Uvažena predsednice parlamenta, poštovani ministre sa saradnicima, koleginice i kolege, podržaću predloge zakona o izmeni seta pravosudnih zakona. Ministar Vujić reče da je reforma živ proces koji zahteva vreme. Da li se ovim predloženim zakonima završava reforma i unapređenje pravosuđa? Da li se time rešavaju veoma izraženi problemi u pravosuđu? Ne.

35/1 VS/MJ 16.40 – 16.50

Problema ima, ozbiljnih, teških problema. Naš posao je da probleme rešavamo tako što ćemo stvoriti odgovarajući zakonski okvir. Glavni problemi u pravosuđu su isplivali na površinu u poslednjih 18, 19 meseci tokom nezakonitih, nasilnih protesta. Umesto da striktnom primenom zakona suštinski doprinesu očuvanju ustavnog poretka javne državne bezbednosti deo pravosuđa je saučestvovao u rušenju države i ustavnog poretka. Za taj deo pravosuđa koristimo ispravna termin „oteto pravosuđe“. Da li je takva ocena utemeljena na činjenicama? Svakako jeste. Navešću nekoliko primera iz različitih oblasti koje ću uverljivo pokazati zašto nam je potreban nastavak reforme pravosuđa, nove korekcije postojećih zakona, novi zakoni da bismo onemogućili pojedince u sudovima i tužilaštvima da budu iznad zakona, da sa sudijske i javno-tužilačke funkcije ruše ustavni poredak, da podržavaju nasilnu promenu vlasti, da ih nateramo da poštuju i sprovode zakone.

Suprotno Ustavu i zakonima pojedini tužioci i sudije su politički angažovani učestvuju na nezakonitim, nasilnim skupovima, kojima se urušava ustavni poredak, ugrožava javna i državna bezbednost. Pokušava da promeni vlast ne na izborima, već na ulici i ništa. Ćuti VSS, vrhovni javni tužilac, VST. Drugi primer. Montiranjem tzv. slučaja Generalštaba naneta je ogromna šteta državi i građanima, pokušano je da se zaustavi napredak u jačanju bilateralnih odnosa Srbije i SAD, što može naneti nepovratnu geopolitičku štetu. Treće, na tridesetak hiljada nezakonitih skupova brutalno je napadnuta policija, povređeni su policajci, tu i tami poneki nasilnik je kažnjen, pravosuđe pretežno ćuti, ne sprovodi zakon.

Na teritorij Republike Srbije nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu prema podacima uprave policije u periodu od 1. novembra 2024. do 16. juna ove godine održana su ukupno 31.275 javnih okupljanja. Povređena su 344 policijska službenika, od toga 15 sa teškim telesnim povredama. U pomenutom periodu procesuirana su ukupno 3.273 lica, 651 krivično i 2.622 prekršajna, a podneto je 990 izveštaja nadležnim tužilaštvima za 938 lica. Podneto je 647 krivičnih prijava protiv 651 lica, a zbog učinjeno 703 krivična dela. E, sada, kako reaguje tužilaštvo na to? Kako reaguju sudovi? Da ne govorim podatke po gradovima. Šta su uradili? Tražio sam za početni period novembar 2024. – jun 2025. godina izveštaj da vidim kako je postupano po predlozima za krivične i prekršajne prijave koje je podnosila policija. U ovom periodu je bilo 435 predloga za pokretanje prekršajnog postupka i sad pogledajte šta je uradio VSS na informaciju koju mi je dostavio.

Kaže, za 14 lica pravnosnažno je okončan postupak donošenjem osuđujuće presude. Od 435 samo 14 kažnjeno. Za 254 lica postupak se nalazio u statusu nerešenog predmeta. Znači, gurnut je u fioku. Da li te sudije onda podržavaju nasilne proteste, da li ohrabruju one koji sprovode nasilje? Pa, iz ovoga se može izvući zaključak da se tako ponašaju. Onda odgovor od Vrhovnog javnog tužilaštva Republike Srbije od strane nadležnih organizacionih jedinica policije podnete su 184 krivične prijave protiv 209 lica zbog postojanja osnovne sumnje da su izvršila krivična dela na javnim okupljanjima. I sad kakav je rezultat od svega toga što je tužilaštvo uradilo u odnosu na 184 krivične prijave? U odnosu na 167 lica je sačinjena službena beleška da nema mesta pokretanju krivičnog postupka. Ljudi, da li ste normali? Pa, da li se u policiji toliko nepismeni? Da li znate procedure podnošenja ovih prijava? Koliko nivoa mora da prođe? Zar ti ljudi koji su doživeli nasilje preko 300 policajaca izmišljaju to nasilje. Eto, kako radi tužilaštvo, čast onima koji se drže zakona i poštuju ga, a kakvo je nasilje u pitanju? Evo, samo jedan primer.

