Dame i gospodo narodni poslanici, Kenedi je rekao da je suludo reći ali samo spremni za rat možemo sačuvati mir.

Svakako da pripadnicima bezbednosti treba obezbediti da, između ostalog, budu i stambeno zbrinuti. Ali, takođe, moramo povesti računa. Moj predlog je da od rasta BDP-a, a i ovo stambeno zbrinjavanje će uticati da poraste BDP, porašće proizvodnja građevinskog materijala, cigle, crepa, parketa itd. Od toga će biti koristi za građevinsku industriju, to je nesumnjivo.

Moramo voditi računa i da snage bezbednosti budu bezbedne. Moramo ih opremati vrhunskom opremom, vrhunskim oružjem. Srbija stari. Srbija ima sve manje stanovništva, a samim time, sve manje će biti vojno sposobnih. Zato je moj apel da od rasta BDP-a, ako treba od tog rasta jednu trećinu da izdvajamo za nabavku najsavremenije tehnike i oružja, jer samo tako, a mala smo zemlja, okružena našim vekovnim prijateljima, pod znacima navoda, ja bih želeo da sa tim susedima imamo najbolje odnose, ali s obzirom da neki od njih imaju pretenzije na našu teritoriju, da takve pretenzije mi ne gajimo, nije isključeno da se neki sukobi, nažalost, zanove.

Zato je potrebno, sem stambenog zbrinjavanja, da naš vojnik, da naš policajac, da naš budući vojnik, da naš rezervista bude siguran da bude dobro ne samo stambeno obezbeđen, nego da bude siguran i da će imati vrhunsku opremu i vrhunsko oružje i da će imati najveću moguću šansu da sa mogućim protivnicima na bojnom polju po opremi i po oružju bude egal i da sve u budućem, ne daj Bože, sukobu zavisi od njegove hrabrosti.

Ja verujem da je naš vojnik hrabriji i umešniji od mnogih drugih, ali ga treba opremiti na način da on može da dokaže tu svoju sposobnost.

Ne želim više da naša avijacija samo uzleti u mogućem sukobu, ne želim da imamo jedan pokvareni avion, ne želim da na megdan NATO paktu izađemo sa pokvarenim radarima, avionima, itd, da žrtvujemo pilote, da žrtvujemo na ratištu vojnike, želim da oni budu opremljeni, da imaju podjednake šanse u, ne daj Bože, eventualnom sukobu za koji nikad nismo sigurni da ga možemo izbeći. Samo mrtvi su videli kraj rata. To je jedna izreka i zato treba voditi računa da oni koji nas čuvaju imaju sa čim da nas čuvaju. Treba imati dovoljno plugova, zaraditi novac, ali takođe moramo imati dovoljno mačeva da što plug zaradi, mač može da odbrani. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja i dalje apelujem da sem stambenog zbrinjavanja za snage bezbednosti za borce, za rodbinu palih boraca, i dalje apelujem da što je moguće bolje opremimo i naoružamo našu vojsku.

Srpski običaj je opisan sledećim rečima - kada nevolja dođe, Bog i vojnik se priziva u pomoć. Kad nevolja prođe, Bog se zaboravlja, vojnik ne poštuje.

Mi nemamo pravo na takvu grešku. Iz poštovanja prema vojnicima koji su iskazali svoju hrabrost protiv jačeg, bolje naoružanog protivnika, naša je obaveza da za eventualne buduće borce u nekim što, ne dao Bog, budućim sukobima, šansu našim vojnicima izjednačimo sa onima, najmanje sa onima protiv kojih se možda budu borili. Ali, ja bih želeo da oni budu bolje opremljeni od mogućih napadača. Moja je želja da mi, koji u ovom trenutku uređujemo državu, pokušamo da dignemo privrednu aktivnost i iz te privrede izvučemo novac, ne samo za egzistenciju naših zaposlenih, naših vojnika, već i za opremu i naoružanje i na takav način sebe dovedemo u položaj da nas u buduće niko ne može napasti, što je bio slučaj pre samo dvadesetak godina. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, tradicija srpske vojske počiva na seljacima, oni su branili svoje kuće porodice, njive, nisu bili agresori, nisu ratovali za slavu, već su tu slavu sticali braneći.

