Dame i gospodo, ja se nosim mišlju, pošto postoje dva Poslovnika, jedan za mene, drugi za ostale, da ovo ustupim u ime dijaloga kolegama. Demokratija je procedura.

Ako rešim da reklamiram Poslovnik, to sam mogao učiniti jedno 30, 40, 50 puta. Toliko je najmanje Poslovnik bio povređen.

Šta reći na ovu temu u državi, a danas je dan kada su moji dedovi izgubili komandanta koji je streljan. Nije uzeta imovina samo njemu. Streljano je u Srbiji preko 70.000 ljudi.

Ne treba žaliti samo srpskog čiču. Treba žaliti sve stradale, bez obzira na ideologiju, a posebno one koji su i stradali i izgubili život, imovinu, a ovi koji su izgubili život, njihovu naslednici su izgubili imovinu.

U državi u kojoj je sprovedena otimačina po nekoliko osnova privatne svojine, u državi koja se opredelila za demokratija, pravo svojine bi trebalo da bude sveto pravo. Mi još nismo vratili imovinu onih koji su streljani, imovinu onih kojima je imovina surovo oteta.

Ja ću vam navesti primer Sime Paunovića iz Surduka. U Sremu nije bilo četnika. Postojali su samo partizani sa naše strane, nažalost, sa one druge ustaše i Nemci. Čovek je na svom salašu krio više postava partizana. Na kraju rata oni koje je krio i hranio su ga streljali kao veleposednika. Imovina oteta i do dana današnjeg nije vraćena pravnim sledbenicima, odnosno naslednicima.

U državi u kojoj nismo vratili imovinu otetu terorom, mi danas sa previše žuči govorimo i o svetim pravima nekih drugih ljudi na štednju. Oni su izgubili i štednju i sredstva za rad, mehanizaciju, njive, objekte itd. Izgubili su i život.

Danas je dan kada je nekima od njih streljan komandant. Kako je sve ovo nastalo, ni to nismo kaznili? Država koja nema snage da kazni otimačinu privatne imovine, gubitak ljudskih života, njena perspektiva neće biti svetla, ni budućnost.

Da vidimo kako je nastala ova nepravda, da se ne raspravljamo ping-pong, Hrvati – Srbi, Hrvati – Srbi. Kolega Atlagić, da ispravim i to, je govorio da ovde jedna trećina poslanika priznaje Kosovo i Metohiju, ja priznajem Kosovo i Metohiju, ja priznajem Kosovo i Metohiju. Upotrebio je izraz, ovde jedna trećina priznaje Kosovo i Metohiju, da ga ispravim, ja priznajem Kosovo i Metohiju, kao južnu srpsku pokrajinu. Albanci to ne priznaju. Verovatno je želeo da kaže da postoji jedan određeni broj poslanika koji priznaju divlju državu Kosovo, divlju NATO državu, NATO bazu, verovatno je mislio na to, pa želim ovim putem da ga ispravim.

Možda se meni jednog dana dopadne pripajanje Albanije našoj južnoj pokrajini, a i vreme je brate da Srbija izađe na more, ni kriva ni dužna. Srbija će se razgraničiti sa Albancima, pitanje je samo kada, kojim sredstvima i na kojoj liniji. Pa zato to što će pripajanje Albanije Kosovu i Metohiji, našoj južnoj pokrajini, Srbija izaći na more, to će doprineti da Srbija hladno, ili će se Albanci preseliti u Švajcarsku, Austriju itd, zbog nemaštine oni će otići, zato valja dizati ekonomiju države Srbije i treba poštovati imovinska prava.

Počeo sam, kako smo došli do ovoga? Pa, lepo. Godine 1998/99. u parlamentu, a ovde ima poslanika koji su tada bili, zbog inflacije i šverca cigareta, nafte i svega, rekao sam da sve države imaju kriminalce, samo u Srbiji, tada u SRJ, kriminalci imaju svoju državu.

Rekao sam i to da treba da vrate otetu imovinu za vreme inflacije i šverca, da vrate u Srbiju. Ja sam pogrešio. Deo kapitala je vraćen u Srbiju, da bi ga ponovo podigli, da bi za taj deo novca kupili daleko veću vrednost u imovini raznih preduzeća.

Da bi došli do preduzeća morali su, pošto linija dugova ide ovako, država ima deviznu štednju, država ima dugove prema stranim bankama i fondovima, to plasira preko poslovnih banaka, poslovne banke to plasiraju u privredu i vi kada likvidirate najveće banke, kada ih likvidirate, vi praktično radite sledeće - razbojnički dolazite do imovine, koju ćete privatizovati, a dugove i dugove za deviznu štednju prepuštate narodu. Narodu dugovi, za deviznu štednju i dugovi preduzeća, a razbojnicima preduzeća gde su oni svoje funkcije uklopili sa privatnim biznisima, svojim i svojih tajkuna.

Samo da vas podsetim, da onaj koji je kupio šećeranu za tri evra u Kovačici ima u šećeru 20 miliona evra, taj je bio finansijski direktor DS, Miodrag Kostić. Ako nije tačno, neka me neko ovde ispravi. Dakle, tako je došlo do svih ovih dugova i danas dugove firmi i devizne dugove plaćaju građani Republike Srbije, pa čak i oni koji su rođeni posle raspada SFRJ zato što je privreda, da je ostala u vlasništvu banaka, banke bi prodale preduzeća, tako vratile dugove i napunile deviznu štednju, a građani bi ostali čisti. Međutim, jedna razbojnička družina, za koje su Alibaba i 40 razbojnika, onako Majka Tereza, je rešila sasvim drugačije.

To je bio naš problem i da vam ne bi kvario pauzu, po nekom drugom amandmanu ću nastaviti dalje. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ova zemlja ne pripada samo nama, ova zemlja pripada i onima koji su živeli pre nas. Ova zemlja pripada, naravno i Draži, Račanu sigurno i Silviju Degenu, ne pripada.

Dakle, gospodine Atlagiću, ja vam ne zameram na tom Degenu, Račanu itd, a vi meni slobodno zamerite na Draži, a možete u tim vašim istorijskim spisima, možete da napišete i da je Draža Mihajlović osnovao Goli otok, slobodno. Ja sam ponosan na svoje dedove i ponosan na vojsku komandanta Čiče, koji je streljan na današnji dan.

Ova zemlja pripada i tim sukobljenim vojnicima. Ova zemlja pripada precima, ova zemlja će pripadati i potomcima. Mi o tome treba da vodimo računa.

Dobrica Ćosić je rekao da u obračunu velikih sila balkanski narodi su samo kusur u međusobnom razračunavanju, a da se najčešće ti veliki računi velikih sila plate kožom srpskog naroda i mi o tome, eto, gospodine Atlagiću, Dobrica Ćosić nije bio doktor nauka, nije završio ni fakultet.

Interesantne su te vaše tvrdnje da su izgorele štedne knjižice tamo negde gde su bili ratovi, ali diplome nisu, valjda su imale dobar ram.

Dakle, gospodine Atlagiću, sigurno je da od naše mržnje, a to je čini mi se rekao Dučić, jel tako gospodine Martinoviću, da od naše mržnje imaju i međusobnih sukoba samo koristi naši neprijatelji.

Braćo Srbi i sestre Srpkinje, građani i građanke, drugovi i drugarice, treba da poslušamo te koji su živeli ovde i koji su svakako bili vredniji i pametniji od nas. Od naših sukoba i podela koristi imaju samo naši protivnici.

Kolega Mirčić je ovde govorio da sam bio svedok nekih događaja, to su bile ponude da su ekonomske interese određenih velikih sila, ekonomske interese recimo, u izgradnju neke infrastrukture, upakuju i politički interesi srpskog naroda i Republike Srpske. Taj predlog su uz pomoć Hamovića i Lazarevića određeni ljudi u Republici Srpskoj odbili. To nas je koštalo lošijeg položaja.