Dakle, 15. avgust 2025. godine okupljeni učesnici protesta, dakle nezakonitog protesta zajedno sa grupom iz Zemuna došli do Generalštaba, odnosno do

35/2 VS/MJ

ulice Kneza Miloša gde su napali policiju, a potom su potisnuti ka Slaviji dalje ka Pravnom fakultetu. Tom prilikom su gađali policijske službenike pirotehničim sredstvima, kamenicama i drugim predmetima, prevrtali, palili kontejnere, zapalili su drvo ispred Generalštaba, lomili ograde na autobuskim stajalištima i semafore, napali vatrogasce onemogućavajući da ugase požar u kontejnerima u Beogradskoj ulici, isprskali biber sprejom i pretukli vozača autobusa na liniji broj 74, odštetili četiri rampe u Tržnom centru BIG fešn, odštetili su četiri objekta političkih stranaka od kojih tri u kojima su prostorije SNS tokom ovog sukoba povređeno je osam policijskih službenika od kojih jedan sa teškim telesnim povredama. To su mini demostranti. Na svo ovo nasilje većina tužilaca i sudija ostaju nemi. Takvim svojim ponašanjem neprocesuiranjem, neizricanjem odgovarajućih kazni, oni štite nasilnike, oni ih ohrabruju.

E sada, nešto što je posebno zabrinjavajuće, što je posebno iritantno, što je posebno opasno, danas dobijem poziv za konferenciju za medije, koje je Udruženje nestalih i kidnapovanih koje KiM, organizuje, naziv je – Porodice i dalje čekaju istinu i pravdu. Ja sada pitam sve vas, da li mogu da očekuju istinu i pravdu ako u Tužilaštvu za ratne zločine koje ima poseban položaj i veoma osetljivu poziciju, sede ljudi koji su tamo nezakonito došli. Kako je to moguće? Evo primer, Bruno Vekarić, zamenik javnog tužioca za ratne zločine, protivustavno se nalazi na stalnoj funkciji iako nikada nije prošao izbor kroz Narodnu Skupštinu Srbije. Ovo vam čitam dopis koji mi je poslao čovek koji radi u Tužilaštvu za ratne zločine svojevremeno, i tada je još bilo DVT. Bez obzira na to DVT, umesto da je uputilo predlog Skupštini za njegov uslov na tri godine, izabrao ga je na stalnu funkciju.

Godine 2003. Vlada Srbije, pre nego što je pala, sve ovo se dešava u vreme ovih koji su sada opozicija i koji maštaju o tome da će se vratiti na vlast, a tada su bili vlast i vidite kako su nezakonito postupali i onda neka se svi oni koji očekuju pravdu za srpske žrtve na KiM, ne pitaju zašto je nema, upravo zbog onoga što su oni postavljali ovakve. Dakle, 2003. godine, Vlada Srbije je pre nego što je pala usvojila Zakon o izmenama Zakona o javnom tužilaštvu i između ostalog, izmene su se ogledale u tome što je Vlada na predlog ministra pravde, tada pokojni Vladan Batić, imenovala zamenike javnih tužilaca i tim izmenama zakona, smanjene su i godine iskustva i potrebne za izbor na funkciju zamenika opštinskog i okružnog javnog tužioca. Važno je to što je Ustavni sud Srbije izmene tog zakona oglasio neustavnim i objavio svoju odluku u Sl.glasniku i ponovo u broju 51 iz 2004. godine i nakon toga, Vlada je imenovala određeni broj zamenika javnih tužilaca i na tom spisku imenovanih na takav način, između ostalih, imenovani su Snežana Malović, sećate se nje, tada vlast, za zamenika opštinskog javnog tužioca u Četvrtom opštinskom javnom tužilaštvu, a Bruno Vekarić za zamenika okružnog javnog tužioca u Beogradu. Vekarić nikada nije obavljao posao okružnog javnog tužioca, jer je dobio naknadno rešenje da obavlja poslove i portparola u tužilaštvu za ratne zločine, i odmah stupa na posao u tužilaštvu za ratne zločine i tu ostaje i nakon aprila i maja 2024. godine, kada Ustavni sud obajvljuje odluku da su izmene prethodno navedenog zakona neustavne. Dakle DVT moralo je da zna da Narodna Skupština nikada nije verifikovala izbor Bruna Vekarića kao zamenika okružnog javnog tužioca, pa tako ni DVT nije mogao da mu potvrdi izbor na stalnu funkciju. U tom rešenju o imenovanju, nalazi se i Miljko Radisavljević i dobro poznata Zagorka Dolovac, međutim Zagorka Dolovac, protivustavno je boravila u tužilaštvu malo više od godinu dana, jer je 2005. godine Skupština verifikovala njen izbor.