Mi treba da pokažemo, pod broj jedan, da kao nacija nećemo uzalud ginuti, da će naš vojnik biti dobro situiran, ali da ga nećemo izlagati tuđim ratovima, da nećemo više ginuti za druge, već da ćemo živeti za sebe. Mi takođe treba da pokažemo razliku između nas i njih koji danas nisu ovde, koji nisu cenili ljudski život, koji nisu opremali vojsku. Kaže, dobro naoružana vojska, to je ono za šta se ja zalažem, posebnom tehnikom da za, ne daj Bože, ne trošimo ljude, nego tehniku.

Ovi pre nas su nam ostavili dobro razoružanu vojsku. Srbija nije bila vojno neutralna. Srbija je bila vojno neutralisana. Tenkovi su prodati za pet hiljada dolara, pretapani u raznim železarama. Oni su se hvalili time što su penzionisali oficire sa najviše iskustva i što su dobro razoružali našu vojsku.

Srpski paradoks, oni koji su vladali Srbijom se mogu ogledati u sudbini Tibora Cerne, vojnika sa Košara koji je poginuo, mađarske nacionalnosti. U trenutku kada je poginuo, bio je daleko manje i slabije naoružan od napadača. Da bi neutralisali bolje naoružanog, on je prineo svoju žrtvu. Kažu da je rekao poslednje: „Za ovu zemlju vredi umreti“.

Istovremeno, te 1999. godine onaj koji je govorio da Vučić naseljava Mađare, a Tibor Cerna je bio Mađar, Sergej Trifunović je pobegao praktično na agresorsku stranu, otišao je u Ameriku za vreme rata. U to vreme, Đilas je češkao reklame u Češkoj, malog Vuka Jeremića, budućeg savetnika vrhovnog komandanta Borisa Tadića i ministra odbrane je otac poslao u Englesku da mali ne bi omirisao barut, a veliki borac „Boškić Žutić“, „Boškić Ljotić“, u to vreme nije išao na Kosovo da pogine, nego je otvarao, odnosno pokretao list „Dveri“. Danas je taj isti spreman u toj grupi da pogine, ne za Kosovo, već za Đilasove i Šolakove biznise.

Mi treba da pogledamo njihove greške. Mi svoju vojsku treba da cenimo i opremamo. Ljudi su smrtni, ljudi umiru, slava boraca za slobodu nikad ne umire i poruka Tibora Cerne, u ovom trenutku kada mi dižemo vojsku i dižemo vojnu moć, kad više nemamo samo jedan avion, kada naša vojska nije razgolićena, kada naša vojska nije gladna, kada naša vojska nije razoružana, kada naša vojska više neće biti pretvorena u beskućnike, poruka Tibora Cerne bi bila: „Za ovu zemlju vredi živeti“. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici moje pitanje se odnosi na, verovatno na Ministarstvo kulture i informisanja.

Dakle, opšte poznato da je RTV Srbije javni servis, i mislim da na naš zahtev mora da nam dostavi informacije. Do sada sam na skupštinskim zasedanjima više puta to ponavljao, ali to nije bilo u obliku pitanja. Zato ovog puta postavljam pitanje, tražim da nam Javni servis odgovori po pitanju sportskih prava, Javni servis i REM.

Opšte je poznato poslanicima da po Zakonu o elektronskim medijima najvažnije događaje, a tu spadaju sportski događaji, olimpijske igre, svetska prvenstva, evropska prvenstva u fudbalu, košarci, kvalifikacije za evropska i svetska prvenstva, da to spada u najvažnije događaje čiju listu sastavlja REM.

Najvažnije događaje mogu da prenose televizijski kanali, elektronski mediji koji pokrivaju celo tržište Republike Srbije i imaju slobodan pristup, dakle, da nisu samo u kablu već da se može prenosima može pristupiti daljinskim upravljačem na repetitore. Dakle, moraju mediji prenose najvažnije događaje moraju da pokriju celo tržište Republike Srbije i da gledaoci mogu da biraju da li će to da rade na satelitskom kanalu, odnosno kablovskom kanalu ili putem slobodnog pristupa predajniku. To se poodavno ne dešava.