To nas je koštalo nestajanja vojske Republike Srpske. To nas je koštalo i granice koju umesto policije Republike Srpske, sada kontroliše federalna ili konfederalna policija. Znači, o tome mogu da svedočim gde god hoćete.

Ali, poput naše države, mala sam ja stranka i mala politička ličnost koja je tome mogla da doprinese, oni koji su se tada pitali u Srbiji, posle smrti Đinđića, možete da mislite šta hoćete, ali posle njega su došli deset puta gori.

Nastala je politika puzajućeg izvinjavanja, od Srebrenice pa nadalje. Samo se puzalo i izvinjavalo i to nas je, naravno, koštalo. Mi smo zahvalni svim svojim prijateljima kao zemlja, treba da ih čuvamo kao dragocenost u sefu, nismo zahvalni našim protivnicima, ali sa njima moramo da radimo, da makar pokušamo da smanjimo broj protivnika jer svoje interese nećemo ostvariti samo prijateljima, samo uz pomoć prijatelja, već će nam trebati makar malo manje protivljenja ovih koji su na drugoj strani. Zato ja cenim i napore onih koji rade na tome, mada ja na tome lično ne bih mogao da radim, ne bih imao želudac za tako nešto.

Mi moramo da vodimo računa o Srbiji i o ekonomskim interesima Srbije. Mi moramo da upakujemo ruske energente i minerale, da ih upakujemo ovde uz pomoć kineskih inovacija i znanja i zapadnih investicija i da to plasiramo ne samo u Rusiju, pre svega na okolna tržišta i tržišta EU.

Ja se nadam da ćemo uskoro zahvaljujući tim stranim investicijama napraviti suficit kakav pravimo sa CEFT-om, isti takav ćemo napraviti verovatno i sa EU. Kad Srbija bude ekonomski jaka, neće se više prazniti. Ja živim za taj dan kada se Srbija više neće prazniti sa stanovništvom, ali Albanci treba da povedu računa da je najefikasnije etničko čišćenje siromaštvo, a čistači u ovom slučaju su Švajcarska, Nemačka, Austrija, Holandija, Belgija, sve tamo gde Albanci idu. To je njihov problem što se oni prazne.

Srbija treba da spreči svojom ekonomijom koju treba da razvije pražnjenje Srbije, da zadrži postojeće teritorije, a daće Bog da drugi uvide da je savez sa Srbijom najbolje moguće rešenje i da će Srbija biti velika, da će biti velika pre svega karakterno, ekonomski, verovatno voljom i drugih i teritorijalno. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pljačka devizne štednje većinom su opljačkani siromašniji građani, srednji sloj. Siromaštvo nisu proizveli siromašni, već bogati. Kako su bogati postali bogati? To su dobitnici inflacije i dobitnici tranzicije. To su isti ljudi, to su oni isti ljudi kojima je Milošević dozvolio da se obogate kroz inflaciju.

Setimo se samo da je crni kurs bio 20, 30 puta veći od navodnog zvaničnog kursa. Uticali su na tadašnju postavu, tako što su kupovali recimo devize po zvaničnom kursu za 100 dinara, a na crno na ulici ga prodavali za 1.000 dinara, za 10, 20, 30, 50 puta veći iznos, a onda im to nije bilo dosta. Oni koji su kupovali devize na ulici su za te pare kupovali benzin i cigarete, pa su recimo oni za marku koju su kupili za 10 pfeninga kupovali litar benzina tim istima koji su opljačkali za devize i za deviznu štednju i onu iz slamarice štednju, za te iste pare, taj benzin i dizel prodavali za tri evra. To je bila višestruka pljačka.

Novac od te vrste pljačke, dobijen inflacijom i švercom, je otišao na Kipar i belosvetske banke, a onda su ti isti ljudi postali prijatelji DOS, pa i finansijski direktori, pa su krenuli da budu dobitni tranzicije. Kada smo svi mi gubili sve oni su se bogatili, kupovali su sve. Oni su rešili da naprave tri vrste banaka. Jedne banke su likvidirali, druge su prodali strancima, a treće su opljačkali kao što je „Agrobanka“ u kasnijem periodu i Razvojna banka Vojvodine.

Ovu prvu likvidaciju su izvršili da bi se domogli imovine društvenog kapitala i da bi za onaj novac koji su opljačkali prvi put građane, ovog puta pokupuju njihove firme, ili ga ostave bez posla. Krv na slamčicu su oni njima popili od 1990. do 2010. godine, da bi stekli svoje ogromno bogatstvo, a sa druge strane su proizveli siromaštvo koje je bilo neizdrživo za gledanje. Stotine hiljada slaboplaćenih, nezaposlenih i otpuštenih su proizveli. Mi to ne treba da zaboravimo.

Otuda i devizna štednja je nestala. I moj predlog za vraćanje te devizne štednje, da je to izvodljivo, protokom ovoga vremena bi bio – da država konfiskuje imovinu svih tajkuna, ali ne nepravedno, da sudskim putem ili nekim nekim drugim demokratskim putem, prihvatljivim demokratskim putem, ne streljanjem, kao što su radili njihovi očevi. Sve su to deca komunizma, bivših funkcionera. Zar niste primetili da svi ti dobitnici, na kraju dobitni komunizma i tranzicije su bili tu nešto i da recimo njima nisu simpatične Rusija i Kina, a svi mi koji smo naginjali ravnogorcima, više ljubimo Rusiju i Kinu. Neverovatan paradoks. Ali para može sve.

Moj predlog je sledeći, da sve što su oni dali državi, sav taj novac država njima vrati, sa 5% kamate. Evo i sa 10% kamate godišnje, a sve što im je država dala, znači sve što su oni dali državi da im se vrati sa 10% kamate, a da država sve ono što su oni dobili od države privatizacijom vrati sebi. Mislim da je to pravedno, da njihov novac bude sa 10% kamate, a da se državi bez ikakve kamate vrati zemljište, kombinati, fabrike itd.

Devizna štednja je nestala upravo tako što su oni kupovali za 10%, a na ulici po zvaničnom navodnom kursu, a na ulici su je prodavali sirotinji, od koje su je uzeli, deviznu štednju prodavali i po 10, 20 puta većoj sumi da bi oni kupovali benzin, po tri puta većoj sumi nego što su ga oni kupili u inostranstvu. I to je pljačka koja je vršena. Po meni ona čuvena parola „tačku na pljačku“ koja je od Liberalnog saveza prerasla bila u koaliciju Vojvodine mislim da je trebala da stupi na snagu. Mislim da tu tačku nismo stavili zbog stranog faktora. Multinacionalne kompanije i banke su želele da naše banke nestanu, i ovi su im učinili uslugu.

Finansijsko tržište je potpuno pripalo stranim bankama, protiv kojih je Boško Obradović bio, a sada se druži sa onima koji su strane banke doveli. Neverovatno. Pa je on bio, ne znam protiv tajkuna a druži se sa Đilasom. Strani faktor je to dopustio da bi se domogao i on dela imovine. Uzeli su pivare, cementare, sve što je na ovom tržištu donosilo profite, da se ne bi izlilo na njihova tržišta, da ne bi slučajno u demokratiji i tržišnoj ekonomiji mi zauzeli neko evropsko tržište.

Oni su rešili da uzmu ono što je ovde dobit već donosilo, fabrike cementa, pivare, banke, osiguravajuće kuće, a ovo su namerno ostavili tajkunima, i saglasili se sa ovom vrstom pljačke. Zašto? Zato što su znali da su tajkuni prijatelji DOS i da će uticati na buduće sastave vlade i da će Republika Srbija na takav način izgubiti suverenitet. Zato ja predlažem da ubuduće teško povraćen suverenitet i deo suvereniteta koji smo povratili ponovo ne bi izgubili, da kaznimo te tajkune i da konačno kaznimo one 24 privatizacije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, nadam se da smo saglasni da su dobitnici raznih tranzicija i inflacija krivi za siromaštvo siromašnih. Po cenu ekonomskog razaranja zemlje i svakojakog uništavanja države Srbije, oni su se obogatili.

