Dame i gospodo narodni poslanici, mi ćemo svakako usvojiti ove izmene, ali kad govorimo o obrazovanju i vaspitanju, daj da vidimo koji to profesori treba da obrazuju i vaspitaju naše mlade studente.

Da li to treba da radi Danica Popović? Kakav primer Danica Popović može da da svojim studentima koja, sem što je to njoj profitabilno, nijedan drugi primer ne može da da.

Ne znam odakle profesorki, bez obzira na platu između 200 i 300 hiljada dinara, odakle njoj prihodi, zato treba prihode i rashode pažljivo pratiti, odakle profesorski odjednom 365 hiljada švajcarskih franaka da isplati stan? Kako je to nekome biti profesor, i baviti se usput politikom na univerzitetu i fakultetu, kako je to nekom jako isplativo, a nekome nije? Kako su naši najbolji profesori gotovo sirotani, a kako su neki koji su se proslavili žutom politikom tako profitirali?

Koliko ja znam, sem što prepisuje udžbenike pokojnih kolega i za to dobija novac, ona nema nijednu dodatnu kvalifikaciju koja bi joj potvrdila 365 hiljada švajcarskih franaka.

Gospodine Martinoviću i gospodine Orliću, naša imovina se pažljivo češlja. Češlja se i ona Ćuprija i šta ja znam, 10, 20, 30 hiljada dinara mesečno, to se pažljivo češlja. Ali, gle čuda, Danicu Popović ne sme niko da dirne. To je neka žuta svetinja i niko ne sme o njoj da raspravlja. Ona može nesmetano da prepisuje udžbenike kolega, da uzima po milion-dva dinara za to, pa prepiše i pokojne kolege, ko veli - kad je pokojni neće se buniti. Kakav primer u vaspitanju treba oni da daju?

Kakav primer treba Jovo Bakić da da? To je čovek koji je obećao da će nas juriti ulicama. Valjda ga je to kvalifikovalo da on bude neki faktor u obrazovanju i vaspitanju? I šta mogu studenti od njega da nauče, kad on u stilu "Maksa" Luburića kaže - pustiće nas Savom i Dunavom.

Ko će da se pozabavi, gospodine ministre, takvom vrstom profesora koji em od Agencije za borbu protiv korupcije ne podležu nikakvoj kontroli, iako primaju plate iz iste kase odakle primamo i mi, koji smo podložni toj kontroli, kao i vi sami? Ko će to sve da ispita i koliko se tu para odlije? Ko će da ispita ovu rektorku, Brazilku? Ko će nju da ispita? Politički aktivista, budući nosilac liste "Jedan od pet miliona", gospođa koja sa studentima koji studiraju 12-13 godina diže ustanak protiv ministra finansija, koji, gle čuda, njoj daje za univerzitet 815 miliona više, 8% više 2020. godine nego 2019. godine. A njoj prihodi padaju, dok ona rukovodi, za 1,3 milijarde. Neuspešna rektorka rešila da kazni uspešnog ministra zato što valjda nije očekivala 8%? Valjda je očekivala, dok ona izgubi 15%, da joj on ubaci 150% i onda je rešila da ga kazni i da mu oduzme zvanje. Ona svima vama na takav način može oduzeti zvanje. Doduše, znanje ne može. Ali, ona sama, ja bih baš voleo da vidim koliko je to njeno znanje, sem što zna da digne politički ustanak na univerzitetu. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, zamislite kada profesori univerziteta iškoluju stručni kadar koji predaje u srednjim školama?

Prvo da se izvinim Danici Popović, izneo sam pogrešan podatak. Čini mi se da sam rekao da je platila stan 365 hiljada švajcaraca, a radi se o 365 hiljada evra. Dakle, radi se o 400 hiljada švajcarskih franaka, koje je ona jednokratno isplatila za svoj drugi stan. Priča se da je na tri nivoa, ali tako visok nivo i tako visoka cifra kod jednog profesora, to je malo problematično. Ali, ako znamo, a vi nam gospodine ministre dugujete podatak, šta se dešava sa plagijatom koji je ona izvršila nad udžbenikom pokojnog kolege Babića, verujem da su to prihodi koji dovode do 400 hiljada švajcarskih franaka, odnosno 363 hiljade evra koje je ona jednokratno uplatila.

Ali, gle čuda, iz udruženja „Efektiva“ se žale da je ona sve vreme dok su se oni borili na strani dužnika sa švajcarcima prema bankama, ona zastupala obrnuto. Ona je zastupala banke, umesto da zastupa građane, građane čija su deca studenti itd, koji su imali silne probleme zbog kredita u švajcarcima. Ona nije zastupala građane, već je zastupala banke i verujem da je deo prihoda odatle.

Kada sam već pitao za diplomu Balše Božovića, gospodina Zorana Živkovića, zbog akademske čestitosti njih samih, a i profesorice Vesne Rakić Vodinelić, koja je bila njegova stranačka koleginica, tražim, takođe, da proverite tu vrstu njegove diplome, da vidimo gde je veliki Balša bravar diplomirao. Da li je tačno da je delimično ispite, koje nije mogao da položi na državnom fakultetu, položio na Fakultetu Union kod Vesne Rakić Vodinelić i na takav način sebe predstavlja kao diplomiranog pravnika i baš me interesuje da li je položio na Pravnom fakultetu i ispit kod profesora Begovića, koji je muž ove Danice Popović, koja tako onako enormno profitira da može da kupuje stanove od 400 hiljada evra? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, za ove što su zabrinuti za avio-prevoz između Prištine i Beograda, ja bih mogao da pitam – kada će biti otvorena linija između Novog Sada i Beograda, da nam se Đorđe Vukadinović ne muči da putuje iz Novog Sada u ovim teškim vremenskim prilikama? Naravno, ako putuje.

2/3 MZ/MT

Dakle, moje pitanje se odnosi na sudiju Majić. Pitam Ministarstvo pravde, koje treba da pita predsednika Apelacionog suda – da li sudija Majić traži odobrenje pre nego što nastupa u političkim emisijama, i to u angažovanim političkim emisijama, pa ću navesti primer emisije Olje Bećković, da li traži odobrenje starešina, odnosno predsednika suda ili to čini na svoju ruku? Da li je neophodna saglasnost starešina, odnosno predsednika suda, pre nego što odete kao sudija u neku informativnu političku emisiju, posebno ovog tipa? Da li je neophodna dozvola ili to sudije mogu da učestvuju u političkim emisijama i da se bave našim poslom kako se kome ćefne?

S tim u vezi pitam Visoki savet sudstva i Ministarstvo pravde kada će Miodraga Majića razrešiti sudijske funkcije? Naime, to se dešava kada dođe do kršenja zakona od strane sudije.

Svim mojim kolegama je poznato da je sudija Majić presudu Pančevačkog suda poništio, kojom je dvadestšestogodišnjak bio osuđen za obljubu devojčice od 13 godina koja je ostala u drugom stanju, bio osuđen na pet godina zatvora, a sudija Majić je kršeći zakone, kršeći prava dece, monstruozno kršeći zakone to lice oslobodio i napisao da osoba od 26 godina nije znala da je zabranjeno obljubiti devojčicu od 13 godina. To je nedvosmisleno bilo kršenje zakona od strane sudije, i zato pitam kada će Visoki savet sudstva razrešiti sudiju Majića?

Drugo njegovo kršenje zakona je bilo suđenje „gnjilanskoj grupi“, gde je poništio višegodišnje kazne od 10, 11, godina zatvora za 11 albanskih terorista, sve ukupno je bilo 100 i nešto godina zatvora. On je kao sudija Apelacionog suda smatrao da albanski teroristi nisu krivi i oslobodio ih odgovornosti, a radi se o „gnjilanskoj grupi“ koja je surovo ubila oko 80 Srba i mučila oko 250.

