se brani? Neko je u stanju sam da odbije od sebe ili od drugog protivpravni napad, kao što piše u zakonu. Ali, šta ćemo sa ljudima koji nisu u stanju? Njima je apsolutno u nekim situacijama potrebna asistencija komunalne milicije.

Ono što sam hteo da kažem još u prethodnom izlaganju, pa, evo, mi smo sad svedoci u proteklih nekoliko meseci koliko se i redovna policija uzdržavala od primene sredstava prinude, u onim situacijama kada je po zakonu i te kako imala pravo da je koristi.

Dakle, da vas podsetim. Godine 2017. su nas ovde sačekivali jedno dva ili tri meseca, poslanike Srpske napredne stranke i neke druge poslanike, ispred Narodne skupštine, vređali, psovali, dobacivali, čak pokušali da izvrše i fizičke napade itd. Policija se uzdržavala.

Pre nekoliko nedelja i meseci imali ste situaciju da su upali na RTS sa motornom testerom. Policija nije, ili je minimalno koristila, sredstva prinude. Naterali su kamion na zgradu Predsedništva, sa namerom da fizički ugroze bezbednost predsednika Republike. Policija je, praktično, svojim telima štitila zgradu Predsedništva. Nije upotrebljavala bilo kakva sredstva prinude.

Ono što se dešava danas u Srbiji, potpuno je drugačija situacija od onoga što smo imali do 2012. godine. Vi veoma dobro znate kako su se u jednoj tragičnoj situaciji zloupotrebljavala policijska ovlašćenja.

Vi ste sad naveli primer jednog čoveka koji je bio batinan od strane komunalnog milicionera i ne sumnjam da se to desilo. Sećate se vrlo dobro, kao što se i ja sećam, bili smo zajedno na tom mitingu, kako su policijskim čizmama izlomili glavu Ranku Paniću, jel tako? To vam je klasični primer zloupotrebe policijskih ovlašćenja.

(Predsedavajući: Hvala, dr Martinoviću.)

Ali to što neko, redovna policija ili komunalna milicija može eventualno da zloupotrebi svoja ovlašćenja i da koristi prinudu, to ne znači da ih apsolutno treba isključiti od toga da u određenim situacijama mogu da koriste prinudu, kada je to zakonom dozvoljeno.

Evo, ja volim da polemišem sa mojim kolegama, oni su dobri pravnici, imaju mnogo životnog i pravničkog iskustva.

Gospodine Jojiću, ja sam govorio o jednoj specifičnoj situaciji, kada neko u avionu ili na brodu, na primer, šeta sa pištoljem, niko ga ne napada. Jednostavno, čovek šeta po avionu sa pištoljem i niko ga ne dira. Ko ima pravo da mu oduzme oružje? Po našim propisima, kapetan broda, odnosno kapetan vazduhoplova, uz upotrebu odgovarajućih sredstava prinude. I u tom smislu nije to nikakva specifičnost koja je sad vezana samo za komunalne milicionere.

Što se tiče ovoga što ste rekli da bi po vašem mišljenju policija trebala da koristi u punom kapacitetu svoja ovlašćenja protiv nasilnika kao što su Đilas, Jeremić, Boško Obradović i njima slični, ja se tu sa vama formalno-pravno slažem. Ali, onda biste imali sa svih strana neviđenu graju i buku o tome kako je Srbija nedemokratska država, kako ugrožavamo pravo na mirno okupljanje građana, kako smo diktatori, kako smo fašisti, itd.

Ja sam vam juče pokazivao pojedine naslovne strane NIN-a, "Vremena", "Danasa", itd.

(Vjerica Radeta: Ništa o karikaturi?)

Karikatura? Pa, nisu valjda uspeli da je nacrtaju, ali nacrtaće sigurno.

Evo vam karikatura. Doduše, nismo, gospođe Vjerice, ni vi, ni ja na toj karikaturi, ali, pogledajte. Dušan Petričić, koji je juče rekao da su svi oni koji glasaju za Srpsku naprednu stranku neki ludaci, kreteni, nepismeni, itd, nacrtao je karikaturu. I sad pogledajte. Tenkovi, ovde je tenk SNS sa ovom zastavom sa mrtvačkom glavom, pa onda tenk SPS-a, pa tenk SNS i na kraju tenk sa kukastim krstom.