36/1 TĐ/MP 16.50 – 17.00

E sada, pisao sam, govorio, postavljao poslanička pitanja, iznosio dokumentaciju, tražio odgovor od tadašnjeg DVT i od Visokog saveta tužilaštva. Odgovora nema. A onda vidite od 2003. do kraja 2009. godine, kada je pomenuti Bruno Vekarić radio u Tužilaštvu za ratne zločine, kreće posle reforma pravosuđa. Ko je sprovodio tu reformu? Pa ovi koji su sada opozicija, a tada bili na vlasti.

U reformi pravosuđa konkurisao je za zamenika tužioca za ratne zločine deset dana nakon završetka konkursa, 10 dana nakon završetka konkursa. Zašto? Zato što je doneta odluka na nivou Ministarstva pravde da kandidati koji su bilo kada izabrani neće biti birani od strane Skupštine Republike Srbije. Nakon te odluke, aktivira da je nekada bio izabran za zamenika tužioca 2003. godine. I sada postavljate pitanje – šta se desilo sa javnotužilačkom funkcijom čitavih šest i po godina?

Da je deset dana po isteku konkursa konkurisao svedoče i spiskovi zamenika koji su konkurisali. Spiskovi štampani sa imenima i prezimenima, a samo je Bruno Vekarić rukom dopisan. Dakle, na opisani način, nesavesnim radom izabran je za zamenika u Tužilaštvu za ratne zločine 2009. godine, a onda njegov pajtos Svetislav Rabrenović, evo fotografija ovde gde se nalazi, da vam ne pokazujem, gde se nalazi na ovim protestima, kao tužilac, je l' tako, učestvuje u tim blokaderskim, nasilnim, nezakonitim protestima i kandidat je još za glavnog tužioca za ratne zločine. Svetislav Rabrenović zaposlio se preko projekta „Podrška prenosu znanja i materijala u vezi predmeta ratnih zločina sa Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju na nacionalna pravosuđa“ 2010. godine. Potpisnik navedenog projekta bio je – šta mislite ko? – Bruno Vekarić ispred Tužilaštva za ratne zločine, a sa druge strane OEBS i ODIHR. Svetislav Rabrenović je bio koordinator navedenog projekta. Naime, Rabrenović je prvo zasnovao radni odnos u Tužilaštvo za ratne zločine na određeno vreme dok traje projekat, a potom i na neodređeno vreme kao pomoćnik tadašnjeg tužioca za ratne zločine. Na opisani način zasnivanje radnog odnosa je bilo u suprotnosti sa Zakonom o radu.

Imate dvojicu ljudi tužioca u Tužilaštvu za ratne zločine koji su potpuno nezakonito na tim pozicijama. Zamislite da tužioci sami na najbrutalniji način ovako krše zakone.

I sada Svetislav Rabrenović konkuriše za zamenika tužioca 2016. godine crpeći osnov za konkurs iz nezakonitog zasnivanja radnog odnosa. Istovremeno je bio i zaposlen u Tužilaštvu za ratne zločine i advokat godinu dana, što je u suprotnosti sa pozitivnim zakonskim propisima Republike Srbije.