Ne tvrdim samo ja da je ta presuda bila nezakonita, nego je Vrhovni kasacioni sud povodom zaštite zakonitosti koje je zatražio tužilac povodom ovog slučaja „gnjilanskoj grupi“, Vrhovni kasacioni sud je zaključio da je došlo do kršenja zakona od strane sudije Majića i Hadžiomerovića, i da je ta presuda nezakonita, i da je bila na štetu oštećenih, a u korist okrivljenih. Zato što je bila u korist okrivljenih nije došlo do ponovnog suđenja, albanski teroristi su pušteni. Danas kad oni koji pitaju o ubistvu Olivera Ivanovića treba da znaju da politički pripadnici te druge Srbije puštaju 11 albanskih terorista, a prethodno su 2001. i 2002. godine, pustili 108 osuđenih albanskih terorista i verovatno neko od njih stoji iza ubistva Olivera Ivanovića, koji ovi „drugosrbijanci“ pokušavaju da prišiju vlastima u Republici Srbiji.

Zato je moje pitanje jasno i glasno – kada će Visoki savet sudstva pokrenuti postupak za razrešenje sudija Majića, koji je najmanje dva puta prekršio zakon, a kad sudija prekrši zakon treba da bude razrešen?

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, kultura, arhivska građa, u koji instrument svira Najdžel Kenedi, to je bilo pitanje na koje ja nisam znao odgovor. Znao sam da je neki gudač, ali sam mislio na RTS-u da će da postave pitanje iz srpske kulture. Ali, bože moj.

Svi ste čuli za Mariniku Tepić i za Nenada Čanka. Kada se ona starala o kulturi i sportu u Pokrajini Vojvodini, glavno kulturno nasleđe su bile banatske šore ili fore, tri krpene lopte i nekoliko štapova i za to su izdvajani milioni.

Takođe, kao kulturno nasleđe, Marinika Tepić nije predstavila kokoške u Moroviću, nego kao kulturno nasleđe uzela "Seks za početnike". Tako se zvala njena aktivnost. To je trebalo da bude neki kulturni pomak.

Ali ja ću, s obzirom da se radilo o Najdželu Kenediju, pričati nešto drugo.

Hoće li mi neko reći gde se nalazi selo Grk?

Nenad Čanak, gde je Marinika Tepić pripadala pre nego što je promenila pet, šest stranki ili stranaka, je rekao – nećemo gusle, hoćemo klavir. Pri tome je zaboravio da je guslarska škola, koja je veoma bitna za kulturno nasleđe, to su oni komunisti izbrisali posle, ali za mene je veoma bitno, po pitanju kulture, po pitanju prenosa istorijskog sećanja, po pitanju epskih pesama.

Srpski Homer. Hoće li neko da mi kaže u koji je instrument svirao srpski Homer? U gusle. Prva guslarska škola bila je u Irigu, od 16. do 19. veka. Carskom zabranom ona se preselila u Slankamen i u tom poslednjem razdoblju je bila i u Slankamenu. To je bila tzv. slepačka akademija. Veoma bitna i gotovo niko, ali samo retki u Srbiji znaju za taj deo srpske kulture, taj deo srpske kulture koji se mešao i sa arhivskom građom. Znači, slepci koji su pevali te pesme, pevali su ih po vašarima, na takav način su se saznavali ishodi bitaka, prenosila istorija sa kolena na koleno, itd.

Selo Grk je u opšti Šid. Tako se zvalo sve do između dva svetska rata. Sad se u pomen srpskom Homeru, Filipu Višnjiću, zove Višnjićevo. Hvala.

Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, kultura i arhivska građa. Kulturu jednog naroda možete dokazati samo kroz istoriju arhivskom građom, koja o tome treba da svedoči.

Ovih dana u Crnoj Gori, gotovo da ne pomaže ni arhivska građa, a zamislite da je nema.

Kada smo već kod Crne Gore i kaubojštine i revolucionarnih metoda kojom se deo kulture jednog naroda želi pretvoriti u kulturu naroda koji se stvara u poslednjih 12 godina, dakle, istorija se pokušava prilagoditi današnjim okolnostima, posebno u Crnoj Gori, ali istorijska i arhivska građa kažu drugačije. Zvanična Crna Gora tvrdi da je srpska vojska okupirala Crnu Goru, da im je oduzela crkvu i da je odluka Podgoričke skupštine bila priznanje okupacije, ali arhivska građa kaže drugačije.

Srpska vojska je, jureći Austrougare, prošla kroz okupiranu teritoriju današnje Crne Gore, jureći okupatore, ali ukoliko Milo Đukanović želi da poništi odluku Podgoričke skupštine i da proglasi Srbe okupatorima, treba da zna da su ti navodni Srbi okupatori, jureći Austrougare, oslobodili celo primorje, i slovenačko, i hrvatsko i crnogorsko, odnosno ono što danas njima pripada.

Aleksandar se žestoko tukao sa saveznicima da bi tu obalu zadržao. Samo komunističkom preraspodelom je ta obala pripala Crnoj Gori i to će svaka arhivska građa da pokaže.

Kada Milo Đukanović ne prizna odluke Podgoričke skupštine, ako već kaže da je Srbija okupirala delove Crne Gore, onda treba da kaže da se Podgorička skupština izjašnjavala na teritoriji tadašnje Crne Gore, a tadašnja Crna Gora je imala obalu od Ulcinja do Sutomora. Da li je tako, gospodine Martinoviću? Pa, ukoliko se već odriče navodne srpske okupacije, ukoliko se odriče odluka Podgoričke skupštine, onda treba da se odrekne i dela teritorije.

Arhivska građa kaže da se Boka Kotorska novembra 1918. godine nije priključila Kraljevini Crnoj Gori, već Kraljevini Srbiji. Isto ono što je činila sremska skupština u Rumi i Velika narodna skupština u Novom Sadu, Bačke, Baranje i Banata.

Bokelji su u Grblju doneli odluku da se Boka Kotorska, odnosno Nacionalno veće skupštine grbaljskih naselja i Boke Kotorske je donela odluku da se ta teritorija priključuje Kraljevini Srbiji. Danas bi na osnovu te arhivske građe bilo vrlo lako dokazati da smo grešili i ona je svedočanstvo naših grešaka.

Mi smo oslobađali druge. To smo u prvom ratu platili sa 30% srpskih glava. Obrazovao je prvo Jugoslaviju. Drugu smo platili svojom kožom, ali su je obrazovali pod vođstvom neprijateljskog vojnika iz Prvog svetskog rata. Obrazovali su je drugi, dodeljujući teritorije koje su etnički pripadale nama. Kasnije su Srbe izbacivali iz Ustava, a onda iz svojih kuća.

Mi treba da naučimo iz svih svojih grešaka, treba da naučimo da u vreme dok su se svi borili protiv nas, mi smo se borili protiv sebe. Umesto da smo poraženima naplatili ratnu štetu, mi smo ih častili državom. Svaka arhivska građa to može da dokaže i da pokušamo da se suprotstavimo predstavljanju istorijskih činjenica u današnjim okolnostima. Doduše, i u Evropi ima takvih pokušaja da se istorijski događaji i događaji iz Prvog i Drugog svetskog rata predstave u današnjim međunarodnim i društvenim odnosima.

Mi treba mnogo toga da naučimo iz istorijske građe kako smo častili druge na svoju štetu, kako smo kožom i glavama plaćali malim narodima osnivanje država.

Danas oni pokušavaju bivše jugoslovenske republike da naviku koju su stekli za vreme ovih nesrećnika dok su vladali, da se prema Srbiji ponašaju oni koji su izašli iz SFRJ, da se prema Srbiji ponašaju kao prema ostatku SFRJ.