Zato ja pitam, imajući u vidu činjenicu da sportska prava kupuju televizijski kanali koje to pravo nemaju, pa se postavlja sumnja – zašto sportska prava ne kupuje Nacionalni servis od organizatora sportskih događaja, FIFA, UEFA, raznih međunarodnih sportskih saveza itd?

Zašto oni to ne kupuju kada imaju pravo da prenose najvažnije događaje? Zašto to onda, drugo pitanje koje sami sebi postavljamo, zašto to onda pravo kupuju, sportsko pravo kupuju oni koji nemaju pravo da to emituju, koji ne pokrivaju celo tržište Republike Srbije i gde nema izbora o slobodnom pristupu?

Zašto to pravo kupuju oni koji nemaju pravo da emituju, a oni koji imaju pravo, to pravo ne koriste? Zato sam došao do zaključka i postavljam pitanje, da li RTS sportska prava kupuje direktno u zadnjih pet godina, kupuje direktno od sportskih organizacija tih sportskih primedbi, FIFA, UEFA ili kupuje od nekog drugog, odnosno da odgovore, od koga su u poslednjih pet godina ta prava na emitovanje sportskih priredbi najvažnijih događaja kupovali? Da li su kupovali direktno ili su kupovali od preprodavaca?

Takođe, sa posebnom pažnjom da mi se odgovori, da li su sportska prava kupovali od Đilasa i Šolaka, odnosno od „Junajted grupe“, „Junajted medije“, SBB i drugih, „Dajrekt medije“ i drugih povezanih, „Adri njuz“ i drugih povezanih pravnih lica sa Đilasom i Šolakom? Da li je Nacionalni servis kojom slučajnošću kupovao ta sportska prava od onih koji nemaju prava da emituju to, a kupuju da bi preprodavali? Da li je to tačno, ukoliko su kupovali sportska prava od SBB, „Junajted grupe“ i „Junajted medije“ i drugih pravnih lica povezanih sa Đilasom i Šolakom, za koji novac su to učinili?

Takođe da se proveri koliko je u toj preprodaji bila zarada SBB, „Junajted grupe“, „Junajted medija“, ponovo da podsetim, oni koji nisu imali prava da prenose najvažnije sportske događaje, a ta prava su kupili da bi ih preprodavali? Da li je to bio fingirani namešteni posao između „žutog Bujketa“, REM, i Đilasa, Šolaka i sa njima međusobno povezanih pravnih lica? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, moj amandman je gotovo istovetan kao i predlog Vlade po pitanju izvršenja. Mi ovde u većini raspravljamo o izvršenjima koja će biti izvršena u gradovima. Otprilike, to nam je u glavi kad raspravljamo o ovom predlogu. Uglavnom se govori o stanovima, uglavnom se govori o stanovnicima odnosno o dužnicima koji žive u gradu.

Pošto ja živim na selu, želim nešto da kažem i o dužnicima koji tamo žive i koji su često dužnici ne zato što žele da duguju, jer spadaju u deo stanovništva koji najredovnije izmiruje svoje obaveze, ali sticajem okolnosti to ne mogu, ili su prevareni prilikom kupoprodaje poljoprivrednih proizvoda ili im kasne razni podsticaji, subvencije, premije koje država odnosno Ministarstvo poljoprivrede upućuje prema poljoprivrednicima.

Dakle, kod njih se izvršenja uglavnom vrši na njive. Veliko je pitanje i velika je razlika između izvršenja na stan i izvršenja na njivu i u većini slučajeva ukoliko poljoprivredniku, a postoje sela gde, kad izvršitelji krenu, razne inspekcije krenu na selo, pola sela se zaključa.

Kada je u pitanju izvršenje poljoprivrednog zemljišta, tu je onda nevolja višestruka. Ukoliko se izvršenje izvrši, ukoliko je to neko zemljište prve klase, ukoliko je to u naseljenim područjima, onda je takvo izvršenje manje bolno po poljoprivredu zato što to kupi drugi poljoprivrednik koji takav problem nema i ta zemlja se obrađuje. Ali, ukoliko se izvršenje vrši u marginalnim područjima, ukoliko dođe do izvršenja na njivu, na poljoprivredno zemljište, onda, sa jedne strane, poljoprivrednik nad kojim se izvršenje vrši, koji ne mora biti dužnik zato što nije želeo da izmiri obaveze već zato što je, sticajem okolnosti i dugova prema njemu, ostao dužan, dakle, reši se da se izvršenje izvrši, on izgubi njivu i tako izgubi sredstvo za rad. Možete mu ostaviti traktor, mehanizaciju, možete mu ostaviti bilo šta, ali, ukoliko ostane bez njive, njiva je njemu sredstvo za rad. U takvim situacijama posebno treba biti pažljiv.