(Vjerica Radeta: Gde smo krenuli? U Hrvatsku ili na Kosovo?)

Krenuli smo, ne znam ni ja gde, to treba da pitamo Dušana Petričića, koji je izgleda mnogo pametan, pa Srbiju poistovećuje sa nekom fašističkom državom.

Dakle, nalazimo se u jednoj vrlo specifičnoj situaciji, kada policija mora da ima mnogo viši prag tolerancije nego što bi to inače trebalo da ima, zato što je naša država u jednoj dosta specifičnoj situaciji i ono što se nama uzima kao zlo, to se u nekim drugim državama smatra kao nešto što je potpuno normalno. Vi ste videli kako se, na primer, francuska ili belgijska policija, i u uniformi i u civilu, obračunavaju sa onim tzv. žutim prslucima.

(Predsedavajući: Hvala, doktore.)

Evo, završavam.

Da se tako nešto desi u Srbiji, ja mislim da bi svi mogući šefovi Misije EU, razni ambasadori, razni zagovornici ljudskih prava i sloboda, skočili na sve nas zajedno ovde koji sedimo i rekli da smo fašisti, da smo diktatori, da smo nasilnici, itd.

Zbog toga našoj policiji treba odati jedno posebno priznanje, što pokazuje visok prag tolerancije, čak i u onim situacijama kada je ugrožen njihov život i njihova fizička bezbednost. Setite se samo šta je Dragan Đilas dobacio jednom policajcu - gde ćeš ti, kaže, da radiš i gde ćeš ti da budeš kada ja dođem na vlast? To je neviđena bahatost.

To „vakacio legis“ zna svaki pravnik, to znači čekanje zakona, odnosno to je neki vremenski period od donošenja zakona do njegovog stupanja na snagu.

Ali, ja ovde gospodine Jojiću, ne vidim da je prekršen Ustav, kada je u pitanju stupanje zakona i drugih opštih akata na snagu.

Član 59. Predloga zakona o komunalnoj miliciji lepo kaže – ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u Službenom glasniku Republike Srbije.

Dakle „vakacio legis“ je osmog dana od dana objavljivanja. To je ustavni rok po članu 196. Ustava Republike Srbije, tako da ja ne vidim gde ste vi tu videli problem.

Ne vidim tu nikakve godine dve, tri ili više. Ovaj zakon stupa na snagu u redovnom ustavnom roku, a to je osmog dana od dana objavljivanja u Službenom glasniku Republike Srbije, tako da mislim da taj deo vaše argumentacije, prosto ne stoji.

Zahvaljujem se gospodine Marinkoviću.

Gospodine Jojiću, član 54. je član koji ima dva stava. Vi ste pročitali samo prvi stav.

U članu 54. u prvom stavu piše – propisi za sprovođenje ovog zakona koje donosi ministar nadležan za sistem lokalne samouprave, a to je u ovom trenutku gospodin Ružić, biće doneti u roku od godinu dana, od dana stupanja na snagu ovog zakona.

Onda imate stav 2. koji kaže – propisi doneti za sprovođenje zakona o komunalnoj policiji, nastavljaju da se primenjuju do donošenja odgovarajućeg propisa, utvrđenih ovim zakonom, ako nisu u suprotnosti sa odredbama ovog zakona.

U tom smislu, ovim predlogom zakona se izbegava pravna praznina, dok se ne donesu novi propisi, odnosno podzakonski akti za primenu Zakona o komunalnoj miliciji, važiće podzakonski propisi koji su bili doneti za primenu Zakona o komunalnoj policiji, tako da tu pravne praznine nema.

Što se tiče finansijskog opterećenja lokalne samouprave, zakon je tu vrlo jasan. Svaka lokalna samouprava će shodno svojim finansijskim mogućnostima da donosi odluku koliko komunalnih milicionera treba. One lokalne samouprave koje bolje stoje, koje imaju stabilnije i opsežnije budžete, sigurno da će imati na raspolaganju i veći broj komunalnih milicionera. One koje su u lošijem imovinskom, odnosno finansijskom stanju, verovatno će ih imati manje.