Navikli su da Srbiju za vreme Tadića drže u svojevrsnom protektoratu bivših jugoslovenskih republika. Tu naviku žele da protegnu i danas. U Crnoj Gori je samo pokušaj dogradnje veštačke nacije, prekrajanja istorije. Samo arhivska građa može da nam pomogne, ali da zapamtite - Dimitrije Ruvarac je napisao Hrvatima knjigu "Evo šta ste nam krivi". Danas da je živ, svakako bi napisao - sve smo mi sami sebi krivi. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega da čestitam slavu svima koji slave i svima onima koji na slavu idu.

(Aleksandar Martinović: I onima koji ne idu.)

Dame i gospodo narodni poslanici…

Da, ko bi mogao zamisliti lani da će Božić slaviti Partizani. Da li je tako, gospodine Martinoviću?

Dakle, i onima koji ne idu čestitam zato što i danas mogu da idu kod onih koji slave i da ih prate.

Dame i gospodo narodni poslanici, bivši režim nije imao nikakve potrebe za bilo kakvo obrazovanje, posebno ne za dualno. Posle grabljive privatizacije, predatorske privatizacije, u kojima je bez posla ostavio na stotina hiljada ljudi, u kojoj je zemlju ekonomski devastirao, politički obezglavio, ekonomski devastirao, napravio državu i društvo bez šansi za sadašnji buduće generacije. Njima nikakvi kadrovi nisu bili potrebni.

Možda im je bilo potrebno društvo raznih filozofa u krugu drugosrbijanske dvojke. To su jedini kadrovi koji su im trebali. Tu se odvijalo takmičenje, da li je tako, gospodine ministre, u kojima je, recimo, Danica Popović prepisivala pokojnog kolegu, tek toliko da na bazi autorskih prava uzme milion i 400 hiljada dinara uz platu od preko 200.000 dinara.

Njima nikakvi kadrovi nisu bili potrebni za privredu, jer privredu nisu ni imali. Oni su stvorili društvo bez privrede koje je živelo od zaduženog, a ne od zarađenog. Nisu im bile potrebne investicije, jer njihovi investitori su bili Šarići, odnosno najveći njihov investitor je bio narko-diler. Kada oni danas spomenu „Jovanjicu“, ja se smejem. Za mene je gotovo neverovatno da neke političke stranke, proistekle iz Demokratske ili drpokratske stranke, koje dok su vladale najveći investitor im je bio vodeći narko diler u svetu, maltene, Šarić, kada oni pričaju sada o nekoj marihuani itd, a istovremeno trže da se legalizuje.

Društvu koje su oni napravili nije trebalo ni zavarivače, ni bravare, ni strugare, ta privredna aktivnost. Lanac fabrika oko Beograda i oko velikih gradova industrijski prsten je zamenjen sa prstenom šoping molova. Bilo im je bitno da trguju, a od same trgovine ne može da se živi ukoliko nemate svoju proizvodnju.

Mi danas živimo od proizvedenog. Novozaposlenih preko 300 hiljada ljudi su većinom zaposleni u prerađivačkoj industriji. Dakle, raste i potreba za proizvodnim zanimanjima.

Iz njihovih vremena nisu nam ostali zavarivači i bravari, strugari, tesari, zidari, vodoinstalateri. Danas je teško naći majstora. Njima nisu bile potrebne specijalizacije lekara itd. Njima nisu bili potrebni ni Klinički centri novi. Nije bila potrebna ni nova oprema. Nije im bila potrebna ni obuka i specijalizacija lekara i osoblja zaposlenih u zdravstvenim ustanovama. Njima ništa nije bilo potrebno sem 619 miliona evra u džepovima svog lidera.

Jedine puteve… Šta će njima asfalteri, rukovaoci građevinskih mašina? To njima nije trebalo. Oni puteve koje su gradili, ti putevi su vodili u njihove džepove. To su bili autoputevi sa deset traka koji su vodili u džepove Dragana Đilasa, koji su vodili na razna Kukova i Devičanska ostrva, na tajne račune, u kojima je novac, koji je bio narodni, postao samo njihov.

Njima nije trebalo dualno obrazovanje, jer nisu ni imali privredu. Mi danas moramo da poštujemo tržište. Moramo da poštujemo strane investitore. Strane investicije donose, sem novih radnih mesta, i nove tehnologije i nove potrebe za radnom snagom koja treba da bude usklađena sa privrednom aktivnošću, sa izvoznom orijentisanom privredom i sa investitorima koji dolaze u našu zemlju.

Dobro je kod stranih investitora koje često napadaju, dobro je da sem novca koji ulažu u Republiku Srbiju i novih radnih mesta, donose i komad tržišta da robu koju proizvedemo možemo i da izvezemo, jer samo mala zemlja sa ofanzivnim izvozom može da zadovolji potrebe građana, odnosno da stekne prihode kojima građani kupuju robu u stranim šoping molovima o kojima sam govorio i to je otprilike roba stranog porekla, koji treba platiti nekim stranim novcem, a taj strani novac se može zaraditi samo kroz strane investicije i izvoz kroz strane investicije, jer strani investitori sa sobom donose i komad tržišta na kojima plasiraju svoju robu.

Od tada Hrvati koji su mislili da nam nešto uzmu su se malo preračunali. Investirali su u Srbiju, misleći da će na takav način da iskoriste Srbiju, ali se desilo da je Srbija iskoristila tržište Hrvatske i danas imamo suficit sa Hrvatskom. Čini mi se da imamo i suficit sa Italijom. Gotovo je neverovatno da zemlja koja je bila gotovo razrušena u nekoliko poslednjih godina ima takvu vrstu ekonomskog napretka.

Mi danas popravljamo ili menjamo određene zakone koji trebaju da spram tržišta, da spram naše privrede koju stvaramo posle dužeg niza godina upropašćavanja u ovoj zemlji, mi spram te privrede moramo i da imamo edukovanu radnu snagu. Naša radna snaga može da bude naše blago. Ukoliko bude obrazovana i ukoliko sem bubanja na časovima mogu da nauče i nešto što je primenljivo u praksi.

Nije bitno samo da učite i da ponavljate lekciju koju vam učitelj daje. Uglavnom se obrazovanje sastojalo od toga da nastavnik ispriča lekciju za taj dan, a da je učenik samo ponovi. Nije bitno samo ponoviti ono što nastavnik kaže, već nešto i naučiti.

Onaj ko želi da nauči nešto što je primenljivo i korisno lako će naći učitelja na svakom koraku. On ne mora biti samo u školi. On čak ne mora biti samo u firmi gde se vrši dualno obrazovanje. Ko hoće da uči, može na svemu što u prirodi i što u društvu vidi nešto da nauči.

Ja sam zabrinut i za studente ili učenike koje podučava Dušan Teodorović. Zamislite kada vam predaje Dušan Teodorović, ta akademska, čestita veličina, dakle, neko ko je akademik. Zamislite kada on nekome predaje, a svi možemo preko društvenih mreža da vidimo stepen znanja. Zamislite kada vam on predaje patriotizam, on koji je početkom rata pobegao na agresorsku stranu, pobegavši u Ameriku, želeći da izbegne da u ratnim uslovima predaje svojim studentima i da na takav način pokaže patriotizam prema zemlji i društvu u kome je postao ne samo predavač, nego profesor i akademik na Beogradskom univerzitetu.

Zamislite koju čast Beogradskog univerziteta je Dušan Teodorović mogao da brani u SAD kada su ga, u tom trenutku jedna agresorska strana, posmatrali kao pobegulju koji je pobegao iz svoje zemlje. Zamislite šta su Amerikanci mislili šta može da uradi njihovoj zemlji kada je tako nešto mogao da uradi svojoj.