Zato ja apelujem da se dugovi poljoprivrednika prema PIO osiguranju i prema zdravstvenom osiguranju reše. Jeste da su nastali za vreme bivše vlasti, ali je na nama da rešavamo sve probleme koje su oni nama ostavili, stoga taj problem treba rešiti, da ne bi neko buduće izvršenje, ne daj bože da zapadnu u ruke toj vlasti ponovo, još mogu da izvrše namirivanje dugovanja, mogu da uzmu njive i posede onima koji su svojim zakonima, svojim krivicama, doveli u takav položaj da duguju, između 230 i 250 milijardi sa kamatama, prema PIO fondu, odnosno RFZO-u. Od toga, od tih 230 do 250 milijardi, više od polovine su kamate. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, izvršitelji, sama reč "izvršitelji" znači da oni izvršavaju nešto za čega poseduju nalog, odnosno da izvršavaju ono što je prethodno sud odredio.

Ja uporno hoću da vam kažem da sudski izvršitelji i sudovi nisu svetinja, da sudovi greše i za te greške sudije ne odgovaraju. To je po zakonu. Za bilo koju odluku koju donese sud, sudija ne snosi nikakvu odgovornost. Izvršitelj snosi. Osim što im smanjujemo tarifu i zaoštravamo neke odnose u izvršenju, ništa drugo se ovde ne radi.

Nisu opasni izvršitelji po građane. Nisu opasni zakoni po građane. Opasni su sudovi i sudije. Ako sudija donese odluku i rešenje o izvršenju, izvršitelj to izvršava. I zato reč izvršitelj znači da on samo vrši nešto što je neko drugi prethodno odlučio. Zato su, po meni, argumenti da probleme treba tražiti u pravosudnim, odnosno sudskim odlukama, a ne samo kod izvršitelja.

Niko ne voli izvršitelje, tu možemo da se složimo. Ali, oni samo dolaze na kraju. Prethodno je neko drugi odlučio da se neka imovina podvrgne prodaji, da se namiri poverilac, itd. To ne rade izvršitelji. To rade sudovi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, izvršenje je čudo. Ko su bili najozloglašeniji izvršioci, ovde se ne govori.

Mi govorimo o izvršenju koje sprovode izvršioci, a najuspešniji od njih, na našu žalost, je stranka bivšeg režima. Prodata je imovina, ne baš javno, polu tajno, imovina 7.000.000 građana. Društvena imovina je bila imovina koja je pripadala svim građanima Republike Srbije. Svaki od 7.000.000 je imao deo imovine. Građani nisu dugovali ništa. Podnosili su uglavnom oni teret vojnih i ekonomskih pritisaka na našu zemlju, a potom su došli žuti izvršioci, danas oličeni u savezu lopuža, prevaranata i ljotićevaca, i izvršili prodaju celokupne imovine građana i nisu doveli ih samo bez imovine, već je otpušteno, preko te privatizacije ili grabizacije, od 400 do 600 hiljada ljudi. Nisu im zaplenili pola plate, uzeli su im celu platu, dostojanstvo i mogućnost da ostvare pravo na penziju. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, izvršitelji su nepopularni, posebno na ovoj sednici, a sudovi su svetinja. Ja ću, ponovo opisati slučaj iz Inđije, kada je zemljište Opšte zemljoradničke zadruge „Srem“ prodato, 180 hektara za otprilike 500.000 evra, iako je vrednost tog građevinskog zemljišta bila oko 20 miliona evra.

Preko noći je učinjeno izvršenje. Zaključak koji je tada trebao da visi na oglasnoj tabli je bio samo proboden ekserom, odmah je onaj koji je trebao to da kupi to skinuo da neko drugi ne bi video. Namontirana je javna prodaja. Sud je sačekao da se položi depozit, pošto je donet u kešu, a to nije bilo zakonito. Onda je sud sačekao nekoliko sati da se to deponuje u „Razvojnu banku Vojvodine“, koja je bila oficijalna banka drpokratske strane. Sve su to radili sudovi.