E sada vidite, i taj sada hoće da bude glavni tužilac, konkurisao u Tužilaštvu za ratne zločine. I zašto ćuti sada Visoki savet tužilaštva? Zašto vrhovna tužiteljka ćuti kada je ovo toliko nedvosmisleno, neosporivo kršenje zakona. Ako tužioci tako brutalno krše zakon, pa šta onda da očekujemo mi građani od njih. Kako će se ponašati? Kako im se prohte. Kako im volja. Pa će nas diskriminisati, za ista dela jedne osuđivati druge oslobađati. To je potpuno neprihvatljivo. Najveću odgovornost za postojanje otetog pravosuđa snosi bivši režim, sadašnja opozicija. Nisu svi iz opozicije bili tada u režimu, ali dobro, ovi koji su bili. Pravosuđe treba vratiti državi i građanima. Zato smelo napred u nastavak reformskog procesa pravosuđa. Hvala.

Hvala.
Prelazimo sada na listu narodnih poslanika koji su se prijavili bez oznake za ili protiv, pošto su ostali narodni poslanici sa liste Aleksandar Vučić – Srbija ne sme da stane.
Irena Živković. Nije tu.
36/2 TĐ/MP
Ivana Stamatović. Nije tu.
Reč ima Zagorka Aleksić.
Izvolite.

Zahvaljujem se, predsednice.

Poštovane kolege, od objavljivanja Mišljenja Venecijanske komisije, ali i pre samog finaliziranja, od usvajanja seta pravosudnih zakona, mi smo svedoci proizvoljnosti, raznih površnosti, krajnje zluradih tumačenja i pokušaja da se iz konteksta izvuče neka reč, neka rečenica pa da se time odredi jedan sasvim novi smisao.

Međutim, zvanični dokumenti i činjenice govore nešto sasvim drugo.

A istina je sledeća i nju je ministar pravde jasno predočio javnosti. Venecijanska komisija je podržala ove izmene. Ocenila ih kao korak napred ka efikasnosti i pravnoj sigurnosti i nikada u nijednom trenutku nije tražila nikakvo povlačenje izmena pravosudnih zakona. Sedam od devet preporuka usvojeno je u celosti, dok će nam za preostale dve biti potrebno izvesno vreme i na njima se radi. Mi smo svesni težine koju ove preporuke imaju kako u stručnom, tako i u političkom smislu, pogotovo za Srbiju kao zemlju kandidata za pristup Evropskoj uniji.

A upravo je naš položaj kao zemlje kandidata, blago ću reći, specifičan, jer se nismo i nećemo se odreći nekih tradicionalnih prijateljstava, niti smo u ovom procesu evropskih integracija pognute glave, niti smo spremni da trgujemo identitetom radi nekog tapšanja po ramenu u Briselu ili u Strazburu. I to je naš evropski put, koliko ga god raznorazni osporavali, to je put saradnje, poštovanja standarda i dijaloga, ali uz odbranu onoga što se označava kao nacionalni interes.

Poštovani građani, naše evropske integracije nisu lake, ali one jesu strateško opredeljenje ove zemlje. Možda neko misli da bi mi trebalo da biramo put snishodljivosti prema raznoraznim komesarima ili da bez ikakvog pogovora slušamo delegirane činovnike ili nekakve aparatčike koji bi da uređuju našu kuću bolje od nas samih. Srbija je pokazala da ume da postavi granice, da brani svoje vitalne interese i da sprovodi reforme, pre svega, zbog svojih građana.

Predlozima zakona sa ovog dnevnog reda, takođe, ćemo unaprediti putnu i gasnu infrastrukturu i ponovo imamo izmene Zakona o garantnoj šemi za kupovinu prve nekretnine. Živimo u doba kada je tržište nekretnina postalo zaista nemilosrdno. Globalna ekonomska kretanja i rast cena kvadrata pretvorili su krov nad glavom u jedan luksuz koji je mladom čoveku, koji je na početku karijere ili zasniva porodicu, postao ne tako lako dostižan cilj, i to jeste teret koji ne mogu svi sami da iznesu. Međutim, ova država je odlučila da ne može i da neće da bude nemi posmatrač te situacije. Interesovanje naših građana, od 20 do 35 godina, za dosadašnje subvencije i državnu podršku je ogromno, i to nam šalje jasnu poruku. Mladi ljudi žele da žive u Srbiji, da rade u Srbiji, da zasnivaju porodice u Srbiji i trend iseljenja mladih ljudi, koji je zaista postojao, to nećemo negirati, u poslednje vreme je jako smanjen. Država Srbija svesno i odgovorno staje kao garant iza građana ove životne dobi, pruža im određenu sigurnost kada donose važnu životnu odluku, a to je odluka o stvaranju sopstvenog doma.