Zamislite studente koje obučava Jovo Bakić. Mora da ih obučava tako po onom ustaškom modelu – kako pustiti Savom i Dunavom političke protivnike, odnosno kako političkim protivnicima doakati.

Zamislite nekoga koga obučava Vesna Pešić. Zamislite sa tom pričom – cev u glavu. Ukoliko ste mislili na sebe, onda kažete – stavite cev na glavu, a ukoliko kažete da stavite cev nekome u glavu, to znači da mislite da to treba uraditi nekom drugom, a ne sebi. Zamislite takvu vrstu predavača.

Zato sam u visokom obrazovanju, od koga sam ja već u Beogradu i digao ruke, gledajući ove predavače, čast časnim izuzecima, ali izuzetno sam zabrinut za studente Beogradskog univerziteta, koji imaju rektorku kojoj treba samo da dođe 15 studenata i marsovac koji studira 12 godina, još tri godine mu fali do penzije. Dakle, dovoljno je da samo ostareli vremešni studenti dođu kod rektorke i da eliminišu neke čestite predavače ili neke ljude koji vrše najvažnije funkcije u zemlji i koji imaju određenu vrstu odgovornosti.

Šta da ja mislim o Beogradskom univerzitetu, koji je podložan političkim pritiscima ulice ove drugosrbijanske elite?

Dakle, pre svega, želim da kažem našem običnom, čestitom narodu, koji svakog dana vodi računa o tome da zaradi dovoljno novca da prehrani svoju porodicu, da čestito žive i verujem da oni sa svojim vaspitanjem svoje dece mogu da doprinesu da se u školi to obrazovanje i vaspitanje unapredi.

Dakle, ja nisam neko ko kao gospodin Martinović, Atlagić, Orlić, ko uči i podučava studente i đake, ja nisam neko ko podučava neke o dualnom obrazovanju, mada mnogi od traktorista koji rade sa mnom mogu ponešto i da nauče. Kao neko ko je prošao mašinsko-tehničku školu i ko je morao u to vreme da poznaje strugove, glodarice, da poznaje bravariju, ko je morao da nauči da vrši zavarivanje, moram budućim mašincima i zavarivačima da kažem da su to časna zanimanja i da može dobro da se zaradi.

Gospodin ministar svakako zna da su plate zavarivača u poslednje vreme dostizale i visinu od 7.000 evra. Oni koji su vršili zavarivanja na tzv. „Turskom toku“ su mogli da zarade od 7.000 do 10.000 evra mesečno. Dakle, retka je plata zavarivača koja je ispod 1.500 evra. Retka je plata majstora koji ima neku mizernu platu.

Dakle, valja se spram tržišta obučavati i valja učiti. Znanje, primenjivo znanje je bogatstvo koje svoga vlasnika svuda prati. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, crkva je odvojena od države, jel tako gospodine Kariću, ali mi nismo odvojeni od crkve.

Ja sam zgrožen ponašanjem crnogorskih vlasti prema svojim državljanima srpske nacionalnosti i srpske pravoslavne vere. Zgrožen sam prebijanjem episkopa Metodija i drugih vernika. Ali, morate imati u vidu da je Milo Đukanović sebe održavao na vlasti prvo boreći se protiv tzv. diktature Slobodana Miloševića. On je simpatije zapada i zapadnih sila pravdao i dobijao na borbi protiv Slobodana Miloševića. Bio je faktor koji je bio neophodan da se ruši tzv. diktatura Slobodana Miloševića.

Danas je Milo Đukanović, podsetiću vas na tzv. pokušaj državnog udara, danas je Milo Đukanović koji je prodao celo primorje Rusima, on je navodno borac protiv ruskog uticaja. Sada želi sebe da predstavi kao borca protiv ruskog uticaja koji ide kroz Srbiju, pa je to neki srpsko-ruski uticaj protiv koga se on bori. To je teška provokacija i pre svega prekršaj Evropske konvencije o ljudskim pravima. Čudim se Dunji Mijatović da se već nije oglasila, oglašavala se i za manje stvari. Ovo ide direktno u toj deklaraciji pravo veroispovesti.

Pravo veroispovesti je pravo koje se vrši na određenoj imovini. Ne možete pravo veroispovesti izražavati u moru i na livadi. Zato očekujem, verujući da će naši državni organi odmeriti svoje ponašanje, verujem da je vreme da se oglasi i EU, ali i komesar za ljudska prava koji se zove Dunja Mijatović, koja je bila kritičar svega i svačega.

Izuzetno je teško, teško je gledati te nemile scene, radi se o našem narodu koji živi u državi Crnoj Gori. Ničim mi ne rušimo suverenitet i integritet Crne Gore, ali Crna Gora je sada podeljena zemlja. Nju su podelili Milo Đukanović i milogorci svojim ponašanjem, ne Srbi. Nemojmo dopusti da Milo Đukanović dokazuje da je do nemira u Crnoj Gori do kojih je došlo, došlo pod uticaje Rusije i Srbije. Ne smemo ući u tu klopku.

Verujem da je teško svima nama, da je teško i Vlasima. Zamislite, koliko je teško nama koji nismo menjali ni veru ni naciju. Zamislite koliko je teško nama koji smo 2006. godine i noktima i rukama i prstima, bez obzira što smo bili opozicija, pokušavali da Milo Đukanović ne ostvari većinu na referendumu, dok su se Koštunica i njegovi simpatizeri izležavali, baš ih bolela briga.

Zamislite da nije bilo 2006. godine, da je ovo rukovodstvo rukovodilo Srbiju, kad bi Crna Gora bila nezavisna država i kakva bi reakcija, da je opstala zajednica, kakva bi reakcija danas bila moguća? Godina 2006. je smanjila naše manevarske sposobnosti, po pitanju Crne Gore. To je samostalna, nezavisna država, članica UN.

Mi moramo da budemo odmereni i, ponovo podvlačim, da pazimo da nas Milo Đukanović ne uvuče u priču kako je, eto, on borac protiv ruskog uticaja koji dolazi preko Srbije, pa se tamo, kao, to sve odrazilo na Srpsku pravoslavnu crkvu. Ne smemo to dopustiti. Verujem da će Đukanović pasti. Put sa vrha uvek vodi prema dnu. On je sam odlučio da više ne silazi polako, već da bućne odjednom. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, juče sam citirao Kenedija i danas ću ponovo. Čini mi se da je on rekao – pobeda ima hiljadu očeva, poraz je siroče. To siroče smo mi zatekli 2012. i 2013. godine. Potpuno razvaljenu, obezglavljenu, politički obezglavljenu državu, razvaljenu, bez šansi za sadašnje i buduće generacije. Valjalo je dizati tu državu.

Pitanje vojske i snažne vojske direktno vezujem za stanje naše ekonomije. Ako se određeni procenat BDP odvaja za vojsku, ja predlažem da ubuduće iz svakog procenta rasta određeni deo ide za nabavku nove tehnike.

Ja želim, a verujem i u vaša uverenja, moderno opremljenu vojsku najsavremenijim oružjem. Nemamo mi dece na bacanje, ali je lakše podneti gubitak tehnike nego gubitak deteta.

Želim da imamo takvu vrstu ekonomije da možete da imate najsavremenije dronove, avione, raketne sisteme, bilo da su oni kineske, ruske proizvodnje, bilo da su oni S-300, S-400 i tako dalje, da imamo snažnu avijaciju i da možemo da branimo sebe od drugih i da možemo da štitimo slabije i da možemo da štitimo svoj narod.

Mi taj novac moramo da zaradimo i zato nemoj samo da pričamo kako treba da imamo snažnu vojsku. Mi da se okrenemo radu, da vreme ne provodimo na kauču, već na radu, da zaradimo više i da ima više novca za puteve, investicije, privredu i naravno za vojsku, jer vojska će deliti sudbinu naše ekonomije.