Ovde se uglavnom drvlje i kamenje baca na izvršioce, koji svakako nisu besprekorni, a pri tome se o alternativi govori o sudovima.

Ono što sam se ja raspitao lošije govori o sudovima, nego o izvršiocima. Izvršioci izvršavaju naloge sudova. Kakvi su oni, ja sam vam upravo objasnio, da u jednoj maloj sredini, gde direktor jedne opšte Zemljoradničke zadruge Srem pripada tada jednoj od vladajućih partija, u fingiranom poslu sa predsednikom odbora svoje stranke reši da proda 180 hektara građevinskog zemljišta za 400.000 evra i sud pomogne u tome bez ikakvih sankcija i kazni.

Zato kažem, po građane nisu opasni toliko ni izvršitelji, nisu opasni ni zakoni, nego sudije. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, pošto sam imao dodir i sa sudskim i sa privatnim izvršiteljima, mogu da kažem opet da su naš problem sudovi. Godine 2010. potraživanja od 150.000 dinara, sudski izvršitelj nije uradio. Dakle, to je ostalo nerešeno.

Godine 2014. na osnovu predloga privatnog izvršitelja sud donosi rešenje o izvršenju na moju platu iako fotokopije isprave rešenja o naknadi za odvodnjavanje koje je izdala vlast Bojana Pajtića, ta fotokopija je trebala da bude verodostojna isprava, nije glasila na moje ime. Čak ni pol mi nisu pogodili. Međutim, sudija Šivoljski je lupila pečat koji se zove rešenje o izvršenju i taj pečat je košta, ne znam, valjda oko 3.000 dinara. Znači, samo udaren pečat i zapisan broj. Pečat je oblika rešenja o izvršenju.

Na osnovu rešenja o izvršenju nema odlaganja. Prigovor je trebao da se uloži u roku od pet dana, što sam ja učinio, sud je imao rok od pet dana da reši prigovor, on ga nije rešio pet meseci. Onda su zaključkom suda, po rečima sudije, pokrili koleginicu tako što su navodne dugove uskladili sa mojim imenom i prezimenom i rekli da se ne radi o Mirjani, već da se radi o meni.

Toliko o našim čestitim sudovima. Mislim da su izvršitelji manje zlo od sudija. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde se spominju banke i dugovi građana. Nismo mi ti koji smo doveli strane banke, strane trgovinske lance, to su uradili ono koji su rasprodali imovinu svih građana, pri tome doveli strane banke i strane trgovinske lance i počeli smo za tuđi novac da kupujemo tuđi robu i zemlja je ostala bez proizvodnje.

Hoću da kažem ako ne možemo da usmeravamo vetar, onda makar da malo usmerimo jedra. Dakle, na nama je da rešavamo siromaštvo koje su ostavili neki drugi. Svi govorimo o dugovima građana Srbije. Ti dugovi u ovom trenutku zahvaljujući tome što se Srbija ekonomski razvija su po stanovniku najmanji u regionu. Prosečni građanin Srbije duguje 2800 eura koliko znam, prosečni građanin u Hrvatskoj duguje 9000 evra, prosečni građanin u BiH duguje 6000 evra, i to su najbolji pokazatelji da naša zemlja izlazi iz krize. Radujem se ekonomskom napretku Srbije jer samo ekonomski napredak i bolje plate mogu da smanje dugove građanima Srbije. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, dug je rđav drug, dug je problem i ovde je neko spomenuo građane kao ptice u kavezu. Bog daje hranu svim pticama, ali im ne baca u gnezdo. Dakle, moramo se i sami nešto potruditi, a najbolji trud je rad, proizvodnja i zato ova Vlada, kada insistira na proizvodnji, prerađivačkoj industriji, na većem BDP, na podizanju plata, čini više za građane da se razduže, nego od nas koji ćemo pustiti vrelu suzu zbog njihovih dugova.