Osvrnula bih se i na izmene dva zakona koja dotiču vrlo osetljiva pitanja, a to su zdravlje i odnos prema preminulima. To su izmene i dopune dva zakona – Zakon o presađivanju ljudskih organa i Zakon o ljudskih ćelijama i tkivima. Tu se precizno definišu stroge dužnosti koordinatora i medicinskih timova, postupak komunikacije sa porodicama preminulih, kao i samo čuvanje tela, od sada se moraju voditi, uz najdublje poštovanje i zaštitu dostojanstva, kako preminulog lica, tako i porodice koja je u tom trenutku u jednom vrlo delikatnom periodu.

36/3 TĐ/MP

Sa druge strane, mi intervencijama u ovoj oblasti otvaramo vrata za povećanje broja transplantacija i ovo je jedan humani čin i zaista je duboko patriotski. Time ćemo ublažiti neizvesnost i pružamo šansu za novi život.

Jedinstvena Srbija će glasati za sve ove zakonske predloge, jer oni jesu izraz kontinuiteta. Oni unapređuju oblast iz kojih dolaze.

Jedan kolega je malopre završio vrlo zanimljivo, rekao je – ja sam donor, a vi kako hoćete. Ja sam takođe donor od 2016. godine i nije mi bila nikakva namera da se time hvalim, ali završiću – ja sam donor i pozivam sve kolege koji to nisu da to i oni postanu. Hvala vam.

37/1 AL/CG 17.00 – 17.10

Hvala vam na tom pozivu.
Gospodine Lazoviću, vi imate nekih devet sekundi. Hoćete da iskoristite?
(Radomir Lazović: Sigurno devet sekundi?)
Sigurno devet sekundi. Zato što ste prijavljeni. Moje izvinjenje.
(Radomir Lazović: Da li mogu da iskoristim?)
Hajde. Znam da nećete da date ni sekund.
Pripremite se, dajem vam reč.

Jel sada ili na tri-četiri? U svakom slučaju ne bih nijednu sekundu niti bilo šta propustio kriminalnom režimu. Hteo bih samo da pozovem da raspišete izbore što pre i da vam što pre vidimo leđa. Hvala. Jel to devet sekundi?

Hvala.
Ovaj kriminalni režim, ogromna diktatura. Devet sekundi. Da vas ja podsetim da imate još devet sekundi, stvarno smo kriminalni režim. Kakva diktatura, to viđeno nije.
Reč ima dr Nebojša Bakarec.
Izvolite.

Hvala vam.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, poštovani građani, još u avgustu 2016. godine na potrebu za donošenjem Zakona o presađivanju ljudskih organa ukazao je tadašnji predsednik Vlade Aleksandar Vučić. On je tada razgovarao sa pacijentima koji su bili na listi čekanja. Rekao je – razumem brigu, strepnju i trku sa vremenom svakog od ovih ljudi sa kojima sam danas razgovarao i znam da takav problem ima i stotine drugih kojima bi novi organ spasao život.

Skupština je ogromnom većinom glasova – za usvojila Zakon o presađivanju organa 24. jula 2018. godine. Nažalost, inicijativu za ispitivanje ustavnosti člana 23. ovog zakona je pokrenula pred Ustavnim sudom Srpska radikalna stranka 21. septembra 2018. godine. Ustavni sud je 2021. godine osporio pojedine odredbe prethodnog zakona.

Ja samo moram da upoznam, daću neke nove stvari zato što mi je ovaj zakon značajan. Mislim da je značajan građanima. Na transplantaciju organa u Srbiji trenutno čeka između 1.700 i 1.800 pacijenata, na bubreg čeka 600 odraslih i 40 dece, na jetru čeka 90 pacijenata, na srce čeka oko 50 pacijenata, na rožnjaču čeka 1.000 ljudi, a kada bude stani-pani, kada se dese neki požari onda su potrebni i donori kože, pa sada zavisi koliko ih ima jer zavisi koliko je lica opečeno, tako da je i to predmet ove stvari.