Ali, na stranu što nismo kaznili, treba da znamo da su to veoma opasni ljudi, nemaju nikakvih skrupula. Oni se novcem ne služe, oni novcu služe. Treba da znamo da su opasni, jer osećaju od nas strah. Oni od svog bogatstva imaju strah da ga ne izgube i taj strah smo im generisali mi i nemojmo ih potcenjivati. Zato ja pozivam organe gonjenja, posebno tužilaštvo i gospođu Dolovac, da ono što se kazniti može, da konačno kaznimo.

S obzirom da sam više puta prekršio pravila, odnosno utrošio više vremena nego što je to dozvoljeno, ja ću ovaj put jedan deo vremena vratiti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, trgovina je važna stvar, ali ako trgujete tuđim novcem, za tuđu robu, onda vi fiktivno možete da pokažete i rast BDP. Udruženi zločinački poduhvat stranke bivšeg režima su pravo to uradile, prihod od prodaje kapitala, koji mi nemamo, prihod od prodaje Mobtela, i kredite koje su povukli, iz kredita isplaćujući penzije, dižući potrošnju, je u originalu značilo, za tuđi novac kupujemo tuđu robu, pri tome, prodali su fabrike, industrijski prsten oko Beograda, Zmaj, IMT, FOB, Železnik, dve Rakovice, itd, su nestale. Nestala je proizvodnja robe, ali su oko Beograda umesto industrijskih fabrika nikli su šoping molovi, trgovinski centri, kako se to već zove, instalirani su strani trgovinski centri, ili veliki domaći šoping molovi za stranu robu. Tako smo odustali od proizvodnje, prešli na trgovinu, a pošto nismo imali dovoljno zlata, i nekih rudnih bogatstava, naša privreda je doživela kolaps i otpušeno je 400 hiljada ljudi i sa prihodovne strane prebačeno na rashodnu. Umesto da proizvode ljudi su postali socijalni slučaj.

Male zemlje, a tu uključujem i našu, ne mogu da opstanu bez ofanzivnog izvoza. Moraju da proizvedu robu i da je izvezu da bi mogli da servisiraju dugove, one dugove koji nisu poslužili da se napravi izvoz za vraćanje duga, a taj zločinački poduhvat je uradila stranka bivšeg režima.

Nama je ostalo da dovedemo investitore, ne samo da bi proizvodili robu, već da bi obnovili nove tehnologije, nove standarde u proizvodnji i napravili i proizveli robu koju možemo da izvezemo, prodamo. Kad strani investitori dođu mnogi prigovaraju njima, ne želeći da priznaju da nam oni donesu u komad tržišta svog za tu robu koju proizvode ovde.

Tako je ova zemlja krenula u pravom pravcu i na pravom je putu da proizvodimo našu robu, da izvozimo, a da kroz strane investicije zanavljamo nove tehnologije i da tako ovu zemlju vučemo napred. To stranka bivšeg režima nije uradila, i zato smo zatekli potpuno zapuštenu, napuštenu zemlju, bez ikakve šanse za sadašnje i buduće generacije.

Mi izvozom robe treba da servisiramo dugove, da servisiramo izgradnju auto-puteva, i infrastrukture. Ta infrastruktura i ti auto-putevi treba da služi ne samo da se provozi kao za vreme stranke bivšeg režima, strana roba do stranih trgovinskih lanaca, da kredite uzimamo od stranih banaka za koje garantuje država. Ta infrastruktura treba da posluži da sirovine brže ulaze u Srbiju, a da gotovi proizvodi brže izlaze iz Srbije na njihova tržišta, a da od tog novca, sem egzistencije stanovništva servisiramo dugove, nabavljamo vojnu opremu, visoke tehnologije. Tu ne treba štedeti. Imamo mali broj ljudi, mala smo mi zemlja, ne treba da žrtvujemo nijednog vojnika, treba da nabavimo tehniku i da obučimo ljude da ruku tom tehnikom.

Zato će Vlada Srbije za koju mislim da će u ovom ili onom sastavu, na ovim idejama vladati i dalje, imati uvek punu podršku mene i ne baš moje velike stranke, i zato vam želim, a govoriću i na kraju ove tačke, zato vam želim da ovim putem o kome sam ja govorio da nastavite i dalje, i da ova država ekonomski napreduje, da se vojno dobro opremimo da bi mogli da se branimo, da možemo da ponesemo teret vojnih i ekonomskih pritisaka i da sve bude u korist blagostanja našeg stanovništva. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvažavajući kolegu Jojića, reklamiram član 106. i 107 - povreda dostojanstva, koja i nije tako teška, ali moram, istini za volju, reći da smo mi promenili Pravilnik o mesu.

Više nije moguće, a bilo je moguće, moram mu dati za pravo, da se takva vrsta mesa uvozi u Srbiju. Više to nije moguće. Nije moguće uvesti meso iz EU ukoliko se ono pod istim uslovima ne trguje u samoj EU. Znači, isti kvalitet je zagarantovan.

Što se šećera tiče, moram mu dati za pravo, uz jednu ispravku. Nije Miodrag Kostić prepakovao šećer Evropljanima, nego nama. Dakle, kompletnu proizvodnju iz dve godine Miodrag Kostić je, čini mi se 2003. i 2004. godine, izvezao u EU domaći šećer, a onda udruženi zločinački poduhvat, ovi koji danas nisu na sednicama, dogovorio se da cenu na domaćem tržištu šećera drže na 600 evra. Ako se sećate u Bosni je bio duplo jeftiniji i da šećer koji su uvozili preko Crne Gore od šećerne trske plasiraju na domaće tržište domaćim kupcima, a naš šećer su kompletno izvezli napolje. Od 431 hiljadu tona, koliko je bila proizvodnja u te prve dve godine, izvezli su 400 hiljada tona i kada su Evropi sabrali da, umesto 31 hiljadu tona da smo izvezli, da smo izvezli deset puta više, usledila je kazna i ova država morala da plati sve grehe Miodraga Kostića.

U vezi šećera kolegi Jojiću da dodam da je Miodrag Kostić na kraju 2011. godine robnim rezervama prodao 15 hiljada tona šećera za 13 miliona evra, po ceni, znači, od 80 i nešto feninga po kilogramu, što je gotovo duplo skuplje. Još da bude interesantno, i šećer i novac je zadržao kod sebe i to je bila odluka Mirka Cvetkovića. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Orliću, kao u sportskom ribolovu, sve što mi uhvatimo, posebno tajkuna, i od udruženog zločinačkog poduhvata stranki bivšeg režima, sve što mi uhvatimo i uhapsimo, tužilaštvo i pravosuđe poljubi i pusti, kao u sportskom ribolovu, poljube i puste. Mi ih ulovimo, a onda napadnu predsednika Vlade zašto je nekog prozvao, zašto je otkrio činjenice iz kriminalnog života itd.

Moram podsetiti da SSP, parafiran 2007. potpisan 2008. godine, da smo mi pored SSP-a, zahvaljujući, čini mi se, članu 32. uvodili prelevmane u poslednje tri-četiri godine, za mlečne proizvode, meso, mleko, da bi zaštitili domaću proizvodnju. To je oružje koje smo imali, to je oružje koje su nam drugi ostavili.

Moram ponoviti, od pre tri godine nije moguće uvesti meso zamrznuto starije od šest meseci, niti ga upotrebljavati na teritoriji Srbije, a da je starije od šest meseci, zamrznuto. Svako ko primeti takvo meso, neka prijavi nadležnim organima ili meni i biće surovo kažnjen prodavac i proizvođač takvih proizvoda.