Dug je problem, problem je siroče, a uspeh ima 200 očeva. Mi smo to siroče i dugove građana nasledili. Oni se ne povećavaju, oni se smanjuju i proizvodnjom, rastom proizvodnje i usluga, to je najbolji način da smanjimo građanima dugove i da oni najmanje utiču povećanjem plate, da najmanje utiču na standard građana. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, propustio sam pre da kažem u odbranu države da poodavno država ne utvrđuje otkupne cene poljoprivrednih proizvoda, još od devedesetih godina, njih formira tržište i da te cene nisu ništa manje u odnosu na period recimo do 2005. do 2010. do 2012. godine. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, želim prvo da zahvalim svima koji će glasati za formalni prestanak mandata Rodoljuba Šabića. Bez obzira što mu je istekao mandat, samim činom što ćemo glasati i potvrditi da on više nije poverenik, učinili ste veliko delo.

Kad jedan politikant, višepartijska ličnost iz Saveza komunista, preko reformske stranke Ante Markovića, kasnije se kamuflira u socijaldemokratiju, pa u Socijaldemokratsku partiju, a verovatno će i petu partiju uskoro osnovati, možemo da ga vidimo možda kod Koja ili kod nekog, već vidimo da će takav politikant sigurno naći utočište u nekom partijskom gnezdu, kad takav čovek postane Poverenik, nezavisno telo, sa višepartijskim političarom, za koga ne znam gde je on bio, istaknuti borac za ljudska prava i tako dalje, da je bio u Istočnoj Nemačkoj, da je bio u Bugarskoj, da je bio u istočnoj Evropi, da je bio u Poljskoj, on bi bio lustriran. On nije lustriran, dakle, kao partijski funkcioner i čovek koji je obavljao neke podzakonske dužnosti u jednopartijskom društvu, ja verujem da ne bi mogao da obavlja nijednu javnu funkciju, a posebno ne bi mogao da bude Poverenik. Sada vam je valjda jasno zašto je Poverenik postao zaverenik.

Znači, osoba sa toliko problema u svojoj biografiji, i ja bih rekao da neko ko je bio član četiri partije, da neko ko je bio narodni poslanik ispred jedne partije, da neko ko je bio zamenik, odnosno ko je potpredsednik Skupštine, neko ko je bio ministar u Vladi Republike Srbije, zasigurno nije mogao biti biran na takvu funkciju pošto je posebno osetljiva i pošto to može da bude neko ko je protiv svih partija. Dakle, neko ko je borac za ljudska prava, koga ne interesuju funkcije javne, političke i tako dalje, već ga isključivo interesuje dobrobit svih građana Republike Srbije. On je nekom trulom političkom pogodbom izabran 2004. godine i vršio je funkciju onako kao što ste vi svi to doživeli, a verujem da sam ja to doživeo zajedno sa nekoliko kolega poslanika, onako u najgorem mogućem obliku.

Dakle, ja sam onaj lažljivi lupež o kome on govori.

Dakle, kad neko koga je izabrala Skupština bilo kog narodnog poslanika u Skupštini Srbije nazove lažljivim lupežom, taj ne može da vrši ni jednu javnu funkciju, posebno da bude na tako osetljivom mestu. Međutim, njemu se i to desilo. Da li je u tom trenutku kada je to napisao bio „ušljokan“ ili nije, ja u to ne mogu da ulazim.

Kasniji događaji su pokazali da mu ni konzumacija tih sredstava, psihoaktivnih supstanci, nije, poput Živkovića, nije strano.

Dakle, dame i gospodo, sem tvitovanja njegova politička funkcija je bila podređena borbi protiv Vlade Republike Srbije, od momenta kada je dobio podršku, on i Saša Janković, od Britanske ambasade. Dotle nas je pomalo grebao, a od tada je počeo da ujeda i to da otkida krupne komade.

Osamdeset hiljada britanskih funti koje su podelili on i Saša Janković, on je to nazvao velikom laži, onog ko je to izneo lažljivim lupežom, a onda je sve te podatke objavio na svom sajtu. Da, istina je, ali onaj ko je izneo je lažljivi lupež. Mi smo to podneli dostojanstveno. Kolega Martinović, gospođa predsednik Skupštine i ja smo bili pod posebnom pažnjom Rodoljuba Šabića.