Dakle, u istom periodu, da se zna, u protekloj godini, 63 pacijenta u Srbiji su izgubilo život čekajući novi organ, a prethodne godine urađeno je samo 30 transplatacija. Srećom, ove godine je urađeno mnogo, mnogo više transplantacija. Vidimo napredak.

Međutim, protivnici ovog zakona i dan danas opet kao što su to radili i 2018. godine iznose nesuvislosti o tome da ovaj humani zakon da je to prinuda nad građanima, da otvara prostor za zloupotrebe, za krađu organa, teorije zavere, da je protivustavan i ponovo određene grupacije, kratko ću o tome reći, prete da će oboriti ovaj zakon pred Ustavnim sudom.

Ovaj zakon pruža mogućnost izbora svim građanima. Zakon podržavam zbog njegove, oba zakona, naravno, zbog njihovih nespornih ljudskosti i koristi po srpsko društvo. To su dva dobra zakona. Humana zakona.

37/2 AL/CG

Da podsetim da je 6. jun bio nedavno i da je to Nacionalni dan donora i naravno kao i gospođa Zagorka koja je lepo pozvala, znači, mi treba da promovišemo donorstvo i pozivam sve one koji to žele, jer najbolje je da što veći broj ljudi i time rešavamo probleme, potpišu donorske kartice.

Moram da kažem upravo u cilju promocije donorstva da sam dva puta bio donor organa, dva puta sam učestvovao u spašavanju života dvoje izgorele dece kojima je bila neophodna donacija i transplantacija kože. U junu 2005. godine sam prvi put donirao kožu teško izgorelom dečaku iz Kraljeva, Urošu Karoviću. Drugi put sam donirao kožu 2006. godine teško izgoreloj devojčici Milani Šukundi iz sela Prigrevice kod Apatina. Dva puta sam bio na VMA po deset dana, posle dve teške operacije i svaka takva operacija, ljudi to treba da znaju, znači da se cirkularno skida koža sa obe butine, ukupno 15% telesne kože koja se, to je najznačajnije, koristi da se prekriju izgorele regije žrtava. Inače, davalac krvi sam od 2003. godine. Imao sam još ovih kartica, neke nisam sačuvao. Prvi put sam dao krvi 18.12.1993. godine. Ono što je značajno, 2005. sam zaveštao organe, naravno na VMA i dobio sam donorsku karticu. Značajno je da kažem da su narodni poslanici Srpske napredne stranke 8. maja 2015. godine ovde u Skupštini potpisali donorske kartice. Takođe, 8. septembra 2016. godine odbornici Srpske napredne stranke u Skupštini grada su potpisali donorske kartice i tada sam drugi put potpisao donorsku karticu.

Međutim, moram da upozorim i predsednicu Skupštine i sve vas i građane da mnogobrojni prete, dakle neki nihilisti, antisrbi prete da će oboriti ponovo ovaj zakon na Ustavnom sudu. Šestog februara 2026. godine, dakle ove godine, pazite ovako, Građanske inicijative, Helsinški odbor, JUKOM, CRTA, Inicijativa mladih za ljudska prava, ANEM, Fond B92, čiji je direktor Saša Mirković, a predsednik Upravnog odbora Veran Matić su objavili saopštenje u kome iznose neistine o ovom zakonu i najavili su da će oboriti ovaj zakon pred Ustavnim sudom, što je skandal.

Nažalost, hajci protiv ovog zakona, i neću još dugo, se pridružio i Poverenik za zaštitu ravnopravnosti. Bio sam svedok nekoliko puta u medijima, gledao sam televiziju, kako službenici Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, to su državni službenici, pljuju ovaj zakon u medijima i iznose neistine o ovom zakonu.

Na kraju, sve kritičare zakona pitam – da li bi oni primili organ kada bi im to bio jedini lek i upućujem ih da odu na klinike, to je ono o čemu je govorio ministar, gde leže pacijenti koji čekaju organ ili pacijenti na dijalizi. Što se tiče svakoga od nas, pa i nehumanih kritičara ovog zakona, mnogo je verovatnije da ćemo imati potrebu za organom u nekom trenutku svog života nego da ćemo biti donor posle smrti. Biti human nije teško, ali je nepodnošljivo lako biti nehuman.