Mi ne možemo obaveze države zanemariti, tim pre što nam trgovina sa EU 66% ukupne robne razmene, 17% je CEFTA i ukoliko bi uzeli naglo, bez prava na član 32. i uvođenja prelevmana, ukoliko bi uzeli naglo da uvodimo neke druge mere, mi bi srpskoj ekonomiji slomili kičmu.

Mi sad moramo da vodimo računa zato što poslujemo u zadatim uslovima i moram reći da se daleko bolje snalazimo nego stranka bivšeg režima.

Izvoz nam raste. Pokrivenost uvoza-izvoza nam je sa 54% skočio na gotovo 81%, čini mi se da je sada po 75%. Sve bi mi uradili što gospodin Jojić kaže, posebno tajkunima, mi bi vrlo lako završili sa njima. Lako bi mi nahranili siromašne i podigli plate, ali vam kažem nađite jednog tajkuna koji je nastao za vreme ove vlasti. Hvala.

Evo, da potvrdim pravo gospodina Jojića na repliku.

Srbija izvozi gotovo 3,5 tone kukuruza godišnje, izvozi više stotina hiljada tona proizvoda od soje, izvozi stočno brašno, izvozi sačmu. Srbija izvozi jako dobre poljoprivredne proizvode i žitarice, a uvozila je meso sumnjivog kvaliteta.

Mi smo, gospodine Jojiću, delimično toj priči stali na kraj. Pitaju nas zašto smo smanjili subvencije po hektaru. Zato što smo dodali subvencije za stočarstvo, za tog, za krave, zadržali premiju za mleko, što u Evropi nije slučaj. Želeći da podstaknemo stočarstvo, nismo hteli da izvozimo žitarice i da subvencionišemo proizvodnju žitarica za tuđu stoku, a za uzvrat da uvozimo meso sumnjivog kvaliteta i tu vam dajem za pravo, a onda smo promenili pravilnik, želeći to da smanjimo.

Mislimo da i u buduće povećavamo podsticaje i da na takav način dižemo našu proizvodnju, a nivo podsticaja dignemo na viši nivo, ne zbog poljoprivrednih proizvođača samo, već i zbog klanične industrije da može da ima, da seljak zaradi, a da klanična industrija ima sigurnu i povoljnu sirovinu, da može da napravi dovoljno konkurentan proizvod i da ga izveze na tržište, pre svega CEFTA, da izvozi na tržište Izraela, da izvozi na tržište za košer, za halal klanje itd.

Mi ćemo na tom putu istrajati, ali naša industrija nije još toliko snažna da možemo da isporučimo subvencije našim poljoprivrednicima onoliko koliko ih oni zaslužuju. Mislim da poljoprivrednu politiku treba voditi u korist srpskih proizvođača, prerađivača, a nikako u korist srpskih tajkuna, koji su postavili srpsko pravosuđe i zato nizašta ne odgovaraju. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne tako davno, možda pre godinu dana, u Švajcarskoj je sproveden referendum, da li svi građani, baš svi građani i bogati i siromašniji, da od države mesečno dobijaju 2500 švajcarskih franaka, što je nešto oko 2400 evra. Bio je referendum i švajcarci odbili. Zašto su odbili? Zamislite da sam ja neka veća vlast i da mi neko ponudi deset milijardi na poklon. Deset milijardi na poklon s jedne strane, da mogu da potroše, odnosno da građani Republike Srbije mogu da potroše.

S druge strane, da mi neko ponudi da napornim radom dovedem investitore i da zaradim tih deset milijardi evra. Šta bi većina Srba odabrala? Verujem da bi odabrali ono prvo da im se pokloni deset milijardi. Mislim da bi ovi iz stranke bivšeg režima odmah od tih deset, devet uzeli sebi, a možda devet i devetsto, jer to su prihodi iz privatizacije bili negde 51 milijardu po procenama međunarodnih organizacija. To je ono što se Srbi polakomili da pojedu društveni kapital, bukvalno da ga pojedu. To je kao kad mi seljaci kad bi pojeli seme pšenice šta bi posejali, šta bi niklo. Ja kao neko ko živi na poljoprivrednom gazdinstvu, ja bih između toga da dobijem deset milijardi na poklon i deset milijardi u investicijama da naporno radim, odabrao ono drugo da se naporno radi.

Španci su svojevremeno dok su imali gomile zlata iz Latinske Amerike i tako dalje, odabrali da sve kupuju. To su dobili kao onaj poklon i kad su sve kupovali zanemarili su svoje zanatstvo i privatnu delatnost. Kad je nestalo zlata, zemlja se našla u rasulu.

Takvo rasulo smo mi zatekli, jer su to zlato iz ćupova povadili oni pre nas. Više se nije moglo živeti od prodaje kapitala i od zaduživanja, moralo se zarađivati.

Njihov proizvod je bio dug, naš proizvod treba da bude proizvodnja. Neko je rekao sledeće – pravljenje profita nije greh, greh je pravljenje gubitka. To su oni tamo koji danas nisu u klupama, koji su želeli Makrona sms porukom da pozovu, ali nisu shvatili, mada tamo imaju Vuka potomka Jeremića, da se tako ne radi u međunarodnoj politici, da se tako ne pravi ni politika, ni pare.

Profit je, a to je neko još rekao - anlaser koji pokreće motor ekonomskog napretka jedne zemlje i mi se za to moramo zalagati.

Da bi tržišna ekonomija uspela, gospodine ministre potrebno je i oglašavanje. Oglašavanje uljem koje podmazuje bržu trgovinu i profit. To je sigurno. E, sad da vidimo te medijske usluge i usluge oglašavanja, da vidimo da su svi na našem tržištu ravnopravni ili su neki drugi malo ravnopravniji. Pošto je reč o trgovini da vidimo trgovinu medijskim uslugama i ne prevaziđenog Dragana Đilasa i Dragana Šolaka, Dejvida Petreusa, „Bi–Si partners“, KKR i kako se zovu svi ti njihovi investicioni fondovi.

Zamislite da uđemo u Francusku, registrujemo fiktivno ovde neke medije kablovske, elektronske medije, odemo u Francusku i zakupimo studio i počnemo da proizvodimo program u Francuskoj, protiv francuske Vlade, francuske politike, uz francuske reklame da piratski to radimo i kažemo – mi smo prekogranična televizija. Mi reemitujemo program, mi ga ne proizvodimo u Francuskoj.

Ja vas pitam, gospodine ministre, koliko bi mi bili na slobodi? Koliko bi trajalo to reemitovanje? Da vas podsetim, reemitovanje po Međunarodnoj konvenciji, koju smo potpisali u Savetu Evrope, o prekograničnim televizijama i po našem Zakonu o elektronskim medijima, reemitovanje, istovremeno emitovanje u zemlji gde je sedište i u nekoj drugoj državi koja pripada Savetu Evrope.

Televizija „N1“ i „Nova S“ televizija koje pripadaju Junatajted grupi, odnosno Junajted mediji, ne reemituju program. One dolazi iz Luksemburga, oni tvrde prvo da su slovenački kanal, slovenački regulator, kaže – ne, oni nisu naš kanal. Oni su luksemburški kanali. Da li mislite da Olja Bećković reemituje program iz Luksemburga i Ivan Ivanović? Da bi trgovina medijskim uslugama bila poštena, svi moraju da budu na ovom tržištu jednaki.

Međutim, Šolakovi i Đilasovi prekogranični kanali, za razliku od „Rai uno“ ne znam koliko tih kanala ima prekograničnih, koji su stvarni prekogranični kanali su u povlašćenom položaju, pripadaju SBB, Junajted grupi, itd.

U toj Junajted grupi je i „Dajrekt medija“, da li vam to zvuči poznato, odnosno u podgrupi Junajted medija? Tu je i KAS medija, koja se bavi reklamama.