Na kraju krajeva, zakon ne propisuje obavezu o lokalnim samoupravama da imaju službu komunalne milicije, nego ostavljam mogućnost, pa u onim najekstremnijim situacijama ako postoje takve jedinice lokalne samouprave u Srbiji koje zaista nemaju sredstava za finansiranje komunalne milicije, a onaj ko u ovom trenutku možda neće ni imati, ali verovatno će doći neki vremenski period kada će i ona biti u situaciji da imaju ovu službu.

Vi ste svedok isto kao i ja, da se ekonomska i finansijska situacija u Srbiji iz godine u godinu, iz meseca u mesec značajno popravlja. Naša privreda je sve jača i jača. Imamo mnogo više investicija nego što smo imali pre nekoliko godina. Imamo sve veći broj novih radnih mesta širom Srbije. Mi smo u praksi pokazali kako se vrši ekonomska decentralizacija Srbije. Nemate skoro, ja mislim, ni jednu opštinu ili grad u Srbiji u koji nije došao makar jedan investitor da otvori proizvodni pogon, dakle, nešto iz sfere realne privrede i da zaposli određeni broj građana koji tu žive.

U tom smislu, ja ne mislim da će ovo biti neko veliko finansijsko opterećenje za jedinice lokalne samouprave.

Nema, gospodine Jojiću u ovom zakonu dugih cevi za komunalnu miliciju, nema. Znači, zakon je vrlo jasan koja sredstva prinude mogu da se koriste – fizička snaga, sredstva za vezivanje, raspršivač sa nadražujućim dejstvom i službena palica, dakle nema nikakvih dugih cevi.

Ali, ono što sam hteo da vam kažem, vi sad u vašoj diskusiji vraćamo sve na početak. Vi kažete – postojaće sukob nadležnosti između redovne policije i komunalne milicije. Pa, neće zato što zakon o komunalnoj miliciji vrlo jasno propisuje šta radi komunalna milicija, kao što Zakon o policiji vrlo jasno propisuje šta radi policija koja je u sastavu MUP. Tako da, tu nikakvog sukoba nadležnosti nema i neće je ni biti.

Ono što biste vi hteli i ja ne kažem da je vaša želja loša, a to je da kad god imao donošenje nekog novog zakona, automatski imamo pripremljene podzakonske propise za njegovu primenu.

E, dobro, to bi bila idealna situacija, ali morate da shvatite jednu proceduralnu stvar – ko garantuje da predlog zakona koji uđe u skupštinsku proceduru izlazi iz te skupštinske procedure u istovetnom tekstu u kome je i predložen. Narodni poslanici imaju pravo amandmanski da intervenišu. Vlada ima pravo amandmanski da interveniše. Odbori skupštinski imaju pravo amandmanski da intervenišu i da menjaju pojedine pravne norme koje su predložene u tekstu predloga zakona. I, vi sad možete da dođete u situaciju da uz predlog zakona donesete i predlog podzakonskog akta i da se posle ispostavi da je taj predlog podzakonskog akta u suprotnosti sa zakonom koji je usvojila Narodna skupština, jer je Narodna skupština usvojila zakon u nešto drugačijem tekstu nego što je on izgledao u trenutku kada je ušao u skupštinsku proceduru.

Ja sam vam lepo pročitao član 54. ako se ne varam, stav 2. koji propisuje da svi podzakonski akti koji su važili za primenu Zakona o komunalnoj policiji, nastavljaju i dalje da važe, dok se ne donesu podzakonski propisi vezani za primenu zakona o komunalnoj miliciji.

Što se tiče ovoga, ove vaše napomene oko regulisanja saobraćaja na putevima i tu moram da primetim da niste baš do kraja upravu. Pa, dešava se da na putevima saobraćaja reguliše vojna policija, jel tako? Vojna policija nije u sastavu MUP, nego je u sastavu vojske Srbije, odnosno u sastavu Ministarstva odbrane. Što bi sad to bilo drugačija situacija od one koju predviđa ovaj zakon da u određenim situacijama pojedine radnje u oblasti regulisanja saobraćaja može da obavlja i komunalna milicija.