Dovoljno je samo neko zaslepljen mržnjom preko predsedniku Vučiću i SNS i da automatski odbacuje sve što vlast predložio. Donošenje ovog zakona je prilika da naše društvo konsenzusom pokaže da je doseglo jedan visok nivo svesti i ljudskosti.

A ovde je jedan poslanik sramotno pokazao 200 presuda koje tačno mogu da budu dokaz i onome o čemu je govorio ministar Vujić. Ali, takođe, pošto taj poslanik poseduje stotine miliona evra, a on ima 100% presuda u svoju korist, dakle, tih 200 presuda u njegovu korist tj. 100% mogu biti dokaz da je taj poslanik zloupotrebio svoje stotine miliona evra i potplatio određene sudije, a pošto su sve to presude iz Beograda, taj čovek je bio predsednik jedne stranke i kada je on bio moćnik u ovoj zemlji 2009. oni su neke od sudija, koji su bili članovi njihovih, uglavnom, stranaka i njegove bivše stranke postavili na te funkcije i sada te sudije. I bolje bi mu bilo da pokaže jedan

37/3 AL/CG

ovakav dokument. To je otpusna lista iz 2005. godine. Ili da pokaže ovakav dokument. To je otpusna lista iz 2006. godine. Ili da nam gospodin Đilas pokaže ovakva dokumenta da je donor krv i da je bio ikada davalac krvi. Nažalost, on neće nikada pokazati takva dokumenta.

I završavam. Pozivam sve građane da dođu 27. juna na skup Srpske napredne stranke ovde ispred Skupštine. Mi ćemo predstaviti plan i program. Pokazati brigu o ljudima. Reći im šta mogu da očekuju, kakve plate, penzije, kakvu politiku, koje će ime naše liste biti u oktobru, ako budu tada izbori, i još jednom ćemo pružiti ruku neistomišljenicima. Srbija pobeđuje. Živela Srbija.

Hvala vam.
Đorđo Đorđić nije tu.
Reč ima Đorđe Komlenski.
Izvolite.
38/1 MZ/MO 17.10–17.20

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, u toku je briselska vaspitno-popravna vežba kojom treba objasniti Srbiji, njenom rukovodstvu i poslanicima Republičke skupštine u Srbiji da im ne padne na kraj pameti da obavljaju svoju funkciju, pišu zakonske predloge, ako ih već pišu, i da im ne padne na kraj pameti da budu izglasani.

Pokazno zanimanje nam objašnjava da ukoliko još budu i usvojeni da će doživeti takvu harangu kao kolega Mrdić da im više neće pasti na pamet da razmišljaju sopstvenom glavom. Uostalom, kažu – šta će nam poslanici kada imamo nevladine organizacije, jer je to moderni briselski trend.

Čak i da ne sumnjam u znanje i dobre namere veća mudraca koje se zove Venecijanska komisija, moram reći da su zarad sopstvene aristokratske samobitnosti sebi dozvolili da postanu batina u rukama prinudne uprave iz Brisela. Pošto i oni izlaze iz okvira pravne nauke i struke i traže političku odluku da se privremeno upućeni tužioci vrate nazad u tok, kojima nije produženo privremeno upućivanje, ali ne traže da se u Tužilaštvo za ratne zločine vrate ranije upućeni tužioci. Je l' to zato što im ne smeta što nevraćanje tužilaca u Tužilaštvo za ratne zločine može da dovede u pitanje postupke u predmetima protiv Branka Tunića, Petrovačke ceste, Kekeca itd. Njih interesuju tok, predmeti, koji ni u kom slučaju nikada neće biti ugroženi, ali u Tužilaštvu za ratne zločine možda i hoće, ali to njih ne interesuje.

Ovakvo ponašanje treba da nam stavi do znanja da ukoliko amin na zakonske tekstove, a pogotovo u oblasti pravosuđa ne stave oni koji su u svoje vreme maksimalno finansirani i kupljeni preko USAID-a i Soroša, da ćemo imati kao država ozbiljan problem. Pokazatelj da je to gotovo izvesno jeste i ponašanje u vreme sprovođenja ustavnih promena, kad su bili privilegovani, žarili i palili oni iz nevladinog sektora koji bi danas, da je usvojen zakon o agentima stranog uticaja, bili prvi na listi tog registra. Uostalom, u Maloj sali ovog doma čuveni tužilac Lidija Komlen Nikolić je pretila tada poslanicima prilikom javnih rasprava da ako ne usvoje njene predloge, da će tužilaštvo prema poslanicima promeniti odnos.