Gospodine ministre, oni domaće reklame emituju u ovoj zemlji. Ne reemituju se, nisu sastavni deo izvornog programa iz Luksemburga. Oni uzimaju hleb domaćim medijama. Domaći mediji, koji su registrovani plaćaju od REM, RATEL SOKOJ, itd, svima plaćaju naknade, ovi lažni prekogranični kanali ne plaćaju nikom ništa.

Domaći mediji koji se gledaju 80% na „SBB“ ne dobijaju nikakav novac od „SBB“. Koristi se njihova proizvodnja, njihovi režiseri, njihovi montažeri, njihova tehnika, njihove kamere, itd. Za taj korišćeni program oni ne dobijaju ništa. Oni su primorani da svoje usluge daju besplatno „SBB“, a „SBB“ povezano je sa Junajted mediji, povezanih 20 lažnih prekoganičnih kanala iz Luksemburga. Njima „SBB“ iz pretplate, srpski pretplatnika, izdvaja po nekoliko evra po korisniku, a imaju 900 hiljada korisnika i po par miliona evra dobijaju razne televizije i zato je moje pitanje – ima li neko snage i petlju da proveri koliko para se ispumpava na lažne prekogranične televizije od pretplatnika, srpskih pretplatnika? Ako „Telekom“, koji zauzima dva puta manje tržište uplaćuje u budžet dobit od 150 miliona, a SBB odnosno Junajted grup i Junajted medija godinama prikazuju gubitke i jasno vam je da se novac ispumpava kroz lažne prekogranične kanale.

Kako onda „Bi–Si partners“, koji je kupio, navodno kupio, od Šolaka, Đilasa i Petreusa Junajted grupu i Junajted medije. Kako su oni platili 2,6 milijardi evra ako to pravi gubitke? Ko na zapadu kupuje firmu koja ne pravi profit? Rekao sam već šta je profit. Ko daje tolike pare za gubitaše?

Jasno je svima u ovoj sali, jasno je i vama da Šolak, Đilas, Petreus i ekipa ispumpavaju pare. Mi tome moramo stati na put, on je neovlašćeno emituju reklame i dodatno uvažavaju domaće medije, em im niša ne plaćaju, ovim drugima plaćaju. Ovi domaći kanali plaćaju za emitovanje naknade, ovi ne plaćaju i na kraju domaći mediji žive od tih reklama, oni im uzmu na tržištu reklama godišnje 20 miliona evra.

Neovlašćeno emituju reklame i prekrajaju izvorni program preko graničnih televizija. Te reklame nisu sastavni deo izvornog programa u Luksenburgu, to je jedna laž i velika prevara.

Toj laži i velikoj prevari mi moramo stati na put da oni ne bi stali nama, jer kad zadobiju medijsko tržište u Srbiji, vlada će Republike Srbije koja tad bude vladala, ili biti privezak ili će biti uklonjena.

Bolje da mi uklonimo ovu nepravdu, ovu pljačku, Šolakovu, Đilasovu, nego da dopustimo da oni uklone državu. Pravo države Srbije mora da bude pravo da ona postoji. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi danas pričamo o delu duga na osnovu stare devizne štednje. Najveće žrtve devedesetih godina nisu bile devizne štediše. Njima na ovaj ili onaj način biće vraćena devizna štednja, čak i ona iz piramidalnih banaka. I tu je država stala na stranu štediša.

Najveće žrtve su dinarske štediše. Stotine i stotine miliona evra su devedesetih godina štediše imale na računu. Verovali su u svoju državu, verovali su u njenu valutu i inflacija je počistila štednju u korist dugova. Sve što su gubitaši, dužnici, oni koji su povlačili kredite, sve što su dugovali, inflacija je izbrisala, ali onima koji su naporno štedeli je ta dinarska štednja takođe izbrisana.

Oni nisu stekli pravo da im se na ovaj ili na način kako je ranije donošeno za devizne štediše, nije im vraćena štednja, niti će biti vraćena. Oni su na određen način izneli teret bankama, teret socijalnog mira, zajedno sa poljoprivredom. Većina poljoprivrednika štedela je u dinarima, većina je tu štednju izgubila, kao što je kroz niske cene, finansirajući socijalni mir, izgubila mnogo toga. Poljoprivredi to nikada nije vraćeno.

Najveći današnji poljoprivrednici, devedesetih godina nije im palo na pamet da se bave poljoprivredom, već su se bavili švercom naftnih derivata, cigareta i svega ostalog. Kasnije su taj novac pretvorili, vrlo jeftino, u privatizaciji u ogromne površine poljoprivrednog zemljišta.

Država je povlačila kredite pre sankcija, kredite je plasirala bankama, a banke su kredite plasirale privredi. Posle promena 2000. godine likvidirane su domaće banke. Na takav način preduzeća koja su trebala da vrate te kredite i čiju imovinu su banke mogle da prodaju i da nadoknade deviznu i dinarsku štednju su postala lak plen u privatizaciji, bolje rečeno grabizaciji. Iz te mase su mogla biti vraćena ta sredstva. Međutim, do 2011. godine, po proceni međunarodnih organizacija, taj laki plen koji je nastao likvidacijom domaćih banaka, i time nestao poverilac raznih preduzeća, taj kapital je izašao na Devičanska i razna druga Kukova ostrva. Po procenama međunarodnih organizacija nestala je 51 milijarda dolara do 2011. godine,

Privatizacija ili bolje rečeno grabizacija, ostavila je i preko 400 hiljada ljudi bez posla. Penzijski fondovi su time postali prazniji, penzije su isplaćivane iz novog duga, glavni proizvod stranke bivšeg režima je bio dug. Ništa drugo nisu ni znali i nije problem samo što su nas zadužili, već zato što nisu napravili izvor za vraćanje duga. Naprotiv, uništavali su ga, uništena je privreda koja je mogla da vraća taj dug, data raznim tajkunima u bescenje, a otpuštanjem radnika, sa prihodovne strane, mnogi su prešli na rashodnovnu. Tako su ispražnjeni penzioni fondovi, zdravstveni fondovi i 2012. godine zatekli smo kuću golih zidova, kuću u kojoj se nije znao ni domaćin, praznu kuću gde je teško biti reduša. Dakle, kuća koja je gurnuta gotovo u prašinu, a od prašine da bi napravili ponovo kuću morate strpljivo da pravite glinu, pa da pečete ciglu, crep, da bi ponovo sagradili državu potrebno je vreme.

Zato ja pozdravljam što je država rešila da vrati ostatke devizne štednje i mislim da je to u korist, ne samo onih koji će dobiti novac, to je u korist države. Država time pokazuje da je privatna štednja, vlasništvo građana, nedodirljiva i da svako ko je bude dodirnuo moraće i da je vrati.

Mi smo nasledili, mi smo vlast u državi, mi smo nasledili obaveze bivše države. Ja mislim da su nas Hrvati izvarali za raznu imovinu po moru, razne firme iz Srbije, razne banke iz Srbije su ostale bez imovine u Hrvatskoj. Ne znam šta od toga možemo više povratiti, ali je red da povratimo poverenje štediša u naš bankarski sistem i nije slučajno što, čini mi se, ove godine imamo milijardu evra više u deviznim rezervama nego što smo imali ranije. Verovatno je to zasluga i u tome što je država vratila poverenje građana u štednju i što su građani rešili da štede, ne samo u evrima, ne samo u stranoj valuti, već u dinarima. Zato ja pozdravljam ovaj način da vratimo ostatak devizne štednje, a kasnije, na kraju sednice, ću se osvrnuti i na poreske razne smicalice i zato vam zahvaljujem na pažnji. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Arsiću, ja sam bio jasan.

Dakle, 2000. godine udruženi zločinački poduhvat je pre svega želeo da se domogne imovine preduzeća. Banke koje su imale kolateral na privredu su eliminisane da bi se dokopali imovine u privatizaciji. To su prodali.