Ukoliko imamo dovoljno novca za tehniku, ukoliko moderno obučimo našu vojsku, onda nemamo čega da se bojimo. Bivši režim je uništavao ekonomiju, paralelno sa ekonomijom uništavao je vojsku. Mi moramo da radimo obrnuto.

Kaže izreka – ne valja mačeve pretvoriti u plugove, niti plugove sve pretopiti u mačeve. Moramo imati dovoljno i plugova i mačeva, da što plug zaradi, mač može da odbrani.

Zato ja pozdravljam napore državnog rukovodstva, napore nas narodnih poslanika da se ekonomija Srbije diže, jer nije bitno državom Srbijom samo vladati. Još bitnije je tu državu izgrađivati, ekonomiju izgrađivati, ekonomiju jačati. Ukoliko nam ekonomija bude snažna, imaćemo dovoljno novca da opremimo našu vojsku i da ona koja je sada dovoljno snažna u regionu bude još snažnija i da može da odbrani vitalne nacionalne i državne interese države Srbije.

Nije čudo što postoje pokušaji da se Srbija povuče opet nazad ispod vode, da nam uvuku glavu ispod vode. Srbija je ekonomski jača. Srbija će ekonomski dominirati ukoliko budemo pametni i ne nasedamo na provokacije, Srbija će napredovati. Kada bude ekonomski napredovala svi oni znaju da je više ništa neće moći zaustaviti.

Mnogi koji su pričali o Velikoj Srbiji treba da znaju da je Velika Srbija ona koja je velika iznutra. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 107 – Povreda dostojanstva.

Ako nama neko kaže – baš nas briga za Srbe u Crnoj Gori, to je uvreda. Mi koji tamo imamo rodbinu, familiju, prijatelje, koji smo iskreno zabrinuti za njihovu sudbinu, zgroženi postupcima crnogorske vlasti prema našim sunarodnicima, njihovim državljanima srpske nacije i pravoslavne vere, veoma zabrinuti, ali hoćemo da kažemo da je crnogorska vlast u ovom trenutku napravila podeljenu državu, svoju državu podeljenu. Ona ih je podelila, krivice Srbije tu nema. Milo Đukanović će sve učiniti da zbog onog što je on izazvao krivicu baci na Srbe i na Ruse, da kaže da on kao borac protiv ruskog uticaja je sada žrtva ruskog uticaja kroz Srbiju. To je nama svima jasno.

Ali, reći da mi koji smo iskreno zabrinuti i koji nismo krivi što se Crna Gora odvojila 2006. godine za vreme vlasti Vojislava Koštunice i Borisa Tadića, da je opstala ta državna zajednica, a prethodni govornik je podržavao upravo Tadića i Koštunicu samo da bi dobio za lutriju, mi smo iskreno zabrinuti za Srbe u Crnoj Gori, reći nama - baš nas briga za Srbe u Crnoj Gori, za mene je to bila uvreda.

Teško je nama. Zamislite kad je teško ovako Vlasima, kako je teško nama? Nisam ja menjao naciju. Prethodni govornik će sutra u Vlahe, a ja ću i dalje biti Srbin. Nama je teško, a verujem da je teško i Vlasima, ali mi moramo biti mudri i pametni i ne smemo nasesti na provokaciju Mila Đukanovića, ni po koju cenu. Ali, neko uporno pokušava da on pokaže da je borac za srpsku stvar. Pa, gde je bio 2006. godine?

I još nešto, njemu je najbitnije danas, nije on samo lažni Vlah, on je lažni putnik, njemu je najbitnije da danas uzme 4.580 dinara tako što je slagao da je doputovao iz Novog Sada. Danima tri-četiri godine on tvrdi kako putuje iz Novog Sada do Beograda. Danima, godinama. Dakle. 1.269.000 dinara je podigao sa blagajne, zato što navodno putuje iz Novog Sada do Beograda svaki dan, a znamo da je u Majke Jevrosime, svi mi znamo, ali to zbog tolerancije prema Vlasima ćutimo.

On danas kaže - baš nas briga za Srbe u Crnoj Gori. Kao mi radimo zbog rejtinga. Ne, nama ne fali rejting, njemu fali rejting. On pokušava da politizira ne bi li izvukao sa Boškom Obradovićem Ljotićem neki poen. Pa, nije meni Boško Ljotić bio nosilac liste, već njemu. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gledaoci, svima je jasno da ljudi koji primaju platu a ne rade, došli su da ometaju nasilno ljude koji rade. Ne treba previše objašnjavati da je među organizatorima bio i neko sa moje desne strane i da je zato bacao pet, jer je uspeo delimično da ubedi ovog napravi taj haos. Ja mislim da on treba da donese pet potpisa, da znamo da ta poslanička grupa postoji, a ne da baca pet.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja želim snažnu srpsku Vojsku, koja je proisteći iz snažne srpske ekonomije, koja će iznedriti i politički jaku Srbiju i vojno jaku Srbiju. Ne može nas sprečiti niko u regionu, a potrebe samim time šta se događa oko nas, potrebe da imamo snažnu Vojsku koja je proistekla iz snažne ekonomije više nego dokaziva.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja želim mir. Želim mir i Đukanovićevim pristalicama, Srbima, sunarodnicima, državljanima Crne Gore srpske nacije i pravoslavne veroispovesti želim da odbrane svoje svetinje u miru, mirnim sredstvima jer su to zaslužili. Moram da kažem, kako beše - vrijeme je najbolje rešeto, Njegoš. Svaka vlast pada, pašće i Milova. Crna Gora jeste suverena nezavisna država, ali ja verujem, čvrsto verujem ako Srbija bude ekonomski dominantna i vojno dominantna u regionu, ja verujem da će se mnogi Milogorci setiti i vratiti svojim srpskim korenima i Crna Gora će biti država, ali srpska država. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani oficiri, ne možete vi još dugo vremena naoružati vojnika i kupiti oružja koliko su ovi iz stranke bivšeg režima istopili, pretopili, prodali, razoružali. Od vojno neutralne zemlje, napravili su vojnu neutralisanu zemlju. Od dobro naoružane Vojske, napravili su dobro razoružanu Vojsku. Lovačko društvo, pojedino lovačko društvo, recimo beogradsko, bila je veća oružana sila, nego cela naša Vojska. Od sto i nešto hiljada vojnika i 400.000 rezervista, koliko ja znam, napravili su, ostavili su toliki broj vojnika da ni stadion JNA nismo mogli da napunimo. To govori o njima.

Ovde kritika o strategiji bivšeg ministra Šutanovca, onog što je skakao na nosač aviona enterprajz. Taj nosač aviona izgleda da je više nosio Šutanovca nego avione. Čujem da posle toga zbog njegove težine novčane, moraju da rasture, mislim da su ga rasturili skroz, ne samo na remont, mislim da taj nosač aviona više ne postoji. U njegovo vreme, samo da je ostao ministar vojni, a Vojsku nisam ni video, češće sam viđao ministra vojnog, onako baš, zidao nekretnine itd. Pomagali su mu Ponoš, Jeremić, Tadić, kako se to sve zvalo.

Recimo, ode Jeremić u Ameriku i kaže – mi smo penzionisali sve oficire sa ratnom tradicijom, mi prelazimo, pred NATO oficirima američkim, penzionisanim oficirima, mi smo, ko je bio sa njim, ovaj njegov, kako se zove ovaj što ide stalno sa njim, što ide po Beogradu, Nikola Jovanović, da, taj, kaže – mi smo penzionisali sve oficire sa ratnom prošlošću i oni misle da je to nešto dobro, a oni njemu aplauz, mi prelazimo na civilnu vojsku, evo dokaza, ja dok ovo govorim, služim civilni rok kod Borisa Tadića u kabinetu. Takvu su vojsku oni zamišljali, vojsku kuvara, spremačica, itd. Oružje im nije bilo bitno.