Ne želim da dužim, ja želim da se budući Poverenik, koga ćemo izabrati, a nisam zadovoljan što biramo funkcionere koji imaju veće plate od onih ko ih bira. Tvrdim, a možete to da primite kako hoćete, da narodni poslanici i predsednik Republike, koji se biraju, ne smeju da imaju manje lične dohotke od onih koje biraju. To je po meni neoprostivo.

Mi danas ponovo biramo Poverenika, pre smo izabrali Zaštitnika, koji će imati tri puta veću platu od onih koji ga biraju. Sam taj lični dohodak neka njima doprinese da se osećaju posebnim, da se osećaju iznad Skupštine, iznad predsednika Republike, jer, tobože, oni imaju veće plate od predsednika Republike Srbije, od predsednika Parlamenta, od narodnih poslanika i oni misle da je njihova funkcija spram visine plate, da su božanski nezavisni, da su daleko iznad nas i da mogu da govore o parlamentu, predsedniku Republike, predsedniku Skupštine ono što oni žele.

Budućem Povereniku želim da poželim da ne radi ono što je Šabić radio, a da radi sve što ovaj nije radio. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, svi bi mi voleli više da naplatimo, nego da platimo, ali je problem što ima nepravde. Dakle, imate da se namiruje obaveza nad nekim ko nije naplatio svoja potraživanja. Na selu je to problem.

Zamislite životku iz nekog sela kod Niša koja je čekala godinama da naplati 50 hiljada dinara od države, a da pri tome dobije neki račun koji ne može da izmiri i da je taj račun, recimo, dve hiljade dinara. Zamislite poljoprivrednike koji su lak plen varalica, varalica koje prilikom otkupa više preuzimaju poljoprivredne proizvode, nego što ih otkupljuju. Znači, mogu da ih plate, ali ne moraju. Nema nikakvog polaganja određenih sredstava na račun da bi se bavili otkupom. Može da otkupljuje ko koliko hoće. Sada zamislite nekog ko nije naplatio 30 tona šljiva, koji nije naplatio svoje poljoprivredne proizvode i koje ne može svoje obaveze da izmiri na vreme i sad zamislite kada mu dođe izvršitelj, koji dolazi sasvim opravdano, da izmiri obavezu onih koji ništa ne duguju tom poljoprivredniku, ali on ne može da naplati od onih drugih.

Sudovi sve da presude. Obično ta društva sa ograničenom odgovornošću odu u stečaj praznih računa. Znači, ta potraživanja se nikada ne naplate. Treba razlikovati naplatu potraživanja u gradu, velikim gradovima sa računa koji su uglavnom puni. U gradu obično potraživanja da plate svoje obaveze izbegavaju bogati. Ljudi, poput Đilasa, Šolaka itd, gledaju da ostanu dužni. Na selu često obaveze ne izmiruju oni koji su bili žrtve prethodne prevare ili nemogućnosti da naplate svoje proizvode.

Takođe, dešava se, zbog slabije naseljenosti, da račune ne dobiju ili da budu zadenuti negde za kapiju, ogradu, pa nehotice to ne plate. Recimo, račun od 800 dinara vas izađe 20 hiljada dinara. To su primeri koji su u praksi.

Uglavnom ovde provejava poverenje u sud. Voleo bih da mogu da delim to poverenje sa određenim kolegama poslanicima, poverenje u sudove. Međutim, sudovi ne dele samo pravdu. Sudovi često dele nepravdu. Sud mora da stane na stranu jedne od stranaka ili da stane protiv obe stranke, i to se dešava. To neko posle mora da plati.

Za razliku od izvršitelja koji svakako nisu idealna osoba koja treba da vam se pojavi na kapiji, sudski izvršitelji odgovaraju za svoje odluke, odgovaraju imovinom. Sudovi i sudije ne odgovaraju ničemu. Dakle, ne treba se toliko bojati izvršitelja koliko se treba bojati nepravde koju sudovi, posebno zbog neke čudne reforme iz 2009, 2010. godine mogu da proizvedu po pitanju imovine određenih dužnika.