Još nešto. Prodali su celo finansijsko tržište. Prodali su štediše. Dakle, dovođenjem stranih banaka za koje garantuje domaća država, eliminisanjem domaćih banaka, oni su stekli priliku da nam naš novac izdaju za kamatu od 10%.

Ja vas pitam - da li vi mislite da su oni uneli za našu privredu 11 milijardi evra, te strane domaće banke? Da li su građanima dali 8,3 milijarde vlastitog kapitala? Da li ste državi na osnovu javnog duga dali 9,5 milijardi? Sve ukupno 30 milijardi su trebale te strane banke da unesu da bi ovoliko podelili privredi, državi i građanima. Verovatno da nisu.

Izdali su nam naš novac, našu štednju, naše depozite i zato je udruženi zločinački poduhvat stekao profit i zato je Đelić dobio odgovarajuće mesto u stranoj banci za enormne sume i otuda oni milioni evra na njihovim računima.

Cilj im je bio da se dokopaju privrede, da prodaju štediše, da sebe dobro devizno podmažu na računima i to je ono o čemu sam ja govorio. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, pokušaću da budem kratak i mislim da je krajnje vreme da se dogovorimo i odbori i poslanici i ministarstva i Vlada, da regulišemo dug poljoprivrednika prema PIO i zdravstvenom osiguranju. Da se reše makar nagomilane kamate jer toliki dug oni ne mogu da platiti, a drugo zbog tog duga su nam van sistema. Dakle, zbog dugovanja, starih dugovanja sada imamo sve manje zdravstvenih osiguranika sa sela, imamo sve manje uplata u PIO osiguranje. Dobićemo neki novac, em ćemo ponovo dobiti one koji će uplaćivati doprinos.

Što se tiče pomoći po poreskim pitanjima, tražim od vas da pitate Maltu, Holandiju, Luksemburg, za "Junajted grup" i "Junajted medijum", dve međusobno povezane firme, jedna je registrovana u Holandiji, druga u Luksemburgu. Naime, vama je poznato da Telekom koji zauzima 30% medijskog tržišta uplaćuje u budžet Republike Srbije 150 miliona evra.

Takođe vam je poznato, verovatno do 2015. godine "Junajted grupa" ne uplaćuje ništa. Dakle, nema nikakvu dobit, fingira gubitke i tako izbegava poreske obaveze koje su mere desetinama miliona evra. Sve ovo što dajemo onoj prethodnoj za štediše, sve možemo da nadoknadimo time što ćemo naplatiti porez Šolaku koji je kupio "Falkon", mislim na teret pretplatnika i poreskih obveznika u Srbiji. Imaju 900 hiljada pretplatnika i novac iz pretplate ispumpavaju preko lažnih prekograničnih kanala koji su registrovani fiktivno u Luksemburgu, plaćajući i po nekoliko evra po korisniku tim lažnim prekograničnim, piratskim kanalima koji ovde nisu registrovani, fiktivno su registrovani u Luksemburgu, ne reemituju program nego emituju ga iz Srbije.

Dakle, taj novac curi iz Republike Srbije i svakako vam je poznato da je "BC partners" kupio SBB, kupio "Junajted grupuu" za iznos od 2,6 milijardi. Koja to zapadna firma, koji je to investicioni fond može da plati gubitaša 2,6 milijardi? Može da ga plati samo onaj ko zna kako se ispumpava novac, a Đilas, Šolak, Devid Petresu, bivši šef CIA, svakako znaju šta rade i zato u svrhu ove uzajamne pomoći očekujem da pitate Luksemburg, da pitate Holandiju, da li ti prekogranični kanali uopšte emituju tamo program na srpskom jeziku i koliko novca im se iz Srbije ispalćuje na lažne piratske, prekogranične kanale i onda ćemo znati odakle milioni Đilasu i Šolaku. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, upravo ste slušali prethodnog govornika 40 sekundi duže. Dakle, to je dabl laki meni, dva put sreća. Ne kupuje srećke ali dobija na lutriji.

To je čovek koga ste stavili mimo liste govornika da govori o KiM na najvažnijoj sednici i on se sada žali na proceduru i zato ja mogu da kažem – ako, ako, tako vam i treba. Isto to mogu da kažem i za poslanika Đurića.

Juče ste im mimo Poslovnika dali pravo na člana RIK i na zamenika člana, iako nemaju od 12 do 14 narodnih poslanika u grupi da bi to pravo ostvarili.

Danas je poslanik Đurić, a moje prvo pitanje se odnosi na predsedavajućeg Skupštine, šta će učiniti povodom nečuvenog nastupa danas poslanika Đurića? Šta ćete preduzeti zato što postoji Deklaracija Narodne skupštine o velikom zločinu u Srebrenici, gde se kaže da je to veliki zločin, ali ne i genocid?

Mi narodni poslanici ukoliko ne poštujemo dokumenta Narodne skupštine ne zaslužujemo da budemo narodni poslanici. Poslanik Đurić je zlonamerno ovde pročitao odredbe zakona koje se odnose na negiranje genocida. Zabranjeno je negirati genocid, ali samo onaj koji je utvrđen stalnim Međunarodnim sudom pravde, a ne Haškim tribunalom. Dakle još jednom je grubo obmanuo narodne poslanike i ovde nekima pripretio kaznom zatvora. Zato je moje pitanje – šta ćete preduzeti s tim u vezi?

Ja žalim za svim žrtvama u Srebrenici, ali i za žrtvama oko Srebrenice. Da nije bilo žrtava oko Srebrenice, a radi se o 3.267 osoba srpske nacionalnosti, od čega su najmanje 2.500 civili, da nije bilo žrtava, da nije bilo zločina oko Srebrenice, koji ima više elemenata genocida nego ono što bošnjački lideri tvrde i Haški tribunal, dakle, da nije bilo tog prvog zločina od 1992. do 1995. godine, verujem da ne bi bilo zločina ni 1995. godine.

Dakle, ja žalim za muslimanskim žrtvama, ali meni su drage izmišljene žrtve, one koje glasaju. Zašto su mi drage? Zato što su živi, zato što glasaju, a žalim za svakom stvarnom žrtvom, ali pitam da li su srpske žrtve nezakonite, da li su proglašene van zakona?

Da li neko od bošnjačkih lidera, čast Ivanu Mustafiću, ali od najjačih muslimnskih bošnjačkih lidera da li je neko došao u Bratunac? Da li je neko na Petrovdan došao da se pokloni, da oda počast srpskim žrtvama zbog kojih su se desile i njihove žrtve? Da li je neko došao u Srebrenicu? Borisa Tadića ne računam. On je onako, pola naš, pola njihov. Dakle, u Srebrenicu je došao predsednik Republike Srbije Boris Tadić, poklonio se žrtvama. To je uradio i predsednik Vlade Aleksandar Vučić. Da li znate kako je prošao? Svi smo videli, došao je Dodik.

Pitam da li je Izetbegović došao u Bratunac, i stariji i mlađi? Nije. Zato je sramota ono što je gospodin Đurić narodni poslanik uradio u Narodnoj skupštini, negirajući i međunarodne zakone i Deklaraciju Narodne skupštine. Zato pitam šta ćete preduzeti povodom toga?

Moje drugo pitanje ide tužilaštvu. Evo ga Đorđe Vlah, dan posle afere Jeremića, takođe toplo pripijen kao ono za Tadića što sam pokazivao. Evo ga ovde. Pitam šta će tužilaštvo preduzeti povodom delovanja Jeremića dok je vršio najviše državne funkcije? Da li će ga goniti zato što je delovao protiv ustavnog uređenja Srbije i Crne Gore koja je imala svoju teritoriju i svoje granice i svoju Ustavnu povelju i protiv delovanja proglašenja lažne države KiM i njegove podrške toj državi, takođe protiv ustavnog uređenja Republike Srbije? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, povreda člana 107, dostojanstvo Narodne skupštine.