Likvidirali su dvojicu gardista, valjda im je to bila pretnja, zato što su narkodileri, a koliko ja znam po svedočenju jednog oficira, narkodileri imaju tamo neki štek i danas oni pričaju o nekoj Jovanjici da su sve pohapsili. Njima je štek bio tamo negde u vojnom skladištu.

Ja ću da ispričam jednu tačnu anegdotu. Pazite, anegdota je a tačna.

Kaže ovako, 1999. godine u herojskoj bici na Košarama gine vojnik mađarske nacionalnosti, zvao se Tibor Cerna. Poslednje reči su mu bile – za ovu zemlju vredi umreti.

Inače, u ratu, u miru, ono što bih ja želeo, sinovi sahranjuju očeve, a u ratu očevi obično sahranjuju sinove. To se desilo porodici Cerna, iz Kovačice. Poslednje reči su mu bile – za ovu zemlju vredi umreti.

U isto vreme, Sergej Trifunović plače po svim ministarstvima i beži na agresorsku stranu. Dušan Teodorović beži sa katedre BU, sa fakulteta, odbija da vodi nastavu i beži na agresorsku stranu. Vuk potomak slavnog Murata age Pozderca, naftaški beži u Veliku Britaniju, otac Miško, direktor „Jugopetrola“ smatra da bolje mali da ne miriše barut, da on njega skloni na studije u Englesku.

Dragan Đilas, ajde pogodite gde je taj bio? Taj nije ušao u Pragu da gađa NATO pakt, on je otišao u Prag, umesto u Pragu, on je otišao u Prag da se postara o svojoj firmici i da zaradi onih 74.000 evra, pa je to sada naknadno kada su izginuli vojnici kao Tibor Cerna, on došao i stekao 619 miliona evra.

Dakle, to su bili njihovi heroji. I vi se čudite zašto im je danas heroj onaj Obradović špijun. A šta ste očekivali od špijuna, od dezertera? Šta ste očekivali od onih koji su za vreme NATO agresije pobegli iz ove zemlje, pa se vratili, temeljno je opljačkali, samo jedan od njih 619 miliona evra, šta ste vi očekivali od takvih nego da im heroj bude špijun? Samo špijunima i pobeguljama, samo njima Obradović može da bude špijun.

Oni su Amerikancima obećali da će ovu zemlju razoružati, oni su prodali 10 hiljada "Strela"-2M, koliko ja znam, po sto evra ili sto maraka, nisam siguran baš u cenu, temeljno su razoružavali ovu vojsku, brojčano je smanjivali. To je bio plan i oni su napravili veću štetu vojsci i ovoj državi nego NATO pakt za 78 dana bombardovanja. Ako je NATO pakt uništio nekoliko tenkova i nekoliko transportera, ovi su uništili više stotina, znači od hiljadu, ne znam koliko nam je ostalo, mislim da je samo negde oko 200 tenkova, itd, od hiljadu tenkova i oklopnih vozila.

Dame i gospodo, mi radimo strategiju i ja bih voleo da naša vrhovna veština bude - pobediti, Sun Cu, pobediti neprijatelja bez upotrebe sile. Ja bih voleo da okolo nas kruži ljubav, da naši susedi, sa kojima smo nekoliko puta ratovali, da bi stvarali zajedničku državu, pobednika i pobeđenih, ja bih voleo da i oni iskažu isto poštovanje, istu ljubav prema nama, koliko i mi prema njima.

Mi nemamo nikakve ofanzivne namere, bez obzira na poruke koje dolaze iz zemalja u okruženju. To su naši vekovni prijatelji. I Kenedi je rekao, nažalost, tužna je činjenica, samo spremni za rat možemo sačuvati mir. Dakle, to je Kenedijeva izreka. To za ove koji bojkotuju rad Narodne skupštine, verovatno bi oni voleli da čuju takvu vrstu izreke.

Ja se bojim da samo miroljubivim sredstvima, ono što Sun Cu kaže, ne možemo sačuvati mir ukoliko se ne pripremimo i ne naoružamo, ne budemo spremni za, ne daj bože, neki novi rat.

Kaže Dobrica Ćosić da je Balkan kusur od sveta i da veliki između sebe račune, male račune, često plaćaju kožom malih balkanskih naroda, a najčešće ta koža je srpska koža. I zato moramo biti spremni za rat, da bi sačuvali mir.

Zato moramo imati jaku, snažnu vojsku, pre svega dobro naoružanu, tehnički opremljenu, neka tehnika košta koliko god treba da košta, jer život je daleko skuplji. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pitanje za predsednika Vlade i za ministra – šta misle da preduzmu povodom ekstremističkih aktivnosti koje iskazuje Savez za Srbiju?

Navešću primer špijuna Obradovića. Dakle, 1999. godine dok su neki mladići ginuli na Košarama, a već sam navodio Tibora Cernu, vojnika mađarskog porekla, koji je poginuo braneći Srbiju i poslednje reči su mu bile – za ovu zemlju vredi umreti, u to isto vreme Dragan Đilas nije bio na vojnom oklopnom vozilu koje se zove „Praga“, nego je bio u Pragu. Podizao je svoju firmu sa željom da u Češkoj zaradi 74 hiljade evra.

Boško Obradović je imao preča posla u Beogradu da pokrene list „Dveri“. Sergej Trifunović je plakao od ministra do ministra, sve dok nije prebegao u Ameriku na agresorsku stranu. Dušan Teodorović je napustio fakultet i pobegao na agresorsku stranu u SAD. Vuk Jeremić, njega je otac sklonio u London da mali ne bi omirasao barut nekom naftaškom stazom. To je ta tzv. patriotska linija Saveza za Srbiju.

Nije ni čudo što su te pobegulje za heroja uzele gospodina Obradovića iz „Krušika“ koga je mama zaposlila, a kada je mama napustila mesto direktora on je pet godina prikupljao dokumentaciju, predao je bugarskim novinarima i tako ugrozio posao, koliko sam razumeo, od 80 miliona evra.

Današnja ekstremistička organizacija Savez za Srbiju, predvođena Đilasom, Marinikom Tepić, Boškom Obradovićem, Vukom Jeremićem, tog lika, kako to mladi kažu, predstavljaju kao velikog heroja. Dakle, vrednosno gledano šta naši mladi treba da nauče, odnosno šta će Vlada preduzeti da se takvi postupci preduprede, odnosno kazne po zakonu jer po meni su to antidržavne aktivnosti sa ciljem da se nanese politička šteta i materijalna šteta našoj namenskoj industriji, odnosno da se favorizuju konkurentske namenske industrije okolnih zemalja? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, jedno od pitanja je za ministra zdravlja - koliki je napredak učinjen iz oblasti zdravstva Srbije, u odnosu na zemlje Evrope, poslednjih godina, obzirom da smo bili poslednji po kvalitetu zdravstvenih usluga u svetu, dok su vladali ovi koji bojkotuju Narodnu skupštinu.