Dakle, sud je taj koji kaže da se te obaveze moraju namiriti, a izvršitelj to izvršava. Sudija ne odgovara za odluku koju donese. Izvršitelj, ukoliko je ta odluka nezakonita, odgovara čak i svojom imovinom. Dakle, moramo u ovom slučaju biti objektivni, a sa posebnom pažnjom treba preispitati primenu ovog i svih sličnih zakona na selu s obzirom na sva dešavanja koja sam opisivao. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja i dalje mislim da smo više ljuti na izvršitelje, jer oni su konačni, nego na sudije i oni prethodni koji učestvuju u celom tom postupku i koji određuju našu sudbinu, da li nam treba naplatiti ili ne. Ponavljam da sudija ne odgovara za odluku koju donese. Izvršitelj odgovara.

Ponavljam jednu opasnost u malim sredinama kad su sudski izvršitelji u pitanju. Ako se dogovore sa nekim sudijama, onda mogu to da izvrše na brzinu, ako se ne dogovore, onda možemo da čekamo 10, 20 godina. Sve to zavisi onda od njihove volje i njihovih veza u funkcijama koje im je dala država.

Ali, dame i gospodo, nama je suđeno da ispravljamo nepravde koje je nanela stranka bivšeg režima širem sloju građana. Nama je ostalo da rešavamo probleme koje su nam oni ostavili. Nerezonskom izmenom, donošenjem Zakona o PIO osiguranju, zemljoradnici su veoma oštećeni. Propis je bio da svi članovi domaćinstva moraju da plaćaju PIO osiguranje. Zbog toga su nastali dugovi, ja ponavljam, od 30. 06. 2013. godine, u današnjim odnosima to je negde između 230 i 250 milijardi, zato što je 30. 06. 2013. godine dug bio za PIO osiguranje 143 milijarde 289 miliona 734 hiljade 710 dinara. Za zdravstvo je dug bio 37 milijarde 343 miliona 728 hiljada. To je bilo na 30. 06. 2013. godine. Sada je taj ukupan dug, koji je tada bio oko 170-180 milijardi, sada je sigurno između 230 i 250 milijardi.

Nama je ostalo da rešimo taj problem koji je stranka bivšeg režima napravila. Broj dužnika je negde oko 390 hiljada, 238 hiljada 181 za PIO i 155 hiljada 657 za zdravstveno osiguranje. Verovatno da je u međuvremenu taj broj porastao. Ti ljudi nemaju pravo na veliki broj subvencija i podsticaja zato što su dužni za PIO osiguranje i zdravstveno osiguranje. Znači, ne mogu da dobijaju određenu podršku od države zato što se država za vreme stranke bivšeg režima ogrešila o njih donoseći propis da bez obzira na njihovu ekonomsku snagu, na veličinu gazdinstva, moraju da plaćaju PIO osiguranje koje nije bilo dobrovoljno nego obavezno i koje je obuhvatalo sve članove domaćinstva, što je bilo pogubno za poljoprivrednike, za poljoprivredna gazdinstva i za članove poljoprivrednih gazdinstava.

Dakle, mi ćemo taj problem morati da rešavamo, da se ne držimo samo izvršioca, već da vidimo zajedno kako Ministarstvo pravde, Ministarstvo finansija, Ministarstvo poljoprivrede, kako ovaj problem da rešimo.

Sa jedne strane, ovo je nenaplativ dug. Možete im uzeti dušu, možete im uzeti sve, olovka nema dušu a papir trpi sve i ovde imate te brojke koje je napisala stranka bivšeg režima. Mi taj problem moramo njima rešiti, da oni ne bi bili predmet nekog mogućeg izvršenja, što nije isključeno, bez obzira na našu dobru volju.

Verujem da se ovaj problem može rešiti i da je to dobro i za državu, zato što bi se povratili osiguranici ukoliko bi im napravili neku vrstu reprograma, ukoliko bi im otpisali kamate i deo duga. Ja verujem da bi se oni vratili i da bi Fond za zdravstveno osiguranje dobio ponovo nove osiguranike, a da bi penzijsko i invalidsko osiguranje ponovo počelo da plaća veći broj ljudi, jer sad im se ne isplati da plaćaju svoje obaveze zato što, kad to plate, sve ide za namirivanje bivšeg duga. Dakle, bez obzira da li sad nešto platili ili ne platili, nemaju pravo na PIO osiguranje i zdravstveno osiguranje. Hvala.