Ne radi se samo o Zaštitniku građana. Mi imamo nezavisna regulatorna tela i organe. Ovaj nezavisni organ Zaštitnik, ja imam osećaj da oni misle da imaju ucenjivački kapital. Dakle, taj ucenjivački kapital svakoga dana sve više raste, kao i ovaj deo opozicije. Svi se nešto žale, svi kao, nešto im Skupština najvažniji organ u zemlji, ne odgovara, nešto im nije razmatrala, nešto im Skupština nije po volji. Nije im po volji organ koji ih je imenovao, nije im po volji organ koji ih je izabrao. Ako nam ne dopustite to i to, mi ćemo se žaliti svetoj Evropskoj komisiji. I, ovaj slučaj sa Zaštitnikom pokazuje da nezavisni organi i tela misle da su božanski nezavisni. Ne, oni nisu nezavisni od Narodne skupštine. Narodna skupština ih je birala.

Možda bih ja voleo da se izveštaj Odbora za poljoprivredu raspravlja u plenumu, o izveštaju Ministarstva poljoprivrede pa da i ja mogu o poljoprivredi da kažem šta hoću i da imam svoju sednicu. Međutim, o takvoj vrsti izveštaja se ne razmatra. Ovde, koliko ja vidim imamo pravo prečeg upravljanja Narodnom skupštinom. Nama predsednik Republike nije kasnio, jedan minut nije kasnio. Došao je pet minuta ranije. Kad je bio predsednik Vlade, dolazio je tačno, odgovarao na pitanja narodnih poslanika. Ne radi se samo o Zaštitniku, već i o Povereniku, zavereniku i ostalim nezavisnim regulatornim telima i organima, koji misle da su božanski nezavisni od Skupštine i mi to ne smemo dopustiti. Ne tražim da se o tome glasa. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao predlagača akta, ja doživljavam nadležni odbor. Ja nemam ništa protiv da podnosioci izveštaja budu u sastavu predlagači, ali ako ste vi rešili da je izveštaj akt, a da je predlagač izveštaja predlagač akta, ja vam to neću braniti, da opet ne bi imali konfuziju kakvu smo imali 2013, 2014. godine.

Dame i gospodo narodni poslanici, zašto je poverenik postao zaverenik? To je osnovno pitanje.

Poverenik za informaciju od javnog značaja je dobio svog šefa pre 14 godina. Da podsetim, oni hoće da budu nezavisno regulatorno telo, oni hoće. Ja odgovorno tvrdim da zatečeno stanje u tim nezavisnim regulatornim telima i organima tipa poverenik zaverenik, zaštitnik zaštićenik, da je to bio samo rezervni sastav stranaka bivšeg režima.

Ako je šef poverenika, ako je za šefa došla osoba koja je bila član tri političke stranke, recimo u istočnoj Nemačkoj, pardon u Nemačkoj posle ujedinjenja, takvoj osobi je bilo zabranjeno da se bavi uopšte politikom, a sigurno ne bi mogla da dođe u nezavisno regulatorno telo.

Vi znate da pripadnici Komunističke partije u istočnoj Evropi su bili lustrirani. Ali, čovek je promenio nekoliko političkih stranaka. To je njegovo političko pravo, ali ja ne znam kako je on postao poverenik? Nikako. Kako je postao zaverenik, to znam. Zato što je došao iz partija bivšeg režima i kada se domogao funkcije nezavisnog regulatornog tela, on je tu funkciju grubo zloupotrebljavao. Posle ću navesti neke primere.

Da li je on bio član Socijaldemokratske partije, neke Unije? Da li je poverenik bio na partijskoj listi izabran za narodnog poslanika? Jeste. Odgovor je da.

Kakva je to onda nezavisnost ako ste bili član tri partije, ako ste preko jedne partije postali narodni poslanik, a onda se ta partija udružila sa još jednom srodnom partijom, pa su napravili treću partiju, a onda je postao potpredsednik Skupštine.

Da li biste se vi gospodine Milićeviću sada kvalifikovali da budete poverenik? Hajte da vas izaberemo, bolja je plata, i vas gospodine Marinkoviću. I vas gospodine Marinkoviću, da li možete, vi ste potpredsednik Skupštine, narodni poslanik, da li možete vi da obavljate tu funkciju? Da li je to nezavisno regulatorno telo, ukoliko vi budete izabrani za šefa tog tela? Naravno, odgovor je ne.

Ali, za vreme vladavine stranke bivšeg režima, oni su lepo rasporedili svoje stranačke kadrove, malo u sud, malo u zakonodavnu, izvršnu vlast, a i ta navodna četvrta grana vlasti regulatornih tela i tamo neke organizacije, ostatak su strpali tamo. Čak se sećam preporuke Borisa Tadića, da bi dobili što više para, kaže osnivajte udruženja, osnivajte, da bi mogao preko udruženja dopunski da finansira svoju političku stranku, a kroz nezavisna regulatorna tela da dobije na brojnosti članove. To je sigurno.

Da li je bivši poverenik protiv koga je trotoar izveo veliku zaveru u gradu Beogradu, odskočio trotoar i napao bivšeg poverenika i vidi šta su uradili od njegovog grada. Pogledajte tu moralnu karakteristiku. Napijete glavurdu, sapletete se, onda kažete, skočio trotoar, udario me, vidite šta su uradili od mog grada. Pogledajte tu moralnu komponentu.

Hajde idemo dalje. Vi ste potpredsednik Skupštine, sutra vas izaberu za ministra, budete ministar u Vladi Republike Srbije, zato što ste bili član jedne, dve, tri političke partije, koje su vas predložile za to mesto i zahvaljujući, što ste bili potpredsednik, poslanik Skupštine, čak ste stekli priliku i da glasate, da budete ministar, jer koliko se ja sećam, ima ovde poslanika još koji su bili svedoci tog čuvenog izbora.

Pazite, narodni poslanik, član tri partije, potpredsednik Narodne skupštine i ministar u Vladi Srbije postane šef nezavisnog regulatornog tela. To je stvarno onako po žutoj meri, baš debeloj žutoj meri, jer kod njih je moglo sve. I onda, taj poverenik nazove određene narodne poslanike lupežima. Kaže, lažljivi lupeži, zato što su nešto pitali, a što se odnosilo na njega, komentarisao je predsednicu Narodne skupštine, grubo je napao, pojedine poslanike nazvao lažljivim lupežima. Nije li to neki politički aktivista stranke bivšeg režima.

Kakav je to čuveni poverenik, šef nezavisnog regulatornog tela, kome nikada nije bilo dovoljno zaposlenih, i to da kažem?

I sada on to kaže samo na osnovu toga što je jedan narodni poslanik pitao, da li je tačno da su zaštitnik i poverenik dobili 80.000 od čuvenih prijatelja Britanaca, čuvenih prijatelja Srba, da li su dobili za izradu modela zakona o uzbunjivačima, čini mi se, znači, iz oblasti gde oni jesu kao nezavisno regulatorno telo.

Da li su i kako su podelili čuvenih 80.000 funti, a to je 100.000 evra? Pazite, ima izreka, kada se dve ribe na dnu mora posvađaju, morate pogledati iza prvog kamena, mora da postoji neki Britanac i od tada kreće ofanziva poverenika i zaštitnika, odnosno zaverenika i zaštićenika. Zaštitnik je štitio samo svoju veliku platu, a poverenik je bogami, zajedno sa zaštitnikom napadao vladajuće partije. To nisu radili, dok su vladali ovi žuti, stranka bivšeg režima, ali posle promene vlasti, pa posebno posle britanskih funti, njima se osladilo da napadnu vladajuću koaliciju.