Takođe, pitanje za predsednika Vlade ili nekog člana Vlade - šta će država preduzeti, a napraviću jedan uvod, da je 2007. na 2008. godinu, Vuk Jeremić, Borko Stefanović su američkoj ambasadi kod Dženifer Braš tražili da Vlada SAD utiče na kosovske Albance da proglašenje lažne države Kosovo, proglašenje nezavisnosti ostave do posle izbora da bi Boris Todić bio izabran za predsednika. Depeše "Vikiliksa" to jasno pokazuju, da su u ambasadu išli Dragan Đilas koji se uz put žalio na Konuzina, kao borac protiv ruskog uticaja, Borko Stefanović i Vuk Jeremić i da su u toj situaciji obećali da će kao vlast tadašnja poštovati crvene američke linije. Posle toga su aktivno učestvovali u izgradnji divlje države Kosovo, tako što su tražili mišljenje Međunarodnog suda pravde, a da niko to od njih nije tražio i na čemu sad Tači temelji kosovsku nezavisnost, takođe su pregovore izmestili, zajedno sa Borisom Tadićem iz UN u EU i tako eliminisali Rusiju i Kinu. Ono što kao vlast nisu uspeli da dovrše ovih dana, pokušavaju da to dovrše kao opozicija.

Vama je svakako poznato šta je Marinika Tepić izjavila pre neki dan ovde na konferenciji za štampu u Narodnoj skupštini, govoreći da su povučena priznanja lažne države KiM, da su plaćena novcem, upravo od izvoza naoružanja iz namenske industrije, te da je navodno Vlada Republike Srbije, ministar spoljnih poslova novcem dobijenog od izvoza naoružanja, platilo drugim državama da povuku priznanje lažne države KiM.

Kao neko ko je ugostio delegaciju Gane, ja znam da to nije istina, ali zbog javnosti tražim da nam kažete, kao predsednik Vlade i kao ministri, šta će država preduzeti da zaštiti nacionalne i državne interese, odnosno na koji način će sankcionisati ovakvo ponašanje Marinike Tepić koja je samo rekla ono što je Dragan Đilas napisao? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao komentar.

Ja sam dosta davno, gotovo pre godinu dana, upozorio da mi nemamo problem sa delom opozicije okupljene oko Janka Veselinovića, koji sebe zovu Savezom za Srbiju, već da imamo problem sa Šolakovim i Đilasovim biznisom. To se ovih dana pokazuje kao tačno.

Da bi i dalje iznosili novac, odnosno ispumpavali novac od pretplate, SBB, Junajted grupa, Junajted medija, u kojoj se Dajrekt Đilasova medija, da bi dalje ispumpavali novac, oni preko lažnih, prekograničnih kanala, koji su registrovani u Luksemburgu, a tamo ne emituju program, navodno reemituju program u Srbiji, odnosno izbegavaju registraciju tih medija, oni preko tih kanala novac iz pretplate, od pretplatnika iz Srbije ispumpavaju na svoje račune, želeći da zarade novih 620 miliona evra.

Ovi koji šetaju ulicama Beograda, na neprijevljenim skupovima, po meni su samo fizička radna snaga Šolaka i Đilasa, a malo skuplja radna snaga je Tanja Fajon, koju su izlobirali da vrši pritisak na srpske vlasti, na naše političke stranke, da se u REM-u izvrše političke promene, nezavisnom regulatornom telu da se politički upodobi u svrhu Đilasovog i Šolakovog biznisa.

Mislim da oni neće prezati da na izborima koji nam slede za nekoliko meseci pokušaju da naruše izborni proces, izazovu sukobe, da razbijaju biračka mesta da ometaju naše birače i glasače da izvrše svoju obavezu, odnosno svoju želju da na izborima biraju svoju vlast. Vlast ne biraju samo oni koji izlaze na izbore, već i oni koji ne izlaze, a oni žele da što više spuste izlaznost i da naruše legitimnost tih izbora i za očekivati je da izazovu sukobe između naših građana, a u sukobu samih sa sobom sigurno gubimo mi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, CEFTA sporazum je potpisan negde krajem 2006. godine, SSP-e je parafiran 2007. godine, a potpisan je 2008. godine. To je onaj sporazum koji je potpisao Đelić. On ima svoju manjkavost po pitanju poljoprivrede. Tu je po meni bio manjkav, jer je prerano dopuštao, a to smo nekako zatvorili, prodaju poljoprivrednog zemljišta strancima.

Sa druge strane, prebrzo je skidao carine i poljoprivreda je tu bila potencijalno najveća žrtva. Ali, ne možemo zbog jedne manjkavosti rušiti takve sporazume. Da bi CEFTA sporazum i SSP-e što bolje funkcionisao potrebni su nam putevi i pruge. Oni su samo to potpisali, a kojim putevima, kojim železničkim prugama je trebalo robu prevoziti to njih nije bilo briga. Kako efikasno prevesti robu iz jednog kraja Evrope u drugi, kako iz naše zemlje prevesti robu na druga tržišta, to im nije bilo bitno.

Otpustili su ljude, privreda nije postojala, pa pošto nije bilo privredne aktivnosti, ovi pre nas su mislili da nam nisu potrebni putevi, jer pobogu, ako nema radne snage da putuje na posao i sa posla, ako nema roba koju ćemo prevoziti i izvoziti, ne moramo biti ni tranzitno tržište, ne moramo uzimati tranzitne takse, prihode od putarine itd. Država je naprosto zamrla.

Ima onih koji spore. Program moje partije je bio takav da sam smatrao da Jugoslavija te 1989. i 1990. godine, daleke, kada sam stvarao stranku zajedno sa drugima, da Jugoslavija potrebna i moguća svim njenim narodima i republikama, da spoljne i unutrašnje granice treba da budu nepovredive. Postojala su dva sukoba. Jedan je hteo da se pomere unutrašnje granice, da je bilo u našu korist ja bi to podržao, a drugi koji su imali međunarodnu podršku, oni su hteli da puknu spoljne granice. Centralna država razvlašćena Tuđmanovim Ustavom i tako se raspala jedna država sa 20 miliona ljudi. Da je ušla u EU, Jugoslavija bi bila potrebna i moguća svim njenim građanima i danas bi se drugačije pesme pevale.

Jugoslavija je unutrašnjom željom nekad pobeđenih naroda Slovenaca i Hrvata, Jugoslavija je bila zajednica između pobednika i pobeđenih, gde su pobeđeni iskoristili priliku da nadigraju pobednike, a da nije bilo tih pobednika danas ne bi bilo nacionalnih država ni Hrvata, ni Slovenaca, pa ni Makedonaca. Ne bi bilo sigurno, ne bi bilo verovatno ni BiH.

Ali, pobednici su omogućili tada malim narodima da pređu na stranu pobednika, da formiraju kroz istoriju Jugoslavije, da formiraju svoje nacionalne države, a onda su se poraženi digli protiv pobednika, odmetnuli se i pod kooperativom spolja uspeli da se odvoje. Tako je bivša Jugoslavija postala niz drugorazrednih i trećerazrednih protektorata u koji su se uklopili ovi bivši koji sada bojkotuju sednice Narodne skupštine.

Jugoslovenski narodi su delu međunarodne zajednice trebali da budu podeljeni i da ih koriste jedni protiv drugih u svrhu svojih nacionalnih interesa. Primali su i primaju jedne po jedne u EU, jer im tako osvajaju tržište, jer prethodno kada izgube tržište od 20 miliona ljudi postaju lakši plen nego da imaju tržišta 20 miliona ljudi. Tako su nas podeljene iskoristili jedne protiv drugih, a Srbi su najlošije prošli, zato što su bili armatura bivše Jugoslavije. Proglašeni su krivcem upravo zato, od dela međunarodne zajednice, i onda smo od demokratije, mi koji smo oslobađali druge, mi koji smo uvek vodili računa više o drugima nego o sebi, tako smo od demokratije videli sankcije, videli bombardovanje, videli bombe, osiromašeni uranijum i povađene organe.

Nisu Srbi bili najlošiji u tom sukobu i konfliktu, ali kao armatura koja je sprečavala raspad bivše Jugoslavije, Srbi su morali biti okrivljeni za to, jer su bili najjača prepreka težnjama da se jedna država razori u niz tih malih drugorazrednih i trećerazrednih protektorata.