Dakle, niste u pravu u tom smislu da sve radnje u oblasti bezbednosti saobraćaja obavlja Saobraćajna policija, odnosno policija kao organ u sastavu MUP, dešava se da to nekada radi i Vojna policija, videli ste, uostalom, na putevima kada ide kolona vojnih vozila ispred te kolone i iza te kolone ide vozilo Vojne policije. Dakle, jednog organa koji se nalazi u sastav Ministarstva odbrane.

Zahvaljujem se, gospodine Marinkoviću.

Nije prvi put da gospodin Vukadinović krši Poslovnik, konkretno mislim na član 107. On očigledno ne zna neke osnovne principe parlamentarne demokratije.

Ne može on da bude zamenik predsednika poslaničke grupe koja se zove Nova Srbija - Pokret za spas Srbije, a da kaže da govori isključivo u svoje lično ime. Dakle, on govori, nesumnjivo je, u ime Nove Srbije, Velimira Ilića, pošto je Velimir Ilić predsednik Nove Srbije. Ostaje da nam gospodin Vukadinović odgovori na pitanje ko je predsednik Pokreta za spas Srbije? Ja ne znam ko je predsednik tog pokreta, ali bi bilo dobro da nam gospodin Vukadinović na to pitanje odgovori.

U svakom slučaju, on je ovde u svojstvu zamenika predsednika jedne poslaničke grupe. Znači, poslaničke grupe Velimir Ilić plus nešto, za šta ja ne znam tačno ni šta je, ni ko je predsednik. Ali, evo, tu je gospodin Vukadinović, pa će valjda on na to pitanje uspeti da nam odgovori.

Inače, gospodin Vukadinović to redovno radi, zato što kad god dođe u neki tesnac, kad god vidi da neko od njegovih prijatelja, poput Đilasa, Bastaća, Jeremića, Boška Obradovića, napravi neku glupost, on pokušava od njih da se distancira i kaže - e, ali nemam ja nikakve veze sa njima, ja sam ovde samostalni poslanik i govorim u svoje ime.

Znate, gospodine Vukadinoviću, ja sam predsednik Administrativnog odbora. Ja sad malo imam i grižu savesti. Ja sam vama potpisao rešenje da ste vi poslanik na stalnom radu u Narodnoj skupštini i da imate određeni koeficijent za obračun plate kao zamenik predsednika jedne poslaničke grupe. Znači, ili ćete morati da se odreknete tog koeficijenta ili te plate, ili da nam objasnite čije stavove vi u ovoj Skupštini zapravo zastupate.

Dakle, jasno mi je da zastupate stavove Nove Srbije i Velimira Ilića, koji je, doduše, u poslednjih nekoliko nedelja manje-više konstantno u polualkoholisanom ili u apsolutno alkoholisanom stanju i da nam kažete ko je predsednik Pokreta za spas Srbije? Mislim da bi to građane Srbije i te kako zanimalo.

U svakom slučaju, ne možete da nastupate samostalno, zato što ste zamenik predsednika i primate platu u Narodnoj skupštini kao zamenik predsednika poslaničke grupe. To građani Srbije treba da znaju, jer vas građani Srbije plaćaju. Vi ste ovde pežorativno govorili kad ko sedi, kad ko ulazi u salu, pa vama je to malo bezveze, glupo je da dolazimo u 10 sati, bolje je da dođemo u 15 časova, kad lepo ručam itd, ali, vi primate platu da sedite u Narodnoj skupštini u radno vreme i za sve ono vreme dok Skupština radi. To građani Srbije treba da znaju. Kao i sve vaše druge kolege koje, kako vi kažete, selektivno bojkotujete sednice Narodne skupštine, ali ne bojkotujete parlamentarne delegacije, ne bojkotujete platu. Nisam čuo ni za jednog od vas koji je rekao - neću da primim platu.

(Predsedavajući: Vreme.)

Ne bojkotujete skupštinski restoran.