Da li je to to nezavisno regulatorno telo? Da li je onaj koji je naveo tačne podatke, je postao lažljivi lupež i postao politički targetirana, kako se to kaže, meta onoga ko ni slučajno to nije mogao da radi?

Poverenik je meni podneo prekršajnu prijavu, navodno sam odao lično podatke, ne pominjući ni ime, ni prezime, ni broj bilo koje isprave, ni adresu, ništa.

Ali, na osnovu izjave članova DS Poverenik, odnosno zaverenik je procenio da bi on mogao da podnese prekršajnu prijavu i pri tome se koristio lažnim dokazima. Ali gle čuda, nije on potpisao tu prekršajnu prijavu. Čini mi se da je dao nekom zameniku. I sada kod sudije za prekršaj samo sam zatražio da navodni prepisi tih tvitova budu dostavljeni sudiji za prekršaj na ono što je napisao u prijavi da postoje dokazi i dokumentuje dokaze. Pošto je deo tih dokaza izmislio, grubo izmislio i nije dostavio prekršajnom sudu došlo je do zastarevanja. A, onda gle čuda na njegovom tviter nalogu se pojavio dopis koji je zaveden kod Poverenika, a on više nije Poverenik.

Znači ostatak te žute elite koji se plasirao lepo kod Poverenika, znači aktivisti, rezervni sastav DS je našao za shodno da doturi bivšem Povereniku odluku prekršajnog suda o zastarevanju, a do zastare je došlo jel nisu dostavili dokaze da je tačno ono što su u prijavi napisali, a koristili su se sa izjavom sa konferencije za štampu DS, onda se odjednom na njegovom tviter nalogu pojavio dokument iz povereništva. I kod Poverenika sada ja pitam za informaciju od javnog značaja? Ko će meni da dostavi informaciju od javnog značaja? Kako se to našlo, ko će da kontroliše kontrolora?

Kako se to našlo na tviter nalogu bivšeg Poverenika, kad on više nije bio Poverenik? Zato što su njegove partijske kolege tzv. nezavisno regulatorno telo to njemu dostavili i pokušali da predstave to kao, evo vidite njega štiti prekršajni sud. A zašto nisu dostavili dokaze? Kad im to nije bile dosta onda su podneli krivičnu prijavu za istu stvar. Oni bi meni sudili po pet puta izgleda za istu stvar. Podneli su krivičnu prijavu, opet opisujući konferenciju za štampu DS bez dokaza ili kopije dokaza za koje tvrde da sam ja sačinio. Ako je takav bio Poverenik, a bio je, mene ne čudi što se ulicama saplitao i pokušao od tog svog samosaplitanja da napravi politički kapital za Đilasa i ekipu.

Sada kada ja budem pitao Poverenika za informacije od javnog značaja. Znate kada ću dobiti odgovor? Na sveti nikad. Pitaću gde je registrovana, to je informacija od javnog značaja, gde je registrovana „N1“ televizija? Ona u kojoj Poverenik samo još što nije uneo krevet, onaj Poverenik o kome sam pričao, samo što nije uneo krevet i frižider. Ma ne izlazi. Pa se u klubu poslanika parkira, pa se tamo dogovara kako će da ide na „N1“ televiziju sa svojim saborcem, onim čuvenim što može dosta vina da popije, jel sa onog aerodroma, i kada se oni lepo dogovore, onda se to ovako ode na „N1“ televiziju i zapraši po vladajućoj koaliciji koja je kriva valjda i zato što se Amerikanci još nisu domogli Marsa.

Ne razumem šta smo im sve uradili? Ja tvrdim da je ovo demokratska država i da je maksimalno poštovala nezavisno regulatornih tela. Samo smo odgovarali na njihove optužbe. Mi smo njih poštovali dok oni nas nisu poštovali. Šta ja da uradim da dobiju informaciju od javnog značaja, zašto Televizija Nova S nije registrova? Zašto je piratska? Zašto je formalno registrovana u Luksemburgu? Zašto se laže da ona reemituje program iz Luksemburga, kad luksemburški operator tvrdi da se takav program na srpskom jeziku tamo ne emituje. Šta će biti ako svi naši mediji požele da se lažno registruju i da nizašta ne odgovaraju? Vi ne možete da tužite Novu S ni N1, oni nisu registrovani kao elektronski mediji u Srbiji. Ne možete da ih tužite nizašta.

Imam dopis njihovog advokata. Nismo davalac medijskih usluga u Republici Srbiji, njegovi klijenti ne možete da tužite taj mediji nizašta. Taj mediji ne plaća nikakvu naknadu za emitovanje. Taj mediji ne plaća ništa Sokoju. Ti mediji ništa ne plaćaju RATEL. Sve ono što domaće televizije plaćaju, ove lažne, piratske luksemburške televizije ili đilasovizije, šolakovizije koje su u vlasništvu Đilasa, Šolaka, Dejvida Petreusa bivšeg šefa CIA. Ko će meni da kaže kako je to Dejvid Petreus šef CIA bio vlasnik dvadesetine lažnih prekograničnih kanala? Ko će meni da kaže je to informacija od javnog značaja, jer pretplatnici plaćaju SBB pretlatu?

Koliko „N1“ televizija, lažna prekogranična, registrovana u Luksemburgu, koliko ta „N1“ televizija dobija od „SBB“ mesečno? Domaći televizijski kanali koji koriste besplatno ne dobijaju ništa. Žive od reklama. Ne dobijaju ništa od „SBB“, a onda SBB pušta reklame na svojim lažnim prekograničnim televizija, protivzakonito, protiv Zakona o oglašavanju. Ko će meni tu informaciju od javnog značaja da doturi? Ko će da mi doturi informaciju od javnog značaja, koliko Nova S, koja je takođe registrovana u Luksemburgu dobija od SBB? Koliko se to para ispumpa? Kako je to „SBB“ u gubitku, a pokriva dva puta veće tržište od Telekoma, a Telekom pravi dobitak od 150 miliona evra i uplaćuje u budžet Republike Srbije?

Ko će da mi odgovori da Teodorović čuveni akademik traži da se iz regularnog Telekoma pređe na „SBB“, koji ništa ne uplaćuje u budžet? Čovek koji prima platu iz budžeta traži da se pretplatnici odjavljuju iz Telekoma, državne firme, i da pređu na privatnu Šolakovog i Đilasovovog kablovskog operatera koji ne plaća ništa. Kako je to gubitaš od 2015. godine, u Srbiji vredeo 2,6 milijardi? Kakve su to trgovine? Da li tu ima pranja novca?

Evo, ja postavljam Povereniku to pitanje, da mi kažu zašto te televizije nisu registrovane? Zašto dobijaju novac, a domaći ne dobijaju? Zašto puštaju domaće reklame? Da li je tačno da u Luksenburgu ne emituju te programe? Da li to radi 13 SVOD kanala? Da li to radi „Nova“? Da li to radi „N1“ Televizija? Da mi kažu da li oni stvarno misle da Ivan Ivanović reemituje svoju emisiju iz Luksenburga? Da to radi Olja Bećković, da su gosti u studiju u Luksenburgu? Evo, nek mi odgovori Poverenik za informacije od javnog značaja, neka mi kažu da li oni misle da Jugoslav Ćosić vodi emisiju iz Luksenburga? Da li sam ja dva puta na Novom Beogradu bio u njihovom studiju? Da li je Novi Beograd teritorija Luksenburga ili je to teritorija Republike Srbije u kojoj taj mediji trebi da bude registrovan kao i svi drugi? Da li Poverenik misli, da li misle i ostala nezavisna regulatorna tela da sve televizije na ovom tržištu treba da imaju jednake uslove? Zašto domaće kanale da kažnjavamo? Hajde, neka mi Poverenik, ubuduće u nekom drugom izveštaju to odgovori. I, molim vas, nemojte više da me zovete lažnim lupežom. Hvala.