Sada se Srbija diže. Poraženi su mislili da su porazili pobednika, ali pobednik se diže. Pobednik je počeo da pravi puteve, počeo je da pravi pruge želeći da učestvuje u tržišnoj utakmici.

Sa mnogim delovima SSP-a ja se ne slažem, ali je trenutno trgovina sa EU 70%. Dakle, najveći suficit naša privreda ostvaruje na CEFT-a tržištu. Najveći suficit izvozni nam je na CEFT-a tržištu. Onda je neko protiv „malog Šengena“, a „mali Šengen“ samo ubrzava ono što je CEFT-a do sada ostvarila, samo ubrzava da kamioni ne čekaju, da ljudi ne čekaju, da se sve ubrza i da sve bude profitabilnije nego što je bilo do sada, da ostane višak prihoda. Zato valja podržati taj sporazum. Valja izgraditi infrastrukturu, jer ako hoćete da ubrzate robu nije samo do autoputeva, već to je kao kada izlaziš iz boce. Ako na graničnom prelazu čekaš nekoliko dana da ti roba pređe, onda sve što si zaradio na putu izgubićeš na graničnom prelazu. Zato i donosimo ove sporazume, da ono što smo ubrzali autoputevima, Koridorom 10, ono što smo ubrzali prugama, ono što ćemo ubrzati prema Crnoj Gori, ono što ćemo ubrzati prema Republici Srpskoj i Bosni i Hercegovini, to moramo da regulišemo i graničnim prelazima. To mora i onaj most na Drini da dočeka konačno da Bosna i Hercegovina dođe do sebe da brže prelazi roba, jer je to i njihov interes.

Mi, kao neko ko želi da ima jaku privredu, trebamo da budemo svesni i da tu svest probamo da kažemo i našim susedima, da veliki misle da sa nama mogu i bez nas. Makedonija i Albanija su to sada osetile od strane EU. Šut u stražnjicu ne znači da je to ubrzanje procesa prema EU. To nije vetar u leđa. To je samo šut u stražnjicu. Ja verujem da su delimično došli do te svesti da je zajedničko tržište od više miliona ljudi šansa ne samo za nas, već i za njih, da je to šansa za investicije. Ja pitam, da li bi Rusija i Kina investirali u Srbiju, da se ne nadaju? Ja ne znam, gospodine Orliću, EU ima 500 miliona ljudi, CEFT-a tržište ima jedno 15 miliona, sada ne mogu tačno, ne znam Moldavija koliko ima, ali onaj ko investira, on gleda koliko je tržište. Onaj ko dolazi na nečiju pijacu, on gleda koliko ima kupaca, koliko robe može da proizvede i ponese.

Pitam, da li bi Kina i Rusija investirale u Srbiju, da se ne nadaju da će investicijama u Srbiji doći do evropskog i do CEFT-a tržišta, kao što dolaze? Tu se protivi EU. Oni znaju da tom količinom robe kojom mi zaspemo tržište EU da će neko unutar EU moći manje da proda. Njihov otpor prema investicijama iz Kine pre svega u Srbiji za mene nije iznenađenje, ali je iznenađenje otpor unutar Srbije, da neko još uvek ne vidi šansu. Investicije su gorivo u ekonomiji. To je novac koji se ulaže u ekonomiju. Bez investicija država je kao, već sam opisivao, kao auto bez menjača i motora. Takav automobil ne može da ide uz brdo, može da ide samo niz brdo, ne može da vuče, nema goriva, nema pogon. Investicije u jednu zemlju su investicije ne samo u radna mesta, ne samo u proizvodnju roba, već u nove tehnologije, nove savremene obuke, radnog stanovništva itd.

Da li smo mi jeftina radna snaga? Pa, upoređenju sa nekim evropskim državama možda i jesmo. Ali, ono kako se ovde može živeti sa našom prosečnom platom, ja se bojim da u nekim zapadnim državama, s obzirom na skupoću, neki njihovi stanovnici slično žive. Nezaposlenost je spala sa 25-26% na ispod 10%. Povećana uposlenost dovodi do toga da poslodavac, da bi odabrao kvalitetnu radnu snagu, mora više i da plati. Dakle, to što raste zaposlenost, to što nezaposlenost spada, to mora da rezultira povećanom cenom rada. Tako će se napraviti balans između poslodavca i radnika, između kapitala i radne snage, da će kapital morati radnu snagu da plati više, jer ne zapošljavaju kapitalisti radnike zato što ih vole, već zato što treba da im naprave profit.

Bez investicija, a one su nemoguće bez velikog tržišta, mi ne možemo doći ni do većih plata. Sve to je međusobno povezano. Zato treba podržavati sporazume, da pre svega naša roba može da ode što brže našim susedima. Ja bih voleo da to bude finalni proizvod, takođe da i roba i sirovine naših suseda što brže mogu doći do našeg tržišta jer se tako ubrzava ekonomija i tako se daje na znanje potencijalnim novim investitorima da vredi i valja investirati u to tržište, da će tu biti uvek dovoljno radne snage, da će tu biti uvek dovoljno kvalitetne radne snage, da će uvek biti dovoljno kupaca da neko dođe i ovde investira.

Kada proizvedemo novac, a ovi bivši su živeli od zaduženog a ne od zarađenog, kada proizvedemo novac, kada napravimo tu jednu veću pogaču koja se zove BDP, svima nama koji smo učestvovali u proizvodnji pšenice, mlevenju, mešanju, pečenju, svima nama kada napravimo veću pogaču koja se zove BDP, svima nama će pripasti po jedan veći komad te pogače nego ranije.

Zato meni, barem meni nisu jasni otpori malom „Šengenu“, nisu mi jasni otpori otvaranju što više graničnih prelaza, izgradnji novih saobraćajnica, nisu mi jasni otpori izgradnji autoputa za Prištinu. Zar treba opet preko Albanije da idemo peške? Valjda je bolje da idemo automobilima, to je normalno, tako je u savremenom svetu. Dakle, postoje prevozna sredstva, postoje autoputevi, tako se brže ide. Nećemo valjda opet da idemo preko gudura da se smrzavamo itd. Nećemo ni da čekamo saveznike da li će nam pomoći ili nam neće pomoći, red je da se zajedno udružimo sa onima koji još uvek jesu drugorazredni i trećerazredni protektorati.

Mnogi od naših suseda nisu suvereni na način na koji je to suverena Republika Srbija danas. Zato treba podsticati njihovu želju da budu suvereni, da sami odluče šta je dobro za njihove države, a ne da idu po svoje mišljenje koje će im biti natureno da li iz Brisela, Vašingtona itd, nebitno. Ovi koji su suverenost Srbije bacili pod noge, oni su sada protiv „Šengena“, oni su sada i protiv EU, oni su i protiv Evropskog parlamenta, oni su protiv svega. Oni su samo za Đilasa i Šolaka, odnosno oni samo rade za sebe, za svoje biznise, za Đilasove i Šolakove biznise. Oni pokušavaju da nam dokažu da je demokratija nasilni dolazak na vlast, a da je diktatura ako neko na izborima osvoji vlast.

Još nešto, moram da vas upozorim na pojavu koja se zove Demokratska stranka. Pogledajte u Americi, gde god demokrate izgube izbore, tu više nema demokratije, barem oni kažu da je to odmah diktatura, da nema demokratije, da nema slobode štampe itd. Ja mislim da se ne vredi više uzbuđivati oko njihovih akcija. Ima izreka Dostojevskog: „Ako ideš putem i zastajkuješ da svakog psa koji laje gađaš kamenjem, nikada nećeš stići na cilj“. Ja mislim da ovi koji bojkotuju parlament i bojkotuju izbore nisu vredni ni stajanja ni kamenja. Hvala.