Ozbiljno sam i tada sumnjao, a sada sam stoprocentno siguran da pošto nije bilo volje i dvotrećinske većine u sazivu 2016-2020. godina za usvajanje ovakvih ustavnih amandmana, da je ovim čistuncima iz opozicije prinudna uprava iz Brisela naredila da bojkotuju izbore 2020. godine, da time stvore poziciju da se Parlament sastoji isključivo samo od poslanika vladajuće garniture, čime je pritisak na državno rukovodstvo izbijanjem argumenta da nema dvotrećinske većine u Skupštini bio potpuno izbijen i pritisak i očigledno učinio svoje.

Čim su završene ustavne promene i izmena seta pravosudnih zakona kojim je tužilaštvo faktički postalo i nezavisno i od države ali i od građana Republike Srbije, počeli su pritisci da se raspišu novi izbori i da se ovi čistunci vrate nazad u Parlament. Na mnogo toga smo i mi i Aleksandar Vulin skretali pažnju na vreme, upozoravali i od toga što su danas pojedinci spremni da kažu da smo bili u pravu mi nemamo ništa. Naprotiv, bili bismo prezadovoljni da nismo bili u pravu, a vi budite sigurni da nećemo ustuknuti pred prinudnom upravom iz Brisela, dokle god smo ovde.

Šta dalje možemo da očekujemo i čemu da se nadamo? Je l' treba da očekujemo, na primer, izmene Krivičnog zakona koje ako bude pisala elita nevladinih organizacija, kvazistrukovnih udruženja, udruženja sudija, udruženja tužilaca, koji su uglavnom finansirani iz inostranstva, pa budu opet kao kod ustavnih promena diskriminisana udruženja koja nisu finansirana iz inostranstva, npr. kao Udruženje sudija i tužilaca Srbije koje se finansira isključivo iz članarine sopstvene, onda možemo da očekujemo da se u taj zakonski tekst ugura ispod radara krivično delo s karakteristikama

38/2 MZ/MO

specifičnog delikta mišljenja. Njime bi se inkriminisalo javno negiranje, odnosno umanjenje sudski utvrđene istine. Ni u vreme najcrnje inkvizicije nije se zahtevalo ono što će očigledno od nas zahtevati Brisel, a podržavati ovaj nevladin sektor i ovi čistunci iz opozicije, da se osuđeni uvek apsolutno i pod pretnjom novog kažnjavanja pomiri sa presudom koja mu je izrečena.

Kod ranijih izmena ciljano je izbegnuta mogućnost podvođena pod negiranje zločina, zaštita tzv. presuda Haškog tribunala. Bojim se s razlogom da bi u nekom novom predlogu moglo da se desi da se krivično-pravno štite i ove nakazne kvazipresude. Moglo bi da se desi da se štite i uživaju zaštitu i pravosnažne presude sudova Hrvatske, u kojima se spominje velikosrpska agresija, zločinačka JNA u funkciji agresije Srbije, pa bi na takav način, recimo, izlaganje predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića tokom zasedanja Generalne skupštine UN, kada je javno negirao da je u Srebrenici izvršen genocid uz ogrtanje srpskom zastavom, moglo da se smatra primerom izvršenja novog krivičnog dela, ako ono nekim slučajem postane, na primer, deo našeg pozitivnog prava.

Iz dosadašnjeg toka vidi se da je ovo stvarno namera bogomdanih NVO, da je inspirisano delovanjem nekih nevladinih organizacija, i ne samo to, već i zaštita pravosnažnih presuda sudova tzv. Kosova, lažne države koja deluje na teritoriji srpske autonomne pokrajine Kosovo i Metohija. Gospodo iz NVO i gospodo iz Brisela, preigrali ste se. Ovo, što bi rekli moji seljani, neće da može.

Hvala.
Idemo dalje.
Za kraj mislim da nema više nikog ko je ostao.
Za kraj Goran Spasojević i završavamo po listi.
Izvolite.