Prvo molim, znam da to nije uobičajeno, ali da obezbedite jednu kafu za Đorđa Vukadinovića, mislim da se nije baš naspavao, pošto kaže da imam nekog brata u nekoj drugoj poslaničkoj grupi. Ja, gospodine Vukadinoviću, nemam ni brata ni sestru, tako da molim da obezbedite jednu kafu. Gospodin je dobro ručao, ali izgleda da nije uspeo da popije kafu, pa da se malo razbudi i da dođe sebi.

Gospodine Vukadinoviću, evo, ja sam se sad javio po osnovu replike, tako da možete sad da odgovorite, ne meni, nego građanima Srbije. Dakle, jasno mi je da zastupate politiku Velimira Ilića. Inače, svako ko malo uđe na Jutjub može da vidi da se Velimir Ilić svakoga dana skoro obraća građanima Srbije a pored njega sedi, bio je nekad, davno zaboravljen, vidim da je sad politički vaskrsao, Mirko Jović. Izgleda da vam je sad to novi politički idol.

Dakle, jasno mi je da zastupate Velimira Ilića, ali mi nije jasno kakav je to Pokret za spas Srbije, od koga spašavate Srbiju i ko je predsednik tog pokreta? Bilo bi dobro da to objasnite građanima Srbije, zato što vi primate platu kao zamenik predsednika. Dakle, vaša plata je veća zato što ste zamenik predsednika poslaničke grupe. A bila bi još veća da ste predsednik poslaničke grupe. Možda ćete i to jednog dana biti. Ali, u svakom slučaju, imate veću platu nego što ima, uslovno da kažem, običan poslanik.

Što se tiče amandmana o kojima ste govorili, vi gospodine Vukadinoviću elementarno ne poznajete Poslovnik. Jasno je da vaši nedolasci u Saveznu skupštinu nisu…

(Predsedavajući: Privodite kraju.)

… u stvari želja da bojkotujete. Vi ste, jednostavno, kao i ovi iz ovog "žutog preduzeća", čini mi se, više lenj čovek nego što imate nameru bilo šta da… (Isključen mikrofon.)

Dobro, u redu, niste ručali. Možda ste ručali na nekom drugom mestu, ali to sad nije bilo.

Ali, ja vas molim, pošto insistirate na poštovanju evropskih principa i pošto kažete da nas je Evropska komisija, navodno, uterala u red, da ne podnosimo amandmane, da se ne ponašamo na način na koji vi smatrate da nije prikladan, itd, molim vas, kažite mi da li je moguće da u Evropskom parlamentu ili u bilo kom drugom parlamentu države članice EU sede ljudi koji kažu – ja govorim u svoje ime, a nema veze što sam zamenik predsednika poslaničke grupe koja se zove Nova Srbija– Pokret za spas Srbije? Gde to ima u Evropskom parlamentu, gospodine Vukadinoviću? U kojoj to evropskoj državi ima? Nema nigde. To samo vi praktikujete ovde u Srbiji, soleći nam pamet o tome kako se mi iz SNS ponašamo suprotno nekim evropskim principima. Ne, vi se ponašate suprotno evropskim principima.

Evo, ja vas sad srpski pitam, uopšte me nije briga da li ste ručali ili niste ručali, obezbedićemo vam sendvič o trošku poslaničke grupe, ako niste ručali, bar sendviča imamo koliko hoćete, o tome smo i spot snimali, ali kažite vi meni jednu mnogo ozbiljniju stvar, da mi konačno skinemo maske i da prestanemo ovde da izigravamo ljude koji su pali sa Marsa i koji ne znaju gde se nalaze. Zamenik ste predsednika poslaničke grupe Nova Srbija, dakle, zastupate vi ovde Velimira Ilića i Mirka Jovića i još ponekog koji sedi zajedno sa njima na onim jutjub konferencijama za novinare, ali mi kažite šta je problem da mi kažete – ko je, šta je Pokret za spas Srbije i ko je predsednik tog pokreta i za šta se taj Pokret za spas Srbije zalaže? To građane Srbije zanima. Pa, građani Srbije vas plaćaju.